Priviđenje

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- „Јебо те, сви сте пошандрцали!“

- Подигао сам поглед са књиге и уперио га у Перине зенице.

- „Онај Крки производи дечурлију ко Здравље фитосепт, клечи пред Нађом, ринта ко во, а часови живота му се скраћују. Урош се жени, затарабио се у кућу ко папучар, не сме Наташи ни да зине. Ти седиш ту ко неки педесетогодишњак, прекрстио си ноге ко девојчица, читаш неку тамо књигу и смејеш се сам са собом. Где су они лудаци које сам упознао? Где су нестали? Где су вам животи? Који вам је курац?“

- Пампур је синоћ опалио оно пиче, заљубио се и сад умислио да се сунце окреће око њега. Омирисао мало слатко од живота, распојасао муда и умислио да је то цела суштина битисања сваког двоножца с патком. Има човек право на своје мишљење, и ја поштујем његово право, али ми је засметало то што је реко да ја читам „неку тамо књигу“, зато што то није „нека тамо књига“, већ поучна књига изванредног писца; морао сам мало да едукујем Перицу.

- „Видиш Пампуре, то није тамо нека књига, то је написао Тони Парсонс, а књига се зове Нови почетак. Требало би и ти да је прочиташ, можда ти се разбистри тај зашамућени мозак којим тренутно диригују муда.“

- „Нови почетак? Па ти си стварно луд! Не, ти си климактеричан! Крки и Урош су прсли и то ми је јасно, али ти још увек имаш шансе да се извучеш. Баци ту књигу, јеботе нови почетак! Вечерас идемо у провод! Јована има супер другарицу, упознаћу вас вечерас. Да. Тако је. Ништа ти не брини, ја ћу све да средим. Бићеш ко нов!“

- Нисам више могао да слушам Пампура. Чини ми се да је одлепио. Још синоћ сам чврсто одлучио да више не излазим и та одлука је још увек вибрирала у мени. Као да сам донео неку историјску одлуку, неку прекретницу у свом животу. Осећао сам се као човек који уме да одлучује. Јутрос сам се довукао у бункер, то је такође добра одлука, јер нешто радим, мрдам се. Вратио сам се читању што је још једна у низу добрих одлука. Чим нема посла у бункеру ја читам. И био сам некако испуњен позитивом јер сам ефикасном силином доносио добре одлуке чије су ми последице страшно одговарале. Не излазим, радим и читам. И све је супер. А онда се нашо Пампур да ми чачка ум и нагони ме на грех. Паламудио је двеста на сат, рекао ми је да сам постао баба-сера, пешкирић, да сам се изгубио јер сам остао сам и сад доносим погршне закључке и погрешне одлуке. Пошто га ништа нисам разумео, и пошто је страшно почео да ми иде на курац, рекао сам му да једе говна и да ме остави на миру, хтео сам да се вратим читању, књига је била изузетно интересантна, али пампурско паламудало није ми дало мира и морао сам да се изгубим из бункера како више не бих слушао његове глупости. Таман што сам склопио и одложио књигу, устао са столице и кренуо да изађем из бункера, пресече ме сто пут пребивени бубрег, јер на метар од себе угледах оно пандурско дериште, ону наочарку, кадију Милицу. Нисам могао да бекнем.

- „Да видимо... - отпоче кадија - ... козматика, књиге, пластика... Добро. Што се тога тиче био си искрен, али да видимо шта то овде ја имам код себе... - рече кадија и ушета се у бункер.

- Поздравила се с Пером и села на столицу у којој сам до малочас седео ја. Милица и Пера знали су се са Технолошког, а судећи по њиховом међусобном поздраву, познавали су се веома добро. Милица је кренула да вади неке фасцикле и листа неке папире, фотокопије нечега, Пера је услуживао муштерије, а ја сам стајао ко укопан. Нисам знао шта да радим. Милица ми је синоћ наредила да је позовем сутра, што је значило данас, а ја то, наравно, нисам учинио, и мислио сам да је Милица само фотка у мојој животној сторији, да ће бити само нека клинка с којом сам се само љубио и то је то. Међутим, пандурско семе живи другачијим начином живота. Милица је умислила да сам ја њен дечко и дала себи за право да се тако и понаша. Е, неће моћи. Мислим, учинићу да неће моћи, само да се раскочим од запрепашћења којим ме је даровала истражитељка. Изгледала је ко пандур у цивилу. Женски пандур. Пандурка. Листала је оне фасцикле, оно брдо фотокопираних папира, нашла то што тражи и узвикнула:

- „Ево га!“

- Тај узвик ме је мало раскочио те сам се ја машио за пљуге, припалио цигарету, нелагодно се сместио у столицу и збуњен чекао расплет тог „ево га“.

- „Да видимо... Арсић Драгољуба Борис, рођен дана... бла, бла, бла, завршио основну у Лесковцу, средњу угоститељску у Лесковцу, бла, бла, бла... Колико видим то је једино што си завршио! А да видимо шта ниси завршио! Тренирао фудбал за Леминд и Дубочицу, без неких посебних успеха, а онда одједном напустио. Уписао Туризам на ВЕШ-у, бла, бла, бла, напустио студије... Отишао у војску... Хм... Ко би реко? Скинут са одслужења војног рока дана, бла, бла, бла, због конзумирања марихуане...“

- Јеботе! Ова лудача је покупила цео досије мог живота! Мајке јој га пандурске... То је, бре, противзаконито! То је кршење слободе и права грађана!

- „ ... служба ургентне медицине, бла, бла, бла, повежен колима хитне помоћи... радна дијагноза Еписи... Епи? Хм... Више пута лечен у болници за болести зависности у Лесковцу... 2006- е, 2007-е, 2008-е... датуми, датуми... од хер... Хероин?? Напустио лечење... 2009-е примљен на метадонско...“

- Соу ват. Данас свако може да кликне на дугме и да ти уђе у поре. За пар еврића сазнаш све о неком. Каква глупа планета. Место да свако живи свој живот, брине о својим потрошеним минутима, они, ти мали и празни имбецили, сервилни кметови с херметичким мозговима, трпају своје носурде у туђе животе. Како је то јадно, ништавно... Ова планета и заслужује апокалипсу. И то сместа! Боже, крени прво од мене! Припрема, позор...

- „ ... ситни саобраћајни прекршаји, бла, бла, бла... прошао на црвено дана... платио казну... вређао позорника... Неосуђиван. Ау, Борисе! Да ли ови подаци лажу, или можда лажеш ти?“

- БАМ! Кадија лупи чекићем о сто. Мир у судници, мир у судници... Да ли је Борис лажов? Јесте часни суде! Да ли су подаци, које је на увид изнела Милица, тачни? Јесу часни суде! Нема палате правде, нема суднице, нема пороте, нема судије, нема ничег. Милица ме гледа кроз црвене оквире својих чала, њен поглед изражава негодовање с примесом презрења, можда чак и гађења, али поносна на себе јер је констатовала моје грехове. Сад зна, готово да све зна, и сад не зна, готово да ништа не зна. Прочитала је само једну страну медаље, али о другој појма нема. Да ли жели да спозна и другу страну медаље? Да ли је зато дошла? Не знам, а и не занима ме, јер биће ускраћена за све одговоре. Немам зашта да јој се правдам. Нит ја познајем њу, нит она познаје мене. Ми смо два странца, два потпуно различита света. Палим цигарету за цигаретом, заваљен у столицу, скроз сам опуштен, јер ме реално заболе патка за све. Никог нисам убио, никог нисам силовао, никог нисам опљачкао... Сама је рекла „неосуђиван“. Молим лепо. Сада ћу љубазно да је замолим да се откурца из бункера и да живи свој пандурски живот на неком другом месту, а да мене наркомана, пробисвета, клошара и мамлаза остави на миру.

- „Борисе? Имаш ли нешто да кажеш поводом овога?“

- „Немам!“

- „Гледај, нисам дошла да те осуђујем, да ти попујем, или не знам шта већ. То што си био, био си. Само желим да знам шта си сад. Да ли могу да ти верујем? Данас, сутра?“

- „Не!“

- „Шта то значи?“

- „То значи да треба да одеш одавде. Мој живот је моја ствар, а то што ти копаш по мојим гаћама од јуче, то је твоја ствар. Ако те то испуњава, а ти лепо уживај у томе, само без мене, молим те...“

- „Рекла сам...“

- „ Рекла си шта си имала. Нисам ја твоје штене па да ме кротко држиш уз ногавицу. Иди ти лепо код свог татице, науљите пендреке, па пребијајте грађане. То је ваш посо, а мене оставите на миру.“

- Милица није имала намеру да ме остави на миру, па је настављала да једе говна. Зато сам устао ја и напустио бункер. Улетео сам у голфа, укључио цеде, Београдски Синдикат, Живот је превара, тон до крајњих граница издржљивости, стартовао сам мотор и кренуо кроз град...

- „ ... Знаш ли шта је превара, знаш ли како је кад паднеш, па устанеш, кренеш, поново станеш, кад мораш да бијеш, да чупаш, да цимаш, кад схватиш да си сам и да само себе имаш! Да ли познајеш укус горчине у устима, и онај ненормални бес који пече те у грудима, кад падне мрак на очи, ух, а то те убија, и све то само зато што си веровао људима! Знаш ли који фазон је кад напољу мрачно је, и знаш да си засро, назад би, ал касно је, кад залуташ а путоказа нема ни близу, у блату си до колена а пијавице гризу, а свестан си да трудиш се, лактовима служиш се, како време пролази у понор падаш, губиш се, зато с провереним људима, идеали по страни, нема свака бајка срећан завршетак, запамти...“

- Не знам где сам пошао, и не знам куда сам прошао, али сам се некако, неким чудом, нашао пред Уркетовом гајбом. Искључио сам цеде и из аута кроз прозор посматрао Уркетову гајбу. Желео сам да уђем унутра, да нађем свог ортака, свог брата, да га загрлим, да седнемо један поред другог, ко некад, и да ћутимо, ко некад. Знали смо и по два, три сата да седимо и ћутимо. Чули су се само наши откуцаји срца, из њих су излазиле све речи које су се међусобно размењивале. Није било потребе да отварамо уста, у том ћутању одлично смо капирали један другог. За три сата ни реч, а као да смо целу књигу написали и прочитали. Ћутање. Идеал савршенства. Ћутање је најлепша реч коју је човек измислио, само је велика штета што је исти тај човек слабо користи, не у њеној употреби, већ у њеном смислу. Кад би цела планета умукнула, кад би сви ти људи, широм целе кугле земаљске, ућутали на само два минута, само два, имам осећај да би то били најлепших два минута у историји човечанства. Два минута тишине, нема празних и глупих тривијалних фраза, нема оговарања, нема сплеткарења, нема дреке, нема кењање политичара, нема пандурске репресије, нема ратова, нема клања, нема ничег, само мук, тишина, ћутање... Јебена два минута. Ником ништа у животу не значе, и нико никад да их испуни ћутањем, сви блебећу, сви једу говна, сви мисле да баш они имају веееелику ствар да кажу у та мала два минута. А та мала два минута испуне само срањем, накипују превише гована за премала два минута, и све пуца, све се руши и слама... све постаје згариште, пепео, а нигде тишине... нигде ћутања... Остаје само гомила гована која помера уста и шири несносни смрад буке... И тако у круг...

- Изашао сам из аута, прошао кроз двориште, успентрао се на степенице и нашао се пред Уркетовим вратима. Увек сам упадао без пардона, без куцања, та врата су за мене увек била отворена, а кад су била закључана ја бих их отварао кључем из штека. И сада знам где је тај штек, али сада морам да будем учтив и да лепо притиснем оно звонце, чији звук сам заборавио, јер сада и Наташа обитава иза тих врата. Зазвонио сам једном, кратко, и чекао пред вратима. Чекао сам да се појави Наташа и да ми залупи врата пред носем, или да каже да Урош није ту и да ми залупи врата пред носем, или да ме напсује и да ми залупи врата пред носем. Брава је шкљоцнула, врата су се отворила и на њима се појавила Наташа. Мој поглед стајао је закуцан у правцу њеног длана који је лежао на вратима; избегао сам поглед очи у очи. Чекао сам. Осећао сам како ме Наташа погледом одмерава од главе до пете. Осећао сам њене зенице на свом телу. Чекао сам да залупи врата. Али она то није учинила. Уздахнула је, окренула се ка дневној соби и рекла:

- „Уроше, за тебе је.“

- Затим је прошла кроз ходник и нестала у тој дневној соби. Још увек сам стајао на прагу, али с убаченом главом у кући. На вратима собе, у којој је Наташа нестала малочас, појавио се мој ортак Урке. У том трену његово лице говорило је „извршићу харикири“, а онда је угледао мене, развукао хашерски осмех и његово лице као да је говорило „хааааај“. Оно што сам ја у себи тог момента осетио људи би назвали тренутак среће, али ја знам да срећа не постоји и да ја у том тренутку нисам био срећан, већ неописиво радостан. Разлика је огромна. Прво не постоји, друго постоји. Осетио сам јако пулсирање вена док ми се с осмехом на лицу приближавао пријатељ. Без речи. Ћутање. Савршено. Зграбио ме за мајицу и увукао у своју собу. Још увек је била његова, она иста стара соба. Али биће само још две године. После тога Уркетова соба, постаће дечја соба; тако је наредила Наташа. Сели смо на кревет. Навалио сам се на наслон и снажно удахнуо ваздух Уркетове собе; недостајао ми је. Одвојио сам око и погледао Уроша. Посматрао ме је.

- „Проблеми, а?“

- „Не. Само ми треба пријатељ који шапуће тише...“

- Урке се навалио на кревет, као ја, склопио усне, склопио очи и ћутање се родило. То је пријатељ који шапуће тише. Разговарамо док ћутимо. И то је потрајало. А онда је ћутање прекинула Наташа. Изненађење. Наташа је ушла у собу и, на стаклу малог дрвеног сточића, сместила послужавник на ком су стајале две кафе и два сока од јабуке. Био сам тотално збуњен јер то нисам очекивао ни у најлуђим сновима. После свега да ми Наташа скува кафу? Да ми налије у чашу сок? Па још од јабуке? Ни за милион година. Хтео сам да кажем хвала, али нисам успео. Наташа је напустила собу, а ја сам још увек буљио у послужавник и ћутао. Урке ме лупио шаком по леђима и пренуо ме из збуњеног мука.

- „Ајд вади лобе да шмркнемо.“

- Ништа нисам реко. Извадио сам лобе, написао две линије, шмркнули смо их, обрисали трагове, припалили цигарете, и све што се после тога чуло било је сркутање кафе, пуцкетање цигарете и увлачење никотина у плућа. Иако нам је кокс дигао адреналин, Урош и ја нисмо проговарали, дуго, веома дуго. А онда смо се распричали, спонтано. У почетку тихо, а касније све гласније, чак смо пустили и музику на компу. Било је ко некад. Кратак еденски интермецо у брутално садистичком животу.

 

 - Седео сам на троседу и буљио у лап топ, гледајући Милицу и себе на кратком видео запису. Бугарска копија је имала фантастичну камерицу, снимак је био невероватно чист. Ко би реко... Посматрао сам Милицу и слушао њене речи: „загрли ме“... „пољуби ме“... „не знаш да се љубиш“... Ту сам се насмејао. Али, ту сам угледао и њено скривено савршенство. Рекла је да је љубим нежно, а не агресивно, рекла је да је у пољупцу сва чар, и гледајући је онако на снимку, видео сам неку чудну романтичност у њој, ону романтичност које се загубила негде у овом безнађу реалности. Тај нежни додир, тај нежни пољубац као да је заборављен. Она је само желела тренутак чистог пољупца. Тако је мало тражила малу и обичну ствар, а опет тако велику и недостижну чар. Изгледала је као реликт идеала, створена у времену ратова, беде и глади, са душом која из пропасти вапи за романсом где је само један чисти и нежни пољубац чува од грубог данас, изгубљена у бруталном умирању у ком борба за голи живот гужва све те заборављене врлине, покушавајући да опстане. Тонули смо свесно несвесни у понор, а она свесна тог потопа хрли ка жељи, која жели додир, која жели пољубац, да потоне с њима. Реалност је црна и ма шта год радили не можемо да је променимо, и она је тога била свесна, зато је тражила да из потонућа извуче грам разума, нит осећања, да јој остане у сећању, да га има бар једном у животу, онако истински, тај додир и пољубац, да остане урезан у траговима времена, док срљамо кроз морбидни амбис ка сопственом егзодусу који пише наш нестанак. На изласку наш крај, у исходу наш нестанак. Колико је битно посматрати себе у контакту с другима из трећег угла, из оног угла где можеш да видиш све оно што си пропустио гледајући само из свог угла, схватио сам тек док сам гледао тај видео запис. И било ми је криво што је то само клип, измишљена трака коју можеш да обришеш кад хоћеш, коју може сам систем да обрише уколико жели. Стварност гурнута у имагинарни свет. Тамо где губи сву драж. А кад си тамо унутра, у тој стварности, у том тренутку, где је једини прави и стварни живот, ти не видиш све те ситнице, све те мрвице савршенства које лебде око тебе, и то само зато што гледаш сопственим зеницама. Преживљавање, копање, чупање из грозне трагедије садашњости, кад имаш живот а немаш једно обично данас, не дозвољава ти да уживаш у моменту, да га исконски осетиш и телом и душом, јер те лудост садашњег универзума нагони да живиш по њиховом калупу. Ти упорно бежиш а они ти упорно стављају амове, ти упорно покушаваш а они ти упорно не дозвољавају. И због брзине којом на силу живиш, не видиш те усамљене станице малих места које још увек чувају сву ону топлину, максимум свих врлина извучених из грешног живота. Где смо се то изгубили? Куда су нестали наши животи? Ко нам то отима минуте?