Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Негде око два сата иза поноћи стигли смо у Лесковац. Марија није желела да иде кући. Још увек је била бесна због Ирине, мада о томе није проговарала током пута. Била је уморна од свега и још увек ју је дрмала неизвесност око факса. Резултате је требала да сазна тек за три дана, а то је за њу било предуго. Није желела да ми каже зашто неће да је одвезем кући, само ми је рекла да ноћас жели да преспава код мене. Окренуо сам хонду и упутио се за Радничко. Двадесетак минута касније, Марија је већ лежала на мом троседу и гледала хаос у соби који су направили они дегени од мојих ортака. Изгледа да су стварно журкирали на мојој гајби у мом одсуству. Ајд што су се проводили то је оке, али што бар нису почистили лом за собом? То ми је већ ишло на живац. Узео сам једну огромну црну кесу, ону ђубретарску, и кренуо да купим лом. Лименке, флаше, препуне пепељаре на све стране, изгледало је као да је ураган пролетео кроз моју дневну собу. У књавач-магацин нисам ни помишљао да улазим. Покупио сам лом и отворио прозоре да се мало соба пролуфтира. Ђубре сам ушушкао на терасу, јер ћу сутра њиме да пребијем и Уркета и малог Крку. Удараћу их оном кесетином препуном одпада све док се не усеру. Чак ни кондоме нису могли да избаце, пичка им материна. Зајебали их на патосу. Морао сам рукавицама да их скупљам. Шта ли је о свему томе мислила Марија, не знам, али када сам се вратио у дневну собу и угледао је како буљи у неке женске гаћице, пресеко сам се. Чије ли су?

- „Превише сам уморна да бих сада с тобом расправљала о овоме, али ћеш сутра, уз јутарњу кафу коју ћеш ти да скуваш, све то лепо да ми објасниш, и молим те, буди искрен, јер ако само осетим да ме лажеш... Бери кожу на шиље!“

- Шта ли јој то значи? Јебем ли га, али шиље, кожа... Моја кожа на неком шиљку? Зајебано. Добра страна свега тога је што имам форе до сутра ујутру да смислим причу. У ствари, шта има ја да је смишљам, нек је смишљају Урош и Крки. Добро, Кркија нећу да дирам, има човек и превише својих проблема. Њега ћу за сада да оставим на миру, али му једно пеглање оним ћубретом не гине. Одлучио сам се за Уроша и одмах му пустио поруку:

- „Имаш фору до сутра у подне да смислиш бајку која ће ме извући из гована у која сте ме бацили ти и Крки с вашим оргијама. И чије су оне зелене гаћице, пичка ли ти материна!?“

- Затим сам разместио тросед и Марија се одмах увукла у њега. Ја сам у фризу налетео на полупразну флашу Џека, коју су оне морончине оставиле, и насуо себи једну чашу да се повратим. Вратио сам се у дневну да питам Марију хоће ли и она, али сам је затекао како увелико кунта. Вратио сам се у кухињу, испио чашу, а онда сам се полако завукао у кревет поред Марије; мајицу нисам скидао из познатих разлога. Дисала је уједначено и лагано. Пољубио сам је у раме, склопио очи, и гурнуо главу у јастук.

 - Марија ме ујутру пробудила тако што ме је дегажирала из кревета. Док сам се сабрао и схватио где се налазим, она је већ кренула да хистерише. У рукама је држала мој телефон, очи су јој биле закрвављене и киптила је од беса. А ја у тоталном незнању и грешан по тачкама 3 и 5.

- „Шта је ово?“

- „Које?“

- „Ова порука! Шта значи?“

- „Па не знам док не прочитам!“

- „Хоћеш ја да ти прочитам?“

- „Нема потребе! Сам ћу.“

- „Нека, нека. Могу ја.“

- У мојој глави збрка и неред. Стојим поред кревета, из кога ме је Марија дегажирала, трпим бол у леђима од ударца и чекам да прочита поруку коју уопште не желим да чујем. Марија бесна стоји на кревету, на њој њене плаве боксерице с малим којотима и моја бела реп мајица са плавим ванземаљцем који пуши огроман џоинт и показује три прста. Нас Србе једино ванземаљци воле. Марија окреће екран телефона ка себи и креће да чита поруку:

- „Вечерас, 19:00, моја соба, ђус-вотка, ти и ја, и музика по твом избору.“

- Марија гледа у мене, ја гледам у Марију.

- „Имаш ли нешто да ми кажеш поводом овога?“

- „Немам. То је неко погрешно послао поруку.“

- „Ма немој?“

- „Чије име пише на екрану?“

- „Нема имена, само број.“

- „Ето видиш. Лепо сам ти реко да је неко погрешно послао поруку.“

- „И то ти је оправдање?“

- „Немам разлога да се правдам кад ни за шта нисам крив.“

- „Добро. Онда ћу ја да окренем овај број па да видимо ко ће да се јави.“

- Ух. Сад је већ зајебано. Шта да радим? Да јој отмем телефон? Не. То би ме закуцало за зид кривца лажова. Да покушам да је одговорим од тога? Покушаћу.

- „Марија мани те глупости. Дај да ти скувам кафицу...“

- „Јебала те кафица, знаш!“

- А и план ми је до јаја. Која ли је кучка написала ту поруку? Маришка? Даша? Мирише ми на Маришку због оне вотке. Најебо сам.

- Марија је и даље стајала на кревету. Окренула је број и ставила фон на уво. Само да се не јави, молим те, боже!

- „Хало?“

- Готово је.

- „Послали сте поруку са вашег броја на овај са кога вас зовем. Хтела сам само да питам коме сте је наменили?“

- Е, Борисе, ти ниси мамлаз. Ти си идиот!

- „Аха. Добро. Не морате ништа да ми објашњавате, све је јасно. Не, нема потребе. Хвала вам. Здраво.“

- И шта сад? Марија је подигла мој телефон у ваздух, замахнула преко рамена и хитнула га у мом правцу.

- „АААААА.... Пичка ти материна ненормална!“

- Луда Марија ме је ковнула у главу мојим рођеним телефоном. Ухватио сам се за главу и јаукао од бола. Како је прецизна матер јој... Ух, како боли. Поцепала ми је аркаду. Држао сам се за лево око из кога ништа нисам могао да видим. Избила ми је око, јебо те! Десним оком видео сам лудачу како ми се приближава ненормалном брзином, а затим сам осетио њене песнице које ме пуцају свуда по глави. Псовала ме је и песничила, а ја сам се повлачио ка купатилу.

- „ПИЧКО ЈЕДНА! ПИЧКО ЈЕДНА!“

- Урлала је као блесава и још увек ме песничила. Једва сам напипао кваку купатила и отворио врата. Почела је да ме шутира ногама. Увукао сам се у купатило и покушавао да затворим врата, али лудача је добила натприродну снагу. Осећао сам слану и лепљиву крв у устима, руке су ми биле крваве, на левом оку ништа нисам видео. Задњим атомом снаге сам гурнуо врата, замандалио их и закључао. Лудача је ударала по вратима и псовала ме. Пошто сам био на безбедном, пришао сам огледалу и погледао се у њега. Лева аркада је била поцепана и из ње је шикљала крв. То је од телефона. Доња усна је била скроз расцопана, то је од лудакињиних песница. Тело нисам ни желео да гледам иако сам осећао бол у левој бутини по којој ме је више пута шутнула, а и десно раме ме жигало. Узео сам пешкир и притиснуо аркаду јако да колико-толико зауставим крволиптање. Марија је престала да удара по вратима, али ми је зато демолирала дневну собу. Из тог дела су се чули одјеци поломљених ствари. Да изађем овако полуосакаћен није ми падало на памет. Да позовем неког не могу, јер у купатилу немам телефон. А и кога да зовем? Уркета? Он би ме због тога подјебавао до краја живота. Хитну? Не. Интервентну? И шта да им кажем? Е, знате, девојка ме пребија. Дођите и помозите ми. Који сам ја кретен. Демолирање дневне собе је утихнуло. Затим су се зачули бесни кораци који су се приближавали вратима купатила. Ослушкивао сам. Марија је дошла до врата и заурлала:

- „НЕМОЈ ДА СИ МЕ ИКАДА ВИШЕ ПОЗВАО, ГОВНО ЈЕДНО! НЕМОЈ ДА СИ МИ ИКАДА ВИШЕ ПРИШАО! НЕ ЖЕЛИМ ВИШЕ НИКАДА ДА ТЕ ВИДИМ! АКО ТЕ САМО БУДЕМ ОСЕТИЛА У КРУГУ ОД 500 МЕТАРА ЗАКЛАЋУ ТЕ, ПИЧКО ЈЕДНА СМРДЉИВА!“

- Онда је излетела из мог стана и тако јако треснула вратима да су се ова истог трена одвалила. Испала су из шарки. То сам видео 5 минута касније када сам изашао из купатила. А у дневну собу нисам могао ни да уђем. Лудача ми је уништила собу. Полупала је све у њој. Држао сам пешкир на левом оку и са кућног телефона позвао такси који је рекао да стиже за пет минута. Сачекао сам га испред зграде, а десетак минута касније доктор ми је крпио аркаду. Три јебена конца. Поцепану усну су ми само дезинфиковали и прелепили је ханзапластом. Изгледао сам као да сам доживео Кличков нокаут у трећој рунди. Доктори су ме питали ко ме је пребио и да ли да позову полицију ако желим да тужим батинаше, а они ће направити извештај са брдо тежих и лакших телесних повреда плус претрпљени бол и страх. Само сам одмахнуо руком и изашао из ургентног. Испред болнице сам покупио такси и вратио се кући. На вратима мог стана стајао је Урке с мојом палицом у његовим рукама.

- „Шта је било? Шта се десило?“

- „Позови неког мајстора да ми направи нова врата. Хоћу да буду дебела, пуна и са сигурносном бравом! Шпијунка, о-ба-ве-зна!“

- „Јебала те врата, бре! Шта је било?“

- „Ништа. Мало ме Марија пребила.“

- Уркету у почетку ништа није било јасно, али сам му касније све разјаснио, уз флашу Џека и много линија кокса. Након ревизије догађаја, који се збио у мом стану, Урке је почео да се смеје и није престајао. Знао сам да ће ме за ово подјебавати до краја живота.

- „Ништа, брате. Једино да позовемо Маришку да ти вида ране. Она је за све крива, па нек сноси и део одговорности.“

- „Ајд не сери, бре!“

- Урке ме подјебавао још једно пола чуке, а онда је отишао до неке агенције која врши продају и уградњу прозора и врата. Вратио се после чуке времена с новим вратима, баш каква сам и поручио, и мајсторима. Они су уграђивали врата, а Урке и ја смо сређивали демолирану дневну собу, тачније, бацали смо све у ђубре, јер више ништа није било употребљиво. Мајстори су завршили и наплатили ми 450 еура. Мајке им га набијем лоповске. Урке је затим отишао у бункер, а ја сам за њим затворио своја нова врата и закључао их новом сигурносном бравом. Још једном сам се погледао у огледало, пљунуо себе у њему, и бацио се на кревет у књавач-магацин.