Priviđenje

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- „Као ветар на лицу, као кристалне капи, као уморни дани, као љубави старе... Хоћу да оперем руке, да те проклето нађем тамо где су ти мисли, где се кријеш од себе... Причај некакве приче, причај опет о себи, кажи где нам је време, дал се сећаш почетка? И где су улице среће које воде нас негде, где смо живели некад, где смо живели нешто? Кажи где је љубав...“

- Бедак. Остао сам сам. Опет. Седим на гајби, листам фотке Марине и мене на компу, дељем шљиву... Стара патетична сторија ламента за изгубљену љубав. Не трезним се од кад је Марина отишла, не идем  да шљакам од кад је Марина отишла. Вегетирам.

- Марина је пре 7 дана стигла у Перт, Аустралија. Јавила се Наташи, рекла јој да је све океј, потписала је документа, преузела кућу, имање, лову, аустралијски пасош, одушевљена је госпођом Бошковић, која јој сад дође маћеха, онај адвокат је стално уз њу, помаже јој да се снађе, помаже јој с финансијама, већ је тамо упознала неке Србе и одлично се снашла. Бар тако тврди Урош, који чита Маринине поруке из Наташиног телефона и преноси ми информације. Наташа не разговара са мном од кад је Марина отишла. Нит ја с неким разговарам, сем с Уркетом и Кркијем, нит са мном неко разговара, сем Уркета и Кркија, нит ја негде излазим, нит ми ко долази, сем Уркета и Кркија. И Нађа ми је љута, и она не разговара са мном. Отворено, онако интро, причам једино са шљивовицом кад угледам празно дно њеног тела, кад је сву исцедим. Тад кренем да причам, а она ме слуша, једино она... празна флаша... Трпи стакло, шта ће. Таква му судбина да ћути и трпи сваку будалу која с њим дође у контакт. Као и папир. Барем знам да неко неког искрено слуша на овој језивој планети...

- „Светлост у зору шири крила, по свуда твоја ма где била, грех ко стакло душу слама, боле очи, пуца глава. Упали свеће нека дођу, и све што мислим немам коме, кад могу среће онда прођу, и ком ћу Богу кад ме сломе? Где год кренем пут ме води, на овај Балкан јужно од среће, да нађем те и да те родим, за тако мало, мало ме неће...“

- Урке је упао код мене на гајбу, дао сам му онај дупликат кључева, јер не устајем и не отварам куцачима, донео неке пице, пљеке, сокове, вутру, кокс и сео на кревет. Пре тога је ногама и рукама ишутирао крш и лом који сам ја створио, вегетирајући у својој соби осаме. Не знам кад је дан, кад је ноћ, не знам колико су сати, не знам ништа, нити ме шта интересује. Нестало ми алкохола у кући па молим Уркета да скокне до продавнице и донесе неку жестину. Он одбија, црта линије кокса на диску, шмрче две, пружа ми диск, ја убацујем преостале две, гутам их и палим пљугу. Опет тражим од Уркета да иде по жестину, он опет одбија, мота џоинт и прича како посао трпи због мене. Никад ми то у животу није реко, чак ни онда кад је посо заиста највише трпео због мене, ал сад ми то говори, и то гласом који ме двоструко опомиње. Али ја Уроша знам. Није то због посла, већ зато што жели да ме извуче из чаме у коју сам заспао. Пали индо, вуче димове и кења како сутра морам на шљаку, затим ми пружа индо, кокс ме већ шиба, увлачим техаце у плућа, осећам како ми нагриже плућну марамицу, цинефакцирана душа се скупља и диже из рушевина уништеног мене; нешто се ту гради. Климам главом, одобравајући Уркетово појање, док ме ганџа све више улепљује, а кокс све више баца у еуфорију, набијајући ми адреналин до максимума. Наизменично ме масакрирају кокс и марихуана, час ме кокс диже и баца у стање „пуца ми курац за све“, час ме ганџа спушта и вуче у трип „све је црно - живот је казна“, али се осећам много боље но ових дана. Из звучњака допиру стихови:

- „Одлутам понекад и сањам сан, признајем не иде, али покушавам, и увек дође, де мол. Спусти се ко лопов по жицама, руке ми напуни твојим ситницама, и тешко прође све то...“

- И Урке и ја обожавамо Ђолета Балашевића, али де мол је јачи од туге која ме прогања и гази данима, зато Лол гаси рачунар и извлачи ме из моје осаме. Излазим напоље, сунце ми пржи зенице, слепило ме кида, Урке ставља неки качкет ма моју чутуру и тако ме штити од сунчевих зрака, хвала му. Волим сунце, али ме тренутно његови зраци боле и зато се испод качкета кријем и од њега, извињавам му се. Улазимо у џету, ја разваљен од свега спуштен кунтам у седиште, Урке некуд воза џету, не знам куда, не гледам ван аута, поглед ми је упрт у касету, коју пипкам прстом, и тај додир, то пипкање враћа ми сећање на онај дан кад је Марина стајала пред мојом тезгом, пипкајући својим прстићем неку књигу, док је тражила речи да ми каже „извини“. Јебена сећања из прошлости. Зашто ја никад немам прилику да неком кажем извини и да тај неко прихвати то моје извини и да све буде као и пре? Зашто? Зашто ми Марина није пружила још једну шансу? Зашто? Зато што сам прокоцкао хиљаду њих које ми је пружила, зато што ми је дала целу себе, а ја сам је згазио, зато што се хиљаду пута подигла са дна и настављала да корача за мном, а ја сам је поново газио... Зато што сам ја мамлаз... зато... зато... Зато што не умем да чувам оно што вреди, зато што ми Бог даје срећу на тацни, а ја је гурам од себе... зато... зато... Зашто? Зато. Зашто? Зато. Зашто? Зато.

- Џета пристаје на паркингу испред бувљака, излазимо ван, улазимо у масу људи који зверају унаоколо, тражећи нешто, а не знају шта, нервирају ме, нервира ме гужва, једва се пробијамо до бункера, Кркензи у послу преко главе, али с осмехом на уснама, гледа мене, а прича Уркету:

- „Па ти си геније! Оживео си мртвог човека!“

- „Јеботе мој довека“ - спуштам га Кркици, ал он насмејан наставља.

- „Још је и вицкаст! Није изгубио смисао за хумор!“

- Урош се баца на посао и припомаже Кркију, ја се бацам у столицу и припомажем свом мозгу да ухвати баланс и нађе свој мир. Једна госпођа муља по књигама, тражи Идиота од Достојевског, Кркица се не сналази најбоље, ја одговарам госпођи:

- „Ја сам идиот! Идиот од Арсића, српска верзија!“

- Госпођа се крсти, Кркензи јој говори да не обраћа пажњу на мене, проналази књигу и даје јој, она њему даје лову и растају се у миру. Коначно је дошла особа која зна ко је Достојевски, и која зна коју књигу жели, а ја, место да кажем хвала ти боже што још увек има писмених људи у овом мртвом граду, ја се спрдам на свој рачун, терајући од себе читатељку префињеног укуса. Ова двојица се разбијају од посла, мени пуца ккк... качкет за све, пристављам кафу, палим пљугу, дим Дринџе тера пијачни смрад од мене, склапам очи да не гледам реалност...

- „О, рањени, да ли те много боли?“

- Не отварам очи, јер препознајем тај глас.

- „Пусти ме, Дашо, нисам у винклу.“

- „А кад си па био, мамлазе! Ајде, дижи те мамурне капке, желим да ме видиш!“

- Луда Даша са својим болесним триповима. Отварам очи и гледам Дашењку. Човече, она је све лепша и лепша. Препипавам јој погледом прстење на рукама. Тражим онај веренички. Нема га. Немогуће да још увек нико није верио луду, али савршену врањанку.

- „Гледаш у погрешном смеру, посерко!“

- „Није те нико верио?“

- „Није. Што?“

- „Ниси се удала?“

- „Нисам. Што?“

- „Немогуће.“

- „Могуће је, сероњо, све је могуће! Слободна сам ко птица. Летим куда хоћу и кад хоћу! Живим свој живот како ја хоћу!“

- Е, ту је у праву. То је одувек радила, и уживала је у својој слободи, и зашто би она сад ту нешто мењала. Нема потребе.

- „Ајде, дижи дупе и води ме некуд!“

- „Не могу, Дашо. Уморан сам.“

- Даша ми прилази, љуби ме у чело, вода кључа у џезви, Даша закувава кафу, сипа у шољу и пружа ми је. Узимам шољу с кафом и осећам топао Дашин образ на свом, зараслом у десетодневну браду. Трља свој нежни, неговани образ о мој брадати. Не смета јој, никада јој није сметало то што се ретко бријем. Сметало је свакој с којом сам имао неку врсту везе, или везу. Сметало је и Марији, и Маришки, и Марини, али Даши никад. Не знам зашто. Ваљда ме прихвата таквог какав јесам, ма какав год да сам у датом моменту. Љуби ме у слепоочницу и тихо ми шапуће:

- „Ти си моје раме за плакање, моја утеха, моје острво, моја боксерска врећа...“

- Измамила ми је осмех за ово „боксерска врећа“.

- „ ... Ја сам твоје раме за плакање, твоја утеха, твоје острво.“

- „А боксерска врећа?“

- „Па не може све, драги мој. Ја сам жена, морам да имам карту више. Ја вучем конце, то је мој живот и моја игра. Дајем све, ал узимам дупло више!“

- „Е ја немам више шта да дам. Јеби га.“

- „Не спадаш ти у ту категорију, соме! Ти си нешто друго. Ти и ја имамо наш статут, ти и ја имамо једно друго, ти и ја смо два изгубљена чудака и налазимо се у неком изгубљеном свету коме не припадамо. Ти си се мени нашо кад си ми био потребан, сад сам ја теби потребна, и желим да ти се нађем. Хоћеш раме, хоћеш утеху, острво, а?“

- „Хоћу секс!“

- „Па онда дижи дупе, мамлазе, и води ме код тебе! Баш дуго нисам била тамо...“

- „Може, али само под једним условом!“

- „Којим?“

- „Да се не усељаваш код мене.“

- „Не пада ми на памет!“

- „Одлично! Идемо!“

- „Лол, дај кључеве од џете!“

- „Не може. Треба ми ауто. Узми такси.“

- „Јеби се!“

- Отварам фон и позивам такси. Стиже за пет минута. Даша и ја стојимо на паркингу бувљака. Стварно је лепша но икад.

- „А де си ти била све ово време?“

- „Врање, Златибор, Копаоник...“

- „А где си сад?“

- „Синоћ сам се вратила код Уроша. Хоћу да дам пар испита, чисто да ме моји не смарају. А и мало сам се ужелела Лесковца.“

- „Јеботе, ти баш знаш да живиш.“

- „Па наравно! Зашто сам се кој твој рађала ако не знам да живим?“

- „Ваљда мој?“

- „Твој, твој. То сам и рекла...“

- Кезила се Дашењка и спрдачила и са мном, и са собом, и са животом, док је смештала оно њено савршено дупе на задњем седишту такси возила. Сео сам крај ње, затворио врата, Даша је дала таксисти моју адресу и такси је кренуо. Луда Даша се кезила и ударала ме по качкету. Ужива у ситницама. Нека. Није ми сметало. Волео сам њен осмех, Каја усне, Аврил носић, тело Џесике Албе... Ех, та блесава фајтерка фром д Врање...

- Даша ми је усијала гајбу, аген. Избацила је аут сав смрад и сво ђубре, које сам ја данима градио у свом стану, али овога пута није убацила себе у моју габу. Држала се договора, као и увек. Орасположила ме јуче и синоћ, вратила ми ентузијазам, и ја сам одлучио да се вратим послу. 06:00, правац бункер, 17:00, правац кући, и тако дан за даном. Преко дана сам шљакао, увече сам био с Дашом код мене на гајби или негде у и око Лесковца. Код Уркета сам одлазио само кад Наташа није код куће. Два пута се задесило да банем код Уроша и чим бих упао у неку собу, у којој су се налазили Лол и Наташа, она би моментално, без речи, напуштала ту собу и прелазила у другу. Урош јој се жешће љутио због тога, али га Наташа није констатовала, мени се извињавао и у своје и у њено име, али сам ја само одмахивао руком. Сметало ми је то што ме Наташа игнорише, зато што смо до јуче били ко брат и сестра, а сада на крв и нож. Није желела да ми опрости оно с Марином, никако. И ја сам то тако и прихватио. Зато сам темпирао време кад Наташа није код куће и тад одлазио код Уркета, али је и то било ретко; више смо висили код мене. Једном смо направили и журку, и згужвали се ко пикавци. То је била реге-ганџа парти. На све стране џоинти, луле, неко је донео и неки пајп, минијатурни акваријум спојен из два дела, на дну прорез за цевчицу, која се провлачила дуж целог акваријумчића кроз воду, на једном крају чашица у облику костурске главе, на другом цуцла па вучи до моле воље. На рачунару Боб Марли и Џентлмен, ол факинг најт ен морнинг. Ди Џеј био је Пера Пампур, студент Технолошког, обожавао је реге, а своју инспирацију тражио је у Марлијевим песмама, зато га је и пуштао целе ноћи. Повремено је убацивао Џентлмена, јер је и у њему осећао неки, како је рекао, вајб реге-трипа. Не знам шта му дође то вајб, и не знам шта се мотало по глави Пере Пампура, а и не занима ме. То је његов живот и његова ствар. Пампур је био океј лик и веома интелигентан момак, понекад нам је и помагао у послу, није тражио лову само је хтео да виси с нама. Ми смо му рефундирали вутром, коју смо заједно сукали, а он је био задовољан, као и ми. Заузео је посебно место на листи наших ортака зато што нам је био лојалан, и зато сам му и дао свој рачунар и пустио га да он вози музику целе ноћи и јутра, тамо где она вози њега. И колико се сећам, сви су били задовољни. На ту журкицу се ни од куда појавила и Екатарина с Теодором. Ова је касније негде нестала, а Екатарина је завршила са мном на мом разјебаном француском лежају. Ја сам устао у подне, она је кмечала на мом кревету, запалио у бункер, одшљакао своје, вратио се кући око шестице, а она је још увек кмечала на мом француском лежају. Чукнута гуру вуду ћурка се усидрила у мој кревет и није хтела ван њега, никако. Морао сам да је избацујем из кревета, јебених пола сата. После се расањивала 45 минута, па гужвала неке сендвиче пола чуке, направила је и мени два, нису била лоша, онда смо варили грас и бријали лобеску, па смо се креснули, више пута, и на крају опет заспали у истом кревету, мом, у истом стану, мом. Ујутру је поново била иста спика, као и увече, као и наредна четири дана, и кад сам увидео да ми се Екатарина полако завлачи под кожу, како се полако уваљује у моју гајбу, иако има своју која је, узгред, већа од моје, морао сам да интервенишем и некако је се отарасим. ЕКЗ је слатка, интелигентна и имамо мноштво заједничких тема, али се наш однос углавном сводио на гудрање и секс, а за тако нешто могли смо да се договарамо и телефоном, а никако да отпочнемо заједнички живот. Никако! И баш кад сам хтео да то све лепо образложим Екатарини и да с њом склопим неки пакт, с пар тачака на обострано задовољство, на гајбу је изненада упала Даша.

- „Шта је, љубави, опет ме вараш, а? Нема ме два дана, а ти се одмах пустиш у промет!“

- Даша се обраћала мени, Екатарину није ни констатовала, изгледала је озбиљно, али се заправо зајебавала. Зашто, неам појма, ваљда је играла неку своју игру.

- „Е, немој му се љутиш. Само смо сушили грас, ништа друго.“

- Екатарина ме извлачила и полако купила своје ствари с моје гајбе.

- „Знам ја њега одлично. Чим ме нема он врда.“

- „А ја?“ - ЕКЗ је била збуњена.

- „Ниси ти ту ништа крива. Он је мамлаз!“ - настављала је Даша.

- Чак сам и уживао у овој представи. Даша је играла главну улогу. Била је моја љубоморна девојка, али велика заштитница жена, зато је Екатарину миловала и тешила је, а мене кривила за све. ЕКЗ је играла споредну главну улогу, неку врсту моје милоснице, била је потпуно збуњена, оправдавала ме, штитила, у исто време прихватала Дашине савете, која ју је на крају ипак убедила да сам ја заиста највећи кривац за све те имагинарне догодовштине у овој реалној представи у којој сам ја играо само улогу статисте и био једина публика. Реална супер представа, карта џебалеска, а крај је био најузбудљивији. ЕКЗ и Даша постале су најбоље пријатељице, чак су и бројеве мобила размениле, а мене су, наравно, окривиле за све. Даша је испратила Екатарину, закључала врата и вратила се у собу. Затим се поклонила, завеса се спустила и то је био крај представе, најбоље коју сам икада у животу одгледао.

- „Како глумим, а?“

- „Одакле ти кључ од моје гајбе?“

- „Па нисам ја гуска, мили мој! Направила сам дупликат! Шта си ти мислио, да ћеш тек тако да се извучеш, а?“

- Раскопчао сам ђипајући осмех и лупио се по челу.

- „Која сам ја будала!“

- „Ма то знам, него како глумим, а?“

- „Савршено! Требала си да упишеш глуму.“

- „Немам ја времена за губљење на студијама. Мене одмах треба да ангажују за неки филм!“

- „Е, јеси луда, бем те у буљу!“

- „Важи! Само пре тога избаци неку линџу. Желим анални оргазам под коксом!“

- Ненормална девојка. Само сам је опсовао, а она већ почела да се свлачи, вади онај лубрикант од кога се, чини ми се, у последње време не одваја, и чека да нацртам линије, како би коксално оргазнирала. Звучи невероватно, али изгледа да ми је суђено да будем све с неким опиченим, ненормалним и поремећеним девојкама. Ја 100% мамлаз, оне 100% луде. Курва судба није само курва, она је телише изопачена курва с морбидним смислом за хумор. Ал ко је јебе! Нек ме кара. Ионако је то само живот који, доказано, не траје дуго, а онда збогом туго и животе од бола, смрт ме чека с отвореним вратима пакла иза којих имам доста посла. Биће то пејбек тајм! Наплата дугова свима који су планету земљу претворили у то што јесте сада, а посебно ћу да наплатим дугове онима који су унуштили Србију и Лесковац.

- Целог свог живота пишем тестамент у коме чуче само дугови, моји, које ће ми паклом наплатити Бог, и њихови, дугови свих оних који су ме за живота карали у мозак. Њима ћу их у паклу наплатити и то с дебелом каматом, а почећу од оног Бајдена, набијем га на цкура, зато што се тај болесник највише залагао за оно бомбардовање Србије 99. а због тога сам ја изгубио шансу да се смувам с једном Аном у коју сам жешће био заљубљен. Недељама сам ковао план како да јој приђем, а онда ме у свему томе прекинуло то зверско бомбардовање, мајке им га натоистичке набијем, које ми је упропастило вишенедељно планирање шеме АНА, коју отада више никад нисам видео, нит сам шта чуо о њој, сем неку гласину да је запалила преко гране. Е, зато га и шиљим целог свог живота да кад одем тамо, у тај пакао, копљем мог шиљокурана пробијем све чмарове политичко-криминалско-секташке, како домаће тако и стране, сцене који су ми уништили живот, и мени и читавој мојој генерацији. Наплатићу им за све! За СВЕ!!! СВЕЕЕЕЕЕ.....!!!