- Прелудијум:
- Стреле забодене у мене, ране крваре
Жица сече кожу, бол разједа тело
Нема одра, ни крста, ни наде, нит вере
Закуцан за зид мертеком у чело
Висим, а као да лежим на прса.
Кажу да нисам достојан крста
Те сенке што круже око мене. Ћутим.
Не зато што то желим
Већ зато што су ми зашили уста.
Скидају ми кожу с длана и прста
На суво, а не могу ни да вриштим.
Кажу да доста сам говорио
И да је сада дошао њихов ред
Питају ме зашто се нисам отворио
Све њих сам листом прозвао
А нисам признао сопствени грех.
Ближи се крај, спори су откуцаји срца
Крв је већ истекла из тела
А свој одлазак припрема и душа.
Стргли ми обележја с врата
„Бласфемиста не сме да носи крст!“
Рече мој џелат и постаде судија.
Успео сам да покажем му крвави средњи прст
Потом сам склопио капке, један трен
Танка црна линија носи вест
Господар живота и смрти је - човек-звер.
Стоји преда мном мој џелат, судија и порота
Видим његов обрис кроз мртве капке
Својих одавно већ ископаних очију
Око њега стоји похотљива кохорта
До зуба мржњом наоружана
Спремна да ме докрајчи. Чекају.
Ал крвник не даје никакав знак
Нечујним кораком улази у мистичну кочију
И злокобним погледом одлази у мрак.
Више никога нема, сви су отишли
Танка црна линија постаје зелена
И полако почиње да се криви
Душа се буди, мртво тело враћа у погон.
Ходам. Како? Шапат даје одговор:
„Welcome to earthen hell!“
- Амплификација:
- Шуштање кад је све почело...
- Конклузија:
- Ја сам мртвац, живим кроз призму своје душе
Корачам кроз њихове улице пусте
Све одзвања, ране су ту, крваре од јуче
Корачам још увек, делује као кошмар
Све одјекује, корачам; јер желе да ме муче.
Пробијам се кроз густу маглу, бизарну
Покушавам да скупим дезоријентисане мисли
И упитам их каква је ово режимска Калварија
И откуд та крв у мени што тако захтевно кључа?
Зар није истекла на зиду док бејах мртав и закуцан?
Ал схватих да то нисам ја, већ онај што чучи у мени
Сваке ноћи папир пуни, у тупог мене вилени
А моја је рука кривац што алтер ми чачка живац
И виче да признам тајну што скрива бездан
Ону иза прозора на ком је знак урезан.
Ја збуњеног себе гледам и кревет на ком сам свезан
Лево од кревета бели мантил, а десно је мантија
Упиру прстом у мене, вичу углас:
- „Деменција!“ „Херезија!“
Покушавам да дођем себи и схватим шта се дешава
Разум се полако бистри, престала је доза седатива...
Па ја сам... Ах да, заточеник санаторијума.
Како се оно зваше...? „Српска демократија“.
