Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Скочио сам из кревета као збуњени гуштер кога је пробудила сирена за ванредно стање. Зверао сам унаоколо, тражио себе, покушавао сам да се орјентишем у времену и простору. На кревету је лежала Екатарина. Долази ми из чмара у неразум. Колко је сати? Где је сат? Вртим се по соби. Коначно проналазим неки дрвени сат у облику пентаграма. На њему ситне, преситне римске бројке. Ако сат не лаже онда је тачно 04:32. Мајко моја! Готов сам! Убиће ме Марина. Не. Учиниће нешто још горе, оставиће ме! Оставиће ме заувек! Пребрзо сам се обукао. Екатарина је још увак спавала чврстим сном. Зграбио сам моб и патике и излетео из стана. Јебени двадесети спрат, јебено дугме које мораш да притискаш тако да дотиче десну тачку механизма да би се покренуо. Немам времена. Сјурио сам се низ степенице. Летео сам преко њих. Болеле су ме руке, и ноге, и глава, али сам се и даље стропоштавао низ степенице. Напокон сам излетео из зграде и улетео у голфа. Стартовао сам мотор и кренуо. Укључио сам мобилни. Кренуо је да бриди ко блесав. Пропуштени позиви од Марине комада 37, од Уроша комада 24, од Кркензија комада 15, од Наташе комада 4. Поруке. Хиљаде порука. Од Марине: „где си“, „јеси добро“, „зашто си недоступан“, „јави се, молим те, бринем за тебе“, „јави се пичка ти материна“, „пичко једна“, надаље иду псовке и претње. Поруке од Кркија: „мамлазе“, „реко сам ти мамлазе“, све са сличним садржајем. Једино су Уркетове биле у стилу да му се јавим, а он ће да сложи шатру. После тога се и он забринуо. Хиљаде пропуштених позива, хиљаде порука, не знам шта да радим. Газим папучицу за гас док летим кроз пусти Лесковац. Нигде човека, нигде аута, ни птице, ни пса луталице, ничег нигде. Као да је град мртав.

- Напокон стижем у Радничко. Упаркиравам се испред зграде, излећем из голфа, упадам у улаз и трчим по степеницама. Док летим ка четвртом спрату конфузија ми прожима мозак. Тело више не осећам сем вене која ми пулсира на врату, јако, снажно, хоће да прсне. Коначно врата мог стана. И шта сад? Препипавам џепове и тражим кључ. Нема кључа. Нема јебеног кључа! Јебени кључ је код Марине! Други јебени кључ је закључан у стану! Да је зовем телефоном? Не, никако. Да звоним? Не, никако. Да куцнем полако, пар пута па шта ми бог да? Да. Куцам. Ништа. Опет куцам. Опет ништа. Звоним. Звоним, звоним, звоним... Ништа, ништа, ништа... Стиже ми порука. Отварам телефон. Отварам поруку. Од Уркета је:

- „Марина је код нас. Нисмо тренули због тебе целе ноћи. Дођи и ћути. Марина је бесна. Покушаћу да средим ствар. Наташа је на њеној страни. Ти само ћути и гледај у под.“

- Урке ће покушати да ме извуче. Хоће ли успети? Шта му ово значи Наташа је на њеној страни? Па наравно да је на њеној кад су најбоље другарице! Који кретен! Најебо сам. Знам да Урке увек има добру жваку, али овога пута тешко да ми било ко може помоћи. Нема тога што би ме извукло из гована у која сам упао сам, својом кривицом. Марина не зна да сам је преварио. Може само да претпоставља, али не може са сигурношћу да тврди. То је карта на коју ћу играти. Идем пешака код Уркета намерно, како бих обрисао све могуће поруке неприхватљивог садржаја. Не могу да се сетим да ли сам Екатарини дао свој број. Само да ме не зове, само да ми не пусти неку поруку ко она блесава Тамара. Јебо је Биг Бен! Шмркам кокс на сред улице, ко у време Милошевића. Сјебана земља, мртав град, полудели људи, поремећени људи, крваве очи, мржња на мега тоне, нико никог не јебе ни два посто. Шмрчем кокс да се средим, да средим болове у телу, да средим конфузију у глави, да припремим себе кад Марина крене да хистерише. Пролазим кроз двориште, пењем се уза степенице, кокс ме осваја, упадам код Уркета на гајбу. Сви седе у дневној соби. Свима подочњаци до колена. Неиспавани, изнурени, Наташа једва гледа, Урке смишља шатру, видим му у погледу, Марина је сва подбула од плакања, окреће главу од мене, не жели да ме гледа. Урке ми показује очима да седнем за сто за који нико не седи. Урке је на фотељи, Марина и Наташа на кревету. Седам за столицу и палим цигарету. Ћутим. Ћутим као по договору. Урке устаје и ставља кафу за све. Испод трепавица посматрам Марину. Она као да тихо плаче у Наташином поспаном загрљају, која ме кроз поспане очи презриво гледа. Благо речено, масакрира ме очима, и то сањивим, и то зато што сам јој повредио најбољу другарицу. Али нико не зна за превару, сем мене, наравно. То је једина карта коју имам, једини кец из рукава, сламка спаса за коју ћу упорно да се држим ма шта се десило, ма у ком год смеру оптужбе ишле. Нисам је преварио и крај! Скоро да сам и себе у то убедио. Палим и другу цигарету, прва лежи угашена на дну пепељаре. Урке приноси кафу и све четири шољице ставља за сто. Значи, сви се окупљамо за столом. Урке седа за сто и позива Марину и Наташу да приђу. Ове полако устају, прилазе столу и седају за њега. Марина ме и даље не гледа. Гледа у своју шољу кафе. Наташа ме још увек стреља, осећам како јој чауре испаљених метака падају из капака, а меци се забијају у моје тело, пробијају га и остављају га раскомадано. Ране по целом телу, али бол не осећам. Питам се да ли бих осетио бол да ме Марина прострели њиме, да ли бих закрварио да чујем њен јецај? Шта ће се десити? Како даље? Куда даље? Урке смишља прву реченицу. Маневрише. Тражи погодан тренутак и погодну реч. Али нема погодног тренутка. Нема погодне речи. Шта год да каже само ће гурнути пахуљу низ снежну планину и покренути лавину оптужби, увреда и псовки које ће листом све бити упућене мени лично. Ма кога јебе! То је само живот. Узимам шољу, сркућем кафицу, пушим цигарету и ћутим. Озбиљан сам, али поглед ми је прикован за Марину. Урке узима ваздух, видим га левим оком, отвара уста, али из њих не излази ништа. Марина га је претекла. Без хистерисања, без вике, цике, дреке, урлања, без глупих питања, без смарања. Тон минималан, нема грцаја, готово да је равнодушна. Скупљам очи и гледам право у њу. Она гледа у шољу, не миче поглед, само усне.

- „Кад попијем кафу идем у стан да покупим своје ствари. Само своје ствари. Идем на станицу и првим аутобусом палим за Београд. Чекам први авион који лети за Аустралију. И не враћам се више никад. Никад...“

- ВРААААООООО....!!! Атомска бомба! Управо ме је разнела. Очекивао сам све, али ово, никада. Само сам помислио на то, али никада то стварно нисам и очекивао. Урош ћути, не зна шта да каже, Наташа је збуњена, ја сам мртав. Не могу уста да отворим. Хоћу, напрежем се, али ми не успева. Марина устаје са стола, Наташа скаче за њом. Преклиње је да стане, да размисли, да прича с њом, да прича чак и са мном. Било шта. Било шта... Марина не проговара. Одлази. Наташа иде за њом. Излазе с Уркетове гајбе.

- „Ако си то хтео, океј. Али ако ниси, онда не знам зашто још увек седиш ту.“

- „А шта да радим?“

- „Трчи за њом, мамлазе! Извини јој се, замоли је да ти опрости. Кажи било шта, само немој да је пустиш да оде у таквом стању!“

- Устао сам и кренуо. Урош је ишао за мном. Марину и Наташу сустигли смо тек на вратима стана. Ушли смо унутра, све четворо. Марина је одмах кренула да се пакује. Наташа ју је молила да остане, бар још који дан. Урош је стајао на вратима спаваће собе и ћутао. Шта да радим? Шта да кажем? Кокс ме је управо шутнуо у оном стању безосећајности. Тамо где ми је све равно. Пришао сам прозорима и отворио један. Хладан мартовски ваздух у плусу испунио је собу. Пришао сам кавезу и отворио вратанца. Сви су ме збуњено гледали, чак и Марина. Гурнуо сам руке у кавез и шчепао Чичу и Аурору. Извукао сам их из кавеза и кренуо ка прозору.

- „Шта то радиш?“

- „Пуштам птице аут.“

- „Остави моје птице! Носим их са собом!“

- „Неће ти дозволити да их пренесеш преко гране. Такав је закон.“

- „ВРАТИ ПТИЦЕ У КАВЕЗ, МАМЛАЗЕ!!!“

- „Ако ти одеш од мене, нек иду и птице. Али не с тобом. Ти идеш својим путем, оне својим, а ја остајем сам... без пута... сам.“

- „Пусти их. Боље ће им бити напољу него овде с тобом!“

- Вербални шамар од Марине. Окренуо сам се ка прозору и гледао у ведро небо. Птице су ми дрхтале у рукама. Подигао сам их ка небу.

- „ЛЕТИ ЧИЧА! ЛЕТИ ЂЕНЕРАЛЕ! СЛОБОДАН СИ! Сад си напокон слободан...“

- Чича и Аурора полетели су ка небу, вртели се у круг, цвркутали, а затим нестали иза крова суседне зграде. Напокон су птице слободне. Окренуо сам прозору леђа и погледом се вратио натраг у собу. Наташа и Урош стајали су на вратима. Марина на корак од мене. Ништа није рекла, само је одмахнула руком и наставила да трпа само своје ствари у кофере. Отворио сам фиокицу и извукао из штека 8,5 сома евра и 24 сома динара. То је било све што сам имао. Згужвао сам лову и гурнуо у једну врећицу, зашнирао је и ставио у Маринин кофер. Марина је подигла поглед и забола га у моје зенице.

- „Није ми потребан твој смрдљиви новац!“

- Овај метак сам осетио. Заболео ме је. Гадно.

- „То није мој новац, већ твој! Од куће коју смо продали и нешто приде што си зарадила у бункеру. Зарадила си много више, али то је све што имам. То је твоје... Нек ти се нађе...“

- „Не треба ми! Вади то напоље из мог кофера!“

- „Више не требају ни мени...“

- Сео сам на кревет и припалио цигарету. Марина је извадила врећицу и бацила је на други крај кревета. Наставила је да трпа своје ствари. Након што је напунила први кофер, прешла је на други. Устао сам са кревета и лагано јој пришао. Ухватио сам је за десну шаку, сваки мој покрет помно је пратила мараката очима, скинуо сам јој прстен с палца, ухватио сам је за леву шаку и навуко јој прстен на домали прст леве шаке. Још увек јој је лева шакица била у мојим рукама. Погледи су нам се сусрели. На трен смо се једно другом окупали у воденим очима. Али само на трен. Извукла је шаку из мојих руку, погледала у прстен, скинула га с домалог прста и бацила на кревет.

- „Касно је...“

- Више нисам имао чиме да је задржим. Спаковала се и окренула ЛЕГАС. Аутобус за БГ има тек у 15:00, сада је 10:46. Све што је спаковала сместила је у ходник. Прешли смо у дневну собу и сместили се ко се где затеко. Наташа је приставила и послужила кафу. Скувала је чак и мени. Марина се договорила с Урошем да је одвезе на станицу, овај се понудио да је одвезе до Бг-а, до аеродрома, Марина се премишљала, Наташа се умешала, Марина је прихватила. Урке ми је намигнуо. То је био сигнал да нећемо чекати тројку, већ да ћу ја имати доста времена за маневар. Можда чак до сутра, јер сам у Уркетовом мигу, препознао његов стари трик. Ауто данас неће издржати пут, средићу га до сутра и крећемо раном зором, или нешто у том фазону. Мада, мислим да ће тешко та фора задржати разочарану Марину. Или ће је можда задржати, само не знам докле.

- „Марина - проговорио сам - а да ипак мало размислиш о свему.“

- „Немам о чему да размишљам.“

- „Имаш!“

- „О чему?“

- „О нама!“

- „Ми више не постојимо. Ти си нас уништио...“ - заискри јој суза у оку.

- „Није баш све уништено.“

- „А шта је остало?“

- „Шанса...“

- „Шанса? Каква шанса? Чија шанса?“

- „Наша шанса. Имамо круг...“

- „Немамо више круг. Ти си га деформисао. Сад је троугао, можда чак и четвороугао.“

- „Није. Још увек је круг...“

- „Молим те... Престани...“

- Престао сам. Припалио сам цигарету и забио поглед у под. Наташа је молила Марину да још једном размисли, да ми пружи још једну шансу, али ова није хтела ни да чује. Урке није успео да избоксује Маринин одлазак за сутра, није могао ни за вечерас. Марина га је уценила, или је он вози у три, или она бусом иде сама. Значи тројка. 12:52. Све мање времена да задржим Марину, све мање времена да јој било шта кажем. Отишао сам до спаваће собе, узео врећицу с ловом и прстен, и вратио се натраг. Сео сам крај Уроша и тутнуо му лову и прстен у џеп. Климнуо је главом. Потом сам пришао Марини, клекнуо крај ње, узео је за руку, није се опирала, ручица јој је била хладна, бела, мирна, али су јој очи дрхтале. Ниједан други део тела, само очи. Прислонио сам усне на њену лед белу ручицу, задржао их пар тренутака, и нечујно их уклонио са њених прстију. Поново смо упали једно другом у очи. Њене су дрхтале, моје су се пуниле водом.

- „Опрости ми... - хтео сам да кажем још нешто, али нисам знао шта - ... опрости ми...“ - поновио сам још једном.

- Устао сам и изашао ван из стана. Нисам знао куда да идем. Нисам знао ни зашто сам изашао. Сео сам у голфа и кренуо бесциљно да лутам по лесковачким друмовима. Не знам колико сам се дуго возао по граду кад сам изненада угледао неку биртију и упаркирао се пред њом. Не знам колико је било сати, не знам ни како се звала биртија, само сам ушао унутра, сео за осакаћени сто и наручио литар вотке. Чим је конобарица спустила вотку и чашу на сто, кренуо сам с уништавањем вотке, и себе. Цимао сам чашицу за чашицом. После седме или осме чашице, бацио сам поглед ка конобарици. Гледала ме замишљено. Имала је плаву таласасту косу, негде око четрдесетак година, можда коју мање, напуцане груди и добре ноге. Седела је за шанком, пијуцкала нешто провидно, пиљила у мене, пиљио сам ја у њу. Сем нас двоје, никог другог није било у биртији. Гледао сам у конобарицу, а мислио на Марину, сузе су ми пуниле капке и полако их напуштале, сливајући се низ моје образе. Настављао сам беспрекидно да натапам јетру вотком. Поглед ми се мутио, конобарица је нестајала, а са њом и шанк. Нестајала је и биртија, а са њом и ја...