Priviđenje

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Целог дана је Маришка тегљила своје ствари из Уркетовог студењака у мој дом. Донесе једну торбу и одмах иде по другу. Када је коначно све ствари пренела, убацили смо их у магацин собу, а она је кренула да их разврстава. Мој француски лежај био је прекривен планином Маришкине гардеробе. Мајице, шортсеви, гаћице, боксерице, кошуљице, панталоне, фармерице, тренерице, блузице, чарапице, ма милион модела, милион боја разноврсне гардеробе. Питао сам се шта ли ће девојкама толике количине гардеробе? Не могу то све одједном да носе, чак и да се пресвлаче три пута на дан не могу да износе сву ту количину одеће. Који ли им је то трип? Нисам знао, а вероватно никада нећу ни сазнати. Зашто толико пара бацају на те бесмислице? Довољно је да имаш пар стварчица да обучеш кад изађеш на улицу и то је све. Али не. Оне купују ко блесаве. Што је највећа фора оне купују ствари које обуку само једном, или два пута у животу, или их никада и необуку. Дрежди им тако у ормару и чека. Неке дочекају да их тело прошета, а неке заувек остану да висе на вешалици. То је просеравање и мучење гардеробе, и вешалице јер она све то мора да трпи. Због тих ствари су неке јадне животиње платиле животом, или бар неким делом свога тела, а зарад чега? Зарад тога да та ствар виси у нечијем ормару. Какав чемер. Маришка је довукла и пун курац, односно кофер разних ципела, патика, и папуча. И за то је главом платила нека животиња. Људи су крвожедни кољачи биљака и животиња, а све то раде зарад својих себичних порива.

- Док је Маришка склапала своје стварчице, ја сам вадио књиге и козметику из ормана, ослобађајући простор који ће Маришка попунити својом гардеробом. Онда ми је наредила да све то избацим из собе, и књиге, и козметику, и миксере, соковнике, дивиди-е, цеде-е и сву осталу скаламерију.

- „А где да је денем?“

- „Где год хоћеш, само не овде.“

- „А зашто не овде?“

- „Зато што је ово наша спаваћа соба и ја у њој желим сав могући комодитет, а не да се саплићем од тих твојих скаламерија сваки пут кад прођем кроз собу.“

- Можда сам ипак пренаглио с оном понудом да се Маришка пресели код мене. Била ми је потребна, да, али не и да мења мој књавач-магацин у неку „нашу спаваћу собу“. Ем ми је прекрстила собу, ем ми је наредила да је испразним. И шта ћу. Полако сам износио ствари, које су ме лебом раниле, и смештао их у шпајз који је ионако већ био крцат. Остало је још много тога да се избаци из књавач-магацина, односно спаваће собе, али где? Једина опција била је подрум. Несигуран, необезбеђен подрум у кога је свако могао да упадне кад год је хтео. Морао сам да га обезбедим. Прво сам позвао оне јањичаре, што су ми за врата мазнули 450 еурића, наручио сигурносна врата и решетке с неком супер зајебаном бравом и нагласио да ми је све то потребно за одма сг. Знао сам да ће да ме одеру, али шта је ту је. Мајстори су стигли десетак минута касније, за два минута све премерили и отишли да ми испуне жељу за коју ћу да пљунем цифру чију ћу величину да осетим дуж целог гужњака. Такав ти је живот, или, што би рекли Немци, се ла ви. Ти караш неког док неко кара тебе. То је суштина, све између тога је чиста патња уз лажна обећања да после сваког карања уследи слатка цигарета коју попушиш као награду. Вероватно је то она цигарета коју ти забију у песак испред крстаче док ти лежиш у закуцаном ковчегу два метра испод земље. Проверићемо.

- Елем, мајстори су се вратили с мојом жељом и кренули да је испуњавају. Ја сам се попео у стан, окренуо Уркета и рекао му да сам му сјебо месечни приход од 50 евра из судењака, и ако мисли да га како надомести, одмах крене да тражи нову студенткињу. Мислио сам да ће да ме напичкара, али је он ноншалантно одговорио: „све за тебе, бураз“, и спустио ми га. Урке, ортак до јаја. Након разговора с Урошем упао сам у „спаваћу собу“ и забезекнуто гледао у њен ентеријер. Маришка је све испретурала. На месту где је, до пре две чуке времена, стајао мој рачунар, сада стоји њен, мој је пребацила на супротну страну. Сточић са фиокама је пребацила на месту где је стајала ТА пећ, а њу је пребацила на месту где је некада стајала комода. Из комоде је избацила све књиге, попунила је постељином, ћебићима и јастуцима и гурнула је до прозора. Ноћни сточић, који је стајао с леве стране кревета, пребацила је на десну, тамо где сада стоји њен рачунар. Моју наранџасту завесу је скинула и ставила неку њену, небоплаве боје. Једино су на свом месту остали орман и француски лежај, и то вероватно због тога што су били претешки па није могла да им промени боравиште, иначе би, да је имала снаге. Сву моју одећу уредно је средила и сместила у десни део ормана, онај најмањи, а она је својим стварима заузела остатак ормана, онај највећи део. Бацио сам поглед на мој килер-сараунд који је и даље стајао на свом месту. Да се то усудила да помери не знам како бих одреаговао. За мој килер-сараунд, којим сам карао музичке неистомишљенике, био сам спреман да убијем, а преко осталог сам прешао. Прегледао сам и зидове. Све фотографије, постери, стихови песама великих музичара, цитати извучени из књига великих писаца, све је било ту, ни за милиметар померено. Добро је, иначе бих је и за то одмах по дупету. Врао лева кришка, врао десна кришка пута 25 фришка, па да види Маришка како шака шљиска. Лирика, брате, лирика!

- Маришка је задовољно трљала руке након обављеног посла и упитала ме како ми се чини, на шта сам ја одговорио: „предивно.“ Она је срећна скочила у мој загрљај и љубила ме по врату док сам је ја вртео по нашој новој спаваћој соби. Вртео сам је све док нисам угледао огледало у мом књавач-магацину. Онда сам престао да је вртим, испустио је из свог загрљаја и упитао:

- „Шта је ово?“

- „Које?“

- „Ово овде“ - пришао сам до огледала и уперио прстом у њега.

- „Па то је огледало. Видиш ваљда.“

- „А шта ће ту?“

- „Спаваћа соба мора да има огледало!“

- „Не мора!“

- „Мора!“

- „Не мора!“

- „Е, мора и тачка!“

- Изашла је из спаваће собе и отишла у кухињу. Кренуо сам за њом. Претурала је по фрижидеру, извукла густи од кајсије и кренула да цевчи сок, онако из тетрапака. У томе смо се бар слагали. Што мање прљаш посуђе, мање ћеш и да га чистиш. Једноставно. Мучило ме је оно огледало у соби и нисам тек тако могао да пређем преко тога.

- „А што мора оно огледало да буде онолико? Зар ниси могла да нађеш неко мање?“

- „Нисам. То ми је поклон од мајке.“

- Више ништа ту нисам могао да учиним. У њеном погледу се видело да јој мајка значи превише и да то огледало за њу има неко симболично значење. Океј. Огледало остаје. Маришка је кренула да кува шпагете, а ја сам се спустио до подрума да видим колико ће мајстори да ме одеру. Мајстори су мајсторски одрадили посао. Наместили су нека врата која ни топом ниси могао да разнесеш, а све то су преградили решеткама које су, с унутрашње стране, истапацирали пластифицираним лимом и мазнули четири квадрата од заједничког ходника свих станара зграде, тачније, од оних који су у том делу имали своје подруме. Међутим, мајстори су то тако скоцкали да мој хангар није угрожавао туђе подруме. Савршено. Још само да чујем колико ће да ме одрапе. Рекли су 670 евра и то само зато што сам им за кратко време постао стална муштерија. Мајке им га набијем. Дабогда ми више никад не затребали. Пљунуо сам 670 евра плус тридесет којим сам их частио. Ипак су ми направили довољно простора да сместим све оно што ми је Маришка избацила из спаваће собе. Мајстори су отишли, а ја сам са четвртог спрата спуштао робу доле у подрум два јебено предуга и претешка сата. Попунио сам цео подрум, а четири квадрата ван њега била су слободна. Одлично. Затим сам све лепо закључао и попео се у стан. Одмах сам упао у купатило да извршим хигијенисање комплетног соматског система, а кад сам завршио с тим упао сам у нову спаваћу собу и из фиокице извукао лобеску како бих освежио комплетни психо-систем. Шмркнуо сам две повеће линије, легао на француски лежај, који је сада био прекривен новом и чистом Маришкином постељином и мирисао на наранџе, и чекао да ми кокс опали шамар мозгу. Седам минута касније шамар је пукао и ја сам изашао из спаваће собе и ушао у кухињу, а тамо... БУМ! БАМ! Маришка је поставила црвени столњак, на њему фул опрема, онај фазон: све за двоје. Плус црно вино и свеће. Романтика у кућном амбијенту. Све је мирисало на савршен почетак савршене везе. А онда се појавила и Маришка. Беле чарапице нагужване око зглобова и бели широки дукс, који јој је падао до изнад колена, на коме је писало: Take me! Стајала је на вратима кухиње, налакћена на футер с изазивачким погледом и осмехом који је говорио: „Шта чекаш, пензију?“ Зграбио сам је и бацио на тросед. Маришка је одмах са себе збацила дукс и показала ми да тамо доле, у свом личном еденском врту, ништа није мењала.

- „Немој случајно да поквариш утисак од последњег пута!“

- „Нема шансе!“ - узвикнуо сам док сам лагано продирао у њу...

- После наше прве заједничке вечере и вина које нас је изуло из мозга, прешли смо у нашу спаваћу собу, сад је, јеби га, постала наша, и испробали нашу нову постељину на нашем француском лежају. Маришка је била дивља у разним позама и показала ми да више воли да она води игру док се довољно не задовољи, а онда се препушта мени и дозвољава да јој радим све што пожелим. Врхунац сопствене задовољштине добио сам док сам је карао од позади, највише због тога што ми је показала да не морам само ја да се напрежем, него да могу само да га ставим, а да се она извија и набија на њега. Ритам, брате, РИ-ТАМ! Голи, ознојени и испреплетани једно у друго, легли смо на кревет, љубили се и маштали о будућности све док нас сан није оборио...

- Лежао сам го на француском лежају и гледао голу Маришку како ми се лагано приближава са шољама вреле кафе у рукама. Кафа у кревету за добро јутро, за предивно јутро. Нико ми никада није донео кафу у кревету. Маришка је била прва особа која је то учинила и то на потпуно оригиналан начин. Села је крај мене и тутнула ми шољу у руке. Узела је две цигарете, ставила их у уста и припалила. Једну је пружила мени, другу је оставила у својим уснама. Сркутали смо кафицу, пушили цигарете и уживали у предивном јутру, у ствари било је подне, али шта сад. Ми смо тек устали и за нас је то било јутро. Осталим сисарима који буље у часовнике и тркају се с временом нек буде подне. Ја не журим нигде. Крај мене је све што ми је потребно. Чим смо довршили кафицу Маришка је кренула да ми грицка увце. Држао сам је за косу и привлачио ка себи. У једном моменту спазио сам њен тату на који сам био заборавио. Паук. Шта ли јој то значи? Морао сам да је питам.

- „Маришка?“

- „Молим?“

- „Шта ти значи тај паук?“

- „Који паук?“

- „Тату паука на твом врату. Јел има неко посебно значење или...?“

- „Па има, али је смешно. Мислим теби ће можда бити смешно, али мени је занимљиво. Зато сам га и урадила.“

- „Смешно или занимљиво. Ајд да чујем.“

- Маришка се сместила на кревет и заузела такав положај као да ће кренути да ми објашњава како је заправо потонула Атлантида.

- „Кад сам била мала стално сам се гурала по ћошковима, пузала уз ивицу зида и пода и код куће и у забавишту. Касније кад сам кренула у основну, клупу у којој сам седела повлачила сам скроз до угла у коме сам једва смештала столицу и тамо седела. Учитељи су ми често то замерали, као и наставници касније, али су ме некако навикли, помирили се с тим и допуштали ми да то радим. То сам касније наставила и у средњој. Професори се нису бунили, прихватили су ме. А и да су се бунили ја од тога не бих одустала. Једноставно волим углове. На једном часу из биологије, професорка нам је предавала неку лекцију и објашњавала нешто у вези инсеката. Ту је наишла на паука и кренула да објашњава његове карактеристике и остала срања, међутим, мало се зајебала.

- „Како се зајебала?“

- „Па паук није инсект, већ зглавкар!“

- „Мммм... Паметнице моја.“

- „Добро, то ми прија, али немој да ме прекидаш уколико желиш да чујеш причу до краја!“

- „У реду, ћутим.“

- „Дакле, професорка је настављала с приповедањем и у једном моменту је рекла како паук у неком ћошку лучи неку течност из себе, а та течност се у додиру с ваздухом претвара у невероватно јаку и чврсту нит од које паук својим ногама плете мрежу и ту чека своју жртву. Кад жртва упадне у мрежу почиње да се копрца и тиме се још више запетљава у њу. Тада паук лагано прилази, хвата жртву и прождире је. Док је беседила о томе како паук највише воли да у углу плете своју мрежу, показала је руком на мене и рекла: „баш као и наша Маришка“, а онда је наставила предавање. Сутрадан сам одмах урадила тату паука. Ја сам паук који плете мрежу у свом углу и у њему чека своју жртву!“

- „Да је прождере?“

- „Не будало! То ради само паук. Ја сам жена-паук. Моја жртва уплетена у моју мрежу постаје моја љубав, а не оброк.“

- „А ја мислио да сам једини лудак на васељени.“

- „Марш!“

- „Оу, изи спајдервумен.“

- Маришка је затим скочила на мене као прави паук, зарила ми прсте у груди и рекла:

- „Дај 2.000 динара, или ћу да ти исисам срце и прождерем га!“

- Мислио сам да ме зајебава, да је то нека паук игра и ја сам је настављао, рекавши да је могла да тражи и више лове. Као, жртва је у подређеном положају и даће све што има само да остане жива. А онда ме је Маришка пустила, подигла неку плаву коверту са сточића и опалила ме њоме по носу.

- „Дај, бре, два сома, пре него што те стрпају у бувару, а тамо нема жене паука, већ чувара који батинају, и куратих зликоваца који карају све што стигну, робијаше, мачке, псе, све што им дође под руку!“

- Дошло ми је из дупета у главу. То је казна за појас коју нисам платио и да Маришка није сређивала нашу спаваћу собу и спазила тај плави коверат, ја бих већ сутра трпео смрад усраног чучавца и чувао своју буљу строго уза зид на оном кревету од гвожђа. Моја Маришка, мој спасиоц. Пољубио сам је снажно и набио јој језик до ресице. Онда сам из штека измотао пет црвене и дао их Маришки.

- „Па не требају ми пет него две.“

- „Плати ту казну и купи нешто себи.“

- „Да купим нешто себи?“

- „Да.“

- „Па нисам ја твоја спонзорушица, дебилу један!“

- Згужвала је лову и погодила ме право у њоњу. Нагло је излетела из собе. Скочио сам из кревета и кренуо за њом. Сустигао сам је на тераси по којој је нервозно шетала. Једва сам јој објаснио да ме је погрешно скапирала, да сам ја у ствари желео нешто да јој купим као поклон за наш почетак који се зове „живот у двоје“, али нисам могао, јер онако унакажен нисам хтео да излазим напоље. Зато сам смислио да јој дам нешто лове и да она себи купи нешто што јој је најпотребније. Пошто сам ја то заиста мислио, онако најискреније, она је то ваљда прочитала у мојим очима и поверовала ми. На крају је један дуги пољубац решио наш неспоразум и Маришка се спремила, узела лову и отишла да плати казну и купи себи поклон.

- Дуго сам седео на тераси. Буљио сам у бамбус и палио пљугу за пљугом. Чим је Маришка напустила стан моје мисли преплавила су сећања на Марију. Никако нисам ногао да их се отресем иако сам се баш трудио. Марија се завукла у моју душу и срце на бразака и ту оставила неизбрисив траг. Неки печат који никако нисам могао да обришем. Склопила је уговор с мојом душом и ја сам хтео да га поцепам, али душа није хтела, превише се везала за Марију. Дубоко сам се замислио. У том копању по архивама сећања из блиске прошлости завлачио сам се у све дане, сате, минуте, секунде, па чак и оне стотинке које смо Марија и ја заједно преживели. Сваки дан је био чаробан, посебно онај почетак, онда кад смо се упознавали. Свега сам се јасно сећао и њених пољубаца, и њених миловања, шапутања... Сетио сам се и последњег дана кад ми је полупала гајбу и пребила ме ко неко дете. Нисам јој замерао. Сетио сам се њеног пријемног. Одједном ми је то пало на памет. Устао сам из фотеље и са терасе прешао у дневну собу. Угледао сам мобилни на кревету, расклопио га, прелистао именик и дошао до њеног броја. Хтео сам да је позовем и питам како је прошла на пријемном. Хтео сам да сазнам да ли је успела да се упише на ФДУ. Да ли је успела... Нисам могао да окренем број. Сетио сам се њених речи док сам се скривао иза врата купатила. Бубњале су ми по глави, одјекивале у њој, касапиле су ми мождане нерве у фронцле. Не жели више да ме види, не жели ни да осети мирис моје индивидуе у радијусу од 500 метара. Нисам могао да је назовем. Нисам имао снаге. А и да сам је окренуо вероватно се не би јављала, или би искључила телефон. Можда би променила и картицу, ако то већ није и учинила. Нисам знао никог из њеног друштва, баш никог. Да сам бар неког знао па да се код њих распитам о томе како је и да ли је прошла пријемни, али никог познавао нисам. Познавао сам њену сестру, али њу ни мртав не бих позвао. Све и да хоћу не могу, јер немам њен број, а и да имам, шта онда? Све се плашим да би ми се јавила. А можда би се и јавила и рекла ми да пушим курац. Да. Гарант би тако одреаговала. Нисам знао ни Сањицин број. Њу бих већ могао да назовем и да се код ње распитам о Марији, али џабе кад немам ни њен број. Нисам знао шта да радим, а радозналост ме све више копкала. Морао сам нешто да смислим. Сетио сам се. Узео сам фиксни телефон и позвао 988. Упитао сам их за број ФДУ-а, записао га на папирићу и прекинуо везу. Гледао сам у број и смишљао коју причу да им сложим. Шта да кажем кад ме буду питали ко зове? Ништа. Једноставно ћу их питати да ли је Марија Стефановић положила пријемни и то је то. Није то ДБ па да чувају досијее под тајном, то је обичан факс. Зашто би крили тако обичну информацију чије објављивање ником не би нашкодило? И онако га налепе на оним огласним таблама које свако може да види. На крају сам одлучио да ипак окренем број. Телефон је зазвонио и јавио се неки женски глас. Дао сам Маријине податке и упитао за информацију да ли је Марија примљена или не. Женски глас ме је упитао шта сам ја Марији и ја сам одговорио да сам јој брат. Женски глас с друге стране жице ћутао је пар тренутака, а онда је одговорио да не може да ми да такву информацију и одмах је прекинуо везу. Крава једна. Изгледа да се нешто жестоко истриповала. Као да сам јој тражио милион евра на зајам, а не најобичнију јебену информацију. Глупа правила глупог факултета. Нисам знао шта да радим а радозналост ме све више чешала. Нисам више могао да издржим и окренуо сам Маријин број. Телефон је звонио. Није ми јасно зашто, али био сам необично узбуђен, као ђак првак првог дана у школској клупи. Телефон је и даље звонио. Није одмах искључила позив и то је добро, али се није ни јављала, а то није добро. Телефон је одзвонио до краја и прекинуо се. Колебао сам се да ли да још једном окренем број. Две секунде. Окренуо сам, поново. Опет је звонио. После треће звоњаве веза се успоставила. Био сам пресрећан. Изгледа да ипак није толико бесна на мене. Не желећи да чекам ни часа одмах сам викнуо:

- „Хало! Марија?“

- „Ко је то?“

- БАААААМ!!! Као атомска бомба ме разнео јебени мушки глас с друге стране жице. Тражио сам Марију, очекивао да се јави она, а добио „ко је то“ од баритон гласа.

- „Треба ми Марија!“

- „Марија тренутно не може да се јави. А ко си ти?“

- „Шта те боли курац! Дај ми Марију!“

- „Слушај ме пичкице једна паприкарска!“

- Значи зна ко сам. Што ли ми онда поставља тако глупо питање, кретен један глупи.

- „ ... Ако само још једном окренеш овај број, доћи ћу у ту твоју селендру и загипсираћу те за вечита времена! Јели ти то јасно?“

- Матер му јебем вашљиву! Ја пичкица паприкарска? Мој Лесковац селендра? Дошло ми је да му се најебем целе његове усране фамилије преко телефона, али то није имало никакву сврху. Ја бих псовао њега и претио му с ове стране жице, а с оне стране жице он би то исто чинио и то ко зна колико дуго, а само мени пуцају импулси. Неће да може. Прескочио сам преко свега и лагано рекао том смрдљивку:

- „Нема потребе да се мучиш да долазиш у моју селендру, доћи ћу ја код тебе, у твоју метрополу, и јебаћу те на сред Теразија, а онда ћу да те набијем на курац и прошетам по Кнез Михајловој. А сад ми дај Марију и иди намажи буљу лубрикантом да те мање пече док те на курцу будем шетао по престоници.“

- Сељобер је почео да ме псује, претио ми је, као има мој број, зна ми адресу и слична срања, и како ће већ сутра да дође у Лесковац и да ме загипсира. Пошто шимпанзо није престајао с вулгарностима упућеним на мој рачун, и пошто сам сконтао да се Марија неће јавити, рекао сам шимпанзи да га дува и прекинуо везу. Нисам желео да трошим кредит на мороне. Није ми било криво то што је Марија нашла неког престоничког џулова, није ме болело то што Марију сад неко други кара, то је њена ствар. Болело ме је то што нисам чуо њен глас и што сам ускраћен за информацију због које сам и окренуо њен број. Мало сам се провртео по соби, а онда сам сео на тросед и откуцао Марији поруку. Најдужу до сада.

- „Знам да не желиш да те зовем, и знам да не желиш да ме видиш, и разумем те. Нисам хтео да те узнемиравам, само сам хтео да те питам да ли си положила пријемни. Знам колико су напорно учила и колико си се дуго спремала за то, и знам колико ти то значи. Само сам хтео да сазнам да ли си примљена. Само то. Било би ми драго да јеси, јер си заслужила. Заслужила си да ти се десе све најбоље ствари у животу, да ти се испуне сви снови. Заслужила си, јер ја знам колико вредиш. Ако хоћеш одговори ми, ако нећеш, разумећу. А оном билмезу кажи да ми сиса курац!“

- Пустио сам поруку и одмах је обрисао. Нисам желео да којим случајем Маришка набаса на њу па да опет добијем по пички и опет изгубим још један бисер који је пристао да са мном свије гнездо. Нисам смео себи да дозволим тај луксуз да изгубим и Маришку. Чини ми се да би ме то докусурило. Нервозно сам шетао горе-доле по соби и чекао одговор од Марије, али он никако није долазио. Али је дошла Маришка и ја сам сместа искључио телефон. Пружила ми је ону уплатницу и рекла да је чувам као доказ да сам казну платио, а затим ми је показала шта је купила себи од оних пара које сам јој дао. Белу торбу и бели каиш. Женски мозак је женски мозак. И шта да им радиш. Она је била одушевљена тиме, а мени је било драго што сам јој том ситницом измамио осмех на лице. Имала је предиван осмех и прелепе зубе. Након што се похвалила својим поклонима, отишла је до купатила да се, како је рекла, потопи у кади. Позвала ме да јој се придружим, што сам ја одбио, извлачећи се на сјебану аркаду. И све то само зато што сам једва чекао да она оде у купатило па да ја укључим телефон и видим има ли икакве поруке од Марије. Иначе, ко је луд да одбије Маришку у кади препуној воде и пене. Изгледа само ја. Маришка се башкарила у кади и репала од Гидро Понке, руске хип-хоперке, Никаму њи должем, бит је правила тако што је пљускала дланом о површину воде, креативна нема шта, а ја сам укључио телефон, снизио тон и за поруке и за позиве, и изашао на терасу. Иако сам био нестрпљив, морао сам да седнем у фотељу и бар малчице се опустим, јер ако случајно блесава Маришка истрчи из каде, онако гола с пеном на телу, и заскочи ме, да бар могу лакше да се снађем. Смотам негде фон и правим се луд. Чекао сам, и чекао, и чекао, а од Маријине поруке ни п. Ништа. Онда сам се мало замислио и скројио у глави хипотезу да је Марија највероватније прошла пријемни и да је у Београду код своје сестре дизентеричне амебе. Тамо јој је ова нашла неког гундеља који ће да буде Маријина телефонска секретарица у случају да јој ја досађујем телефоном. Тако ће да ме дркају и праве љубоморним. Е па, није им успело. Нисам љубоморан, а и немам права да будем. Једино ми је криво што ми Марија не одговара на поруку. Изгледа да ћу морати да је заборавим, како знам и умем.