Priviđenje

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- „Није дотакла ништа што би могло да боли, њене руке су беле као лед, њене мисли су чисте она мисли да воли, она верује, верује. Неће доћи на јесен када опада лишће, неће доћи у зиму кад је снег, није имала разлог, није имала када, да остане, да остане, крај мене, крај мене. Да ли да верујем у то?...“

- Пролеће је стигло, фајнли! Стигло је брже но што сам га очекивао. Обзиром да се планета земља скроз пореметила, као и људи на њој, као и космос, и клима, мислио сам да ће и поремећена зима потрајати све до средине априла. Некада је знала чак и тада чврсто да рока, а баба-Марта нас је јебала, ако не сваке, а оно сваке друге године, и то баш, онако на минус. Међутим, клима је зајебана ствар, с њом никад ниси на чистац, овога пута, то јест ове године, пролеће нам је стигло 22 марта. Леп дан, напољу читавих 15 у плусу, људи врве на све стране, ја седим у бункеру, пушим пљугу и уживам у песмама ЕКВ-а. Нисам одврнуо стерео на голфу, који је овога пута због лакшег преноса робе стајао у бункеру, а не на паркингу пред бувљаком где га иначе остављам, већ сам пустио на шестицу, таман да се лепо чује у бункеру и малкице ван њега. ЕКВ мора да се чује, јер ЕКВ је историја, ЕКВ мора да се чује, јер ЕКВ је рок ен рол, ЕКВ мора да се чује, јер то је квалитет, то је поезија, то је наш штит који нас брани од налета турдифол мозгова с оне стране бувљака који су опичили неки кретенско скаредни ошљарски шлајм из грнд организације. Пола бувљака се тресе од те језиве катаклизме коју они зову музика, зашто, не знам, можда им неко тако реко, ако јесте, зајебо их грдно, али их не чујемо ми, јер ЕКВ сасвим солидном јачином певуши из сонија и тера тај смрад што даље од наших рафинираних чула слуха и музичког укуса.

- Јуче смо се вратили у наш стан, с мале суживот-екскурзије по Уркетовој гајби коју ћу памтити по много чему. Било је лудо и незаборавно, а Урке се чак и верио. Какав мајмун! Од тог шока се још увек опорављам, полако прихватам ту чињеницу, онако део по део, да Урке стоји пред вратима брака. Најебо је, ал то је његова ствар. Елем, кад смо се вратили у стан, у сандучету нас је чекао онај картончић који те обавештава да ти у пошти књава нека пошиљка и да мораш за пет дана да одеш по њу, иначе она иде натраг пошиљаоцу. Мене је лично моментално за ту информацују заболела патка, али то картонче није било за мене, већ за Марину. Кад је прегледала картончић, видла је да је пошиљаоц неко из Аустралије и да има још један једини дан да покупи пошиљку. Она није имала представу ко би њој могао да пошаље било шта из Аустралије, будући да никог живог свог нема на овом белом дуњалуку, сем оца скота који ју је давно напустио, себично говедо једно и саможивник, ко га јебе, а ја па тек нисам имао представу о чем се тука ради. Зато је Мариница својим скутером отишла до Поште по ту пошиљку, а ја сам с Кркензијем седео у бункеру и шљакао, тачније, он је шљакао, ја сам морао да правим поруџбенице, али и то је шљака, и то неко мора да ради. Чекали смо и Уркета, отишо да одвезе вереницу на факс. Следећег викенда иду код њених у Врање, на неки као ручак, и да се Урош упозна с тазбином. Е, то су муке. Ја сам му лепо говорио, ал он ме није слушао. Сад нек куса то што је муљао. А то је тек почетак. Најебо га је Лолче, ко кока кад се певац разјебе, па крене да је гази, и гази, и гази... а њој очи испадају, кокодаче ко помахитала, узалуд, јер је певац не чује, разјебо се ко блесав па му се јебе за њено кокодакање, па јебе и гази, јебе и гази, јебе, гази...

- „Ћао Борисе!“

- „Еј... Здраво!“ - одакле ли знам ову рибу.

- „Шта има?“

- „Ево, шљакамо мало. Код тебе?“ - зашто не могу да јој се сетим имена или бар одакле је знам.

- „Ево дошла да пазарим нешто код тебе!“

- Па зари ми, бејбе, тај језик у моја уста! Шта чекаш кој мој?

- „Шта те занима?“

- „Много тога, ал ја бих да прво кренемо од неке књиге. Неопходна ми је, а не могу нигде да је нађем!“

- Много тога, рече пиче с очима боје маслине, пуним привлачним уснама, сисићи су јој затрпани дубоко испод дукса, али се ипак виде, значи ту су, кратка блајцована косица, симпатично лице... ух...

- „Наћи ћу ти ја ту књигу, макар се налазила у самој згради Пентагона!“

- „Знам да можеш да набавиш сваку књигу, зато сам и дошла код тебе!“

- Позвао сам је да уђе у бункер и седне. Приставио сам кафицу, за мене и њу, Крка је одбио, и наставио да чаврљам с привлачно девојче које занима много тога и неко књишче, ал му још не помену наслов. Распричала се нашироко о себи, а ја сам је помно слушао, желећи да на тај начин од ње извучем информацију како се зове. Покушавао сам да се сетим одкуд је знам, лик ми је познат, али име и одакле вуче то познанство, то ме мучи, јер не знам, не могу да се сетим. Блајцована и даље прича, Марина ускоро треба да наиђе, и ја морам под хитно да скратим овај разговор који не води ничему. Персонално мени не пружа никакве релевантне чињенице које би ми биле од користи да сазнам ко је та мала. Зато је прекидам и питам је коју књигу тражи, она одговара:

- „Чезаре Павезе, Доћи ће смрт и имаће твоје очи.“

- Што не долази више, пичка ли јој материна! А моје очи имати неће, јер да ја имам своје очи, оне би гледале само Марину, а не свако женско што ми, макар и кришом, упути поглед; то нису моје очи, ко зна чије су, ја сам само тело које их носи. Моја душа нема везе с тим. Где ли то падам? Марина једном рече да стално падам у бунар сопствених мисли и да се тамо давим. У праву је. Ето, и сад се давим. Шта ли је била тема разговора? А да, књига. Имам ту књигу, тамо ми је у тезги, али ја се правим луд и кажем јој да је имам, али да ми је на гајби и да ћу јој је лино донети на кућну адресу, само мора да ми је да, мислим адресу, и број телефона. Она се смешка док записује адресу и број телефона, како сам лако успео да јој то извучем, и пружа ми папирић.

- „Још увек живиш у Три шешира?“

- „Наравно. Зашто бих мењала добро, за лоше!“

- „Како то мислиш?“

- „Па што бих се враћала код мојих на гајбу, кад имам двособан стан?“

- „Па и то што кажеш“ - испитујем ли испитујем.

- „Чекај! А име ниси мењала?“

- „Ха, ха... Наравно да нисам. Зашто бих?“

- „Одкуд знам. Можда се прерушаваш, мењаш имена, можда си страни шпијун?“

- „Не. Мењам само косу, боју и облик, име ми је увек исто. Зашто бих мењала тако лепо име као што је Екатарина?“

- НЕ СЕРИ ДА СЕ ЗОВЕШ ЕКАТАРИНА???

- „Прелепо, као Екатарина Велика!“

- „Јел знаш да си ми то исто рекао кад смо се први пут упознали?“

- Не. Вероватно сам био пијан ко торба, ил нагудран до бесвести.

- „Могуће, могуће...“ - ајде вади се из чабра. Оћеш да дође Марина и јебе ти матер, оћеш да те блајцована провали да немаш појма ко је она? Вади се коње, вади се...

- „Моји су ми дали име баш по бенду ЕКВ! Они су били они хипици 70-их, 80-их, а и касније. Пренели су и на мене тај рок ген, тако да се и ја не одвајам од рок звука!“ - рече и сркну последњи гутљај кафе.

- „Супер, Екатарина! Ја, овај, сад идем нешто до града, па ћу да свратим код мене на гајбу да узмем књигу и зовем те на фон да се договоримо где да се нађемо. Оке?“

- „Оке! Само ми реци која је цена?“

- „Ма, договорићемо се. То је најмање битна ствар. Чујемо се касније?“

- „Важи!“ - скочи блајцована, цмокну ме у образ, и нестаде у гужви бувљака.

- Брзо сам се окренуо и осмотрио простор око себе. Марине нема на видику, значи супер.

- „Ко ти је ова?“

- „Неам појма. Али ћу сазнати ту најт!“

- „Немој да ти и Мариница сазна ту најт!“

- „Неће Кркензи, донт вори! Имам идеју!“

- „Јели, ти од оне хаварије с Уркетом ниси радио Марини иза леђа?“

- „Нисам. Што?“

- „Па кад толико дуго ниси, онда не мораш ни сад!“

- „Кркице, брате, сад је пролеће. Закон природе каже да је врбопуцању дошло време. Значи нешто мора се креше! А, буди искрен, па ми реци, би ли ти пропустио ову блајцовану рок Екатарину?“

- „Ни за живу главу!“

- „Ето видиш. Зато немој да бринеш, Кркензи, мени је пакао одавно спремио ћелију, само је питање трнутка кад ће извући мој број, а пре но што га извуку, ја бих блајцовану да блајцнем, малкице. Мислим, кад већ идем у пакао, барем да имам лепе успомене с ове морбидне овоземаљштине...“

- У разговору нас је прекинула Марина, која је улетела скутером у бункер и умало нас све није погазила. Откачена, бре, сто посто.

- „Каква је то пошиљка?“

- „Ма неко писмо из Аустралије. Не знам, нисам га још отворила.“

- „Ко може да ти пише из Аустралије?“

- „Везе немам...“

- „Ајд отварај га да видимо!“

- Марина је села на столицу, запалила пљугу, као и ја, отворила писмо, и кренула с читањем, у себи. Седео сам преко пута ње и гледао је равно у очи. Како се писму ближио крај, тако су њене очи биле све воденије, а кад је завршила с читањем, једна малецна сузица јој се стропоштала низ образ. Брзо је отклонила њен траг, удахнула ваздух, смотала писмо у коверат и метнула у џеп од јакне.

- „Од кога је писмо?“

- „Од неког адвоката из Перта.“

- „Адвоката?“

- „Да.“

- „Ког адвоката? Чијег адвоката? Шта хоће тај адвокат из Перта од тебе?“

- „Шта те боли курац!“

- Марина је била нервозна. Прочитала је писмо, зна о чему се ради, а очигледно је у том писму нешто што њој не одговара. Чини ми се да је нешто веома озбиљно и зато морам да сазнам о чему је реч.

- „Марина, дај ми то писмо. Хоћу да га прочитам!“

- Погледала ме попреко, а онда је извукла коверту из џепа и пружила ми је. Отворио сам писмо и кренуо да читам. Неки Џералд Олафсон, смрди на неку аустралијско-шведску комбинацију, тврди да је он адвокат покојног Радише Бошковића, и да, по тестаменту покојника, Марина има велики део наследства. Онда иде трте-мрте, бла, бла, бла, и да мора да дође у Перт, Аустралија, како би потписала нека документа, преузела наследство, бла, бла, бла, тамо ће је сачекати он и госпођа Бошковић, која јој сада дође нешто као маћеха, бла, бла, бла, све пише на енглеском, који је смотан у аустралијско-америчком сленгу, и много тога ми није јасно. Неки Џералд сере о томе како Марина треба да се запуца с једног краја света на други, како би покупила огромно наследство које јој је оставио неки покојни Радиша. Све смрди на трговину белим робљем. Ва да фак из дис?

- „Ко је, бре, тај Радиша, јеботе?“

- „Мој ћале.“

- А???

- „Како то мислиш, твој ћале?“

- „Тако лепо! Ја сам Марина Бошковић, а мој отац се зове, односно, звао се, пошто је сад мртав, Радиша Бошковић!“

- „У јеботе!“

- „Јесте, Борисе, јесте. То је онај смрад који ме је напустио кад ми је био најпотребнији, сјебо ми је живот, па би сад на неки начин хтео да окаја своје грехе, да му опростим, да се сажалим на њега. Себични смрад. И мртав је смрад и то себични. Оће човек у рај, а заслужио је најгори могући сценарио пакла. Оће да одем тамо и покупим то имање, и ту лову на рачуну, и да му тако опростим, да на тај начин његово смрдљиво, себично, мртво тело почива у миру. Е, неће моћи! Нек труне без мира! Нек смрди у рупи и нек гори у паклу!“

- Покушавао сам да смирим захукталу Марину, бесну на свог мртвог оца, оправдано бесну, али он је сада мртав, и, колико видим, оставља јој поприлично добар део наследства, таман толики да Марина комфорно живи у Перту до краја живота. У писму пише кућа од 200 квадрата, на Маринино име, имање око куће, преведено на наше мере износило би негде око 50-ак ара, и рачун у банци на 50.000 америчких долара. Све у свему, Марина је богата осамнаестогодишња Српкиња из Лесковца, којој се нуди аустралијско држављансрво и живот у Перту. Тачније, то је услов да би Марина постала богата. Значи, мора да оде у Перт, постане аустралијанка и постане богата, али мора да остане тамо, јер нема право да продаје кућу и имање, нити да подиже новац уколико не узме њихов пасош, наш може да задржи, и пријави боравиште у Перту. И мртав себични смрад, мучи и зајебава моју Марину. Е, пичка ли му материна она себична! И њега ћу да јебем кад одем у пакао! Тврдо!

- „Добро. Шта си одлучила на крају?“

- „Рекла сам ти. Не желим ништа од њега. Ништа!“

- „Гледај овако. У потпуности те разумем и слажем се с тобом, и подржавам те. Али, мислим да је 50.000 долара плус кућа плус имање нешто о чему би ипак требала да размислиш. Нек сачека то неки дан, нек одстоји. Ти лепо и полако размисли о свему, среди утиске, извагај предности и мане, па ћемо онда да попричамо, а ти ћеш на крају донети одлуку. Немој да брзгаш. Немој да те инат превари. И зајеби с том причом о искупљивању грехова. Бог није материјалиста, то шлихтање донацијама и остале тричарије су сервирали земаљски лопови под мантијама, то нема везе с Богом, неће он добити опрост ни од кога зато што је теби оставио пар долара и неки кућерак. То не може да надомести зајеб који ти је учинио. Немој да ти то буде најтежи тег кад будеш вагала. Размисли добро, имаш неколико дана, а онда ћемо о свему томе да се договоримо ко људи, наравно, ти имаш завршну реч. Океј?“

- Марина је изгледала тако као да је управо вагала, иако сам јој више пута реко да остави кантар за неки други дан. Угасила је цигарету, истргла ми оно писмо, са све ковертом, из руку, и поново га смотала у свој џеп. Припалила је нову цигарету, погледала ме погледом који до сада није поседовала у свом репертоару погледа, и упитала:

- „Јел ти то хоћеш да се откачиш од мене?“

- Само за вечерас док креснем блајцовану, онда те поново желим натраг.

- „О чему то причаш?“

- „Тераш ме да идем да живим у неку тамо јебену Аустралију, у неки тамо јебени Перт, само због проклете куће, преклетог имања, и проклетог новца, који је оставио проклето јебени Радиша! Јебе ми се и за њега и за његове паре! Знаш?“

- „Не терам ја тебе никуд, само сам ти рекао да мало подробније размислиш о томе.“

- „Размислила сам! НЕ ЖЕЛИМ!“

- „У реду. Онда баци оно писмо и ћао!“

- „Нећу! И немој да ми нарећујеш! Нисам ти ја...“

- „Ма јеби се!“

- Устао сам са столице, улетео у голфа и запалио из бункера. Прекинуо сам Марину у сред реченице, јер је страшно нагло почела да ме смара. Опсовао сам је. Први пут сам је озбиљно опсовао. Пре тога сам је псовао док смо се шалили међусобно, или сам је псовао у себи, а сада сам је осповао наглас и то јако и нервозно. Пуко ми је живац, није желела да слуша шта јој говорим, зато што је тврдоглава. Ја јој пет пута кажем да мери и размишља пре но пресече, а она сече без размишљања, још изводи и погрешне закључке. Претвара моје речи у нешто што оне нису, мења им значење. Кад ми то неко ради, то ме страшно нервира. Да је то нека шала, нека спрдња, не би било фрке, али у питању је врло озбиљна ствар. Марини се нуди понуда која јој је пала с неба, о томе многи маштају читавог свог живота, добила је 50 сома америчких, велику кућу и симпатично имање у Аустралији. Ко не би волео да иде у Аустралију? И све за џ, све је плаћено. Карта за Перт је стајала у коверти крај писма. Ја 27 година дељем гузицу за парче хлеба, а она с 18 добила све, обезбедила будућност, и још се буса, и то мени! Баш сам био нервозан, нервозан до границе прскања, оне границе кад се у афекту претварам у поремећеног агресивца који је у стању да сам себе разнесе бомбом, уколико му то прдне на памет, то јес, мени. Али је ту кокс! И он ће ми повратити баланс. Сролаћу буксну, узећу књигу и идем код блајцоване. Не могу више, морам да одморим мозак. А и патку.