Short and sick life in dead Leskovac - 10
- Кад се бучно спремање завршило, осетио сам повлачење чаршафа са моје главе и нежне Маријине усне како се спуштају на моју слепоочницу, додирују ме као свила, а затим се одмачу. Жмурио сам и правио се да књавам. Онда сам осетио како ме нежно помиловала по образу, а затим ме ушушкала, јебо те, брине о мени. Чуо сам кораке, отварање врата и одлазак. Још увек сам био у истом положају, за сваки случај. Чекао сам неколико јебено предугих минута, како споро пролазе у овом тренутку. Контрола протицања времена налази се само у људском мозгу и нигде другде. Часовници лажу, време се налази у људском поимању. Како га видиш тако ћеш и да га схватиш, јер га гледаш очима. Требаш да га гледаш разумом и душом и тек тад ћеш да схватиш колико очи знају да преваре. Сва човечија чула само су синови његове душе и разума. Припомажу му, то им је сврха. Ајд сад разумни, гајба је безбедна, иди и искористи овај предивни дан најбоље што умеш. Устао сам из фотеље у којој сам се прописно укочио у оном претварач положају и кренуо у кухињу да смућкам кафу и да се раскочим. Пре тога закључао сам врата стана ради сваке сигурности. Приставио сам фукс и бацио се на ролање џохусафета. Све је било спремно и ја сам се с џоинтом, увученим на уво, кафом у левој, и пљугама у десној руци упутио ка тераси, да мало удахнем ваздух и смислим где да се промувам у овом граду који као да краја нема. Велик је, мајке му га, а не волим велике градове. Сео сам за сточић и завалио се у фотељу. Припалио џоинт и увукао први дим до скочног зглоба да га мало натехацеирам. А онда умало нисам доживео шлог. Сањица је седела на столици преко пута стола с моје леве стране, а ја на тај део уопште нисам ни обраћао пажњу. Буљио сам у небо, а онда ми је, инстинктивно, лево око приметило нечију нечујну присутност. Стварно сам се препао, мислио сам да је гајба празна и да сам апсолутно слободан, а оно курац! Е, мој разумни... Сањица се смешкала и посматрала ме.
- „Шта си се усро? Нећу ти ништа!“
- „Уф, срце ми је стало. Зашто нису на факсу?“
- „Немам предавања.“
- „А како Ирина има?“
- „Она је на Правном.“
- „А ти?“
- „На Филолошком.“
- „То беше нешто као језик, књижевност и то?“
- „Тако некако.“
- „Па како се то мешају предавања, испитни рокови, пријемни за бруцоше, како то?“
- „Не мешају се. Све имаш у плану и програму факса ког похађаш.“
- „Како се не мешају кад ти седиш кући, Ирина је на предавању, а Марија полаже пријемни?“
- „Много си, бре, напоран! Шта те боли курац?“
- „А и то што кажеш.“
- „Хоћеш ли да ми додаш тај џоинт или ћеш сам да га посисаш?“
- „Не, ја сам добар дечко и даћу ти да га и ти посисаш!“
- Сањица се насмешила и кренула да силује џоинт. Ја сам попио кафу и сролао још један који смо обоје поделили.
- „Јели Сањице, која је ово река?“
- „Дунав.“
- „А где је Сава?“
- „Иза нас.“
- Окренуо сам се ка кухињи и тражио Саву. Колико сам се био утриповао и изгубио у времену, простору и неразуму, схватио сам тек кад је Сања почела да се церека. Јебем ти ову траву. Стварно је добра.
- „Е, будало једна надувана! Па не можеш да је видиш из те перспективе!“
- И даље се церекала. И њу је вутра шутнула у дупе, али је она била у хај фазону, а ја у тоталном растројству.
- „Ајд да се негде промувамо по граду, оно, узмемо неко пиво, завучемо се у неки парк и мало се опустимо. Нервирају ме ове зградетине.“
- „Не могу, мрзи ме.“
- „Ајде, бре, да ми покажеш БГ. Хоћу да се прошетам оном Скадарлијом, да видим Калемегдан, да видим све што је лепо, квалитетно и позитивно у овом граду. Хоћу да ме водиш и на Ушће, да руком дотакнем и Дунав и Саву. Да осетим старог Београда дух!
- Сањица ме посматрала некако испитивачки.
- „Овде има много тога лепог. Неможеш за пар сати све то да обиђеш, не можеш ни пола од тога.“
- „Хоћу бар нешто да обиђем. Бар Калемегдан. Нећу, бре, да се гужвам по оним фенси кафићима и да се давим по сплавовима! Ајде!“
- „Не могу, мрзи ме.“
- Уапиш ме за гомно.
- „Добро. Идем онда ја сам. Морам мало да се пролуфтирам.“
- „Не може!“
- „Како то мислиш?“
- „Тако лепо!“
- Сања је била врло озбиљна, а мени ту ништа није било јасно. Ко је, бре, она да мени наређује шта ћу да радим! Ја идем, а њој... ко јој шмиргла ноздрве.
- „Одо ја.“
- „Стани, бре! Где си пошо? Зар си заборавио да си ти овде само роб?“
- Ова се стварно уживела у своју улогу, ко да студира глуму, а не језике.
- „Мани ме Сања, имам ја довољно својих проблема.“
- Ушао сам у дневну собу и кренуо да се спремам за излазак. А онда ме је Сања шчепала од позади и бацила на њен кревет. Одакле ли јој толика снага, пичка јој материна. Нисам успео ни да се придигнем са кревета, а она је већ скочила на мене, коленима ми заробила руке, а десном шаком ме шчепала за вилицу.
- „Слушај ме, робе! Овде ја владам и док си у мом краљевству извршаваћеш сва моја наређења! Јел ти то јасно?“
- Толико ме је јако стезала за вилице да су почеле да ми трну. Једва сам промумлао:
- „Јасно...“
- Пуштила ми је вилице и скинула се са мене. Имала је јак стисак. Трљао сам утрнуле ми вилице и чудио се њеном снагом. Повукла са на други крај свог кревета и кренула с наређењима.
- „Сад се лепо скини, али скроз, и измасирај ми клиторис, језиком!“
- Ова није нормална. Јебала је више та масажа свега и свачега. Па шта сам ја? Пичколизац?
- „Ајде крени!“
- „Само трен.“
- Отишао сам до купатила, извукао лобе, шмркнуо и вратио се натраг. Застао сам крај кревета и бленуо у тотално голу Сању. Свукла је све са себе док сам ја био у клоњари, сместила се, колико могу да приметим, веома удобно, с раширеним ногама у полуповијеним коленима и нудила ми тај клиторис који сам ја требао да измасирам. Њена дражица је била апсолутно спремна и Сањица је пуцнула прстима. Тим потезом наредила ми је да кренем са извршавањем својих дужности за данас. А шта ли ме после тога чека, јебем ли га. Сањица је забацила главу на јастук, тотално се опустила и чекала. Морао сам да се скинем скроз, што сам и учинио, и да се бацим на палапичкање. Сањица ми је руком чврсто држала главу док сам ја шарао језиком тамо доле. Ово пичколизање уопште није тако једноставно, напротив, веома је напорно, иако је Сањицина вагина била обријана, мекана и чиста. Више није гушила узбуђење, није се грчила као синоћ, дахтала је јако, у неким моментима је врштала, у неким ме наводила, кад да убрзам, кад да успорим, на који део да се пребацим, чак је била и перверзна, оно, „лижи робе“, „посисај ми пичку“, и сличне ствари. У једном моменту почела је да ме гребе по леђима, онако садистички, а онда је коначно свршила и одгурнула ме од себе. Припалила је цигарету и рекла да јој скувам кафу. Прво што сам урадио било је чишћење лица, прање зуба и језика од Сањицине свршотке. Тек после сам отишао да скувам кафу и њој и себи. Донео сам јој кафу у кревет, а затим се обукао. Рекла ми је да не скидам мајицу док сам с Маријом, јер су трагови њених ноката по мојим леђима направили ршум, премда ја нисам осећао никакав бол. Али сам зато њен савет угравирао у мозгу: мајица на телу најмање седам дана. Уз кафу и пљугу листао сам по ју тјубу разне извођаче, тражећи нешто што ће ме малкице орасположити, јер ме све ово и са Београдом, и са Сањицом, и са огреботинама по леђима бацило у жешћи бедак. Али чим сам пронашао Prodigy и кликнуо Break & Enter ствар, Сањица се као пошандрцала бацила на мене и жестоких 8 минута и кусур секунди ми продувавала све могуће поре на мом телу. Дивља и незасита. Скакала је по мени и терала ме да скренем. Срећа па ми кокс није дозволио да брзо свршим. Продужио ми је уживање. А кад се завршила песма, Сањица ја направила полукруг, неодвајајући своју пичку од мог курца, и кликнула песмицу Smack my beach up, и вратила се назад на посо још луђа, још незаситија и исисавала ми мозак, јер ме је јебала ко нико до тада. Онај полукружни окрет никада нећу заборавити. Скакала је по њему, упињала се и извијала, обавештавајући ме при сваком свом свршавању, оно „ево, иде“ и „ах, да“, након кога је још развратније настављала да ме гази и вришти од задовољства. Зајебани оргазам ми је запљуснуо мозак и једва сам успео да је одгурнем са себе и ејакулирам ван ње, али по целом јебеном рачунару. Читавих 5 минута после невероватног секса са лудом Сањицом нисам могао да дођем до даха док се она задовољно мешкољила по кревету. Задовољена и насмејана наредила ми је да јој, чим се приберем, очистим комп. Рекла је да сам требао да га уперим у тепих, или чаршаф, или да јој кажем да стиже па да је пролијем по њој, а не на њен рачунар. Пичка ли јој материна блудна, као да сам ја у свом оном трансу могао да размишљам о томе где да проспем сперму. Што се мене лично тиче боље да је проспем било где само не унутар ње. Још би ми само то хвалило. С лудом Сањицом да имам дете. Мислим да би ми Марија одсекла патку и забила ми је у рчма, а након тога би ми почупала срце и гркљан и све то би ми набила у уста. Гарант. Овако је најбоље, чист рачун - дуга љубав. После сам, јеби га, морао да чистим комп од сопствене сперме. Најтеже ми је пала тастатура. Морао сам да зађем око сваког дугменцета и тастера понаособ и да све то проверим више пута, како не бих оставио никакав траг иза себе. А за све то време Сањица ме подјебавала. Само да Марија заврши тај јебени пријемни и да се што пре губимо одавде. Јебем ја ово ропско мучење, ма колико секс са Сањицом био феноменалан. Секс је фасцинантно луд и незабораван, али све пре и после њега је чисто робијање. Што пре одавде, што пре...
- Још два пута сам се креснуо са Сањицом, једном на веш машини, други пут на тераси, док се Марија и Ирина нису вратиле. После сваког сексања сам се душирао, а Сањица ме подјебавала „неће да осети, бре, шта ти је“ и слична срања. Наравно да је нисам слушао и настављао свој трип чишћења себе од Сањиног мириса, после кога сам шљискао по себи свој парфем у огромним количинама. Били смо тотално разбијени од пива и траве, а ја и од кокса, када су на гајбу упале сестре, једна добра, једна зла. Марија је била баш изморена и на моје питање „како је било“, некако равнодушно ми је одговорила „видећемо“ после чега се одмах скљокала у кревет. Ирина ме и даље није констатовала, а мене је за то конкретно болео курац. Сањица се била променила за 360 степени. И она готово да није комуницирала са мном, а и кад би разменили коју реч, она је била некако хладна и кратко ми одговарала. Капирао сам. Глумила је, као што сам и ја. У међувремену сам спаковао све своје ствари у ранац и само чекао да се Марија пробуди па да запалимо за Лес. Седео сам у углу терасе, цевчио пиво и гледао у Дунав; сад бар знам у коју реку буљим, а и одлазак по пиво протекао је у миру, без икаквих конфликта; Београд је дању један град, а ноћу неки сасвим други, чини ми се. Леп је, али превелик за мене. Београде, Београде, други пут ћу боље да те обиђем...
- Сањица и Ирина су причале не знам шта, јер их нисам ни слушао; мењале су теме с брда с дола. Сањица је, такође, цврцала пиво, али је изгледала као мамина маза. Како глуми, пичка јој материна! Да је конкурисала за Ниске страсти, добила би главну улогу, а Шерон Стоун би играла старлету. Невероватно. Ирина је лакирала нокте и кењала о неком Бокију, или Вокију, јебем ли га, како је он опасан фрајер, има беемве, гајбу с базеном и наводила још нека срања од којих ми је припало мука и дошло ми је да исповраћам сво оно пиво које сам сабио у стомак од јутрос до сад. Сањица је то приметила и кришом се насмешила, намигнувши ми. То ме је спасило од бљувачине. А онда је на терасу изашла Марија. Пробудила се и још увек сањива кренула ка мени. Села ми је у крило и наслонила главу на мом рамену. Чешкао сам јој локнице и играо се њеним прстићима. У једном тренутку случајно сам бацио поглед на Сањицу која се и даље кришом смешила и намигивала ми у тренуцима кад је нико није гледао. Изгледа да јој је то било занимљиво. Ја на ту игру нисам могао да пристанем. Нисам могао да јој одговорим ни осмехом ни мигом, јер је Марија била у мом крилу и трљала свој носић о мој врат. А онда је Ирина кренула на мене. Не знам зашто, али мржња у њеним очима достигла је врхунац. Та мржња била је упућена мени, опет не знам зашто. Кренула је да ме прозива, мислећи да ће ми га накривити поводом тога.
- „А чиме се ти бавиш, Момире?“
- Ја сам циркао пиво и гледао у Сањицу која више није суздржавала смех, али није више ни намигивала. Урокала се жешће, а пошто одлично познаје Ирину чинило ми се да је тачно знала куда ово води и живо се упустила у слушање ове конверзације у покушају. Само не знам да ли је Сањица довољно упознала мене. Ја сам и даље циркао пиво, али сам овога пута гледао у небо. Марија је подигла носић са мог врата, погледала у Ирину, затим у мене, па поново у Ирину која је сад још надменијим гласом устремила сву своју мржњу ка мени.
- „Питала сам те нешто!!“
- Ја сам погледао у Марију која је гледала у Ирину, затим сам погледао у Сањицу која је гледала у мене, смешкала се, а на крају сам пребацио поглед на Ирину.
- „Мени нешто кажеш?“
- „Па мислим, овде осим тебе нема другог Момира!“
- Сањица је прштала од смеха, а Марија је рекла:
- „Зове се Борис, Ирина. Рекла сам ти већ.“
- „Ах, да. Извини Борисе, слабо памтим имена.“
- „У реду је.“
- „И? Чиме рече да се оно бавиш?“
- „Бавим се дефлорацијом!“
- Сањица је праснула у смех и попрскала се пивом, Марија је рекла „будало“ и лупила ме прстићем по челу, а Ирина је покушавала да ме надигра.
- „Па јел добро зарађујеш?“
- „Не. Ја то радим у хуманитарне сврхе.“
- „А чиме се издржаваш? Мислим како плаћаш рачуне?“
- „Договарам се са органима?“
- „Којим органима?“
- „Разним.“
- „Марија је рекла да имаш неку тезгу, да продајеш пластику.“
- „Аха...“
- „И, јел иде посао?“
- „Цвета!“
- „А колики су ти месечни приходи?“
- „Довољни.“
- „Довољни за шта?“
- „За пристојан живот.“
- „Пристојан живот? Па ти немаш ни споствени ауто...“
- „Ирина сад је доста!“ - Марија је стала у моју заштиту, али сам јој ја с осмехом одговорио да се не узрујава и да пусти Ирину да ме пита све што жели. Сањица је чекала расплет.
- „Ја аутом не надомештам друге недостатке.“
- „А које то недостатке?“
- „Па не морам да возим беемве да бих смувао неку спонзорушицу, не морам да имам неки супер зајебани мобилни да би се нека паланачка клинкица наложила на мене. Не требају ми виле, базени, тениски терени да бих био у тренду. Ја имам квантитет и у глави и међу ногама. На те недостатке сам мислио.“
- „А колико лавора мораш да продаш да би извео девојку у неки кафић на пиће, или у неки ресторан на вечеру?“
- „Не излазим у кафиће, јер су ми постали одвратни. Чим видим фуксице, спонзорушице, накурчене клинце, збрчкане чикице, татицине синове и ћеркице, ја одмах добијем дијареју, и зато тај кич избегавам у широком луку. А што се тиче ресторана тамо тек не идем.“
- „Па не пуштају тамо у патикама и поцепаним фармерицама.“
- „Ирина! Хоћеш, молим те, да дођеш на час у собу?“ - умешала се Марија и спречила ме да ва вјек вјекова спустим Ирину у канализацију талога номадског менталитета.
- Марија и Ирина су се нешто препирале по соби, а Сањица се смејала ко блесава.
- „Добро ти је било оно за недостатак и татицине синове. Погодио си у центар.“
- Нисам знао да сам тако добар стрелац. Таман ми је ово дркање с Ирином постало занимљиво, али га је Марија напрасно прекинула. Дуго се с Ирином задржала у соби, а кад се коначно вратила на терасу рекла је:
- „Ајде, идемо кући!“
- Напокон. Био сам пресрећан. Одмах сам улетео у собу и зграбио своје већ спремљене ствари, као и Маријине, које је у међувремену спаковала. Ирина је бесно ударала по тастатури свог рачунара и шатро била задубљена у тај свој посао. Поздравио сам се са Сањицом, пруживши јој руку уз оно „драго ми је да сам те упознао“, а она ми је намигнула и одговорила: „задовољство је само моје.“ Затим сам напустио стан и упао у лифт. Чекао сам Марију која се вероватно поздрављала са укућанкама. Пет минута касније и она је упала у лифт. Неки смрдљивко, пар спратова ниже, рикао је да му пустимо лифт јер је у журби. Спустили смо се лифтом до приземља, изашли из зграде, убацили пртљаг у ауто, сели у хонду и кренули за ЛЕСКОВААААААА... Ц!
