Short and sick life in dead Leskovac - 8
- Пробудила ме је звоњава телефона. Онако бунован и раздрљан руком сам пребирао по столу затворених очију, тражећи проклети телефон који ме је развездио. Упорно је звонио. Док је моја шака трагала по столу за тим говнетом што је непрекидно звонило, пообарала је све на шта је наилазила. Чаше, пиксле, паклице, упаљаче, ма све. На крају сам једва отворио очи и угледао телефон ван домашаја мојих руку из положаја у коме сам се налазио. Морао сам да устанем. На екрану је треперила МАРИЈА, позивала ме.
- „Да?“
- „Па добро Борисе, јесмо се договорили у 10. Зашто увек касниш? Где си?“
- У јеботе, па данас је четвртак. Потпуно сам заборавио на Маријин пријемни.
- „Ево... ево управо сам кренуо. Мало сам се задржао... Чекам Уроша да ми довезе ауто. Где си ти?“
- „Па кући, чекам те ко блесава. И не треба ти ауто. Узми такси и дођи до мене, али одмах!“
- „Како ми не треба ауто? Па чиме ћемо до Белог града?“
- „Имам ја ауто, бре! Ајде пожури, молим те!“
- Има ауто? Па наравно да има, то буржујско девојче. Који ли ауто има?
- „Кренуо сам!“
- Брзо сам улетео у купатило, ишорао се ко да сам попио педесет пивџана, умио се, опрао зубе, обрисао се пешкиром и улетео у слип рум-стор хаус. Зграбио плави ранац, убацио у њега чист пешкир, шорц, две мајице, два пара боксерице, једне широкана лоне, парфем, стик, личну и возачку. Затим сам из фиоке извукао 100 евра и 5 сома динара, три кета вутре, блистер ксалола, грам белог, ризле и две пакле Дринџе. То сам све потрпао у џепове поцепаних фармерки, које су и с леве и с десне стране биле прободене зихернадлама, навуко на себе жуту мајицу с натписом: I am blockhead!!! Затим сам поново упао у купатило, зграбио четкицу и пасту за зубе, убацио у ранац и вратио се у дневну собу по телефон. Срање које сам направио док сам сањив тражио телефон нисам имао времена да сређујем. Само сам зграбио телефон и ставио га у џеп. У том тренутку на столу сам угледао папирић с поруком. Јебо те, то је Маришка оставила. Брзо сам зграбо папирић и кренуо да читам текст.
- „Јавни се па да поновимо. Бај д веј, досадан си док спаваш!“
- Ех, та Маришка... Нисам имао времена да призивам сећања. Журио сам. Закопчао сам ранац, пребацио га преко леђа, назуо патике и излетео са гајбе, закључавши врата. Док сам се стропоштавао низ степенице окренуо сам телефон и позвао такси. Излетео сам из зграде и укопао се на тротоар преко пута Југопетролове пумпе. Кретени још увек нису променили назив фирме, иако Југа не постоји већ шест година, а она бивша већ двадесет. Какве дијаболе. Такси је стигао. Улетео сам у њега и реко таксисти да вози на бувљак и да не жали папучицу за гас. Плаћам дупло. Таксиста је летео. За два минута смо били испред бувљака, реко сам му да ме сачека и отрчао до бункера. Тамо сам Кркију бацио кључеве од стана и рекао му да их да Уркету да ми припази гајбу док се ја не вратим с пута. Кркензи је скакао и подјебавао ме.
- „Вечерас на твојој гајби правимо журку!“
- Показао сам му средњи прст док сам се трчећим кораком удаљавао од бункера и приближавао таксију, пробијајући се кроз масу људи. Упао сам у такси и рекао:
- „Солидарност! Гас!“
- Луди таксиста је полетео. Прегледао сам ранац како бих се уверио да сам понео све што ми је потребно за та два дана ин Белгрејд. У ранцу је било све океј. Затим сам препипавао џепове док је таксиста летео кроз ЛЕСКОВАААЦ НАШ ГРАААД, и у џеповима је све било фул. Све сем поруке. Маришкине поруке. Стрпао сам је несвесно у џеп у свој оној с брда с дола хистерији од журбе. Значи мало ми је хвалило да ме Марија упеца. Не знам да ли би ми тркељисала џепове, али... Шта га знаш. Жене су то. Ко зна шта се све мота по њиховим главама. Још једном сам прочитао садржај поруке, насмешио се, сетивши се ужасно зајебано фасцинантног карања с Маришком, а затим поцепао папирић и избацио конфете кроз прозор таксија. Некултурно, непристојно, кочијашки. Знам, све знам, али морам да будем сигуран да се поруке нико никада неће дочепати. Да сам је бацио у пикслу, таксиста би можда у тренуцима досаде склопио папирић и склопио поруку. И шта онда? Овако је најсигурније. Поново сам се сетио секса с Маришком. Овога пута знао сам сваки детаљ. Српско-руска секс комбинација направила је то предивно српско-руско суво злато бледог тена, Маришку. Идеал савршенства...
- „Стигли смо!“
- Таксиста ме је препао. Толико сам се удубио да нисам ни приметио да смо стигли. Човече. Морам да избијем Маришку из главе на ова два-три дана, обавезно. Иначе сам најебо. Таксиметар је показивао 376 динара. Дао сам таксисти црвену и рекао да ми врати само двеста. Договор је договор. Он је летео, ја сам платио. Изашао сам из таксија и упао у Маријино двориште. Пред њеним вратима стајала су два кофера, она са точкићима и ручицом на извлачење. Јеботе, па не идемо на зимовање! Марија се појавила на вратима с једним ранцем на леђима, торбом у левој руци, у којој је чучао лап топ, и торбом у десној руци, у којој је чучало не знам шта.
- „Шта ће ти толико ствари, јебо те!“
- „АЈДЕ НЕ СЕРИ!“
- „Шта се
дереш, бре?“
- „КАСНИШ! УВЕК И СВУДА ЈЕБЕНО КАСНИШ!“
- Одмах сам сконтао да је нервозна због пријемног, дал од треме, адреналина, или чега већ, не знам, али да је разлог њеног лудила био пријемни, био је. Узео сам оне кофере на точкиће с ручицом на извлачење и упитао Марију где јој је тај ауто.
- „У ГАРАЖУ! ГДЕ МОЖЕ ДА БУДЕ АУТО НЕГО У ГАРАЖУ!“
- Савио сам шипке и ћутке кренуо у дно дворишта да пронађем јебену гаражу. Двориште је било јебено огромно, с неким цветним врт зајебанцијама, јелкицама и живом оградом, али одрађено фул, онако естетски, у пичку материну естетски. А онда сам угледао и јебено огромну гаражу. Питао сам се дал јој је ћаћа стварно архитекта, или му је то само маска док из Авганистана преко Египта у Србију шверцује хорс. Пришао сам до гараже, спустио на бетон кофере на точкиће с ручицама на извлачење, и бленуо у гаражу направљену по шаблону есадеа. Какав кич. Оно, стиснеш дугме, а врата од гараже се механичким путем лагано отварају. Јебо те, ови наши гастарбајтери чим напусте Србију одмах постају странци. Тамо, бре, чисте туђа говна, једу саламу подригушу, спавају у картонским станчићима од два и по квадрата, ћуте ко мишеви, иду испод асвалта, а кад се врате у Србију после пар година, под оним патос изговором носталгије, шатро, крену да се курче и шире муда све до месеца. Све болештине које су покупили отуда, те глобализације, пацифистичка срања, генетски модификоване хране, силиконе, компијутеризације, те усране материјалистичке трипове и још гомиле других гована, почињу да сеју овде по нама и праве од нас нешто што ми нисмо. Као, ми смо затуцани и конзервативни, а они су напредни и либерални. Мајке им га набијем оне сељоберске! Капирам ја то да ми треба да се интегришемо у ту Европску Унију и то је океј. И ја сам за мир и љубав, увек, и волим све људе на планети земљи, сем амера, и волим све државе, сем есадеа и Ватикана, и не делим људе на нације, боју коже, вероисповест, сексуална оријентација и то. Нек свако ради оно што воли, али да при том не угрожава друге, и све оке. Ноу проблем! Ал ова кич просеравања су ми толико одвратна да ми се повраћа од њих. Значи стварно ми се...
- „БОРИСЕ, БРЕ!“
- Оу, девил из бихајнд ми.
- „Све оке, љубави, стижемо на време.“
- „ОТВАРАЈ ВИШЕ ТУ ГАРАЖУ И ВАДИ КОЛА ОДАТЛЕ!“
- Потпуно сталожено јој узимам торбе из руку и лагано их спуштам поред кофера на точкиће с ручицама на извлачење. Бираним речима јој објашњавам да кључеви од гараже и аута нису код мене, већ код ње, и да ми их дода како бих успешно извршио њено наређење. Она нервозно чепрка по џеповима, затим жестоко псује саму себе, окреће се и ужурбаним кораком одлази натраг у кућу. Ја крећем за њом чисто да јој будем при руци. Она псује, нервозно копа по фиокама и тражи кључеве, ја се суптилно искрадам из собе, улазим у купатило, закључавам се и вадим лобеску из џепа. Морам да се нашмркам коксом како бих истрпео побеснелу Марију. Завршавам линију, пакујем робу, притискам тастер на водокотлићу за пуштање воде, све је овде теледириговано, али не марим, сад сам под коксом и за све ми се драгоцено јебе. Откључавам врата од купатила, излазим у огромни ходник и тражим побеснелу Марију. Нема је по ходницима, нема је по собама, нема је ни у њеној соби, губим се у оном огромном чардаку, тражећи моју локнасту лудачу.
- „БОРИСЕЕЕЕ!!!“
- Марија стоји пред улазним вратима, урла на мене, ја ћутим, она закључава врата чардака једним окретом кључа после кога се чује ТАК, затим другим окретом после кога се чује ТАК-ТАК. То неке шипкетине излазе из масивних врата и забијају се кроз футере у зидове. Затим окреће телефон док ми пружа кључеве од гараже и аута и очима ми говори да завршим започети посао отварања гараже, испаркиравања аута ван ње, убацивања пртљага унутар аута, и док одлазим да извршим наређење, чујем како јавља својој мајци да је управо кренула. Ја долазим до гараже, уперујем у њу пластично говно с једним дугметом, притискам га и врата гараже се лагано отварају. Улазим у огромну гаражу и разгледам возни парк машина. Хонда, ауди, и два слободна места, вероватно за материна и ћаћина зајебано скупа возила. Марија се појављује иза мојих леђа.
- „ЈОШ НИСИ УБАЦИО СТВАРИ! ПА ШТА ЧЕКАШ? АМАЛИНА, А?“
- „Не, него не знам којим аутом идемо.“
- Марија ми је истргнула кључеве из руку и притиснула дугменце. Хонда је засветлела и откључала се. Добро је. Боље хонда него ауди. Ауди је сељоберско возило. Убацио сам кофере на точкиће са ручицама на извлачење у гепек, а остатак пртљага сместио на задњем седишту. Сео сам за волан, креснуо мотор и хонда је забрујала. Убацио сам у рикверц и истерао ауто из гараже. Затим сам изашао из аута, притиснуо дугме на пластичном говнету, гаража се затворила, а ја сам се вратио у ауто и испаркирао га ван дворишта. Марија је закључала масивну црну капију, а затим се сместила на месту сувозача. Мирно сам је упитао за саобраћајну, а она је избечила очи и крикнула:
- „У КАСЕТИ ЈЕ МАЈМУНЕ ЈЕДАН! И КРЕЋИ ВИШЕ, ПИЧКА ЛИ ТИ МАТЕРИНА!“
- И преко тога сам прешао. Убацио сам хонду у прву и нагазио гас. Квачило, друга, гас. Квачило, трећа, гас. Квачило, четврта, гас. Летели смо 140 километара на сат. С леве стране је на трен пуцнуо Хиподром, с десне Пољопривредна школа, а хонда је недозвољеном брзином, то јест прекораченом, на овом делу пута, грабила простор испред себе и летела ка Нишу. Покушао сам да мало опустим пренапрегнуту Марију.
- „Спусти седиште, завали се у њега и уживај, љубави. Очас посла смо у престоници“ - додао сам с осмехом и намигнуо јој.
- Марија ме бесно погледала, али је ипак послушала мој савет. Завалила се у удобно хондино сувозачко седиште, прекрила лице шакама, дубоко уздахнула и рекла:
- „Извини што сам се истресла на тебе. Нервозна сам. Напета због овог пријемног. Извини.“
- Овога пута глас јој је био нежан и моја Марија се вратила.
- „Не брини се, љубави. Разбуцаћеш их на пријемном. Осећам.“
- Марија је скинула шаке с лица и загледала се у мене. Ја сам мало успорио, спустио на стотку, и упутио још један благи осмех ка њој.
- „Верујем у тебе“ - додао сам.
- „Хвала ти!“
- Након пар минута, Марија је усправила седиште, бацила поглед на околину и рекла:
- „Изађи на ауто-пут. Брже ћемо да стигнемо.“
- „Зашто да плаћамо зулум кад можемо да ескивирамо.“
- „Ја ћу да платим зулум, само се ти убаци на ауто-пут.“
- Негде код Алесинца сам се укључио на тај ауто-пут, једва живо, и са 120 км на сат, дозвољена брзина на том делу пута, кренуо ка Белом граду.
- „Шта си напаковала толико по тим коферима?“
- „Ма неке сестрине ствари.“
- „А ранац, торбе?“
- „Моје ствари.“
- „Јели, шта мислиш о томе да свратимо мало до Смедерева. Има тамо неки стари град, гледа на Дунав, мислио сам да се креснемо у њему. Чисто оно, за историју. А?“
- „Не сери него вози. И укључи ту климу, вруће ми је.“
- Е јеби га. Одувек ми је била жеља да се креснем с неком рибом у неком старом граду. То је опасна ствар. Јебеш неку рибу у некој тврђави где су некад шетали српски краљеви, цареви, кнежеви, тамо где су јебали своје жене, послугу. То је, бре, догађај! Баш бих волео да одем у Рас, првој српској престоници, и да тамо нешто опалим. Можда сам флипнуо, не знам, али и даље тврдим да је то феноменална идеја, и гарантујем да нема ниједне особе која би заборавила тај крес. То се памти заувек! Нема везе. Смуваћу Марију за тај крес кад заврши с пријемним, па оно, у повратку.
- „Јели, а које ти је годиште сестра?“
- „90-о.“
- „Како се зове?“
- „Ирина.“
- „Шта студира?“
- „Еј, досадан си. Кад стигнемо код ње а ти је преслишај за све што те занима.“
- „Стварно мислиш да је ја преслишам? Ти знаш да ја кад преслишавам, црвене се гузови.“
- „Мрш, пичка ти материна безобразна!“
- „Зајебавам те, бре, да се опустиш мало. Ајд пусти неку музику на тај буржујски цеде!“
- Марија је прекопавала по дисковима, а ја сам бленуо у знакове да случајно не промашим пут, јер ако га промашим Марија ће да ме измасакрира и разбаца ми делове тела по неким јаругама, њивама, кукурузиштима, или где је већ усхићење садисте понесе. Називи, називи, називи, стотине назива разних места, стотине знакова који ме смарају. Желим што пре да се докопам тог јебеног Београда, да поварим буксницу и поцепам срч пиво, више комада.
- „Корак изнад дуге, танка линија, опет твоје мисли говорим на глас, колико ћу пута отерати страх, само да си ту и да има нас...“
- Марија се опуштала уз Неверне бебе, а богами и ја. Ако је веровати знаковима поред и изнад пута Бели град је био све ближе. Опа. Ево га паркинг. Морам да станем да шорам. Зауставио сам ауто на паркингу, или стајалишту, како се већ зове, упалио сва четри, да ми којим случајем нека стока не би однела Марију са све хондом, изашао напоље, прескочио ону банкину и упао у неки шљивик. Сакрио сам се иза једног дрвцета, измотао лобеску, направио огромну линију, и јебо јој кеву. Продефиловала ми је кроз носне цеви и забила ми се у мозак. Затим сам се ишорао, а кокс ме је максимално подигао. Е, сад могу овако и до Беча. Вратио сам се у ауто, поглед у леви ретровизор, све је чисто, значи гас!
- „Имаш нешто од Шакура?“
- „Имам.“
- „Пуштај!“
- „А коју би сте нумеру, ваше шоферство?“
- ХАААА.... Марија ме подјебавала, а мене је болео курац. Кокс ме максимално рокао и био сам расположан за све.
- „Имаш ли Until the end of time?“
- „Наравно!“
- „Пушћај!“
- Марија се церила ко блесава, Пак је рокао, а ја сам се запетљао у јебени Београд. Петље, раскрснице, кружни токови, улице широке ко стадион, аутобуси, трамваји, кретени који улећују из траке у траку без мигавца, трубе, псују, све неки накурчени, напуцани, намрштени, све неки тетовирани с оним сељоберским кајлетинама и попреким погледима. Хаос, бре, хаос. Јебем ти Београд! Никад нисам волео те велике градове. То је, бре, живо срање. Пола дана изгубиш док дођеш с једног краја града на други, ако те пре тога нека кретенчина не полупа. То, бре, све ненормално, то вози преко тротоар, то не поштује првенство пролаза. Ма хаос. Лесковац је, бре, закон. Закон! За пет минута стигнеш до одредишта, ма с које год тачке да си кренуо. Све лепо, све једноставно, а ово...
- „Јел можеш да се снађеш?“
- „Ма наћи ћу ја тај Нови Београд макар га јурио по Дунаву!“
- „Ма какав Дунав, Ирина је рекла да требамо да пређемо преко Саве. Само треба да дођемо до неког Булевара где су с десне стране универзитети и онда пичимо само право, излазимо на мост, и чим пређемо тај мост на Новом Београду смо.“
- „Па ваљда у Новом Београду.“
- „Ма исти курац! Свеједно... Ево их универзитети! Пичи право!“
- „Пичим, пичим, пичићу, и до Ирине стићи ћу!“
- „Једи говна!“
- Мајмуни су ме претицали, псовали ме, један ћелави главурдан је измуљио главу из кола у покрету и нешто јео говна. Мислио сам да му покажем курац, али сам се предомислио. Ипак сам на туђем терену. Говна једноставно треба игнорисати. Зато сам појачао Пака и заглушио накурчене београдске мајмуне:
- „ ... All you other motherfuckers get out my business
Perhaps I was blind to the facts, stabbed in the back
I couldn't trust my own homies just a bunch a dirty rats
Will I, succeed, paranoid from the weed
And hocus pocus try to focus but I can't see
And in my mind I'ma blind man doin time
Look to my future cause my past, is all behind me
Is it a crime, to fight, for what is mine?
Everybody's dyin tell me what's the use of tryin
I've been Trapped since birth, cautious, cause I'm cursed
And fantasies of my family, in a hearse
And they say it's the white man I should fear
But, it's my own kind doin all the killin here
I can't lie, ain't no love for the other side
Jealousy inside, make em wish I died
Oh my Lord, tell me what I'm livin for
Everybody's droppin got me knockin on heaven's door
And all my memories, of seein brothers bleed
And everybody grieves, but still nobody sees
Recollect your thoughts don't get caught up in the mix
Cause the media is full of dirty tricks
Only God can judge me...“
- „Ено га мост! Ено га мост!“ - урлала је Марија ко да је открила нови континент.
- Прешли смо јебено дуги мост и коначно ушли у тај НБ. Зградетине на све стране, све то збијено, згрудвано, не мож се човек снађе. Марија је окренула Ирину и ова је стајала на вези и наводила нас на њену улицу. А онда смо је и угледали. Ирина. Висока, плава, са сисама ко лубенице. Маше ли маше, мислим рукама, а развукла кез на лице, бре, огроман, и да није имала уши смејала би се око главе. Крај ултра пичке Ирине, стајало је још једно пиче на штиклицама. Црна опеглана коса, кратка хаљиница, набрекли сисићи, ма рај, бре! Напокон смо стигли. Марија је излетела из хонде и улетела у сестрин загрљај, а мене зајебала у колима ко да сам кофер. Или шофер, ко што ми рече у току пута. Али, на сцену је тада ступила црнокоса на штиклицама.
- „Ћао, ја сам Сања!“
- „Борис, драго ми је.“
- „Не излази ти се из аута?“
- Ма какви, па ја сам рођен у ауту. Просто га обожавам и мого би ту да останем до краја живота. Пизда ти материна!
- „Ма једва чекам да изађем, само не знам где да се упаркирам.“
- Марија је чаврљала с Ирином и уопште ме није примећивала. Е па, нећемо тако љубави. Нисам ти ја шофер.
- „Е, Сања?“
- „Молим!“
- Их...
- „Ајд уђи у ауто и покажи ми где да се паркирам.“
- Сања је увукла своју гузицу на месту сувозача, показала ми свој деколте и бутине које су севнуле кад је села на седиште, јер се хаљинче повукло ка пичету, али се пиче није видло. Јеби га. Наводила ме је све до паркинга зграде у којој станују. Коначно сам се упаркирао, захвалио Сањици на навођење, она се насмешила, рекавши „нема на чему“, али није додала и други пут. Каква некултура. Нема везе. Шофер је напустио возило, а амалин преузео пртљаг и кренуо да га тегли. И шофер и амалин био сам ја. Борис-мамлаз. То ми је и писало на мајици. Срећа па је лифт у превисокој зградурини радио, те радња тегљења пртљага није била толико зајебана. И напокон смо ушли у стан. Проширена гарсоњерица, с два удобна кревета, она јебачка са шипкама, фотеља па још на расклапање, сточић, пластично говно, два рачунара и још неке ситнице. Кухиња мала, али скоцкана. Кроз њу се излазило на терасу, а тераса до јаја. Сточић, столичице, а поглед с десне стране бацао се на реку. Дал је Дунав ил Сава, јебем ли га. Била је велика углавном, инспиративна и снажна, а некако опет тужна и мистична, као да чува превише црних тајни па је бол прожима и некако грчи; као да ће да прсне и расплаче се, али се некако још увек држи; ко зна какве су ту мистерије „закопане“. Поглед ан фас и лево били су срање. Зградурине, зградурине и само зградурине. Доле паркинг, на паркингу кола, а између свега тога људи малени ко мрави. Нигде, бре, зеленило. Само неке глупе клацкалице и разјебане љуљашке. Ма кога боли курац. Дошо сам овде ко подршка и то ћу и да урадим. Два-три дана и гуд бај Белгрејд.
- Док је Ирина пристављала кафу и непрестано причала с Маријом, ја сам упао у собу и кренуо да чепркам по ранцу. Вадио сам пешкир, ствари и прибор за хигијену. Крајичком ока посматрао сам Сањицу која је нешто чепркала по нет-у и кажипрстом се чешкала по бутини, у горњем делу близу кришке. А онда се нагло окренула и прострелила ме погледом. Ја сам брзо спустио поглед у ранац и наставио да чепркам по њему иако сам извукао све што ми је било потребно.
- „А ти си неки панкер, а?“
- Подигао сам поглед, а преда мном је стајала Сањица, са све оним ногама, хаљиницом на цветићима, испод које су се назирале гаћице, и дубоким деколтеом с набреклим сисама. Изгледа да је имала неки специјални сисодржач који их је тако надимао и гурао у око посматрача. Полако сам устајао и погледом шетао од стопала па навише, све до деколтеа. Ту сам застао. Баш сам застао. А онда сам наставио да дижем поглед све дотле док се нисам огледао у Сањиним жућкастим окицама. Смешила се.
- „Ја сам све, само не кер!“
- Гледала ме је помало збуњено, као да ме није сконтала, али јој је и даље на лицу висио осмејак.
- „А, где ти је овде купатило?“
- „Ходник, па лево.“
- „Ајд покажи ми да се не изгубим. Знаш, ја нисам из Београда!“
- Сањица је кренула напред, ја за њом. После пет корака били смо пред вратима купатила.
- „Ето, то је купатило!“
- Рекла је некако свечано док је прстићем показивала на бела врата.
- „Јел ти треба још нешто?“
- „Па, добро би ми дошла једна масажа. Баш сам се уморио од пута!“
- „Хм. Па неће моћи!“
- „Хм. А зашто?“
- „Превелика је гужва!“
- Пази ти Сањицу кучкицу како она то метафорички...
- „А кад се рашчисти гужва?“
- „Ти си баш нешто много радознао?“
- „А ти си златна рибица. Ја сам те пронашао и сад ми дугујеш три жеље.“
- Сањица се насмешила, лупила ме прстићем по устима и вратила се за комп. Ја сам ушао у купатило и кренуо са хигијенисањем. Пре тога два ксалолчића да спустим лопту, иначе ће ми Марија јебати матер.
