Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Нисам желео да излазим из стана. Лево око ми је било модро ко натмурено небо, изнад њега ушивена аркада с газом прелепљена ханзапластима. Доња усна била је подувена с раницама које су полако зарастале. Болело ме је раме, болела ме нога, а све то је било Маријиних руку дело. Имао сам и оне огреботине по леђима од Сањициних ноктију. Катастрофа. Никако нисам желео ван у таквом издању. Ушао сам у дневну собу, која сада сем троседа, није имала ни комад намештаја. То је био проблем. Морао сам да купујем нове ствари за које новаца нисам имао. Али то није био и мој једини проблем. Ех, да је само то у питању. Оно што ме је највише мучило је сазнање да сам остао без Марије. Одјебала ме је за сва времена и то све због мојих грешака. Осећао сам се празно, некако сјебано, поражено. Иако ми је Марија разјебала собу и пребила ме, баш онако професионално, ипак ми је недостајала. Њен мирис, њен осмех, њена коса... Кад нешто неповратно изгубиш, тек тада схватиш колико си то у ствари волео, и тек тада ти недостаје, а док си га имао у руци, док је било крај тебе, ниси имао то сазнање. Зашто увек прекасно схватимо тако једноставне ствари? Ту су нам испред носа и ми их не видимо, а кад нестану, ми ламентирамо. Сам сам крив, знам. Да сам умео да чувам оно што сам имао, сад не бих био у позицији да жалим за изгубљеним. Живот је срање.

- Нешто касније Кркензи је дошао до мене. Чим сам му отворио врата почео је да ме подјебава и није престајао, све док му нисам зачепио уста џоинтом и рекао му да сам у бедаку и да ми није баш до његових провокација. Онда је ућутао, сконтавши да је цела поента у томе да сам изгубио Марију и да је то моја највећа рана, а не мој ногдаун од стране девојке и моја разјебана соба. Пошто смо поварили џ, комада два, Крки је из неке кесе измотао кутијицу с новим мобилним телефоном на расклапање.

- „Ово ти је поклон од Уркета!“

- Рекао ми је која је марка, објашњавао ми је предности и разне опције тог телефона, али мене је за то болео курац. Рекао сам му да гурне моју картицу у тај телефон и да га остави на кревету, што је он и учинио.

- „А ово ти је од мене!“

- Кркица ми је донео клопу за наредна три дана, један Џек, и домаћу ракију, шљивовицу 24 гради. Одмах смо је начели.

- „А ко је у бункеру?“

- „Данас и сутра Урке, прекосутра и накосутра ти, а после се договарајте!“

- „Како, брате? Па где ћу овакав да тезгарим? Има да поплашим све муштерије.“

- „Нећеш. То ће за два дана све да спласне. Мажи кантарион, пиј ову шљиву и за два дана бићеш ко нов!“

- „А где ћеш ти?“

- „Морам да будем с Нађом. Термин јој је био јуче, али доктори кажу да се то никад не зна. Некад жена може да се породи пре рока, а некад после. Јебеш ли му матер. Та медицина је чисто просеравање. Све је предпоставка и све је оно: мож да бидне, ал не мора значи!“

- „Па колко ће то да траје?“

- „Док се Нађа не породи и још три дана после тога!“

- „И ја требам овакав да дреждим у бункеру 5 дана, а можда и који дан више због хипотетике медицине и твог незаситог курца? Јеби се Крки!“

- „Ма ко те јебе! Идем сад, требам нешто Нађи да купим. Дала ми је списак дугачак ко ролна тоалет папира!“

- „Имаш ли лове?“

- „Е добро си ме сетио. Умало да заборавим!“

- Крки је из џепа измотао свежањ Вајферта.

- „Ово је твој део!“

- „Ма питао сам те имаш ли лове за тај сипсак и то око Нађе!“

- „А то, ма имам. Не брини!“

- „Ево ти још три сома да ти се нађе.“

- Измотао сам три црвене из оног свежња новчаница и тутнуо их Кркију у руке. Он је одбијао, рекавши да му не треба, а ја сам му силом угурао лову у џеп и рекао да се тера код жене. Затим је устао и отишао. Ја сам за њим закључао врата и вратио се у тросед. Узео сам телефон, који ми је купио Урке, и кренуо да чепркам по њему и да дељем шљивовицу. Листао сам именик и наишао на МАРИЈУ. Истог трена ме је опрхвала нека туга и кренула да ми ждере душу. Спустио сам фон на кревет и слистио три чашице шљиве док си реко клик. Али је то био жешћи зајеб. Шљивовицом сам само распиривао тугу и ону празнину што сам осећао за Маријом. Раџа јесте утеха за муку, али не и њен лек. Онда сам устао са троседа, одбауљао се до књавач собе и из фиокице извукао таблу бенседина. Рокнуо сам три комада од 5 мг и вратио се назад на тросед. Припалио сам цигарету и чекао двадесетак минута да ме рокну бенседини. Уз ону шљивовицу што сам попио и два џукса што сам поварио с Кркијем, ови бенџоси би требали да ме баце у стање индиферентности према свему и свачему, а нарочито према Марији. А онда сам се исцимао од непознате звоњаве. Скочио сам са кревета и освртао се око себе све док нисам угледао јебени мобилни који ми је поклонио Урке. Вероватно ме он и зове да ме подјебава. Е па, добиће од мене једно жешће напушавање. Узео сам телефон, расклопио га и угледао непознати број. Непрестано је звонио. То ме је подсетило на Марију. Јебо те, све ме подсећа на њу. Нисам хтео да се јавим. Непознатим бројевима не јављам се никад. Телефон је престао да звони, али је секунд касније стигла порука. Њу сам одмах отворио.

- „Извини, ја сам крива за све. Урош ми је рекао да сам ти сјебала везу, али, како сам ја то могла да знам? Никада ми ниси рекао да имаш девојку. Разумећу ако не желиш више да ме видиш. Извини, још једном.“

- Маришка. Предивна Маришка. Није она крива ни за шта. Једини кривац сам ја. Ја, ја, и само ја. Шљивовица, вутра и бенџеви су ми мало вратили баланс у либелу. Онај тас, на коме је стајала мука с празнином и ламентом за Маријом, мало се придигао с пода, а после Маришкине поруке одлучио сам да га винем скроз у висине. Толико јако и толико снажно да из њега избацим све три ствари које су ме притискале. Одмах сам написао поруку Маришки.

- „Дођи одмах! Требаш ми!“

- Затим сам улетео у стор хаус рум, извукао из фиокице триксифене и рокнуо три комада. Под њима дуго не можеш да свршиш, а и кад свршиш сперме нема, или је има веома мало, а то мало је разређено, успорено. Дакле, безбедно, што се тиче оплодње наравно. Затим сам убацио још три бенџа и рокнуо још две чашице шљиве. Сео сам на тросед и чекао Маришку. Док сам чекао српску рускињу у свом новом телефону прибележио сам њено име, и то крупним словима МАРИШКА. Зачуо сам куцање на вратима и моментално кренуо да их отворим. Пред мојим новим вратима стајала је Маришка. Озбиљна и унезверена од мог изгледа. Узео сам је за руку и увукао у ходник свог стана. Закључао сам врата сигурносном бравом и повео Маришку у дневну собу. Поставио сам је на сред собе, сео на тросед и гледао у то бледуњаво савршено биће српско-руске производње. На себи је имала белу летњу хаљиницу без ичега испод ње, дубоке беле распертлане патике и нову пирсинг комбинацију. Цело лево уво било јој је прободено сребрним алкицама, на десном је имала сидро и малени крстић, а обрву је пробола још једном сребрном стрелицом. Изгледа да се жешће ложила на те метале који су пробадали њено тело. Питао сам се шта ли је додала доле? Знам да је имала једну алкицу, али не знам да ли је додала још нешто. Сазнаћу, ускоро. Маришка је и даље стајала на сред дневне собе. Изгледала је као да чека да јој одржим неку лекцију, да је жестоко изгрдим што ми је сјебала везу, али није ни била свесна да сам ја заправо уживао гледајући то предивно створење. Устао сам и пришао јој. Гледала ме равно у зенице и нудила ми свој образ, као да је желела да је ошамарим. Пре бих себи одсекао руку него да урадим тако нешто. Ако је неко заслужио шамар, онда сам то ја. Ја сам варао, и њу, и Марију. Марија ми је наплатила, и то широко, а богами и болно, а Маришка, Маришка ми се преко поруке извињавала. Она мени! Место да ме и она пребије, или бар пљуне због свих мојих лажи, она стоји и чека да ја њу казним. Боже, ти баш знаш да закомпликујеш овај живот. Пружио сам руке ка Маришки и ухватио је за бледе образе. Хтео сам да је пољубим, али не верујем да би уживала у пољупцу мојих рањавих усана. Зато сам јој само спустио главицу на раме и чврсто је загрлио док су ми њени пирсинзи гулили кожу. Али ме није болело. Било ми је драго што је она ту, у мом загрљају, а онда ми се и срце растопило када сам осетио њене ручице на мојим леђима. Док смо се грлили на сред моје дневне собе, упитао сам Маришку:

- Хоћеш ли да се преселиш код мене?“

- Истог тренутка је излетела из мог загрљаја и гледала ме шокирано.

- „Ја? Код тебе?“

- „Да. Што?“

- „Мислила сам да ћеш да ме презреш, да ме отераш од себе за сва времена, а ти ми нудиш живот у двоје. Није ми јасно.“

- „Маришка, потребна си ми.“

- „Да ти лечим ране које ти је нанела Марија?“

- Нисам то очекивао, али је њено питање, гледано из њеног угла, имало смисла.

- „Не. Не знам како да ти објасним, али осећам нешто према теби. Нешто... Ајд да не филозофирамо много. Једноставно покупи ствари из студењака и пресели се код мене. Може?“

- „Па не знам баш колико је то добра идеја.“

- „Зашто?“

- „Зато што сам се тамо уклопила. Имам друштво, Урош ми не кења за кирију чак и кад касним дуже од 15 дана, дозвољава нам да правимо журке кад год пожелимо...“

- „Еј, ја ти не тражим кирију! Овде можеш да живиш потпуно бесплатно, имаш собу у којој можеш да учиш, а и журке можеш да правиш кад год пожелиш. Још си и на добитку! Шта више да пожелиш?“

- „У ствари... Није то у питању.“

- „Него?“

- „Шта ако се ти помириш с Маријом? Шта ћу онда ја?“

- „С Маријом је готово. Не мораш о томе да бринеш.“

- Маришка је села на кревет и припалила цигарету. Гледала је у под и размишљала. Онда је бацила поглед ка мени и рекла:

- „Ви мушкарци сте стварно свиње.“

- Није била у праву. Пандури су свиње. Ми мушкарци смо једноставно двоношци који размишљају курцем и стомаком. Сео сам крај ње, припалио цигарету и загледао се у њен профил.

- „А да ипак покушамо. Можда нам успе.“

- Погледала ме је попреко.

- „Није ми животни сан да се закуцам у Лесковац, удам се за тебе, и родим ти туце деце. Имам друге планове.“

- „Које?“

- „Шта те брига!“

- „Маришка, нити те просим, нити тражим од тебе да ми рађаш децу. Само сам ти понудио да се преселиш код мене, да живимо заједно. Ако нећеш, не мораш!“

- Оставио сам Маришку у дневну собу и изашао на терасу. Сео сам у фотељу, сролао индо и припалио га. Гледао сам у цвеће и мислио ни на шта. Маришка је након подужег борављења у дневној соби изашла на терасу, стала преда мном и рекла:

- „Идем да покупим ствари.“

- У том тренутку сам осетио како су ми засијале очи и ја сам од радости скочио са фотеље. Кренуо сам ка Маришки да је загрлим, али ме је њена рука зауставила.

- „Имам само један услов.“

- „Који?“

- „Немој да си ме случајно преварио! Ако ти будем досадила, ако будеш пожелео неку другу, желим да ми то на време саопштиш! Јел то океј?“

- „Океј!“

- „Немој да ми обећаваш нешто уколико то не можеш да испуниш.“

- Ставио сам три прста на срце и свечано се заклео:

- „Обећавам да ћу своју киту држати у гаћама. Заклињем се животом да ћу интегритет и суверенитет своје ките бранити свим средствима од свих пичака из целог универзума. Мојој кити безусловни приступ имаће само и искључиво Маришка. Тако ми Бог помогао!“

- Маришка се дуго смејала, а онда ме шутнула у дупе и отишла по своје ствари...