Priviđenje

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Зграда Три шешира. Висока у пизду материну. Блајцована живи на јебеном 20-ом спрату. Јебена блајцована је јебено слатка и носи име највећег рок бенда на Балкану, и шире. Само да ради лифт, само да ради лифт, само да ради лифт...

 - Јебени лифт јебено не ради! Притискам дугме већ седми пут и ништа. У реду. Следи планинарење до двадесетог спрата. Седам на првом степенику, шмркам линџу, палим пљугу и лагано крећем. То исто радим и на првом степенику 5-ог спрата, само без пљуге, осећам да ми крчи плућа и вене, и тако успорава моје пентрање. Седим на двадесетом спрату, душа ми је у зубима, шмркам ко зна коју линију, палим буксну и покушавам да се саберем. Док сам стиго до 20-ог спрата одмарао сам се једно 10-ак пута. За леђа ми шкљоца брава и нечија врата се отварају, џоинт ми је у рукама, управо испуштам дим, џепови су ми пуни вутре и лобеске, држим у крилу књигу Чезареа Павезеа, Доћи ће смрт и имаће твоје очи. Не знам ко стоји иза мене и не пада ми на памет да се окренем, јер ко год да је, почео би да крешти и виче упомоћ, ако га пре тога не би стрефила срчка. Кораци иду ка мени, значи странца није брига за смрт, за гудру. Или има превелика муда, или му се јебе и за мене и за оно што ја радим, или је то можда...

- „Хеј! Немој да седиш на хладном бетону, прехладићеш се.“

- Да. То је блајцована. Осећам њен глас на свом врату, топао глас, нежан глас, и додир руке на мом рамену. Као да сам омађијан, дотакла ме је и ја сам већ почео да лебдим, узела ме за руку и повела у свој дом. Више нисам био уморан, више нисам био нервозан, био сам препорођен. Свуда по њеној гајби леже, седе, или стоје неки Вудуи, Гуруи, Буде, Исуси, Бели анђели, неке направе од дрвета, успомене одавде, успомене оданде, фикус у ћошку, застава Србије, застава Јамајке, постери Боб Марлија, Ник Кејва, ЕКВ-а, Милан Младеновић виси на огромном постеру, капе, капе, капе, на све стране капе разних боја и облика, јастучићи, жути, љубичасти, плави, зелени, Џони Деп на постеру, опасан глумац и добар лик, Мики Рурк на постеру, опасан глумац и опасан баја, колекција књига разних аутора, колекција цеде-а разних извођача, коначно седам на неки кревет, леп је, удобан, мекан, топао. Можда је блајцована до сад лежала у њему. Јесте, има њен мирис. Још увек је свеж. Екатарина пали неке миришљаве штапиће, доноси неку флашу неког пића, ставља две чаше, сипа пиће, као да сам у неком сну, бацам себе из сцену у сцену, не могу све да похватам и попамтим. Морам нешто да је питам, да проломим тишину, разбијем сан и улетим у јаву...

- „Које је то пиће?“

- „Јегер...“ - као неки ехо одзвања ми Екатаринин глас.

- Нисам је најбоље разумео.

- „Јегер?“ - упитах.

- „Џегер...“ - опет проклети ехо.

- „Џегер?“

- „Како год теби одговара Борисе. Хоћеш неку кафу?“

- „Не. Радије бих тебе... Мислим, немој погрешно да ме... хтео сам да кажем да нећу, мислим, кафу... него... тебе, овај...“

- Шта ми се то дешава? Онај мирис оних свећа ми мути чула, или овај Јегер, Џегер, шта ли је већ, или онај кокаин који сам ушмркао у себе, количина која би требала да ми разнесе срце. Хоће ли? Хоће ли? Хоће ли... Изгледа да неће. Мој број још увек није на реду. Или то, или сам избалансирао чуку оним џохусафетом.

- „Желиш мене?“

- Ух... препаде ме кучка. На тренутак сам заборавио на блајцовану.

- „Мислио сам да седнеш поред мене. Јебеш кафу.“

- „Значи не желиш ме?“

- „Нисам то реко.“

- Шта мислиш ћурко једна, гуру вуду ћурко, дал бих пентрао себе на јебени двадесети спрат да те не желим?

- „Видим донео си ми књигу. Знала сам да је имаш.“

- „Да.“

- „И?“

- „Шта и?“

- „Колико ће да ме кошта долазак смрти с мојим очима?“

- „То не знам... То мораш сама да се договориш с њом...“

- „Мислила сам на књигу, изгубљени. Колико ће да ме кошта књига?“

- „То је поклон. Од мене за тебе!“

- „Зашто?“

- „Због твог имена!“

- „Свиђа ти се?“

- „Да, свиђаш ми се...“

- Блајцована је почела да се цери. Заценила се од смеха.

- „Мислила сам на име! Моје име, Екатарина...“

- „Да, на то сам и мислио...“

- „А ја ти се не свиђам?“

- Јел она то мене зајебава или шта?

- „Наравно да ми се свиђаш! Преслатка си!“

- Која патетика.

- „Штета.“

- „Не разумем...“

- „Штета што ти се свиђам.“

- „Зашто?“

- „Па ти си верен. Имаш вереницу! Или си можда и то заборавио, изгубљени?“

- „Немам ја вереницу! И не знам о чему причаш.“

- „Теодора ми је рекла да си верио неку клинку.“

- „Која Теодора?“

- „Теодора са Више Текстилне. Преко ње смо се и упознали. Зар си заборавио?“

- Теодорааааа... Да. То је она риба што сам с њом ваљао козметику. Њој дајем по набавној или испод цене, она ми за узврат налази хрпу муштерија. Како то да заборавим? И како сам заборавио Екатарину?

- „Нисам... Нисам него сам се мало збунио пентрајући се на овај твој двадесети спрат. Што вам, бре, не ради лифт? Могла је чука да ми рикне од овог планинарења!“

- Екатарина се поново смејала ко блесава.

- „Ма лифт ради, само кад притиснеш дугме мораш да га гураш у десну страну, ту једино дотиче механизам и покреће лифт.“

- Гурнуо бих ја теби један, више пута, и дотако ти крај механизма што мрсиш ту међу ногама.

- „Е, јебига!“

- „Нема везе. Дрмни то пиће, да се мало опоравиш.“

- Рече Екатарина и слисти своје пиће. Нисам чекао да ми се двапут каже. И ја сам слистио своје.

- „Значи поклањаш ми књигу?“

- „Да...“

- „И значи верио си ту малу?“

- „Коју малу?“

- „Па Теодора каже...“

- „Е, пусти то што Теодора каже. Никог ја нисам верио!“

- „Значи слободан си?“

- Значи, значи, значи, значи.... Хиљаду значи. Шта јој то јебено значи, јебено значи?

- „Па нисам иза решетака.“

- Екатарина је устала са кревета и сместила Чавезеа у своју малу кућну библиотеку, затим се вратила на кревет. Села је малчице ближе мени. Сигнал или шта? Ко би га знао. То је женски мозак, а женски мозак је компликована работа. Жене ни саме не знају шта хоће од себе, ни ја не знам шта хоћу од себе, а камоли да читам сигнале, који можда нису сигнали, од неке Екатарине Значи.

- „Имаш ли грас?“

- „Наравно!“

- „Па мотај, шта чекаш?“

- Чекам да се скинеш.

- „Мотам, мотам...“

- Док сам ролао буксну, Екатарина је сабила још две чашице оног Јегера-Џегера, допунила моју и рекла ми да је дрмнем на екс како би могли да наставимо даље да лочемо. Мени су руке биле заузете, па сам је замолио да ми полако сипа пиће у уста, а нарочито сам је замолио да буде пажљива према мом новом дуксу на коме је стајала слика Аврил Лавињ, на леђима дукса писало је: I don't give a damn 'bout my bad reputation! Екатарина се насмешила, узела чашицу у руке и лагано, кап по кап, сипала ми у грло. Освежавајуће. Још ме је онако држала за потиљак како би све било фул. Очаравајуће. Кад је искапала све из чашице налила је и себи и мени још по једну. Изи вумен, ар ју факинг крејзи? Смотао сам индо, припалио и почео да вучем, скроуз до муда. Затим сам индо предао Екатарини која је вукла скроз до... е па не знам докле, ал по њеном погледу, рекло би се да је негде дубоко, дубоко...      - Док је ЕКЗ вукла маријуану, ја сам цртао беле линије које су се ЕКЗ, судећи по њеним разрогаченим зеницама, веома допале. Искључио сам моб. Поварили смо џоинт, снифнули линке, поцврцали Јегер-Џегер, и некако се, не знам како, нашли на поду њене гајбе. Тепих је био мекан, уљуљкивао нас је у себе, као да је био водени. Екатарина се смешкала и показивала ми неке шаре на плафону њене гајбе. Ја их лично нисам видео, али ме она уверавала да су ту, јер их је, како одговорно тврди, она лично нашарала пре пар дана. Рекла је да их је цртала баш с тог места, на коме сад лежимо, неком дугом и танком црном оловком која је испустала љубичастоцрвену боју из себе.

- „Значи шаре су љубичастоцрвене, разумеш?“

- Настављала је ЕКЗ да једе говна и трипује и себе и мене. Више је нисам слушао. Док је она препричавала своје трипове, трипујући се триповима, ја сам гледао њен савршени профил. Несвесно сам прешао прстима преко њеног носића и усана, она је и даље причала, као да ме није констатовала ама ич, настављао сам да шарам прстима по њеном лицу, као да нешто цртам. Умукнула је тек кад сам јој упловио у поглед и кренуо жешће да цртам, ни сам не знам шта, по њеним образима. Изненада ме шчепала за руке и раздрала се:

- „ПРЕКИНИ!!!“

- Из основа сам прекинуо, али се с њеног тела нисам скидао.

- „Ти уопште не слушаш шта ти ја причам!“

- Наравно да не. Ко још слуша глупе трипове лудаче нафиловане свим и свачим.

- „Слушам те. Само ми се више свиђа кад те додирујем, кад ћутимо обоје, кад се гледамо...“

- Чим сам јој уснама дотако врат, Екатарина је почела снажно да уздише, а мени је патка почела силовито да се диже. Изгледа да је мој мозак послао сигнал за јуриш, а глупи курац то буквално схватио. Екатарина га је осетила, па наравно да јесте кад се мајмун изненада диго и распаучио је ту негде по дупету, јер је тако наместила ноге као да се карамо мисионарски, али смо заправо обоје били обучени, и одмах се насмешила, рекавши да сам баш немиран. Ја сам јој одговорио да то нисам ја, већ он, и да стварно не знам шта му је, а она је на то одговорила да је он баш немиран и упитала ме како га зовем. Мислио сам да ме зајебава, али је она настављала с тим питањем. Како зовем свој курац? Ја глупље питање у животу нисам чуо. Зовем га курац, кита, кара, патка, фалус, уд, мпо илити мушки полни орган, зовем га мајмун, тупсон, мамлаз, мазга, псујем га и јебем му матер разноразним именима, али му никад нисам дао неки надимак, а Екатарина је баш то желела да чује. Запела ко Здравко за спржу:

- „Кажи ми, кажи ми, кажи ми...“

- Морао сам да смишљам јебени надимак, а нисам имао представу како да га назовем. Шта ако јој се не допадне надимак и онда се предомисли у вези сексачине на коју смо се управо спремали да се бацимо? А онда сам ситуацију преокренуо у своју корист, рекавши да би ми била велика част, и мени и мом курцу, кад би му она смислила неки надимак. ЕКЗ је била веома пријатно изненађена на указану јој част и прихватила је понуду. Изабраће му надимак, то јест, крстиће ми курац, али мора прво да га види. Жели да види како изгледа, па ће му онда дати име, надимак, шта већ, каже да једино тако може, јер не ради ништа на невиђено. Добро, шта сад. Устао сам и скинуо трешке и боксерице. Мазгов је јуришао. ЕКЗ га је узела у руке и почела да га разгледа ко да је он нека патофна коју она купује на бувљаку па јој тражи онај фалш. Набијем је на курац баш! Померала га лево, па десно, па горе, па доле, па му препипавала јаја, јеботе, ко да сам код неке докторке тестисолога и патколога, која се бави проучавањем естетског квалитета. Трајало је дуго, али је нисам прекидао. Кад је завршила технички преглед, бацила је поглед ка мени. Кита ми је стајала усправно, била је у њеним рукама и то је био добар знак, али сам се прибојавао надимка. Њен поглед био је нечитљив, готово прозиран, без иједне примесе било каквог наговештаја неког сазнања. Бојао сам се да, можда, није задовољна његовим изгледом, па ће му због тога залепити неки дунђерски надимак и тако ми набити комплекс. Ако га сад увреди, мамлаз има да спласне и тешко да ће се дићи наредна три дана. Чекао сам пресуду. Ослобађајућа или осуђујућа?

- „Зваће се... Дон Карнак!“ - рече ЕКЗ, не испуштајући га из руку.

- „Дон звучи супер, ал шта му дође то Карнак? Јел позитивно ил негативно?“

- „Е, изгубљени... Управо си добио похвалу столећа! У старој египатској престоници, по имену Теба, постоје храмови у Карнаку из доба фараона. То су уметничка дела архитектуре!“

- „Хоћеш да кажеш да је таман толики колики треба да буде?“

- „Баш тако!“

- „Значи Дон Таман!“ - узвикнух поносно, а Дон се још више испрси.

- „Значи Дон Карнак! Немој да ме преправљаш!“ - бесно рече ЕКЗ и стисну Дона драконски.

- Не знам како је било њему, ал мени су се обрве најежиле, а бол ми се забио у слепоочнице. Чини ми се да ми је чак и севнуло ту негде у углу ока. Али, држао сам се стоички. ЕКЗ је мало попустила са својим драконским стиском и кренула лаганица да га дрка и при врху лиже врхом језика. У паузи њене игре, наредила ми је да смотам индо. Каква кучка. Ја треба да мотам џукс, а она да га лиже и дрка. Ја стојим, она седи. Ја се мучим, она ужива. Мислим да није фер. Ал... ааааалллл га лиже, бре! Професионално, нема ша! Једва сам смотао џукс. Био је јадан и згужван, рањен на неколико места, ко да је изашо из рова по коме је константно 24 часа била осута минобацачка паљба. Запалио сам га и разбуктао како бих га оживео и вратио му веру да за њега још увек има наде. Бакљада је одпочела и горе и доле, онда је доле стала те сам ја, тешка срца, морао Екатарини да предам распламсалог. Вукла је ко луда, а кад је избацивала дим из плућа дувала је дуректно мом таман дону у уста, ко да му је давала шатове. Лудача! Оће да ми напуши курац! А шта ако успе, па се овај сав разнежи и омлитави? Нисам доктор, нисам патколог, и не знам шта да чиним. Пустио сам је да настави, ваљда му ништа бити неће, а колико видим, ЕКЗ је то било веома интересантно. Смејала се и пушила ми га, а у паузама ми је лизала тестисе. Уморио сам се од стајања па сам ЕКЗ замолио да мало прилегнемо на кревет. Пристала је. Добро је. Пре тога лобеска како бих се мало повратио, и ја и Дон Таман, односно Карнак. Могу рећи да ми је надимак импоновао. Легао сам на леђа и пустио луду ЕКЗ да скаче по мени, да задовољава и себе и мене. Кад би свршили, цимали би џукс, лобекс и Јегер-Џегер, кога је ЕКЗ имала у огромним количинама, а затим настављали сеансу. Ја доле, она горе, и тако редом...