Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Испратио сам Милицу кући. Љубили смо се у холу њене зграде, далеко од очију камере. Једва смо се одвојили једно од друго. На крају је ушла у улаз и нестала у њему, остао сам још који минут, тако у месту, загледан ниушта. И поред свега, вече је било прекрасно, и мени се вратио онај осећај заљубљености. Тако сам се и вратио кући, пешаковића, јер је Милица желела да се прошета од моје до њене зграде, а ја сам одмах пристао, неразмишљајући о томе да ћу после морати сам и пешака да се враћам кући, али ми неким чудом није сметало, напротив. Поглед ми је био тотално замагљен, у мислима само Милица, нити сам чуо, нити сам видео пролазнике, чак ми се чини да сам у једном тренутку и гласно запевао, или зазвиждућкао. Јебем ли га шта је било посреди. Некако сам се, опијен Милицом, докотрљао до своје гајбе и стропоштао у кревет. Те ноћи сам се зареко у себи да више нећу узимати кокаин.

 

- Под бенсићима и ганџом сам чучао у бункеру, гледајући час Перу, час Кркицу. Причао сам с Пером, а гледао Кркијеву реакцију. Када је Пампур говорио Кркица је гледао у њега, климајући главом, а ја у Кркицу, климајући главом. Тако сам и дефинитивно утврдио да Пампур није имагинаран. Значи све је океј. Око четворке је наишла Милица и ми смо запалили код мене. Читаво вече смо провели додирујући врхове прстију једно другом, и љубећи се само уснама, без језика. Било је до јаја. Што је најинтересантније, ни у једном тренутку нисам ни помислио на крес, чак ни да је изваћарим, ништа. Једноставно сам био испуњен тим што је она крај мене, што се додирујемо прстима и љубимо само уснама. Можда сам и пролупао, ко зна. Углавном, око поноћи сам одвезо Милицу кући, пољубац за лаку ноћ, наравно, а затим сам лагано голфом клизио до Радничког насеља, до моје зграде. Само што сам се упаркирао, угасио мотор и извуко кључ из браве, нека фацурина, с огромним ружним очурдама и смртно озбиљном физиономијом, залепила ми се на прозор. Срце ми је прескочило и више га нисам чуо. Буљио сам у приказу а нисам мого ни да се макнем, ко да ми се моторика сјебала. Приказа је скинула ону носурду с мог прозора и показала ми прстом да га отворим. Тада сам и видео ђавољеву одору. Није ми требало више од пола стотинке да схватим да је то Миличин ћале. Онај што зна све, онај што га мрси, и онај што кажњава, без бојазни да ће казна стићи и њега самог. Дало им се па могу да вршљају. Пандур. Обичан, глуп, али зајебан. Једва сам натерао руку да се покрене и отшкрине малчице прозор, оно, два прста, тек толико да чујем шта кења. Кад је бас-буре-глас проговорио, ја сам у свом дебелом цреву осетио како ми се замрзава говно. Нисам чак мого ни да се људски усерем од страха. Смрзло ми се говно у цреву од страха на путу за излазак. Осетио сам како ми смрзнуто говно сече унутрашњост дебелог црева. Изгубио сам глас.

- „Ја тебе знам одлично, а верујем да и ти познајеш мене.“

- Не знам да ли је то било питање или констатација. Да говорим нисам могао, али сам климнуо главом, једва, у знак сагласности. Као контам да он конта да се контамо. Ту је дошло до једног свеопштег контања иако се, чини ми се, контали уопште нисмо.

- „Сутра ћеш, кад буде дошла код тебе, лепо да јој објасниш да ти ниси за њу и да она заслужује много више и боље. То ћеш јој саопштити нежно и културно, али тако да буде бесна на тебе, а не да буде повређена што је ти остављаш. Јеси разумео?“

- Климнуо сам главом.

- „Знате ви наркомани одлично да сложите причу, то вам је у крви. И хоћу да буде за оскара, јел ти то јасно?“

- Опет сам климнуо главом.

- „И немој случајно да чујем да си је после тога звао, или јој слао поруке, или одговарао на њене позиве и поруке. И немој случајно да сам те видео у њеној близини. Ако те којим случајем упецам... Знаш?“

- Климнуо сам главом и прогутао кнедлу која ми се заглавила у душник. Смрзнуто говно ми је секло дебело црево, кнедла ми је зачепила душник и гушила ме. Пандур је нестао са мог прозора, ушао у марицу, а две секунде касније гледао сам стопке како нестају на кривини. Чуо сам први откуцај свог срца. Недуго затим и други. Па трећи. И тако редом све док се срце није консолирало. Рука ми се тек тада мало опустила те сам зашнирао прозор и натерао себе да изађем из аута. Ходао сам ко посран голуб док ме је говно секло изнутра, и док сам се носем борио за ваздух. Сваки корак ме болео ко да ми неко мачетом шврља по чмару. Пред вратима сам прогутао ону залуталу кнедлу, иза закључаних врата сам почео слободно да дишем, док сам се четвороношке довлачио до веце шоље. Једва сам сео на њу. Али је тек ту настао проблем. Требало је посрати оно смрзнуто говно. Левом руком сам зграбио веш машину, десном лавабо, нашо најмање болни угао, и кренуо лагано да отправљам смрзнутог. Као да ми је јебени буздован Краљевића Марка излазио кроз чмар, секао ме оним залеђеним шиљцима и цепао ми исти. Трајало је бесконачно дуго док сам ја трпео ужасно сумануте болове. Жмурио сам, стезао се и пенио. Онда сам зачуо ГЛООООНГ! Као да није говно, већ олово тешко десет кила, упало у моју веце шољу. Није се чуло бућ. Нисам осетио ни олакшање. Дебело црево било је празно, а чмар ми је био поцепан. Једва сам устао, пустио воду два пута, и сместио дупе на наслон од каде. Наместио сам млаку воду и прао сопствено дупе. Свака кап воде ме пекла ко да ми неко ставља со на рану. А онда је на ред дошо и шампон. То је био најтежи тренутак у животу мог чмара. Јебени психо хорор трилер. Пустио сам и сузу. Затим сам се запрао, обрисао пешкиром, и утрљао свој чмар, и све у његовој околини, пуном шаком Павловићеве масти. Још три пута сам пустио воду. Приликом последњег пустања воде, шоља је прогутала говно и узела ваздух. Чуло се само ЛУУУХХСССССС... На једвите јаде сам се, као шатка, отшаткао до кревета, легао на трбух, раширио ноге, да рањено дупе дише, и склопио очи које сузе. Још увек је болело. Запитао сам се у том трену како ли је педерима сваког јебеног дана? И схватио. Јебено.

 

- Попио сам двадесет бенседина и попушио три џоинта. Бол је био много такши, али сам га и даље осећао. Латио сам се поново Павловићеве масти и утрљао све оно што се налазило између мојих гузова. Седео сам у својој фотељи, онако на кант, и чекао Милицу. За шљаку нисам био способан, једва сам се и по стану кретао. Смишљао сам коју причу да јој сложим и како да је упакујем, а да наређење буде потпуно извршено. Смрад у злочиначкој униформи отима ми Милицу, која је, узгред, његова ћерка, а моја девојка, у коју сам се заљубио ко ексер у даску. Нисам желео да изгубим Милицу, али сам наређење морао да извршим, иначе би ме форензичари сакупљали по Пашњаку, или Кукавици. Не знам где мученике пандури данас крљају, а не бих ни волео да сазнам. Нарочито не кад се крљање извршава на мени. Јебем ја такво сазнање. И џаба ми оно кад морам да скупљам делове свог тела да би реко шта сам видео, а све и да хоћу не могу, јер ћу тада бити јебено мртво зајебано мртав. Није ту била у питању само моја буља, већ и Миличина будућност. Не знам да ли је има, не знам да ли ће је имати, али ја не желим да будем ни шрафчић који ће јој засметати да то дозна... сама. Да се курчим и тајно се виђам с њом нити могу, нити желим. Да је оставим могу, али не желим. Али морам. И због себе и због ње. Ако то не учиним, пандурско говедо ће Милицу затворити у четири зида, а мене ће измасакрирати, онако професионално, режимски. Ту нема вагања, нема предности и мане, нема никаквих опција, ни могућности, само фаталне последице. Зато сам одлучио да у потпуности извршим наређење. Јеби га...

- Књавач соба. Милица и ја. На рачунару Кристина Ковач, из звучника лагано допиру стихови њене песме, Живот је љут. Гледам свуда само не Милици у очи. Гужвам и пресавијам паклицу Дрине, у прстима ми цигарета, њен дим ме удара по очима. Имам текст у глави, али не желим да га изговорим. Али морам. Милица ме гледа кроз црвене оквире својих чала, прекрасна је, осмех јој лепрша на уснама, у прстима држи незапаљену цигарету. Морам да изговорим свој текст.

- „Морам нешто да ти кажем...“

- Милица ме и даље гледа с осмехом. Срећом па сам под бенсединима, иначе би ми глас задрхтао. Изговорићу најбаналнији и најјаднији текст. Мора да буде бесна на мене, мора да ме презре. Глумим за оскара...

- „ ... Знаш, све ово међу нама је лепо, али не иде. Ми једноставно нисмо једно за друго, тачније, ја нисам за тебе...“

- Милици је нестао осмех с лица. Иза црвених оквира рађају се збуњене зенице.

- „ ... Ја нисам неко ко се везује, не умем да чувам оно што је вредно. Са мном немаш никакву перспективу. Ја сам неко ко не зна шта хоће од себе... Са мном би само имала проблема...“

- „О чему причаш?“

- „Причам о томе да ја једноставно нисам за тебе и да ти заслужујеш неког много бољег и паметнијег од мене...“

- „Ја тебе ништа не разумем. Јел ти то раскидаш са мном?“

- Не. Не. Не. Не.

- „Безвезе ми је што ти то овако саопштавам, не бих хтео да ме погрешно разумеш...“

- „Шта ту има да се погрешно разуме!? Ногираш ме. Ја сам мислила... Хтела сам да покушам... Зашто не би могли заједно? Зашто? Јел мени нешто хвали? Зар сам толико лоша за тебе?“

- Ти си бисер. Бисер! А ја сам будала. И пичка.

- „Не. Не разумеш. Ја нисам довољно добар за тебе. Ти заслужујеш много...“

- „Немој да се понављаш. Ни текст ниси успео лепо да научиш. Не могу да верујем...“

- Ни ја.

- „ ... Мислим да нисам то заслужила...“

- Ниси, наравно да ниси.

- „ ... Али, ако је то оно што желиш, онда у реду. Нека ти буде. Хтела сам... Ти изгледа сам себи желиш да упропастиш живот...“

- Да. Сам себи га упропашћујем од кад знам за себе. Готово да сам се навико на то.

- „И то је све? Немаш више ништа да ми кажеш?“

- „Ми нисмо... Ја...“

- Животе, јебем ти матер!

- „Ништа...“

- Пандурчино, све ти јебем!

- „Добро. Кад је тако...“

- Милица је устала. Неупаљена цигарета још увек јој је стајала у прстима. Била је рањена, али бесна. Бесна на мене. Кренула је. Устао сам да је испратим.

- „Знам где су врата!“

- Укопао сам се у месту. Није желела ни да је испратим. Можда да јој не видим сузе, можда да јој не видим бес, не знам. Не знам каква осећања колају по њеној души, али знам шта се збива у мојој. Није залупила врата. Затворила их је нечујно. Каква сам ја стока. И пичкица. Ајде Борисе, одглумио си. Дозволио си систему да ти га стави у чмар, поново. Навико си да те систем јебе. Нема отпора. Научи човек временом, навикне. И прихвати. А душа? Душа јеца. Јеца, јеца, па стане. Ваљда и њој понестану сузе, ваљда се и она исцеди, ваљда и она с временом огугла. Нема више ни Милице...