Priviđenje

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Покушавао сам да скувам две кафе кроз трепавице, сањив и бунован, ослањајући се деном руком на зид, а левом на шпорет, на безбедној удаљености од вреле рингле. Пробудио ме Пампурчина, изненада, онако војнички, зверски, тачно у подне...

- Телефон ми је звонио ко блесав, ја сам га успешно једно двадесетак пута гасио и продужавао сан, међутим, телефон је био упоран, а одједном се појавио и куцач на вратима мога стана, и тако су ме наизменично дркали, куцач на вратима, звоно на телефону, куцач, звоно, куцач, звоно, све док нисам устао из к... фотеље... Јеботе, успавао сам се на фотељи сопствене хангар терасе! Синоћ сам се толико одрао од вуњаре да сам заспао тамо где сам провео цели дан, а сада, како видим, и ноћ, и јутро. Док сам пролазио кроз кухињу, покушавајући да се јавим на телефон и отворим куцачу, сконтао сам да је то у ствари једна те иста особа. Та особа која ме будила на два различита и јебено ефикасна начина био је реге Пера Пампур технолошка будала, односно Пера Пампур који је гулио Технолошки и слушао реге, или обратно, или тако нешто. Чим сам отворио врата, звоњава на телефону је нестала, а у кућу ми је улетео Пера, пампурском брзином, као да је управо отворен шампањац пред вратима моје гајбе, излетео, улетео, направио полукруг и заковао се на моју терасу. И како је сео тако је моментално кренуо да дроби о неком плану који је скројио за вечерас. Но ја га нисам слушао, нисам ни могао, јер сам кувао кафе још увек у полу-сну. Пера је дробио и док сам сипао кафу у шоље, кењао је триста на сат док сам носио шоље ка тераси, а кад сам се сместио у фотељу, Пампур је прскао ко вулканска ерупција, објашњавајући ми нешто што ја још увек нисам слушао. Тек кад сам посркао кафицу и испалио три цигарете, Перино тандркање почело је да ми допире до мозга. Причао је нешто везано за неки смисао али се то губило у његовим реченицама које су се осипале, губиле, и на крају само говориле како се опасно наложио на неку рибу, и како вечерас обавезно мора да оде на неку студентску журку, како би стартовао ту рибу, за којом је, колико видим, тотално одлепио. Рекао је „или вечерас, или никада“, или нешто слично, а онда је рекао како нема с ким да иде и да ја обавезно морам да му правим друштво, „мораш, мораш, мораш...“, понављао је и понављао док сам ја главом вртео лево-десно, покушавајући да му кажем да нема те силе која би ме натерала на тако нешто. Ја да се мотам по студенским журкама? Ја који не излазим никуд? Ја који сам заборавио како изгледа излазак у град? Ја који имам 27 година, а колико сам разумео Перкана, тамо ће бити све клинци од 19 до 23, и стварно не знам шта бих ја сад тамо требао да радим.

- „Што си сиса, што си сиса, што си сиса...“ - кењао је Перкан и мучио ми чула.

- „Какав си ми ти то ортак кад нећеш за мене ништа да учиниш?“

- Рекао је на крају, коначно је дошао крај његовом дробљењу, и некако се тужно навалио на сточић. Тада сам се сетио своје себичности, о којој сам, чини ми се синоћ, много размишљао, и почео сам да главу, из одречног бита лево-десно, гурам у ритам горе-доле који је имао потврдни облик. Нисам смео да одбијем Перу, који ми је за кратко време постао стварно добар ортак, јер нисам желео да својим себичним поступцима отерам и њега од себе. Правићу му друштво до те студентске журке, док не уђемо тамо, и док он не смува ту клинку, а онда ћу да запалим кући. Толико му, као ортак, дугујем. Потребан сам му и не смем да га изневерим, али ми се тамо уопште није ишло. Пера је затим измотао тепсију бурека и литар јогурта, изнео је тањире и чашу, мени дао једну четвртину и сипао чашу јогурта, а себи је стрпао у тањир три четвртине и стисо ону јогуртску флашу у оне његове огромне ручерде, ко да се плашио да ћу да му је отмем. Јео је брзо и халапљиво, ка међед, и сисао онај јогурт ко да је алкохоличар; ја сам једва појео осмину бурека, био је топао и укусан али ја нисам био толио гладан, али сам зато слистио целу чашу свежег и хладног јогурта. После хасања припалили смо две буксне и вртели их у круг, не знам зашто, ваљда смо се истриповали нешто. Негде око тројке Пампур је рекао да иде да се спрема за вечерашњу журку и да ја дођем по њега у девет. Затим је напустио моју гајбу, а ја сам питао самог себе зашто ће се Перкан спремати толико дуго. До девет увече има још много, много сати, а минута па тек, и није ми јасно зашто је њему потребно толико дуго времена за спремање. Контао сам да жели да импресионира ту рибу и да му је због тога толико времена потребно за спремање. Али зашто, јебем му жваке? Па и ја сам некад имао 22 лета и никад ми није требало више од десетак минута да се спремим за негде. Времена се мењају? Не. Људи се мењају? Можда. Ја сам оматорио? Јесам. О чему се ту ради? Јебем ли га, буразеру. Пампур је поменуо нешто као, сад ил никад, и ја сам у ту одлуку и стрпао то његово вишечасовно сређивање и спремање за журку, то јест, мување те мрак рибе. А ако попије педалу? Ништа. Нарољаћемо се од алкохола и биће клик.

- Добро, пошто вечерас излазимо, још увек се питам кој ли ћу ја мој тамо, морао сам да се, како физички, тако и психички, припремим за то психосоматско мучење. Кренуо сам с лобеском, коју нисам такао један дужи временски интервал, ал сад ми је неопходна, и крљао се с њом све до пола девет, а онда сам се издуширао, увукао себе у боксерице, затим широкана лоне, мајицу, на главу сам навуко качкет, нашљиско сам се парфемом, узео кључеве од аута, пљуге, кокс, ганџу и лову, и запалио по Перу. Тачно у 21:00 зауставио сам се пред Перином зградом, а он је већ нестрпљиво цупкао пред њом. Улетео је у голфа, сав срећан, и наводио ме до циља. Циљ је у ствари био сам Технолошки, тачније, она рупетина у његовом подруму, или им је то можда нека сала, јебем ли га. Било је мрачно, намерно мрачно јер су неонке биле притуљене, ваљда због амбијента, али се у суштини простор назирао, лица, руке подигнуте увис; једино је импровизовани шанк био јако осветљен, као и ди џеј, који је стајао десно од шанка. Пустао је неко комерцијално хаус срање, али су се клинци изгледа ложили на то. Сви су скакали, плесали, убијали се алкохолом, а ни ексери нису изостали. Осетио сам ту енергију која је избијала из њихових знојавих тела, оног екстази осмеха, оне фиктивне љубави. Који јебени кичерај. И техно музику су успели да упропасте они комерционализатори свега и свачега. Још од 97. су осетили да ће електронска музика преплавити Европу, Балкан, и Србију, па су брже боље гурнули своје погане ручерде и, од љубави која је и родила тај музички правац, направили бизнис. Комерцијализовали све, изремиксирали све, и направили ништа. Музику су уништили, ал су зато згрнули огромну своту новца, али то им, изгледа ми, није довољно; још увек то раде. Растављају говна, рециклирају их и праве нова срања, која се, колико видим, одлично продају. Апокалипса ор ват?

- С убриделим венама, кроз које је шикљао кокаин и шутирао ми мозак, навалио сам се на зид, чекајући да Пампур, који је стајао крај мене, нађе ту његову девојчицу, смува је, и да онда ја запалим кући. То ми је био циљ, то сам и чекао. Међутим, чекање се одужило, јер клинка још увек није стигла на журку. Пампур је са оног шанка досецао два пива у велике пластичне чаше. Своје је већ грувао док је мени пружао оно друго. Одбио сам. Нисам желео да пијем смућкани, врући хмељ, ремикс свега и свачега, од неке шатро шанкерке, која ме је ошинула погледом кад сам с гнушањем одбио пиво које ми је Пампур гурао у руке. Перкан је слистио оба и одлетео до шанка по нову туру, а кад се вратио рекао ми је да је шанкерка бесна на мене јер одбијам да пијем њено пиво. Погледао сам у њеном правцу. Пиљила је у мене и чекала да види да ли ћу поново одбити њено пиво које ми је Пампурчина наново гурала у руке. Поново сам одбио рекавши Пери да нећу да пијем њено пиво, али да сасвим сигурно хоћу њу. И да је пијем, и да је једем, и да је лижем, и да је... Више ме није гледала. Чак ни кришом. Радила је свој посао. Из њених мисли ја сам, колико видим, испарио, као и пластични пивџани које је Пампур љуштио као блесав. Време пролази, клинке нема, Пера лоче ко фанатик и већ трећи пут одлази до шанка с истом наруџбином. Овога пута вратио се само с једним пивом у руци.

- „Не жели ни пиво да ти наточи, а камоли да ти да број телефона!“

- „Ко ти је реко да јој тражиш број фона, клену!?“

- „Па ти...“ - равнодушно одговори Перица, циркајући свој бућкуриш.

- У ниједном фрагменту свог говора нисам Пампуру реко да шанкерки тражи број телефона, већ да је пита кад завршава са шанкерисањем и слично. Пампур је све побркао и уништио ми оно зрнце шансе да вечерас и ја покушам да смувам неку кучку. Чини ми се да га је згазило оно ремикс пиво. Топло сам га посаветовао да мало олабави с алкохолом ако жели да вечерас импресионира то девојче. Послушао ме је. Више није ишао по пиво. Чекао је ту цуру да се коначно појави однекуд и да јој приђе. У једном моменту учинило ми се да је ја чекам више него он. Једва сам чекао да се та девојка појави па да ја збришем из те ужасне рупетине, јер је срање, које је грувало из звучника, почело да ми нагриже остатке мождане коре. Почело је да ме нервира то говно које је ди џеј пуштао и уживао у свему томе, као и маса студентарије. Почели су да ме нервирају клинци који су се кошкали и тражили закачку с неким, само да би могли да испребијају једни друге. Што ли су кој мој долазили на журку ако су желели фајт. То су могли да потраже било где, било када, али они фајт увек траже баш на оваквим местима. Глупи клинци. Место да се проводе, они се макљају. Болест.

- Пампур је одједном полетео ка средини оргијаонице и салетео девојку коју смо чекали цело вече. Оно говно од музике је било прегласно, али се Перкан успешно споразумевао с насмејаном и поприлично згодном и лепушкастом девојком, колико сам успео да је сагледам у оном кркљанцу и полумраку. Перкан ми је из даљине неприметно показао знак океј, високо подигнутим палцем кад се његово девојче на трен окренуло и бацило поглед ка шанку, што је значило да је жвака прошла и да ја могу да палим из ове, сада већ, повраћаонице. Одлично. Бацио сам поглед ка излазу, предуг пут и превелика маса људи кроз коју сам морао да се пробијам како бих удахнуо ваздух ванжурке. Док сам се пробијао кроз опичене клинце, поглед ми се зауставио на девојку која је стајала наваљена на зид и, чинило ми се, била у фазону као и ја: „једва чекам да одјебем одавде“. Кокс ме је опалио по левој страни мозга и натерао ме да скренем десно, ка девојци наваљеној на зиду, иако сам желео да се што пре изгубим одатле. Али, више нисам ја тај који је одлучивао, кокаин је био вођа, ја сам га само пратио. Пришао сам рокенрол девојчету које се досађивало, гурнуо руке у џепове, као нешто тражим, затим сам их извуко из џепова, као нашао сам то што сам тражио, пружио песнице ка њој и рекао јој да одабере коју хоће. Рекао сам јој да у једној од песница чучи она, а у другој ја. Ако погоди себе, онда она наређује шта ћемо радити вечерас, ако погоди мене, капетан игре сам ја. Није се чак ни осмехнула. У мој поглед упливао је њен средњи прст. Баш ми га је набила, онако до носа, испод качкета. Изгледа ми да сам испао из штоса. Матор сам, не знам те нове пионирске форе. Ове моје изгледа да су бајате, баш бајате. Да нису, место средњег прста, добио бих барем оно типично одјебавање „нисам сама“, када ти девојка, иако знаш да је сингл, иако видиш да јој је досадно, јасно ставља до знања да не жели да има ишта с тобом и да треба да се тераш у курац. Рокенрол герла је скратила причу и одмах ме отерала у курац. Барем је била искрена. Симпатична, искрена и у фазону „одјеби од мене“. Окренуо сам своје маторо тело и одјебао од ње. Наставио сам да се пробијам кроз масу. Био сам на три метра од врата, на три метра од слободе, само јебена три метра су ме делила од напуштања повраћаонице, кад ми се у лице унео један билмез челичне конституције, оно два са два, и ускратио ми слободу.

- „Имаш неки проблем?“

- „Не...“ - одговорих му сталожено.

- Хтео сам да наставим своју маршруту, али ми челични билмез то није дозволио.

- „А јел тражиш проблем?“

- Питао сам себе шта ли се дешава у мозгу тог дизача тегова. Зашто је толико глуп? На његово прво глупо питање дао сам му јасан одговор, али га он изгледа није разумео. Поставио је друго, још глупље питање. Све ми се чини да мозак није ни имао.

- „Не...“ - одговорио сам му и гласом и рукама.

- Није му било јасно како то да ја не тражим проблем. Пошто ја тај проблем нисам желео он је одлучио да га пожели, да га створи сам. Кренуо је на мене. Већ сам осетио како ми се ломе старе, изубијане, и више пута ломљене кости, али нисам осећао потребу да пружам било какав отпор. Изгледа ми да сам, негде дубоко у себи, ипак желео да ме неко добро пребије. Али је тада на сцену ступила девојка с плавом косом, везаном на потиљак, испречила се између мене и билмеза с кратером у глави, своју леву шакицу ставила је на његове груди и нешто му шапнула, а десном шакицом је ухватила мене за руку. Орангутан с проблемом који тражи проблем, изненада је променио облик лица из става „ће да ти поломим коске“, у нешто као „извини, нисам знао“, и склонио се у страну. Плаво девојче ме затим успешно извело на слободу. Испред за мало табаонице мене, далеко испред, једно 50 метара далеко од ње, таман до аута, плавуша се напокон окренула ка мени и поклонила ми поглед на њено лице. Носила је наочаре с црвеним оквиром кроз које ме је доброћудно посматрала.

- „Ето. Сад си безбедан и слободан“ - рече лице без шминке.

- Ретко сам виђао лице без шминке. Обично су све нафракане, напуцане шминком коју је подстакла грандизација Србије. Ово лице је било младо, нежно, симпатично, и без шминке. Три пута сам у себи поновио „без шминке“.

- „Шта је? Не желиш слободу?“

- „Не без тебе.“

- Насмешила се и прстићем дотакла наочаре. Онај маневар-трип интелектуалке кад тражи речи које ће сместити у свој одговор, или реплику. Та мала наочарка није ни била свесна да мене управо та женска интелигенција највише ложи, али највише.

- „Сори, али ја сам ту с неким друштвом. Само сам желела да помогнем пролазнику у невољи.“

- Каширање? Типично.

- „Али не можеш тек тако да га оставиш на цедилу!“

- „Како?“

- Их...

- „Па тако. Извучеш пролазника из једног проблема, а увучеш га у други.“

- „А, у који други?“

- И стварно не знам шта ли серем. Само сам хтео да одем кући... Проклети кокс...

- „Па, спасила си ме табања и тим чином ми такла душу. Сад се она разнежила и жели да остане у твојој близини. Ако одеш душа ће туговати за тобом, а то ће мени створити много већи проблем него табање.“

- Наочарка се насмешила...

- „Да те вратим онда табаџији?“

- ... А ја мамлаз мислио да сам неки заводник...

- „Ако ћеш после тога да ми видаш ране, онда прихватам!“

- ... У ствари сам само матори мамлаз...

- „А ако нећу да ти видам ране?“

- ... Нисам леп, немам мишиће... Зашто лепо не одем својој кући...

- „Онда можемо да одиграмо једну малу игрицу.“

- ... Ја и моје глупе и бајате форе...

- „Коју игрицу?“

- Опет сам гурнуо празне шаке у џепове пуне опијата, и извукао ништа у стиснутим песницама. Пружио сам их ка малој наочарки, која је изгледала као чељаде коме ћу поклонити чупа-чупс.

- „Једна песница си ти, а друга ја. Ако погодиш себе, ти водиш игру, а ако погодиш мене, онда игру водим ја!“

- ... Бар да сам променио фору... Глупи кокс... Глупи Борис...

- „Какву игру?“

- ... а мала много радознала...

- „Провод. Бираш како ћеш и на који начин да се проводиш вечерас. Ако погодиш себе, ти постављаш жеље, а ја их испуњавам!“

- ... иди кући матори Борисе...

- „А шта ако си ти већ унапред обе песнице припремио за себе?“

- Ма дај, бре, мала. Зар не видиш да се бар трудим?

- „Ја нисам Тито, а ово нису ћораве кутије! Све је по пропису, без скривених намера. Желиш да играш или не?“

- И мала наочарка се премишљала, ложећи ме својим покретима, у њеним очима сам видео да жели да одбије игру, али јој њен авантуристички дух то није дозволио. Ставила је свој прстић на моју десну песницу. Ја сам дубоко уздахнуо, и гистро поражено рекао:

- „Ти водиш игру...“

- А оно што она није знала било је то да су обе песнице заправо она. Коју год да је лупила она би водила игру. Тако је много занимљивије. Сам сам осмислио ту игру, јер ми се допадало да девојка глуми капетана брода, а ја збуњеног морнара који без поговора извршава сва задата му наређења. До сада ми је та фора два пута успела. Једном сам добио секс, а други пут преко пичке. Надам се да ће овај протећи у миру. Може и без сексања, само да буде мир.

- Мала наочарка је поскочила и рекла оно „јеееее...“, као да је освојила томболу. А затим ми заповедила да жели да се прошетамо градом, и то кроз сам центар, кроз Булевар. Јебем те у жељу...

- Шетали смо се по тротоару Булевара, јеби га кад немамо шеталиште. Сваки град у Србији има неко шеталиште, или неку врсту шеталишта, што би рекли старци - корзо, само Лесковац нема. Неко би реко да ми лесковчани не волимо да се шетамо и да вероватно због тога и немамо шеталиште, али како објаснити нелесковчанину, или странцу, да ми желимо шеталиште, али да нам властодржци то не дозвољавају. Не граде нам ништа корисно, ништа што ми хоћемо, већ само оно што њима одговара, само оно што њима доноси приход, а нама ствара расход, незакрпиви.