Short and sick life in dead Leskovac - 35 - nastavak
- И тако смо се шетали, и тако је мала наочарка причала, непрекидно је причала, изгледа да много воли да прича, или се утриповала у улогу капетана, а ја сам ћутао и гледао њен профил. Она је причала о себи, ја је нисам слушао, непрестано сам пиљио у њу, чекајући да каже неку нормалну жељу. Наишли смо на оне клупице између закатанчене Робне куће, која је требала да постане нешто али није успела јер се наша лоповска власт није лепо договорила сама са собом око тала који би требало да поделе после склопљеног посла с неким лихваром, и кинеског тржног центра, онде где углавном седе пензионери и неко ко је баш много уморан. Ја сам баш био много уморан, али нисам желео да одмарам ноге док умарам дупе, жуљајући га на архаичној клупици; више би ми се допало седиште мојега голфа, који остаде упаркиран тамо негде код Технолошког. И наочарка је пожелела да седнемо на те клупице. И ја сам пристао. Јеби га, кусам сопствену чорбу. Сместио сам своје дупе на ону изанђалу клупицу и сео у турски положај окренут ка њој. И она је то исто учинила, изгледа да јој се то допало. Припалио сам цигарету и покушавао да одмарам ноге, а не замарам превише своје дупе. Хтео сам и мозак да одморим, али ми наочарка то није дозвољавала. Ни да данем. Јебем ти глупу игрицу и оног ко је измисли. Плавуша је причала о себи, те она ради ово, те ради оно, те струже овај смер, те струже онај језик, те гуда тамо, те гуда вамо, ја сам климао главом, као да је помно слушам, мислећи искључиво на свог голфа и ону предугачку трасу коју морам да препешачим како бих дошао до њега. Онда сам се сетио да не морам. Код кинеског ТЦ-а стајали су таксисти, узећу такси и он ће ме пребацити до аута. Вожња је кратка, можда ће одбити, али ја ћу му понудити добар бакшиш који ће га разоружати. У мом размишљању и наочаркином брбљању, прекинула су нас двојица клинаца.
- „Ћао, Милице!“ - рекоше обојица.
- Значи зове се Милица. Добро, бар имам неку информацију. Милица се поздравила с клинцима, тачније, с њеним колегама са факса, који су изашли са оне оргија-пишоповраћаоница журке да мало прошетају. Са мном се нису поздравили, нису ме чак ни приметили, ако јесу, онда сам био на зајебани игнор. Какви некултурни сељобери. У перспективи, високообразовни некултурни сељобери. Е, моја Србијо, ако ће овакви сутра да те воде, онда је боље да потонеш пре апокалипсе, пре Европске Уније, пре сутра. Потони одмах. Доста је било. Прво онај болесни ујединитељ и пичка побегуља, па ћопави загорац, па онај кољач са Дедиња, сад ове неке шатро демократе који се мењају ко време, а сутра вероватно ови затуцани из генерације пинк. Јебеш му матер, боље да се никад нисам ни родио...
- „Ово је Борис, а ово су...“
- Из основа сам запушио чуло слуха, не желећи да чујем имена некултурних пинковских сељобера. Довољно је било оно лицемерно руковање од ког сам добио животињски нагон за повраћање. Морао сам да одем до чесмице, која се налазила на пет метра од клупице, да се мало умијем и освежим оном хладном водом. Да се повратим од повраћања. Док сам се умивао и пијуцкао хладну воду, баш ми је пријала, кришом сам одвојио око и гледао оног балавандера како нешто шапуће Милици. Шапућу обојица. Нешто је убеђују. Она час гледа мене, час њих. Чини ми се да ме оговарају. Почело је дупе да ме сврби. Чим ме сврби дупе, или јаја, значи да ме неко олајава. Заболе ме. Кренуо сам ка клупици, два смрдљивка су кренула у правцу Технолошког, вероватно назад на оно ОПП срање, а Милица ме гледала тотално другачијим погледом од оног малопређашњег док смо седели сами. Онај малопређашњи је био „ја сам весела, ла ла ла“, а овај сада изгледао је као „признај, смраде“, или нешто у том фазону. Два пинковска гованца за само пар секунди пореметише оно дивно, додуше брбљиво, али дивно створење, ону симпатичну наочарку која се зове Милица. Сада је изгледала као зајебана наочарка која се зове Судија. Опет сам опсовао себе у себи због оне глупе игрице коју сам сам изазвао, сео на клупицу, поново у исти положај, и припалио цигарету. Чекао сам пуцањ првог питања. Ако будем лагао, провући ћу се до петог, евентуално шестог, а онда ће ми пући курац и одјебаћу одавде, а ако будем био искрен, проћи ћу прво питање, свако прође прво, а код другог ће Милица одјебати од мене, и то оно, трчећим кораком. Можда је послала своје колеге по оног билдера што тражи проблем. Сад сам изашо и више никад.
- „А, чиме се ти заправо бавиш?“
- Молим јебену Смрт да нађе више ту јебену парцелу.
- „Продајем књиге.“
- „Продајеш књиге?“
- „И пластику.“
- „И пластику?“
- И дудлај га Судија.
- „И козметику...“
- „И козметику?“
- И шипу га госпојице Судија.
- „И то је то.“
- Не мора баш све да зна.
- „А где живиш?“
- О, Судија, полако ми се пењеш на вр курац.
- „Радничко...“
- „Слушај! Хоћу нешто да те питам, али желим искрен одговор!“
- Мало морген.
- „Питај.“
- „Јеси ли ти наркоман?“
- Која глупача...
- „Нисам!“
- „Мислим, јел конзумираш неке дроге и то?“
- Конзумирам.
- „Не!“
- „Траву?“
- Наравно. Трава је лек.
- „Не!“
- „Јеси ли некад био осуђиван?“
- „Не!“
- „И сви ти одговори су као искрени, а?“
- Е, ту ми је пуко курац. Устао сам са клупице и бесно издекламовао:
- „Слушај, Милице! Немам ја времена да се овде натежем с тобом. Ово је требала да буде игра, а не суђење. То што су ти малочас накењали ортаци и напунили ти главу којекаквим глупостима, то је ваша ствар. Ако желиш да верујеш у то, ти веруј. Ја ту не могу ништа да променим, нити то желим. Најбоље би било да се ти сад вратиш на своју журкицу, а ја да идем својим путем...“
- Хтео сам још нешто да кажем ал сам заборавио шта. То је онај трип кад си бесан па желиш да кажеш много тога, али због те огромне количине беса прескочиш много тога, и заборавиш шта си у ствари хтео. Погледом сам тражио слободни такси. Размишљао сам да ли да одем пешака до голфа, да кроз шетњу издувам бес из себе, или да се до аута одвезем таксијем па да бес издувам кроз један индо, два, три, више комада њих, на својој тераси.
- „Мислим да немаш права да ми наређујеш шта да радим.“
- „Наравно. Ради шта хоћеш. Ја морам да идем.“
- Закорачио сам да пођем.
- „Рекао си да могу да те питам и ја сам питала. Зашто се сад љутиш?“
- Зато што ми мрсиш јајца, без дозволе.
- „Зато што ја одговарам на твоја питања а ти ми не верујеш.“
- Зашто ли се уопште млатим с балафурдијом. Опет сам се окренуо и хтео да кренем.
- „Чекај!“
- О, Господе...
- „Реци.“
- „Заборавио си да ја водим игру!“
- Море јеби се!
- „Нисам... Али та игра губи смисао ако не наручујеш жеље за добар провод. Ти си место провода, у коме је требало ти да уживаш, направила палату правде и судиш ми за злочине које ја нисам починио. А то никако није провод, већ губљење слободе, и живота...“
- „Добро, добро... Мало сам претерала.“
- МАЛО???
- „Нема више истраге, обећавам!“
- Фала мудима...
- „И имам једну жељу!“
- О, реците, часни суде...
- „Хоћу да одемо код тебе...“
- А??
- „ ... мислим, немој погрешно да ме схватиш, само желим да видим где живиш!“
- А ђе погрешно, тек сад говоримо истим језиком.
- „Океј. Водим те код мене. Само пази се! Ја сам серијски убица!“
- Милица се смешкала док је корачала крај мене. Кењао сам о томе како ћу прво да је силујем, затим ћу да јој одсечем делове тела, направићу је у фронцле, а онда ћу да је скувам и поједем. Не знам зашто сам то причао, али се Миличица и даље смешкала. Ваљда сам само желео да задржим осмех на њеном лицу. Лепо јој стоји. И наочаре јој се симпатично покрећу кад се смеје. Стигли смо до голфа, чини ми се да смо много брже прешли ту путању него кад смо одлазили од њега, сели у ауто, а седам минута касније, пробијали смо се кроз зајебани неред моје гајбе. Одмах сам је одвео на терасу, она је била најуреднија, имала је и цвеће, предивно цвеће, и то је пружало шарм. Милица ме прво питала зашто нисам упалио ниједно светло у свом стану, рекао сам јој да нам није потребно, онда је желела да завуче нос у моју кунтач собу, али сам то успешно ескивирао рекавши да је тамо право градилиште, шатро реновирам ту собу. Где, бре, да је водим тамо кад ми на кревету лежи хрпа опијата у и око оне фиоке коју сам заборавио да вратим на своје место од све оне јурњаве с Пампуром. Миличица се мало љутила јер је договор био да ја њој требам да исуњавам жеље, а не да је одвраћам од њих. Сложио сам се. И, пожелела је да уђе у дневну собу. И ушла је. Села на тросед, извалила се ко да је код своје куће, фала богу па је у предсобљу скинула патике, и наредила ми да јој скувам кафу. Скувао сам кафу и донео јој, приде сок, и сместио се крај ње, наравно на пристојној удаљености од око пола метра. Сасвим довољно и пристојно.
- „Упали светло, мрачно је. Не видим ништа.“
- Па мрачно и треба да буде, пичка ли ти материна! Устао сам и упалио јебено светло, вратио сам се на кревет, и навуко качкет до носа, како бих се, колико-толико, заштитио од сијалица које су бљештале ко ненормалне. Одмах сам у себи записао план да ћу сутра, чим се пробудим, отшрафити те сијалице, за сва времена, и тако сам себи увести рестрикцију, рецимо због оваквих тренутака. Милица је поцврцала кафу и сок, затим је своју главу сместила на моје раме, ја помислио да је игра прешла на нови, виши ниво и ишчекивао следећу жељу, надајући се да ће нас та жеља отерати у сполни однос, кад оно...
- „Знаш, мој тата је полицајац...“
- Осетио сам бол у бубрегу...
- „ ... он ради у интервентној...“
- ... заболела ме је свака кошчица на мом телу...
- „ .. за 5 минута може да сазна ко си, ко ти је отац, чиме се бавио твој чукундеда...“
- ... душа ми је плакала, било ми је мука од тог сазнања, али су ми муда бубрела. Њеном ћаћи сам пожелео да оде и попуши га мало мом чукундеди, а ја сам више но икад пожелео да појебем Милицу, и на тај начин се осветим пандурском говнету, и у моје, и у свачије име које је његов пендрек пребио. Добио сам неописиву жељу да је снимам док је јебем и да се после курчим како сам јебо пандурско дериште.
- „ ... зато памет у главу и пази шта радиш. Немој после да кажеш да те нисам упозорила. Ако ме повредиш, стићи ће те казна!“
- У маму ти балаву... То је, бре, пандурско семе, а чим је пандурско рамо да дисмр.
- „Каква казна?“
- „Зајебана!“
- „Па ја само испуњавам твоје жеље, нема потребе за кажњавањем.“
- „Добро је док их испуњаваш...“
- „Желите ли неку музику, ваше пандурско височанство?“
- Моро сам то да рекнем, нисам мого да се суздржим.
- „Мој отац је полицајац, а не пандур!“
- „Свакако.“
- Набијем га на курац.
- „А музика може.“
- Отворио сам лап топ, нека копија фром д Булгарија, ал шљака ко мрав, прочепркао по несређеним фолдерима, убацио Кербер у винамп и пустио прву песмицу, Још само ову ноћ ми дај, кришом сам укључио камерицу, спустио програм у таскбар, винамп развукао по читавом десктопу, а затим се вратио код Милице. Легао сам крај ње и чачкао јој зип од дукса, али га нисам повлачио ни горе ни доле; само сам га вртео по прстима. Јеби га, она је била капетан, а и пандурско је дете, ваљало би бити на опрезу. Максимално повишеном. Посматрала је неко време моје прсте, а онда је пребацила поглед на мене, лупила ме по качкету, и упитала:
- „Шта мислиш да урадиш с тим?“
- „Ништа без твог наређења!“
- „Наређење је да склониш руку одатле!“
- У мамицу ти пандурску...
- „А где да је ставим?“
- „Загрли ме...“
- И загрлио сам је.
- „Пољуби ме...“
- И пољубио сам је. Делује Кербер. А камерица снима ли снима. Хи, хи...
- „Не знаш да се љубиш“ - рече и насмеја ми се у лице.
- У оца ти пандурског...
- „Мораш да будеш нежан, а не тако агресиван. У пољупцу је сва чар!“
- Пу, пичка ти материна! Ти ћеш да ми причаш о нежности. Јел твој ћаћа био нежан кад нас је пребијао? Јебо те пољубац и сва његова чар! И татка ти набијем на пендрек!
- „Умем ја и нежно...“
- „Докажи!“
- И тако смо се љубили ко основци, чини ми се сатима. Упорно сам гурао руке испод њеног дукса, упорно их је вадила ван, упорно сам је хватао за кришке, упорно ме лупала по рукама и претила ми, упорно сам покушавао да је ухватим за сису, упорно је и успешно одбијала сваки мој покушај. Сваки мој напад на њене делове тела који су ме занимали, успешно је одбијала, претила ми татиним пендреком, камерица је снимала, Кербер је ишао лаганица, али се од пољупца даље нисмо макли. Изгледа ми да је Милица од оних „ништа на првом састанку“, сем пољупца. Или глуми финоћу. Научио је татица игру гуд кап, бед кап, па она сада то примењује у фазону гуд грл, бед грл; играла је ону прву, гуд грл. Вишечасовно љубакање ми је досадило па сам престао с том бесциљном игром. Неприметно сам искључио камерицу и затворио програм. Глупи снимак обрисаћу колико сутра. Милица је онда погледала на сат свог мобила и крикнула како касни кући и како ја морам да је одвезем. Нисам то хтео да учиним, јер ми се није ишло близу тог пандурског огњишта, али сам морао да извршим Миличино наређење. Јеби га. Стрпао сам је у голфа и одвезо кући, то јест, стану, живела је у насељу Сува река, у оној згради. Зауставили смо се пред једним од улаза, мотор нисам гасио, шта га знам, мож истрчи пандурчина и испендречи ме из ћефа, њима никад није био потребан разлог да би неког пребили, зато је овако било сигурније. Ако га спазим, а добро сам осматрао ситуацију у околини, Милицу шутирам десном ногом, избацујем је са места сувозача на улицу, притискам папучицу за гас, и бежим воланом без обзира. Мењам таблице, префарбавам голфа, продајем стан, купујем кућу и настављам да живим. Међутим, тенкре с пендреком се није појавио, Миличица и ја смо се пољубили, згадило ми се више то љубљење, премда је њен пољубац био доста укусан, разменили смо бројеве телефона, зашто, не знам, кајаћу се сутра, наредила ми да је сутра обавезно назовем, како да не, и најзад напустила мој ауто. Сачекао сам да уђе у улаз, сад сам ја глумио финоћу, као бринем за њу, и чим је нестала иза улазних врата зграде фундаментално сам се очистио са тог простора и запалио кући. Напокон.
Наставиће се....
