[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 07 Decembar, 2011 15:56
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Целог дана је Маришка тегљила своје ствари из Уркетовог студењака у мој дом. Донесе једну торбу и одмах иде по другу. Када је коначно све ствари пренела, убацили смо их у магацин собу, а она је кренула да их разврстава. Мој француски лежај био је прекривен планином Маришкине гардеробе. Мајице, шортсеви, гаћице, боксерице, кошуљице, панталоне, фармерице, тренерице, блузице, чарапице, ма милион модела, милион боја разноврсне гардеробе. Питао сам се шта ли ће девојкама толике количине гардеробе? Не могу то све одједном да носе, чак и да се пресвлаче три пута на дан не могу да износе сву ту количину одеће. Који ли им је то трип? Нисам знао, а вероватно никада нећу ни сазнати. Зашто толико пара бацају на те бесмислице? Довољно је да имаш пар стварчица да обучеш кад изађеш на улицу и то је све. Али не. Оне купују ко блесаве. Што је највећа фора оне купују ствари које обуку само једном, или два пута у животу, или их никада и необуку. Дрежди им тако у ормару и чека. Неке дочекају да их тело прошета, а неке заувек остану да висе на вешалици. То је просеравање и мучење гардеробе, и вешалице јер она све то мора да трпи. Због тих ствари су неке јадне животиње платиле животом, или бар неким делом свога тела, а зарад чега? Зарад тога да та ствар виси у нечијем ормару. Какав чемер. Маришка је довукла и пун курац, односно кофер разних ципела, патика, и папуча. И за то је главом платила нека животиња. Људи су крвожедни кољачи биљака и животиња, а све то раде зарад својих себичних порива.

- Док је Маришка склапала своје стварчице, ја сам вадио књиге и козметику из ормана, ослобађајући простор који ће Маришка попунити својом гардеробом. Онда ми је наредила да све то избацим из собе, и књиге, и козметику, и миксере, соковнике, дивиди-е, цеде-е и сву осталу скаламерију.

- „А где да је денем?“

- „Где год хоћеш, само не овде.“

- „А зашто не овде?“

- „Зато што је ово наша спаваћа соба и ја у њој желим сав могући комодитет, а не да се саплићем од тих твојих скаламерија сваки пут кад прођем кроз собу.“

- Можда сам ипак пренаглио с оном понудом да се Маришка пресели код мене. Била ми је потребна, да, али не и да мења мој књавач-магацин у неку „нашу спаваћу собу“. Ем ми је прекрстила собу, ем ми је наредила да је испразним. И шта ћу. Полако сам износио ствари, које су ме лебом раниле, и смештао их у шпајз који је ионако већ био крцат. Остало је још много тога да се избаци из књавач-магацина, односно спаваће собе, али где? Једина опција била је подрум. Несигуран, необезбеђен подрум у кога је свако могао да упадне кад год је хтео. Морао сам да га обезбедим. Прво сам позвао оне јањичаре, што су ми за врата мазнули 450 еурића, наручио сигурносна врата и решетке с неком супер зајебаном бравом и нагласио да ми је све то потребно за одма сг. Знао сам да ће да ме одеру, али шта је ту је. Мајстори су стигли десетак минута касније, за два минута све премерили и отишли да ми испуне жељу за коју ћу да пљунем цифру чију ћу величину да осетим дуж целог гужњака. Такав ти је живот, или, што би рекли Немци, се ла ви. Ти караш неког док неко кара тебе. То је суштина, све између тога је чиста патња уз лажна обећања да после сваког карања уследи слатка цигарета коју попушиш као награду. Вероватно је то она цигарета коју ти забију у песак испред крстаче док ти лежиш у закуцаном ковчегу два метра испод земље. Проверићемо.

- Елем, мајстори су се вратили с мојом жељом и кренули да је испуњавају. Ја сам се попео у стан, окренуо Уркета и рекао му да сам му сјебо месечни приход од 50 евра из судењака, и ако мисли да га како надомести, одмах крене да тражи нову студенткињу. Мислио сам да ће да ме напичкара, али је он ноншалантно одговорио: „све за тебе, бураз“, и спустио ми га. Урке, ортак до јаја. Након разговора с Урошем упао сам у „спаваћу собу“ и забезекнуто гледао у њен ентеријер. Маришка је све испретурала. На месту где је, до пре две чуке времена, стајао мој рачунар, сада стоји њен, мој је пребацила на супротну страну. Сточић са фиокама је пребацила на месту где је стајала ТА пећ, а њу је пребацила на месту где је некада стајала комода. Из комоде је избацила све књиге, попунила је постељином, ћебићима и јастуцима и гурнула је до прозора. Ноћни сточић, који је стајао с леве стране кревета, пребацила је на десну, тамо где сада стоји њен рачунар. Моју наранџасту завесу је скинула и ставила неку њену, небоплаве боје. Једино су на свом месту остали орман и француски лежај, и то вероватно због тога што су били претешки па није могла да им промени боравиште, иначе би, да је имала снаге. Сву моју одећу уредно је средила и сместила у десни део ормана, онај најмањи, а она је својим стварима заузела остатак ормана, онај највећи део. Бацио сам поглед на мој килер-сараунд који је и даље стајао на свом месту. Да се то усудила да помери не знам како бих одреаговао. За мој килер-сараунд, којим сам карао музичке неистомишљенике, био сам спреман да убијем, а преко осталог сам прешао. Прегледао сам и зидове. Све фотографије, постери, стихови песама великих музичара, цитати извучени из књига великих писаца, све је било ту, ни за милиметар померено. Добро је, иначе бих је и за то одмах по дупету. Врао лева кришка, врао десна кришка пута 25 фришка, па да види Маришка како шака шљиска. Лирика, брате, лирика!

- Маришка је задовољно трљала руке након обављеног посла и упитала ме како ми се чини, на шта сам ја одговорио: „предивно.“ Она је срећна скочила у мој загрљај и љубила ме по врату док сам је ја вртео по нашој новој спаваћој соби. Вртео сам је све док нисам угледао огледало у мом књавач-магацину. Онда сам престао да је вртим, испустио је из свог загрљаја и упитао:

- „Шта је ово?“

- „Које?“

- „Ово овде“ - пришао сам до огледала и уперио прстом у њега.

- „Па то је огледало. Видиш ваљда.“

- „А шта ће ту?“

- „Спаваћа соба мора да има огледало!“

- „Не мора!“

- „Мора!“

- „Не мора!“

- „Е, мора и тачка!“

- Изашла је из спаваће собе и отишла у кухињу. Кренуо сам за њом. Претурала је по фрижидеру, извукла густи од кајсије и кренула да цевчи сок, онако из тетрапака. У томе смо се бар слагали. Што мање прљаш посуђе, мање ћеш и да га чистиш. Једноставно. Мучило ме је оно огледало у соби и нисам тек тако могао да пређем преко тога.

- „А што мора оно огледало да буде онолико? Зар ниси могла да нађеш неко мање?“

- „Нисам. То ми је поклон од мајке.“

- Више ништа ту нисам могао да учиним. У њеном погледу се видело да јој мајка значи превише и да то огледало за њу има неко симболично значење. Океј. Огледало остаје. Маришка је кренула да кува шпагете, а ја сам се спустио до подрума да видим колико ће мајстори да ме одеру. Мајстори су мајсторски одрадили посао. Наместили су нека врата која ни топом ниси могао да разнесеш, а све то су преградили решеткама које су, с унутрашње стране, истапацирали пластифицираним лимом и мазнули четири квадрата од заједничког ходника свих станара зграде, тачније, од оних који су у том делу имали своје подруме. Међутим, мајстори су то тако скоцкали да мој хангар није угрожавао туђе подруме. Савршено. Још само да чујем колико ће да ме одрапе. Рекли су 670 евра и то само зато што сам им за кратко време постао стална муштерија. Мајке им га набијем. Дабогда ми више никад не затребали. Пљунуо сам 670 евра плус тридесет којим сам их частио. Ипак су ми направили довољно простора да сместим све оно што ми је Маришка избацила из спаваће собе. Мајстори су отишли, а ја сам са четвртог спрата спуштао робу доле у подрум два јебено предуга и претешка сата. Попунио сам цео подрум, а четири квадрата ван њега била су слободна. Одлично. Затим сам све лепо закључао и попео се у стан. Одмах сам упао у купатило да извршим хигијенисање комплетног соматског система, а кад сам завршио с тим упао сам у нову спаваћу собу и из фиокице извукао лобеску како бих освежио комплетни психо-систем. Шмркнуо сам две повеће линије, легао на француски лежај, који је сада био прекривен новом и чистом Маришкином постељином и мирисао на наранџе, и чекао да ми кокс опали шамар мозгу. Седам минута касније шамар је пукао и ја сам изашао из спаваће собе и ушао у кухињу, а тамо... БУМ! БАМ! Маришка је поставила црвени столњак, на њему фул опрема, онај фазон: све за двоје. Плус црно вино и свеће. Романтика у кућном амбијенту. Све је мирисало на савршен почетак савршене везе. А онда се појавила и Маришка. Беле чарапице нагужване око зглобова и бели широки дукс, који јој је падао до изнад колена, на коме је писало: Take me! Стајала је на вратима кухиње, налакћена на футер с изазивачким погледом и осмехом који је говорио: „Шта чекаш, пензију?“ Зграбио сам је и бацио на тросед. Маришка је одмах са себе збацила дукс и показала ми да тамо доле, у свом личном еденском врту, ништа није мењала.

- „Немој случајно да поквариш утисак од последњег пута!“

- „Нема шансе!“ - узвикнуо сам док сам лагано продирао у њу...

- После наше прве заједничке вечере и вина које нас је изуло из мозга, прешли смо у нашу спаваћу собу, сад је, јеби га, постала наша, и испробали нашу нову постељину на нашем француском лежају. Маришка је била дивља у разним позама и показала ми да више воли да она води игру док се довољно не задовољи, а онда се препушта мени и дозвољава да јој радим све што пожелим. Врхунац сопствене задовољштине добио сам док сам је карао од позади, највише због тога што ми је показала да не морам само ја да се напрежем, него да могу само да га ставим, а да се она извија и набија на њега. Ритам, брате, РИ-ТАМ! Голи, ознојени и испреплетани једно у друго, легли смо на кревет, љубили се и маштали о будућности све док нас сан није оборио...

- Лежао сам го на француском лежају и гледао голу Маришку како ми се лагано приближава са шољама вреле кафе у рукама. Кафа у кревету за добро јутро, за предивно јутро. Нико ми никада није донео кафу у кревету. Маришка је била прва особа која је то учинила и то на потпуно оригиналан начин. Села је крај мене и тутнула ми шољу у руке. Узела је две цигарете, ставила их у уста и припалила. Једну је пружила мени, другу је оставила у својим уснама. Сркутали смо кафицу, пушили цигарете и уживали у предивном јутру, у ствари било је подне, али шта сад. Ми смо тек устали и за нас је то било јутро. Осталим сисарима који буље у часовнике и тркају се с временом нек буде подне. Ја не журим нигде. Крај мене је све што ми је потребно. Чим смо довршили кафицу Маришка је кренула да ми грицка увце. Држао сам је за косу и привлачио ка себи. У једном моменту спазио сам њен тату на који сам био заборавио. Паук. Шта ли јој то значи? Морао сам да је питам.

- „Маришка?“

- „Молим?“

- „Шта ти значи тај паук?“

- „Који паук?“

- „Тату паука на твом врату. Јел има неко посебно значење или...?“

- „Па има, али је смешно. Мислим теби ће можда бити смешно, али мени је занимљиво. Зато сам га и урадила.“

- „Смешно или занимљиво. Ајд да чујем.“

- Маришка се сместила на кревет и заузела такав положај као да ће кренути да ми објашњава како је заправо потонула Атлантида.

- „Кад сам била мала стално сам се гурала по ћошковима, пузала уз ивицу зида и пода и код куће и у забавишту. Касније кад сам кренула у основну, клупу у којој сам седела повлачила сам скроз до угла у коме сам једва смештала столицу и тамо седела. Учитељи су ми често то замерали, као и наставници касније, али су ме некако навикли, помирили се с тим и допуштали ми да то радим. То сам касније наставила и у средњој. Професори се нису бунили, прихватили су ме. А и да су се бунили ја од тога не бих одустала. Једноставно волим углове. На једном часу из биологије, професорка нам је предавала неку лекцију и објашњавала нешто у вези инсеката. Ту је наишла на паука и кренула да објашњава његове карактеристике и остала срања, међутим, мало се зајебала.

- „Како се зајебала?“

- „Па паук није инсект, већ зглавкар!“

- „Мммм... Паметнице моја.“

- „Добро, то ми прија, али немој да ме прекидаш уколико желиш да чујеш причу до краја!“

- „У реду, ћутим.“

- „Дакле, професорка је настављала с приповедањем и у једном моменту је рекла како паук у неком ћошку лучи неку течност из себе, а та течност се у додиру с ваздухом претвара у невероватно јаку и чврсту нит од које паук својим ногама плете мрежу и ту чека своју жртву. Кад жртва упадне у мрежу почиње да се копрца и тиме се још више запетљава у њу. Тада паук лагано прилази, хвата жртву и прождире је. Док је беседила о томе како паук највише воли да у углу плете своју мрежу, показала је руком на мене и рекла: „баш као и наша Маришка“, а онда је наставила предавање. Сутрадан сам одмах урадила тату паука. Ја сам паук који плете мрежу у свом углу и у њему чека своју жртву!“

- „Да је прождере?“

- „Не будало! То ради само паук. Ја сам жена-паук. Моја жртва уплетена у моју мрежу постаје моја љубав, а не оброк.“

- „А ја мислио да сам једини лудак на васељени.“

- „Марш!“

- „Оу, изи спајдервумен.“

- Маришка је затим скочила на мене као прави паук, зарила ми прсте у груди и рекла:

- „Дај 2.000 динара, или ћу да ти исисам срце и прождерем га!“

- Мислио сам да ме зајебава, да је то нека паук игра и ја сам је настављао, рекавши да је могла да тражи и више лове. Као, жртва је у подређеном положају и даће све што има само да остане жива. А онда ме је Маришка пустила, подигла неку плаву коверту са сточића и опалила ме њоме по носу.

- „Дај, бре, два сома, пре него што те стрпају у бувару, а тамо нема жене паука, већ чувара који батинају, и куратих зликоваца који карају све што стигну, робијаше, мачке, псе, све што им дође под руку!“

- Дошло ми је из дупета у главу. То је казна за појас коју нисам платио и да Маришка није сређивала нашу спаваћу собу и спазила тај плави коверат, ја бих већ сутра трпео смрад усраног чучавца и чувао своју буљу строго уза зид на оном кревету од гвожђа. Моја Маришка, мој спасиоц. Пољубио сам је снажно и набио јој језик до ресице. Онда сам из штека измотао пет црвене и дао их Маришки.

- „Па не требају ми пет него две.“

- „Плати ту казну и купи нешто себи.“

- „Да купим нешто себи?“

- „Да.“

- „Па нисам ја твоја спонзорушица, дебилу један!“

- Згужвала је лову и погодила ме право у њоњу. Нагло је излетела из собе. Скочио сам из кревета и кренуо за њом. Сустигао сам је на тераси по којој је нервозно шетала. Једва сам јој објаснио да ме је погрешно скапирала, да сам ја у ствари желео нешто да јој купим као поклон за наш почетак који се зове „живот у двоје“, али нисам могао, јер онако унакажен нисам хтео да излазим напоље. Зато сам смислио да јој дам нешто лове и да она себи купи нешто што јој је најпотребније. Пошто сам ја то заиста мислио, онако најискреније, она је то ваљда прочитала у мојим очима и поверовала ми. На крају је један дуги пољубац решио наш неспоразум и Маришка се спремила, узела лову и отишла да плати казну и купи себи поклон.

- Дуго сам седео на тераси. Буљио сам у бамбус и палио пљугу за пљугом. Чим је Маришка напустила стан моје мисли преплавила су сећања на Марију. Никако нисам ногао да их се отресем иако сам се баш трудио. Марија се завукла у моју душу и срце на бразака и ту оставила неизбрисив траг. Неки печат који никако нисам могао да обришем. Склопила је уговор с мојом душом и ја сам хтео да га поцепам, али душа није хтела, превише се везала за Марију. Дубоко сам се замислио. У том копању по архивама сећања из блиске прошлости завлачио сам се у све дане, сате, минуте, секунде, па чак и оне стотинке које смо Марија и ја заједно преживели. Сваки дан је био чаробан, посебно онај почетак, онда кад смо се упознавали. Свега сам се јасно сећао и њених пољубаца, и њених миловања, шапутања... Сетио сам се и последњег дана кад ми је полупала гајбу и пребила ме ко неко дете. Нисам јој замерао. Сетио сам се њеног пријемног. Одједном ми је то пало на памет. Устао сам из фотеље и са терасе прешао у дневну собу. Угледао сам мобилни на кревету, расклопио га, прелистао именик и дошао до њеног броја. Хтео сам да је позовем и питам како је прошла на пријемном. Хтео сам да сазнам да ли је успела да се упише на ФДУ. Да ли је успела... Нисам могао да окренем број. Сетио сам се њених речи док сам се скривао иза врата купатила. Бубњале су ми по глави, одјекивале у њој, касапиле су ми мождане нерве у фронцле. Не жели више да ме види, не жели ни да осети мирис моје индивидуе у радијусу од 500 метара. Нисам могао да је назовем. Нисам имао снаге. А и да сам је окренуо вероватно се не би јављала, или би искључила телефон. Можда би променила и картицу, ако то већ није и учинила. Нисам знао никог из њеног друштва, баш никог. Да сам бар неког знао па да се код њих распитам о томе како је и да ли је прошла пријемни, али никог познавао нисам. Познавао сам њену сестру, али њу ни мртав не бих позвао. Све и да хоћу не могу, јер немам њен број, а и да имам, шта онда? Све се плашим да би ми се јавила. А можда би се и јавила и рекла ми да пушим курац. Да. Гарант би тако одреаговала. Нисам знао ни Сањицин број. Њу бих већ могао да назовем и да се код ње распитам о Марији, али џабе кад немам ни њен број. Нисам знао шта да радим, а радозналост ме све више копкала. Морао сам нешто да смислим. Сетио сам се. Узео сам фиксни телефон и позвао 988. Упитао сам их за број ФДУ-а, записао га на папирићу и прекинуо везу. Гледао сам у број и смишљао коју причу да им сложим. Шта да кажем кад ме буду питали ко зове? Ништа. Једноставно ћу их питати да ли је Марија Стефановић положила пријемни и то је то. Није то ДБ па да чувају досијее под тајном, то је обичан факс. Зашто би крили тако обичну информацију чије објављивање ником не би нашкодило? И онако га налепе на оним огласним таблама које свако може да види. На крају сам одлучио да ипак окренем број. Телефон је зазвонио и јавио се неки женски глас. Дао сам Маријине податке и упитао за информацију да ли је Марија примљена или не. Женски глас ме је упитао шта сам ја Марији и ја сам одговорио да сам јој брат. Женски глас с друге стране жице ћутао је пар тренутака, а онда је одговорио да не може да ми да такву информацију и одмах је прекинуо везу. Крава једна. Изгледа да се нешто жестоко истриповала. Као да сам јој тражио милион евра на зајам, а не најобичнију јебену информацију. Глупа правила глупог факултета. Нисам знао шта да радим а радозналост ме све више чешала. Нисам више могао да издржим и окренуо сам Маријин број. Телефон је звонио. Није ми јасно зашто, али био сам необично узбуђен, као ђак првак првог дана у школској клупи. Телефон је и даље звонио. Није одмах искључила позив и то је добро, али се није ни јављала, а то није добро. Телефон је одзвонио до краја и прекинуо се. Колебао сам се да ли да још једном окренем број. Две секунде. Окренуо сам, поново. Опет је звонио. После треће звоњаве веза се успоставила. Био сам пресрећан. Изгледа да ипак није толико бесна на мене. Не желећи да чекам ни часа одмах сам викнуо:

- „Хало! Марија?“

- „Ко је то?“

- БАААААМ!!! Као атомска бомба ме разнео јебени мушки глас с друге стране жице. Тражио сам Марију, очекивао да се јави она, а добио „ко је то“ од баритон гласа.

- „Треба ми Марија!“

- „Марија тренутно не може да се јави. А ко си ти?“

- „Шта те боли курац! Дај ми Марију!“

- „Слушај ме пичкице једна паприкарска!“

- Значи зна ко сам. Што ли ми онда поставља тако глупо питање, кретен један глупи.

- „ ... Ако само још једном окренеш овај број, доћи ћу у ту твоју селендру и загипсираћу те за вечита времена! Јели ти то јасно?“

- Матер му јебем вашљиву! Ја пичкица паприкарска? Мој Лесковац селендра? Дошло ми је да му се најебем целе његове усране фамилије преко телефона, али то није имало никакву сврху. Ја бих псовао њега и претио му с ове стране жице, а с оне стране жице он би то исто чинио и то ко зна колико дуго, а само мени пуцају импулси. Неће да може. Прескочио сам преко свега и лагано рекао том смрдљивку:

- „Нема потребе да се мучиш да долазиш у моју селендру, доћи ћу ја код тебе, у твоју метрополу, и јебаћу те на сред Теразија, а онда ћу да те набијем на курац и прошетам по Кнез Михајловој. А сад ми дај Марију и иди намажи буљу лубрикантом да те мање пече док те на курцу будем шетао по престоници.“

- Сељобер је почео да ме псује, претио ми је, као има мој број, зна ми адресу и слична срања, и како ће већ сутра да дође у Лесковац и да ме загипсира. Пошто шимпанзо није престајао с вулгарностима упућеним на мој рачун, и пошто сам сконтао да се Марија неће јавити, рекао сам шимпанзи да га дува и прекинуо везу. Нисам желео да трошим кредит на мороне. Није ми било криво то што је Марија нашла неког престоничког џулова, није ме болело то што Марију сад неко други кара, то је њена ствар. Болело ме је то што нисам чуо њен глас и што сам ускраћен за информацију због које сам и окренуо њен број. Мало сам се провртео по соби, а онда сам сео на тросед и откуцао Марији поруку. Најдужу до сада.

- „Знам да не желиш да те зовем, и знам да не желиш да ме видиш, и разумем те. Нисам хтео да те узнемиравам, само сам хтео да те питам да ли си положила пријемни. Знам колико су напорно учила и колико си се дуго спремала за то, и знам колико ти то значи. Само сам хтео да сазнам да ли си примљена. Само то. Било би ми драго да јеси, јер си заслужила. Заслужила си да ти се десе све најбоље ствари у животу, да ти се испуне сви снови. Заслужила си, јер ја знам колико вредиш. Ако хоћеш одговори ми, ако нећеш, разумећу. А оном билмезу кажи да ми сиса курац!“

- Пустио сам поруку и одмах је обрисао. Нисам желео да којим случајем Маришка набаса на њу па да опет добијем по пички и опет изгубим још један бисер који је пристао да са мном свије гнездо. Нисам смео себи да дозволим тај луксуз да изгубим и Маришку. Чини ми се да би ме то докусурило. Нервозно сам шетао горе-доле по соби и чекао одговор од Марије, али он никако није долазио. Али је дошла Маришка и ја сам сместа искључио телефон. Пружила ми је ону уплатницу и рекла да је чувам као доказ да сам казну платио, а затим ми је показала шта је купила себи од оних пара које сам јој дао. Белу торбу и бели каиш. Женски мозак је женски мозак. И шта да им радиш. Она је била одушевљена тиме, а мени је било драго што сам јој том ситницом измамио осмех на лице. Имала је предиван осмех и прелепе зубе. Након што се похвалила својим поклонима, отишла је до купатила да се, како је рекла, потопи у кади. Позвала ме да јој се придружим, што сам ја одбио, извлачећи се на сјебану аркаду. И све то само зато што сам једва чекао да она оде у купатило па да ја укључим телефон и видим има ли икакве поруке од Марије. Иначе, ко је луд да одбије Маришку у кади препуној воде и пене. Изгледа само ја. Маришка се башкарила у кади и репала од Гидро Понке, руске хип-хоперке, Никаму њи должем, бит је правила тако што је пљускала дланом о површину воде, креативна нема шта, а ја сам укључио телефон, снизио тон и за поруке и за позиве, и изашао на терасу. Иако сам био нестрпљив, морао сам да седнем у фотељу и бар малчице се опустим, јер ако случајно блесава Маришка истрчи из каде, онако гола с пеном на телу, и заскочи ме, да бар могу лакше да се снађем. Смотам негде фон и правим се луд. Чекао сам, и чекао, и чекао, а од Маријине поруке ни п. Ништа. Онда сам се мало замислио и скројио у глави хипотезу да је Марија највероватније прошла пријемни и да је у Београду код своје сестре дизентеричне амебе. Тамо јој је ова нашла неког гундеља који ће да буде Маријина телефонска секретарица у случају да јој ја досађујем телефоном. Тако ће да ме дркају и праве љубоморним. Е па, није им успело. Нисам љубоморан, а и немам права да будем. Једино ми је криво што ми Марија не одговара на поруку. Изгледа да ћу морати да је заборавим, како знам и умем.

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 07 Decembar, 2011 15:51
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Нисам желео да излазим из стана. Лево око ми је било модро ко натмурено небо, изнад њега ушивена аркада с газом прелепљена ханзапластима. Доња усна била је подувена с раницама које су полако зарастале. Болело ме је раме, болела ме нога, а све то је било Маријиних руку дело. Имао сам и оне огреботине по леђима од Сањициних ноктију. Катастрофа. Никако нисам желео ван у таквом издању. Ушао сам у дневну собу, која сада сем троседа, није имала ни комад намештаја. То је био проблем. Морао сам да купујем нове ствари за које новаца нисам имао. Али то није био и мој једини проблем. Ех, да је само то у питању. Оно што ме је највише мучило је сазнање да сам остао без Марије. Одјебала ме је за сва времена и то све због мојих грешака. Осећао сам се празно, некако сјебано, поражено. Иако ми је Марија разјебала собу и пребила ме, баш онако професионално, ипак ми је недостајала. Њен мирис, њен осмех, њена коса... Кад нешто неповратно изгубиш, тек тада схватиш колико си то у ствари волео, и тек тада ти недостаје, а док си га имао у руци, док је било крај тебе, ниси имао то сазнање. Зашто увек прекасно схватимо тако једноставне ствари? Ту су нам испред носа и ми их не видимо, а кад нестану, ми ламентирамо. Сам сам крив, знам. Да сам умео да чувам оно што сам имао, сад не бих био у позицији да жалим за изгубљеним. Живот је срање.

- Нешто касније Кркензи је дошао до мене. Чим сам му отворио врата почео је да ме подјебава и није престајао, све док му нисам зачепио уста џоинтом и рекао му да сам у бедаку и да ми није баш до његових провокација. Онда је ућутао, сконтавши да је цела поента у томе да сам изгубио Марију и да је то моја највећа рана, а не мој ногдаун од стране девојке и моја разјебана соба. Пошто смо поварили џ, комада два, Крки је из неке кесе измотао кутијицу с новим мобилним телефоном на расклапање.

- „Ово ти је поклон од Уркета!“

- Рекао ми је која је марка, објашњавао ми је предности и разне опције тог телефона, али мене је за то болео курац. Рекао сам му да гурне моју картицу у тај телефон и да га остави на кревету, што је он и учинио.

- „А ово ти је од мене!“

- Кркица ми је донео клопу за наредна три дана, један Џек, и домаћу ракију, шљивовицу 24 гради. Одмах смо је начели.

- „А ко је у бункеру?“

- „Данас и сутра Урке, прекосутра и накосутра ти, а после се договарајте!“

- „Како, брате? Па где ћу овакав да тезгарим? Има да поплашим све муштерије.“

- „Нећеш. То ће за два дана све да спласне. Мажи кантарион, пиј ову шљиву и за два дана бићеш ко нов!“

- „А где ћеш ти?“

- „Морам да будем с Нађом. Термин јој је био јуче, али доктори кажу да се то никад не зна. Некад жена може да се породи пре рока, а некад после. Јебеш ли му матер. Та медицина је чисто просеравање. Све је предпоставка и све је оно: мож да бидне, ал не мора значи!“

- „Па колко ће то да траје?“

- „Док се Нађа не породи и још три дана после тога!“

- „И ја требам овакав да дреждим у бункеру 5 дана, а можда и који дан више због хипотетике медицине и твог незаситог курца? Јеби се Крки!“

- „Ма ко те јебе! Идем сад, требам нешто Нађи да купим. Дала ми је списак дугачак ко ролна тоалет папира!“

- „Имаш ли лове?“

- „Е добро си ме сетио. Умало да заборавим!“

- Крки је из џепа измотао свежањ Вајферта.

- „Ово је твој део!“

- „Ма питао сам те имаш ли лове за тај сипсак и то око Нађе!“

- „А то, ма имам. Не брини!“

- „Ево ти још три сома да ти се нађе.“

- Измотао сам три црвене из оног свежња новчаница и тутнуо их Кркију у руке. Он је одбијао, рекавши да му не треба, а ја сам му силом угурао лову у џеп и рекао да се тера код жене. Затим је устао и отишао. Ја сам за њим закључао врата и вратио се у тросед. Узео сам телефон, који ми је купио Урке, и кренуо да чепркам по њему и да дељем шљивовицу. Листао сам именик и наишао на МАРИЈУ. Истог трена ме је опрхвала нека туга и кренула да ми ждере душу. Спустио сам фон на кревет и слистио три чашице шљиве док си реко клик. Али је то био жешћи зајеб. Шљивовицом сам само распиривао тугу и ону празнину што сам осећао за Маријом. Раџа јесте утеха за муку, али не и њен лек. Онда сам устао са троседа, одбауљао се до књавач собе и из фиокице извукао таблу бенседина. Рокнуо сам три комада од 5 мг и вратио се назад на тросед. Припалио сам цигарету и чекао двадесетак минута да ме рокну бенседини. Уз ону шљивовицу што сам попио и два џукса што сам поварио с Кркијем, ови бенџоси би требали да ме баце у стање индиферентности према свему и свачему, а нарочито према Марији. А онда сам се исцимао од непознате звоњаве. Скочио сам са кревета и освртао се око себе све док нисам угледао јебени мобилни који ми је поклонио Урке. Вероватно ме он и зове да ме подјебава. Е па, добиће од мене једно жешће напушавање. Узео сам телефон, расклопио га и угледао непознати број. Непрестано је звонио. То ме је подсетило на Марију. Јебо те, све ме подсећа на њу. Нисам хтео да се јавим. Непознатим бројевима не јављам се никад. Телефон је престао да звони, али је секунд касније стигла порука. Њу сам одмах отворио.

- „Извини, ја сам крива за све. Урош ми је рекао да сам ти сјебала везу, али, како сам ја то могла да знам? Никада ми ниси рекао да имаш девојку. Разумећу ако не желиш више да ме видиш. Извини, још једном.“

- Маришка. Предивна Маришка. Није она крива ни за шта. Једини кривац сам ја. Ја, ја, и само ја. Шљивовица, вутра и бенџеви су ми мало вратили баланс у либелу. Онај тас, на коме је стајала мука с празнином и ламентом за Маријом, мало се придигао с пода, а после Маришкине поруке одлучио сам да га винем скроз у висине. Толико јако и толико снажно да из њега избацим све три ствари које су ме притискале. Одмах сам написао поруку Маришки.

- „Дођи одмах! Требаш ми!“

- Затим сам улетео у стор хаус рум, извукао из фиокице триксифене и рокнуо три комада. Под њима дуго не можеш да свршиш, а и кад свршиш сперме нема, или је има веома мало, а то мало је разређено, успорено. Дакле, безбедно, што се тиче оплодње наравно. Затим сам убацио још три бенџа и рокнуо још две чашице шљиве. Сео сам на тросед и чекао Маришку. Док сам чекао српску рускињу у свом новом телефону прибележио сам њено име, и то крупним словима МАРИШКА. Зачуо сам куцање на вратима и моментално кренуо да их отворим. Пред мојим новим вратима стајала је Маришка. Озбиљна и унезверена од мог изгледа. Узео сам је за руку и увукао у ходник свог стана. Закључао сам врата сигурносном бравом и повео Маришку у дневну собу. Поставио сам је на сред собе, сео на тросед и гледао у то бледуњаво савршено биће српско-руске производње. На себи је имала белу летњу хаљиницу без ичега испод ње, дубоке беле распертлане патике и нову пирсинг комбинацију. Цело лево уво било јој је прободено сребрним алкицама, на десном је имала сидро и малени крстић, а обрву је пробола још једном сребрном стрелицом. Изгледа да се жешће ложила на те метале који су пробадали њено тело. Питао сам се шта ли је додала доле? Знам да је имала једну алкицу, али не знам да ли је додала још нешто. Сазнаћу, ускоро. Маришка је и даље стајала на сред дневне собе. Изгледала је као да чека да јој одржим неку лекцију, да је жестоко изгрдим што ми је сјебала везу, али није ни била свесна да сам ја заправо уживао гледајући то предивно створење. Устао сам и пришао јој. Гледала ме равно у зенице и нудила ми свој образ, као да је желела да је ошамарим. Пре бих себи одсекао руку него да урадим тако нешто. Ако је неко заслужио шамар, онда сам то ја. Ја сам варао, и њу, и Марију. Марија ми је наплатила, и то широко, а богами и болно, а Маришка, Маришка ми се преко поруке извињавала. Она мени! Место да ме и она пребије, или бар пљуне због свих мојих лажи, она стоји и чека да ја њу казним. Боже, ти баш знаш да закомпликујеш овај живот. Пружио сам руке ка Маришки и ухватио је за бледе образе. Хтео сам да је пољубим, али не верујем да би уживала у пољупцу мојих рањавих усана. Зато сам јој само спустио главицу на раме и чврсто је загрлио док су ми њени пирсинзи гулили кожу. Али ме није болело. Било ми је драго што је она ту, у мом загрљају, а онда ми се и срце растопило када сам осетио њене ручице на мојим леђима. Док смо се грлили на сред моје дневне собе, упитао сам Маришку:

- Хоћеш ли да се преселиш код мене?“

- Истог тренутка је излетела из мог загрљаја и гледала ме шокирано.

- „Ја? Код тебе?“

- „Да. Што?“

- „Мислила сам да ћеш да ме презреш, да ме отераш од себе за сва времена, а ти ми нудиш живот у двоје. Није ми јасно.“

- „Маришка, потребна си ми.“

- „Да ти лечим ране које ти је нанела Марија?“

- Нисам то очекивао, али је њено питање, гледано из њеног угла, имало смисла.

- „Не. Не знам како да ти објасним, али осећам нешто према теби. Нешто... Ајд да не филозофирамо много. Једноставно покупи ствари из студењака и пресели се код мене. Може?“

- „Па не знам баш колико је то добра идеја.“

- „Зашто?“

- „Зато што сам се тамо уклопила. Имам друштво, Урош ми не кења за кирију чак и кад касним дуже од 15 дана, дозвољава нам да правимо журке кад год пожелимо...“

- „Еј, ја ти не тражим кирију! Овде можеш да живиш потпуно бесплатно, имаш собу у којој можеш да учиш, а и журке можеш да правиш кад год пожелиш. Још си и на добитку! Шта више да пожелиш?“

- „У ствари... Није то у питању.“

- „Него?“

- „Шта ако се ти помириш с Маријом? Шта ћу онда ја?“

- „С Маријом је готово. Не мораш о томе да бринеш.“

- Маришка је села на кревет и припалила цигарету. Гледала је у под и размишљала. Онда је бацила поглед ка мени и рекла:

- „Ви мушкарци сте стварно свиње.“

- Није била у праву. Пандури су свиње. Ми мушкарци смо једноставно двоношци који размишљају курцем и стомаком. Сео сам крај ње, припалио цигарету и загледао се у њен профил.

- „А да ипак покушамо. Можда нам успе.“

- Погледала ме је попреко.

- „Није ми животни сан да се закуцам у Лесковац, удам се за тебе, и родим ти туце деце. Имам друге планове.“

- „Које?“

- „Шта те брига!“

- „Маришка, нити те просим, нити тражим од тебе да ми рађаш децу. Само сам ти понудио да се преселиш код мене, да живимо заједно. Ако нећеш, не мораш!“

- Оставио сам Маришку у дневну собу и изашао на терасу. Сео сам у фотељу, сролао индо и припалио га. Гледао сам у цвеће и мислио ни на шта. Маришка је након подужег борављења у дневној соби изашла на терасу, стала преда мном и рекла:

- „Идем да покупим ствари.“

- У том тренутку сам осетио како су ми засијале очи и ја сам од радости скочио са фотеље. Кренуо сам ка Маришки да је загрлим, али ме је њена рука зауставила.

- „Имам само један услов.“

- „Који?“

- „Немој да си ме случајно преварио! Ако ти будем досадила, ако будеш пожелео неку другу, желим да ми то на време саопштиш! Јел то океј?“

- „Океј!“

- „Немој да ми обећаваш нешто уколико то не можеш да испуниш.“

- Ставио сам три прста на срце и свечано се заклео:

- „Обећавам да ћу своју киту држати у гаћама. Заклињем се животом да ћу интегритет и суверенитет своје ките бранити свим средствима од свих пичака из целог универзума. Мојој кити безусловни приступ имаће само и искључиво Маришка. Тако ми Бог помогао!“

- Маришка се дуго смејала, а онда ме шутнула у дупе и отишла по своје ствари...

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 07 Decembar, 2011 15:47
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Негде око два сата иза поноћи стигли смо у Лесковац. Марија није желела да иде кући. Још увек је била бесна због Ирине, мада о томе није проговарала током пута. Била је уморна од свега и још увек ју је дрмала неизвесност око факса. Резултате је требала да сазна тек за три дана, а то је за њу било предуго. Није желела да ми каже зашто неће да је одвезем кући, само ми је рекла да ноћас жели да преспава код мене. Окренуо сам хонду и упутио се за Радничко. Двадесетак минута касније, Марија је већ лежала на мом троседу и гледала хаос у соби који су направили они дегени од мојих ортака. Изгледа да су стварно журкирали на мојој гајби у мом одсуству. Ајд што су се проводили то је оке, али што бар нису почистили лом за собом? То ми је већ ишло на живац. Узео сам једну огромну црну кесу, ону ђубретарску, и кренуо да купим лом. Лименке, флаше, препуне пепељаре на све стране, изгледало је као да је ураган пролетео кроз моју дневну собу. У књавач-магацин нисам ни помишљао да улазим. Покупио сам лом и отворио прозоре да се мало соба пролуфтира. Ђубре сам ушушкао на терасу, јер ћу сутра њиме да пребијем и Уркета и малог Крку. Удараћу их оном кесетином препуном одпада све док се не усеру. Чак ни кондоме нису могли да избаце, пичка им материна. Зајебали их на патосу. Морао сам рукавицама да их скупљам. Шта ли је о свему томе мислила Марија, не знам, али када сам се вратио у дневну собу и угледао је како буљи у неке женске гаћице, пресеко сам се. Чије ли су?

- „Превише сам уморна да бих сада с тобом расправљала о овоме, али ћеш сутра, уз јутарњу кафу коју ћеш ти да скуваш, све то лепо да ми објасниш, и молим те, буди искрен, јер ако само осетим да ме лажеш... Бери кожу на шиље!“

- Шта ли јој то значи? Јебем ли га, али шиље, кожа... Моја кожа на неком шиљку? Зајебано. Добра страна свега тога је што имам форе до сутра ујутру да смислим причу. У ствари, шта има ја да је смишљам, нек је смишљају Урош и Крки. Добро, Кркија нећу да дирам, има човек и превише својих проблема. Њега ћу за сада да оставим на миру, али му једно пеглање оним ћубретом не гине. Одлучио сам се за Уроша и одмах му пустио поруку:

- „Имаш фору до сутра у подне да смислиш бајку која ће ме извући из гована у која сте ме бацили ти и Крки с вашим оргијама. И чије су оне зелене гаћице, пичка ли ти материна!?“

- Затим сам разместио тросед и Марија се одмах увукла у њега. Ја сам у фризу налетео на полупразну флашу Џека, коју су оне морончине оставиле, и насуо себи једну чашу да се повратим. Вратио сам се у дневну да питам Марију хоће ли и она, али сам је затекао како увелико кунта. Вратио сам се у кухињу, испио чашу, а онда сам се полако завукао у кревет поред Марије; мајицу нисам скидао из познатих разлога. Дисала је уједначено и лагано. Пољубио сам је у раме, склопио очи, и гурнуо главу у јастук.

 - Марија ме ујутру пробудила тако што ме је дегажирала из кревета. Док сам се сабрао и схватио где се налазим, она је већ кренула да хистерише. У рукама је држала мој телефон, очи су јој биле закрвављене и киптила је од беса. А ја у тоталном незнању и грешан по тачкама 3 и 5.

- „Шта је ово?“

- „Које?“

- „Ова порука! Шта значи?“

- „Па не знам док не прочитам!“

- „Хоћеш ја да ти прочитам?“

- „Нема потребе! Сам ћу.“

- „Нека, нека. Могу ја.“

- У мојој глави збрка и неред. Стојим поред кревета, из кога ме је Марија дегажирала, трпим бол у леђима од ударца и чекам да прочита поруку коју уопште не желим да чујем. Марија бесна стоји на кревету, на њој њене плаве боксерице с малим којотима и моја бела реп мајица са плавим ванземаљцем који пуши огроман џоинт и показује три прста. Нас Србе једино ванземаљци воле. Марија окреће екран телефона ка себи и креће да чита поруку:

- „Вечерас, 19:00, моја соба, ђус-вотка, ти и ја, и музика по твом избору.“

- Марија гледа у мене, ја гледам у Марију.

- „Имаш ли нешто да ми кажеш поводом овога?“

- „Немам. То је неко погрешно послао поруку.“

- „Ма немој?“

- „Чије име пише на екрану?“

- „Нема имена, само број.“

- „Ето видиш. Лепо сам ти реко да је неко погрешно послао поруку.“

- „И то ти је оправдање?“

- „Немам разлога да се правдам кад ни за шта нисам крив.“

- „Добро. Онда ћу ја да окренем овај број па да видимо ко ће да се јави.“

- Ух. Сад је већ зајебано. Шта да радим? Да јој отмем телефон? Не. То би ме закуцало за зид кривца лажова. Да покушам да је одговорим од тога? Покушаћу.

- „Марија мани те глупости. Дај да ти скувам кафицу...“

- „Јебала те кафица, знаш!“

- А и план ми је до јаја. Која ли је кучка написала ту поруку? Маришка? Даша? Мирише ми на Маришку због оне вотке. Најебо сам.

- Марија је и даље стајала на кревету. Окренула је број и ставила фон на уво. Само да се не јави, молим те, боже!

- „Хало?“

- Готово је.

- „Послали сте поруку са вашег броја на овај са кога вас зовем. Хтела сам само да питам коме сте је наменили?“

- Е, Борисе, ти ниси мамлаз. Ти си идиот!

- „Аха. Добро. Не морате ништа да ми објашњавате, све је јасно. Не, нема потребе. Хвала вам. Здраво.“

- И шта сад? Марија је подигла мој телефон у ваздух, замахнула преко рамена и хитнула га у мом правцу.

- „АААААА.... Пичка ти материна ненормална!“

- Луда Марија ме је ковнула у главу мојим рођеним телефоном. Ухватио сам се за главу и јаукао од бола. Како је прецизна матер јој... Ух, како боли. Поцепала ми је аркаду. Држао сам се за лево око из кога ништа нисам могао да видим. Избила ми је око, јебо те! Десним оком видео сам лудачу како ми се приближава ненормалном брзином, а затим сам осетио њене песнице које ме пуцају свуда по глави. Псовала ме је и песничила, а ја сам се повлачио ка купатилу.

- „ПИЧКО ЈЕДНА! ПИЧКО ЈЕДНА!“

- Урлала је као блесава и још увек ме песничила. Једва сам напипао кваку купатила и отворио врата. Почела је да ме шутира ногама. Увукао сам се у купатило и покушавао да затворим врата, али лудача је добила натприродну снагу. Осећао сам слану и лепљиву крв у устима, руке су ми биле крваве, на левом оку ништа нисам видео. Задњим атомом снаге сам гурнуо врата, замандалио их и закључао. Лудача је ударала по вратима и псовала ме. Пошто сам био на безбедном, пришао сам огледалу и погледао се у њега. Лева аркада је била поцепана и из ње је шикљала крв. То је од телефона. Доња усна је била скроз расцопана, то је од лудакињиних песница. Тело нисам ни желео да гледам иако сам осећао бол у левој бутини по којој ме је више пута шутнула, а и десно раме ме жигало. Узео сам пешкир и притиснуо аркаду јако да колико-толико зауставим крволиптање. Марија је престала да удара по вратима, али ми је зато демолирала дневну собу. Из тог дела су се чули одјеци поломљених ствари. Да изађем овако полуосакаћен није ми падало на памет. Да позовем неког не могу, јер у купатилу немам телефон. А и кога да зовем? Уркета? Он би ме због тога подјебавао до краја живота. Хитну? Не. Интервентну? И шта да им кажем? Е, знате, девојка ме пребија. Дођите и помозите ми. Који сам ја кретен. Демолирање дневне собе је утихнуло. Затим су се зачули бесни кораци који су се приближавали вратима купатила. Ослушкивао сам. Марија је дошла до врата и заурлала:

- „НЕМОЈ ДА СИ МЕ ИКАДА ВИШЕ ПОЗВАО, ГОВНО ЈЕДНО! НЕМОЈ ДА СИ МИ ИКАДА ВИШЕ ПРИШАО! НЕ ЖЕЛИМ ВИШЕ НИКАДА ДА ТЕ ВИДИМ! АКО ТЕ САМО БУДЕМ ОСЕТИЛА У КРУГУ ОД 500 МЕТАРА ЗАКЛАЋУ ТЕ, ПИЧКО ЈЕДНА СМРДЉИВА!“

- Онда је излетела из мог стана и тако јако треснула вратима да су се ова истог трена одвалила. Испала су из шарки. То сам видео 5 минута касније када сам изашао из купатила. А у дневну собу нисам могао ни да уђем. Лудача ми је уништила собу. Полупала је све у њој. Држао сам пешкир на левом оку и са кућног телефона позвао такси који је рекао да стиже за пет минута. Сачекао сам га испред зграде, а десетак минута касније доктор ми је крпио аркаду. Три јебена конца. Поцепану усну су ми само дезинфиковали и прелепили је ханзапластом. Изгледао сам као да сам доживео Кличков нокаут у трећој рунди. Доктори су ме питали ко ме је пребио и да ли да позову полицију ако желим да тужим батинаше, а они ће направити извештај са брдо тежих и лакших телесних повреда плус претрпљени бол и страх. Само сам одмахнуо руком и изашао из ургентног. Испред болнице сам покупио такси и вратио се кући. На вратима мог стана стајао је Урке с мојом палицом у његовим рукама.

- „Шта је било? Шта се десило?“

- „Позови неког мајстора да ми направи нова врата. Хоћу да буду дебела, пуна и са сигурносном бравом! Шпијунка, о-ба-ве-зна!“

- „Јебала те врата, бре! Шта је било?“

- „Ништа. Мало ме Марија пребила.“

- Уркету у почетку ништа није било јасно, али сам му касније све разјаснио, уз флашу Џека и много линија кокса. Након ревизије догађаја, који се збио у мом стану, Урке је почео да се смеје и није престајао. Знао сам да ће ме за ово подјебавати до краја живота.

- „Ништа, брате. Једино да позовемо Маришку да ти вида ране. Она је за све крива, па нек сноси и део одговорности.“

- „Ајд не сери, бре!“

- Урке ме подјебавао још једно пола чуке, а онда је отишао до неке агенције која врши продају и уградњу прозора и врата. Вратио се после чуке времена с новим вратима, баш каква сам и поручио, и мајсторима. Они су уграђивали врата, а Урке и ја смо сређивали демолирану дневну собу, тачније, бацали смо све у ђубре, јер више ништа није било употребљиво. Мајстори су завршили и наплатили ми 450 еура. Мајке им га набијем лоповске. Урке је затим отишао у бункер, а ја сам за њим затворио своја нова врата и закључао их новом сигурносном бравом. Још једном сам се погледао у огледало, пљунуо себе у њему, и бацио се на кревет у књавач-магацин.

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 07 Decembar, 2011 15:41
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Кад се бучно спремање завршило, осетио сам повлачење чаршафа са моје главе и нежне Маријине усне како се спуштају на моју слепоочницу, додирују ме као свила, а затим се одмачу. Жмурио сам и правио се да књавам. Онда сам осетио како ме нежно помиловала по образу, а затим ме ушушкала, јебо те, брине о мени. Чуо сам кораке, отварање врата и одлазак. Још увек сам био у истом положају, за сваки случај. Чекао сам неколико јебено предугих минута, како споро пролазе у овом тренутку. Контрола протицања времена налази се само у људском мозгу и нигде другде. Часовници лажу, време се налази у људском поимању. Како га видиш тако ћеш и да га схватиш, јер га гледаш очима. Требаш да га гледаш разумом и душом и тек тад ћеш да схватиш колико очи знају да преваре. Сва човечија чула само су синови његове душе и разума. Припомажу му, то им је сврха. Ајд сад разумни, гајба је безбедна, иди и искористи овај предивни дан најбоље што умеш. Устао сам из фотеље у којој сам се прописно укочио у оном претварач положају и кренуо у кухињу да смућкам кафу и да се раскочим. Пре тога закључао сам врата стана ради сваке сигурности. Приставио сам фукс и бацио се на ролање џохусафета. Све је било спремно и ја сам се с џоинтом, увученим на уво, кафом у левој, и пљугама у десној руци упутио ка тераси, да мало удахнем ваздух и смислим где да се промувам у овом граду који као да краја нема. Велик је, мајке му га, а не волим велике градове. Сео сам за сточић и завалио се у фотељу. Припалио џоинт и увукао први дим до скочног зглоба да га мало натехацеирам. А онда умало нисам доживео шлог. Сањица је седела на столици преко пута стола с моје леве стране, а ја на тај део уопште нисам ни обраћао пажњу. Буљио сам у небо, а онда ми је, инстинктивно, лево око приметило нечију нечујну присутност. Стварно сам се препао, мислио сам да је гајба празна и да сам апсолутно слободан, а оно курац! Е, мој разумни... Сањица се смешкала и посматрала ме.

- „Шта си се усро? Нећу ти ништа!“

- „Уф, срце ми је стало. Зашто нису на факсу?“

- „Немам предавања.“

- „А како Ирина има?“

- „Она је на Правном.“

- „А ти?“

- „На Филолошком.“

- „То беше нешто као језик, књижевност и то?“

- „Тако некако.“

- „Па како се то мешају предавања, испитни рокови, пријемни за бруцоше, како то?“

- „Не мешају се. Све имаш у плану и програму факса ког похађаш.“

- „Како се не мешају кад ти седиш кући, Ирина је на предавању, а Марија полаже пријемни?“

- „Много си, бре, напоран! Шта те боли курац?“

- „А и то што кажеш.“

- „Хоћеш ли да ми додаш тај џоинт или ћеш сам да га посисаш?“

- „Не, ја сам добар дечко и даћу ти да га и ти посисаш!“

- Сањица се насмешила и кренула да силује џоинт. Ја сам попио кафу и сролао још један који смо обоје поделили.

- „Јели Сањице, која је ово река?“

- „Дунав.“

- „А где је Сава?“

- „Иза нас.“

- Окренуо сам се ка кухињи и тражио Саву. Колико сам се био утриповао и изгубио у времену, простору и неразуму, схватио сам тек кад је Сања почела да се церека. Јебем ти ову траву. Стварно је добра.

- „Е, будало једна надувана! Па не можеш да је видиш из те перспективе!“

- И даље се церекала. И њу је вутра шутнула у дупе, али је она била у хај фазону, а ја у тоталном растројству.

- „Ајд да се негде промувамо по граду, оно, узмемо неко пиво, завучемо се у неки парк и мало се опустимо. Нервирају ме ове зградетине.“

- „Не могу, мрзи ме.“

- „Ајде, бре, да ми покажеш БГ. Хоћу да се прошетам оном Скадарлијом, да видим Калемегдан, да видим све што је лепо, квалитетно и позитивно у овом граду. Хоћу да ме водиш и на Ушће, да руком дотакнем и Дунав и Саву. Да осетим старог Београда дух!

- Сањица ме посматрала некако испитивачки.

- „Овде има много тога лепог. Неможеш за пар сати све то да обиђеш, не можеш ни пола од тога.“

- „Хоћу бар нешто да обиђем. Бар Калемегдан. Нећу, бре, да се гужвам по оним фенси кафићима и да се давим по сплавовима! Ајде!“

- „Не могу, мрзи ме.“

- Уапиш ме за гомно.

- „Добро. Идем онда ја сам. Морам мало да се пролуфтирам.“

- „Не може!“

- „Како то мислиш?“

- „Тако лепо!“

- Сања је била врло озбиљна, а мени ту ништа није било јасно. Ко је, бре, она да мени наређује шта ћу да радим! Ја идем, а њој... ко јој шмиргла ноздрве.

- „Одо ја.“

- „Стани, бре! Где си пошо? Зар си заборавио да си ти овде само роб?“

- Ова се стварно уживела у своју улогу, ко да студира глуму, а не језике.

- „Мани ме Сања, имам ја довољно својих проблема.“

- Ушао сам у дневну собу и кренуо да се спремам за излазак. А онда ме је Сања шчепала од позади и бацила на њен кревет. Одакле ли јој толика снага, пичка јој материна. Нисам успео ни да се придигнем са кревета, а она је већ скочила на мене, коленима ми заробила руке, а десном шаком ме шчепала за вилицу.

- „Слушај ме, робе! Овде ја владам и док си у мом краљевству извршаваћеш сва моја наређења! Јел ти то јасно?“

- Толико ме је јако стезала за вилице да су почеле да ми трну. Једва сам промумлао:

- „Јасно...“

- Пуштила ми је вилице и скинула се са мене. Имала је јак стисак. Трљао сам утрнуле ми вилице и чудио се њеном снагом. Повукла са на други крај свог кревета и кренула с наређењима.

- „Сад се лепо скини, али скроз, и измасирај ми клиторис, језиком!“

- Ова није нормална. Јебала је више та масажа свега и свачега. Па шта сам ја? Пичколизац?

- „Ајде крени!“

- „Само трен.“

- Отишао сам до купатила, извукао лобе, шмркнуо и вратио се натраг. Застао сам крај кревета и бленуо у тотално голу Сању. Свукла је све са себе док сам ја био у клоњари, сместила се, колико могу да приметим, веома удобно, с раширеним ногама у полуповијеним коленима и нудила ми тај клиторис који сам ја требао да измасирам. Њена дражица је била апсолутно спремна и Сањица је пуцнула прстима. Тим потезом наредила ми је да кренем са извршавањем својих дужности за данас. А шта ли ме после тога чека, јебем ли га. Сањица је забацила главу на јастук, тотално се опустила и чекала. Морао сам да се скинем скроз, што сам и учинио, и да се бацим на палапичкање. Сањица ми је руком чврсто држала главу док сам ја шарао језиком тамо доле. Ово пичколизање уопште није тако једноставно, напротив, веома је напорно, иако је Сањицина вагина била обријана, мекана и чиста. Више није гушила узбуђење, није се грчила као синоћ, дахтала је јако, у неким моментима је врштала, у неким ме наводила, кад да убрзам, кад да успорим, на који део да се пребацим, чак је била и перверзна, оно, „лижи робе“, „посисај ми пичку“, и сличне ствари. У једном моменту почела је да ме гребе по леђима, онако садистички, а онда је коначно свршила и одгурнула ме од себе. Припалила је цигарету и рекла да јој скувам кафу. Прво што сам урадио било је чишћење лица, прање зуба и језика од Сањицине свршотке. Тек после сам отишао да скувам кафу и њој и себи. Донео сам јој кафу у кревет, а затим се обукао. Рекла ми је да не скидам мајицу док сам с Маријом, јер су трагови њених ноката по мојим леђима направили ршум, премда ја нисам осећао никакав бол. Али сам зато њен савет угравирао у мозгу: мајица на телу најмање седам дана. Уз кафу и пљугу листао сам по ју тјубу разне извођаче, тражећи нешто што ће ме малкице орасположити, јер ме све ово и са Београдом, и са Сањицом, и са огреботинама по леђима бацило у жешћи бедак. Али чим сам пронашао Prodigy и кликнуо Break & Enter ствар, Сањица се као пошандрцала бацила на мене и жестоких 8 минута и кусур секунди ми продувавала све могуће поре на мом телу. Дивља и незасита. Скакала је по мени и терала ме да скренем. Срећа па ми кокс није дозволио да брзо свршим. Продужио ми је уживање. А кад се завршила песма, Сањица ја направила полукруг, неодвајајући своју пичку од мог курца, и кликнула песмицу Smack my beach up, и вратила се назад на посо још луђа, још незаситија и исисавала ми мозак, јер ме је јебала ко нико до тада. Онај полукружни окрет никада нећу заборавити. Скакала је по њему, упињала се и извијала, обавештавајући ме при сваком свом свршавању, оно „ево, иде“ и „ах, да“, након кога је још развратније настављала да ме гази и вришти од задовољства. Зајебани оргазам ми је запљуснуо мозак и једва сам успео да је одгурнем са себе и ејакулирам ван ње, али по целом јебеном рачунару. Читавих 5 минута после невероватног секса са лудом Сањицом нисам могао да дођем до даха док се она задовољно мешкољила по кревету. Задовољена и насмејана наредила ми је да јој, чим се приберем, очистим комп. Рекла је да сам требао да га уперим у тепих, или чаршаф, или да јој кажем да стиже па да је пролијем по њој, а не на њен рачунар. Пичка ли јој материна блудна, као да сам ја у свом оном трансу могао да размишљам о томе где да проспем сперму. Што се мене лично тиче боље да је проспем било где само не унутар ње. Још би ми само то хвалило. С лудом Сањицом да имам дете. Мислим да би ми Марија одсекла патку и забила ми је у рчма, а након тога би ми почупала срце и гркљан и све то би ми набила у уста. Гарант. Овако је најбоље, чист рачун - дуга љубав. После сам, јеби га, морао да чистим комп од сопствене сперме. Најтеже ми је пала тастатура. Морао сам да зађем око сваког дугменцета и тастера понаособ и да све то проверим више пута, како не бих оставио никакав траг иза себе. А за све то време Сањица ме подјебавала. Само да Марија заврши тај јебени пријемни и да се што пре губимо одавде. Јебем ја ово ропско мучење, ма колико секс са Сањицом био феноменалан. Секс је фасцинантно луд и незабораван, али све пре и после њега је чисто робијање. Што пре одавде, што пре...

- Још два пута сам се креснуо са Сањицом, једном на веш машини, други пут на тераси, док се Марија и Ирина нису вратиле. После сваког сексања сам се душирао, а Сањица ме подјебавала „неће да осети, бре, шта ти је“ и слична срања. Наравно да је нисам слушао и настављао свој трип чишћења себе од Сањиног мириса, после кога сам шљискао по себи свој парфем у огромним количинама. Били смо тотално разбијени од пива и траве, а ја и од кокса, када су на гајбу упале сестре, једна добра, једна зла. Марија је била баш изморена и на моје питање „како је било“, некако равнодушно ми је одговорила „видећемо“ после чега се одмах скљокала у кревет. Ирина ме и даље није констатовала, а мене је за то конкретно болео курац. Сањица се била променила за 360 степени. И она готово да није комуницирала са мном, а и кад би разменили коју реч, она је била некако хладна и кратко ми одговарала. Капирао сам. Глумила је, као што сам и ја. У међувремену сам спаковао све своје ствари у ранац и само чекао да се Марија пробуди па да запалимо за Лес. Седео сам у углу терасе, цевчио пиво и гледао у Дунав; сад бар знам у коју реку буљим, а и одлазак по пиво протекао је у миру, без икаквих конфликта; Београд је дању један град, а ноћу неки сасвим други, чини ми се. Леп је, али превелик за мене. Београде, Београде, други пут ћу боље да те обиђем...

- Сањица и Ирина су причале не знам шта, јер их нисам ни слушао; мењале су теме с брда с дола. Сањица је, такође, цврцала пиво, али је изгледала као мамина маза. Како глуми, пичка јој материна! Да је конкурисала за Ниске страсти, добила би главну улогу, а Шерон Стоун би играла старлету. Невероватно. Ирина је лакирала нокте и кењала о неком Бокију, или Вокију, јебем ли га, како је он опасан фрајер, има беемве, гајбу с базеном и наводила још нека срања од којих ми је припало мука и дошло ми је да исповраћам сво оно пиво које сам сабио у стомак од јутрос до сад. Сањица је то приметила и кришом се насмешила, намигнувши ми. То ме је спасило од бљувачине. А онда је на терасу изашла Марија. Пробудила се и још увек сањива кренула ка мени. Села ми је у крило и наслонила главу на мом рамену. Чешкао сам јој локнице и играо се њеним прстићима. У једном тренутку случајно сам бацио поглед на Сањицу која се и даље кришом смешила и намигивала ми у тренуцима кад је нико није гледао. Изгледа да јој је то било занимљиво. Ја на ту игру нисам могао да пристанем. Нисам могао да јој одговорим ни осмехом ни мигом, јер је Марија била у мом крилу и трљала свој носић о мој врат. А онда је Ирина кренула на мене. Не знам зашто, али мржња у њеним очима достигла је врхунац. Та мржња била је упућена мени, опет не знам зашто. Кренула је да ме прозива, мислећи да ће ми га накривити поводом тога.

- „А чиме се ти бавиш, Момире?“

- Ја сам циркао пиво и гледао у Сањицу која више није суздржавала смех, али није више ни намигивала. Урокала се жешће, а пошто одлично познаје Ирину чинило ми се да је тачно знала куда ово води и живо се упустила у слушање ове конверзације у покушају. Само не знам да ли је Сањица довољно упознала мене. Ја сам и даље циркао пиво, али сам овога пута гледао у небо. Марија је подигла носић са мог врата, погледала у Ирину, затим у мене, па поново у Ирину која је сад још надменијим гласом устремила сву своју мржњу ка мени.

- „Питала сам те нешто!!“

- Ја сам погледао у Марију која је гледала у Ирину, затим сам погледао у Сањицу која је гледала у мене, смешкала се, а на крају сам пребацио поглед на Ирину.

- „Мени нешто кажеш?“

- „Па мислим, овде осим тебе нема другог Момира!“

- Сањица је прштала од смеха, а Марија је рекла:

- „Зове се Борис, Ирина. Рекла сам ти већ.“

- „Ах, да. Извини Борисе, слабо памтим имена.“

- „У реду је.“

- „И? Чиме рече да се оно бавиш?“

- „Бавим се дефлорацијом!“

- Сањица је праснула у смех и попрскала се пивом, Марија је рекла „будало“ и лупила ме прстићем по челу, а Ирина је покушавала да ме надигра.

- „Па јел добро зарађујеш?“

- „Не. Ја то радим у хуманитарне сврхе.“

- „А чиме се издржаваш? Мислим како плаћаш рачуне?“

- „Договарам се са органима?“

- „Којим органима?“

- „Разним.“

- „Марија је рекла да имаш неку тезгу, да продајеш пластику.“

- „Аха...“

- „И, јел иде посао?“

- „Цвета!“

- „А колики су ти месечни приходи?“

- „Довољни.“

- „Довољни за шта?“

- „За пристојан живот.“

- „Пристојан живот? Па ти немаш ни споствени ауто...“

- „Ирина сад је доста!“ - Марија је стала у моју заштиту, али сам јој ја с осмехом одговорио да се не узрујава и да пусти Ирину да ме пита све што жели. Сањица је чекала расплет.

- „Ја аутом не надомештам друге недостатке.“

- „А које то недостатке?“

- „Па не морам да возим беемве да бих смувао неку спонзорушицу, не морам да имам неки супер зајебани мобилни да би се нека паланачка клинкица наложила на мене. Не требају ми виле, базени, тениски терени да бих био у тренду. Ја имам квантитет и у глави и међу ногама. На те недостатке сам мислио.“

- „А колико лавора мораш да продаш да би извео девојку у неки кафић на пиће, или у неки ресторан на вечеру?“

- „Не излазим у кафиће, јер су ми постали одвратни. Чим видим фуксице, спонзорушице, накурчене клинце, збрчкане чикице, татицине синове и ћеркице, ја одмах добијем дијареју, и зато тај кич избегавам у широком луку. А што се тиче ресторана тамо тек не идем.“

- „Па не пуштају тамо у патикама и поцепаним фармерицама.“

- „Ирина! Хоћеш, молим те, да дођеш на час у собу?“ - умешала се Марија и спречила ме да ва вјек вјекова спустим Ирину у канализацију талога номадског менталитета.

- Марија и Ирина су се нешто препирале по соби, а Сањица се смејала ко блесава.

- „Добро ти је било оно за недостатак и татицине синове. Погодио си у центар.“

- Нисам знао да сам тако добар стрелац. Таман ми је ово дркање с Ирином постало занимљиво, али га је Марија напрасно прекинула. Дуго се с Ирином задржала у соби, а кад се коначно вратила на терасу рекла је:

- „Ајде, идемо кући!“

- Напокон. Био сам пресрећан. Одмах сам улетео у собу и зграбио своје већ спремљене ствари, као и Маријине, које је у међувремену спаковала. Ирина је бесно ударала по тастатури свог рачунара и шатро била задубљена у тај свој посао. Поздравио сам се са Сањицом, пруживши јој руку уз оно „драго ми је да сам те упознао“, а она ми је намигнула и одговорила: „задовољство је само моје.“ Затим сам напустио стан и упао у лифт. Чекао сам Марију која се вероватно поздрављала са укућанкама. Пет минута касније и она је упала у лифт. Неки смрдљивко, пар спратова ниже, рикао је да му пустимо лифт јер је у журби. Спустили смо се лифтом до приземља, изашли из зграде, убацили пртљаг у ауто, сели у хонду и кренули за ЛЕСКОВААААААА... Ц!

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 07 Decembar, 2011 03:10
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

... али како је у соби владао мркли мрак, одустао сам од своје намере и изашао на терасу. Отворио сам друго пиво, припалио цигарету, завалио се у столицу на расклапање, а ноге сам сместио у другу столицу и прекрстио их. Напокон мир, напокон тишина, и напокон вопс. Ољуштио сам друго и отворио треће, а онда кренуо да ролам џоинт. У том је паркет скрцнуо, а ја сам се усро од страха. Помислио сам да је Марија и све и да сам хтео, нисам могао да склоним прибор. Нисам имао времена. Био сам затечен и уловљен. Али срећом то није била Марија, већ Сањица.

- „Шта то радиш?“

- „Ништа! Пијем пиво!“

- Бленуо сам у сањиву Сањицу и шакама прекривао ризлу, картончић и смесу дувана и марихуане.

- „Нисам знала да се пиво пуши.“

- Провалила ме је, пизда јој...

- „Ајд да се договоримо некако.“

- „Шта да се договоримо?“

- „Па ти заборави ово што си видла, а ја ћу да ти се реванширам некако.“

- „Како?“

- „Шта како?“

- „Како ћеш да ми се реваншираш?“

- „Договорићемо се.“

- „Избаци три понуде, и ако ми се макар једна допадне, заборавићу оно што сам видела.“

- Које три понуде пичка ти материна! Шта да јој понудим? Ајде Борисе, смисли нешто, нешто паметно, нешто корисно, њој корисно.

- „Десет, девет, осам...“

- Па она ми удара тајминг!? Није нормална.

- „ ... пет, четири, три...“

- Мисли, Борисе, мисли. Јебем те глупог!

- „ ... један, и нула. Жао ми је. Време ти је истекло. Идем одмах да те друкнем Марији!“

- „Чек!“

- Скочио сам са столице и на вратима терасе зауставио захукталу Сању. Не знам да ли је стварно хтела да ме друкне, али нисам смео ништа да рескирам. Држала ме је у шаци и једино што сам могао да урадим је да јој понудим да сама одабере шта жели да учиним за њу у замену за ћутање. Сад је могла да тражи од мене било шта и да то и добије, да ме уцењује док год сам с Маријом, а да јој ја испуњавам све хирове. Најебо сам ко жути.

- „Истекло ти је време. Шта да ти радим. Жао ми је.“

- „Чекај, бре, стани.“

- „Пусти ме. Немој тако да ме стежеш, може неко да наиђе.“

- „Ко да наиђе?“

- „А шта ако се Марија пробуди и затекне нас у овој ситуацији?“

- Нисам имао појма о чему говори.

- „У којој, бре, ситуацији?“

- „У ситуацији у којој ти насрћеш на мене.“

- „Ја не насрћем на тебе. Немој да лупаш!“

- „Па што ме онда стежеш ту где сам најрањивија?“

- Бацио сам поглед на своје руке и угледао их у стварно зајебаној ситуацији. Лева шака држала је Сањицин врат, а десна њен стомак. Да нас је видео било ко, значи било ко, помислио би да смо управо кренули да се туцамо. А шта би тек рекла Марија? То не смем ни да помислим. Одмах сам склонио руке са Сањициног врата и стомака и рекао јој:

- „Бирај.“

- „Шта да бирам?“

- „Шта год хоћеш. Само да о овоме Марији не кажеш ни реч. Никада!“

- „Шта год хоћу?“

- „Да.“

- „Сто хиљада евра у кешу. И то одмах!“

- Море мајке ти га стерам! Дошло ми је да и њу бацим преко терасе. После могу да се правим луд и да кажем да се сама бацила. То је тренутно било најједноставније решење, али не знам какве би последице по мене биле сутра кад ми се на врат укачи мурија. Још и ако нађу неког сведока који стражари на некој од ових милион тераса у овим зградетинама које сам напрасно почео да мрзим, шта онда? Централни затвор, 20 година, БАМ! Осетио сам. Још ни 24 часа није прошло од како сам у Београду, а већ га презирем.

- „Нисам знао да се продајеш за лову!“

- „Молим?“

- „Слушај, ако хоћеш да кажеш Марији да си ме ухватила како мотам ганџу, онда иди и кажи јој. Боли ме курац! Не могу више с тобом да се дркам.“

- Вратио сам се у столицу и кренуо да ролам буксну. Био сам нервозан и спреман да, уколико ме Сањица заиста друкне и Марија скочи на мене, одмах истог тренутка отерам све у пизду материну и запалим за Лес. Сањица је и даље стајала на вратима и посматрала ме. Ја сам сролао џукс и запалио га. Цимао сам пиво и џоинт, наизменично, брзо и агресивно ко да ми је последње у животу. Припремао сам се за најгоре. Сањица је пришла и села на столици крај мене. Или се предомислила, или је хтела да настави да ме подјебава, уцењује.

- „Нећу рећи Марији ништа, али под једним условом!“

- „Којим?“

- „Да ми даш неки дим од те твоје траве и да ми измасираш леђа!“

- „Океј.“

- „Чекај, то је само први део договора.“

- „Шта, има још?“

- „Наравно!“

- „Слушам.“

- „О другом делу ћемо сутра.“

- „Ма немој!“

- „Да! Док год си овде бићеш мој роб и извршаваћеш моја наређења. Једно по једно. У замену за то, ја заборављам све што сам видела.“

- „А колико ти то имаш наређења?“

- „Полако, не брзгај. Имамо времена. Све ћу лепо да ти објасним. Сада, робе, дај ту траву, а кад завршимо с њом, иде масажа!“

- „Хоћеш да ти измасирам само леђа, или желиш да те измасирам целу?“

- „Полако, робе, полако. Све у своје време.“

- Постао сам и роб. Е, мој Борисе. Сви те карају у буљу.

- Моја робовласница и ја довршили смо индо, а онда посисали сво пиво које сам купио. Разбили смо се ко маче о таван.

- „А сад, масажа! И хоћу лагано, нежно, и немој случајно да ми забушаваш, робе, јер ћу онда морати да те казним. Јеси ли разумео?“

- „Јесам!“

- Још сам се и уживео у улогу роба. А што се тренутне ситуације тиче, улога роба ми је штавише и одговарала. Разбио сам се ко сличка, а све што треба да урадим, јесте да спустим своје шаке на тело моје робовласнице и да је масирам лагано и нежно. Лепо је бити такав роб.

- „Крени, робе!“

- И кренуо сам. Прво сам је масирао преко мајице, а онда сам јој рекао да је скине, јер смета и мени и њој. Још сам и додао да је много лепше и нежније кад је без мајице. Живи додир је живи додир, нема шта. Робовласница је прихватила моју понуду и скинула мајицу. На моје опште изненађење остала је само у гаћицама. Црвеним као крв. Ја сам седео на столици, а она на поду терасе испред мене. Морао сам мало да се нагнем како бих је лакше дохватио. Масирао сам јој врат, лагано и нежно, баш као што је и тражила, а она је пригушано дахтала од задовољства. Изгледа да сам добар масер. Онда сам полако почео да спуштам руке низ њена леђа, све до гаћица, па се поново враћао горе до врата и тако више пута. Робовласница је уживала, чак је почела и да се увија, а ја сам решио да пређем на следећи ниво. Полако сам јој ставио руке на рамена, а онда их полагано спуштао ка грудима, али нисам дотицао њене сисе. Нисам хтео да запнем ко сивоња, већ да је довољно распалим па да ми она прећути кад пређем ту границу. Више пута сам шарао прстима на самој ивици границе, а то више никако није била масажа, већ ситуација где ја покушавам да шчепам Сањицу за сисе, а она, колико видим, не буни се и баш ужива у томе. И све то полако, пригушено, да не разбудимо нежељене посетиоце. А онда сам и прешао границу. Спистио сам прсте скроз до Сањиних напрчених брадавица и кренуо да јој месим сисе. Биле су чврсте и поприлично добре, колико сам могао да осетим под шакама, јер нисам могао да их видим, а онај њен сисодржач их је изгледа само усмеравао у око гледалаца. Није их увећавао, само их је држао чврсто увис. Сањица је дахтала, а ја сам је све јаче и јаче стезао и као блесав јој месио дуде на само пар корака од моје девојке. Кокс, пиво, вутра, комбинација после које те савршено заболе за све и сваког. Сањица је гризла мајицу, покушавајући да угуши крик, а ја сам се са столице спустио на под терасе, гњечио јој сисе и окретао је ка себи. Опирала се. Покушавала је да остане у истом положају, али сам ја био упоран. На крају се са мајом у зубима окренула ка мени, опкорачила ме и почела да се трља о мој набубрели пенис. Трљала се, и трљала, и трљала, а ја сам све више пиздео. На крају више нисам могао да се суздржим. Мало сам је одмакнуо од себе, откопчао фармерице и стргао их са себе са све боксерицама. Фалус је излетео, а Сањица га је шчепала руком и почела да га дрка. Стезала га је све јаче и све брже ми повлачила кожицу горе-доле. Затим га је узела у уста и почела да га блајви. Гутала га је целог. Човече, као да има вишедеценијско искуство у пушењу курца. Сисала га је као луда и драшкала ми јаја, што ме је само још више напалило. Зграбио сам је за гаћице и покушао да јој их скинем.

- „Не, не...“

- Ја сам и даље био упоран, привлачио је к себи и покушавао да их свучем са ње. Престала је да ми сиса курац и шашољи јаја. Једном руком држала је своје гаћице, а другом га дркала, све јаче и све брже. Вукао сам јој гаћице као да сам болестан, а она ме је упорно спречавала у томе, држећи их чврсто.

- „Немој... не...“

- Осетио сам да ћу да свршим и пустио јој гаћице, а она се бацила на њега. Прогутала ми је главић, држала га уснама, а језиком је шарала по њему док га је десном руком и даље снажно стезала и дркала све брже и брже. И БУМ!!! Сперма је улетела у њена уста, ни кап се није просула ван. Она га је и даље дркала и сисала, гутајући моју сперму. На крају га је целог олизала. Једва сам се суздржао да не крикнем. Када је завршила са лизањем и гутањем, одмакла се од мене, обукла мајицу и навалила се на зид терасе. Ја сам закопчао фармерке, а онда запалио цигарету. Уф, како ми је била слатка та цигарета након Сањициног феноменалног сисања моје каре. Сањица је руком обрисала усне, а онда ми затражила једну пљугу. Дао сам јој цигарету и припалио је. Навалила је главу на зид и брзо увлачила димове. Ја сам се задовољно чешао за јаја док сам пушио своју цигарету.  - Почело је да свиће. Одједном су људи као махнити излетали из оних зградетина, аутомобили су почели да брује, живот у Новом Београду почео је да се буди, и то у цик зоре. Сањица је као попарена скочила, бацила цигарету преко терасе, онако у журби, несвесно, дотерала мајицу на себи, и улетела у кухињу. Ја сам лагано довршио своју цигарету, угасио је у пепељару, а затим све лепо средио. Празне флаше сам покупио и одложио у угао терасе, истресо пикслу у корпу за отпатке, покупио сав прибор и стрпао у џепове, још једном прегледао лепо целу терасу и пошто сам се уверио да је све океј, напустио сам терасу и ушао у кухињу. Застао сам на вратима собе и угледао Сањицу како се нечујно увлачи у свој кревет, окренута ка зиду. Марија је чврсто спавала, као и она сељанка од њене сестре. Морао сам да одем у купатило и поново се издуширам и то из више разлога. Први, смрдео сам на марихуану, а то никако не би било пожељно да Марија осети. Други, ваћарио сам се са Сањицом, још ми га је и попушила, а то тек не би било добро да Марија сазна. Осете то некако жене, пизда им материна. Како, не знам, ал осете. Дал је то нека интуиција, дал осете мирис парфема који не поседују па их то подстакне на сумњу, дал осете мирис туђе коже на особи која њима припада, дал је нека шеста опција ја стварно не знам, ал да осете, осете, богами. Трећи, релаксација нумеро тре је увек добродошла у свакој могућој прилици. У тим моментима, док ти млаз воде удара у главу и слива се низ лице, врат, тело, падају ти на ум феноменалне идеје. Доказано. Ето, мени је пало да се полако ушуњам у ону фотељу и правим се да књавам све док се девојке не изгубе из куће, свака својим путем, како бих избегао сва могућа питања за које одговоре нисам имао, а и нисам хтео да се сусретнем са Сањицом. Разбистрио ми се ум под душем и схватио сам да сам џукац и то оне најгоре врсте, зато што сам на пар метара од свог анђела ваћарио неку Сањицу и задовољавао своје себичне пориве, док је Марија куцала пред вратима сопствене будућности коју је нагризала неизвесност, да ли ће се отворити или не. Ја сам стока и то ми је јасно, али ми није јасно зашто не учим на грешкама. Сви смо ми људи и грешимо, али зашто ја себи дозвољавам да ми се једне те исте грешке стално понављају, заиста не знам. Вероватно је то од оног кокаина, мораћу да га баталим, иначе ћу сам себи да свежем живот у чвор који ни свети Василије Острошки неће моћи никаквим чудом да одмрси. А вероватно неће ни покушати, није он ту да се замајава с мамлазима какав сам рецимо ја. Почео сам да осећам грижу савести, ваљда се тако то зове. Нешто ме мучи у грудима, тишти ме, боли... Некако осећам да сам грешан, дебело грешан, али не знам како да се искобељам из тога. Преварио сам Марију више пута, а да ме неко пита зашто, ја не бих знао да му одговорим на то питање. Седео сам на кади и мислио о томе, онако го и мокар док ми је пешкир стајао у десној руци. У свем овом срању које сам направио има нешто и позитивно, а то је савест. Сконтао сам да је бар имам у свом поседу за разлику од многих других грешника. А то је трачак наде да нисам изгубљен случај и да могу, ако наравно то желим, да се вратим у нормалу. Тамо где је све таман. Имам Марију, имам посо који ми доноси довољно лове да живим пристојно и све то сам стеко сам. Добро, стан су ми оставили ћале и кева кад су отишли у пензију и прешли у кућици на другом крају града да тамо уживају у остатку живота, али сам се за све остало снашао сам. Неко, бре, ни то нема. Људи гладују на све стране, немају кров над главом, умиру од разних болештина, кулуче ко робови за бедне паре с којима једва преживљавају, муче се, пате... А ја? Зајебавам се, уживам, и што је најгоре ујешћу за срце Марију ако сазна за сва моја срања и то баш у најнеповољнијем тренутку. А који ли је па повољан. Шта је битно кад ћеш и у ком тренутку да схватиш да ти неко ради иза леђа? Као, мање ће да боли ако сазнаш раније? Као, могао си то да спречиш? Мало морген. Боли и овако и онако, свеједно је кад сазнаш, кад сазнаш да ти неко забада нож у леђа а ти му душу поклонио. Морам да зајебем овај кокаин дефинитивно, морам да престанем да варам Марију под хитно, и морам да је чувам, како знам и умем. Нисам ја за њу ни амалин, ни шофер, ја сам за њу мамлаз, али мамлаз кога воли и то ми је експлицитно ставила до знања у више наврата. Не оним тривијалним имбецилисањем „волим те“ и остала срања, него делима. Уф јебо те, ал ме ово размишљање убацило у жешћи бедак. Осећам да се кајем и то ме мучи. Бојим се да ћу у неком тренутку Марији све признати. Не, то никако не смем да учиним, и то из много разлога. Како боли овај стрејт живот матер му јебем. Морам да снифнем лобеску. У ставри не, узећу ксалоле, лобе нек остане за касније, ионако ми је количина при издисају. Дакле, ксалола комада 5. Добро, још само да се неприметно увучем у ону фотељу. Ушао сам у собу. Већ је увелико свануло, а девојке још увек спавају. Одлично. Увукао сам се у фотељу неосетно, као дух, и прекрио се чаршафом. Правићу се да спавам док се не рашчисти гајба, а онда ћу да видим како да испуним дан. Осећам да ће бити предуг...

 

                                      Јебало ме курчење!    Наставиће се....

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 07 Decembar, 2011 03:04
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Седели смо на терасици и сркутали кафицу. Конверзација се водила у троуглу Марија, Ирина, Сања. Ја сам био пасиван. Не зато што сам то хтео, већ зато што ме нико јебавао није. Марија је бленула у Ирину, као у богињу. Ирина је кењала како је Београд као створен за њу и да се она неће враћати натраг у неку паприкарску паланку. Истог трена дошло ми је да је бацим са тог 15-ог спрата право на плочнике Новог Београда и да јој заиста испуним жељу. Али сам се суздржао. Гадим се таквих гована што чим ступе у Београд одмах постану београђани, и желе што пре да из личне карте избришу место у ком су живели и напишу ново пребивалиште: Београд. Пребијем јој га мајци! Сељанчура једна. Мисли да ће тиме себи подићи рејтинг. И сва њена лепота истог трена пала је у воду. Остала је само примитивна Ирина која трипује да је ухватила бога за муда. Ухватила је за муда, али сопствени малограђански мозак, ако га уопште има. Кладим се да они рођени београђани, они стари београђани којима су дедови и прадедови рођени у Београду, да је њима оваквих смрдуша, као што је Ирина, превише преко курца. Дакле, Марија ме није констатовала, јер је помно слушала Иринино киповање гована, Ирина на мене уопште није обраћала пажњу, као да сам ја ту сасвим случајно, као да сам стварно шофер. Сањица се повремено убацивала у разговор, такође хвалећи Београд, али је нагласила да би после факса желела да напусти Србију и оде у есаде. И сва Сањицина лепота истог трена отишла је у красан курац. Ни она ме није примећивала. У једном тренутку мог пасивног битисања, на памет ми је пала Маришка. Осетио сам осмех на свом лицу. Предивна Маришка. А онда сам се брзо пренуо из сањарења, уозбиљио се и бацио поглед на троугао који је сада кењао о ноћном животу у БГ-у. Нисам више могао то да слушам. Устао сам са столичице, нико није ни обратио пажњу на мој гест, и отишао у купатило. Тамо сам цимнуо једну црту белог, умио се и напустио купатило. Није ми падало на памет да се враћам на терасу. Сео сам у столицу за рачунаром и кренуо да пребирам по фолдеру: музика. А у њему све сам очај и шлајм. А шта сам друго и могао да очекујем од паразита којима родитељи финансирају гајбу, студије, одевање, па и ноћни живот. Јебали их сплавови! Курац мој знају они шта је живот, још па ноћни. Сељаштво. Конектовао сам се на нету у потрази за квалитетном музиком. Ју тјуб, па бирај! Укуцао сам Милан Младеновић, кликнуо, песме су излетеле, повукао сам куглицу на мишу и угледао генијалну ствар која ме увек здроби кад год је чујем: Црв. Кликнуо, завалио се у столицу, припалио пљугицу, и песмица је кренула:

 

- „Слепи и глуви, ви себични људи што правите буку без реда и смисла, без зашто и зато, за кога и како, без питања које би можда осушило поносни осмех на лицу без суза, на лицу што никада образ окренуло није. Ви неми играчи свог обредног плеса, ви сретни у трансу, у свету што постоји само у главама људи без скрупула, људи без милости, људи без сећања. Ви што не знате пљускове звука, боје и мириса, ви људи без памети... Бразготина, сандук и црв. Образ и длака и крв. Ви људи без милости...

 

- У десном углу рачунара, спазио сам Сањицу наваљену на футер кухињских врата, како слуша песмицу, или посматра мене, или и једно и друго. Или је можда само била у пролазу, јер је изненада нестала из десног угла рачунара. Окренуо сам се и уверио да ње заиста ту нема. Можда сам и утриповао да је била ту. Не знам. Наставио сам да преслушавам песмице док су квочке квочале на тераси. Кликнуо сам Night Shift:

 

- I gave you all the love I got
I gave you more than I could give
I gave you love
I gave you all that I have inside
And you took my love
, you took my love
Didn't I tell you
what I believe
Somebody say that
A love like that won't last
Didn't I give you
All that I've got to give baby
...“

- Не знам колико је прошло времена од кад сам сео за комп, али је напољу пао мрак, а квочке су ушле у собу и кренуле да размештају кревете и планирају ко ће где да се смести. Сањица је остала у свом кревету, Ирина је рекла Марији да оне заједно легну у њен кревет, а да амалину, то јест шоферу, односно мени, разместе фотељу. Пошао сам на екскурзију да се проводим са својом девојком, а добио брдо игнорисања и одјебавања, а на крају и фотељу на расклапање у којој ћу спавати сам. Нисам чак могао ни да легнем у кревет са сопственом девојком, а камоли да било шта с њом радим. И то ми је нека урбаност, либералност, курац-палац. Можеш, бре, ти из села да бежиш колико хоћеш, али село из тебе побећи неће никада. Ако је за Ирину мој Лесковац паприкарска паланка, онда јој ја набијем у дупе ту паприку, зелену, црвену, а може и туцану. А може и ону засирћену из туршије. Из револта сам напустио собу, рекавши да ми се не спава и да ћу да седим на тераси. Тамо сам мислио и да преспавам, на оној столичици на расклапање, јер нисам желео да будем у истој соби с говнетом из унутрашњости које је утриповало да је престоничко. Када сам се сместио у столицу на тераси и запалио цигарету на памет ми је пала Дулчинеја. Сетио сам се јебене Дулчинеје која ме је страшно нервирала, из много разлога, али је у секунди, док сам седео на тераси на 15-ом спрату солитера у Новом Београду и буљио у Дунав или Саву, она порасла у мојим очима. Била је, бре, величина наспрам оне сељанчуре Ирине, јер се није стидела ни свог порекла, ни свог Прокупља. Напротив, желела је да се врати у Прокупље чим заврши Технолошки. Каква громада од девојке. Дулчинеја ти си дебил који слуша шунд и трача, ал си човек и по, односно жена и по! Мисли о Дулчинеји одувала ми је Марија када ме је обгрлила око врата, пољубила у исти, пожелела ми лаку ноћ, уз оправдање да мора да легне раније како би сутра чила и весела отишла на пријемни. Ја сам је онда зграбио, прогрваљао се с њом по оној столичици на расклапање, а онда јој пожелео срећу на сутрашњем пријемном испиту уз оно: „јеби им кеву!“. Марија се насмешила, пољубила ме и отишла на спавање. Чим се ситуација у соби примирила, ја сам се полако на прсте изшуњао из стана и дао се у потрагу за пивом. Спустио сам се лифтом до улаза и изашао из зграде. Нисам имао појма куда идем, али сам буљио у било шта осветљено, а да је отворено. Нисам тражио никакав клуб, кафић, или шта већ, тражио сам неки маркет, или продавницу, или трафику, само да је отворено да могу да купим вопс, вратим се на терасицу и кренем да га дељем, мислим вопс. Лутао сам по оним улицама, и лутао, и лутао, и коначно ушацовао једну трафикицу која је радила. То Нови Београде! Коначно нешто лепо. Кренуо сам ка трафикици и прошао поред једне клупице на којој су седела седам-осам младића и циркали пивчугу. Таман што сам их прошао и оставио за леђима, неко од њих ми је добацио:

- „Ало, тебра, одакле си ти?“

- Окренуо сам се и загледао у њих. Нисам знао да ли се мени обраћају. Осврнуо сам се лево-десно и пошто сам установио да нигде никог нема, сконтао сам да су се ипак мени обраћали.

- „Ти, ти. Мојне да се правиш луд! Реци одакле си?“

- Нисам ни стигао да зинем и дам им одговор на постављено питање, а они су ме већ окружили са свих страна. Баздили су на пиво и били су непријатељски расположени према мени. Били су крупни и сви виши од мене за главу, а двојица чак за две. И све ми мирише на одваљивање бубрега и ломљење зуба, али кокс у мојим венама ширио ми је муда и било ми је свеједно. Био сам опуштен, с рукама у џеповима, али нисам давао знаке ароганције. Желео сам да се растанемо у миру.

- „Ти си неки мутавац, јели? Не знаш да говориш?“ - упитао ме један који је личио на Тајсона.

- „Знам да говорим него журим до трафике.“

- „Журиш, а? А шта ћеш купити у трафици?“

- „Пиво.“

- „А хоћеш и нама да купиш? Ми све попили и хтели би још, али нам понестало пара. А ти буди фер па нас части пивом. Хоћеш?

- То „хоћеш“ више је личило на мораш, јер ако нам не купиш пиво има да ти разбијемо пичку. Тако би изгледао превод оног „хоћеш“. И то је говорио Тајсон. Изгледа да им је он неки вођа, а остали му чувају леђа. Он је говорио, они су климали главом. Један Тајсон плус још седам виших и ширих од мене. Они на домаћем терену, ја у гостима. А што је најгоре заборавио сам пут до куће. Чак и да се дам у бег не бих знао куда да џадам. Да их одјебем и глумим мудоњу, не иде, јер ће ме растргнути на комаде. Па добро, купићу им то пиво и нек се носе у курац.

- „Хоћу, нема проблема. Које пиво?“

- „Или јеси или ниси!“

- Тајсон је глумио мудраца. Значи Лав. Океј. Окренуо сам се да пођем по то пиво, али ме је хорда новобеограђана и даље окруживала.

- „Јел могу да прођем?“

- „Можеш, али ако купиш две флајке!“ - рече Тајсон, а остали климнуше главом.

- Почели су да ми иду на курац и носио сам се мишљу да Тајсона рокнем песницом у гркљан и тако бар њега онеспособим, а за остале ме заболе. Ако клиснем, клиснуо сам, ако не, нек ме пребију и ћао. Међутим, спустио сам лопту.

- „Добро две. Ајд сад склони се ти!“ - рекао сам једном главурдану који је само чекао да Тајсон трепне па да ме овај сможди. Но, Тајсон је ћутао и овај се две секунде касније померио у страну и пропустио ме да прођем. Отишао сам до трафике, а унутра је седела једна мрак риба и један билмез од два са два, с неком коцкастом главом. Главуџом. Главурдетином.

- „Добро вече!“

- „Добро вече“ - одпоздрави пиче, а коцкасти је ћутао.

- „Дајте ми две флаше од два литра пиво марке Лав, осам флашица пива марке Туборг и две пакле марке Дрине“ - обраћао сам се продавачици, а подјебавао коцкастог.

- „Меко или тврдо паковање?“

- „Меко.“

- Тврдо бих радо дао теби.

- Девојка је паковала поруџбину, а коцкасти је и даље ћутао и гледао ме попреко.

- „Хиљаду двеста седамдесет“ - рече продавачица.

- У ал дерете, мајке вам га набијем. Нема везе. Извадио сам лову из џепа, мунуо кроз шалтер и рекао:

- „Хиљаду триста, у реду је.“

- „Хвала лепо“ - одговори јањичарка, а коцкасти је и даље ћутао. Набијем их обоје на курац! Њу посебно.

- Покупио сам кесе и упутио се према Тајсону и екипи. Нису седели на клупици, чекали су ме тамо где сам их и оставио кад сам кренуо према трафици. Били су спремни за јуриш, ако се којим случајем дам у бег афтер куповине.

- „Изволте момци!“ - пружио сам кесу с две флаше Лав пива Тајсону.

- Тајсон је узео кесу и без хвала се окренуо и пошао ка клупици. Остатак екипе кренуо је за њим, такође без хвала. Мајке им га набијем некултурне. Е, сад је још требало само да нађем зграду и кренем да дерем Туборг, а можда и испалим један џоинт, онако криомице, на брзака. Мувао сам се око оних зградурина, али никако нисам могао да препознам ону коју сам тражио. Онда сам кренуо да се мотам по паркинзима и тражим хонду. То је била једина шанса по којој би се орјентисао и пронашао зграду. Много паркинга, много аута, а Маријине хонде нигде. Један лик са приземне терасе упитао ме је зашто му се мотам око кола. Ја сам му одговорио да тражим моју хонду коју сам паркирао ту негде. Он ми је рекао да се чистим одатле или ће да зове пандуре. Како да не. Још ми само пандури хвале, па да ме и они дркају целе ноћи. Очистио сам се са тог паркинга и прешао на други. И ко зна колико је времена прошло када сам коначно угледао своју хонду, то јест Маријину, али сам је у овом тренутку моментално присвојио. Толико ми је било драго што је видим да сам чак пришао до ње и пољубио је. Мало сам је и помиловао. А онда се нашо још један стражар да ми мрси муда.

- „Шта се моташ око тог аута, лопове!“

- Е сад ми је стварно пуко курац. Прво Ирина и њено сељаштво, онда Тајсон и његови грубијани, па пизда јањичарка и коцкасти ћутолом смрад, па она поштењачина што би да зове пандуре, а на крају овај стражар који сере да сам лопов. То је, бре, клевета, пичка му материна! Зграда је била преда мном и имао сам своје одредиште, те сам себи мало дао одушка.

- „Ма дувај га, бре, пичко једна мајмунска!“

- Стражар је ћутао, а ја сам мирно ушао у улаз, упао у лифт и кликнуо број 15. И док је лифт лагано гмизао ја сам већ цевчио прву флашу вопса. Лифт је пристао, ја сам се искиповао из њега и лагано, на прстима се ушуњао у стан. На трен сам застао на вратима кухиње и бацио поглед у собу. Био сам срећан што сам коначно на сигурном и хтео сам ту радост да поделим с Маријом. Хтео сам да јој се прикрадем и пољубим је у локнице...

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 07 Decembar, 2011 02:52
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Пробудила ме је звоњава телефона. Онако бунован и раздрљан руком сам пребирао по столу затворених очију, тражећи проклети телефон који ме је развездио. Упорно је звонио. Док је моја шака трагала по столу за тим говнетом што је непрекидно звонило, пообарала је све на шта је наилазила. Чаше, пиксле, паклице, упаљаче, ма све. На крају сам једва отворио очи и угледао телефон ван домашаја мојих руку из положаја у коме сам се налазио. Морао сам да устанем. На екрану је треперила МАРИЈА, позивала ме.

- „Да?“

- „Па добро Борисе, јесмо се договорили у 10. Зашто увек касниш? Где си?“

- У јеботе, па данас је четвртак. Потпуно сам заборавио на Маријин пријемни.

- „Ево... ево управо сам кренуо. Мало сам се задржао... Чекам Уроша да ми довезе ауто. Где си ти?“

- „Па кући, чекам те ко блесава. И не треба ти ауто. Узми такси и дођи до мене, али одмах!“

- „Како ми не треба ауто? Па чиме ћемо до Белог града?“

- „Имам ја ауто, бре! Ајде пожури, молим те!“

- Има ауто? Па наравно да има, то буржујско девојче. Који ли ауто има?

- „Кренуо сам!“

- Брзо сам улетео у купатило, ишорао се ко да сам попио педесет пивџана, умио се, опрао зубе, обрисао се пешкиром и улетео у слип рум-стор хаус. Зграбио плави ранац, убацио у њега чист пешкир, шорц, две мајице, два пара боксерице, једне широкана лоне, парфем, стик, личну и возачку. Затим сам из фиоке извукао 100 евра и 5 сома динара, три кета вутре, блистер ксалола, грам белог, ризле и две пакле Дринџе. То сам све потрпао у џепове поцепаних фармерки, које су и с леве и с десне стране биле прободене зихернадлама, навуко на себе жуту мајицу с натписом: I am blockhead!!! Затим сам поново упао у купатило, зграбио четкицу и пасту за зубе, убацио у ранац и вратио се у дневну собу по телефон. Срање које сам направио док сам сањив тражио телефон нисам имао времена да сређујем. Само сам зграбио телефон и ставио га у џеп. У том тренутку на столу сам угледао папирић с поруком. Јебо те, то је Маришка оставила. Брзо сам зграбо папирић и кренуо да читам текст.

- „Јавни се па да поновимо. Бај д веј, досадан си док спаваш!“

- Ех, та Маришка... Нисам имао времена да призивам сећања. Журио сам. Закопчао сам ранац, пребацио га преко леђа, назуо патике и излетео са гајбе, закључавши врата. Док сам се стропоштавао низ степенице окренуо сам телефон и позвао такси. Излетео сам из зграде и укопао се на тротоар преко пута Југопетролове пумпе. Кретени још увек нису променили назив фирме, иако Југа не постоји већ шест година, а она бивша већ двадесет. Какве дијаболе. Такси је стигао. Улетео сам у њега и реко таксисти да вози на бувљак и да не жали папучицу за гас. Плаћам дупло. Таксиста је летео. За два минута смо били испред бувљака, реко сам му да ме сачека и отрчао до бункера. Тамо сам Кркију бацио кључеве од стана и рекао му да их да Уркету да ми припази гајбу док се ја не вратим с пута. Кркензи је скакао и подјебавао ме.

- „Вечерас на твојој гајби правимо журку!“

- Показао сам му средњи прст док сам се трчећим кораком удаљавао од бункера и приближавао таксију, пробијајући се кроз масу људи. Упао сам у такси и рекао:

- „Солидарност! Гас!“

- Луди таксиста је полетео. Прегледао сам ранац како бих се уверио да сам понео све што ми је потребно за та два дана ин Белгрејд. У ранцу је било све океј. Затим сам препипавао џепове док је таксиста летео кроз ЛЕСКОВАААЦ НАШ ГРАААД, и у џеповима је све било фул. Све сем поруке. Маришкине поруке. Стрпао сам је несвесно у џеп у свој оној с брда с дола хистерији од журбе. Значи мало ми је хвалило да ме Марија упеца. Не знам да ли би ми тркељисала џепове, али... Шта га знаш. Жене су то. Ко зна шта се све мота по њиховим главама. Још једном сам прочитао садржај поруке, насмешио се, сетивши се ужасно зајебано фасцинантног карања с Маришком, а затим поцепао папирић и избацио конфете кроз прозор таксија. Некултурно, непристојно, кочијашки. Знам, све знам, али морам да будем сигуран да се поруке нико никада неће дочепати. Да сам је бацио у пикслу, таксиста би можда у тренуцима досаде склопио папирић и склопио поруку. И шта онда? Овако је најсигурније. Поново сам се сетио секса с Маришком. Овога пута знао сам сваки детаљ. Српско-руска секс комбинација направила је то предивно српско-руско суво злато бледог тена, Маришку. Идеал савршенства...

- „Стигли смо!“

- Таксиста ме је препао. Толико сам се удубио да нисам ни приметио да смо стигли. Човече. Морам да избијем Маришку из главе на ова два-три дана, обавезно. Иначе сам најебо. Таксиметар је показивао 376 динара. Дао сам таксисти црвену и рекао да ми врати само двеста. Договор је договор. Он је летео, ја сам платио. Изашао сам из таксија и упао у Маријино двориште. Пред њеним вратима стајала су два кофера, она са точкићима и ручицом на извлачење. Јеботе, па не идемо на зимовање! Марија се појавила на вратима с једним ранцем на леђима, торбом у левој руци, у којој је чучао лап топ, и торбом у десној руци, у којој је чучало не знам шта.

- „Шта ће ти толико ствари, јебо те!“

- „АЈДЕ НЕ СЕРИ!“

- „Шта се дереш, бре?“
- „КАСНИШ! УВЕК И СВУДА ЈЕБЕНО КАСНИШ!“

- Одмах сам сконтао да је нервозна због пријемног, дал од треме, адреналина, или чега већ, не знам, али да је разлог њеног лудила био пријемни, био је. Узео сам оне кофере на точкиће с ручицом на извлачење и упитао Марију где јој је тај ауто.

- „У ГАРАЖУ! ГДЕ МОЖЕ ДА БУДЕ АУТО НЕГО У ГАРАЖУ!“

- Савио сам шипке и ћутке кренуо у дно дворишта да пронађем јебену гаражу. Двориште је било јебено огромно, с неким цветним врт зајебанцијама, јелкицама и живом оградом, али одрађено фул, онако естетски, у пичку материну естетски. А онда сам угледао и јебено огромну гаражу. Питао сам се дал јој је ћаћа стварно архитекта, или му је то само маска док из Авганистана преко Египта у Србију шверцује хорс. Пришао сам до гараже, спустио на бетон кофере на точкиће с ручицама на извлачење, и бленуо у гаражу направљену по шаблону есадеа. Какав кич. Оно, стиснеш дугме, а врата од гараже се механичким путем лагано отварају. Јебо те, ови наши гастарбајтери чим напусте Србију одмах постају странци. Тамо, бре, чисте туђа говна, једу саламу подригушу, спавају у картонским станчићима од два и по квадрата, ћуте ко мишеви, иду испод асвалта, а кад се врате у Србију после пар година, под оним патос изговором носталгије, шатро, крену да се курче и шире муда све до месеца. Све болештине које су покупили отуда, те глобализације, пацифистичка срања, генетски модификоване хране, силиконе, компијутеризације, те усране материјалистичке трипове и још гомиле других гована, почињу да сеју овде по нама и праве од нас нешто што ми нисмо. Као, ми смо затуцани и конзервативни, а они су напредни и либерални. Мајке им га набијем оне сељоберске! Капирам ја то да ми треба да се интегришемо у ту Европску Унију и то је океј. И ја сам за мир и љубав, увек, и волим све људе на планети земљи, сем амера, и волим све државе, сем есадеа и Ватикана, и не делим људе на нације, боју коже, вероисповест, сексуална оријентација и то. Нек свако ради оно што воли, али да при том не угрожава друге, и све оке. Ноу проблем! Ал ова кич просеравања су ми толико одвратна да ми се повраћа од њих. Значи стварно ми се...

- „БОРИСЕ, БРЕ!“

- Оу, девил из бихајнд ми.

- „Све оке, љубави, стижемо на време.“

- „ОТВАРАЈ ВИШЕ ТУ ГАРАЖУ И ВАДИ КОЛА ОДАТЛЕ!“

- Потпуно сталожено јој узимам торбе из руку и лагано их спуштам поред кофера на точкиће с ручицама на извлачење. Бираним речима јој објашњавам да кључеви од гараже и аута нису код мене, већ код ње, и да ми их дода како бих успешно извршио њено наређење. Она нервозно чепрка по џеповима, затим жестоко псује саму себе, окреће се и ужурбаним кораком одлази натраг у кућу. Ја крећем за њом чисто да јој будем при руци. Она псује, нервозно копа по фиокама и тражи кључеве, ја се суптилно искрадам из собе, улазим у купатило, закључавам се и вадим лобеску из џепа. Морам да се нашмркам коксом како бих истрпео побеснелу Марију. Завршавам линију, пакујем робу, притискам тастер на водокотлићу за пуштање воде, све је овде теледириговано, али не марим, сад сам под коксом и за све ми се драгоцено јебе. Откључавам врата од купатила, излазим у огромни ходник и тражим побеснелу Марију. Нема је по ходницима, нема је по собама, нема је ни у њеној соби, губим се у оном огромном чардаку, тражећи моју локнасту лудачу.

- „БОРИСЕЕЕЕ!!!“

- Марија стоји пред улазним вратима, урла на мене, ја ћутим, она закључава врата чардака једним окретом кључа после кога се чује ТАК, затим другим окретом после кога се чује ТАК-ТАК. То неке шипкетине излазе из масивних врата и забијају се кроз футере у зидове. Затим окреће телефон док ми пружа кључеве од гараже и аута и очима ми говори да завршим започети посао отварања гараже, испаркиравања аута ван ње, убацивања пртљага унутар аута, и док одлазим да извршим наређење, чујем како јавља својој мајци да је управо кренула. Ја долазим до гараже, уперујем у њу пластично говно с једним дугметом, притискам га и врата гараже се лагано отварају. Улазим у огромну гаражу и разгледам возни парк машина. Хонда, ауди, и два слободна места, вероватно за материна и ћаћина зајебано скупа возила. Марија се појављује иза мојих леђа.

- „ЈОШ НИСИ УБАЦИО СТВАРИ! ПА ШТА ЧЕКАШ? АМАЛИНА, А?“

- „Не, него не знам којим аутом идемо.“

- Марија ми је истргнула кључеве из руку и притиснула дугменце. Хонда је засветлела и откључала се. Добро је. Боље хонда него ауди. Ауди је сељоберско возило. Убацио сам кофере на точкиће са ручицама на извлачење у гепек, а остатак пртљага сместио на задњем седишту. Сео сам за волан, креснуо мотор и хонда је забрујала. Убацио сам у рикверц и истерао ауто из гараже. Затим сам изашао из аута, притиснуо дугме на пластичном говнету, гаража се затворила, а ја сам се вратио у ауто и испаркирао га ван дворишта. Марија је закључала масивну црну капију, а затим се сместила на месту сувозача. Мирно сам је упитао за саобраћајну, а она је избечила очи и крикнула:

- „У КАСЕТИ ЈЕ МАЈМУНЕ ЈЕДАН! И КРЕЋИ ВИШЕ, ПИЧКА ЛИ ТИ МАТЕРИНА!“

- И преко тога сам прешао. Убацио сам хонду у прву и нагазио гас. Квачило, друга, гас. Квачило, трећа, гас. Квачило, четврта, гас. Летели смо 140 километара на сат. С леве стране је на трен пуцнуо Хиподром, с десне Пољопривредна школа, а хонда је недозвољеном брзином, то јест прекораченом, на овом делу пута, грабила простор испред себе и летела ка Нишу. Покушао сам да мало опустим пренапрегнуту Марију.

- „Спусти седиште, завали се у њега и уживај, љубави. Очас посла смо у престоници“ - додао сам с осмехом и намигнуо јој.

- Марија ме бесно погледала, али је ипак послушала мој савет. Завалила се у удобно хондино сувозачко седиште, прекрила лице шакама, дубоко уздахнула и рекла:

- „Извини што сам се истресла на тебе. Нервозна сам. Напета због овог пријемног. Извини.“

- Овога пута глас јој је био нежан и моја Марија се вратила.

- „Не брини се, љубави. Разбуцаћеш их на пријемном. Осећам.“

- Марија је скинула шаке с лица и загледала се у мене. Ја сам мало успорио, спустио на стотку, и упутио још један благи осмех ка њој.

- „Верујем у тебе“ - додао сам.

- „Хвала ти!“

- Након пар минута, Марија је усправила седиште, бацила поглед на околину и рекла:

- „Изађи на ауто-пут. Брже ћемо да стигнемо.“

- „Зашто да плаћамо зулум кад можемо да ескивирамо.“

- „Ја ћу да платим зулум, само се ти убаци на ауто-пут.“

- Негде код Алесинца сам се укључио на тај ауто-пут, једва живо, и са 120 км на сат, дозвољена брзина на том делу пута, кренуо ка Белом граду.

- „Шта си напаковала толико по тим коферима?“

- „Ма неке сестрине ствари.“

- „А ранац, торбе?“

- „Моје ствари.“

- „Јели, шта мислиш о томе да свратимо мало до Смедерева. Има тамо неки стари град, гледа на Дунав, мислио сам да се креснемо у њему. Чисто оно, за историју. А?“

- „Не сери него вози. И укључи ту климу, вруће ми је.“

- Е јеби га. Одувек ми је била жеља да се креснем с неком рибом у неком старом граду. То је опасна ствар. Јебеш неку рибу у некој тврђави где су некад шетали српски краљеви, цареви, кнежеви, тамо где су јебали своје жене, послугу. То је, бре, догађај! Баш бих волео да одем у Рас, првој српској престоници, и да тамо нешто опалим. Можда сам флипнуо, не знам, али и даље тврдим да је то феноменална идеја, и гарантујем да нема ниједне особе која би заборавила тај крес. То се памти заувек! Нема везе. Смуваћу Марију за тај крес кад заврши с пријемним, па оно, у повратку.

- „Јели, а које ти је годиште сестра?“

- „90-о.“

- „Како се зове?“

- „Ирина.“

- „Шта студира?“

- „Еј, досадан си. Кад стигнемо код ње а ти је преслишај за све што те занима.“

- „Стварно мислиш да је ја преслишам? Ти знаш да ја кад преслишавам, црвене се гузови.“

- „Мрш, пичка ти материна безобразна!“

- „Зајебавам те, бре, да се опустиш мало. Ајд пусти неку музику на тај буржујски цеде!“

- Марија је прекопавала по дисковима, а ја сам бленуо у знакове да случајно не промашим пут, јер ако га промашим Марија ће да ме измасакрира и разбаца ми делове тела по неким јаругама, њивама, кукурузиштима, или где је већ усхићење садисте понесе. Називи, називи, називи, стотине назива разних места, стотине знакова који ме смарају. Желим што пре да се докопам тог јебеног Београда, да поварим буксницу и поцепам срч пиво, више комада.

- „Корак изнад дуге, танка линија, опет твоје мисли говорим на глас, колико ћу пута отерати страх, само да си ту и да има нас...“

- Марија се опуштала уз Неверне бебе, а богами и ја. Ако је веровати знаковима поред и изнад пута Бели град је био све ближе. Опа. Ево га паркинг. Морам да станем да шорам. Зауставио сам ауто на паркингу, или стајалишту, како се већ зове, упалио сва четри, да ми којим случајем нека стока не би однела Марију са све хондом, изашао напоље, прескочио ону банкину и упао у неки шљивик. Сакрио сам се иза једног дрвцета, измотао лобеску, направио огромну линију, и јебо јој кеву. Продефиловала ми је кроз носне цеви и забила ми се у мозак. Затим сам се ишорао, а кокс ме је максимално подигао. Е, сад могу овако и до Беча. Вратио сам се у ауто, поглед у леви ретровизор, све је чисто, значи гас!

- „Имаш нешто од Шакура?“

- „Имам.“

- „Пуштај!“

- „А коју би сте нумеру, ваше шоферство?“

- ХАААА.... Марија ме подјебавала, а мене је болео курац. Кокс ме максимално рокао и био сам расположан за све.

- „Имаш ли Until the end of time?“

- „Наравно!“

- „Пушћај!“

- Марија се церила ко блесава, Пак је рокао, а ја сам се запетљао у јебени Београд. Петље, раскрснице, кружни токови, улице широке ко стадион, аутобуси, трамваји, кретени који улећују из траке у траку без мигавца, трубе, псују, све неки накурчени, напуцани, намрштени, све неки тетовирани с оним сељоберским кајлетинама и попреким погледима. Хаос, бре, хаос. Јебем ти Београд! Никад нисам волео те велике градове. То је, бре, живо срање. Пола дана изгубиш док дођеш с једног краја града на други, ако те пре тога нека кретенчина не полупа. То, бре, све ненормално, то вози преко тротоар, то не поштује првенство пролаза. Ма хаос. Лесковац је, бре, закон. Закон! За пет минута стигнеш до одредишта, ма с које год тачке да си кренуо. Све лепо, све једноставно, а ово...

- „Јел можеш да се снађеш?“

- „Ма наћи ћу ја тај Нови Београд макар га јурио по Дунаву!“

- „Ма какав Дунав, Ирина је рекла да требамо да пређемо преко Саве. Само треба да дођемо до неког Булевара где су с десне стране универзитети и онда пичимо само право, излазимо на мост, и чим пређемо тај мост на Новом Београду смо.“

- „Па ваљда у Новом Београду.“

- „Ма исти курац! Свеједно... Ево их универзитети! Пичи право!“

- „Пичим, пичим, пичићу, и до Ирине стићи ћу!“

- „Једи говна!“

- Мајмуни су ме претицали, псовали ме, један ћелави главурдан је измуљио главу из кола у покрету и нешто јео говна. Мислио сам да му покажем курац, али сам се предомислио. Ипак сам на туђем терену. Говна једноставно треба игнорисати. Зато сам појачао Пака и заглушио накурчене београдске мајмуне:

 - „ ... All you other motherfuckers get out my business
Perhaps I was blind to the facts, stabbed in the back
I couldn't trust my own homies just a bunch a dirty rats
Will I, succeed, paranoid from the weed
And hocus pocus try to focus but I can't see
And in my mind I'ma blind man doin time
Look to my future cause my past, is all behind me
Is it a crime, to fight, for what is mine?
Everybody's dyin tell me what's the use of tryin
I've been Trapped since birth, cautious, cause I'm cursed
And fantasies of my family, in a hearse
And they say it's the white man I should fear
But, it's my own kind doin all the killin here
I can't lie, ain't no love for the other side
Jealousy inside, make em wish I died
Oh my Lord, tell me what I'm livin for
Everybody's droppin got me knockin on heaven's door
And all my memories, of seein brothers bleed
And everybody grieves, but still nobody sees
Recollect your thoughts don't get caught up in the mix
Cause the media is full of dirty tricks
Only God can judge me
...“

- „Ено га мост! Ено га мост!“ - урлала је Марија ко да је открила нови континент.

- Прешли смо јебено дуги мост и коначно ушли у тај НБ. Зградетине на све стране, све то збијено, згрудвано, не мож се човек снађе. Марија је окренула Ирину и ова је стајала на вези и наводила нас на њену улицу. А онда смо је и угледали. Ирина. Висока, плава, са сисама ко лубенице. Маше ли маше, мислим рукама, а развукла кез на лице, бре, огроман, и да није имала уши смејала би се око главе. Крај ултра пичке Ирине, стајало је још једно пиче на штиклицама. Црна опеглана коса, кратка хаљиница, набрекли сисићи, ма рај, бре! Напокон смо стигли. Марија је излетела из хонде и улетела у сестрин загрљај, а мене зајебала у колима ко да сам кофер. Или шофер, ко што ми рече у току пута. Али, на сцену је тада ступила црнокоса на штиклицама.

- „Ћао, ја сам Сања!“

- „Борис, драго ми је.“

- „Не излази ти се из аута?“

- Ма какви, па ја сам рођен у ауту. Просто га обожавам и мого би ту да останем до краја живота. Пизда ти материна!

- „Ма једва чекам да изађем, само не знам где да се упаркирам.“

- Марија је чаврљала с Ирином и уопште ме није примећивала. Е па, нећемо тако љубави. Нисам ти ја шофер.

- „Е, Сања?“

- „Молим!“

- Их...

- „Ајд уђи у ауто и покажи ми где да се паркирам.“

- Сања је увукла своју гузицу на месту сувозача, показала ми свој деколте и бутине које су севнуле кад је села на седиште, јер се хаљинче повукло ка пичету, али се пиче није видло. Јеби га. Наводила ме је све до паркинга зграде у којој станују. Коначно сам се упаркирао, захвалио Сањици на навођење, она се насмешила, рекавши „нема на чему“, али није додала и други пут. Каква некултура. Нема везе. Шофер је напустио возило, а амалин преузео пртљаг и кренуо да га тегли. И шофер и амалин био сам ја. Борис-мамлаз. То ми је и писало на мајици. Срећа па је лифт у превисокој зградурини радио, те радња тегљења пртљага није била толико зајебана. И напокон смо ушли у стан. Проширена гарсоњерица, с два удобна кревета, она јебачка са шипкама, фотеља па још на расклапање, сточић, пластично говно, два рачунара и још неке ситнице. Кухиња мала, али скоцкана. Кроз њу се излазило на терасу, а тераса до јаја. Сточић, столичице, а поглед с десне стране бацао се на реку. Дал је Дунав ил Сава, јебем ли га. Била је велика углавном, инспиративна и снажна, а некако опет тужна и мистична, као да чува превише црних тајни па је бол прожима и некако грчи; као да ће да прсне и расплаче се, али се некако још увек држи; ко зна какве су ту мистерије „закопане“. Поглед ан фас и лево били су срање. Зградурине, зградурине и само зградурине. Доле паркинг, на паркингу кола, а између свега тога људи малени ко мрави. Нигде, бре, зеленило. Само неке глупе клацкалице и разјебане љуљашке. Ма кога боли курац. Дошо сам овде ко подршка и то ћу и да урадим. Два-три дана и гуд бај Белгрејд.

- Док је Ирина пристављала кафу и непрестано причала с Маријом, ја сам упао у собу и кренуо да чепркам по ранцу. Вадио сам пешкир, ствари и прибор за хигијену. Крајичком ока посматрао сам Сањицу која је нешто чепркала по нет-у и кажипрстом се чешкала по бутини, у горњем делу близу кришке. А онда се нагло окренула и прострелила ме погледом. Ја сам брзо спустио поглед у ранац и наставио да чепркам по њему иако сам извукао све што ми је било потребно.

- „А ти си неки панкер, а?“

- Подигао сам поглед, а преда мном је стајала Сањица, са све оним ногама, хаљиницом на цветићима, испод које су се назирале гаћице, и дубоким деколтеом с набреклим сисама. Изгледа да је имала неки специјални сисодржач који их је тако надимао и гурао у око посматрача. Полако сам устајао и погледом шетао од стопала па навише, све до деколтеа. Ту сам застао. Баш сам застао. А онда сам наставио да дижем поглед све дотле док се нисам огледао у Сањиним жућкастим окицама. Смешила се.

- „Ја сам све, само не кер!“

- Гледала ме је помало збуњено, као да ме није сконтала, али јој је и даље на лицу висио осмејак.

- „А, где ти је овде купатило?“

- „Ходник, па лево.“

- „Ајд покажи ми да се не изгубим. Знаш, ја нисам из Београда!“

- Сањица је кренула напред, ја за њом. После пет корака били смо пред вратима купатила.

- „Ето, то је купатило!“

- Рекла је некако свечано док је прстићем показивала на бела врата.

- „Јел ти треба још нешто?“

- „Па, добро би ми дошла једна масажа. Баш сам се уморио од пута!“

- „Хм. Па неће моћи!“

- „Хм. А зашто?“

- „Превелика је гужва!“

- Пази ти Сањицу кучкицу како она то метафорички...

- „А кад се рашчисти гужва?“

- „Ти си баш нешто много радознао?“

- „А ти си златна рибица. Ја сам те пронашао и сад ми дугујеш три жеље.“

- Сањица се насмешила, лупила ме прстићем по устима и вратила се за комп. Ја сам ушао у купатило и кренуо са хигијенисањем. Пре тога два ксалолчића да спустим лопту, иначе ће ми Марија јебати матер.

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE
[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 07 Decembar, 2011 02:31
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Урке је кувао кафу, а ја сам шарао белим прахом његов сто од храстовине. Унутрио сам се у оне линије, тесао их, као да сликам Рафаелову Сикстинску Мадону. Урке је скувао кафу и са шољама, из којих је куљала пара вреле кафе, стајао крај мог десног рамена. Приметио сам га периферним видом, одвојивши своје десно око у његовом правцу. Био је у чуду.

- „Шта ти је?“ - упитао сам га.

- Он је час бленуо у мене, час у линије кокаина на његовом столу. Скупио сам очи и поглед пребацио са Уркета на сто. БАМ!!! На столу је лежало име МАРИЈА. Написано кокаином, мојих руку дело. Уопште нисам био свестан шта сам све време радио. Изгледа да ми се Марија завукла чак и у подсвест и тамо чучала. У стању своје несвести избацио сам је из подсвести директно на Уркетов сто од храстовине у виду слова сачињених од кокса. Урке је нечујно спустио шоље с кафом на сто и лагано сео на столицу. Гледао ме је некако разочарано и с неверицом, чинило ми се.

- „И? Шта ћеш сад?“

- „Ушмркаћу је целу у себе!“

- Сролао сам 50 евра и кренуо од слова М. Поцепао сам М готово у једном даху, онда сам запалио пљугу, повукао пар димова, отпио добар гутљај кафе и кренуо да извршим агресију на слово А. Тад ме је Урке зауставио.

- „Ако завршиш то А, завршићеш у гробу!“

- „Боли ме курац!“

- Убацио сам у своју носурду и слово А.

- „Што си цртао толика слова, сомино?“

- „Она заслужује још већа!“

- Кренуо сам на слово Р, али ме Уркетова ручерда у томе зауставила. Стисо ми је нос и није ми дозволио да идем даље.

- „Пусти ми нос, сивоњо!“ - говорио сам ко Душко Дугоушко.

- „Хоћу, ако престанеш да шмрчеш та слова!“

- „Добро“ - рекох с гласом Дугоушка.

- Урке ми је пустио нос, а ја сам као блесав купио слова на један куп и смештао их у фолију.

- „Уснифоваћу је ја целу! Данас, сутра... али целу!“

- „То је кокс, муфлоне, не Марија!“

- „ЦЕЛУ!“ - раздрао сам се.

- Смотао сам у фолију РИЈА кокс и стрпао је у џеп. Припалио сам нову пљугу и наставио да срчем кафу. Урке ме је забринуто посматрао док сам се ја кезио као параноик и, урлајући понављао:

- „ЦЕЛУ! ЦЕЛУ! ЦЕЛУ!“

- Тад је у собу улетела видно распамећена Даша и почела да виче:

- „Шта се дешава? Шта се дешава?“

- „Ништа. Овај кретен је полудео“ - сталожено је одговорио.

- Даша је села за сто и загледала се у мене. Ја сам престао да се дерем и отклонио кез с лица.

- „Шта ти је?“

- „Ништа.“

- „Што се онда дереш?“

- „Онако.“

- „Морамо да разговарамо.“

- О, како је у последње време та реченица постала учестала. Изгледа ми да је разговор у моди.

- „Реци.“

- „Мислила сам насамо да разговарамо.“

- „Урке је мој брат и ја ништа не кријем од њега. Зато слободно реци шта имаш!“

- „Нема потребе да ја слушам ваше разговоре - рече Урке, устаде и одмаче се од стола. - Идем у бункер, а ти кад завршиш разговор закључај гајбу и дођи.“

- „Где да дођем?“

- „У бункер“ - рече као забринути, добри отац свом болесном, ретардираном сину, то јест мени.

- Урош се окренуо и отишао. Даша је и даље бленула у мене, а ја у њене сисе. Огромна количина кокаина почела је да ми масакрира психо-систем, а цели мој видокруг базирала је у једном пределу, пределу њених груди. Носила је мајичицу без бруса. Зашиљене брадавице су то управо демонстрирале. Пуцнула је прстима испред мог носа и прекинула моју контемплацију забодену у њену леву брадавицу.

- „А?“

- „Рекла сам да морамо да разговарамо!“

- „Океј. Разговарамо.“

- „Шта имаш са Маришком?“

- Фотку у свом сећању како јој лижем пирсинг на пупку.

- „У ком смислу?“

- „У сваком смислу!“

- „Реци конкретно.“

- „Конкретно, да ли је јебеш?“

- Да.

- „Не знам о чему говориш.“

- „Јел јебеш Маришку, то те питам?“

- Да.

- „Не! Одакле ти то?“

- „Шта те брига! Одговори ми на питање!“

- „Шта си ти, судија?“

- „Имам право да знам. Толико ми дугујеш.“

- Па оно јес. Што јес, јес.

- „А шта добијам ако дам тачан одговор на постављено питање?“

- „Зависи од тога какав је одговор.“

- „Па тачан.“

- „Желим искрен одговор!“

- Сад си нашла да желиш искреност, пичка ти материна.

- „А тебе ко јебе?“

- „Коме дам!“

- „Па и ја јебем ону која ми да!“

- „Значи јебеш Маришку?“

- „Нисам то реко.“

- „Гледај, не могу да се развлачим овде с тобом цео дан. Ја знам шта се десило, само сам хтела да то чујем од тебе. Видим да упорно избегаваш одговор, али једно мора да ти буде јасно. Бирај, или ја, или Маришка!“

- Бирам обе, онако у тандему.

- „А како то да ти знаш шта се десило?“

- „Тако што сам вас видла да сте заједно отишли у њену собу, а ти си је тек ујутру напустио.“

- „А како знаш да сам је тек ујутру напустио?“

- „Рекла ми је Та...“

- ОП!

- „Доврши, доврши. Рекла си да желиш искрено.“

- „Рекла ми је Тања и шта?“

- „Она Дулчинеја?“

- „Она се зове Тања!“

- „Она може да се зове како год хоће, ја је зовем Дулчинеја. А можда би требало да почнем да је зовем Трачара!?“

- „Она није трачара. Видла вас је заједно у кревету. Шта? Можда није тачно?“

- „Тачно је. Били смо заједно у кревету, али то не значи да смо се јебали.“

- „Него сте играли мице.“

- Де се сети мица, мајке ти га...

- „Напили смо се, бре, ко стоке и легли да спавамо. Само смо спа-ва-ли, без контакта. И доведи Дулчинеју да преда мном каже шта је видла, а не да около једе говна. И шта, уосталом, тебе брига кога ја карам? Јел попујем ја теби нешто? Јел проверавам ја тебе?“

- „Добро, не вичи.“

- „Па кад ме нервираш, јеботе!“

- „Смири се.“

- „Како да се смирим кад ми шамараш поглед тим сисуринама!“

- У јебем ти Борисе... Излетело ми. Јеби га...

- Даша је одједном променила облик лица. Више није био захтеван, није тражио одговоре, није уцењивао. Разнежила се.

- „А, јел Урош неће скоро да се враћа?“

- „Неће. Што?“

- „Па да искористимо онда овај његов кревет. Мислим, већи је...“

- То ми реци.

- „Скидај то срање са свог тела. Такво предивно тело не сме да се крије испод одеће!“ - кокс ми је раширио муда и претворио ме у делиоца комплимената.

- Даша је устала са столице и кренула ка кревету. Успут ми је поглед ишамарала дупетом, затим је села на кревет, прекрстила ноге, божанствене ноге, и рекла:

- „Скини је сам!“

- „И хоћу!“

- И скинуо сам је. Уркетов кревет је баш удобан, а Даша је врела ко рингла на тројку. Јееебалааа ме јееедна врањанкаааа... дум-дум, дум-дум...

 - Урке и Крки бројали су дневни пазар и делили га на четири једнака дела, у ствари три, четврти је био неједнак, био је већи. Тезга је била у расулу, несређена, неспакована, а радно време било је при крају.

- „ШТА ТО РАДИТЕ?“

- „Јебемо радознале!“ - одговорили су у дуету.

- „ОПРОСТИ ИМ, БОЖЕ, НЕ ЗНАЈУ ШТА РАДЕ!“

- „Ајде не сери него среди ту тезгу!“

- „Ваљда тезге?“

- „Како год.“

- Док сам извршавао Кркензијево наређење, Урош ми је саопштио да се Кркица уортачио са нама. А и било је већ време. Дуго је са нама, поштен је дечко и редно је да и он аванзује. Ако ћемо у Европу ондак мора биднемо тим.

- „А за ког је четврти део? Тај, тај, највећи!“

- „За робу, шупчино! Сад морамо сва тројица да залегнемо, да погурамо, ако мислимо да нам успе“ - тртљао је Урош.

- „Мораш за викенд код Тонија по робу. Набавио сам ти комби!“

- „Е, јеби га, Кркензи, не могу никако!“

- „Што?“

- „Идем с Маријом за БГ! Има пријемни!“

- „Па она има пријемни, не ти!“

- „Требам јој, као морална подршка.“

- „Мислиш као неморална дршка? Употребљава те кад је напаљена. Ха, ха, ха... Арсић Борис звани вибратор!“

- Обојица су ми се смејали ко последњем дебилу.

- „Е, Кркензи, иди јеби жену!“

- „Јебем је ја, не брини се! Имам и доказ, четири комада доказа, а ускоро ће и пети!“ - још увек се кезио.

- „Оставља трагове!“ - додао је Урош.

- Након што сам спаковао тезге и узео свој тал, позвао сам Тонија и рекао му да ће за викенд место мене доћи Урке, објаснио сам му да је то мој ортак, и да ће изабрати и покупити робу, и измирити дуг од претходне шеме, а да му нову туру да на лер. После сам Урошу објаснио како да нађе Тонија и за сваки случај дао му његов број телефона, ако се случајно негде загуби да може да га зврцне. Урке се није бунио, јер је видео како ушмркавам Марију и сконтао је да ми значи превише. Престао је да ми тандрче о њој, али ми је одржао предавање о варању. Виђење морала из његовог угла илити морално јеванђеље по Урошу. Рекао ми је да прекинем све што имам с Маришком и Дашом и да чувам Марију, ако ми је већ толико до ње стало. Урке је био апсолутно у праву, премда сам ја то знао и без његове едукације. Али, Даша се врхунски креше, још смо и склопили пакт за крес комбинацију са само три тачке у нашем концесивном статуту. Прва, договарамо се искључиво телефоном и искључиво порукама где ћемо и кад да се виђамо, то јест карамо, друга, глумимо да међу нама нема ничег и да смо само пријатељи с веома кратком и уздржаном међусобном конверзацијом, и трећа тачка, апсолутна слобода, што значи: ја јебем и шетам коју год хоћу, она се не меша, она јебе и шета кога год хоће, ја се у то не мешам. Савршено. Толико савршено да савршеније не може бити. Када би српска влада била способна да направи такав закон, као што смо то учинили Даша и ја, Србија би била најјача светска сила, а амери би нам чистили шаре на патикама. Клинтон и Буш не, превише су им крваве руке. Што се тиче Маришке, чекам да ми одговори на поруку, ону са папирића. Кркензи је био одушевљен мојом идеологијом, а Урке је био резервисан, с тим што ми је још једаред поновио да чувам Марију. После тога смо одвезли Кркија кући, и вратили се код Уркета на гајбу. Сели смо на терасу, а Лол је избацио гајбу хладног вопса и сролао буксну. Чадили смо на сред терасе и љуштили пивџане. После три поварене буксне и осам пива, шмркнули смо по једну линџу белчуге и сами себи јебали кеву. Баш у тренутку кад смо онако полудели од свега натпричавали један другог, у двориште су бануле Маришка и Дулчинеја. Дулчинеја је отишла у студењак, а Маришка се попела до нас, на тераси. Села је за сто на столици до Уроша, а преко пута мене. Мајке јој га ја, баш оно, онако... Урке јој је отворио пиво, а затим је понудио и кафом коју је она одбила; пиво је кренула да деље. Алкохоличарка једна пирсингована! Чаврљала је с Урошем, а мене није ни констатовала. Набијем је на курац баш! У ствари, ја то већ јесам учинио, ваљда... не сећам се. Утеху од Маришкиног одјебавања, тражио сам на дну девете флаше пива, или десете. Више не знам ни сам. У углу терасе лежале су две гајбе пива, једна је била празна, друга тек начета. У том тренутку из студењака зачуо се глас трачаре.

- „Урошеее!“

- „Мооолиииим!“

- „Сиђи дооолеее! Требаш ми нештооо!“

- „Ево мееее!“

- Довикивали су се ко номади, с брда на брдо. Урош је устао са стола и кренуо низ степенице.

- „Извините ме друштво, али дужност зове! Не брини те, дуго ћу!“

- Урке кара Дулчинеју? Мислио сам да јебе ону плавушу Наташу, Дашину цимерку, кад оно... Станодавац хефта наизменично, час Наташу, премијер рибу, час Дулчинеју, поборницу шунда и кича, приде трачара. Он хефта, а ја отварам, јебем ли га које пиво, и псујем у себи тај предивни наше горе руски лист што седи преко пута мене. Седи преко пута мене? Да. Не помера се. Значи ли то да ме није одјебала? Или можда само глуми финоћу? И даље је ту. Мути ми се пред очима и све ми се чини да се смеши. Трипујем? Не. Заиста се смеши. И помера усне. Нешто ми говори. Напрежем се да је чујем.

- „ ... да глумиш. Буди оно... сам ти стиховима... песме. Не сећаш се?“

- Тек задњу реченицу сам чуо. Тек тада ми се разбила кофоза. Али та реченица је била питање, а ја га нисам разумео, зато што нисам чуо цео контекст, већ само питање извучено из њега. И шта сад? Ма боли ме курац! Ја сам, бре, Атила, бич божји! Бичујем бичерке по гузи док...

- „Јел ме чујеш, фејкеру?“

- „А... А?“

- „Шта А! Што се ниси јавио?“

- Долази ми из дупета у главу.

- „Ставио сам знак питања, што је значило да ти одлучујеш!“

- Дулчинеја је заборавила да затвори прозор па је њено арлаукање, подстакнуто Уркетовом патком, жестоко допирало до нас. Маришка се насмејала.

- „Хоћеш да одемо негде? Овде постаје напето.“

- „Где да одемо?“

- „Ааааа.... рецимо код тебе?“

- Маришка, дарагаја маја... Сори што сам ти у себи јебо матер. Ја сам мамлаз!

- „Па, да кренемо?“

- „Да!“

- Устао сам са столице, пришао Маришки, ухватио је за предивну бледу српско-руску ручицу и повео је низ степенице. Био сам јанпи и нагудран, једном речју: стапкан! Али сам се успешно борио са степеницама, некоординисаним покретима и речима које сам почео да губим. Али ми је зато чуло слуха било истанчано до врхунца сензитивности.

- „Ти као да си вишеструко поцепана личност. Час један Борис говори из тебе, час други, час трећи, и тако унедоглед. Колико ти тачно имаш тих Бориса у глави?“

- „Превише њих... али сам све то... ја!“

- „Па мораћеш да се определиш за једног од њих. Не могу све да их трпим.“

- „А какав теби највише одговара... мислим, Борис?“

- „Онај који неће у несвести да отаљава посао, оставља га недовршеног и закунта чим задовољи сопствене потребе.“

- У... уу... матер ти... јебем... ја... Ово је било... директ у... плексус.

- „Е... таквог ћеш и да... добијеш...“ - заветовао сам се Маришки док сам покушавао да кључем убодем браву.

- Маришка ми је узела свежањ кључева и пошто није знала који је прави, а ја јој нисам био ни од какве помоћи, јер сам за сваки упитани потврдно климао главом, испробавала је један по један, док сам ја узимао ваздух и враћао све расуте Борисе, покушавајући да их збијем у један нуклеус којим ће владати онај Борис кога је Маришка изабрала. Дарагаја маја је погодила кључ и отворила врата мога дома. Ушетали смо се у ходник, а ја сам јој рекао да окрене кључ два пута и да навуче резу, за сваки случај. Маришка је то и чинила док сам ја гурао главу под душ, креирајући Маришкиног Бориса. Успело ми је после пет минута непрестаног хлађења главуџе да се повратим, а затим сам рокнуо још једну линијицу да напумпам муда и претворим се у Карабориса. Успео сам. А затим је Караборис зграбио предивну Маришку, пребацио је преко кухињског стола, задигао јој лагану хаљиницу, збунио се кад је угледао Маришкину вагину потпуно ослобођену гаћица, вагину прободену пирсингом, јеботе, она је скроз на скроз прободена, збунио се Караборис, али само на трен, јер више није било расејаности, већ само један једини Борис, Маришкин Борис, који је стартовао да задовољава искључиво и само пирсинговану, без предаха, све док она није доживела мождано вагинални транс, више пута, све до трансценденције. Караборис јој је продувао дизне, продрмао пирсинге и отворио јој нова врата макрокосмос секса за који Маришка, све до овог трена, није знала да постоји. Ваљда.

- „То је Борис ког сам тражила!“ - рекла је и презадовољна устала са кухињског стола, ушла у дневну собу и бацила се на тросед.

- „Сад може цигарета и твоја глава на мом рамену!“

- И то је добила. Шта ћу кад сам такав. Волим да им дам оно што траже. Маришкино срце је бурно лупало у грудима на којима је лежала моја глава и полагано тонула у сан... ритам срца... ме је... успављивао...

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 07 Decembar, 2011 02:18
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Следеће чега се сећам била је ситуација где се мој нос нашао међу Маришкиним сисићима. Симпатичним, миришљавим, веома привлачним српско-руским сисићима. Нисам имао жељу да се покупим одатле, напротив, желео сам да ту останем заувек. Маришка је била закуцана у апсинт-сан, носић јој је љубио јастук, а уста су била полуотворена у полуосмеху. Изгледа да јој је сан био веома занимљив. Док сам трљао нос о Маришкине сисиће, покушавајући да се малкице извучем одатле, а не пореметим јој сан, угледао сам између мог и њеног тела два употребљена кондома. Током ноћи добар део сперме исцурио је из њих и мали Бориси су се раштркали по Маришкином чаршафу. Упс. Лагано и нечујно сам покупио кондоме и бацио их на под собе. Хтео сам да се вратим загрљају Маришкиних сисића, али ме је прострелио и из коже истресао поглед са кревета на другом крају собе. Нека квочка је све време тамо лежала и ко зна колико дуго посматрала Маришку и мене. А онда сам и попиздео јер сам на другом крају собе препознао Дулчинеју. Невероватно шокантно. Предивна Маришка делила је собу с Дулчинејом антислухисткињом. Катастрофа. Истог тренутка сам се покупио са кревета, обукао се, дупетом окренут према Дулчинеји, само то је и заслужила, покрио Маришку чаршафом, бринем за њено здравље, а затим сам једва чујно нажврљао пар речи на папирићу и ставио га на Маришкин јастук, онако неприметно да коза из другог угла то не примети и не мазне ми поруку кад будем напустио њихову собу, правећи се да Маришки као дајем опроштајни пољубац у чело, што и јесам учинио како би све било фул замаскирано. Тада сам на Маришкином врату видео тату паука. Шта ли јој то значи? Она је као паук, а ја сам као њен плен? Може бити, може бити. Затим сам се окренуо, покупио кондоме и изашао из собе, оставивши Маришки поруку на белом папирићу на коме је писало:

- „Чујемо се сутра? Бај д веј, преслатка си док сањаш.“

- Једва сам се одкотрљао до куће; успут сам бацио кондоме у неку шахту. Тих двеста метара изгледала су ми као двеста километара. Једва сам се успентрао на степенице до јебеног четвртог спрата и једва убо кључ у браву. Када сам се коначно нашао у свом дому, дакле на сигурном, одахнуо сам и стропоштао се на кревет. Заспао сам у року од две и по секунде.

 - Јебени апсинт разјебао ми је мозак. Глава ми је пуцала и дробила се, као да ме неко маљем удара по њој. Уста су ми била сува ко Сахара. Устао сам и отетурао се до фриза, извукао из њега Хебу и отпио пола литре без паузе. Затим сам приставио кафу, а онда отишао до дневне собе и из ормарића извукао торбицу у коју сам складиштио лекове. Тражио сам било шта што би малкице ублажило ово чекићање моје лобање. Нашао сам кафебол и одмах рокнуо два комада. Онда сам попио и четири ксалола, па гурнуо главу под душ из кога је шикљала хладна вода. Хидро масажа лобање плус нагло разбуђивање. Бацио сам пешкир преко главе и изашао на терасу да посрчем кафицу, док сачекам коктел кафебола и ксалола да ми умање лобопатњу. Крка ми је послао поруку да одмах дођем и помогнем му, а ја сам му одговорио да не могу да дођем, јер ја сам болестан, и да зове Уркета. Онда је стигла још једна порука у којој ме је питао од чега болујем, а ја сам му одговорио да болујем од главобоље. Онда је он послао још једну поруку где је почео да кења и да смара како то није ништа и како је он под константном главобољом и да одмах дођем а не да се ту излежавам. Ја сам му рекао да одјебе и да зове Уроша, а онда сам угасио телефон и покушао да се сетим шта се десило синоћ афтер Аврил и њене песмице, којом ме је Маришка или прозивала и подјебавала, или дозивала памети. Узалуд. Након ноу, ноу, ноу, ничег нисам могао да се сетим, премда ми је у једној секунди блицнула фотка на којој ја Маришки лижем пирсинг на пупку. То је био добар почетак, али даље се није могло. Што сам јаче силовао свој мозак напрезањем да дозовем сећања, то су она све више бежала кроз неки мрачан тунел у мојој глави коме се крај није назирао. Јебене црне рупе. То је све од оних ексера које сам као клинац гутао сваког викенда, петак и субота обавезно, а преко недеље ако искрсне нека журкица. Ти ексери, то је страшно зајебана ствар. У почетку су они супер. Пре но што кренеш на журкицу глићнеш један екс, евентуално два ако ти је порасла толеранција, упаднеш на журку и јебени рај ти се одиграва и у мозгу и ван њега, свуда око тебе. Не одвајаш се од сокова или неког енергетског напитка који ексу појачава рад, и плешеш ко блесав. Енергија до максимума, бескрајна љубав, спика без престанка и све то с осмехом цветне долине, као чаролија мазнута из еденског врта. И све то уз једну-две таблетице екса. Урке их је звао Адам и Ева, покупио је то из неког филма. И кажем, у почетку је било супер, али касније смо почели да се губимо, гутали смо по три, четри комада, лутали по граду, дивљали по два дана и две ноће без предаха, а онда би се закуцали у кревет и комирали на 48 сати, па и јаче. И ко зна куд би нас то одвело да једног јутра нисмо рекли себи: „Е сад је доста!“ Можда највише због тога што је један наш ортак Миланче Зен, с којим смо често висили и заједно се филовали ексерима, отишао заувек и то баш од тог екстазија. Доктори су рекли да се предозирао, да му је крвни притисак скочио у триста и да му је срце експлодирало. Кад су они стигли Зен је већ био мртав. Ништа нису могли да учине. Питао сам се тада како је могуће да екстази може на тај начин да те сјебе, а онда сам читао неке књиге баш о тим синтетичким дрогама и мада сам знао да свашта трпају у тим таблетицама, нисам веровао да постоји толико латинских назива за милион гована која држе исукану сабљу спремна да те измасакрирају очас посла чим глићнеш ту малу таблетицу екстазија. Милион гована с латинском терминологијом, милион сабљи наоштрене до усијања и све то збијено у једну таблету. У једну једину таблету, а ми смо гутали по три, па чак и четри комада на дан. Сам бог нас је сачувао. Миланчета није успео, јеби га. И то је пресудило. Тога дана, када смо угледали крстачу нашег ортака, до јуче насмејаног Зена, а сада мртвог леша који труне у гробу, договорили смо се да се отцепимо од екстазија. Постали смо сецесионисти, одвојивши се од државе Екстазија и свих грађана у њој. И тако смо, Урке и ја, избегли раку и продужили животну патњу. Јебеш му матер, не може и јаре и паре.

 - Бол је полако почео да јењава, а ја сам онда рокнуо још једну кафу и смотао буксну. Таман сам сркнуо први гутљај друге кафе, и таман сам повукао први дим првог џоинта, кад ето ти јебеног куцача на вратима. Сам себи сам честитао што сам још пре годину и по дана сјебао звоно, али ме је мучило то смрдљиво куцање по вратима. Носио сам се мишљу да их тапацирам и споља и изнутра, да их обложим неком гумом или тако нешто, и да заувек решим тај проблем. А онда сам угледао угашени телефон и без размишљања полетео ка вратима. Фон угашен, а пред вратима је можда Марија. Баш кад сам се машио за кваку, сетио сам се да распаљени џок дими моју терасу. Отрчао сам назад, угасио џокс, смотао га у паклицу, паклицу у џеп, укључио моб, а онда се вратио вратима. Откључао сам браву, притиснуо кваку и отворио врата, онако свечано, мислећи да пред њима стоји Марија од једног сата слободног времена спремна за прц комбинацију на бразака. Али, пред вратима није било Марије. Пред јебеним вратима стајао је јебени поштар. У рукама је држао плаву коверту. Одмах сам се сетио да је то казна за онај појас што ми је написала она глуперда од пандура. Потписао сам оно срање, поштар је реко „хвала“, ја њему „ај здраво“ и затворио сам и закључао врата. Вратио сам се на терасу, измотао џ из паклице, припалио га, повукао пар дима, спустио га у пикслу да мало одмори док ја прелистам харач. Наждракано јефтиним мастилом на јефтином папиру, како се држава не би много потрошила на уручивање харача, писало је две хиљаде динара, и цифром и словима. То је она стара фора: Срби с речима кубуре, али зато с бројкама одлично баратају. Па кад је већ анално онда и држава да га муне. Ниже цифре, од два сома динара, писало је да ако у року од 15 дана не платим казну, следи ми соба без прозора, с креветом који ти пробада бубреге и засраним чучавцем испод носа и то четири предуго јебених дана и ноћи. Па то није био харач, већ драње коже на суво, без анестезије. Ни Кучук Алија није био толико гадан колико ови наши европејци, шатро пацифисти. Па мајке им га, бре, натанкирам. Дерикоже једне! Наставио сам да пушим лулу мира и, наравно, одлучио да сутра одем и платим глобу неодахијама. Држава, то је највећа криминална организација која јебе сопствени народ и још му за то наплаћује енормну тарифу. И после се нешто као курчимо да нас нико није јебо у дупе. Јебани смо сви до једног од стране властодржаца. Свакодневно нас карају, што у буљу, што у мозак. Дакле, нема невиних. Питање је само чији је чмар дубљи и шири. Вероватно онај сиротињски. Њих највише јебу, а они се најмање буне. Е, мој војводо Илија Стрељо, џаба си се ти борио против Турака и зулума, јер нас данас наши Срби глобе и газе више но ико икада. Тад је био рат па су нас карали и ми смо морали да трпимо, а сада је мир, а они нас и даље карају, а ми и даље трпимо. Јебеш ли му матер. Мени ту ништа није јасно. Што би се рекло: јебе луд збуњеног.

- Бол из главе је нестао, ТХЦ је плутао по мојим венама, а ја сам и даље покушавао да анализирам синоћ. Узалуд. Синоћ је обрисано из фолдера сећања. А онда је телефон засветлео. Порука од Маришке, помислио сам. Али није, била је то порука од Марије.

- „Шта радиш?“

- Чекам да ми се јави Маришка.

- „Спремам се да одем на бувљак да помогнем Кркију.“

- „Јел можеш пре тога да свратиш до мене. Требамо нешто да поразговарамо.“

- Опс! Смрди на лоше. Дал зна за Маришку? Немогуће. Па ни ја сам не знам шта се тачно десило. Једино ако је она Дулчинеја антислухисткиња постала и трачара. Од ње ме ништа не би чудило. Осећам жмарце кроз кичму.

- „О чему да поразговарамо?“

- „Јеботе, јесмо ли ти и ја на првој линији фронта и држимо на нишану једно друго, или се заједно боримо против судбине? Зар си заборавио оно: ти и ја against destiny?“

- Уф, пао ми је камен са срца.

- „Нисам, нисам, него Кркију треба помоћ. Изгину човек од посла, па сам зато питао. Ако није ништа важно, да одем да му помогнем па се виђамо касније, а?“

- „А шта сам ти ја? Ништа важно јел да?“

- Почело је. Урке ми је таксативно сложио шему како владају жене. Прелистао ми је тачку по тачку, правило по правило, и ево га. Од заљубљености и страсти првих неколико правила нисам приметио, био сам заслепљен. Али сада их осећам. Уцене, наређења... Кренуло је. Али хеј! Па то је моја Марија, бре! Она за коју сам био спреман да дам обе ноге, и руке, ако треба. А шта сад радим? Варам је, лажем и још серем како сам ја у подређеном положају. Стварно сам коњ.

- „Ти си ми све. Реци где да се чукнемо.“

- „Шта где, дебилчино расејана? Па код мене, бре! Дођи код мене!“

- „Јеси нормална, бре? Код тебе? Па нису ми свраке мозак попиле. Оћеш да ме нагази твој ћаћа па да ми наплати што сам му карао ћерку? Јесам расејан, али нисам дебил.“

- „Марш стоко једна! И није ми ћаћа ту, сама сам код куће. Или дођи, ил се јеби!“

- Нема потребе за тим. Маришка ће то да одради. Шта, бре, серем?

- „Добро, добро. Стижем за десетак минута.“

- Брзо сам се пресвукао и нашљискао парфемом, позвао такси и сјурио се низ степенице. Нисам могао да идем до Уркета по џету, јер постоји могућност да налетим на Маришку, а онда може свашта да се деси, а и постоји опција да Урке није кући, већ на бувљаку. Послао сам Кркију поруку да ћу доћи да му помогнем за једно пола чуке, а он ми је одговорио да сисам курац. Такси је стигао и ја сам запалио код Марије. Десетак минута касније био сам пред њеним вратима. Динг-донг, брава шкљоц, ћао, здраво, цмок, цмок, шта има, ништа, како си, добро, ајмо у моју собу. Собетине, ходници, степеништа, зајебано скуп намештај, слике, фотографије, предмети од вредности, камин, персијски тепих, лустери са стаклићима, једном речју: буржуји. И то с много нула на банковном рачуну. Бар тако изгледа, а сад ћу и да утврдим.

- „Је ли, чиме ти се ћаћа бави?“

- „Архитектуром.“

- „Архитектуром? Шта је он, предак тектуре?“

- Марија ме је погледала бледо и тиме ми ставила до знања да то њој уопште није смешно.

- „А где се, мислим, бави том архитектуром? У Лесковцу сигурно не, пошто се овде сви баве девастацијом.“

- „Ради у некој грађевинској фирми у Египту.“

- „Ајде?“

- „Да, има већ шест, седам година како је тамо.“

- „Па, јел долази он уопште овде?“

- „Па, чим добије одмор он дође. Тако, на месец-два и онда назад.“

- „И све ово, мислим кућа и то, од те архитектуре?“

- „Ма шта си ти запео толико, ко да си неки иследник. Хоћеш да ти покажем нотес с нашим годишњим приходима? Да ти покажем наш банковни рачун?“

- Није ти то лоша идеја.

- „Нема потребе. Евидентно сте се обезбедили до петог колена.“

- Марија ме опет бледо погледала. Ушли смо у њену собу, која је за разлику од осталих собетина била доста мања и са скромнијим ентеријером. Очигледно да не воли то просеравање с новчаницама, скупоценим стварима и осталим буржујским фетишима. Марија је била изрод буржујске касте. Пурпурно људско биће извучено из доба кад су се још увек вредновале врлине, душа, разум, тотално контрадикторна од свог соја који воли и признаје само материјализам. Понудила ме је да седнем, сео сам у фотељу, понудила ме пићем, ја сам питао шта је на карти пића за ту деј, она је набројала пар скупоцених назива, ја сам одабрао западњачко ђубре и одлучио да мало исисам капиталистичке ресурсе о трошку буржуја. Марија је донела флашу Џека и две чаше, налила и себи и мени, припалила цигарету и села на тросед. Ја сам наставио да глумим истражитеља и да роварим по породичним дипломама и приходима.

- „А кева? Чиме се она бави?“

- „Држи приватну туристичку агенцију.“

- Јеботе, приходи на све стране.

- „И? Како иде посо?

- „Добро.“

- Значи лова до крова.

- „А где ти је сестра?“

- „Шта је теби?“

- „Ништа, што?“

- „Што? Па не знам дал си се јутрос погледао у огледалу...“

- Избегавам огледало, оно памти детаље, а то понекад зна да заболи.

- „ ... и не знам да ли си уопште свестан како изгледаш. Очи су ти црвене ко да си варио три дана...“

- Јесам, ал ганџу.

- „ ... подочњаци су ти модри ко шљиве, зарасто си у браду од три дана... Заборављаш већину тога што ти кажем, као да си сенилан. Распитујеш се о мојима, као да се с њима забављаш, а не са мном. Расејан си ко семе...“

- „Добро Марија, олабави мало с том компарацијом.“

- „Да олабавим? Позвала сам те да нешто озбиљно поразговарамо, а ти си бануо овде као да си на екскурзији па разлгедаш знаменитости града и распитујеш се о његовим културно историјским подацима. Када сам ти рекла да треба озбиљно да поразговарамо онда сам заиста мислила да требамо О-ЗБИ-ЉНО да поразговарамо. Теби као да ништа није јасно, као да те ово међу нама уопште не интересује...“

- „Како то мислиш?“

- „Ти или се правиш луд, или си стварно луд. Ја не знам на ком језику требам да разговарам с тобом.“

- „О чему се ради?“

- „Ради се о томе да ја у петак конкуришем на ФДУ-у. Имам пријемни!“

- Ал време лети...

- „И?“

- „И, хтела сам о томе да попричам с тобом.“

- „Причај, слушам те.“

- Поцврцао сам Маријиних шкртих два прста Џека и налио себи четири прста. Широко. Пропратила је тај мој иронични интермецо, али без речи.

- „Мислила сам да пођеш са мном на пријемни. Да ми правиш друштво.“

- „Колко ће то дуго да траје? Мислим тај пријемни и то?“

- „Одкуд знам. Зар је то битно?“

- „Па наравно да је битно. Док ти полажеш тај пријемни ја треба негде да џеџим и досађујем се. И зато морам да знам колко то отприлике траје.“

- „Два дана и две ноћи! Јел имаш толико времена да одџеџиш са мном?“

- „Немој да се љутиш. Нисам мислио на то.“

- „Него на шта си мислио?“

- „Па јеби га, Марија, ја морам да радим. Не могу тек тако да зајебем посо и трошим време на...“

- „Моје хирове.“

- „Немој да ми убацујеш своје речи. Нити сам то мислио, нити сам то хтео да кажем.“

- „А шта си хтео да кажеш?“

- Фффффууу... Ово постаје превише напорно. Осећам се као да сам ожењен и све више ми Уркетова теза шпарта кроз мисли. А што је најгоре ја не знам шта да радим.

- „Кад рече да је тај пријемни?“

- „У петак.“

- „И у колико би ми требали да кренемо?“

- „Па мислила сам да одемо дан раније, знаш. Моја сестра у Новом Београду има изнајмљену гарсоњеру. Одемо тамо у четвртак, чисто да се ја мало опустим, онда у петак ја палим на пријемни, а ти можеш или да останеш у стану, или да прошеташ Београдом, или шта већ хоћеш да радиш да се не би досађивао, а кад ја завршим пријемни можемо да се вратимо у Лесковац, а можемо и да преспавамо па да се вратимо у суботу. Мислим, то је мој предлог, а ти сад види.“

- Шта да видим кој мој. Нисам знао шта да мислим, нисам знао шта да радим. Ништа нисам знао, и знао сам да ништа нисам знао. Из једног угла гледано имам такав посао да стално морам да будем ту присутан, да трчкарам тамо-амо, да нудим робу, да помажем Уркету и Кркију, да пратим цене, да контролишем тржиште, да једноставно сваког секунда будем у току са ситуацијом своје егзистенције. Из другог угла гледано ја сам Маријин дечко, ваљда се тако каже, а Марија је моја девојка, бар се надам да је само моја, и с тога ја морам да будем крај ње кад сам јој највише потребан. Као што је конкретно овај случај. Потребан сам јој и то ми је јасно ставила до знања. Могла је она и сама да оде у Бели град. Тамо има сестру, гајбу, и све што јој је потребно. Али она жели да ја идем с њом, а то значи да јој је стало до мене, да у мене има поверења и да јој ја уливам неку врсту сигурности, да има то самопоуздање кад сам ја крај ње. Из трећег угла гледано ја сам коњина која не зна шта хоће. Имам предивну девојку чије величанствене карактеристике нису само изражене у спољшњем изгледу, већ и у унутрашњем. Она је прекрасна, у сваком смислу те речи, стало јој је до мене, што је можда и најбитније, и... Ма ја сам мајмун, бре! Марија је, бре, риба до јаја! Има све, буквално све. Има савршено тело, има прелепо лице, интелигентна је, забавна, луцидна штавише! Има лову, има будућност, има све, бре! Нема човека на васељени који је не би одма оженио. А ја га паламудим, мрсим сопствена муда и мучим самог себе. Никад ништа није тражила од мене, сем овог сад. А и шта тражи сад? Да јој правим друштво до престонице, да се тамо зајебавам и уживам, док она полаже тај усрани пријемни, и да се заједно вратимо кући. Тражи од мене да се проводим крај ње, а ја се зентам као да се налазим у подређеном положају. Шта да додам у њеном предлогу, а шта да одузмем? Не знам. Све ми се мути, све ми се разлива, јер дељем већ осму чашу Џека од четри прста, а Марија стрпљиво чека на мој одговор. Смарагд очи, смарагд очи, смарагд очи...

- „А да ја лепо продам све што имам, да ти мазнеш једно 20 сома евра од твојих, па да ми лепо запалимо на Ибицу и да уживамо до краја живота, а? Шта кажеш? Јебеш факс, јебеш Београд, јебеш Лесковац. Узмемо лепо лову па правац Ибица! Легнемо на плажу, пустимо мозак на отаву, правимо децу и јебемо судбину у дупе, а? Шта кажеш?“

- „Кажем да си ти будала!“

- Марија се смејала као шашава, а ја сам бленуо у њу, апсолутно несвестан оног што сам јој управо предложио. Мислим да сам прсо скроз на скроз.

- „Дај тај виски!“ - Марија ми је отела флашу.

- „Чекај, бре! Тек на дну флаше је осмех!“

- „Даћу ти ја један осмех преко те твоје лабрње!“

- Марија ме је буквално угурала у купатило, скинула сву одећу са мене и убацила ме у каду. Подесила је млаку воду, која је више била ближа хладњикавој, уперила душ у мене и купала ме ко да сам дете од три године. Прскала ме директ у главу све док ми се ум није мало разбистрио, а кад сам прогледао, зграбио сам Марију и убацио је у каду, кадетину у овом случају, јер је била огромна. Ладно за три особе. Али су у чарима огромне каде овога пута уживале само две, Марија и ја. Огромна када пуна воде је идеално место за идеалан секс. Марија и ја нисмо губили време. Ах, то савршено биће и ја, муфљуз. Да ми је само да знам зашто губи време са кретеном?

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 06 Decembar, 2011 22:45
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- „Јели, брате, да те питам нешто, ал да се не наљутиш?“

- „Питај.“

- „Јел та мала толико добра пичка?“

- „Која мала?“

- „Она због које не скидаш тај педерски осмех с лица.“

- „Ма јеби се!“

- „Е, пајсеру један. Жене су зло, бре, зло! Најебо си. Прво и друго правило је већ одрадила, то се види на твом осмеху и у твојим очима. Сад иде треће правило.“

- „Каква правила, бре? Шта кењаш?

- „Женска правила.“

- „Какав женска правила?“

- „Таква по којима оне владају. Прво се прави невинашце све док ту лаж не претвори у истину и убеди те у њу. Онда те навуче на танак лед. Наложи те као младог мајмуна да одлепиш за њом. Дати све што желиш од ње, поклони ти целу себе. Ти се примиш ко саучешће, убеђен да је она једина на свету. Да је баш она, она права, она коју тражиш целог свог живота. И када буде и дефинитивно сигурна да се налазиш под њеном чизмом, да јој једеш из руке, е тад крене да те исисава. Тада крене да те уцењује и да ти ставља до знања да због најситније грешкице можеш да изгубиш све оно што си мислио да поседујеш. Пази, подвлачим, што си „мислио“ да поседујеш. И онда крене да те кара. Тера ти инат и гази те док јој ти испуњаваш све њене хирове. Вуче те за нос, ставља ти рогове на сваком ћошку, јебе те ко вола у купусу. И док трепнеш постао си магарац. Окренеш се у прошлост, за секунд изблицкаш сећања, а онда се вратиш у реалност где осећаш како ти расту магареће уши и већ следећег тренутка њачеш ко магарац. Магарчина, у твом случају.“

- „Ти ниси нормалан!“

- „Не, мили мој, ти ниси нормалан! Само ћеш то, бојим се, прекасно да схватиш.“

- „Немаш ти појма.“

- „Хе... Па ја сам, бре, доктор за такве случајеве!“

- „Шта причаш, бре? Шта сереш?

- „Колико има година?“

- „19.“

- „Значи за пар дана завршава средњу. Јел уписује факс?“

- „Да, али не знам тачно који. Прво је рекла да би волела да студира језике, а после се наложила на драмске уметности. Сад се темељно спрема за тај ФДУ.“

- „Бели град, а?“

- „Јок, него Номаница.“

- „И?“

- „Шта и?“

- „Бели град, клену, 350 курчевих километара далеко од тебе. Стециште студената из целе Србије, Црне Горе, Републике Српске, и Босне и Херцеговине. Превише, превише кураца. Шта мислиш, колико ће јој времена бити потребно да те заборави док јој неки курати разваљује пичку. Још ако је разбацан, па има лове. Колико, а?

- „Ма пуши курац!“

- „Ја нећу сигурно, али за њу не смем да гарантујем.“

- „Слушај Урке! Немој тако да причаш о њој, молим те!“

- „Е, будало једна. Па она ће, бре, још овде да ти набије рогове и то на оно... како се зове мајке му га... Матурско вече. Да. Још те вечери ћеш постати рогоња, а кад запали за престоницу тад ћеш постати магарчина и то она, неопевана. Одјеби ти то на време, бураз. Веруј ми!“

- „Оћеш да те отерам у курац за сва времена? Јел то хоћеш?“

- „Не мораш, брате. Видим да ти је већ забола дрен у срце и кренула да га исисава. Ускоро ће да те посвађа са свим ортацима, а кад останеш сасвим сам, одјебаће те ко последњу вашку. Ал не брини. Моја врата су ти увек отворена. Али имам један услов. Кад те буде шутнула, и кад се будеш вратио код свог правог пријатеља, молим те, немој да је спомињеш, никад!“

- Урош ми је овом својом тезом зачешао мисли. Девојке долазе и одлазе, а прави пријатељи остају заувек. Ма колико да су рибе добре, ма колико ти било лепо с њима, на крају оне увек оду. И ако немаш пријатеља, немаш ништа. Изгубити пријатеља као што је Урош, значи остати сам на овом свету. Свака истина је горка, зато људи често и беже од ње, а после грцају у проблемима. Да су на време сажвакали ту истину и осетили њен горак укус, не би им касније дугачак нож забоден у леђа задавао тако мучне болове. Нож би имао краће сечиво, а бол би био брзопролазни. Све мирише на то да је Урке у праву. А и што би ме лагао. Какву би он вајду имао од тога? Узимам у обзир, али с резервом, Урошеву тезу и чекам да време покаже своје. Не могу да одјебем Марију. Зато што је... Не могу. Чини ми се да бих лакше поднео да она одјебе мене. Мада... Јебем ли га. Све ми се испретумбало. Све је било супер док Марија није ушла у мој живот, а кад је ушла то супер постало је дупло супер. Али, колико ће то да траје? Не знам. Видећемо.

- „Урке, она је моја девојка. Не морам да те подсећам на наш договор.“

- „Наравно да не, јер ја га нисам прекршио. Поштоваћу је и волети као сестру, али не могу да дозволим да због ње пропаднеш, да полудиш. Ово је био само савет и ништа друго. Јесмо у реду?“

- „Јесмо.“

- Глава ми се надула од размишљања и требао ми је неки течни стимуланс да се вратим у либелу.

- „Имаш неку џибру?“ - упитах Уроша.

- „Знам где има!“

- Урке је алудирао на студењак, али се мени тамо није ишло. Међутим, није ми требало много времена да се пренемажем. После линије коканиђе, све немогуће постало је могуће. Све што пре линије ниси желео, после ње и те како желиш. Пре ње си имао разум, после ње, само муда. То ти је кокаин. Не бије те по ушима да га узмеш, али кад га узмеш, наводи те на грех. А њега ћеш, ма колико био сладак, скупо да платиш. Нешто одмах, а нешто у ратама, ако пре тога, наравно, не завршиш мртав и бео.

- Спустили смо се у студењак препун пичетине. Три собе. У свакој соби по два кревета. У сваком кревету по једно пиче. Кад све сабереш и ставиш знак једнакости добијеш чистих шест пичака, и то каквих! Урке је у почетку примао сваког ко би се јавио на оглас, студент, студенткиња, друга, трећа, четврта година, свеједно, а од летос само бруцоше, и то женског пола. Интелигентно. Три нишлијке, једна прокупчанка, и две врањанке. Црнокосе, плавокосе, црвенокосе, краткокосе, дугокосе, ногате, сисате, ко да су модели или порнићарске глумице. Ћефте ову, ћефте ону. Бирај, прцај и уживај. Једна врањанка се неко време фолирала, све се нешто затварала у собу, шатро учи, те фитнес, те јога, све док јој луди Урке није објаснио чари пролећа. Оно врбопуцање и то. Е, од тада више ниси могао да је зауставиш. Није ни знала за доста. Провалила је живот и чим га је провалила, одјебала је и јогу, и фитнес, и редовно одлажење на наставу, ма одјебала је сва правила којих се у почетку придржавала. Јеби га. Требала је добро да размисли пре но што одабере станодавца. Није размислила па јој га је станодавац дао. Ништа силом, наравно. Урке јест луд, ал манијак није. Сама је пристала. Молим лепо. И тако су се све шест рибетине уклопиле у једну причу. Урке је у почетку имао правило: да се ни под разно не доводи мушко друштво, већ само и искључиво женско. После је мало попустио па је дозвољавао и колегама да сврате, али наравно, само одабраним. Ја сам то искористио и проширио свој посао на студентарију. Продавао сам им парфеме и књиге. Сталне муштерије имале су одређени попуст, а понекад сам пуштао и акцију. Рецимо, за три купљена парфема, мушка, женска, свеједно, четврти је ишао гратис. За књиге је било мало другачије. Ипак је то духовно благо. За пет купљене књиге добијали су једну гратис. Кркијева школа. Применио сам је и бизнис се расцветао ко пичка у пролеће. А мало сам и проширио посао. Убацио сам креме, помадице, свакојаке шампоне за косу, гелове за душирање и тако то. Чак сам им доносио и каталоге. Они су бирали, ја им доносио, неки су одмах пљунули кеш, а повлашћени су добијали на одложено. Целу ту шему склопио сам с једним Тонијем из Димитровграда. Његов буразер радио је на царини, имао своју шему и набављао робу коју је складиштио код Тонија на гајбу. Ја сам онда путовао за Димитровград код Тонија, узимао робу за џебалеска паре, па још и на рате, и тако склопио послић који је цветао као махнит. Почели смо чак да муљамо и са техником. Бугарске копије дивиди-а, теве-а, рачунари, веш-машине, микроталасне, цеде-и за кола, и још триста чудеса. Изнајмили смо још једну тезгу и проширили асортиман, али смо већину робе ваљали дор ту дор, с познатом клијентелом. И тако смо Урке, Крки, и ја, поново стали на ноге. У међувремену, Марија ми је саопштила како жели да упише ФДУ ин д сити ов Белгрејд. Ону прву идеју, да студира језике, ставила је у други план ако киксне на ФДУ-у. Морам да признам да ми није било свеједно. Једном приликом сам јој, онако изокола, саопштио да је ФДУ крупан залогај и да се не залеће превише. Боље да се држи језика. Руски, шпански, енглески, немачки, свеједно, али је она била упорна, ФДУ па ФДУ, ко дете за лизалицу. И шта сам друго могао? Ништа. Наша веза је била савршена и ја сам јој пружио подршку. ФДУ па шта ми бог да. Мени, мени. Њој је било свеједно, имала је жељу да конкурише на тај јебени факс, па ако буде испод црте одмориће годиницу, а онда ће конкурисати за језике, не знам како се зове тај факс, а и либо ме упаљач. Марија јесте била мултиталентована, говорила је течно енглески и немачки, добро је знала и руски, била је интелигентна, веома добро се сналазила на рачунару, и још много тога поседовала је у својим карактеристикама те је с тога имала велике шансе да разбуца факс и то о трошку државе, оно, буџет варијанта. У задње време смо се мало слабије виђали, јер је она све своје време уложила у то спремање за тај ФДУ. Нисам је ометао. Чак ни порукама. Сам сам јој предложио да ме назове кад буде желела да одмори мозак од учења. Међутим, она је учила ко блесава и имала је премало слободног времена. Виђали смо се на кратко, што би се рекло: на брзака. Мало прц-прц, мало цмок-цмок и оревуаре ћао. Како се пријемни ближио, тако смо се ми све више удаљавали, премда смо и даље били у стабилној вези; колико је то у таквим околностима допуштало да се тако назове. И тако...

- Упали смо у студењак, сели за сто и одмах се распричали. Црнка, с којом сам у стању тоталног обостраног пијанства и накоксаности одрадио телесне вежбе: ја њој, она мени; звала се Даша, рођена врањанка, која је штрикала прву годину на мито ВЕШ-у, смер банкарство, отчепила је две флаше апсинта илити доктор Џекил и мистер Хајд, који је висио, или који су висили на оној етикети и напунила свима чаше. Апсинт, у мањим количинама, хај, у већим, зајебано. Али кога је у том моменту болео чиндов за последице. Прве чашице литнуле су на екс, а допуна је стигла секунд касније. И све би било супер да једна Дулчинеја, она прокупчанка, или прокупљанка, не знам како је граматички исправније, није на компу пустила оног пешкирића Чолу. Истог трена постао сам садо-агресивац и кренуо да се обрачунам с компом. Дулчинеја је изгледа обожавала тог фосила, руку на срце с феноменалним гласом, али с песмама - уби боже! И ту је настао проблемчић који је претио да ескалира у преозбиљан сукоб где би Дулчинеја од мене лично добила једно дегажирање с картом у једном правцу. Стала је испред компа и није имала намеру да се склони од њега. Онај фосил је дрндао своје сељоберске кичерице, Дулчинеја га је штитила, а ја сам почео да пиздим. Секунд је делио моју десну ногу од дегажирања Дулчинеје са све компом и фосилом у њему, али је тада на сцену ступила Маришка, рођена нишлијка, српкиња руског порекла; њен ћаћа, руски Србин, оженио је Рускињу, а ова је ћерки дала име по својој кеви, баби, или тако некако. Елем, Маришка, кратка плава косица, пирсинг на носу, на обрви, и на пупку, с телом лајк Шакира, стала је између мене и Дулчинеје антислухисткиње, и полако ме повукла за собом. Прво ме је спустила за сто, где смо слистили по пет апсинта за седам секунди, српско-српскоруска школа, а онда ме одвела у своју собу и понудила ми свој лап топ да сам одаберем оно што желим да слушам. Док су ме у глави шутирали трипови кокса и апсинта, ја сам покушавао да пронађем јебени фолдер где се скрива јебена музика неке ултра зајебане лап топ марке за коју никад чуо нисам. Неко би реко: последња реч технике, ја бих реко: живи курац. Никако нисам успевао да се снађем. Маришка је, у међувремену, донела две пуне чашетине апсинта, једну тутнула мени у руке, другу кренула да сркуће и, сместивши ме на њен кревет, кренула да пребира по фолдерима. Ја сам отпио пола чашетине и већ кренуо да се губим у недођији опијата кад је с лап топа грунула Аврил:

 - „Chill out, what you yellin' for? Lay back, it's all been done before and if you could only let it be, you will see. I like, you the way you are, when we're drivin' in your car, and you're talkin' to me one on one, but you become somebody else, 'round everyone else, your watchin' your back, like you can't relax, you tryin' to be cool, you look like a fool to me, tell me:
Why'd you have to go and make things so complicated?
I see the way you're actin' like you're somebody else, gets me frustrated,
life's like this you, you fall
, and you crawl, and you break, and you take what you get, and you turn it into, honestly, you promised me i'm never gonna find you fake it, no no no...

 

                                                                      Наставиће се...  Хух...

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 06 Decembar, 2011 22:39
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Нешто касније Урош је запалио кући, а ја сам прилегао да мало одморим. Чини ми се да још ни око нисам склопио кад сам зачуо куцање на вратима. Ма није ми падало на памет да устанем. Ма ни за милион долара. Куцање се настављало. Бацио сам поглед на екран телефона. Нема пропуштених позива, нема порука. Значи ништа битно. Куцач на вратима мого је да буде било ко: поштар, луди комшија који жели да ме измасакрира, лопов, пандур, више пандура. Ко зна. Углавном нико битан. Нека куца, проћи ће га. Није га прошло. Шимпанза више није куцала, ударала је по мојим вратима као блесава. Да није неки лудак? Побего из лударе па би сад код мене да се угњезди. Па може, ал јуче. Окрећем се на другу страну и покушавам да заспим. Не могу. Стока не престаје са својим штрапацирањем мојих врата. Ионако им мало хвали да одапну, још им треба и овај узурпатор с Фрејзеровим песницама да им направи шалтер. Више комада шалтера. Е, сад је било доста! Задавићу га голим рукама! Бесан ко рис кренуо сам ка вратима са само једном једином намером: да задавим говно! Откључао сам браву, нагло отворио врата и таман што сам пустио шаке да изврше своју мисију, у трену сам се растопио као пахуља. Сав мој бес нестао је као руком однешен, кад се пред мојим очима појавила та блесава клинка која ме је, изгледа ми, узела под своје. И знам да то није добро, и знам да ћу да најебем кад-тад, и знам да ћу после тога дуго, дуго да се кајем, али се, и поврх свега тога, ипак препуштам тренутку, јер само је тренутак стваран живот, поготово кад ти у том тренутку стоји анђео пред вратима од деветнаест годиница са смарагдима у очима.

- „Што не отвараш, а? Кријеш неку унутра?“

- Ау, јеботе.

- „У шта си се то претворила, анђеле? У патолошки љубоморног Белфабиа?“

- Не одговоривши на моје питање, Марија се завукла у дневну собу и легла на кревет. Са све патикама. Волим старке на њеним стопалима, али не у мом троседу. Каква некултура. За све то су криви они смрадови из есадеа и она њихова глобализација. Глупе серије са сценама где глумци у штрокавим патикама право са улице улете у кревет, а ове наше наивне будале их копирају, мислећи да је то неки модеран трип, а не схватају да су то само глумци и да после снимљене сцене у стану, који је у власништву филмске продукције, долази до детаљног хемијског чишћења, а чак и да није тако, чак и да они то заиста раде, зар морамо, бре, и ми да покупљамо свакаква говна која нам се сервирају са запада? Испирају нам мозгове, јебу нас у здрав разум, јебу нас у дупе, бре! А ми? Ми ћутимо и клањамо се. Е па, ја нећу! Нећу и тачка! И натакнем их на вићгла све од реда! И Мекдоналдс, и Секс и град са све Ким Катрал, и хот-дог, и кока-колу, и Памелу Андерсон, и бејзбол, и голф, и тенис, ма све, бре! СВЕ!!!

- „Уморна сам...“

- Ма јок ниси. Само ти се чини. Мало си ми разјебала врата оним десетоминутним иживљавањем, мало ми сејеш бактерије по кревету с тим патикама, мало си се јебала с гимназијалцима... Ма у праву је онај блесави Урош. Тачно тако. Прво редаљка, па онда мени у загрљај, онако уморна. БИП јој материна она БИП да јој БИП материна!

- „Могу ли да се истуширам код тебе?“

- Молим те учини то, што пре, и постани трибал са запада, а онда испари из моје гајбе. „But some things will never change. That's the way it is.“ И прихватиш...

- „Наравно.“

- Узела је пешкир из ормана, иако не знам зашто, и отишла у купатило. После два минута одјекнуо је млаз из ручице за душ. Отишао сам до фрижидера а тамо од вопса ни трага. Упао сам у шпајз, али ни тамо није било никаквог алкохола. Вратио сам се у дневну собу, отворио креденац и затекао седам стаклених флаша разноликог облика, наравно, празних. УФ! Запутио сам се у књавач-магацин, упао унутра, зграбио ручицу фиоке и цимнуо ка себи. Чепркао сам по њој. Вутра, тренутно забрањена због ђавола у мом купатилу, који ми немилице троши врућу воду, табла ксалола, хм, фолијица с коксом, свакако. Брзо и ефикасно. Развлачим линију, убацујем бело у ноздрву, склапам фолијицу, с остатком робе, док шмркам и гутам кокаин који ми разјебава слузокожу. Но ускоро ће то бити заборављено. Пар минута и ћао. Палим цигарету и излазим у мој хангар слободе. Седам у фотељу, увлачим димове и чекам тај рад. Минут, два, три... седам, осам и ево гаааааа... Е, сад ме баш заболе и за врата, и за кревет, и за врућу воду, и за ђавола у купатилу, ма за све, бре. Све ми равно. Одавде па до Колумба. Набијем га на курац! Не сад, кад одем на онај свет. Е, тамо ћу да их карам, све до једног. Свакога ко ми је умесио горко тесто мог горког живота. Од Адама па све до последњег говнета које ми је место меда потурило пелен. Јебаћу их жестоко и то без презерватива.

- „Ух... Препородила сам се. Ово туширање баш зна да опусти.“

- „Ваљда душирање?“

- „Туширање, кретену, ту-ши-ра-ње!“

- „Каже се душирање. Туширање је француска, односно латинска реч која значи додиривати, пипати. Такође се употребљава кад неког желиш да увредиш. Туширање је цртање тушем, наношење водених боја четкицом. А душирање значи купати се поливањем илити прскањем. Шта ли вас уче тамо у школи ја не знам.“

- „Шта булазниш, бре, ти? Душирање. Свашта! Па не перем ја душу него тело. Види се да си завршио Трговачку, келнеру!“

- У мамицу ти...

- „Прво и пре свега ја нисам келнер, него техничар услуживања, а друго и затим ја у школи никад ништа нисам ни учио. Тамо само једу говна из уџбеника који су други насрали. Ја сам школу отаљавао чисто да је прођем. Да не бауљам по њој ни дан више него што је предвиђено. А у то време, кад ме баш вучеш за језик, школовање није ни постојало. Осми разред основне уништили су ми летећа НАТО говна. Прву годину средње уништило ми је свргавање Милошевића, али за то не жалим, напротив. Другу годину уништили су ми професори с њиховим штрајковима. За трећу годину нисам имао времена јер сам морао да радим како бих се прехранио, а и професорима и школству се јебало за образовање ученика. У четвртој години јебало се мени, и за професоре, и за школу, и за образовање, и за државу. Ја нисам академски грађанин и немам диплому накурченог свршеног студента, али сам за половину њих Јохан Волфганг Гете!“

- „Ууууу... Да ниси мало претерао Јохане?“

- „Ни милиметар! 30% грађана Србије је неписмено, других 30% имају само основну, 15% има средњу, а других 15% су завршили факс од којих је велика већина покуповала дипломе.“

- „Јел?“

- „Јесте.“

- „Добро Гете, а шта би са преосталих 10%?“

- „Којих 10%?“

- „Па оних 10% што ти се затурило математичару. Набројао си све скупа 90% грађана Србије, али ти је преостало још 10%. Па, куд ти се дедоше они, Гете?“

- „Дедоше се под земљом. Поубијале их комуњаре и остала багра њихових потомака. Воде се као живи, само су нестали и не зна се где су. Не зна се за јавност, али питај црну земљу па ћеш да видиш где су. Шаљу позиве за гласање мртвим људима, шаљу позиве за војску мртвим клинцима, уписују мртве као живе да би избалансирали рат између морталитета и наталитета. Морталитет већ деценијама побеђује, али онима којима то одговара то успешно и прикривају. А вама у школи продају муда за бубреге. Читај мало ваншколску литературу, можда ти се и разбистри ум.“

- „Где, бре, ти оде...“

- „У срж сурове реалности црне Србије, црне да црња не може бити.“

- „Добро је, Борисе. Схватила сам.“

- „Ниси! Појма ти немаш.“

- „То је већ увреда Борисе. Почињеш да ме вређаш.“

- „Ма немој! Па како то један обични келнер може да вређа будућег академског грађанина?“

- „Добро. Стани сад.“

- „Што не питаш твоју професорку историје, која кења како је Тито народни херој, шта се дешавало од 43. до 46. године под командом врховног? Што је не питаш зашто се ваш велики маршал борио против Срба у првом светском рату као аустријски каплар? Нека ти објасни мало подробније ко је то сатанизовао Србе на Косову и Метохији, ко их је расељавао, ко их је зверски убијао за време српа и чекића. Ко је забрањивао славе? Ко је уништавао православље? Што не питаш професоре физике одакле оном хипохондеру Ајнштајну теорија о томе како маса, простор и време, нису непромењљиви, него зависе од брзине кретања? Пуловерчина са сандалама добио Нобелову награду за физику, а домаћи му урадила жена. Што не...“

- „Прекини више! Шта ти је?“

- „Шта је мени? Шта је теби? То је право питање!“

- „Дошла сам код тебе, идиоте! Да будем са тобом. Зато што ми је стало до...“

- „До чега?“

- „Заборави.“

- „Зашто? Па ја сам само келнер, само пуцнеш прстима и ето ме! Молим госпојице? Изволите госпојице? Шта жели ваше гимназијско височанство?“

- „Јеби се!“

- „Хтео бих ја, ал не могу да се дохватим.“

- „Сељачино! Зашто ли сам уопште и долазила...“

- Марија је излетела са терасе директ у кухињу, а затим упала у дневну собу и почела да скупља своје ствари. Онако у срџби до прскања. Мене је индиферентно болела кита, али сам се мало штрецнуо кад сам зачуо њен грцај. Плаче? Није ваљда. Устао сам да се уверим у то да ми се плач, односно грцај само причинио. Међутим, кад сам упао у дневну собу угледао сам Марију како склупчана седи на троседу и заиста плаче. И мада ми је кокс бридео по венама и чинио да ми цвиле јаја за све, нешто ме је ипак тињало у дубини душе. Вероватно њене сузе на мом троседу, на мојој гајби. Да је изјурила ван, ма у каквом стању била, вероватно би ме жуљао лакат. Но, Марија је остала у мом стану, згужвана грцала у мом троседу, а то је значило да не жели да оде, да и поред свега жели да остане крај мене и пређе преко свега. Тренутак патетике или чега? Не знам. Али њена душа је гурала сузе кроз смарагд очи и избацивала их ван капака, а то је болело. Њу? Не знам. Нисам јој у глави. Мене? Да. Зашто? Не знам. Била је млада, сувише млада и ја нисам смео себи да дозволим тај ћеф да је повредим. Није заслужила. Изгледа да је неким чудом постала део мене. Повређујући њу, аутоматски сам повређивао себе. Моја себичност? Не. Повезаност? Њене и моје душе? Можда. Напет сам. Напетост прераста у бес на самог себе. Плаче. Јеботе, анђео плаче због мене. Због мене будале која не зна шта хоће у животу. Сети се, глупи Борисе, да ти анђео само једном слети у загрљај. Сети се... Пришао сам лагано Марији и нечујно сео покрај ње. Ћутао сам. Она је брисала сузе. Гушила грцај који јој је раздирао груди. Осетио сам. Окренуо сам се ка њој и загрлио је. Ништа није рекла, само је спустила главу на моје груди. Једном ми је рекла да се ту осећа најсигурније. Зарио сам јој прсте у локне и уснама јој брисао сузе. Полако су нестајале, али је шмрћкање још увек било присутно. Као и благо подрхтавање њеног тела. Још јаче сам је загрлио и чврсто је држао уз себе све дотле док није престала да дрхти и шмрћка. Опустила се. А онда ме и загрлила. Све је заборављено.

- „И јеботе Гете, знаш?“

- Мислим да се никада у животу нисам толико смејао. Па она је тотално откачена! Доказана дијагноза. Одједном ми је кокс продрмао вене и забио ми се у живац мождане коре. Онај живац који шаље сигнал мојој патки да је време за буђење. Скочио сам на Марију као напаљена волина која ништа није карала 20 месеци. Поцепао сам јој мајичицу, а она је крикнула. Повлачила се ка углу троседа с оним провокативним кезом. Још више ми је набила адреналин. Стргао сам јој панталонице и бацио их на други крај собе. Смејала се онако похотно и чврсто држала црвене гаћице, раздражујући ме тим чином још више. Кокаин ми је диго адреналин до максимума, вене су ми пулсирале по челу, као да желе да истога трена попуцају. Одједом је пустила гаћице и шчепала ме за врат. Зарила ми је нокте у шију, али ја нисам осећао бол. Као да сам мазохиста па ме то још више распалило. Стргао сам јој гаћице, а она је уздахнула. Пичка јој материна ненормална! Сваки њен покрет, сваки мимик њене физиономије, сваки њен похотни крик, чинио ме је још напаљенијим и никако нисам могао да се зауставим. Гребала ме по леђима и дахтала све јаче и јаче, трљајући своју вагину о моју бутину, тамо где су се једва назирали квадрицепси. Затим ми је шаке ставила на груди и гурала ме од себе, док је вриштала и даље трљајући своју јажу о моју бутину. Почео сам да пуцам по свим шавовима. Мој набрекли фалус је стремио ка његовом циљу, ка његовом топлом рају, а богами и мом. Одједном је склонила руке и бацила их изнад своје главе док се увијала, тражећи да је прободем. Зграбио сам је за кукове и окренуо је на трбух једним потезом. Добио сам неку натрприродну снагу. Чинило ми се у том тренутку да могу све, да могу да дотакнем небо. Десном шаком је тражила и напипала набреклог лудака, набреклог до пуцања. Поново је крикнула. Затим га је стегла толико јако да ми се сва крв сјурила у мозак. Све ми се зашамутило. Више нисам имао разум, само страст. Блудну, развратну страст. Принела га је к себи и гурнула унутар њене влажне жаруље. Јако и снажно, до краја, до јаја. Дахтала је и увијала се као развратница. Разбила ми је све системе и узела ме под своје, сада и дефинитивно. Лудачки ми је крв шикљала кроз вене, а срце ми је пребијало груди. Забоден унутар ње постао сам и део ње. Више него икада, најјаче до сада и од сада. Увукла се у мене, увукла ми се у душу. Пичка јој материна...

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 06 Decembar, 2011 22:32
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Осећао сам по свом врату врели дах. Нежно ме је будио. Још увек сам био у полу сну, али сам контао да је то Маријино романтично буђење. Кроз полу сан, с још увек затвореним очима, говорио сам:

- „Ммммм... још само мало љубави...“

- „Ево, ставићу ти га, нећеш га ни осетити, али ћеш зато кроз пола сата шетати као шатка“ - шапутао је нечији глас. Био је нежан.

- „Ево, још само мало...“

- Нагло сам разрогачио очи и на милиметар од свог носа угледао блентовчину Ксалолчину. Препао сам се. Усрао сам се! Његове похотне очурде зјапиле су пред мојим носем, а његова асиметрична уста развукла су се у најогромнији перверзњачки осмех који сам икада видео. Скочио сам на ноге и одлетео у купатило, затарабивши се у њега. Гурнуо сам руку у боксерице, и препипавао анални отвор. Трип с којим живим одкад знам Уроша. Моја ноћна мора. Добро је. Блесави Урош није ме дефлорарисао. Носим се мишљу да га убијем, исецкам на комаде и разбацам на све четири стране Лесковца. Јебем га у главу његову поремећену. Бар ће ми дупе бити безбедно.

- „Хе, хе, хе, хе, хе....“

- Слушам његов одвратни кез са спољашње стране врата мог купатила. Опраштам будали, јер ипак је он мој најбољи ортак, а и још увек ме није обљубио. Комадање мог најбољег ортака стављам у фасцикли „размислити“ и бацам се на душирање док мислим о мојој краљици Марији. Марија? Гасим душ, излазим из каде, прилазим закључаним вратима и питам:

- „Урке, где је Марија?“

- Не одговара.

- „УРОШЕЕЕЕ!!!“

- „Шта је?“

- „Полижеш ми јаје.“

- „Ма сисај курац!“

- „Еј?“

- „Еј.“

- Бира речи. Пази се да му га вербално не завучем, поново.

- „Где је Марија?“

- „Отишла је на редаљку. Чека је маса напаљених главића средњошколчића. Али не брини! Чим задовољи гимназијалце вратиће се теби у загрљај.“

- „Набијем те на курац! Знаш!“

- „ХА, ХА, ХА, ХА...“

- Опет онај његов кретенски смех. Пичка му материна! Ја, бре, Марију... АЛЛЛОООО... Борисе, чил аут. Касније, можда, да, сад, никако не. Обрисао сам се пешкиром, обукао само шортс, јер је напољу био диван дан, а и доста топао, и изашао на терасу на којој је Урош већ правио бакљаду маријуане. Одмах сам се прихватио дувке, јер ме је Марија исисала синоћ, јуче, јутрос... Јебем ли га, али ми је хитно било потребно било шта што би ми повратило енергију. Урош је увукао дим до бешике, предао ми бакљу, а затим ме упитао, испуштајући дим:

- „Јеси смислио неки предлог за шљаку?“

- Уууу... јебем ти. Па ја сам на то скроз заборавио.

- „Јесам, али мислим да је Кркијева идеја одлична. Само је треба мало дотерати, унети јој неке финесе“ - триповао сам док сам џ сисао као луд.

- „Какве финесе?“

- „Па, рецимо да на тој другој тезги бацимо оне пластичне столове и столице. Може на комад, а може и комплет. Можемо да убацимо и неке слике, оно акварел, уље на платну и то, а?“

- „Акварел?“

- „И уље на платну. То је сад жешћа фора. Ове јајаре бизнисменске су се наложиле на уметност. Чули дебили да су слике, нарочито оне скупе неког познатог уметника, сад у моди, па би и они хтели да се модернизују...“

- „Шта кењаш, бре, ти? Јел ме зајебаваш?“

- „Што, бре, то је уметност. Имамо књиге, убацимо и слике, ем ширимо културу, ем згрћемо лову. Шта више оћеш?“

- „Ко ће, бре, мамлазе један међу овим паорима да купује слике?! Да шириш културу међу џукелама које не знају да склопе ни једну просту реченицу, да им продајеш уље на платну? Па они ће да однесу то до куће, да нађу неку пластичну флашу и да крену да цеде уље из те слике, чисто да им се нађе за трактор. Ееее, будало једна. Нашо си где ћеш да шириш културу.“

- „А шта си ти смислио филозофе?“

- „Ништа.“

- „Па шта онда једеш говна!? Ја сам бар дао предлог. Какав такав.“

- „Дај шат!“

- Е, набијем те на курац баш! Јебо те шат! Фак ју вери, вери мач. Окренуо сам џ, сместио га међу усне, пазећи да не опечем језик, и дао га Урошу. Мислим шат, и то добар шат. Поцепао сам му плућа, кашље ко блесав. Тако му и треба, јебо га шат! Примирио се после пар тренутака и унутрио се у једну тачку. Вероватно је смишљао свој предлог за шљаку. Ја сам измотао један изненада, а он ниједан. Сад је морао да смисли неку идеју, било какву. Јеби га, такав је договор.

- „А шта мислиш да продајемо иконице, бројанице, крстиће и то. Ложе се на те дрангулије ови шатро верници?“ - пренуо сам Уркета из контемплације.

- „А? Ма јок. Те дијаболе то купују по црквама. Ложе их тамо ови попови да је то као просвећено и да купују та говна искључиво у цркви. Нема ту леба за нас буразеру...“

- Урке је био у праву. Колико год био луд и блесав, морам да признам да су му вијуге експресно радиле. Познавао је менталитет лесковчана као сопствени длан. Ретарди то купују по црквама, а попови се богате. Стара свештеничка гатка. Покајте се грешници, славите славе, дајте донације цркви, стављајте прилоге иконама, купујте просвећене дрангулије, јер то је просвећено светом водицом са чесме из које цели Лесковац пије воду, с тим што га они напарфемишу оним уљем па делује привлачно. Ништа паметно нисам мого да смислим, а и вуњка ми је разјебала систем. Изгубио сам се у времену, као и Урке. Посматрао сам га. Буљио је у моје шаторско крило, као да ће у њему да прочита сву мудрост овог света. Препипавао је маскирне шаре и у њима тражио идеју. Или га је ганџа шутнула у педу и бацила у неку маскирну фикцију. Нисам више хтео да га прекидам. Пуштио сам га да лута по својој екскурзији. Можда му тамо негде и сине нека добра идеја. Ко зна. Ја сам отишо до ходника и кренуо да пребацујем огромне количине књига у стор хаус рум. И она је била препуна, али сам морао да направим мало реда. У комоди сам сместио сву шунд литературу, а у орману сам преређивао дела, класификујући их по азбучном реду како бих се касније лакше снашао. У картонским кутијама сам смештао књиге које су се највише продавале. Уредно сам их сложио и поређао уза зид. Затим сам спаковао парфеме које сам требао да однесем Кркију на бувљак. Не знам колико је све то временски трајало, али када сам се вратио на терасу, Урке је и даље у истом положају, с оном истом концентрацијом контемплације, урањао у дубину шаторског крила. Или је на прагу идеје која ће од нас направити милионере, или је човек једноставно прсо, скроз на скроз. Нисам га прекидао. Лагано сам узео кључеве од џете, покупио пљуге и шибицу, и натоварио се кутијама с парфемима. Једва сам их снео испред зграде. Срећа па сељоберска комуњара није била у мом видокругу и чулокругу иначе би му натанкирао онај његов комуњарски чмар с овим бућкуриш кинеским парфемима. Стрпао сам парфеме у џету, припалио пљугу и кренуо ка бувљаку. Нисам стиго ни цеде да укључим, а већ ме је стартовала мурија испред ТЦ Пијаца. Излетели су од нигде, као да су изронили из земље. У пичка им материна она... она...

- „Дозволу и саобраћајну!“

- А камо молим, матер ти јебем. Пружио сам дахији у плавој одори своју дозволу и Уркетову саобраћајну. Кроз главу сам претурао по сећању дал имам нешто од недозвољених супстанци по џеповима. Мислим да немам. А парфеми? Огромна количина разноразних мушких и женских парфема кинеског бућкуриша. Што је најгоре биле су ту и неке копије. И све то без икаквих папира. Ето кривичног дела. Дахија ми је разгледао таблице, буљио у саобраћајну и у возачку бескрајно дуго, као да је проучавао Сенеку. А и да јесте, пендрекчина ту ништа не би разумео. Шта глупа пандурчина зна о моралном понашању, о поштовању и љубави према људима? То је, бре, Милошевићева школа. Она где ти пандур лупи шамарчину па после поставља питања, она где те испендречи по бубрезима, она где те шиба мокрим новинама све док не признаш и што јеси и што ниси учинио. Сад је ту школицу наследио Милошевићев омладинац, уважени нам господин министар унутрашњих послова Дачић. И шта сад? Као има промена? Као дошла демократија? Кад, бре? СПС у влади, СПС у власти, Дачић шеф полиције, демократија мало морген. Јебем те животе...

- „Шта имаш у гепеку?“

- „Прву помоћ, дизалицу, алат...“

- „Ајд ти лепо то отвори, па да ја мало разгледам.“

- „Извините, али ја се стварно журим. Бака ми је на самрти. Управо су ми јавили...“

- Колико ли сам пута сахрањивао баку да ми је да знам.

- „Ааааа... Зато се у журби ниси ни везао, а и возиш без мајице, а колко видим и у чапучама.“

- Каже се папучама, магарче пандурски. И јебем ти појас! Како сам то заборавио. Она кучка од вутре је за све крива.

- „Па кажем вам да су ми сад јавили зато сам у журби овако кренуо.“

- „Ајде онда једна казна на брзака за невезани појас.“

- Мајке ти га злочиначке!

- Пандурчина је нажврљала казну, ја сам потписао, ставио у касету, са свем дозволом и саобраћајном, и кренуо својим путем. Шта сам друго могао. Боље и то него да ми чепрка по гепеку и ишчепрка парфеме и боцу без атеста. А и она прва помоћ је стара ко Царичин град. Још сам добро и прошао.

- Кад сам стигао на бувљак затекао сам најезду људских сисара који су опасали нашу тезгу, а мали Крка, окупан знојем, једва је постизао да услужи муштерије. Брзо сам сместио кутије у бункер и помогао Крки. И зајебо се. Најезда је трајала два сата без секунде предаха. Ситуација за рубрику „веровали или не“. Ал добро. Позитивна страна је у томе што смо се отарасили доброг дела робе и узели позамашну своту новца. Нема шта, Крка је трговачки геније. И уништитељ беле куге. Ех, да је више оваквих Крка у Лесу, град би освојио наталитет и трговина. Кркизам је мајка опстанка у овим тешким временима. Коначно је стигло и затишје, па смо на миру могли да скухамо и посрчемо кафу.

- „Кркензи, како иду књиге?“

- „Слабо, брате, слабо. Нудим ја, ал они ме гледају ко да сам пао с крушке. Продао сам ову једну... како се зваше... Више од нуле, од оног...“

- „Звонка Карановића“ - допуних Крку.

- „Е да, тог. И продао сам Нож, од овог...“

- „Вука Драшковића“ - поново допуних Крку.

- „Е да, тог.“

- Кркац је памтио наслове књига, али не и писце.

- „Је ли, а да није тај Драшковић онај брадоња што ти виси на зиду у соби?“

- „Јесте.“

- „Е, јеботе, који си ти лудак. Место да лепиш неке пичке, ти лепиш овог брадоњу, још си га и урамио, ко да је неки светац.“

- „Е мој Крки. Добар си, брате, ко лебац, ал си тежак тупаџија.“

- „Зашто?“

- „Зато, батице, што је тај брадоња један од наших највећих књижевника. Сем тога да није било њега и ти и ја би данас, или лежали мртви на неком фронту, или би гулили ћенифу у ћелији. Тај брадоња је први кренуо на Милошевића, трпео понижења, батине, атентате, олајавања, а све зарад Србије и њене деце. И да не дужим, он јесте светац. Живи светац. Сачувао је част и образ и није продао буљу за репа.“

- У Кркијевом погледу нисам видео неку претерану импресију за ову мини едукацију из блиске српске историје којом сам нахранио свог ортака. Превише је млад, превише зелен, а чини ми се да га много и не интересује ни историја, ни књижевност. Гледа човек како да прехрани жену и децу. Разумем га. Потпуно. Није му лако. Живимо у јебеном паклу, живимо међу ментолима, криминалцима, и политичарима који само гледају како да натанкирају своје банковне рачуне пре истека мандата. Шта Кркија заболе за историју, културу, политику земље и остала срања кад му једно дете кмечи гладно, друго цвили усрано, треће крешти попишано, четврто јауче од грчева у стомаку, пето на путу, жена му са стомаком до зуба трчкара од једног до другог детета, чисти, пере, кува, рачуни му се коте ко ненормални, цене само скачу, а он јадан цео дан тезгари у бункеру, а после, кад треба да оде кући да мало прилегне, поигра се с дечицом, помогне жени, он место тога јури људе по граду и продаје им пластику због јебеног процента који му крпи рупе које не покрива плата с бувљака. Шорт енд сик лајф ин дед Лесковац. Судбо, флинто стара...

 - Након што ме је Кркијева тужна судбина бацила у жешћи бедак, морао сам моментално да одем кући, да се напуцам вуњаром и да курву судбину шутнем у заборав на једно сат-два, макар. Ушао сам у стан, закључао врата, упао у собу за кунтање, која је уједно представљала и магацин, измотао из фиокице кет вутре и изашао на терасу да смотам буксну и спроведем реч у дело. Међутим, чим сам ногом ступио на терасу, застао сам као укопан. У неверици. Луди Урош је и даље нутрио у шаторско крило у оном истом положају у ком сам га и оставио када сам кренуо до Кркија. Или је Ксалолчина кројио неку супер зајебану идеју, или је једноставно пошизео. Забринуо сам се и због једног и због другог. И једно и друго зна да те сјебе. Ако смислиш супер идеју, а не успеш да је спроведеш у дело, хоће од тога мозак да ти се распрсне за вечита времена. Оће, богами! Знам пар таквих примера.

- „Уроше?“

- Није се ни померио, није ни трепнуо. Чини ми се да није ни дисао.

- „Уроше, бре!!“

- „А... А?“

- Добро је. Вратио се.

- Сео сам у фотељу и кренуо да ролам буксну, а Урке је из полулежећег положаја прешао у седећи, чекајући свој ред за дувку. Мислио сам у себи како су за све што се догађа човечанству данас криве искључиво и само паре. Паре те чине дрчним, грамзивим, халапљивим. Људи због пара раде све, кољу, убијају, ратују, лажу, ма све. Јебале их паре и оног ко их измисли. Људи су стока. До јуче је Уркету и мени било супер. Имали смо довољно пара за сасвим пристојан живот, а онда је он улетео с том идејом о проширењу посла. О потрагама за новим извором прихода. И све пореметио. И себе, и мене, и Кркија. Сви смо смишљали предлоге и идеје за нови посао који би требао да нам олакша живот, и што смо више о томе мислили, то нам је живот све више измицао из шака. Тачније, протицао је поред нас. Јебем ти проклете паре. И овај усрани живот.

- „А шта мислиш да продамо џету, уштекамо још мало лове од пластикарије и да отворимо брзу храну, а?“

- „Урке, зајеби ме више! Те твоје глупе идеје. Пола града се бави тим послом и то већ годинама. И шта ћеш сад ти ту? Да нећеш можда да упаднеш и да их све разјебеш? Банкротираћемо због тебе, будалетино.“

- „Ма мора, бре, да има нешто што још нико није измислио.“

- „Нема. Све је већ измишљено.“

- „Мора, бре, да има! Само треба да се размишља.“

- „Има Урке, у праву си. Ето, људи још нису смислили како да рециклирају говна и од тога направе храну. Ето ти идеје. Размишљај.“

- „Ма дудлај га.“

- „Не, стварно. Има ту логике. Пази! Покењаш говно и ако је тврдо, ставиш га у ледару, замрзнеш га, затим га упакујеш у неко шљаштеће издање, удариш му добру рекламу и продајеш га као говнолед. Глупи људи ће да помисле да је то нека нова марка сладоледа и одмах има да се сјуре до прве продавнице да полижу твоја смрзнута говна. А од пролива можеш да направиш неку крему против бубуљица и митисера. Има лудака који ће и то да купују. Само ти треба добра реклама.“

- Урош се смејао као шашав. А и ја исто. Ана нас је собула ко сељак пиво пред задругу. Хааааај... То је оних сат-два одјебавања кураве што нас кара док не умремо. Она има свој закон који извршава, а ми тражимо рупе у њему. Филтер слободе, макар и фиктивни, важно је само да га искористиш паметно. Урке и ја, управо смо га упражњавали. Ево ти курац судбино! ХА!

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 06 Decembar, 2011 22:24
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- „ ... Марија завела ред на гајби, богме и у мојој глави, распоред ствари сад је на оба места онај прави, право да ти кажем никад нисам волео кухињу, ал тренутно сецкам кромпир од кад смо заједно ту, и јебо клубове и светла, скупу гужву, масу света, скупим руљу нашу сместа, чим је лепо време - фешта...“

- Марија се смеши док заједно пловимо џетом по забуђалим калдрмама, избегавајући наплатне рампе с ауто-пута. Неке ипак нисмо успели да заобиђемо, због цајтнота, те смо пљунули кинту друмским разбојницима 21-ог века. Ал није битно, путовање с Маријом до Старе Пазове пролетело је док си лупио дланом о длан. Састанак с Јоцом Пластиком протекао је брзо и прифесионално, његови радници избацили су сву робу са списка, ја сам пљунуо лову и кренуо да трпам пластикарију у и на џети. Јоца је тврдио да толика количина робе неће моћи да стане у џету ни под разно и да сам требао да дођем с неким комбијем. Рекао сам му да се опусти и ужива док гледа испраксованог мене како складиштим на немогући начин огромну количину пластике у збуњену џету. Чак су се и његови радници окупили око нас и чудили се чудом. Прво сам попунио гепек на крову, прекрио га шаторским крилом и канапом стегнуо до пуцања. Затим сам попунио гепек у џети, задње седиште накрцао до крова и попунио патос иза седишта возача, то јест мене, и седишта сувозача, то јест Марије, неке ситнице стрпао сам тамо где су требале да се спусте Маријине ноге; морала је да дигне ноге код шоферке и тамо их смести. Није јој сметало, напротив, било јој је веома занимљиво. Јоца и његови радници су и даље зевали у чуду док сам ја у његовој клоњи шмркнуо остатак лобеске. Вратио сам се назад с мудима као у Синђелића, поздравио се с пословним партнерима и кренуо натраг ка свом завичају. Марија је већ после пређених двадесетак километара почела да се преврће по седишту, жалећи се како јој је неудобно, а након четрдесетог пређеног километра кренула је екстремно да мрси муда. Прво је псовала пластику, па џету, а на крају и мене. Морао сам да станем како би се мало протегнули и удахнули ваздух, а и како бих малкице смирио разуларену Марију. Упаркирао сам џету лагано покрај пута, Марија и ја смо изашли ван аута, испијали густи од кајсије, којим нас је частио Јоца због немогућег складиштења пластике, научио је од мене фору која ће му много значити у послу; и гледали смо у предивне пределе јебем ли га ког места; нисам запамтио јер сам возио под оптерећењем. Оптерећење ми је стварало Маријино паламуђење, али сада је била умиљата као јагње. Нешто касније наставили смо путовање. Негде пред Јагодином кренула је да неартикулисаним криковима и покретима убеђује моју маленкост да свратимо у тај град због неког зоолошког врта. Моментално сам јој рекао да одјебе, јер не желим да улазим у Јагодину због неког кавеза у коме муче јадне животиње. Животињама је место у природи, а не у кавезима. Неки покварени људи конфискују животиње из природе, њиховог парчета слободе, трпају их у кавезе и зарађују огромну лову на њима, мучећи их. За мене је сваки посетилац зоо-врта чист перверзњак, јер ужива док гледа животње у заточеништву. Све посетиоце зоо-врта, као и њихове власнике, потрпао бих у Забелу, у једном огромном кавезу, а затим бих пуштио моје истомишљенике, и то потпуно бесплатно, да уђу унутра, да гледају заточену марву и да је хране. Волео бих да тада видим њихов израз лица и да чујем шта би тада рекли на ову моју хипотезу. Пичка им га материна садистичка! Марија ме је гледала згрануто и није проговорила ни реч све док нисмо свратили у Наисус на кафу. Кафа је била прескупа, 200 динџи по шољици, сестре им га спопандркнем зулумћарске, ал нема везе, јер се Марија након кафе размрдала и распричала. Помислио сам да изнајмим собу на пар сати и да се с Маријом максимално опустим, али сам брзо ту мисао избио себи из главе из више разлога. Први, ако им је фука 200 кинте, колко ли им је тек соба? Други, Марија би ме напичкарала уз образложење да она није фуфа која се дрпа по хотелским собама. Трећи, мрак је падао, а ваљало је стићи што пре, јер робу морамо да избацимо из џете и складиштимо у Уркетов подрум. Превише, превише разлога. Наставили смо путовање, а до завичаја нас је делило још неких тридесетак и кусур километара.

 - „ ... Нису довољне речи, само обичне речи да ме врате у живот, није довољан додир, ни да знам да те имам још само пар година за нас. Да ли знаш како желим да те нађем, да ли знам шта требам да знам, воли ме како никад ниси волела...“

- Марија је у полу сну у мом загрљају слушала откуцаје мог срца. Возио сам лагано уз ЕКВ, чешкао Маријине локнице, док сам се џетом пробијао по штек улицама Лесковца, заобилазећи керове са стоп палицом и књижурином за енормне казне које су нагло поскочиле од кад смо почели да се приближавамо Европској Унији. Они су имали своја правила, своје казне, своје стандарде и бенефиције, а ми смо их успешно пратили у правилима и казнама, али су стандард и бенефиције изостале; затуриле се негде док су наши властодржци по свету трагали за Младићем и Хаџићем и правили се шашави док су их скривали по Србији. Чистили су Србију од пластичних флаша и згужваних лименки, гистро, а допуштали онима, које су требали да очисте, да нам отимају и то мало сиротиње што је у нас остало. Транзиција батице, јеби га. Једва сам истоварио уснулу Марију испред њене кућице, пољубио је за гуд најт уз оно „чујемо се сутра“, а онда отишао до Уркета где смо разврставали пластику до дубоко у ноћ. На крају смо се мртви уморни сручили на кревете његове гајбе и закунтали ко заклани.

 

 - „Де си Крко мој те дрко!“ - зајебавао је Урке сопственог радника.

- „Ајде, бре, де сте више с том робом? Продао сам пола тезге, потражња је огромна!“

- И Урке и ја разрогачили смо очи од узбуђења. Тезга је стварно била полупразна.

- Крка, сем што је био Уркетов радник, био је и наш ортак. С времена на време би излазио с нама у хаварију. Није имао много слободног времена, али чим би нашао луфт одмах би нас исцимао да идемо негде и да се одеремо од алкохола и вутре. Крка је био тотално откачен тип. Са 16 година напумпао је своју вршњакињу, јеби га, био је неискусан и није знао да га извуче на време, но Крка је испао лафчина. Није отерао малу, није је терао да абортира, или да направи неко треће срање, већ је одмах малу довукао кући и незванично је оженио. Пар месеци касније добили су сина. Клинац Крка и клинка Нађа добили су мало клинче, будућег мужјака. Откаченом Крки као да та мука није била довољна него је себи, годину дана касније, натоварио још једно чељаде на врат, овога пута девојчицу; будућу женку. Маторци су му купили гарсоњеру и откурцали га за сва времена, Нађини родитељи купили су им намештај и, такође, откурцали своју ћеру ва вјек вјекова. Још увек малолетни, с два чељадета на грбачи, без посла, почели су да схватају своју гузицу која им је већ две године говорила да је у процепу; доста касно им је допрло до мозга. Ја сам предложио Уркету да прими Крку као радника како би он и ја имали више времена за неку додатну шљаку. Урке је прихватио и Крка је добио радно место продавца пластике на бувљој пијаци. Имао је плату од 200 евра плус проценат од продаје пластике ван радног времена на шта је он трошио подоста слободног времена. Крка је био добар момак и правио је добар пазар, и нама и себи, мало је своју породицу ставио на ноге, али билде остаје билде. Место да мало свог ђоку зипује у ћега, он га је стално вадио и гурао у сопствену невенчану супругу. Крка тренутно сада има жену и четири детета и једва крпи дупе. Нађа не ради нигде зато што мора да се брине о четири слинавка у малој, претесној гарсоњерици. Крка и Нађа су изгледа утриповали да су они изабраници који ће спасити Лесковац од беле куге, а како тек имају по 22. године велика је вероватноћа да ће и испунити своју мисију уништавања беле куге производњом малих српкињица и српчића. И ишло им је од руке, деца су била здрава, а на путу је било и пето. Наш ортак Крка је због уништавања беле куге добио повишицу од 50 еурића и одређене бенефиције; могао је да узме слободан дан кад год је хтео, а тада би га мењали, или Урке, или ја. Поред свега тога Крка је био и невероватно сналажљив. Умео је да утрапи производе од пластике случајним пролазницима који су пошли по све само не по пластику, али их је убедљива Кркина жвака нагонила да се маше за новчаник и пљуну лову за неку пластикарију. Крка је јутрос дошао на идеју да мало преокрене бизнис у нашу корист. За свака купљена три производа муштерије су добијале неку ситницу фрај као знак пажње. Та вест се по бувљаку разнела светлосном брзином и муштерије су нагрнуле као луде. Крка је имао посла преко главе, распродао више од пола тезге, а лову више није знао где да трпа. Урке и ја смо стигли таман на време да попунимо асортиман и припомогнемо малом Крки који је био при издисају; разбио се човек од посла, а богами и пара. Слагали смо робу, истовремено је и продавали, а нешто касније, кад се гужва мало стишала, Урке је отишао код Џоа по пљеске, ја у маркет по пивчугу, а онда смо се завалили у дебелој хладовини наше тезге коју смо оградили као војни бункер. Цепали смо пљеке и вопс, Урке је пребројавао лову, частио с 20 еура Крку за идеју и феноменалан пазар, а Крка је настављао са својим идејама. Рекао је да би требали да изнајмимо још једну тезгу, да је спојимо с првом, да снизимо мало цену производа, да наставимо с овим ситним поклончићима и да разјебемо конкуренцију, која је целог јутра глођала нокте због пропалог им радног дана. Мали Крка је разјебао све продавце пластичних производа на бувљаку и шире. Ми смо га шиљили, јер смо се усрали од пара, а конкуренција је плакала. Ја сам нешто касније донео парфеме и књиге, написао Крки цене, а овај је одмах кренуо да их разврстава и слаже по тезги. Помогао сам му да одвоји велика дела од шунд литературе како се не би зајебо током продаје. Затим смо се напушили ко стоке где нам је магична вутра јебала кеву, и пошто смо се разбили ко стакло и улепили ко смола, више нисмо били у стању да шљакамо. Затворили смо тезгу, Кркија сместили у такси и послали кући, а Урке и ја смо отишли код мене на гајбу. Упали смо унутра, опиздили зику до крајње ненормалности, чисто да мало дркам комшију комуњару, слистили још по једно пивче, како би избалансирали тас ву-клана који је ударао о патос. Пивики су нас мало повратили од канабиноида, а затим смо решили да подигнемо и адреналин. Поцепали смо две квантитетне линијетине квалитетне белчуге, а десетак минута касније били смо тоталитарно спремни на обрачун с Џингис-каном и целом његовом вишемилионском армијом. У моменту кад је Едо прштао на мом рачунару с нумером Трпај, Урош и ја, скакали смо по мојој гајби као два триперка која су решила мистерију вечног живота.

- „Ајмо сви у марицу, вози нас у станицу, тамо знају да нас туку, прошли су обуку. Чујем токи-воки, њих двојица иду до мене, кажу: Документа! Шта нас гледаш тако, мајмуне? Испразни џепове! Зашто су ти очи црвене?...“

- У том тренутку екран телефона моје архаичне марке почео је да светли ко вашарска балерина. Пришао сам телефону, а на њему је трептало име моје савршене локнасте лепотице.

- „ ... скини патике, чарапе, скини мајице, имал ишта, нема ништа, да прораде палице, бацио је гарант овде близу ове клупице, прави ми се паметан, ајмо с њим до станице...“

- Прилазим рачунару, смањујем тон до краја и затварам се у своју хаос собу како ми луди Урке не би ускакао у разговор. Ксалолчина је у трипу кад зна да истртља свашта, а то ми сада ни најмање није потребно. Не бих да Марија погрешно схвати идиотске трипове мог најбољег ортака. Телефон непрекидно звони и ја се напокон јављам:

- „ДАА!!“

- „Шта радиш?“

- „УПРАВО ПРИПРЕМАМ АМБИЈЕНТ ЗА НЕЗАБОРАВНО ВЕЧЕ С ТОБОМ!“

- „Не дери се кретену, одлично те чујем!“

- „КО СЕ ДЕРЕ?“

- „Ти, магарче!“

- „ЈА НИСАМ МАГАРАЦ! ЈА САМ СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ КОЈИ ЈЕ УПРАВО ПРЕБИО АЖДАХУ!!!“

- „Борисе, јеси ли ти нормалан?“

- „НЕ! ОДЛЕПИО САМ ЗА ТОБОМ!“

- „Ако не престанеш да се дереш, прекинућу везу!“

- Овај ултиматум спустио ме је на земљу. Иако ми је мозак бридео од кокса и осталих опијата, некако сам успео да се исконтролишем.

- „Реци, једина моја.“

- „Кад се виђамо?“

- „Одмах! Спреми се, долазим по тебе!“

- „За колико?“

- „За два минута сам испред твоје кућетерине!“

- „Молим?“

- Ух.

- „Рекох, за два минута долазим по тебе.“

- „Кажи ми лепо кад тачно стижеш, јер немам намеру да дреждим испред куће као прошли пут.“

- ЊЕ, ЊЕ, ЊЕЕЕЕ...

- „Стижем за тачно 8 минута, 35 секунди и осам стоти!“

- „Само ти сери.“

- „Не верујеш?“

- „Слушај ме добро! Овог трена укључујем штоперицу, ако те нема за обећано ми време, стићи ће те казна.“

- „Каква казна?“

- „Шутирање у муда 8 минута, 35 секунди и 8 стоти!“

- „А?“

- „Време креће... САД!“

- У пичка јој материна безобразна. И набијем је на курац за САД! И САД набијем на курац!

- „Урке дај кључеве од аута! БРЗО!“

- „ШТА ТИ ЈЕ КОЈ КУРАЦ, БРЕ!!!“

- Нисам имао времена да објашњавам Уркету да ће ми муда пребити блесава клинка која је преоптерећена временском тачношћу. Перфекционисткиња ће ми уништити фабрику за производњу малих Бориса тако што ће ми џелатирати кесе и од њих направити пекмез у року од 8 минута, 35 секунди и 8 стоти, премда је рок већ кренуо да тече. Ваљало је пожурити. Уркету сам отео кључеве, избацио га са гајбе и док смо се стропоштавали низ јебене степенице, укратко сам му објаснио да ћу вечерас бити с Маријом код мене на гајби и да ме не узнемирава сем ако није нешто озбиљно. Под тим „озбиљно“ мислио сам ако му је живот у опасности. Није му, изгледа ми, ама баш ништа било јасно, али га остављам у збуњеном чуду и газим џету, летећи као муња ка потенционалном џелату мојих мошњи. Будући да је већ килер ов д чаилд, не би ме изненадило да од мојих јаја направи кашу. Био сам озбиљно забринут за безбедност својих муда и џетом хватао пречице до Маријине куће. Упаркирао сам џету испред Маријиног чардака без икакве намере да напуштам унутрашњост возила. Што је сигурно - сигурно је. Унутар џете луда клинка нема довољно простора да ми измасакрира кесе. Напољу би већ било стани-пани. Притиснуо сам сирену, више пута, и чекао. Секунд касније на капији се појавила Марија с телефоном у рукама у коме је гарант стајала бројка која је претила мојим мудима. Да ли сам стигао на време? Не знам. Марија се, с осмехом краљице вампира, приближавала колима и то месту где сам седео ја. Брзо сам спустио шаке на своја муда, као фудбалери у живом зиду, и чекао ударац, ако сам закаснио, или крај, пре почетка, меча Маријиних стопала и мојих муда, уколико сам стигао на време. Њен осмех чинио ме нервозним. Закључао сам врата до седишта на коме сам седео. Марија се примакла пенџеру, окренула екран мобила ка мени, а штоперица је показивала 0:07:44.69. Ух. Одахнуо сам. Победио сам време! Вратило ми се самопоуздање, склонио сам шакобран и откључао врата с огромним кезом на лицу.

- „Извукао си се овога пута, свети Георгије!“

- Лепо звучи кад те неко за живота прогласи свецем. Нисам морао да пандркнем па да чекам наредних петсто година да се неко досети тога. Постао сам то овога трена, само...

- „Јебеш Георгија, бејбе, ја сам свети Борис!“

- „О свече, помилуј ме грешну!“

- „Свакако чедо моје, само да стигнемо до моје исповедаонице. Тамо ће ти сви грехови бити опроштени!“

- Марија је ушла у ауто, пољубила ме и рекла:

- „Па, где је та твоја исповедаоница, свече?“

- „У храму светог Бориса!“

- „Води ме тамо. Одмах!“

- „Ра-зумем!“

- Џета је запловила ка мом храму...

- Петнаестак минута касније, Марија је гола, ко од мајке рођене, упала у моју џумбус собу и упловила у мој француски лежај. Онако предивна, онако прекрасна, онако напаљена до неба, с телом које је саткао сам ђаво, опкорачила ме је и пустила да дубоко продрем у њу, у сам центар смисла живота... мога. ЖИ-ВОТ ЈЕ ЛЕЕЕЕЕЕП, НАНАНАНАНАНАНАНАААААА....

- Никада у животу нисам имао бољи секс. Надахнут, иновативан, с оргазмом који смо ускладили да нам се обома деси у истом тренутку. Јеботе, као на филму, али ово није био филм, ово је био живот, реалан. Максимално реалан и било је до јаја. Пљуга афтер сношаја била је божанствено укусна. Марија и ја. Загрљени, задовољни, весели. Дошло ми је да је запросим у том тренутку, али сам се брзо лупио по мислима. Да је запросим? Ја? Кад, бре? Па ја сам екстремно, екстремно против бракова! За живот у двоје да, за брак - никада! За јебени општински папир с потписом и штамбиљом који ће ме карати форевер? Фала, неје потребно. Неко рече да се свака савршена веза завршава трагично, раскидом или браком. И зашто кварити ову хармоничну идилу? Нема потребе. Лепо Марији, лепо мени. Значи ОЛЕЕЕЕЕ!!!

- Нешто касније Марија је направила шпагете за вечеру, приде две боце Ждребчеве крви од које смо се нарољали као блесави и поново завршили у екстравагантном коитусу на патосу моје дневне собе. Ту смо се и закуцали у сан. Чини ми се...

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 06 Decembar, 2011 22:12
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Отворио сам очи. Чист бели плафон. Није мој. Спустио сам поглед и препипавао собу. Живи крш и лом. Смрди на дуван и алкохол. Где сам то ја кој мој? ТРРРРТ... Зачуло се из предела моје непосредне близине. Окренуо сам поглед у правцу... ТРРРРРТ... У јебем ти... Брзо сам скочио из кревета. Црна разастрта коса, голо тело, савршено голо тело, савршено дупе, дупе из кога су испаљивани прч гасови с топовским одјеком. У како смрди! Тражим своје ствари по соби, фармерице, дукс, где су ми патике? Јеботе како јој одвратно смрди прдеж! То је од Џека... и кокса... не могу свега да се сетим. Рупе у глави. Где су ми јебене патике? Црнка наставља да прди и постаје веома несносно, опасно по живот штавише! Њен ректум није престајао са својим трипом док сам ја гацао по соби, тражећи своје патике. Процесија прдежа се наставила. Концизно: фатне су ме заболеле. У глави су ми севали блицеви синоћњих оргија, али ништа јасно; све замагљено, закукуљено, претворено у машту нејасности. Патике! Коначно. Назуо сам их на босе ноге, чарапе нисам ни помишљао да тражим, и излетео из прдеж собе у ходник. Полако сам отворио улазна врата студењака, и, готово на прстима, кренуо ван, затворивши их нечујно. Прва мисао: правац кући. Само што сам се спустио низ пар степеника и закорачио у трасу која је водила ка мом дому, иза леђа зачуо сам промукли глас с громогласним мумљањем одебљалог језика:

- „ДЕ СИ ПОЛШО?“

- Окренуо сам се Трбосековом гласу. То је био Урош. Мој ортак. Био је подујен ко да су га изуједали зунзари, оклембешена глава, уста у асиметричном положају, једном речју: сјебош. Сјебани Урке седео је на степеништу које је водило до његовог дома.

- „Пссссст. Не рови“ - шапутао сам, покушавајући да не пробудим уснулу прдеж црнку. Капирам прдење, то је нормално. Па сви ми прдимо, бре! Онај ко каже да не прди лаже ко пас! Сви прдимо, али црнкин прдеж воњао је на мртве пацове, а за тако нешто потребна је гас-маска коју ја нисам имао при себи.

- „АЈДЕ КОД МЕНЕ НА КАФУ!“

- „Шшшшш...“ - покушавао сам да уразумим разулареног авет Уроша.

- „ШТА ЈЕ? ЈЕБО СИ МИ ПОДСТАНАРКУ ПА БИ ДА ЗАПАЛИШ, А?“

- Морао сам да га успентрам уз степенице, убацим у гајбу и затворим и закључам врата његовог дома. Сместио сам га за сто и морао да се бацим на кување кафе. Сјебани Урош би уништио и шпорет и кухињу да је онакав кренуо да кува кафу. Смућкао сам фука, припалио цигарету и себи и ортаку, и кренуо с расањивањем, његовога и мога. О синоћњем тулуму нисам желео ни да размишљам. А богами, добар део тога нисам ни могао да извучем из својих раскрзаних сећања. Урке је почео да рола џукс, потпуно безуспешно. Хеђови су му падали по столу и поду, а дуван од цигарете расуо се свуда по соби када је блентовчина од Уроша поломио цигару у намери да је измућка с вуњаром. И ја сам био тотално сјебан, али опет довољно прибран да сролам буксну, једну овећу како би се расанили и вратили у колосек из кога нас је катапултирала синоћна журка. Припалио сам поприлично добро сролану буксну и кренуо да увлачим димове канабиса скроз до пете, као блесав. Урке - такође. Након што смо посисали џохусафета и поцврцали кафу, Урке ми је уфурао шљаку која ми уопште није била потребна у овом моменту, али пошто само ми ортаци у том послу, морао сам да прихватим. Требао је да иде у Стару Пазову по пластикарију, но како је био максимално неспособан за ту екскурзију, ја сам морао да преузмем одговорност. Ја, мамуран, исцеђен и потпуно неспреман за то дуго путешествије. Дао ми је списак робе коју требам да покупим, лову за робу, гас, путарине и клопу. Тутнуо ми је и сто еврића као дневницу. Вратио сам му педесет.

- „Шта ти је, бре?“

- „Не треба ми толико.“

- „Па ми смо ортаци, делимо лову.“

- „Добро, бре, кад ми буде требала узећу је.“

- Урке је измотао кокс и нацртао две линије, које смо одмах усисали у себе. Ух. Раскочивање је почело, елан се враћао у моје тело, и дух, и пут, онај предуг до Старе Пазове, више није био тако предуг. Скратио се, минимизирао у мом нагудраном мозгу. Узео сам кључеве од џете и кренуо на своје путешествије. Урке ме је зауставио на прагу куће.

- „Морамо да проширимо бизнис.“

- „Зашто?“

- „Ово је, брате, шићарење. Морамо да смислимо неки уноснији посо, иначе ћемо с овим само да наставимо да крпимо дупета.“

- „Шта ти је, бре? Имамо довољно лове, а готово да и не мрдамо гузицом.“

- „Да. До сада је било добро.“

- „Па у чему је од сада проблем?“

- „У томе, брате, што се појавило тушта и тма продаваца пластике. Јеси приметио колико их се накотило по граду?“

- „Јесам, али ми имамо најјефтинију робу!“

- „Да, али то неће потрајати. Ушли су џибери у шему и почели да снижавају цене. Пронашли су јефтину набавку. Ако убрзо не смислимо нешто, одраће нас конкуренција!“

- „Ма нема везе, крпићемо рупе парфемима и књигама.“

- Иначе, ја сам преко једног Кинеза набављао бућкуриш парфеме по смешној цени и продавао их трипут скупље једном клинцу из краја који их је растурао даље по кућама широм Лесковца и околине. И клинац је имао солидан проценат од тога. Тим парама плаћао сам рачуне и клопу. Имао сам још један извор прихода. С ортаком из дана војске, из које су ме, узгред, ишутирали пошто су провалили да конзумирам марихуану у ненормалним количинама, ваљао сам књиге које је он набављао не знам одакле. Било је ту свега и свачега, од шунд-литературе до великих ремек-дела попут Достојевског, Золе, Тургењева, Сабата, Цанкара, Андрића, Држића, Пекића и многих других. Оне су биле мало скупље, а и купци су их избегавали, вероватно зато што их нису контали. Један кретен ми је за Борхеса реко да пише глупости и да га овај ништа не разуме. Замислите тог јадника који тврди да Борхес пише глупости. Сваки даљи коментар је сувишан. Лик је једноставно био глуп и површан. Имао сам препуну гајбу Коеља и Буковског и они су имали одличну прођу. Међутим, и мене је почела да кара конкуренција те је Уркетов предлог узет за разматрање. И од књига и од парфема једва сам извлачио кинту за преживљавање, и да није било Уркетове пластикарије тешко да бих опстао. И, наравно, одмах сам пристао на Урошев предлог. Морамо под хитно да пронађемо још неку шљаку. Договорили смо се да ја, током пута за Пазову и назад, смислим најмање три предлога, а Урке ће на својој гајби чепркати по мозгу и кројити своја најмање три предлога. Од њих шест извући ћемо један најбољи, онај који доноси највише лове, или бар два пристојна којима ћемо крпити дупета. Урке је био у праву и сетио се тога на време. Егзистенција нам је стварно била угрожена и ваљало је одмах бацити се на размишљање. Пре тога морао сам да свратим до гајбе да се издуширам, пресвучем и позовем Марију. Марија ми је задња пала на памет. После оног синоћ и овог јутрос готово да сам и заборавио на њу. Душирање хладном водом распасуљило ми је разум и следило муда, али ме је зато потсетило на Марију. Не би било лоше да ми прави друштво на мом путовању. Нисам смео то никако да кажем Уркету јер би он јео говна како ће ми Марија заузети место сувозача, које, мора се признати, прима добар део пвц продуката. Ал јебеш пластику, у питању је Марија! Чим сам се спремио за пут одмах сам окренуо њен број. Телефон је звонио, али се она није јављала. Изгледа да сам га издувао код Марије. Ал није ми јасно зашто? Поштујем обећање дато јој синоћ и опет окрећем њен број. Звони. После треће шкрипе звона позив се прекида од стране ње. Јебо те, не могу да верујем. Ладно ми је прекинула звоњаву. Ништа Борисе, изгледа ми да ћеш на ово путовање сам. Таман што сам изашао из стана и закључао врата, стигла ми је порука. Вероватно је од Уркета. Чега ли се сад досетио? Отворио сам поруку. ОП! Порука од Марије. Муњевито сам је прочитао.

- „У школи сам воланска незналицо!!!“

- ОУ! Ово је било испод појаса. Опраштам јој, прелазим преко увреде, јер ја знам да знам да возим кола. За школицу сам заборавио. Шаљем јој порукицу.

- „Ајд са мном на једно пропутовање кроз Мајку Србију!“

- „Са тобом у колима ни мртва!" Smile

- Пу, пичка ти материна она гимназијска. Килер ов д чаилд! Поново опраштам ово за кола и скрећем тему на школу.

- „Јебала те школа, ионако је завршаваш за пар дана. Ајде излази из те зграде где вас уче погрешним стварима. Долазим по тебе!“

- „О, црни Исусе! У шта си се то претворио? У Ничеа?“

- Ова мала баш зна да ми гази нерве.

- „За 5 минута сам испред те твоје школице и чекам те највише 5 минута!“

- „А, ако не изађем за 5 минута?“

- „Онда кочи дупе на дрвеној клупи и буљи у професорског лихвара!“

- Стрпао сам телефон у џеп и сјурио се низ степенице. Успут ме је пресрео комшија и кренуо да пизди и млатара рукама:

- „Не мог бе да спијем од твоји тресоглавци! Овое зграда, овдена се знаје кућни ред!“

- Пролетео сам поред маторе комуњаре, не констатовавши га ич, и наставио својим путем. Он ми се разуме у музику дртина једна ретардирана. Та пичка комуњарска је са својим удбашима друкнула ко зна колико поштених лесковчана, који су једноставно били против црвених рекеташа и егзекутора, а ова пичкетина са својом менажеријом им је одузела животе, само да би аванзовала. Накрао се и напљачкао за време Тита, а сад ми глуми кућни ред и поштење. Набијем га на курац ја! Лично и персонално! И њега и све те убице испод српа и чекића. Зачекићарим им га мајци! У ствари жени, мајке су вероватно изрокали, као и очеве, по партијској дужности. Е црна Србијо, тешко да ће ико одмрсити ово безданско клупко под твојим скутом замршено ва вјек вјекова, још од 1389. па све до данас. Комунистичке чистке, болесни ратови деведесетих, атентати, отмице... Било, не поновило се... Никад!

- Излетео сам из зграде и улетео у џету. Покрет! Лагано кроз Радничку, а онда лево кроз Николе Скобаљића. Кроз главу су ми летеле слике из дана војске у коју сам нерадо отишао. 25-ог марта, јебем ли га које године, у свитање сам кренуо на регрутацију, директно са кућне журке на којој сам се од вињака нарољао ко блесав. Још увек ми је дубало у глави. Мислио сам да ће ми тамо, на том регрутном прегледу, наћи огромну количину алкохола и марихуане у венама, и надао сам се да ћу добити оно двогодишње одлагање. Међутим, када смо стигли у Ниш, где се вршила регрутација, они докторски криминалци су ме испрцали на брзака, рекавши да сам више него способан за војску. Јебем им матер! Имао сам касније још времена за маневрисање и смислио опцију. Факс. За курчев факс морао сам да конкуришем по Нишу, али ја за то нисам имао ни времена, ни новаца, ни живаца. На крају сам у Лесу уписао Вишу Економску, смер туризам. То ми је добродошло, јер сам потврдама са ВЕШ-а ескивирао одслужење војног рока. Али та сјебана установа је била толико корумпирана да су прешишали чак и амере, који су прваци света у корупцији. Доказано, али они то веома суптилно прикривају. Корумпирани професори алкоси су исисавали мизерни буџет студената, школарина је била шокантно огромна, као и цена испита, обнова године и сва остала срања која су измишљали. Трпео сам то срање три године, а онда сам их откурцао без пардона и напустио ту мито установу и зулумћарске алкосе с дипломама. Успео сам на блеф да се још годиницу провучем, одбијајући позив, али је и томе дошао крај. Морао сам да одем. Али, с идејом у глави. Та идеја била је ганџа. Нисам хтео да се правим луд, хтео сам на фињака да их натерам да ме сами избаце на слободу. Пушио сам вуњару као блесав. Једном кад смо камповали на стрелишту, то је била нека као обука, али ја у томе нисам учествовао; вадио сам се на жуљеве; сролао сам џукс, завалио се у шаторчић и пухао. Чекао сам ону глуперду од старијег водника да дође и да ме нагази на делу. И угурсуз је дошао. Чучнуо је испред шатора, мунуо оне његове очурде у унутрашњост гудра-шатора, видео ме, а онда устао и ноншалантно отшетао даље. Мислио сам да ће да ме друкне поручнику или мајору, али гуланфер то није учинио. Хтео је да настави да ме кара, онако војнички. У папучама сам провео период до заклетве. Једном сам подјебавао неког пуковника, мислећи да ће ми то помоћи, али сам добио једно трпање у мозак и то тако што сам четири дана и четири ноћи дежурао покрај неког разјебаног магацина препуног ничега и чувао возни парк кампањола, дајца и кадета без точкова, шајбни, мотора и цирада. Чувао сам јебене каросерије. После сам три ноћи за редом чистио кењару; поздрав од старијег водника. Мајке им га набијем! Након заклетве отаџбини, на којој сам ја упорно ћутао, али морао да се потпишем, прекомандовали су ме у Пожаревачку касарну на дообуку. Нова надређена говна с чиновима, премда, руку на срце, и у Зајечару и у Пожаревцу било је пар добрих ликова с чиновима, али мањина; велика већина чинила је говно до говнета. Наставио сам с вуњаром, а онда су ме на крају и провалили. ХА! Одмах су ми одштампали документ да се губим кући на две године. Ја сам се фолирао да ми је шатро жао, али сам у ствари једва чекао да одјебем одатле. И успео сам. Два дана касније био сам у свом дому, а годину дана касније укинули су обавезно служење војног рока због професионализације. Тако сам извуко буљу. ХИП-ХОП урееееееј!!!

- Скренуо сам лево и лаганини клизио по Булевару. Исказ је шибао, а пошто је Булевар био препун пинк генерације ја сам одврнуо стерео супер зајебаног Уркетовог цеде-а, и песмица је кренула. Мало инатирања није на одмету. Цензуришу нам слободу музичког опредељења на теве-у и радиу, али ми имамо одговор на конзервативне мозгове затуцаних људских бића у покушају. И ево им га на! Отворио сам оба џетина прозора и дао им га у пролазу:

- „А онда понавља се опет иста прича, дал ће боље да се заради од зике ил порнића, када напумпане дударе по микрофону ударе, нек чује родно село шта је постало од музаре. Другачије би било да су дали је у школу, сад је касно да се кају што су предали је волу, цело имање наше је код Поповића Саше, нек се пије, нек се ждере, нек разбијају се флаше, само да мајка види љубимицу своју, на теве-у како њаче да је зајебала Стоју, а све док амбари су пуни, док је трактора и коза, неће с првог места топ листе дојка да се сроза, у гранду као таленат откривена за новце, постаће још један пример како шишају се овце...“

- Оооооуууу... Попреки погледи препуни мржње закуцали су се за моју главу. Трајало је од семафора до семафора, а ја сам намерно клизио по друму ко пуж и држао средњи прст увис, избачен кроз порзор. Вероватно су ме испсовали ко џукелу, али ја их нисам чуо, уживао сам у песми, прозивајући, уз помоћ Исказа, сва говеда која припадају том шлајму. Бунт ће бити присутан увек и на сваком месту све дотле док гњидама не дође из дупета у главу да ми бирамо шта ћемо да слушамо. Нек затварају клубове, нек нас лепе цензуром, штампаћемо и слушаћемо нашу ствар. Дувај га ретардирана генерацијо розе шлајма, а и ви остали антислухисти!

- Паркирао сам се на паркингу испред Гимназије, припалио цигарету и чекао Марију. Имала је фору од 5 минута, али, пошто ме је Исказ орасположио, дао сам јој луфт од 3 минута кашњења. Испред суда стајала су два кера и меркала ме аматерски провидно. Керови су керови, глупи ко чиндов, и да су се сакрили под земљом осетио бих њихов базд. Брзо сам напустио џету с телефоном у рукама и кренуо ка улазу у Гимназију, чисто да их мало поколебам. Стара добра фора, ја сам ђак-гимназијалац. Прошао сам капију и сео на клупицу. Керови су ме и даље посматрали. У школу нисам могао да улазим, јер би ме тамо одмах провалили да нисам члан њихове комуне, а то би још више узбудило пандуре који би ме одмах заскочили. У џепу сам имао пола грама коканиђе, кет магичне вутре и таблу ксалола. Од свих психоактивних супстанци једино би ксалоли прошли, за остало би се нашао иза решетака. Нисам мого да се курчим и покусно сам пустио порукицу Марији, прекршивши дату јој реч да је ни минут, преко обећаних јој пет, нећу чекати. Исказ је чекач продужио за још три, а глупи чауш-крпељи још за ко зна колико.

- „На клупици сам у дворишту. Чекам те.“

- Јебено дуго сам чекао одговор, или ми се то само тако чинило. Средњошколци су пролазили поред мене и заобилазили ме у широком луку, непријатељски расположени према мени, зато што им карам другарицу на коју они само могу да дркају; сем оне дефлораторске пичке, али џибер више није ту, а то је срећна околност. Међутим, ја им другарицу још увек нисам карао, а велика је вероватноћа да неко, од заобилазивача мене, јесте. Пандури су прешли улицу и шатро чекали неког крај капије Гимназије. Марија ми још увек не одговара на поруку, пичка јој материна, и ја почињем да параноишем. Она дувка на Уркетовој гајби поразила је кокс и сада је она диктирала темпо, а зна да буде и те како зајебана, посебно у оваквим тренуцима. Све је добро док не почнем да паничарим. Извлачим из џепа паклу Дрине и шибицу, лагано припаљујем цигарету и кроз трепавице испод обрва мотрим ситуацију. Пандури гистро причају, гледају на сат, ја лагано извлачим фолијицу с лобеском и завлачим је у клупицу испод даске. Керови бацају поглед ка мени, кидишу, јебене поруке још увек нема, ја враћам Дрину и шибицу у џеп и вадим телефон. Пишем још једну поруку.

- „Стварно се журим. Изађи, молим те!“

- Морао сам то да додам, јер ми је дупе у потенционалном процепу. Почињем да паничарим због чекач пандура који сада блену у мене ко да сам терориста и спремам се да дигнем Гимназију у ваздух. Какви танкопрсти папкари, жене им га набијем! До крајника! ВУ-кет вадим из џепа и спуштам поред лобеске. У том тренутку стиже ми порука. Само да је од Марије, помозите савезници са неба.

- „Како изгледа кад некога чекаш, и надаш се да ће доћи, а њега нема па нема?“

- Умљз... Сад је нашла да ме дрка! Јааааааооооо...!!! Разумем је донекле, али сад тренутно немам времена за патетисање. Гори ми под дупетом. Немам излаза, немам опције. Остала је једино Марија. Једино и само она може из овог срања да ме извуче. Покушавам да сталожим набујале страсти напичкаравања килер ов д чаилд и куцкам порукицу наде.

- „Као еон најтеже патње, али за мене љубав нема граница. Смарагд окице твоје чекао бих до последњег откуцаја свога срца. Скрати ми патњу и допусти да се окупам у твојим очима.“

- Порука патетичног магарца паћеника. Али боље и то него мардељана. У том стиже још једна порука.

- „Уживам у твојој патњи док те гледам са прозора. Хи, хи, хи...“

- Па пизда ли ти материна она... она... Окрећем са ка прозору из којих вири мноштво средњошколских глава и не видим је. Сигурно се крије иза неког стуба и подјебава ме док мени табани цврче по жару, а у глави већ замишљам џелате моје слободе, како ме свезаног бацају у бувару. Револтиран куцам поруку.

- „САДИСТО!!!“

- Пандури пролазе кроз капију и крећу се у мом правцу. Средњошколци застају и праве лук око ситуације која смрди на привођење. Не могу да скочим са клупице и дам се у бег, јер су ме снимили у џети. Јебена џета, јебени пут у Стару Пазову, или Нову, више ни сам не знам куд требам да идем, јебена гудра дрема подно мога дупета, а...

- „Па, доста сам те мучила.“

- Марија! Никада нисам био срећнији у животу. Овог трена није била само анђео, није била само талија, била је мој анђео талија чувар. Предивна, прекрасна... Устајем, грлим је, грицкам јој увце, она се смешка и гура ме од себе, док ја погледом гледам пандуре укопане у месту и тотално збуњене. Три секунде. Затим се окрећу, напуштају двориште Гимназије, скрећу лево и одлазе ка пандурској станици. Дувајте га пандурска говеда! Средњошколци разочарани због мог нехапшења, разочарани што је најлепша риба у Гимназији у мом загрљају срећна и насмејана. И они се окрећу и одлазе пут својих учионица. Дувајте га гимназијалци! И дркајте га на постере и порниће, напаљени балавандери. С Маријом у загрљају крећем се према капији. Шапућем јој на уво да ћу је уфоткати, да ћу од те фотке направити постер у њеној природној величини, да ћу га урамити и закуцати у зид моје собе за сва времена. Она се смеши, говори да то није довољно, да она заслужује много више... НЕЕЕЕЕЕЕ.... Вутра и лобе су у клупици! Куд ћу, шта ћу? Размишљај Борисе, размишљај. Вадим из џепа 50 евра и дајем јој их.

- „Нисам мислила на то, кретену један! Нисам ти ја курва па да ме плаћаш, мамлазе!“

- „Ћути, бре, кој ти је... Иди с тим еврима до прве мењачнице да их разбијеш у динаре. Ја идем да купим клопу и неки сок да имамо за пут.“

- Дошло јој је из дупета у главу. Смеје се, извињава ми се, ја је љубазно молим да пожури, јер већ дебело каснимо, и мотрим на клупицу. Ако ми неки клинац мазне робу, уклесаћу га у гимназијске степенице, кеве ми! Клупица је пуста, хвала богу, Марија се дала у потрагу за мењачницом, а ја за својим психоактивним продуктима. Брзо сам их измотао из клупице и још брже смотао у џеп. Напустио сам двориште усране школе које ме је умало коштало подуже робијице, и упутио се ка џети. Марија се вратила 5 минута касније, разбила је евре.

- „Јеси узео клопу?“

- „Нисам. Заборавио сам да су ми то једине паре које имам.“

- Лажем, наравно да лажем. Морам, шта ћу.

- „Па, шта ћемо сад?“

- У јебало те више то „па“.

- „Ништа, купићемо успут.“

- Ушли смо у џету. Коначно крај морбидне неизвесности. Палим мотор и КРЕЋЕМООООО....

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 06 Decembar, 2011 17:06
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- „Камо даље, рођаче, из пјеска вире крунисане главе, шта то раде, прде у прашину. Чини ми се, рођаче, да је стандард покварио људе, једу говна и сањаре...“

- Штулић је поезијом прцао Милошевића, а ја сам хасао неке бајате макароне вит д чиз плус кечап и оригано. 15:22, кућни ред у току, а мени волуме, што би рекли сељобери, на 15, таман да тресем целу зграду и све у њеном анексу у пречнику од 300 метара. Осећам комшијску мржњу која дуба о зидове, под и врата моје гајбе. Ал баш ме велелепно заболе. Бацио сам тањир и виљушку у судоперу, чаша воде - увек, затим сам отишао до купатила и кренуо са хигијеном. Прво, детаљно прање зуба и комплетне усне дупље. Док сам шмирглао зубе четкицом, Џони је прозивао: „Иза прозора немирног осећам њихове сјене, гледам како кроз зидове плешу - курвини синови...“ Ооооо дааааа... Песник, музичар, геније. Тачка. Друго, детаљно душирање тела, од главе до пете. Релаксација психосоматског система је душирање, на трећем месту. Прво чврсто држи секс, друго вутра. После детаљног хигијенисања, прелазим на релаксацију коју заузима друго место. Прелазим нивое у овој игрици званој: живот. Надам се да ћу вечерас стићи до нивоа нумеро уно са краљицом Маријом. А завет баки? Е, дебиле! Оћеш да ти падне цреп на главу? У реду је бакице, у реду је. Бићу џентлмен. Изашао сам на терасу, мој хангар слободе, завалио се у фотељу, сролао буксну и припалио је. Ууууу... како се чури лула мира! ТеХаЦе, ТеХаЦе, ТеХаЦееее, на наааа...

- Листам именик кроз дим маријуане и тражим М као МАРИЈА, без ане. Ганџа ме је звизнула по мозгу и зашамутила ми све његове вијуге. Џук се и даље дими, а мени беже слова по телефону. Не могу људски да се концентришем. Почињем сам себи да се смејем. Какав сам ја билде. М... М... М... Где је то јебено М више? Ево га! Напокон. М, М, М... МАРИЈА. О да! Дал да јој напишем поруку или да је позовем? Порука? Позив? Порука? Позив? Јебем ти релаксацију број два! Каква кучка, у ствари обе. Курвају се са мном, мазну ми лову и још ми јебу кеву. Гасим кучке о под пепељаре. Јебала ми је кеву ова ганџа, улепио сам се ко никада до тада. Значи, позив се одлаже до даљњег. Још ми само хвали да ме Марија провали да пухам Марихуану и да ми каже: МАРШ! Не долази у обзир. Порука? Наравно. Где је сад та опција у пиз... Ево је. Шта да јој напишем?

- „Да ли си спремна за излет?“

- Каква глупава порука. Јебем ти вуњару!

- „Где?“

- Уф, добро је.

- „То је изненађење!“

- „Хм...“

- Шта га сад мрси кој мој? „Хм“ - шта јој то значи?

- „Природа? Сангрија? Ти и ја against destiny?“

- „Оке.“

- Ах, то њено „оке“.

- „За 20 минута?“

- „Долетећеш на метли?“

- Шамар преко поруке. Мала дефинитивно има смисла за хумор.

- „Не. Долазим са облацима.“

- „Оооооооо... Исусе, јеси ли то ти?“

- „Грехови су ти опроштени, моја Марија. Идеш са мном у рај!“

- „Излет или вечни?“

- „Вечни!“

- „О, Исусе, чекам те!“

- „Стижем... ускоро.“

- Опрости ми боже, али за Марију - све! Немој да ми се мрштиш! И твој син је за његову дао све. Одмах сам окренуо Уроша.

- „Брате, требају ми кола! Хитно!“

- „Шта је, пуко ти водењак?“

- Урош и његов глупи смисао за хумор.

- „Имам судар с анђелом. Требају ми твоја кола и немој да ме дркаш!“

- „Ае дођи до мене.“

- „За минут.“

- Узео сам из фиоке последње две црвене, нашљискао се парфемом, искључио комп, нек комшије мало одморе, и запалио код Уркета.

 - Урош је живео у Гаврила Принципа, 200 метра од моје зграде. Кућу му оставио ћаћа који је 99. погинуо на Косову за време бомбардовања. По косовским шумама и горама шибали су их шиптарски, а са неба НАТО терористи. Уркетов ћале, као и његова три ортака, нису имали шансу. Смрадови изазивају рат, а невини гину. Јеби га. Урке је од тада почео да пије ксалоле, а кад се његова кева преудала, само две године након погибије Уркетовог ћалета, и запалила за Нови Сад, овај је немилице кренуо да деље и алкохол. Судба је курва, but, life goes on. Срећа у несрећи је то што је Урошев ћала био ликчина, ринтао је као коњ и саградио кућу на два спрата. Први спрат има три собе, кухињу, и купатило. Исто то има и други спрат. У њему живи Урош, први спрат издаје студентарији и од тога има месечни приход од 300 јура. Има и тезгу на бувљаку на којој продаје пластикарију. И то му је остало од ћалета. Пластикарија, кад се све сабере и одузме, доноси му приход од 400 јура месечно. Собе плус тезга, једнако је 700 јура. Урке живи ко гроф. Са 700 евра месечног прихода у Лесковцу си гроф, и те какав! Зато он по цели дан чеша јаја и боле га бриге за све. Родио се човек под срећном звездом. И нека је. Првенствено због тога што је, и поред свих својих мана и лудила, ортак до јаја.

 - Пењем се на степенице Уркетове гајбе, а из његових врата управо излазе две мрак рибе. Пролазе поред мене, смешкају се, „ћао“ - поздрављају, „ћао“ - одпоздрављам. Не осврћем се за њима, иако желим. Није по бонтону. Јебеш бонтон. Окрећем се, а два предивна дупета у тесним шорцевима спуштају се низ степенице, скрећу лево, и улазе у просторије предвиђене за студенте. Какав срећник ова Ксалолчина. Упадам у његову собу и затичем га за столом. Брије кокс.

- „Шта радиш то кретену?“

- „Управо сам примио две нове стиденткиње. Оног билдера сам љубазно најурио. Мота ми се ту по јазбини и дворишту с оним напуцаним телом. Глуп је ко курац. Све што зна је да диже оно олово од сто кила. Мисли да ће му то надоместити онај кратер што има у образовању. Какав муфлон. Јутрос је отишо...“

- „Питам те за то што трпаш у ту носурду, кретену један. Јеботе муфлон!“

- „Ајде седи и не сери.“

- „Који ће ти то курац, брате?“

- „Шта си ти, психијатар? Јеси дошо по ауто или да ми држиш сеансу?“

- „Дошо сам по ауто. Дај кључеве!“

- „Чекај, бре, чекај. Мораш да ми помогнеш нешто.“

- „Неам времена. Журим!“

- „Ајде не сери. Требаш ми да спустимо онај двосед из дневне собе.“

- „Где да га спустимо?“

- „Доле, у собу новопримљених студенткиња. Муфлон је отишо, собица је спремна, али јој хвали још један кревет. Не могу да допустим да ми се клијенткиње гужвају у једном кревету. Морам да им обезбедим све услове, девојке морају да уче! То је младост и лепота Лесковца, а и повећава ми приход.“

- „Добро, бре, добро. Ајд да пребацимо тај кревет па да палим.“

- „Чекај!“

- „Шта је сад?“

- „Узми прво један лајн, требаће ти снага. Тежак је то двосед.“

- Кокаин. Зајебана дрога. Имао сам пар блиских сусрета с њом, с њим. Енергичан, причљив, еуфоричан, раздражљив и бизарно зајебан. Под коксом ти се јебе за све, лебдиш, дотичеш небеса од фиктивне среће, као да постоји нека друга сем фиктивне, али, увек оно „али“, уколико претераш може да ти сјебе срце, или мозак. За-је-ба-но! Но, један лајн учиниће да стварно дођем са облацима по моју малу Марију. Марија! У јеботе! КАСНИИИИИМ....

- Шмркнуо сам лајн и брзом брзином с Уркетом снео двосед у „студењак“. Урке и ја смо ту собу летос средили цакум-пакум. Двосед је лего ко кец на десет. Две мрак студенткиње, једна плавуша, друга црнка, с телима Џесике Албе, отварају неки француски коњак и пуне четири чаше. Пичка им материна балава! Маторци их послали на едукацију, за коју су пљунули подебелу цифру са много нула, а оне? Оне јебозовним телима, приде коњак, ни мање ни више но француски, троше туђе паре и оргијају. Урке седа за сто, лоче коњак и заводи плавушу. Плавуша се задовољно смешка, срче коњак и шамара Уркетов поглед својим, мора се признати, величанственим атрибутима. Црнка одлази до угла собе, тркељише по компу, пушта Cranberries - Wake up and smell the coffee, има укус што се тиче музике, враћа се за сто, узима две чаше скупе француске скаламерије, једну пружа мени, другу приноси својим уснама, смеши се и чека да журка крене. Ја имам карту за журкицу, преда мном савршена студенткиња, коњак, кокс увелико осваја моју мождану кору, у позадини Cranberries, нумера Wake up and... Ја не могу јебено да верујем! Шта ја то радим? А Марија?

- „Дај кључеве!“ - препао сам Уркета.

- Док је он збуњен вадио кључеве од аута из џепова, ја сам дрмнуо коњак, кад је већ фрај, извинио се црнки, уз брзоплето и сметено оправдање, оставио празну чашу на сто, буквално отео кључеве из Уркетове шаке, која је тек напустила џеп, и буквално излетео из куће, као метак. Јебеш журку, авион црнку, коњак и конак. Чека ме анђео у људском телу од деветнаест гимназијских годиница, смарагд очима, и с именом Мајке Божје. Све указује на то да не смем да зајебем ствар. Прво, ако зајебем, испашћу највећи мамлаз на кугли земаљској, друго, навући ћу на себе превише непријатеља. Већ су ми за грбачом две љуте баке и један дека, који се можда колеба због оног другог деке, мог деке, још ми само хвали да се замерим Богу, Исусу, и његовој кеви, а и она Магдалена Исусова би се одмах ту умешала. И НАТО, и Пентагон, и КГБ, и НАСА, и ЦИА, и БИА, и Садам, и Бин Ладен, и Гадафи, Милошевић, Тито, Хитлер, Стаљин... су пичкин дим наспрам ових величина са небеса. Ове друге ко јебе, оне прве не бих волео да имам за непријатеље. Никад! С њима бих рађе у савез.

- Улетео сам у ауто, креснуо мотор, и нагазио гас до даске. Срећа те Урке има џету, да је неки прдолино... Превише, превише касним. Бацио сам поглед на телефон. Нема позива, нема порука, добро је. А можда и није. Касним проклетих 15 минута. Вероватно ме Марија напичкарала и завукла се у свој чардак. Сад више неће хтети ни да чује за мене. Који сам ја муфљуз. Прелетео сам Дубоки пут, прошишао поред главне Поште, као тане пробио раскрсницу, ко их јебе, ја имам предност. Или можда не? Ма ко их јебе! Нека трубе... и нека га дувају. У Јужноморавских бригада ме зауставило јебено црвено светло. Мајке му га црвене набијем! Комуњарска улица, комуњарско светло, шта очекивати од њих. Наравно да ће да ти рокну нож у леђа. Ух, те комуњаре... И даље владају пичка им материна! Ајде више, глупи семафоре! Жуто, гас! Бела џета лети кроз Нишку улицу, ја под коксом, и све изгледа као да стварно долазим са облацима. Само још да ме сачекају два смарагд ока. Ајде небеса, помозите. Са вама сам ушао у савез. Одјебо сам све најјаче земаљске организације, иако могу да ми избуше буљу за секунд. Оп, ево је гајба. Али пред њом нико. Само то не, само то не... Упаркирао сам џету и изашао из аута. Осврнуо сам се лево-десно, али од Марије ни трага, ни гласа. Бацио сам поглед на њено двориште - ништа, на кућетерину - ништа. Е јебем ти... Брзо сам извуко из џепа телефон и окренуо њен број. Јебеш поруке, сад сам под коксом и могу све!

- „Еј, Марија!“

- „Реци.“

- Уф. Мирише ми на типично одјебавање.

- „Овај... управо сам стигао...“

- „Касниш.“

- Ех тај глупи женски трип. А кад оне касне? Тад ником ништа, јел да?

- „Мало сам... имао сам неких... овај... непредвиђених... Али сад сам ту! Чекам те испред!“

- „Хоћеш орден за то? Ја сам те чекала 20 минута па ништа.“

- Дал је могуће? Анђео се претворио у Луцифера.

- „Имао сам мало проблема са облацима, знаш, нису тачно знали твоју адресу па сам морао да их наводим.“

- „Неће ти то помоћи.“

- Чини ми се да је малкице омекшала. Пар секунди тишине за маневар.

- „Није лако бити Исус, знаш. Чим сам кренуо с облацима људи су ничице кренули да падају преда мном. Помислили су да је апокалипса почела. Неки су ме молили да им ударим печат. Одсечно сам их одбио рекавши да се за штамбиљ обрате Јовану. А онда су ме заскочили слепи, глуви, кљасти... Нисам могао да одбијем. Морао сам да их лечим. Ипак сам ја њихов Господ, зар не?“

- Која јефтина фора. Уопште не знам одакле ми све ово, ваљда од кокса. Пригушено смешкање са друге стране жице говорило је да фора и није тако лоша.

- „А јеси ли све слепце излечио?“

- „Нисам све. Рекао сам им да ме чека анђео и да морам да журим.“

- „Ти си лош месија.“

- „Хеј, нико није савршен.“

- „Господ мора да буде безгрешан!“

- „Безгрешан да, савршен не!“

- „А јадни слепци?“

- „Излечићемо их успут. Исус иде напред, Марија за њим. Тако стоји у писму. Тако мора да се збуде!“

- Кикот с друге стране. Претворио сам Луцифера у анђела. Ја сам стварно Исус. Накоксани Исус. Шта серем, бре? Опрости боже.

- „И?“

- „И?“

- „Хајде Марија, крени са мном да напишемо Нови завет 2 део.“

- „Хе, хе, хе.... Ти си потпуно луд. Силазим за минут.“

- Yes, baby! Ма све је супер. Краљица Марија стиже за минут, а онда... Правац природа! У јебем ти, заборавио сам сангрију! Нема везе, купићу успут. Угасио сам телефон и убацио га у касету. Нико не треба да узнемирава Исуса док је са својом Маријом! У ала сам се жешће убацио у овај трип с Исусом. Како беше она божја заповест? Аааааа... Не узимај узалуд имена Господа Бога својега. Да, али ја не дирам Бога, већ Исуса! Али он му је син! И зашто каже имена? Зашто не каже име? Можда под тим подразумева и себе и свог сина!? О не! Шта ћу сад? Ма кул је све. Ја сам с њима у савезу. Прекрстио сам се и пољубио крст који је висио на ретровизору Уркетове џете. Протркељисао сам му касету да видим шта има од дискова у штеку. Треба ми нешто попут лагано, опуштајуће. Да видимо асортиман: KOSHEEN, Astral projection, Adam Beyer, Prodigy... Човече, има ли овај лудак нешто лагано? Црвена јабука, превише лагано. Прљаво казалиште - жемо! „Ми плешемо, ла ла ла ла...“

- На капији се појављује Марија. ЧО-ВЕ-ЧЕ! Она је стварно анђео. Одмах сам излетео из џете и отворио јој врата. Глумим џентлмена.

- „Још се ниси извукао за кашњење, само да знаш.“

- ЊЕ, ЊЕ, ЊЕ... Женско је женско. Увек мора да тороче. Нема везе, лагано затварам врата, заобилазим ауто и седам на место возача. Периферним видом видим да прикрива осмех. Само не знам шта јој значи тај осмех. Ма није битно, лепо јој стоји. Све док је у мојој џети, то јест Урошевој, али док је ја возим. Палим мотор и крећемо. Казалиште променило песму, сад иде Мој бјели лабуде. Бјели да, али анђео, а песма није пригодна за ову прилику. Вадим диск, бацам га на задње седиште и покушавам да из касете извучем нешто друго. Лева рука на волану, лево око кроз шајблу мотри на саобраћај, десна рука пребира по дисковима уз помоћ десног ока.

- Фору одвајања ока научио сам још као мали у основној, левим сам буљио у свеску, а десним у наставницу из енглеског. То је била риба до јаја! Увек је долазила с неким минићима, чак и кад је напољу био минус. Одмакне столицу од катедре, завали се у њу и прекрсти ноге. А ноге... ЗЗЗЗЗ.... Бутине севају. Намерно сам се гурао у првој клупи, само да јој будем што ближе, а она као да је знала, окретала је своје јебозовно тело ка мени и стално крстила ноге. Час лева преко десне, час десна преко леве, а између БУМ! Доњи део Давидове звезде. Носила је гаћице разних боја, црвене, црне, беле, зелене, а једном је била и без њих. УУУУ... што је то било лепоооо... Почео сам да пуштам корење, а вићгла је излетео из коже, удара главом о клупу као блесав. Онда ме наставница прострелила погледом.

- „Борисе! Дижи се да одговараш!“

- Где сад да се дигнем у пичку материну. Све и да хоћу, не могу. Он се диго, а ја због њега не могу. Јој срамоте. Цело одељење буљи у мене, а ја снагом мисли покушавам да спустим њега, а дигнем гузицу са столице. Неће па неће, ко за инат.

- „Борисе!“

- Наставница крешти, ја пропадам у земљу и пичка јој материна баш! Док ми је прикивала поглед за њене ноге било јој је арно, а кад се мени диго, она би да ме бламира. Намерно је то радила, сигуран сам! На крају нисам устао и добио сам један ко врата, срећом за полугође. Од тада више нисам седео у првој клупи кад смо имали енглески, бежао сам у задњу, али сам научио фору с очима. Све има своје предности и мане...

- „ПАЗИ!!!“

- Лелеееее... Зграбио сам волан и снажно цимнуо у десно. За длаку сам избего камион. Вратио сам се у своју траку. Нем и збуњен. Уопште ми није јасно како сам упао на леву траку. Превише сам се занео. Јебем ти наставницу и енглески и основну и...

- „Шта ти је јеботе? Како то возиш? Оћеш да погинемо?“

- Уф, Марија. Опет сам се цимнуо, заборавио сам да је на сувозачком, заборавио сам да сам у колима. Јеботе, шта се ово догађа??

- „Не знам... не... Волан није добар! Има луфт!“

- Које дебилно оправдање. Морао сам да зауставим ауто, пошто има луфт. Саћу морати да шатро чепркам нешто испод хаубе. Глума је мајка мудрости, стрпљење је једно од њених кћерки. И Марија је напустила џету. Стајала је поред аута и пушила цигарету. Била је видно потрешена. Јеби га кад је стрејт ушла у саобраћајну за мало несрећу. Ја сам био под коком и либо ме рацку. Чепркао сам нешто по оним кабловима око карбуратора, иако знам да то нема никакве фезе с луфтом у волану. А џета уопште нема луфт, за толко се разумем, а чак и да има луфт, ја не бих знао где требам да гурнем руке и поправим тај квар, који заправо уопште и не постоји. Жив сам се погубио. Не знам ни шта размишљам. И шта сад? Глумим, шта ћу.

- „Ниси нормалан! Могли смо да погинемо!“

- Марија се стварно била препала и морао сам да престанем с глупим чепркањем испод хаубе и да јој се нађем. Обрисао сам руке влажном марамицом, која је завршила на задњем седишту Уркетове џете, и пришао сам јој. Гурнуо сам јој прсте у локне и палцима јој миловао образе.

- „Не брини Марија, анђели не гину!“

- „Само ти сери!“

- Нисам очекивао такав одговор, али сам га заслужио. А шта ли сам очекивао? Да ми падне у загрљај можда? Умало нисам убио то предивно створење. Јебем ти моју расејаност. Добро сад, шта је ту је. Идемо даље. Загрлио сам је, извинио јој се, рекао да не брине и сместио је у ауто. Одвезли смо се до маркета, купили сангрију, две чаше, пошто сам ја мајмун заборавио да их понесем од куће, неке карамеле, пљуге и још неке ситнице. Затим смо свратили до пумпе, дао сам 350 динара пумпаџији и рекао:

- „Сипи за све паре!“

- Није се насмејао, мирно је узео црево и кренуо да точи гас. Или је навикао на овакве мамлазе као што сам ја, или се зентао од мог накоксаног погледа. Зенице су ми се рашириле ко пиксле, а лице ми је изгледало као да сам управо јебао Наоми Кембел. И сам бих таквом прећутао. Никад се не зна. Десетак минута касније већ смо били ван града. Овога пута возио сам лагано, обе руке су биле на волану и оба ока гледала су на пут који се пружао преда мном; лево око је с времена на време кроз ретровизор пратило остатак саобраћаја. Марија је из касете изчепркала Рибљу Чорбу и пустила песму Како је лепо бити глуп. Да ли је алудирала на мене? Не знам. Ако јесте, онда стварно има добар смисао за хумор. Прошли смо Манојловце, затим мост, подно кога је протицао ауто-пут, након њега Јужна Морава, и скренули десно за Рајно поље.

- „Ниси ваљда луда да се стидиш, што си ме прогнала источно од раја, бар се насмеши када ме видиш, остани ђубре до краја...“ - рокао је Чорба, а Марија је уживала. Само... не идемо источно од раја, већ у само поље раја. Испред викенд насеља скренули смо десно и спустили се крај потока који се уливао у Јужну Мораву. Предивно место. Упаркирали смо се и изашли из аута. Испред нас текао је поточић, изнад поточића брдашце прекривено шумом, за леђима нам непрегледна поља и брдашца прекривена зеленилом и разнобојним цвећем. Дар природе. Далеко од града, далеко од гунгуле, далеко од људи, далеко од штеточина. Извукао сам ћебе из гепека, Урке га увек чува у гепеку јер често и он прави излете по природи, простро сам га испред џете, мислим ћебе, избацио вино, чаше и остале слаткише, и све то лепо поређао по ћебенцету док је Марија разгледала околину. Потпуно се била ослободила и опустила после оног за мало удеса. Добро је. Чорба је дубао из џете, ремек-дело је смењивало ремек-дело, а ја сам попунио чаше сангријом и отворио карамеле. Марија је завршила разгледање околине, а онда се, коначно, сместила на ћебенце крај мене. Кренули смо да љуштимо сангрију, прву боцу, друга је чекала у џети, за сваки случај, смешкали се и уживали у чистом ваздуху. Природа, сангрија, Марија, ја, кокс у мојим венама, Чорба у џети, баш прави земаљски рај. Слистили смо прву боцу и ја сам отишао по другу. Чорбу сам заменио Негативом и Ивана је кренула свој Танго, а ја, с новом боцом сангрије, ка Марији која се већ била загрејала од оне прве. Ова ће да је дотуче, а и мене ће, богами. Живот је чудо!

- „Као крв црвена ружа у рукама, као хаљина њена...“, као сангрија у нашим венама, и док сунце полако залази на запад, Марија лагано улази у мој загрљај...

„ ... њена судбина је да његова остане, заувек...“ Да. Само да Марија остане у мом загрљају заувек. Нема грешних мисли, нема погрешних потеза. Моја рука је у њеној коси, она у мом загрљају, њене смарагд очи гледају у мој врат. Полако је привукла своје усне мојим и нежно, веома нежно ме љубила. Додир њених усана био је као додир свиле. Мекан, нежан, сјајан. Полако Борисе, немој сад да засереш! Пусти нек она води плес, нек иде докле она жели и ништа преко тога. Само једном у животу анђео ти слети у загрљај. Чувај је Борисе. Борисе волино, склони ту шаку са њеног дупета! Добро је, прстићи су испод мајчице, чешкају леђа анђелу, анђео ме љуби, анђео има проклето савршено дупе, дупе, дупе... Склони шаку мамлазе! Марија се не буни, можда јој одговара, али немој да си џукац Борисе. Размишљај. Опуштена је због сангрије, зато се и не буни. О боже, нека престане иначе ћу да прснем. Ма шта курац да престане! Нек настави. Нико је силом не тера, сама хоће, па нека крене. Само опуштено, она води игру...

- „Дуго лутала сам сама и бежала од свега, мислила сам боље је бити хладнија од леда, ал овај пут без одбране пуштам те у моје снове, сад сам сасвим збуњена. Не знам шта се дешава, земља је тако далека, ал немам страх од летења, јер нисам сама...“

- Гледао сам у те смарагд очи, биле су усијане од сангрије. Рукама се упирала од земље, тачније ћебета. Моја десна шака држала је њену леву сису. Била је таман, и десна, обе су биле таман. Ни превелике, ни премале, него таман, ко чаша за шампањац. Левом шаком држао сам савршено чврсту десну кришку Маријиног дупета. Стала је. Одједном. Загледала ми се равно у зенице. Шта јој је сад кој мој? Ајде збуњена, само настави, све је по пс-у. Стани Борисе, она води игру. Океј. Склонио сам своје шаке са њених предивних делова тела и гурнуо их у њене локне. Ништа није рекла, само се скинула с мене, навукла мајчицу, и устала. Е до курца! Значи ништа од карања. Кој ли јој је андрак? Стајала је крај потока и зурила у њега. Јебем ти поток! Пришао сам јој с леђа и загрлио је.

- „Извини...“ - прошапутала је.

- „У реду је.“

- „Није.“

- Који ли ће курац мени све ово. Полако Борисе, можда мала има неку муку.

- „Ја сам...“

- Почела је да дрхти.

- „Хоћеш да те одвезем кући?“

- „Нећу! Хоћу да ме саслушаш!“

- Па нисам ја, бре, инспектор!

- „Слушам те. Кажи.“

- „Ја сам... Имала сам неку везу, знаш...“

- Сви смо ми имали неку везу.

- „ ... Он је био... диван. Био је тако добар, све док нисам пристала да спавам с њим...“

- Кога, бре, брига Марија с ким си била. Јаооооо... какве су ове жене.

- „ ... То је било на екскурзији у Будимпешти, имала сам 17 година. Био ми је први пут. Били смо већ 6 месеци у вези и он је стално почео да ме смара са тим како би коначно требали да спавамо...“

- Па и ја бих попиздео за 6 месеци. Јел знаш ти колико је дуг тај период?

- „ ... На крају сам пристала... Али сам заборавила на кондом, а и он је... Стварно је био балавац.“

- Па што га ниси едуковала, Ево?

- „Не знам зашто ти ово уопште причам...“

- Не знам ни ја.

- „ ... али... некако ми се чини... осећам се опуштено у твојој близини. Некако... чудно опуштено. И зато сам мислила да би то требао да знаш. Не желим да испадне после како сам те лагала. У овом граду живи много мајмуна...“

- Превише.

- „... и вероватно ће неки од њих намерно да ти пренесе тај мој грех, а ти би ме, наравно, презрео после тога...“

- „Марија, јел можеш, молим те, да избациш дигресије и конкретно ми кажеш то што те мучи?“

- Изашла је из мог загрљаја и окренула се ка мени. Гледала ме је и презриво и збуњено у истом моменту.

- „Ако ти не испричам целу причу, можда ћеш све схватити погрешно.“

- „Сви смо ми у животу грешили. То нам је у бити, мислим нама, људима. Тако смо скројени. Нема невиних. Важно је само да никог ниси убила.“

- О боже, није ваљда рокнула тог балавог дефлоратора? Тог џелата њеног химена.

- „Нисам никога убила“ - насмешила се, само на трен.

- Добро је.

- „У ствари...“

- О не.

- „ ... јесам...“ - почела је да плаче.

- У јеботе. Стварно га је рокнула. Подигла је поглед и прострелила ме њиме. Сузе су јој се сливале, али сам се, поштено, усро од тог погледа убице.

- „Убила сам га, или је... на неки начин. Убила сам... то... својом одлуком.“

- Ова није нормална. Сангрија јој је јебала кеву и сад ме овде навлачи ко кондом на имагинарни курац.

- „Марија, ајд, молим те, пређи на суштину.“

- „На суштину?“

- „Да.“

- „Тај мој дечко ми је направио дете, кад смо били тамо на екскурзији. Кретен није умео да га извади на време...“

- Па што га ти ниси извадила, професорко сексологије