Short and sick life in dead Leskovac - 37
- Решио сам да обришем снимак, иако сам се у једном тренутку премишљао, јер после чистог додира и пољупца, који те терају да се добро замислиш, иду моји болесни нагони, које ми је наметнуо систем с оном његовом брзином, где ја, као поремећен, покушавам да изваћарим Милицу, а она ме упорно одбија. То никако није нешто што желим да гледам. И обрисао сам снимак. Припалио сам цигарету и замислио се. Како то да та савршена Милица, која ми је показала да требам да успорим и осврнем се на трен да сопственим погледом ухватим те мале ситнице савршенства, одједном постаје копач по мојој прошлости? Све то што је исчепркала из досијеа који чуче у једној страни медаље, није је отерало од мене, дошла је и желела да сагледа и другу страну, да чује и моју, живу верзију, а не да слепо верује фотокопијама нечијег виђења ствари. Дошла је иако је знала да ће ме то разбеснети, да ми стави до знања да је другачија, с оном хрпом папира из моје прошлости, и желела је да верује мом сутра, а не да брине због мог јуче. Само је хтела да ми стави до знања да зна, али да то не игра никакву пресудну улогу у њеној коначној одлуци. Зато ме је и питала за данас, за сутра, а ја сам попиздео. Могао бих тако да размишљам кад бих анализирао њене и моје поступке, али могао бих и једноставно да кажем да је она само пандурско дериште и једно обично њушкало која глуми интелектуалку, покушава да ме понизи, да ми покаже где ми је место, да ми докаже да се мој печат прошлости итекако види, и да никако не могу да га сакријем, да га заборавим ма колико се трудио, и да ми стави до знања да сам ја само то и ништа више, и да ће ме у будућности увек прогањати прошлост. Може и тако, али мени се више свиђа она прва солуција. Свиђа ми се она прва Милица, њу желим, зато је тамо и тражим док потпуно гасим у себи ову другу солуцију, која можда постоји, а можда сам је и само ја измислио. Који трип. Тонем у сопственог себе и губим се у фисијама мојих личности. Вишеструке личности сажете у једног мене, свака има нешто да каже, свака има нешто да дода, ја изгубљен међу њима не могу да сачувам себе. Моје расуте мисли које покушавам да скупим у једну целину, не говоре ми ништа нормално. Сам себе не разумем. Ниједна моја мисао нема смисла, ниједна моја реченица нема смисла. Губим смисао соспственог себе, губим смисао сопственог постојања, и бесмислено умирем у животу без смисла. Јеботе, прсо сам. Да ли ја то коначно препознајем знаке сопственог лудила? Или знакова више нема, јер сам одавно луд, па само схватам констатације?
- Засватлео је екран мог мобила и пренуо ме, извуко ме из лудила мојих мисли и бацио у реалност. Више се ни у сопственом аутизму не осећам као пре; осећам се као збуњени странац. Странац у сопственом телу, странац у сопственој реалности. Више нигде не могу да се завучем и будем спокојан. Реалност. Кратка и болесна. Отворио сам телефон и прочитао поруку коју ми је послао Пампур.
- „Ти си глуп ко тоцило. У бункер ти је ушла најинтелигентнија и најзанимљивија риба на целом Технолошком, а ти бежиш од ње. Прсо си, буразеру, начисто.“
- Да Пампуре, управо сам схватио.
- „Њен ћале је пандур!“
- „Какве везе то има с њом?“
- Никакве. Опет бисер на тацни и ја га опет гурам од себе. Зашто?
- „Како какве? Зар ниси видео да је пљунути ћале? Копа ми по прошлости без питања. Жели да ми покаже где ми је место да би могла да ми наређује, да би могла она да влада.“
- „Колико сам ја видео она је само прочитала твоју прошлост и упитала те за твоје данас и сутра. Зар требам да ти преводим шта то значи? Зар теби?“
- Јеботе, ко да причам са самим собом. Овај Пампур као да је једна од мојих личности. Искрао се из мене и сад се дописује са мном порукама. Да ли Пампур заиста постоји? Или сам га то само ја измислио? Виђао сам га у почетку повремено, а касније све више. И у почетку и касније причао сам само са њим. Никада до сада ни са ким нисам причао о Пампуру. Не сећам се да сам и једну једину реч о њему проговорио с Уркетом и Кркијем. Увек је био ту негде око нас, а никада у разговору с нама, већ само са њима. Увек је био ту негде око мене и увек само у разговору са мном. Да ли та особа заиста постоји? С ким сам ја ишао на ону квази-журку? Сам?
- „Јели Пампуре, јел ти стварно постојиш? Јеси ли реалан или те то само ја замишљам?“
- Знам да сам прсо и готово сам сигуран да Пампур не постоји, да сам га ја измислио, да је он моје друго ја, заправо један од многих мојих других ја. Само су остали остали у мени, а он је некако изашао ван, стопио се с реалношћу, мојом реалношћу, и ја сам и званично постао шизофреничар. Верујем да је тако, скоро сам сигуран да знам да је то истина, али га ипак питам. Оживљавам га, комуницирам с њим.
- „Хоћеш да ме стиснеш за курац да видиш дал стварно постојим?“
- Пампур ме зајебава, односно ја у лику Пере Пампура зајебавам самог себе.
- „Ако стварно постојиш онда реци Милици да дође код мене.“
- „Па нисам ја агенција за спајање сродних душа!“
- „У овом моменту једино тако можеш да ми докажеш да постојиш.“
- „Јел ти неко некад реко да би требало да посетиш неуропсихијатра?“
- Многи, и то више пута. Чак сам и сам о томе више пута размишљао.
- „Само јој ти реци да је чекам код мене на гајби. Морам нешто веома важно с њом да поразговарам.“
- „Иди лечи се.“
- Склопио сам телефон. Више нисам желео да се дописујем сам са собом. Ако тај Пампур није моја фикција, ако он заиста постоји, Милица ће се појавити на мојим вратима. Видео сам их како се поздрављају и сконтао сам да су блиски пријатељи, колеге са факса, или шта већ, али су блиски. То значи да ће га Милица послушати и доћи код мене. Ако не дође, онда Пера не постоји и ја сам дефинитивно луд. Значи иде тест. Глава је почела несносно да ме боли. Нашо сам се у неком вакууму. Чекам исход, чекам сазнање јесам ли или нисам поцепана личност. То чекање ме убија и ствара око мене тај лепљиви вакуум. Морао сам да се нашмркам лобеском и дрмнем две вотке, како бих ублажио бол који се створио у мени, и како бих себи скратио мучење. Под коканиђом и вотком болеће ме кита дал сам луд или нисам. Ако се наравно Милица не појави. А ако се појави онда нисам луд, али ћу ипак морати и њу да питам дали Пера Пампур заиста постоји. У ствари не. Сам њен долазак ће ми дати одговор. Зашто компликовати ионако већ довољно компликовану ситуацију. Једноставно ћу разговарати с њом о нама. Ма шта курац има да разговарамо! Љубићемо се, онако нежно, уживаћемо у чару тог чина. Да. Само пољубац и додир дланова.
- Кокс ме увелико шиба, вотка појачава рад и ја одлазим у стање равнодушности, стање где нема бола. Једини бол који осећам је бол који ми пробада курац јер ме боли курац за све. Сад могу и десет Пампура да дођу и могу да се зајебавам са свима њима. Већ сам све ове у мени отеро у курац. Више их нечујем, нит их осећам. Одлазим до рачунара у књавач соби, чепркам по рачунару, тражим Београдски Синдикат, песму Гала-социјала. Нашо сам је, сараунд до краја.
- „Ја сам имо све - Ја нисам имо ништа
Мени суво злато - Мени чича глиша
Мени топла соба - Мени пада киша
Мени пуна шерпа - Мени хладна виршла
Ја у лову на дивљач - Ја у лову на миша
Ја у соби тигра - Ја ћебе од плиша
Ја јебем манекенке - Мене јебе триша
Ја ишо свуд по свету - Ја не даље од Ниша
Ја имам лимузину - Ја зимво се на плину
Паре трошим у казину - Немам дрва за зиму
Кад ме виде пичке зину - Мени уделе ситнину
Па запалим Кохибу - Ја ужицкам Дрину.
Мени овде гала - Мени социјала
Мени гајба вила - Ја немам где да спавам
Ја имам све што треба - Ја сам жељан свега
Ја једем само кавијар - Ја немам ни за леба.
Ја сам члан у странци - Ја сам, брате, ганци
Мени министри ортаци - Мени сви су ганци
Око врата ланци - Ја немам, брате, штани
Ја купујем на тендеру - Ја скупљам стари папир
Ја имам и јахту - Ја купам се у шахту
Ја возим се у шатлу - Ја кешам се на Ласту
Мени златни зуби - Ја имам сваки други
Ја летово на Куби - Ја спаво сам на клупи
Ја у криминалу - Ја сам у каналу
Са свима сам у талу - Ја и даље у каналу
Ја обишо Панаму - Ја упо сам у Саву
Ја у Амстердаму траву - Ја у Скели кару
Ја му дајем по тартуфима - Мени дају по чмару
Мени црнкиње у стану - Ја немам стан ни храну
Ја имам гајби плазму - Ја сањао сам сарму
Ја имам добру карму - Ја сам прдео у чабру...“
- Јебем ти судбину... Нема везе, бар гравирам нерве турбо фолкерима. И овим неодозелашима. Јеботе, ми бежимо од деведесетих, покушавамо да их заборавимо, а ове менталне наказе, слушајући језиву музику из тог периода, можда данас више но икад, покушавају да нам их врате. Што је најгоре враћају их и себи. Праве ремикс деведесетих и гурају ту бизарно морбидну прошлост у ово сјебано данас. Као да им није довољна ова болест у којој данас живимо него би да је пикантирају оним разноразним болештинама из деведесетих. Лепо кажу момци из БГ Синдиката: „Људи овде слабо памте“. Јеби га...
- Засветлео ми је екран на телефону. Изгледа ми да опет, у лику Пере Пампура, сам себи шаљем поруку. Е баш да видим шта сам то сам себи наменио. Отварам поруку. Милица. Немогуће.
- „Зашто си ме звао ако не желиш да ми отвориш врата?“
- Јеботе, она је пред вратима! Као тане сам преолетео кроз стан, смањио тон на рачунару и коксалном брзином створио се пред вратима, с унутрашње стране. Отворио сам их.
- „Зашто толико гласно слушаш музику?“
- „Тако ми годи.“
- „Људи не могу да спавају од тебе“ - трућала је Милица док је улазила у предсобље.
- „Заболе ме.“
- „Молим?“
- „Хоћу да кажем да то нису људи, већ комуњаре, сељобери, џуџе и турбо фолкери!“
- „Па има ваљда и добрих људи у овој згради?“
- „Наравно да има, али су очајна мањина.“
- „Па онда бар због њих буди пристојан у време кућног реда.“
- „Њима то не смета зато што су добри. А што се тиче кућног реда баш ми севају јајца. Тај глупави кућни ред измислио је систем само да би нас држао у шакама. Ако си у датом моменту весео и радостан ти то не смеш да испољиш, јер, забога, траје кућни ред, па с тим у вези ти мораш да сачекаш, да ћутиш и трпиш све до истека наметнутог нам шаблона, да би тек тада одврнуо стерео и уживао у тренутку који је већ одавно прохујао. То је угњетавање слободе! То је линч живота!“
- „Зашто си тако надркан?“
- „Нисам то ја, то је само један од многих ја. Он се највише курчи!“
- „Не разумем.“
- „Не разумем ни ја.“
- Милица се сместила на тросед, припалила цигарету, нисам знао да пуши, и гледала ме нетремице. Што ли ме гледа тако кој мој? А да, звао сам је да причамо. Не. Звао сам је да се љубимо. Не, Пампуру сам реко да јој каже да хоћу да причамо, а у ствари сам хтео да се љубимо. Или беше обратно? Милица ме гледа. Милица је ту! Значи Пампур стварно постоји! Јеботе, прсо сам, али нисам шизофреничар. Бар не званично.
- „Хоћеш кафу?“
- „Нисам дошла због кафе.“
- „Мислиш да се одмах бацимо на пољупце?“
- „Јеси ти луд?“
- Јесам.
- „Нисам!“
- „Рекао си да хоћеш да разговарамо и ја сам дошла да разговарамо.“
- „Јебеш разговор! Скидај се!“
- „Молим?“
- Будало! Кочи, кочи, кочиииии...!!
- „Хтео сам да ти се извиним за оно јутрос. И да ти кажем да ћеш вечерас бити веома заузета!“
- „А, чиме ћу бити веома заузета?“
- „Загрљајима и пољупцима!“
- „Чијим?“
- „Нашим!“
- „Значи више ниси љут што сам ти чепркала по прошлости?“
- „Јебеш прошлост! Припрема...“
- „Шта?“
- „ ... позор...“
- „Чекај!“
- „ ... сг!“
- Скочио сам на Милицу ко гладни вук на дрхтаву овцу. Али је нисам појео. Љубио сам је, то јест, љубили смо се. Агресиван је био само мој скок, након тога Милица је преузела улогу вође, и све је постало нежно и тихо, и пољупци и загрљаји. Милица ме љуби, Милица ме мази... Дал да је ухватим за сису? НЕ! Сомино! Рекли смо само загрљаји и пољупци. Да. Тако је. Све је океј. А да је бар стиснем за кришку? НЕ! НЕ! НЕ! Гледај тренутак, уживај у тренутку. Ето је станица, мала, тиха, заборављена. Станица „пољубац и загрљај“. Јебем ти, диже ми се кита! Глупи курац! Упропастиће ми све! Милица се смеши, подјебава ме осмехом. Пизда јој материна, она пандурска!
- „А да ипак попијемо ту кафу?“
- „Свакако.“
- Глупи, ћелави курац...
