Priviđenje

- Катастрофа. Рече ми другарица да је пре пар дана Ивица Дачић, то је онај мали смотани Милошевићев омладинац што је утриповао да је власник МУП-а и још много којечега, изјавио како ће се, можда, у име СПС-а извинити грађанима Србије што је његова партија делимично (пази ово - делимично) крива за оно наше страдање током деведесетих година. Не знам тачно како је гласила његова изјава, јер не гледам ТВ, али ми је другарица парафразирала ту његову назови изјаву, на шта сам ја само одговорио: „немам коментар“. А и шта друго да кажем. Мислим да би сваки коментар био сувишан. Утовљени Милошевићев клон с поприличним бризлама које му висе подно подебеле и масне вратине, каже како је његов СПС „делимично“ крив за лош живот грађана Србије током апсолутне владавине диктатора Милошевића, и како се он, јадан мученик, досетио да се након 12 година од пада тиранина извини нама, и то баш пред изборе који следе на пролеће, евентуално лето, ако га живи дочекамо. И шта рећи на то. Баш великодушно с његове стране. Што би реко велики Штулић: „ ... располагати с туђом муком, није мала зајебанција...“ Али Дачић располаже и баш га, како чујем, заболе за све. Пре свега, Ивици Дачићу рекао бих да је у најмању руку малоуман, и да би требао да оде до шринкера да му препише оне бенсиће које смо сви ми гутали ко блесави док нас је СПС „делимично“ касапио (те исте бенсиће гутамо и данас, такође у ненормалним количинама), а да потом лепо да оставку и оде негде у пизду лепу материну, далеко од наших очију, далеко од наших срца, далеко од наших сакатих живота, далеко од наше сакате земље... Сетио се Дача да нам се извини после 12 јебених година, и то делимично, и то за пар неких ситница, а није се сетио да нам се извини потпуно, рецимо 2000. или 2001. и није се сетио да се извини свим грађанима Србије, и није се сетио да се извини свим државама бивше Југославије, јер је управо тај његов СПС, заједно с оним поремећеним и ретардираним радикалима, изазвао најболеснији рат у историји човечанства. (Кажем у историји, јер се до сад још није десило да се ми тако зверски међусобно кољемо, ми - сами са собом, ми - сами себе.) Заборавио је мистер Дачић да купи венац и да оде на гроб да се поклони страдалим цивилима у Хрватској, Босни и Херцеговини, Републици Српској, Косову и Метохији, Србији. Да клекне и замоли за опроштај све невине жртве које су поклане и побијене у тој Недођији (читај Југославији), као и да се јавно извини онима који су преживели тај масакр. Тада би му се, верујем, сви смиловали и опростили му, па чак и ја, и назвали би га човеком, па чак и ја. Није он једини кривац за то безумље, али сноси део одговорности јер је тада припадао властима које су подржавале тај рат, а сада је лидер партије која је направила хаос, те с тим у вези и сноси део одговорности коју је и пред богом и пред људима могао да спере са себе да је то онда учинио. Али сада је, чини ми се, исувише касно. Ако његова изјава није последица његове малоумности, онда је то подјебавање, а то је много грозније и болесније од малоумности.

- „У чије име сте убијали? У моје - нисте! У чије име сте их поклали? У моје - нисте! Ваше ратове сте водили! Моје - нисте! Лудило! И све сте их добили, а ја изгубио...“ (Икац - Расут у комаде)

- Чујем да сада на њега спремају и атентат, сем ако то није неки политички маркетинг пред изборе што је у Србији сасвим нормално и што се у Србији сасвим редовно дешава, а све је то рекламна предизборна кампања, илити дефиниција стања срања у постхумној Србији. Ако је информација у вези атентата тачна, онда је то озбиљан проблем, јер то никако не сме да се деси. То никако не би решило проблем који имамо, то би само продубило и проширило проблем, то јест прегршт проблема које имамо. То би нас вратило у 2003. у хаос, у бездан, у понор...

- Проблеми те врсте не решавају се убиствима, већ сменама, променама. Ако је крив - нек му се суди, ако је крао - нек иде у затвор, ако је само неспособан, нека га смене или нека једноставно да оставку. Ако неко покуша да убије Дачића, или успе у томе, од њега ће направити жртву а од себе само убицу, а тиме ништа и ником добро донети неће. Јер и тај Дачић има децу, а његова деца нису крива због његових поступака, и никако не смеју да испаштају због тога. Дакле, ако је реклама: ЈЕБИТЕ СЕ! Ако је истина, онда: СТОП! Јер доста је било убистава, доста је било клања, доста је било страдања... Време је да нам се нешто лепо деси. Рецимо, лепо би било да Дача д бос да оставку, самоиницијативно и то без права на повлачење исте. Како може један министар полиције да каже да је требао да заштити неког клинца с ножем и штанглом од неке девојке која је у тој ситуацији била жртва, и то само зато што је лезбејка. Дакле, болесни слинавац је напао девојку ножем и штанглом само зато што је лезбејка, ова га ишамарала у самоодбрани, срећа те је знала да се одбрани иначе сада не би била жива, а овај власник МУП-а би да штити потенционалног убицу од жртве. И лик то све говори с осмехом! Невероватно. Па такву изјаву могу да дају само политичари у Србији. Да је такву изјаву којим случајем дао француски министар полиције, гарантовано би добио моментални отказ без права на пензију, још би му и понудили психијатријску помоћ приде. Међутим, не и овде. Овде, у Србији, политичари могу све и свашта. Могу да лажу, да једу говна, да пребијају и убијају кога хоће, и успешно да владају по 20 и више година, па чак и доживотно. Титоистички синдром и ћораве кутије...

- Уважени нам господин министар, с оним годроном у пределу стомака којег успешно прикрива оделом од ко зна колко сома јура (а ја немам паре за најјефтиније чарапе, носим оне што сам мазнуо из војске), имао је прегршт гафова. Гледао сам скоро на „ју тјубу“ шта је све насрао, али ни трећину тога нисам могао да попамтим, мој мозак једноставно ту дебилизацију није умео да прихвати. Успео је да сачува само једну. Веровали или не, мој мозак се томе смејао. Да, да... смејао се, а ја сам плакао... Чова је неком странцу показивао знаменитости престонице, упирао прстом ка Калемегдану и, замуцкујући, покушавао да своје тртљање некако артикулише. Било је то нешто у фазону, као: ово је кале, то је брдо, кале значи брдо, то брдо кале гледа на ову тамо реку, та река тече, она се улива у ону тамо реку што тече, то се зове Ушће, и тако редом. (Ово је било парафразирање јер је заиста, мени бар, веома, веома тешко да цитирам ту његову „конверзацију“ у улози „туристичког водича“.) Она јадна снајка у позадини, покушавала је некако да глупости господина Министра УП-а преведе оном странцу, снебивајући се од срамоте која ју је погодила ко сам Цунами. Жену је било срамота због затуцаног министра УП-а Србије који не зна да говори српски, и човека који покушава да мумла а не зна то мумлање да измумла. Срећа те је жена довољно писмена, образована, зна тему коју Дачић не зна и не зна да је објасни, па је некако успела да споразуме две стране, које се никад не би споразумеле па таман да је Дача д гаф довукао цели свој СПС да рукама и ногама, пошто да говоре не умеју, објасне странцу шта је кале а шта брдо, и како тече река. Питам се само шта ли би насрао лидер СПС-а да је оног странца одвео у Музеј воштаних фигура. ХА! Вероватно би прошпартао покрај свих оних „небитних“ ликова и стао крај оног „битног“ и рекао: то Тито, он пио томпус, он пушио виски... Ако су уопште и увоштали тог смрада и ако су били толико безобразно дрски да га сместе међу оне ликчине из наше пребогате историје и културе. Хвала богу те постоје преводиоци, иначе... БЛАМ! БЛАМ!

- И на крају: „ Балкане мој, шта смо направили од тебе, видиш ли све то, Балкане мој, да ли је могуће да смо уништили све лепо. Балкане мој, шта смо направили од тебе, видиш ли све то, Балкане мој, био си проклета светиња, а сад си свето проклетство...“ (Мрзовољно око)