Priviđenje

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Седели смо на терасици и сркутали кафицу. Конверзација се водила у троуглу Марија, Ирина, Сања. Ја сам био пасиван. Не зато што сам то хтео, већ зато што ме нико јебавао није. Марија је бленула у Ирину, као у богињу. Ирина је кењала како је Београд као створен за њу и да се она неће враћати натраг у неку паприкарску паланку. Истог трена дошло ми је да је бацим са тог 15-ог спрата право на плочнике Новог Београда и да јој заиста испуним жељу. Али сам се суздржао. Гадим се таквих гована што чим ступе у Београд одмах постану београђани, и желе што пре да из личне карте избришу место у ком су живели и напишу ново пребивалиште: Београд. Пребијем јој га мајци! Сељанчура једна. Мисли да ће тиме себи подићи рејтинг. И сва њена лепота истог трена пала је у воду. Остала је само примитивна Ирина која трипује да је ухватила бога за муда. Ухватила је за муда, али сопствени малограђански мозак, ако га уопште има. Кладим се да они рођени београђани, они стари београђани којима су дедови и прадедови рођени у Београду, да је њима оваквих смрдуша, као што је Ирина, превише преко курца. Дакле, Марија ме није констатовала, јер је помно слушала Иринино киповање гована, Ирина на мене уопште није обраћала пажњу, као да сам ја ту сасвим случајно, као да сам стварно шофер. Сањица се повремено убацивала у разговор, такође хвалећи Београд, али је нагласила да би после факса желела да напусти Србију и оде у есаде. И сва Сањицина лепота истог трена отишла је у красан курац. Ни она ме није примећивала. У једном тренутку мог пасивног битисања, на памет ми је пала Маришка. Осетио сам осмех на свом лицу. Предивна Маришка. А онда сам се брзо пренуо из сањарења, уозбиљио се и бацио поглед на троугао који је сада кењао о ноћном животу у БГ-у. Нисам више могао то да слушам. Устао сам са столичице, нико није ни обратио пажњу на мој гест, и отишао у купатило. Тамо сам цимнуо једну црту белог, умио се и напустио купатило. Није ми падало на памет да се враћам на терасу. Сео сам у столицу за рачунаром и кренуо да пребирам по фолдеру: музика. А у њему све сам очај и шлајм. А шта сам друго и могао да очекујем од паразита којима родитељи финансирају гајбу, студије, одевање, па и ноћни живот. Јебали их сплавови! Курац мој знају они шта је живот, још па ноћни. Сељаштво. Конектовао сам се на нету у потрази за квалитетном музиком. Ју тјуб, па бирај! Укуцао сам Милан Младеновић, кликнуо, песме су излетеле, повукао сам куглицу на мишу и угледао генијалну ствар која ме увек здроби кад год је чујем: Црв. Кликнуо, завалио се у столицу, припалио пљугицу, и песмица је кренула:

 

- „Слепи и глуви, ви себични људи што правите буку без реда и смисла, без зашто и зато, за кога и како, без питања које би можда осушило поносни осмех на лицу без суза, на лицу што никада образ окренуло није. Ви неми играчи свог обредног плеса, ви сретни у трансу, у свету што постоји само у главама људи без скрупула, људи без милости, људи без сећања. Ви што не знате пљускове звука, боје и мириса, ви људи без памети... Бразготина, сандук и црв. Образ и длака и крв. Ви људи без милости...“

 

- У десном углу рачунара, спазио сам Сањицу наваљену на футер кухињских врата, како слуша песмицу, или посматра мене, или и једно и друго. Или је можда само била у пролазу, јер је изненада нестала из десног угла рачунара. Окренуо сам се и уверио да ње заиста ту нема. Можда сам и утриповао да је била ту. Не знам. Наставио сам да преслушавам песмице док су квочке квочале на тераси. Кликнуо сам Night Shift:

 

- „I gave you all the love I got
I gave you more than I could give
I gave you love
I gave you all that I have inside
And you took my love, you took my love
Didn't I tell you what I believe
Somebody say that
A love like that won't last
Didn't I give you
All that I've got to give baby...“

- Не знам колико је прошло времена од кад сам сео за комп, али је напољу пао мрак, а квочке су ушле у собу и кренуле да размештају кревете и планирају ко ће где да се смести. Сањица је остала у свом кревету, Ирина је рекла Марији да оне заједно легну у њен кревет, а да амалину, то јест шоферу, односно мени, разместе фотељу. Пошао сам на екскурзију да се проводим са својом девојком, а добио брдо игнорисања и одјебавања, а на крају и фотељу на расклапање у којој ћу спавати сам. Нисам чак могао ни да легнем у кревет са сопственом девојком, а камоли да било шта с њом радим. И то ми је нека урбаност, либералност, курац-палац. Можеш, бре, ти из села да бежиш колико хоћеш, али село из тебе побећи неће никада. Ако је за Ирину мој Лесковац паприкарска паланка, онда јој ја набијем у дупе ту паприку, зелену, црвену, а може и туцану. А може и ону засирћену из туршије. Из револта сам напустио собу, рекавши да ми се не спава и да ћу да седим на тераси. Тамо сам мислио и да преспавам, на оној столичици на расклапање, јер нисам желео да будем у истој соби с говнетом из унутрашњости које је утриповало да је престоничко. Када сам се сместио у столицу на тераси и запалио цигарету на памет ми је пала Дулчинеја. Сетио сам се јебене Дулчинеје која ме је страшно нервирала, из много разлога, али је у секунди, док сам седео на тераси на 15-ом спрату солитера у Новом Београду и буљио у Дунав или Саву, она порасла у мојим очима. Била је, бре, величина наспрам оне сељанчуре Ирине, јер се није стидела ни свог порекла, ни свог Прокупља. Напротив, желела је да се врати у Прокупље чим заврши Технолошки. Каква громада од девојке. Дулчинеја ти си дебил који слуша шунд и трача, ал си човек и по, односно жена и по! Мисли о Дулчинеји одувала ми је Марија када ме је обгрлила око врата, пољубила у исти, пожелела ми лаку ноћ, уз оправдање да мора да легне раније како би сутра чила и весела отишла на пријемни. Ја сам је онда зграбио, прогрваљао се с њом по оној столичици на расклапање, а онда јој пожелео срећу на сутрашњем пријемном испиту уз оно: „јеби им кеву!“. Марија се насмешила, пољубила ме и отишла на спавање. Чим се ситуација у соби примирила, ја сам се полако на прсте изшуњао из стана и дао се у потрагу за пивом. Спустио сам се лифтом до улаза и изашао из зграде. Нисам имао појма куда идем, али сам буљио у било шта осветљено, а да је отворено. Нисам тражио никакав клуб, кафић, или шта већ, тражио сам неки маркет, или продавницу, или трафику, само да је отворено да могу да купим вопс, вратим се на терасицу и кренем да га дељем, мислим вопс. Лутао сам по оним улицама, и лутао, и лутао, и коначно ушацовао једну трафикицу која је радила. То Нови Београде! Коначно нешто лепо. Кренуо сам ка трафикици и прошао поред једне клупице на којој су седела седам-осам младића и циркали пивчугу. Таман што сам их прошао и оставио за леђима, неко од њих ми је добацио:

- „Ало, тебра, одакле си ти?“

- Окренуо сам се и загледао у њих. Нисам знао да ли се мени обраћају. Осврнуо сам се лево-десно и пошто сам установио да нигде никог нема, сконтао сам да су се ипак мени обраћали.

- „Ти, ти. Мојне да се правиш луд! Реци одакле си?“

- Нисам ни стигао да зинем и дам им одговор на постављено питање, а они су ме већ окружили са свих страна. Баздили су на пиво и били су непријатељски расположени према мени. Били су крупни и сви виши од мене за главу, а двојица чак за две. И све ми мирише на одваљивање бубрега и ломљење зуба, али кокс у мојим венама ширио ми је муда и било ми је свеједно. Био сам опуштен, с рукама у џеповима, али нисам давао знаке ароганције. Желео сам да се растанемо у миру.

- „Ти си неки мутавац, јели? Не знаш да говориш?“ - упитао ме један који је личио на Тајсона.

- „Знам да говорим него журим до трафике.“

- „Журиш, а? А шта ћеш купити у трафици?“

- „Пиво.“

- „А хоћеш и нама да купиш? Ми све попили и хтели би још, али нам понестало пара. А ти буди фер па нас части пивом. Хоћеш?

- То „хоћеш“ више је личило на мораш, јер ако нам не купиш пиво има да ти разбијемо пичку. Тако би изгледао превод оног „хоћеш“. И то је говорио Тајсон. Изгледа да им је он неки вођа, а остали му чувају леђа. Он је говорио, они су климали главом. Један Тајсон плус још седам виших и ширих од мене. Они на домаћем терену, ја у гостима. А што је најгоре заборавио сам пут до куће. Чак и да се дам у бег не бих знао куда да џадам. Да их одјебем и глумим мудоњу, не иде, јер ће ме растргнути на комаде. Па добро, купићу им то пиво и нек се носе у курац.

- „Хоћу, нема проблема. Које пиво?“

- „Или јеси или ниси!“

- Тајсон је глумио мудраца. Значи Лав. Океј. Окренуо сам се да пођем по то пиво, али ме је хорда новобеограђана и даље окруживала.

- „Јел могу да прођем?“

- „Можеш, али ако купиш две флајке!“ - рече Тајсон, а остали климнуше главом.

- Почели су да ми иду на курац и носио сам се мишљу да Тајсона рокнем песницом у гркљан и тако бар њега онеспособим, а за остале ме заболе. Ако клиснем, клиснуо сам, ако не, нек ме пребију и ћао. Међутим, спустио сам лопту.

- „Добро две. Ајд сад склони се ти!“ - рекао сам једном главурдану који је само чекао да Тајсон трепне па да ме овај сможди. Но, Тајсон је ћутао и овај се две секунде касније померио у страну и пропустио ме да прођем. Отишао сам до трафике, а унутра је седела једна мрак риба и један билмез од два са два, с неком коцкастом главом. Главуџом. Главурдетином.

- „Добро вече!“

- „Добро вече“ - одпоздрави пиче, а коцкасти је ћутао.

- „Дајте ми две флаше од два литра пиво марке Лав, осам флашица пива марке Туборг и две пакле марке Дрине“ - обраћао сам се продавачици, а подјебавао коцкастог.

- „Меко или тврдо паковање?“

- „Меко.“

- Тврдо бих радо дао теби.

- Девојка је паковала поруџбину, а коцкасти је и даље ћутао и гледао ме попреко.

- „Хиљаду двеста седамдесет“ - рече продавачица.

- У ал дерете, мајке вам га набијем. Нема везе. Извадио сам лову из џепа, мунуо кроз шалтер и рекао:

- „Хиљаду триста, у реду је.“

- „Хвала лепо“ - одговори јањичарка, а коцкасти је и даље ћутао. Набијем их обоје на курац! Њу посебно.

- Покупио сам кесе и упутио се према Тајсону и екипи. Нису седели на клупици, чекали су ме тамо где сам их и оставио кад сам кренуо према трафици. Били су спремни за јуриш, ако се којим случајем дам у бег афтер куповине.

- „Изволте момци!“ - пружио сам кесу с две флаше Лав пива Тајсону.

- Тајсон је узео кесу и без хвала се окренуо и пошао ка клупици. Остатак екипе кренуо је за њим, такође без хвала. Мајке им га набијем некултурне. Е, сад је још требало само да нађем зграду и кренем да дерем Туборг, а можда и испалим један џоинт, онако криомице, на брзака. Мувао сам се око оних зградурина, али никако нисам могао да препознам ону коју сам тражио. Онда сам кренуо да се мотам по паркинзима и тражим хонду. То је била једина шанса по којој би се орјентисао и пронашао зграду. Много паркинга, много аута, а Маријине хонде нигде. Један лик са приземне терасе упитао ме је зашто му се мотам око кола. Ја сам му одговорио да тражим моју хонду коју сам паркирао ту негде. Он ми је рекао да се чистим одатле или ће да зове пандуре. Како да не. Још ми само пандури хвале, па да ме и они дркају целе ноћи. Очистио сам се са тог паркинга и прешао на други. И ко зна колико је времена прошло када сам коначно угледао своју хонду, то јест Маријину, али сам је у овом тренутку моментално присвојио. Толико ми је било драго што је видим да сам чак пришао до ње и пољубио је. Мало сам је и помиловао. А онда се нашо још један стражар да ми мрси муда.

- „Шта се моташ око тог аута, лопове!“

- Е сад ми је стварно пуко курац. Прво Ирина и њено сељаштво, онда Тајсон и његови грубијани, па пизда јањичарка и коцкасти ћутолом смрад, па она поштењачина што би да зове пандуре, а на крају овај стражар који сере да сам лопов. То је, бре, клевета, пичка му материна! Зграда је била преда мном и имао сам своје одредиште, те сам себи мало дао одушка.

- „Ма дувај га, бре, пичко једна мајмунска!“

- Стражар је ћутао, а ја сам мирно ушао у улаз, упао у лифт и кликнуо број 15. И док је лифт лагано гмизао ја сам већ цевчио прву флашу вопса. Лифт је пристао, ја сам се искиповао из њега и лагано, на прстима се ушуњао у стан. На трен сам застао на вратима кухиње и бацио поглед у собу. Био сам срећан што сам коначно на сигурном и хтео сам ту радост да поделим с Маријом. Хтео сам да јој се прикрадем и пољубим је у локнице...