Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- „И даље само крадете а Србија умире, сјебали сте све треба блам да вас убије, опет смо на дну, генерације посрнуле од чекања на вас већ су годинама уморне...“

- Ушушкан у фотељу на мојој хангар тераси, варио сам индо и сркутао кафу. Поглед ми је био забоден у једну зелену штипаљку, која се неким случајем нашла ту, на поду моје терасе. Како, јебем ли му гаће. Покушавао сам да закрпим сопствене поцепане мисли. Удубљивао сам се у тим кратерима цепољака, вртео филм, премотавао га, час напред, час назад, покушавајући да схватим околности у којима се налазим. Да сам на коксу, то вероватно не бих радио и био бих ко зна где. Да се натапам алкохолом вероватно бих мислио на свој промашени живот и изгубљене љубави. Зато сам одлучио да се од кокса и алкохола држим што даље; чини ми се да су ме само уваљивали у неку невољу. Али сам зато ганџу и бенсиће таманио ко блесав. Јеби га, не могу да будем стрејт, јер кад сам чист често размишљам о самоубиству. Нисам склон суицидности, нисам никада заиста, онако свесно, покушао да се убијем, али размишљам о томе, тачније речено, замишљам сцене сопствене смрти. Како би изгледало да ми се деси ово или оно. Замишљам себе како се бацам са крова зграде и падам директно на бетон, или како колима пробијам банкину и котрљам се до самоуништења, или се разносим бомбом, режем сопствене вене и гледам како шикља крв из мене, како моје тело бледи и ја полагано умирем, као да се успављујем. Неко би реко да сам морбидан, можда апатично суицидалан, неки шринкер би извео неки свој закључак, прочепркао по уџбенику и закључио моју тобожњу болест неким фројдовским термином, али мислим да би се сви грдно зајебали по том питању. Живот, смрт, исти курац. Све му то дође на исто. Родиш се, живиш, и на крају умреш. Па кад је смрт сасвим извесна појава, по ком то шаблону, или боље рећи чијем, ја не бих могао да замишљам своју сопствену смрт? Оће можда неко да ми забрани? Оће курац! Могу да ми забране све, али никада неће моћи да ми забране да врзмам по глави теме које ја желим. Све док су унутра, док их језик не ода, могу с њима да радим шта год хоћу, и нико никада неће моћи да се увуче у моје мисли и нареди им шта да мисле. Конкретно, заболе ме ко шта мисли о мени. Али мисли о мени у мени ме боле кад сам чист, зато их ублажујем бенсићима, и освежавам их маријуаном. У том, свом, свету маште, склањам се од зла што хара на планети, склањам се од зла и поганих болештина што харају по Лесковцу, покушавам да навучем осмех на себе и позитивом разбијем негативне сторије реалности што ми преплављују мозак. Нисам асоцијалан, доказано, а нисам ни аутистичан, само понекад, ето тако, волим да се завучем унутар себе, гурнем се, тамо негде дубоко готово на дну језгра моје личности, и гледам све оне милијарде атома себе који плутају у молекулу мене, гледам сопствени свет далеко од свих, јер ми се некако чини да сам тамо најбезбеднији, да ми је тамо најтоплије, и да једино тамо могу слободно да живим. Хух...

- Зелена штипаљка је и даље на поду, мој поглед је још увек прилепљен по њеном телу, палим, јебем ли га који, џоинт, кафу из шоље сам попио, мрзи ме да одсецам своје тело до кухиње и смућкам нову, зато прст умачем у талог и лижем га; и у њему има довољно кофеина да подмири моје тренутне потребе. Мозак ми преплављују неке чудне мисли које ми говоре да сам себични мамлаз, да својим глупим поступцима терам од себе све људе, који гаје макар и зрно љубави према мени. Можда и јесам себичан, не знам, али оно што сигурно знам је да сви одлазе од мене; неки од њих се не враћају, никад. Неки одлазе од мене мојом кривицом, неки својом, неки јебем ли га чијом.

- Сам сам на тераси, нутрим у штипаљку, листам догађаје, листам фотке мени блиских људи. Даша је отишла, на ко зна колико дана, у Ниш да посети неку другарицу и да се спрда са животом, задовољавајући своје телесне потребе само и искључиво како њој одговара. Кркица и Пампур су у бункеру, шљакају по цео дан, а после истека радног времена, Кркензи пали кући да проведе неколико сати с породицом, главобољама и проблемима; Пампур сврати до Уркета, преда му пазар, узме свој проценат, јер нам више не припомаже већ шљака за нас, а онда пали свом изнајмљеном једнособном стану, у Центру, да слуша реге, учи школу, или шта већ. Урке сврати понекад до мене, онда кад га Наташа пушти из кавеза. Донесе мој тал и гњави ме својим породичним проблемима уз џоинт и кафу. Примио је Наташу као подстанарку, клинку која је све време бубала, ишла на фитнес, глумила ону јогу, и дркала на постер Владе Георгијева. Једног јутра, поднева, или вечери, Урке је смотао Наташу, креснуо је и отворио јој све поре на кожи. Тада је и кренуло. Зајебала је јогу, фитнес, од бубалице прерасла је у читатељку, која својим речима препричава лекције, што је добро, због изградње њеног карактера, а на крају је и скинула постер Владе Георгијева. Из студењака улетела је у Уркетову гајбу и постала његова званична девојка. Нешто касније и вереница. Затим га је представила својој породици, ближој и даљој фамилији, заказала датум венчања, и постала газдарица куће и Уроша. Студењак је разбуцала. То је било прво што је учинила кад је и званично постала власница Уроша и његове гајбе. Трагедија.

- Идеју да Урке изнајмљује собе у приземљу своје куће смислио сам ја, предложивши му да прима искључиво самце који шљакају; тако ће му кућа бити мирна и добијаће сваког првог у месецу своју кирију. Међутим, Урке је моју идеју модификовао и модернизовао, и, место ситуираних самаца, примио је студентарију, направивши од приземља мини студењак. Морам признати да је то било генијално и да је његова формула, заснована на мојој идеји, направила бизнис, који се раширио ко епидемија, и тиме створио себи сасвим солидне месечне приходе, а себи и мени студентске журке и крес шеме. И све је то било савршено, све дотле док Наташа није закључала студењак, закатанчила га за сва времена, и ту, у приземљу куће, некадашњем студењаку, примила неку породицу, оно, муж наставник, жена рачуновођа, и две ћерке које гуле основну. Дакле, фајронт. То ми је у поруци казала Даша у којој је додала да ја одем до Уркета и покупим њене ствари, јер она више Наташу не жели очима да гледа. Остале порукице, између Дашењке и мене, биле су оне стандардне: „где си, како си, шта има ново“, на које сам ја одговарао увек исто „све океј, класика“. Пошто сам ја био у фазону „мрзи ме“, послао сам Уркету поруку да покупи и донесе код мене све Дашине ствари, што је он и учинио.

- Дакле, Наташа се попела Уркету на курац, затим на кичму, па на главу, а сада га разапетог, јадног, изгубљеног, и измученог држи под чизмом и кључем. Сећам се оног дана кад ми је Урке срао с тим женским правилима, пуштао ми воду у уши и едуковао ме. Изанализирао ми је тачку по тачку, правило по правило, сегмент по сегмент, све до танчина изнео на видело како то жене владају. Сачинио је сопствену тезу, ја сам му се тада дивио што је тако интелигентан, а онда се сам, својим погрешним поступцима, удавио у сопственој тези. Упозоравао је мене, а допустио је да се то деси њему и то светлосном брзином; ја се још увек опорављам од тог шока, а како ли је њему, не смем ни да замислим. Онда сам му се дивио, сада му се смејем, јер сам напокон схватио колико је глуп. Сам је себи накачио жену на леђа и сад кука. Кад је последњи пут био код мене лупао је главом о сто, јер није знао шта да чини. Наташа, сем што је заказала датум венчања, на које сам ја позван само од стране Уркета, од њене сам био презрен и на том венчању, уколико будем отишао, бићу персона нон грата; тражила је од Лолчета да јој направи и дете. Због тога је овај јадник и ударао главу о мој, на више места, рањени сто. Једва сам га смирио, рекавши му да се вади на њену школу, да је убеди да заврши другу годину и да, потом, упише и трећу.

- У међувремену се Виша Економска Школа преквалификовала и добила нови назив: Високо Струковне Студије, или тако нешто, либо ме вићгла. Та мито институција, с до коске корумпираним професорима, остала је мито институција, с до коске корумпираним професорима. Џаба су мењали назив.

- Тако сам му дао идеју и готово цео план да ескивира Наташу за чељаде барем још две године. Урке је тога дана отишао сав срећан од мене, али се отада, а има већ три дана, није појавио, нит ми је пустио поруку. Јуче је Пампур свратио код мене на брзака, донео ми тал и реко да Урке има неке обавезе око венчања па је зато замолио њега да ми донесе лову. Узгред, венчање треба да се одржи за две недеље, тачно у подне у општини, а после тога иде она сељоберска свадба са свим оним сељоберским обичајима у некој кафани чије сам име заборавио. Пера ми је пренео да је Урке једва из Наташиног плана венчања избацио оно размајавање по цркви, али ни он ни ја нисмо знали како му је то пошло за руком. То ћу морати да га питам, обавезно, а и за онај план „ескивирање детета“, уколико за ова три дана, и ноћи, није расејао своје семе унутар Наташине родуље. Чим раскочим своју отромбољену и атрофирану руку, дохватићу моб, који се налази на пола метра од мене, и послаћу му поруку да хитно треба да се видимо код мене на гајби. Кад буде дошао, испразниће своју напаћену душу, а ја ћу доћи до потребних ми информација...

- „Рећи ћеш да смо те ми звали, да није фер да ти сада кажем врати се, ово није свет који хрли да грли туристе и врви од врлих, не! Зар да те лажем, зар тебе? То је грех! Праштај за позив, ал нисмо га ми слали свесно, нити са жељом да због нас летиш тако далеко, да напустиш због нас свој мир, мрак и вечност, ти, дар и светлост, овде ти није место. Јер живот поред нас био би ко живот наш, ал није вредно ни да фоткаш такав један пејзаж...“

- Пребацио сам свој поглед на мобилни и прилепио га за њега. Померио сам своје устондиране руке и машио се за пљуге и шибицу. Припалио сам цигарету и наставио да слушам песму која је бубњала из мојих звучњака. Чини ми се да је пре пар секунди рокао БГ Синдикат, а сада чујем Марчела и Филтер кру. Изгледа да сам се био потпуно погубио у оним својим мислима и потонуо, тамо негде, толико дубоко да нисам ни чуо сараунд који је успешно дрмусао целу зграду. Не знам колико је сати, напољу је још увек дан, пажњу ми одвлачи песма...

- „ ... Чим дођеш видеће ти боју, рећи шта значи, шта си због ње, а онда ће додати зачин, доделиће ти нацију и казати да је светиња, да си и ти јунак због јунаштва својих дедова, да си и ти лош због других из својих редова, да си и ти добар, јер је неко био пре тога. Ово је твоја застава, ово је твој дрес, када видиш другачије ти насрни као звер, јер и они су тако на твоје, или ми на њих, ил већ нешто, ал какве везе сад ти имаш с тим? Људи то зову судбином, лицемерни блеф, то није рука више силе, но рука људи од пре, а кад се гледа из твог бескраја то све нема значаја, све је човек вајао прстима свога очаја...“

- Буљим у фон, а стихови ми улазе у уши и протичу кроз мисли. Не знам зашто се пред мојим очима, у оном простору између мобила и мене, појављују Маријин и Маринин лик, мешају се, стапају један у други, поново се раздвајају, Марија одлази на једну, Марина на другу страну, обе ме гледају, гледам и ја њих, а онда се растапају и обе нестају; остају само Маријине очи и Маринине сузе. Само на трен. Потом све нестаје, а појављује се прстен с гравуром „мараката“. Лебди ми пред очима, окреће се, празан је, у њему, сем гравуре, ничег нема. Затим одлази у углу мог десног ока и тамо негде нестаје. Чему сад све то? Поново гледам у телефон. Хоћу да позовем Уроша. Коначно пружам руку ка телефону, узимам га и стављам у своје крило. Палим ко зна коју цигарету, гурам прст у шољу, али нестало ми талога, мораћу ипак да устанем и смућкам ту јебену кафу, само да завршим цигарету...

- „ ... Доделиће ти веру и бићеш те вере, и гинућеш ако треба за ту веру безвезе, објасниће ти да то Бог хоће од тебе, они што га гледају кроз призму своје ћуди бедне. Улизују се њему исто ко у фирми шефу, моле га, цмиздре, и стењу, траже од њега нешто. Ето ти како они схватају врховно добро, као сујетно биће које жели улагивање вешто. Симбол љубави схватају ко болесни его, коме треба да га мрави хвале да му буде лепо? Када тако појме светлост, како тек појме таму? Ђаво у реду на бироу рада проси за храну, јер сувишан је свету где је рат увек у току, да људи докажу чији то Бог има већег ђоку, јер ако има Бога, Он је само један, и не треба ти мач и црква да му будеш одан. Он од тебе једноставно жели да будеш добар, а не да плаћаш попа и да се шлихташ до гроба, ако све то икад кажеш, издајник си рода, јер овде си то, вера, нација, и боја! Људи умиру због тога, због случајне лутрије, а да су извучени другде све би било друкчије, волели би оно што сад мрзе, једнаким жаром, и опет би им било вредно да то плате главом...“

- Гасим цигарету у пикслу, одлажем на сто телефон, који ми је спавао у крилу, отклањам палцем сузу, коју ми је измамила ова песма, премда одлично познајем реалност у којој егзистирам, ипак су ми стихови измамили сузу због свег тог зла које нас убија свуда унаоколо, и неки чудан дрхтај ми јурца кроз тело док устајем са фотеље. Живот је, реално, срање, и живот је, реално, казна. Пристављам кафу и одлажем себе на зид преко пута шпорета. Сав овај пакао око нас, све је то због њих, због оних гадних и пребогатих звери што владају планетом земљом. Све је то због њих...

- „ ... И ето то је свет, ето то су људи, празни и луди, мали и глупи, туђи! Не могу да ти дозволим да дођеш, опрости! Не могу да ти дозволим да дођеш, разуми!“

- У праву је Урош... Превише их је... Превише се накотило гована, превише се накотило зла... Ми смо мањина... Не можемо да их победимо, никад! Не желим да напустим ту мањину, то су добри људи, где год да се налазе на овој проклетој кугли земаљској... Али... Чини ми се да стојим изван те мањине, постајем нека трећа мањина... Ја сам чиним ту трећу мањину... Губим се... Нестајем... Не могу да пронађем себе... Вадим последњу реченицу, негде из дубине себе, и кричем на сав глас:

- „ЈЕБЕШ ЖИВОТ! ИОНАКО ЈЕ СВЕ НИШТА!“

- Овај вапај из ината као да ме је вратио натраг, у моје тело, али нисам нашао себе; и даље сам изгубљен. Али сам зато жив, и јебаћу судбину! Јебаћу је до последњег откуцаја свог срца, јебаћу је и док ми закуцавају ексере на ковчегу, јебаћу је и док ме буду спуштали у земљу, јебаћу је и док ме буду, захефтаног у ковчегу, затрпавали тим елементом, а кад се то реквијем срање заврши, и кад ми се буду отворила врата пакла, проћи ћу кроз њих с огромним осмехом, и оном похотном, незаситом жељом, да у паклу набијам на курац све смрадове који су ми...

- „ААААА.... КАФААААА...!!!“

- Значи за мало. Грунула је ко вулкан, одједном, јебено изненада, док сам се ја бактао са својим расејаним и разјебаним окрајцима спржених мисли; зауставио сам захукталу кафу на самој литици џезве и спасио свој шпорет од гецрк комбинације која би га јебала у перспективи, јер ја не бих имао намеру да шмирглам срање које сам, да јесам, направио. Ионако ми је цела гајба у хаосу, и што би се ја сад обазирао на неку флекицу на некој рингли која лежи на неком шпорету? Нема потребе. Али, судба га је издувала и овога пута. Нема срања. Сипам кафу у шољу, бацам џезву у препуну судоперу, и, са све шољом, враћам себе натраг на терасу. Седам у фотељу, палим нови џукс, кафа са испарава, њен мирис ме осваја, узимам телефон, и шаљем Уркету поруку:

- „Дођи код мене чим узмеш ваздух.“

- Није прошло ни пет секунди, а фон ми је засветлео.

- „За пола чуке.“

- Значи за пола сата Урош ће побећи из кавеза сопствене куће. То значи да Наташа има неке обавезе по граду, или да су јој ту другарице. Једино тада Урке добија мали луфт да узме ваздух, да отвори врата свог казамата и полети у слободу. Јеботе, брак је исто што и систем, односно држава. У држави постоји влада, њихове организације и њихови криминалци, и сви они заједно карају народ у буљу. У браку постоји жена која те кара у буљу. А ако дођу и деца, још па више комада, онда у браку имаш породицу, а то значи жену и децу, и сви они скупа, карају те у буљу. Место речи „буља“, може и реч „мозак“, ал опет му на исто дође. Јебан си, па си јебан. Тако ти је то. Јебени калуп. И тако већ вековима...

- Урке ми је упао на гајбу, пролетео кроз кухињу, улетео на терасу, зграбио џоинт из мојих руку, и почео зверски да га сиса, мислим џоинт, док се задихан приближавао столици у коју је требало да смести своју гузицу. Истовремено се борио за ваздух и за дим маријуане. Почео сам да се кезим, онако хашерски, из вене.

- „Шта се цериш... мамлазе... набијем те... на курац!“

- Покушавао је Урош да склопи реченицу док је увлачио домове ганџе у себе кроз уста, а ваздух кроз нос. Призор од кога би се медицина чешала по глави. Тај призор наука ни хипотетички не би схватила, али ја сам гледао тај призор и смејао се, онако улепљен, покушавајући у глави да склопим лик Уроша Новаковића у његовом дому, и лик лудог Лолчета на мојој гајби. Јебена научна фантастика. Ја сам се и даље смејао, склапајући ликове, а Ксалол је, псовајући ме и уздуж и попреко, отишао до моје књавач собе да покупи опијате, који су му забрањени у његовом дому. Урке је сву своју гудру чувао код мене. Наташа је желела дете, али здраво и нормално, а не дете које ће бити направљено у стању њихове бесвести, то јест Уркетове, јер је Наташа почела да живи максимално здравим животом; у које би га довели кокаин, ксалоли и марихуана. Мученик је код своје куће смео да пије само пиво и то у умереним количинама. Преведено на Наташином језику то је значило два, до три комада дневно. Јеботе, ко Голи Оток! Лол није имао времена да претура по фиоки и раздваја опијате, зато је извукао целу фиоку из мог сточића и донео је на терасу. Сео је у столицу, фиоку је метнуо на сточић, и кренуо да чепрка по њој. Прво се наснифао белчугом, а онда је кренуо да рола буксне, једну за другом. Ја нисам узео бели прах, али сам се послужио бенџевима, комада 5. Урке је кренуо да избацује муке из своје напаћене душе, а ја сам га помно пратио. Тртљао је свашта, говорио без зареза, сам ми је издекламовао како се ратосиљао цркве и њених обреда, и то тако што је уценио Наташу да бира: венчање у цркви, или свадба у кафани. Наташа се није много премишљала, брзо је одабрала свадбу у кафани. Јеби га, лопови у мантијама су уништили веру, тако да је сваки неопаор између цркве и кафане, бирао кафану. И Наташу су ти лопови отерали од цркве својим харач триповима, зато је и изабрала свадбу у кафани, а каква ће бити та свадба, не знам, јер ја тамо нећу ногом да ступим. Још ми само та просеравања хвале у животу. Урке се празнио, буксне су гореле, он је снифкао лобекс и дељао вотку, ја сам пио густи од брескве. А онда је поменуо и Марину. А онда сам га ја моментално прекинуо и рекао да ми све то лепо и полако објасни.

- „Чуле су се јуче, телефоном. Причале су два сата. Срећа па је Марина окренула број, да је којим случајем то Наташа учинила не знам колики би ми рачун стиго, али...“

- „Урке, брате, Марина. Фокусирај се на Марину, молим те!“

- „А да. Ма ништа, рекла је да је добро, не, рекла је да је одлично, да јој жели све најбоље, то јес нама, мени и Наташи... Шта још беше... Да. Послаће нам неки поклон, пошто она тренутно не може да дође због неког клуба који треба да отворе, а она је сувласница, или тако нешто...“

- „Али кажеш да има у плану Лесковац?“

- „Какав план? Који Лесковац?“

- „Па реко си да тренутно због тог клуба не може да дође, али ипак планира да дође неки дан. Јеси то реко? Јеси то мислио?“

- „Да, да... Тачно тако. Само не знам кад. Није прецизирала датум...“

- Урош је наставио да тртља, али ја га више нисам слушао. Мислио сам на Марину. Да ли ће уопште доћи, и кад? Да ли ће хтети да ми се јави, да ме види, да видим ја њу... Направио сам се за нигде, нисам био у стању ни руку да мрднем, а камоли да разложно размишљам о Марини и свему томе, и не знам зашто уопште размишљам о томе. Марина је отишла од мене, запалила за Перт и рекла да се неће враћати никад. Сад чујем да ипак хоће, и тек сада схватам, ако уопште и схватам, да је оно „никад“ важило само за мене. Дакле, Србија, да, Лесковац, да, Борис, не. Мораћу да подвучем линију, да ставим тачку, напишем крај, и коначно заборавим на књигу „Марина“. Да ли ћу успети...

- „ ... Ти ћеш да будеш кум. Ту нема шта. Боли ме курац! Тако сам и реко Наташи. Или ће Борис бити мој кум, или ништа од свадбе! Тако да ћеш ти бити кум, и ту нема шта...“

- „ЧЕКАЈ!!!“

- Урош је умукнуо, а ја сам покушавао да провртим кроз зачепљене вијуге његове последње две, три реченице.

- „Ја да будем твој кум?“

- „Па ти! Ко ће други?“

- „Нема шансе!“

- „Шта, бре, нема шансе? Кумство се не одбија!“

- „Ма једи говна! И ти, и тај ко је то измислио!“

- Урош је скакао по мојој тераси, урлао, дивљао, најблаже речено, чак је шутнуо ону столицу на којој је седео, чак ми је и наредио да морам да будем његов кум. То његово дивљање трајало је једно пола сата, а онда се испразнио, подигао ону столицу, и ћутке сео у њу. Кад се напокон смирио, образложио сам му, сасвим пригодним тоном, онако сталожено и мирно, да ја не морам да будем његов кум. Не могу да будем кум свом најбољем ортаку, јер ако сам кум онда морам да одџеџим крај њега и Наташе целу ону циркусијаду по општини, а затим и цео онај кафански вашар фамилије, пријатеља, и познаника, који су углавном дошли ту да се наједу и напију, да истрачаре, и да на крају једни другима полупају главе флашама, а све то срање ја нити могу, нити желим да гледам; не волим свадбе. Не могу да му будем кум, јер ме Наташа презире. Јебем ја ред и обичаје. Пола од тих обичаја и нису православни, измешали су се временом, и сад су делом пагански, делом православни, и делом ко зна чији. Разликују се од града до града, од села до села, и нико жив не зна оригинал, сви нешто наклапају и импровизују, а ја у та срања не желим да се мешам. Имам ја довољно својих грехова за пакао; не требају ми туђи. Што се мене лично тиче кум мора пре свега да буде добар човек, а ја то нисам, кум мора да буде пријатељ и младој и младожењи, а ја то нисам, кум треба да им пожели срећу у браку и мноштво деце, а ја сам против брака, кум треба да буде нормалан, а ја то нисам. Не могу да будем кум најбољем пријатељу зато што сам ја мамлаз и малер, и њему је потребна сва срећа овог универзума у том браку, а ја ту срећу немам у својим џеповима и зато не желим да му малеришем ни свадбу, ни брак, ни ништа. Рекао сам му да зове Кркицу за кума, јер ће му његов кркизам, што се тиче наталитета и трговине, донети срећу, ваљда. А ја ћу се појавити, ту негде, на пар минута, да га загрлим и одем, у себи сам додао „јер ћу тада и званично изгубити Лолчета и добити само Уроша на пола чуке“. Затим сам ућутао и кришом посматрао Уркетову реакцију. Седео је мирно, лактовима наслоњен на сточић, а брадом наслоњен на песнице; очи су му биле склопљене. Пет минута касније је отворио очи и хукнуо.

- „Боли ме курац! Нека Кркензи буде кум, али ти си ми најбољи пријатељ и ја не желим да те изгубим...“

- „Нећеш пријатељу. И кад будем био мртав бићу уз тебе. Чувам ти леђа...“

- Поварили смо још једну буксницу, Урке је дрмнуо још једну вотку, и још једну линџу, а онда ми наредио да морам да долазим код њега. Имао је такав став да је мени то личило на уцену, фазон „или си ми пријатељ, или ниси“, што сам ја без размишљања прихватио, јер не желим да изгубим и Уроша Новаковића, ако сам већ изгубио Лолчета, па макар стално гутао кнедле због Наташиног игнорисања мене. Након тог договора смо се загрлили, оно крв на крв је изостало, изашло је из моде, и остао је само загрљај, мени лично сасвим довољно зато што знам да је искрено, истински. Урке је онда запалио у свој казамат, а ја сам остао на тераси. Неко време сам листао именик по телефону, затим сам читао Маријине, Маринине, и Дашине поруке, мрак се полако спуштао и оробљавао Лесковац, моји уморни капци су се лагано склапали и затварали моје очи. Мој замућени поглед је нестајао... заборавио сам да питам Уркета шта би с оним ескивирањем детета... нечујно сам тонуо у сан...