Short and sick life in dead Leskovac - 14
- Џеџио сам у јебеном бункеру и гадно се смарао с муштеријама. Тако су ми ишли на курац да ми је дошло да им набијем ренде у уста. Долазе, њушкају по тезгама, питају за цене, цењкају се са мном, једу говна и на крају оду и не купе ништа. Једна крмача са жабљим очима, пришла је тезги, разгледала асортиман једно десетак минута, ја сам за то време три пута рекао „изволите“, она ме није констатовала, а кад је завршила с разгледањем упитала ме имам ли плави камен. Хтео сам да прескочим тезгу и да је угравирам у бетон, али сам се некако исконтролисао и одговорио јој да немам, најљубазније што сам могао. После ње дошао је један старац, до гуше у гробу, наслонио се на тезгу и упитао ме:
- „Имаш ли, синко, шангарепе?“
- „Немам!“
- „А колко коштав? Ко ги продаваш? Јал на кило, јал на комад?“
- „Стари, не продајем ја шаргарепе, видиш ваљда!“
- „А? Не те чујем, синко, оглувеја деда. Колко викаш да коштав шангарепе?“
- „СТО ЕВРА КОМАД!“
- „Лелееее!!! Ал сте ги накачили цене. Ко ве неје срам, бе? Ааааа, не би ви такој работили да ни је Титке жив. Не би ти смеја толко цкупо да ги продаваш. Еееее, беше си у Титкино време све. Кво оч тој добијеш...“
- Ту ми је пуко курац, јер више нисам могао да слушам матору крезубу дртину са 120 година у дупету који кења како је живео као краљ у време оног џелата Србије. Јебо га Тито у дупе оно његово комуњарско. Набио у гузицу 120 година, наживео се живота, обишао целу Југу и уздуж и попреко, и сад је нашо да мени мрси муда. Мени, који никада нећу доживети толико дубоку старост, мени, који дељем гузицу сваки јебени дан како би преживео у овој лоповској држави, мени, коме је управо тај Тито, односно последице чији је узрок био он лично и његове болесне идеје, и онај његов омладинац Милошевић, упропастио живот, и мени и хиљадама унесрећених младића и девојака који гладују широм Србије, мени... Добио сам неописиво страсну жељу да му набијем сунцобран у дупе и да га отворим. Да му расцветам онај комуњарски чмар за сва времена. Пичка ли му материна! Реко сам му да ми се торња с тезге иначе ћу себи да испуним жељу, а њега пошаљем у вечна ловишта. Дабогда га у паклу јебали и Тито и Милошевић, наизменично, без престанка. Старац се, претећи ми тужбом, удаљавао из мог видокруга, а ја сам се, нервозан до пуцања сместио у столицу на расклапање и грунуо 10 бенџева како би се мало примирио. Таман што сам се мало опустио, осетивши први удар бенџева, пред тезгом ми се нацртала краката плавуша са сисетинама до носа и кренула да чепрка по књигама. На секунд сам помислио да је коначно неко нормалан дошао нешто да пазари. Мислио сам да, чим чепрка по књигама, има нешто и у глави, а не само у Титанику од бруса, али сам се опет зајебо. Краката сисљарка је муљала по књигама, гурала од себе Еразма, Томаса Мана, Бокача, Стерију Поповића, Јакшића, Кодера, Нушића, и тражила неког, јебем ли га како му беше име, што је написао Тајне српског џет-сета. Подигао сам десну обрву, строго јој се загледао у зенице и рекао јој:
- „Госпођице, ја држим шунд-литературу, али не и трач говна.“
- „Како?“
- Изгледа да ме није најбоље разумела па сам морао да јој преформулишем.
- „Госпођице, као прво, у Србији не постоји џет-сет, већ јебарник-естрада која нема тајни, јер их сваког дана јавно просипа на говњивој телевизији розе боје, као друго, ја не продајем трач срања спакована међу корицама, јер те брабоњке имате на сваком киоску, већ литературу просечних писаца уз чије редове реченица можете да се насмејете, или заплачете, и велика ремек-дела уз која можете степен знања да подигнете на виши ниво.“
- „Ти немаш појма! То је српски бестселер!“
- Подигла је лубенице увис и зањихала њима, као да ми је тиме ставила до знања како је она изрекла неку ултра мудрост, а ја је, јадан и приглуп, нисам сконтао. Видео сам да нема ни мојега да ћурки објашњавам било шта, и на њено прчење сисетина и уздизање носа, мирно сам одговорио:
- „Нажалост. Нека купци тог бестселера приме моје најискреније саучешће.“
- Краката је рекла „хм“ и отшетала лубенице низ бувљак. Свега ми је било преко ккк... капе, и одлучио сам да спакујем робу и да се чистим са бувљака, иако је било тек 15:42, а ми смо обично радили до пет. Баш кад сам почео да се пакујем, крај тезге је стала једна клинка од двадесетак годиница. Симпатична црнка с наочарима и веома креативном гардеробом на себи; нека врста панк-рок комбинације. Прво се загледала у мене, као да се пита „одакле ли знам овог мамлаза“, а потом је почела да разгледа књиге. Устао сам и љубазно рекао:
- „Изволите госпођице! Могу ли како да помогнем?“
- Погледала ме је кроз наочаре на три секунде и поново вратила поглед међу књиге. Каква некултурна чапља, помислио сам, али сам и даље стајао њој на располагању, ћутке. Минут-два касније упитала ме:
- „Шта би ми препоручио?“
- Мој, али не смем, јер сам се заветовао Маришки.
- „Стига Лашона, миленијум трилогију.“
- Гледала ме кроз наочаре с два знака питања. Објаснио сам јој да је то најбољи шведски писац свих времена, да се његово ремек-дело састоји из три одвојене књиге и да ће се одушевити кад буде прочитала комплетно дело. Затим сам извукао књиге и показао јој их.
- „Први део зове се Мушкарци који мрзе жене, то је увод и ту се запетљава опасно зајебано клупко. Други део зове се Девојка која се играла ватром, то је разрада од које ће ти се подићи коса на глави, а у неким тренуцима ћеш чак и заплакати. А трећи, уједно и последњи део, зове се Кула од карата. То је закључак у коме ће ти се све разјаснити. После ове трилогије почећеш на живот да гледаш сасвим другачије!“
- Слатка наочарка ме гледала помало збуњено, а онда је рекла:
- „Знаш, ја у ствари нисам дошла по књиге, мада си ме на ову опасно наложио, већ да ти пренесем једну поруку.“
- Био сам потпуно збуњен.
- „Коју поруку? Од кога поруку?“
- „Од Марије.“
- Скаменио сам се. Нисам могао да бекнем.
- „Желиш ли да је чујеш или не?“
- „Ззз... не, да... не... мислим, да. Хоћу! ЖЕЛИМ! МОРАМ!“
- Језик ми се развезао, очи разрогачиле, уши начуљиле. Прескочио сам тезгу и стао на милиметар од наочара те девојке.
- „Реци већ једном! Оћеш да шлогирам?“
- Девојка се насмејала, а онда је рекла:
- „Марија је примљена на ФДУ. Тренутно је у Београду код своје сестре. Прекјуче смо се чуле телефоном. Ја сам, иначе, њена другарица из средње школе, Катарина.“
- „Причај, Катарина, причај!“
- „Рекла ми је да ти пренесем да је мало пустиш на миру док не среди неке планове у глави, да је не зовеш, да јој не шаљеш поруке, а кад се она буде мало средила, јавиће ти се.“
- „Како... Па ја је не зовем... Мислим, једном сам је само... и једну поруку... Али је нисам, мислим, узнемиравао... овај...“
- „Полако Борисе. Смири се. Знам све, само сам урадила оно што ми је Марија рекла. И поручила ти је да не бринеш за билмеза, то је Иринин дечко, не Маријин. Марија нема дечка. То ти је од ње, а сада да и од мене чујеш пар речи. Марија је моја најбоља другарица, најбоља! Ти си је толико повредио да је због тебе данима плакала. Ни на матурско није отишла. Повредио си је више и од њега, ти знаш кога, јер је тебе волела, онако, до краја. А он је био само пролазник, њена тренутна заслепљеност, њена грешка. Зато сам бесна на тебе, толико бесна да ми дође да те пребијем, да те направим у фреску и залепим за ову тезгу. Али не могу због Марије. А јел знаш зашто не могу? Зато што те она још увек... Ти си будала! И ништа не разумеш!“
- Катарина се окренула и убрзаним кораком пошла низ бувљак. Требало ми је двадесетак секунди да се опоравим од шока, зграбим све три Стигове књиге и сјурим се за њом. Сустигао сам је тек на капији. Тутнуо сам јој књиге у руке и загрлио је.
- „Јесам, ја сам будала.“
- Одвојио сам се од ње, ухватио је за рамена и додао:
- „Чекаћу колико год буде било потребно. И, хвала ти.“
- Катарина је климнула главом и без речи нестала у маси људи који су окупирали капију бувљака, цео тротоар и пола улице испред њега. Не знам колико дуго сам ту стајао, али кад сам се разборавио и вратио до бункера било је 17:25. Брзо сам спаковао тезге и упутио се кући пешака. Код Шпитаља сам срео Шибицу, ортака из краја, и с њим отишао да завршимо неку вутру. Док смо ишли ка Хемијској, преко пута које је живео лерди за ганџу, Шибица је причао двеста на сат. Нагутао се тродона, чешао се као суманут, и препричавао ми неки трип који је доживео синоћ под артанима. Баљезгао је о неким црвеним коцкицама које су падале свуда око њега, он је покушавао да их покупи, али како би коју ухватио она би се топила. Срао је још нешто, али ја га више нисам слушао. Размишљао сам о ономе што ми је рекла Катарина. Чини ми се да сам запамтио сваки њен мимик док ми је преносила Маријину поруку, и ону њену, да ћу постати бувљачка фреска. Мисли су ми лебделе од заноса задовољства да је Марија уписала ФДУ, да још увек мисли на мене, да чак жели и да се чује са мном. Катарини је излетело да ме Марија воли. Никад ми то није рекла, а није ни морала. Делима ми је показивала колико јој је стало до мене и мени је то било више него довољно. Али је рекла Катарини, а ова се излетела. Све ми се узбуркало у глави. Да ли то значи да код Марије још увек имам шансе? Можда жели да се помиримо, али јој треба мало простора да размисли о свему. Или јој само треба простора да ме заборави и одјебе за сва времена. Уписала је факс и живеће у БГ-у, а ја ћу бити у Лесу. Чак и да се помиримо делиће нас много километара, превише километара, а везе на толикој километарској удаљености никад не успевају. Наша веза нема перспективу. Њој треба минимум четири, пет година да заврши факс, а кад га заврши тешко да ће натраг у Лес. С тим факсом једино у Белом граду може да направи неку каријеру. А шта ћу ја? Док она студира ја треба сваког викенда да идем до БГ-а како би се видли, а онда назад у Лесковац. Она би долазила кад? За нову годину? Божић? Летњи распуст? И шта после? Да се преселим у БГ, да будем крај ње, да... Шта? Ја да живим у Београду? ХА! Па нема шансе. Не, наша веза нема никакву будућност. То јест, наша веза не би имала никакву будућност, пошто ми још увек не постојимо, тек смо наговештај могућности која зависи од евентуалности. Марија може да црта било какав план, ја немам шта да цртам. Ја живим с Маришком и то је то. Морам да јавим Катарини... Шта курац да јој јавим кад немам њен број! Како сам тако глуп. Зашто јој нисам узео број телефона? Која сам је кленчуга. Марију не могу да зовем. Јасно је да не жели да је узнемиравам док не скроји тај свој план у коме ја могу да будем, а и не морам. Зашто ли сам је уопште звао? Зашто сам јој слао ону поруку? Имам Маришку и шта се кој мој дрвим. Нек Марија живи свој живот, а ја ћу свој. Морам то некако да јој пренесем. Пронаћи ћу Катарину како знам и умем и све ћу да јој кажем. Не све, али делове који...
- „АЛО, бре! Спусти се на земљу. Шта си куснуо, пис пил?“
- Као да сам се сад пробудио из коме. Преда мном је стајао Шибица и вукао ме за руку. Толико сам се удубио у оно размишљање да сам испао из реалности. Јеботе, колико ли светова постоји? Онај који видимо очима, који зовемо реалан. Онај који је у нашој глави док спавамо, онај који замишљамо. А машта? Колико ли машта има светова? Изгледа да сам флипнуо. Ја сам луд! Гарантовано сам луд! Шибица ме вуче за руку и извлачи из зграде. Прелазимо преко терена за баскет и клацкамо се кроз Цара Уроша. Шибица на сред улице вади траву и паре. Због тродона уопште не размишља о пандурима, о последицама, не обазире се на околину. Чеша се, прича без станке, врти оне паре и траву и нешто се прерачунава. Напокон ми његов глас допире до свести.
- „Ево ти ове две хиљаде. Узео сам само за пет сома, овај није имао више. Тек сутра иде по количину. Ал боли те курац, ти си се обезбедио.“
- Гура ми у руке две црвене и кесу с травом. У кеси поприлично симпатична количиница, само не знам колико сам лове пљунуо за њу. А да, пет сома. Пет Вајферта, а у дневној соби сем троседа немам ни комад намештаја. Е, Борисе, соме један. Није ни битно. Шибица хвали ганџу, а ако је он хвали онда значи да је вутра убица. Искусан дечко. По мирису, чак и по додиру може да осети да ли је ганџа добра и колико је добра, то јест, квалитетна. Испраксовао се временом. Ја гурам шаку у кесу и вадим ганџу која ми се лепи за прсте ко селотејп. Дајем је Шибици као мали знак пажње што ми је завршио одличну вутру. Да је одлична верујем му на реч. До сада ме никад није зајебо. Ретко поштен момак. Шибица не прихвата толику количину. Гура ми руку натраг.
- „Шта делиш толико ко да си деда Мраз. Дај за један џокс, то је сасвим довољно. Па нећу ваљда с тобом да се рефундирам око оваквих услуга. Боркс, ти си скроз прсо. Да ниси на хорсу?“
- „Нисам Шицке, него сам нешто у курцу.“
- „Сви смо ми у неком курцу, тебра. Сви.“
- Дајем Шибици за три џоинта, он опет неће, запео за један, трипује да сам прсо, ја му силом угуравам ону селотејп вутру у џеп, поздрављам се с њим, он се губи у улици 27-ог марта, ја се котрљам кроз Косте Абрашевића, продирем кроз Гаврила Принципа и долазим до свог улаза. Улазим у зграду и спуштам се у подрум. Проверавам да ли је све у реду, јесте, затим се извлачим из подрума и пењем се на четврти спрат. Напокон улазим у свој стан. Хоум свит хоум. Гурам кесу с ганџом у фиоку спаваће собе и одлазим до дневне. Тражим Маришку, али ње нема. Бацам поглед у кухињу, нема је ни тамо. Излазим на терасу, али тераса не садржи Маришку у свом поседу. На крају улазим у купатило и затичем Маришку како трпа ствари у плави лавор, вадећи га из веш-машине.
- „Здраво жено!“
- Она се смеши што је тако зовем. Прилази ми, хвата ме за уво и вуче га, као мајка свом детету док му држи лекцију.
- „Где си ти до сад, а?“
- „На посао жено, на посао!“
- „Какав је био дан?“
- „Лош. Народ је полудео. Не зна шта хоће!“
- „Народ је одавно полудео, само си ти то тек сад схватио.“
- „Шта има да се једе?“
- „Гурни се у фрижидер и нађи шта ти воља.“
- „Зашто ниси спремила неки ручак?“
- „Нисам ти ја куварица, знаш!“
- „Неће то моћи тако, жено! Има и да куваш, и да чистиш, и да га дуваш, ако треба, а треба!“
- „Ајде не сери него се окупај. Смрдиш на пијац.“
- „Па ја не радим у цвећари него у бункеру! Наравно да смрдим. И ти би смрдела да си на мом месту.“
- „Ајде, бре, бућни се у ту каду и не кењај више! Идем да прострем веш.“
- „А ручак?“
- „Згужваћу ти неки сендвич.“
- То могу и сам мајке ти га. Нема везе. Боље ишта него ништа. Бацам са себе сву одећу, намештам топлу воду и гурам се под душ. Како је доброооо... Завршавам с купањем, излазим из купатила и одлазим у спаваћу собу. Чепркам по ормару, вадим плави шорц и наранџасту мајицу с ликом Милана Младеновића, који стоји на предњој страни, а на задњој стихови: „Ако си видео све, све што сам видео ја, мораћеш склопити очи, пожелети да буду мртве...“, облачим се и одлазим у кухињу на Маришкине сендвиче. Још увек су били топли. У сендвичу лист зелене салате, па шунка, па качкаваљ, па танка кришкица парадајза, па лист зелене салате. Прсте да полижеш. Хвалим Маришкин сендвич који халапљиво прождирем. Маришка седа на столицу преко пута мене и гледа ме никад озбиљније. Ја јој шаљем миг, али се она претворила у кип. Не мрда ни зеницом. Не скрећући поглед са мене, извлачи цигарету из паклице, креше упаљач, увлачи дим, враћа упаљач и паклицу на сто, испушта дим и каже:
- „Трудна сам.“
Наставиће се...
