Short and sick life in dead Leskovac - 15
- Престајем да жваћем. У устима ми полусажвакани комадићи сендвича. Спуштам сендвич на тањир, гутам оне комадиће који једва пролазе кроз гушу и с муком настављају свој пут кроз црева до желуца. Маришка и даље увлачи и избацује димове цигарете, то је једини покрет који њено тело чини, не вадећи свој поглед из мојих зеница. Једва долазим до даха и коначно проговарам:
- „Молим?“
- „Кажем да сам трудна. Јеси глув?“
- Шок. Забезекнут гледам смртно озбиљну Маришку. У лобању ми се увлачи неки лепљиви мехур, дује се, осећам како ће ми се распрскати унутар лобање. Руке су ми хладне, ноге не осећам. Мехур се топи, спушта се низ вратни пршљен, излази кроз поре, у виду ледених капљица, и слива се низ кичму. Покушавам да склопим реченицу.
- „Не... не... Него, како знаш? Јеси урадила тест?“
- „Наравно да јесам.“
- „И?“
- „Шта и? Јел ти кажем да сам трудна, коњу глупи!“
- Кроз мисли ми је пролетела Марија и њена сторија. Нема даље приче. Нећу да испаднем пичка. Нисам желео дете с Маришком, али ето, десило се. Како, не знам, али се десило. Устајем са стола и прилазим Маришки. Хватам је за образе, спуштам усне на њено чело и питам је:
- „Шта ћемо сад?“
- „Ништа. Абортираћу.“
- „НЕ! НЕ! НЕЋЕШ!“
- „Шта се дереш, бре?“
- Клекнуо сам пред њене ноге, ухватио је за колена и рекао:
- „Не смеш да абортираш!“
- „Него шта да радим?“
- „Задржаћемо дете.“
- Маришка је изненада променила облик лица. Кип је нестао, њене очи су засијале, и усне је развукла у осмех.
- „Јеби га, пропаде ми фора.“
- Нисам је сконтао.
- „Која фора?“
- „Мислила сам да ћеш да се загрцнеш оним сендвичем, да ћеш да попиздиш и сличне ствари. Али ти си ме изненадио и разоружао.“
- „Не разумем.“
- „Нисам трудна, будало. Само те зајебавам.“
- Као да ме је неко мокром чарапом опаучио по лицу. Више пута. Попиздео сам. Тек сад сам попиздео. Пичка јој материна блесава! Нашла је сад да ме зајебава таквим стварима. Дошло ми је да јој набијем главу у саксију и да је мокрим новинама шамарам по гузици једно 45 минута.
- „Једи говна! И... и ... и јеби се! И... и... мрш у курац! И...“
- Нисам могао да довршим мисао. Нисам могао да склопим било какву реченицу. Пошизео сам. Нисам знао шта да радим. Почео сам да се вртим по кухињи, па сам прешао у дневну собу где сам наставио да се вртим у круг. Маришка је покушавала да ми приђе. Нешто је причала, али ја је нисам чуо. Онда сам је осетио на својим леђима. Обгрлила ме снажно рукама и спустила ми главу на раме. Нисам могао да мрднем, а хтео сам. Хтео сам да је одгурнем од себе и да јој кажем да се таквим стварима не треба шалити. Али онда сам чуо њено „извини“ и сав мој бес је у тренутку нестао. Ипак је то само шала, а она је само хтела да ме тестира, да види моју реакцију и да сазна како би се поставио да се тако нешто заиста догодило. Глупи женски трипови. Међутим, на крају свих крајева, морам да признам да јој је фора ипак била добра. Зезнула ме и ја се стварно умало нисам загрцнуо. „Извини“ чуло се још једном иза мојих леђа.
- „Чак сам и поласкана. Хтео си да задржиш наше дете. Неко би побегао главом без обзира, а ти си се у трену суочио са ситуацијом и прихватио последице. Шармирао си ме, свака ти част!“
- Море мајке ти га изнабадам. Умало се нисам шлогирао, а она ми дели комплименте. Стварно није нормална. Од сад је карам искључиво с оделом за господина. Маришка је почела да ме љуби и вуче ка спаваћој соби док сам јој ја кроз пољупце псовао матер ненормалну, а она се кроз исте смејала. Увукла ме у спаваћу собу и бацила на кревет. Затим се бацила на мене као мачка, односно, у њеном случају, као паук који се управо спрема да поједе, односно, у њеном случају, да појебе своју жртву. Почела је да скида све са мене, а ја сам се извијао и руком покушавао да напипам фиоку, отворим је, и из ње извучем одело за господина. Кад је скинула мене, почела је да свлачи себе и то је био тренутак да се докопам кондома. Успео сам. Поцепао сам га зубима и већ држао у руци. Што је сигурно - сигурно је. Она је тај гест пропратила френетичним смехом.
- „Шта је? Не желиш са мном мале Борисе?“
- Ћапила ме за киту, глупу киту која је већ тражила свој топли собичак да се муне у њега и загреје. Покушавао сам да навучем кондом, али ми шашава Маришка то није дозвољавала. Једном руком ме ометала у мојој намери, да навучем кондом на будалу, а другом руком је ту исту будалу покушавала да увуче у себе. И све то с оним лудачким осмехом, као да ме зајебава. На крају ме је шчепала за муда тако јако да ми је пробила бубне опне. Од јаука и бола, који ме је жицнуо у мали мозак, кондом ми је неконтролисано одлетео из руку и сакрио се негде ван мог видокруга. Маришка је тупаџију гурнула у себе, зграбила ме за руке и заробила ме. Јебала ме је тако дивљачки страсно да сам ја у секунди заборавио и на кондом, и на мале Борисе, и на мале Маришке, и на цели свет. У ствари, савршено ми се јебало за све. У том моменту постојала је само дивља Маришка, која се набијала на мојој кити, и ја испод ње, који сам у свему томе уживао. Јебеш сутра, јебеш последице, живот је само трен. Трен који ми се управо дешава и ја га живим. Маришка се задовољавала десетак минута, свршила је пар пута, криком наговештавајући сваку своју екстазу, а кад се задовољила, скинула се с ћелавог и дркала га све док панглу није бљуцнуо, онако обилно, уз мој крик. Обоје смо се разбили од сексања. Маришка је легла крај мене, прстима ме чешкала по бутини и зезала ме.
- „Ето видиш. Нема малих Бориса.“
- „Ни малих Маришки“ - додао сам.
- „Сутра имаш два задатка.“
- Ма немој! Наређења, наређења, наређења. Све више и више верујем у ону Уркетову теорију о женама. Увуку ти се кроз поре испод коже, забију се у вене, допливају до срца, нагњезде се у њега, а онда немилице крену да те карају у мали мозак, и у велики. Те жене, то су ти крвопије с једним савршенством смештеним у међуножју за којим ти вапиш док ти оне исисавају живот до гроба. Адаме, јебем те у ребро!
- „Која два задатка?“
- „Да купиш нови душек, јер ме од овог боле леђа, и да поправиш овај кревет, јер ме нервира његово јебено скрцкање. Желим да те јебем у тишини коју ће да ломе само наши крикови и дахтања.“
- А то имаш на уму! Е па, жемо. Нисам луд да одбијем овакву понуду.
- „Колико сутра ћу решити тај проблем, јебачице моја!“
- „Марш.“
- „Марширала, марширала краља Петра гарда... - кажипрстом, и оним средњим, корачао сам преко Маришкиних сисића и спуштао се низ њен савршено затегнути стомак - ... Корак иде за кораком, а ја јунак са барјаком... - прстићи су марширали низ венерин брег, нема шуме, нема ничег, чиста голет, чиста, негована - ... Бој се бије, бије, застава се вије за слободу Србије плус Русије“ - почела је да влажи док се славни извиђач пробијао унутар божанства и тражио ону фамозну тачку Г. Јебем ли је где је, али Маришкино титрање тела наговештавало је да је извиђач био веома близу циља. Јебеш извиђача. Извукао сам га ван и сместа у запаљену Маришку убацио, џентлменски наравно, свог господина с главуџом. Не треба му шешир, извући ћемо га на време. И извукли смо га, али је овога пута панглу бљуцнуо по Маришкином стомаку. Јеби га. Није се имало кад усмеравати га у неку другу мету. Маришка то није волела, али се није љутила. Рекла ми је да донесем пешкир и обришем је што сам ја и учинио. Пљуга после секса - О-БА-ВЕ-ЗНА. Маришка ме је дуго чешкала по глави, певушила Има нешто од срца до срца од Црвене Јабуке, све док ја нисам склопио очи и заспао у њеном загрљају.
- Седео сам с Уркетом у бункеру и размишљао шта да радим с три препуне кутије парфема. Нико их више није тражио. Сви су сконтали да су парфеми само миришљава водица и симпатично упаковане лоше копије. Телефоном сам позвао Пеђу, клинца који је радио те парфеме за мене, и рекао му да дође до бувљака да му их све поклоним. Рекао сам му да нећу више да се бакћем с парфемима, јер улазим у много већи посао. Пеђа је сав радостан дотрчао однекуд десетак минута након нашег разговора. Узео је оне парфеме и отишао. Добра страна свега је била та што је остала козметика ишла веома добро. Имали смо доста копија, али и много оригинала мушке и женске козметике коју је Тонијев буразер грицкао на граничном прелазу. Техника је, такође, ишла одлично, као и пластика. Имали смо сасвим солидне приходе, али је Урош и даље био у трипу да то неће дуго потрајати и да пре него што кола крену низбрдо пронађемо неку алтернативу с којом ћемо почупати дупета из евентуалне буле. Он је дељао главу тиме, ја нисам. Нисам био у стању да смишљам нову шљаку. По глави ми се врзмала Марија. Њена порука да је чекам. Али ја нисам могао. Морао сам што пре да прекинем то мучење и себе и ње. Смишљао сам како да дођем до Катарине, где и како да је нађем и кажем јој да Марија заборави на мене, да окрене нову страницу и крене живот испочетка. Размишљао сам како да склопим тај текст у глави и на који начин да јој све то лепо пренесем, а да не повредим Марију, поново. И да не добијем фрескање од стране креативне Катарине. Оно што је било најбитније је то да ја морам да стигнем до Катарине пре Маријиног одговора мени, ма какав год он био. То је било под број један, а текст ћу већ некако да смислим.
- „Где си одлутао?“
- Прену ме Урке из мојих мисли и врати у бункер.
- „Ма јебем ли га. Размишљам нешто.“
- „Шта?“
- „Нећу да ти кажем, јер си ме ти лично замолио да ти не причам о томе.“
- „И немој. Не бих могао да те слушам.“
- Урош је кренуо да рола буксну, а ја сам правио списак материјала за нову набавку. Требало је да се иде до Тонија по технику и козметику, и до Јоце по пластикарију. Кркица је још увек користио слободне дане и чекао да се Нађа породи, а кад ли ће, бог свети зна, те с тога на њега нисам могао да рачунам. Морали смо Урош и ја да се договоримо ко ће ићи по робу, а ко ће остати у бункеру. Нит ми се ишло по робу, нит ми се седело у бункеру, али сам нешто од понуђеног морао да одаберем. На крају сам се договорио с Уркетом да он иде по робу, а да ја останем да тезгарим. То сам смислио ја и лукаво навукао Лолчета на тај потез. Смислио сам то, јер сам морао да будем у граду и тражим Катарину. Како ли ћу то да изведем, не знам, али да морам, морам. Урош је прихватио мој предлог и залио га управо припаљеним џоинтом.
- „Јеси нашо нову подстанарку?“
- „Јесам.“
- „Каква је?“
- „Уууу... Опасна пичка.“
- „Јел је јебеш?“
- „Не, брате.“
- „Што?“
- „Има дечка.“
- „У, а тебе баш за то засврбе лево мудо. Како глумиш, сисо једна. Дрндаш је, признај!“
- „Не, брате, зашто бих те лагао. Стварно има дечка и жешће је загрејана за њега. Зезамо се, причамо, али ништа преко тога. А и не могу, тебра.“
- „Што? Да ниси постао импотентан?“
- „Ма јок, него сам у шеми с Наташом и кришом газим Тању.“
- „Шема с Наташом јавно?“
- „Аха.“
- „А Дулчинеја?“
- „Шта?“
- „Па како реагује?“
- „Па и ја умем да направим споразум. Ниси само ти интелигентан.“
- У разговору су нас прекинуле муштерије, па смо морали да угасимо џоинт и услужујемо их, а то се одужило. После смо само на брзака спаковали тезге, Урке је узео онај списак, покупио лову и запалио с џетом до Центра да плати неке рачуне и снабде се клопом, а ја сам се пешака одгегао до куће. Требала ми је та шетњица да мало средим мисли, али нисам успео. Како бих коју реченицу у мислима кренуо да склапам, тако се она негде на средини топила и нестајала. На крају сам се увукао у стан и, уморан од свега, спустио себе на тросед. Склопио сам очи и покушавао да се успавам, али ми сан никако није долазио. Отворим очи, буљим у паркет, а у глави конфузија. Затворим очи, унутар капака мешају се Маријин и Маришкин лик, а у души празнина. Имају психијатри дефиницију за то, али се мени код њих није ишло. А и да немају дефиницију смислили би је. Дали би ми шаку лекова и то ће као да ми помогне. Оће курац! Чепркали би по мојој подсвести у потрази за термином којим би констатовали моју болест, али ја не верујем да би ико на овом белом свету хтео да сазна шта све тамо чучи. А ја не бих хтео да то сазнају психијатри, јер ми један санаторијумчић с посебно изолованом собом, као Лертеровој у Последњој екскурзији 2, не гине након мог исцрпљујућег исповедања. Вероватно би ми рокнули и једну кошуљу, ону што се закопчава на леђима плус електрошокови и оно насилничко трпање хране директно у мој желудац. О, Господе, па ја сам стварно луд! Човече, морам да сролам један индо како бих утупио ово лудило које ми масакрира душу. Устао сам са троседа и кренуо ка спаваћој соби по зелено.
- Улазим у спаваћу собу, приближавам се сточићу, у глави само једна мисао: вутра, као лек! Хватам се за ручицу фиокице и замрзавам се. Рука ми и даље стоји на ручици неотворене фиоке. Поглед закуцан у белу коверту која лежи на мом сточићу. На коверти пише: за Бориса. Не знам о чему се ради. Одмрзавам се. Рука се скида са ручице фиоке и узима писмо. Отварам белу коверту и вадим пресавијени бели папир. Коверат стављам на сто, полако се спуштам на лежај и отварам бели папир. На њему текст. Маришкин рукопис. Ништа ми није јасно. Крећем да читам текст:
- „Дошла сам до раскрснице. Стојим на путу са кога сам кренула своју животну причу. На његовом самом крају окренула сам нову страницу. На њеном почетку стајало је твоје име зарез моје име зарез пар тачка. Ништа више. Нисам желела даље да пишем редове реченица моје животне приче, јер си неким чудом ти постао део ње. Бојала сам се. Ниси ми био први у кревету, али јеси у мом срцу, а то је оно чега сам се бојала. Раскрсница је преда мном. Нема знакова, нема семафора, никаквих обавештења. Збуњена сам. Не знам куда да кренем. Нуде ми се три непозната пута. Лево, право, десно. Сваки је једнако замагљен и мистериозан. Онај на коме стојим је удобан, лепо ми је на њему. Некако се осећам испуњено и задовољно. Чак могу рећи и да сам срећна. Али ми нешто не да мира. Сећаш се оне танке нити која чини наше снове и путује од срца до срца? Певушила сам ти је. Можда ме ниси чуо, јер сам ти је углавном шапутала док си спавао на мојим грудима. Не знам... На путу сам. Танке нити постајале су све дебље и све чвршће. Не знам како ти је то успело. Ником до сада није, али теби јесте. Ти си их плео, а ја сам ти несвесно помагала у томе. А онда сам постала свесна и то баш оног дана када сам ти саопштила да сам трудна. А ти, место да их покидаш једним јединим погрешним потезом, ти си их још више учврстио. Више нису биле нити, ни јаке, ни чврсте, ни дебеле, постале су јака и несаломива челична конструкција у којој смо се нашли нас двоје. Ти и ја. Сами. Заробљени у твојој конструкцији. Уплашила сам се, јер је моја мрежа нестала. Ја сам била паук, а ти само жртва. Жртва која је требала мени да служи, да буде моја љубав. Али је та љубав постала снажна, направила челичну конструкцију и заробила ме у њој. Изгубила сам моћ, добила тебе и уплашила се. Уплашила сам се, јер сам пожелела да заувек останем у том непробојном склопу твоје конструкције. Можда бих тамо, унутар те грађе, нашла наш хепиенд, а можда и не бих. Али нисам смела да га тражим. Нисам смела, јер би тог тренутка престала моја животна прича, а настала би наша. И морала сам да побегнем. Не да одем, јер бих се током одласка можда и предомислила, већ само да побегнем, да нестанем, испарим, као да ме никада није ни било. На путу сам од кога бежим. Прекорачујем тај праг и ступам на раскрсници без знакова. И већ осећам хладноћу, и већ осећам празнину... Три пута. Не знам куда ћу, али морам да кренем. Било којим путем. Налазим се на сред раскрснице и већ сам хладна као лед. Поново постајем паук. Остављам иза себе пут на коме сам изгубила себе негде у теби. Тај губитак мене у теби био је толико савршен, нежан и топао, и невероватно иновативан. Готово чаробан, немогућ, као онај из бајке. А добро знам да бајке не постоје. Зато бришем трагове, гасим прошлост и газим у непознату будућност. Само ме пече та проклета празнина коју осећам у делу себе, она празнина која се створила оног трена када сам те обрисала, када сам закорачила у раскрсницу. Сад нема назад. Корачам у тами и тражим свој угао. Мој лични угао да исплетем нову мрежу. Не тражи ме... Желим сама да завршим своју причу, да склопим корице и оставим књигу у библиотеки живота људских бића на планети земљи.
- ПС. - На првој страници писаће: „Волећу те... заувек...“
Маришка
- Буљио сам у редове реченица Маришкиног опроштајног писма. Торнадо ми је пролетео кроз мозак и уништио га. Тотално. У мојој глави - ништа. Све је порушено и испретумбано. Негде у тим рушевинама стало је и време. Заробљен сам у рушевинама у којима часовник не откуцава, време не протиче, стоји у месту. Негде у даљини чујем откуцај свог срца. Откуцај ме гура напред. Враћам се. Дижем се из рушевина. Устајем са кревета и окрећем се по соби. Време почиње да тече. Мисли ми се полако враћају. Вртим се по соби. Бацам поглед на угао у коме је стајао Маришкин рачунар. Нема га више. Као да ме у сам центар мозга погодио метак сазнања. У три скока сам се нашао испред ормара. Отворио сам га. Био је потпуно празан. Маришка је покупила све своје ствари и оставила само пусте вешалице. Излетео сам из собе и улетео у ходник. Отворио сам сталажицу за обућу. Унутра је стајала само моја, од Маришкине ни трага. Нисам знао шта да радим. У рукама ми је и даље стајало Маришкино писмо. „Не тражи ме“, дубало ми је у глави. Како да је не тражим? Морам. МОРАМ! Зграбио сам телефон и позвао такси. Назуо сам патике и излетео из стана. Трчао сам низ степенице с Маришкиним опроштајним писмом у рукама. Излетео сам испред зграде. Такси је рекао да стиже за пет минута. Јебених пет минута протицала су као пет јебено предугих година. Јебено људско поимање јебеног времена. Јебени минути, јебене секунде. Зашто не долази више? Глупи минути, глупи часовник, глупо време, глупи људи који су све то измислили. Јебем им матер! Угледао сам такси. Коначно! Још није ни пристао, а ја сам већ улетео у њега, бацио две црвене таксисти и рекао му да одлети до ЛЕГАС-а. Таксиста је прелетео руту и слетео испред ЛЕГАС-а. Излетео сам из таксија и пробијао се кроз јебену масу јебених људи. Било их је хиљаду. Зашто? Зашто баш сад толика гужва? Не знам. Не знам ни зашто сам изабрао ЛЕГАС као прву дестинацију. Можда Маришка уопште није ту. Можда не полази са тог одредишта. Можда је већ и отишла...
- Пробио сам се кроз масу, али ме је на пункту зауставило обезбеђење. Тражили су ми перонску карту. Требала ми је јебена перонска карта. Измотао сам из џепа 500 динара и гурао их раднику обезбеђења у руке, само да ме пусти да прођем. Одсечно је одбио, рекавши ми да ако желим да прођем пункт, морам да одем до шалтера и тамо купим перонску карту. Билмез неће да узме мито, јер има хиљаду сведока противу себе, да је станица била пуста и те како би он смотао лову у џеп и пустио ме да прођем. Скрљам ли му га... Немам времена за убеђивање. Окрећем се у правцу шалтера, а пред њим она иста хорда од хиљаду чекача на ту јебену перонску карту. Гадови материјалистички! Све су смислили само да од човека извуку паре. Јебена бирократска правила људских животиња. Немам времена. Пробијам се кроз масу чекача и долазим до ограде која ме је делила од перона на коме су стајали аутобуси у које су улазили путници. Без размишљања сам прескочио поприлично високу ограду и на једвите јаде се дочекао на ноге. Седам аутобуса и стотине путника који се укрцавају у њих. Гурам се кроз њих и тражим Маришкину кратку плаву косицу. Три, четири, пет, али ниједна није Маришкина. Улазим у први аутобус, препипавам погледом свако седиште, али узалуд. Нема Маришке. Ушао сам у сваки аутобус и детаљно га претресао. Ни трага од Маришке. Нисам знао шта да чиним. Аутобуси су кретали. На перонима је било све мање људи. Где сад да је тражим? Железничка? Наравно. Ићи ће возом. Како се тога раније нисам сетио!? Дотрчао сам до ограде и прескочио је. Нисам успео да се дочекам на ногама. Залепио сам се за бетон на бок и пригњечио шаку. Брзо сам устао и кренуо да трчим низ подвожњак. Шака ми је била врела, почела је да се дује и модри, али бол нисам осећао. Настављао сам да трчим. Претрчао сам подвожњак, скренуо лево и успентрао се уз степенице. Као стрела сам прелетео паркинг преко кога се стизало до улаза у Желесничку и упао унутра. Клупице у чекаоницама пуне људи. Спринтао сам међу клупицама и погледом тражио Маришку. Нема је. Излетео сам на перон станице. У седиштима људи, поред седишта људи, али нема плаве кратке косице, нема Маришкиног лица, нема ни воза. Више немам где да је тражим. Можда је отишла аутобусом, али много пре него што сам ја стигао до ЛЕГАС-а. Можда је отишла возом много пре но што сам ја стигао до Железничке. Можда је отишла таксијем. Можда, можда, можда. Хиљаду и триста можда и ни једно право. Глупе предпоставке. Сео сам на степенице улаза у Железничку. У левој руци ми је и даље стајало Маришкино писмо, десна шака је била модра, подујена, и врела ко пећ. Тек сада сам осетио бол. Јак, мучан, тужан и тежак бол. Ставио сам писмо у џеп, ушао у такси, који је стајао пред Железничком, и рекао му да ме вози у болницу. Шака ме је све више болела. Можда је била поломљена, можда само ишчашена, можда скроз здробљена. Шака кида, душа пече, срце крвари. Изгубио сам Маришку. Она и њена глупа животна прича. Глупа правила, затуцане предрасуде, страх од везивања, бојазан од љубави. А шта је живот без љубави? Зар све мора да боли? Зар се цели живот своди на патњу, пакао, ратове, клања, страдања, беде, очаја? Зар је живот мржња? Зашто јебено боли? Зашто нема јебене љубави? Зашто? Јебем ти живот!
