Short and sick life in dead Leskovac - 9 - nastavak
... али како је у соби владао мркли мрак, одустао сам од своје намере и изашао на терасу. Отворио сам друго пиво, припалио цигарету, завалио се у столицу на расклапање, а ноге сам сместио у другу столицу и прекрстио их. Напокон мир, напокон тишина, и напокон вопс. Ољуштио сам друго и отворио треће, а онда кренуо да ролам џоинт. У том је паркет скрцнуо, а ја сам се усро од страха. Помислио сам да је Марија и све и да сам хтео, нисам могао да склоним прибор. Нисам имао времена. Био сам затечен и уловљен. Али срећом то није била Марија, већ Сањица.
- „Шта то радиш?“
- „Ништа! Пијем пиво!“
- Бленуо сам у сањиву Сањицу и шакама прекривао ризлу, картончић и смесу дувана и марихуане.
- „Нисам знала да се пиво пуши.“
- Провалила ме је, пизда јој...
- „Ајд да се договоримо некако.“
- „Шта да се договоримо?“
- „Па ти заборави ово што си видла, а ја ћу да ти се реванширам некако.“
- „Како?“
- „Шта како?“
- „Како ћеш да ми се реваншираш?“
- „Договорићемо се.“
- „Избаци три понуде, и ако ми се макар једна допадне, заборавићу оно што сам видела.“
- Које три понуде пичка ти материна! Шта да јој понудим? Ајде Борисе, смисли нешто, нешто паметно, нешто корисно, њој корисно.
- „Десет, девет, осам...“
- Па она ми удара тајминг!? Није нормална.
- „ ... пет, четири, три...“
- Мисли, Борисе, мисли. Јебем те глупог!
- „ ... један, и нула. Жао ми је. Време ти је истекло. Идем одмах да те друкнем Марији!“
- „Чек!“
- Скочио сам са столице и на вратима терасе зауставио захукталу Сању. Не знам да ли је стварно хтела да ме друкне, али нисам смео ништа да рескирам. Држала ме је у шаци и једино што сам могао да урадим је да јој понудим да сама одабере шта жели да учиним за њу у замену за ћутање. Сад је могла да тражи од мене било шта и да то и добије, да ме уцењује док год сам с Маријом, а да јој ја испуњавам све хирове. Најебо сам ко жути.
- „Истекло ти је време. Шта да ти радим. Жао ми је.“
- „Чекај, бре, стани.“
- „Пусти ме. Немој тако да ме стежеш, може неко да наиђе.“
- „Ко да наиђе?“
- „А шта ако се Марија пробуди и затекне нас у овој ситуацији?“
- Нисам имао појма о чему говори.
- „У којој, бре, ситуацији?“
- „У ситуацији у којој ти насрћеш на мене.“
- „Ја не насрћем на тебе. Немој да лупаш!“
- „Па што ме онда стежеш ту где сам најрањивија?“
- Бацио сам поглед на своје руке и угледао их у стварно зајебаној ситуацији. Лева шака држала је Сањицин врат, а десна њен стомак. Да нас је видео било ко, значи било ко, помислио би да смо управо кренули да се туцамо. А шта би тек рекла Марија? То не смем ни да помислим. Одмах сам склонио руке са Сањициног врата и стомака и рекао јој:
- „Бирај.“
- „Шта да бирам?“
- „Шта год хоћеш. Само да о овоме Марији не кажеш ни реч. Никада!“
- „Шта год хоћу?“
- „Да.“
- „Сто хиљада евра у кешу. И то одмах!“
- Море мајке ти га стерам! Дошло ми је да и њу бацим преко терасе. После могу да се правим луд и да кажем да се сама бацила. То је тренутно било најједноставније решење, али не знам какве би последице по мене биле сутра кад ми се на врат укачи мурија. Још и ако нађу неког сведока који стражари на некој од ових милион тераса у овим зградетинама које сам напрасно почео да мрзим, шта онда? Централни затвор, 20 година, БАМ! Осетио сам. Још ни 24 часа није прошло од како сам у Београду, а већ га презирем.
- „Нисам знао да се продајеш за лову!“
- „Молим?“
- „Слушај, ако хоћеш да кажеш Марији да си ме ухватила како мотам ганџу, онда иди и кажи јој. Боли ме курац! Не могу више с тобом да се дркам.“
- Вратио сам се у столицу и кренуо да ролам буксну. Био сам нервозан и спреман да, уколико ме Сањица заиста друкне и Марија скочи на мене, одмах истог тренутка отерам све у пизду материну и запалим за Лес. Сањица је и даље стајала на вратима и посматрала ме. Ја сам сролао џукс и запалио га. Цимао сам пиво и џоинт, наизменично, брзо и агресивно ко да ми је последње у животу. Припремао сам се за најгоре. Сањица је пришла и села на столици крај мене. Или се предомислила, или је хтела да настави да ме подјебава, уцењује.
- „Нећу рећи Марији ништа, али под једним условом!“
- „Којим?“
- „Да ми даш неки дим од те твоје траве и да ми измасираш леђа!“
- „Океј.“
- „Чекај, то је само први део договора.“
- „Шта, има још?“
- „Наравно!“
- „Слушам.“
- „О другом делу ћемо сутра.“
- „Ма немој!“
- „Да! Док год си овде бићеш мој роб и извршаваћеш моја наређења. Једно по једно. У замену за то, ја заборављам све што сам видела.“
- „А колико ти то имаш наређења?“
- „Полако, не брзгај. Имамо времена. Све ћу лепо да ти објасним. Сада, робе, дај ту траву, а кад завршимо с њом, иде масажа!“
- „Хоћеш да ти измасирам само леђа, или желиш да те измасирам целу?“
- „Полако, робе, полако. Све у своје време.“
- Постао сам и роб. Е, мој Борисе. Сви те карају у буљу.
- Моја робовласница и ја довршили смо индо, а онда посисали сво пиво које сам купио. Разбили смо се ко маче о таван.
- „А сад, масажа! И хоћу лагано, нежно, и немој случајно да ми забушаваш, робе, јер ћу онда морати да те казним. Јеси ли разумео?“
- „Јесам!“
- Још сам се и уживео у улогу роба. А што се тренутне ситуације тиче, улога роба ми је штавише и одговарала. Разбио сам се ко сличка, а све што треба да урадим, јесте да спустим своје шаке на тело моје робовласнице и да је масирам лагано и нежно. Лепо је бити такав роб.
- „Крени, робе!“
- И кренуо сам. Прво сам је масирао преко мајице, а онда сам јој рекао да је скине, јер смета и мени и њој. Још сам и додао да је много лепше и нежније кад је без мајице. Живи додир је живи додир, нема шта. Робовласница је прихватила моју понуду и скинула мајицу. На моје опште изненађење остала је само у гаћицама. Црвеним као крв. Ја сам седео на столици, а она на поду терасе испред мене. Морао сам мало да се нагнем како бих је лакше дохватио. Масирао сам јој врат, лагано и нежно, баш као што је и тражила, а она је пригушано дахтала од задовољства. Изгледа да сам добар масер. Онда сам полако почео да спуштам руке низ њена леђа, све до гаћица, па се поново враћао горе до врата и тако више пута. Робовласница је уживала, чак је почела и да се увија, а ја сам решио да пређем на следећи ниво. Полако сам јој ставио руке на рамена, а онда их полагано спуштао ка грудима, али нисам дотицао њене сисе. Нисам хтео да запнем ко сивоња, већ да је довољно распалим па да ми она прећути кад пређем ту границу. Више пута сам шарао прстима на самој ивици границе, а то више никако није била масажа, већ ситуација где ја покушавам да шчепам Сањицу за сисе, а она, колико видим, не буни се и баш ужива у томе. И све то полако, пригушено, да не разбудимо нежељене посетиоце. А онда сам и прешао границу. Спистио сам прсте скроз до Сањиних напрчених брадавица и кренуо да јој месим сисе. Биле су чврсте и поприлично добре, колико сам могао да осетим под шакама, јер нисам могао да их видим, а онај њен сисодржач их је изгледа само усмеравао у око гледалаца. Није их увећавао, само их је држао чврсто увис. Сањица је дахтала, а ја сам је све јаче и јаче стезао и као блесав јој месио дуде на само пар корака од моје девојке. Кокс, пиво, вутра, комбинација после које те савршено заболе за све и сваког. Сањица је гризла мајицу, покушавајући да угуши крик, а ја сам се са столице спустио на под терасе, гњечио јој сисе и окретао је ка себи. Опирала се. Покушавала је да остане у истом положају, али сам ја био упоран. На крају се са мајом у зубима окренула ка мени, опкорачила ме и почела да се трља о мој набубрели пенис. Трљала се, и трљала, и трљала, а ја сам све више пиздео. На крају више нисам могао да се суздржим. Мало сам је одмакнуо од себе, откопчао фармерице и стргао их са себе са све боксерицама. Фалус је излетео, а Сањица га је шчепала руком и почела да га дрка. Стезала га је све јаче и све брже ми повлачила кожицу горе-доле. Затим га је узела у уста и почела да га блајви. Гутала га је целог. Човече, као да има вишедеценијско искуство у пушењу курца. Сисала га је као луда и драшкала ми јаја, што ме је само још више напалило. Зграбио сам је за гаћице и покушао да јој их скинем.
- „Не, не...“
- Ја сам и даље био упоран, привлачио је к себи и покушавао да их свучем са ње. Престала је да ми сиса курац и шашољи јаја. Једном руком држала је своје гаћице, а другом га дркала, све јаче и све брже. Вукао сам јој гаћице као да сам болестан, а она ме је упорно спречавала у томе, држећи их чврсто.
- „Немој... не...“
- Осетио сам да ћу да свршим и пустио јој гаћице, а она се бацила на њега. Прогутала ми је главић, држала га уснама, а језиком је шарала по њему док га је десном руком и даље снажно стезала и дркала све брже и брже. И БУМ!!! Сперма је улетела у њена уста, ни кап се није просула ван. Она га је и даље дркала и сисала, гутајући моју сперму. На крају га је целог олизала. Једва сам се суздржао да не крикнем. Када је завршила са лизањем и гутањем, одмакла се од мене, обукла мајицу и навалила се на зид терасе. Ја сам закопчао фармерке, а онда запалио цигарету. Уф, како ми је била слатка та цигарета након Сањициног феноменалног сисања моје каре. Сањица је руком обрисала усне, а онда ми затражила једну пљугу. Дао сам јој цигарету и припалио је. Навалила је главу на зид и брзо увлачила димове. Ја сам се задовољно чешао за јаја док сам пушио своју цигарету. - Почело је да свиће. Одједном су људи као махнити излетали из оних зградетина, аутомобили су почели да брује, живот у Новом Београду почео је да се буди, и то у цик зоре. Сањица је као попарена скочила, бацила цигарету преко терасе, онако у журби, несвесно, дотерала мајицу на себи, и улетела у кухињу. Ја сам лагано довршио своју цигарету, угасио је у пепељару, а затим све лепо средио. Празне флаше сам покупио и одложио у угао терасе, истресо пикслу у корпу за отпатке, покупио сав прибор и стрпао у џепове, још једном прегледао лепо целу терасу и пошто сам се уверио да је све океј, напустио сам терасу и ушао у кухињу. Застао сам на вратима собе и угледао Сањицу како се нечујно увлачи у свој кревет, окренута ка зиду. Марија је чврсто спавала, као и она сељанка од њене сестре. Морао сам да одем у купатило и поново се издуширам и то из више разлога. Први, смрдео сам на марихуану, а то никако не би било пожељно да Марија осети. Други, ваћарио сам се са Сањицом, још ми га је и попушила, а то тек не би било добро да Марија сазна. Осете то некако жене, пизда им материна. Како, не знам, ал осете. Дал је то нека интуиција, дал осете мирис парфема који не поседују па их то подстакне на сумњу, дал осете мирис туђе коже на особи која њима припада, дал је нека шеста опција ја стварно не знам, ал да осете, осете, богами. Трећи, релаксација нумеро тре је увек добродошла у свакој могућој прилици. У тим моментима, док ти млаз воде удара у главу и слива се низ лице, врат, тело, падају ти на ум феноменалне идеје. Доказано. Ето, мени је пало да се полако ушуњам у ону фотељу и правим се да књавам све док се девојке не изгубе из куће, свака својим путем, како бих избегао сва могућа питања за које одговоре нисам имао, а и нисам хтео да се сусретнем са Сањицом. Разбистрио ми се ум под душем и схватио сам да сам џукац и то оне најгоре врсте, зато што сам на пар метара од свог анђела ваћарио неку Сањицу и задовољавао своје себичне пориве, док је Марија куцала пред вратима сопствене будућности коју је нагризала неизвесност, да ли ће се отворити или не. Ја сам стока и то ми је јасно, али ми није јасно зашто не учим на грешкама. Сви смо ми људи и грешимо, али зашто ја себи дозвољавам да ми се једне те исте грешке стално понављају, заиста не знам. Вероватно је то од оног кокаина, мораћу да га баталим, иначе ћу сам себи да свежем живот у чвор који ни свети Василије Острошки неће моћи никаквим чудом да одмрси. А вероватно неће ни покушати, није он ту да се замајава с мамлазима какав сам рецимо ја. Почео сам да осећам грижу савести, ваљда се тако то зове. Нешто ме мучи у грудима, тишти ме, боли... Некако осећам да сам грешан, дебело грешан, али не знам како да се искобељам из тога. Преварио сам Марију више пута, а да ме неко пита зашто, ја не бих знао да му одговорим на то питање. Седео сам на кади и мислио о томе, онако го и мокар док ми је пешкир стајао у десној руци. У свем овом срању које сам направио има нешто и позитивно, а то је савест. Сконтао сам да је бар имам у свом поседу за разлику од многих других грешника. А то је трачак наде да нисам изгубљен случај и да могу, ако наравно то желим, да се вратим у нормалу. Тамо где је све таман. Имам Марију, имам посо који ми доноси довољно лове да живим пристојно и све то сам стеко сам. Добро, стан су ми оставили ћале и кева кад су отишли у пензију и прешли у кућици на другом крају града да тамо уживају у остатку живота, али сам се за све остало снашао сам. Неко, бре, ни то нема. Људи гладују на све стране, немају кров над главом, умиру од разних болештина, кулуче ко робови за бедне паре с којима једва преживљавају, муче се, пате... А ја? Зајебавам се, уживам, и што је најгоре ујешћу за срце Марију ако сазна за сва моја срања и то баш у најнеповољнијем тренутку. А који ли је па повољан. Шта је битно кад ћеш и у ком тренутку да схватиш да ти неко ради иза леђа? Као, мање ће да боли ако сазнаш раније? Као, могао си то да спречиш? Мало морген. Боли и овако и онако, свеједно је кад сазнаш, кад сазнаш да ти неко забада нож у леђа а ти му душу поклонио. Морам да зајебем овај кокаин дефинитивно, морам да престанем да варам Марију под хитно, и морам да је чувам, како знам и умем. Нисам ја за њу ни амалин, ни шофер, ја сам за њу мамлаз, али мамлаз кога воли и то ми је експлицитно ставила до знања у више наврата. Не оним тривијалним имбецилисањем „волим те“ и остала срања, него делима. Уф јебо те, ал ме ово размишљање убацило у жешћи бедак. Осећам да се кајем и то ме мучи. Бојим се да ћу у неком тренутку Марији све признати. Не, то никако не смем да учиним, и то из много разлога. Како боли овај стрејт живот матер му јебем. Морам да снифнем лобеску. У ставри не, узећу ксалоле, лобе нек остане за касније, ионако ми је количина при издисају. Дакле, ксалола комада 5. Добро, још само да се неприметно увучем у ону фотељу. Ушао сам у собу. Већ је увелико свануло, а девојке још увек спавају. Одлично. Увукао сам се у фотељу неосетно, као дух, и прекрио се чаршафом. Правићу се да спавам док се не рашчисти гајба, а онда ћу да видим како да испуним дан. Осећам да ће бити предуг...
Јебало ме курчење! Наставиће се....
