Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

Све у срцу гужва се бол и несносно стење

Tаложим бусије на души да ухватим какву наду

Али нема је...

И све више издаје ме стрпљење

Јер гледам свој народ како пропада у беди и јаду.

Нестају нам паметне главе

Наше уморне ноге туђим земљама ходе

И ништа не остаде од наше Свете Српске Славе

А вољени синови наши поносно ка смрти броде.

Пуцају планине, равнице, реке...

И нестају - ко зна куда.

Изумиру нам градови, а од села осташе само флеке

И нико, нико жив више не пролази туда.

Гробови се множе, ко да их жељни садимо

А све је мање дечијих осмеха

Муку, хаос и чемер у темеље сами градимо

И брчкамо се у барама сопственог греха.

Видиш ли нас? О, Света Руко!

Где у неразуму гори све што си икада створио

Света Горо! Моје светло! Моја муко!

Где си сада Свети Свече? Да ли си нас напустио?

Опрости ми, Светитељу Саво Српски

Што не видим Те од ове мутне кише

Ја сам само малени створ људски

Сваког права и слободе лишен.

Гледам, ал не чујем, слушам, ал не видим

Још увек крстим се и верујем

Ал говорим само кад ћутим.

Вриштим у себи, сулуди бол сече ме у грудима

Српство пропада Свече! Знам да и Ти црно слутиш

Српска Земља постала је страна Србима

И никако ми није јасно зашто и даље ћутиш.

Да! Да, Свече! Наш језик полако се губи

Православна вера нестаје јер за њу мантије новце искају

Не говоре мртви зуби јер Србин Србина уби

Кољу, пљују и газе они исти што Ти цркве зидају.

А Ти им прашташ њихове изопачене грехове

Ти или Он, не знам, ал сада теби говорим!

Опрости Учитељу моје лудачке пехове

Ал само тако могу савест да умирим.

Учини нешто, Духовни Вођо, учини док није прекасно

Овај језиви мрак нас ужасно боли

Слети нам опет, наше Свето Око

Ал овога пута гласно да чују те јасно

Сви изгубљени Орлови и Соколи.

Ил пошаљи потоп, нек нас вода све однесе

Удари жезлом по нама, ко муњом, нек нас све спржи!

Лупи Светим Стопалом по земљи

Ал овога пута нек нас све разнесе

И добро пази, Света Брадо, да се неки лукави не задржи!

Од ове неизвесности ничег горег нема

И најгора смрт, веруј ми, дође нам ко рај

Нек се реши, већ једном, та морбидно драматична дилема

Нек епилог буде наш нови почетак, или наш коначни крај.

Опрости ми Свети Пепели и Праху!

Што страдањем својим Српству корен заче

Опрости ми на речима дрским у овом тирадном маху

Али од овог бичевања што данас трпим

Нико ме никада не може бичевати јаче.

Зато захтевам, молим, преклињем!!!

Реши нас већ једном Свече, ове неурачунљиве проклетиње...