[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 07 Decembar, 2011 02:52
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Пробудила ме је звоњава телефона. Онако бунован и раздрљан руком сам пребирао по столу затворених очију, тражећи проклети телефон који ме је развездио. Упорно је звонио. Док је моја шака трагала по столу за тим говнетом што је непрекидно звонило, пообарала је све на шта је наилазила. Чаше, пиксле, паклице, упаљаче, ма све. На крају сам једва отворио очи и угледао телефон ван домашаја мојих руку из положаја у коме сам се налазио. Морао сам да устанем. На екрану је треперила МАРИЈА, позивала ме.

- „Да?“

- „Па добро Борисе, јесмо се договорили у 10. Зашто увек касниш? Где си?“

- У јеботе, па данас је четвртак. Потпуно сам заборавио на Маријин пријемни.

- „Ево... ево управо сам кренуо. Мало сам се задржао... Чекам Уроша да ми довезе ауто. Где си ти?“

- „Па кући, чекам те ко блесава. И не треба ти ауто. Узми такси и дођи до мене, али одмах!“

- „Како ми не треба ауто? Па чиме ћемо до Белог града?“

- „Имам ја ауто, бре! Ајде пожури, молим те!“

- Има ауто? Па наравно да има, то буржујско девојче. Који ли ауто има?

- „Кренуо сам!“

- Брзо сам улетео у купатило, ишорао се ко да сам попио педесет пивџана, умио се, опрао зубе, обрисао се пешкиром и улетео у слип рум-стор хаус. Зграбио плави ранац, убацио у њега чист пешкир, шорц, две мајице, два пара боксерице, једне широкана лоне, парфем, стик, личну и возачку. Затим сам из фиоке извукао 100 евра и 5 сома динара, три кета вутре, блистер ксалола, грам белог, ризле и две пакле Дринџе. То сам све потрпао у џепове поцепаних фармерки, које су и с леве и с десне стране биле прободене зихернадлама, навуко на себе жуту мајицу с натписом: I am blockhead!!! Затим сам поново упао у купатило, зграбио четкицу и пасту за зубе, убацио у ранац и вратио се у дневну собу по телефон. Срање које сам направио док сам сањив тражио телефон нисам имао времена да сређујем. Само сам зграбио телефон и ставио га у џеп. У том тренутку на столу сам угледао папирић с поруком. Јебо те, то је Маришка оставила. Брзо сам зграбо папирић и кренуо да читам текст.

- „Јавни се па да поновимо. Бај д веј, досадан си док спаваш!“

- Ех, та Маришка... Нисам имао времена да призивам сећања. Журио сам. Закопчао сам ранац, пребацио га преко леђа, назуо патике и излетео са гајбе, закључавши врата. Док сам се стропоштавао низ степенице окренуо сам телефон и позвао такси. Излетео сам из зграде и укопао се на тротоар преко пута Југопетролове пумпе. Кретени још увек нису променили назив фирме, иако Југа не постоји већ шест година, а она бивша већ двадесет. Какве дијаболе. Такси је стигао. Улетео сам у њега и реко таксисти да вози на бувљак и да не жали папучицу за гас. Плаћам дупло. Таксиста је летео. За два минута смо били испред бувљака, реко сам му да ме сачека и отрчао до бункера. Тамо сам Кркију бацио кључеве од стана и рекао му да их да Уркету да ми припази гајбу док се ја не вратим с пута. Кркензи је скакао и подјебавао ме.

- „Вечерас на твојој гајби правимо журку!“

- Показао сам му средњи прст док сам се трчећим кораком удаљавао од бункера и приближавао таксију, пробијајући се кроз масу људи. Упао сам у такси и рекао:

- „Солидарност! Гас!“

- Луди таксиста је полетео. Прегледао сам ранац како бих се уверио да сам понео све што ми је потребно за та два дана ин Белгрејд. У ранцу је било све океј. Затим сам препипавао џепове док је таксиста летео кроз ЛЕСКОВАААЦ НАШ ГРАААД, и у џеповима је све било фул. Све сем поруке. Маришкине поруке. Стрпао сам је несвесно у џеп у свој оној с брда с дола хистерији од журбе. Значи мало ми је хвалило да ме Марија упеца. Не знам да ли би ми тркељисала џепове, али... Шта га знаш. Жене су то. Ко зна шта се све мота по њиховим главама. Још једном сам прочитао садржај поруке, насмешио се, сетивши се ужасно зајебано фасцинантног карања с Маришком, а затим поцепао папирић и избацио конфете кроз прозор таксија. Некултурно, непристојно, кочијашки. Знам, све знам, али морам да будем сигуран да се поруке нико никада неће дочепати. Да сам је бацио у пикслу, таксиста би можда у тренуцима досаде склопио папирић и склопио поруку. И шта онда? Овако је најсигурније. Поново сам се сетио секса с Маришком. Овога пута знао сам сваки детаљ. Српско-руска секс комбинација направила је то предивно српско-руско суво злато бледог тена, Маришку. Идеал савршенства...

- „Стигли смо!“

- Таксиста ме је препао. Толико сам се удубио да нисам ни приметио да смо стигли. Човече. Морам да избијем Маришку из главе на ова два-три дана, обавезно. Иначе сам најебо. Таксиметар је показивао 376 динара. Дао сам таксисти црвену и рекао да ми врати само двеста. Договор је договор. Он је летео, ја сам платио. Изашао сам из таксија и упао у Маријино двориште. Пред њеним вратима стајала су два кофера, она са точкићима и ручицом на извлачење. Јеботе, па не идемо на зимовање! Марија се појавила на вратима с једним ранцем на леђима, торбом у левој руци, у којој је чучао лап топ, и торбом у десној руци, у којој је чучало не знам шта.

- „Шта ће ти толико ствари, јебо те!“

- „АЈДЕ НЕ СЕРИ!“

- „Шта се дереш, бре?“
- „КАСНИШ! УВЕК И СВУДА ЈЕБЕНО КАСНИШ!“

- Одмах сам сконтао да је нервозна због пријемног, дал од треме, адреналина, или чега већ, не знам, али да је разлог њеног лудила био пријемни, био је. Узео сам оне кофере на точкиће с ручицом на извлачење и упитао Марију где јој је тај ауто.

- „У ГАРАЖУ! ГДЕ МОЖЕ ДА БУДЕ АУТО НЕГО У ГАРАЖУ!“

- Савио сам шипке и ћутке кренуо у дно дворишта да пронађем јебену гаражу. Двориште је било јебено огромно, с неким цветним врт зајебанцијама, јелкицама и живом оградом, али одрађено фул, онако естетски, у пичку материну естетски. А онда сам угледао и јебено огромну гаражу. Питао сам се дал јој је ћаћа стварно архитекта, или му је то само маска док из Авганистана преко Египта у Србију шверцује хорс. Пришао сам до гараже, спустио на бетон кофере на точкиће с ручицама на извлачење, и бленуо у гаражу направљену по шаблону есадеа. Какав кич. Оно, стиснеш дугме, а врата од гараже се механичким путем лагано отварају. Јебо те, ови наши гастарбајтери чим напусте Србију одмах постају странци. Тамо, бре, чисте туђа говна, једу саламу подригушу, спавају у картонским станчићима од два и по квадрата, ћуте ко мишеви, иду испод асвалта, а кад се врате у Србију после пар година, под оним патос изговором носталгије, шатро, крену да се курче и шире муда све до месеца. Све болештине које су покупили отуда, те глобализације, пацифистичка срања, генетски модификоване хране, силиконе, компијутеризације, те усране материјалистичке трипове и још гомиле других гована, почињу да сеју овде по нама и праве од нас нешто што ми нисмо. Као, ми смо затуцани и конзервативни, а они су напредни и либерални. Мајке им га набијем оне сељоберске! Капирам ја то да ми треба да се интегришемо у ту Европску Унију и то је океј. И ја сам за мир и љубав, увек, и волим све људе на планети земљи, сем амера, и волим све државе, сем есадеа и Ватикана, и не делим људе на нације, боју коже, вероисповест, сексуална оријентација и то. Нек свако ради оно што воли, али да при том не угрожава друге, и све оке. Ноу проблем! Ал ова кич просеравања су ми толико одвратна да ми се повраћа од њих. Значи стварно ми се...

- „БОРИСЕ, БРЕ!“

- Оу, девил из бихајнд ми.

- „Све оке, љубави, стижемо на време.“

- „ОТВАРАЈ ВИШЕ ТУ ГАРАЖУ И ВАДИ КОЛА ОДАТЛЕ!“

- Потпуно сталожено јој узимам торбе из руку и лагано их спуштам поред кофера на точкиће с ручицама на извлачење. Бираним речима јој објашњавам да кључеви од гараже и аута нису код мене, већ код ње, и да ми их дода како бих успешно извршио њено наређење. Она нервозно чепрка по џеповима, затим жестоко псује саму себе, окреће се и ужурбаним кораком одлази натраг у кућу. Ја крећем за њом чисто да јој будем при руци. Она псује, нервозно копа по фиокама и тражи кључеве, ја се суптилно искрадам из собе, улазим у купатило, закључавам се и вадим лобеску из џепа. Морам да се нашмркам коксом како бих истрпео побеснелу Марију. Завршавам линију, пакујем робу, притискам тастер на водокотлићу за пуштање воде, све је овде теледириговано, али не марим, сад сам под коксом и за све ми се драгоцено јебе. Откључавам врата од купатила, излазим у огромни ходник и тражим побеснелу Марију. Нема је по ходницима, нема је по собама, нема је ни у њеној соби, губим се у оном огромном чардаку, тражећи моју локнасту лудачу.

- „БОРИСЕЕЕЕ!!!“

- Марија стоји пред улазним вратима, урла на мене, ја ћутим, она закључава врата чардака једним окретом кључа после кога се чује ТАК, затим другим окретом после кога се чује ТАК-ТАК. То неке шипкетине излазе из масивних врата и забијају се кроз футере у зидове. Затим окреће телефон док ми пружа кључеве од гараже и аута и очима ми говори да завршим започети посао отварања гараже, испаркиравања аута ван ње, убацивања пртљага унутар аута, и док одлазим да извршим наређење, чујем како јавља својој мајци да је управо кренула. Ја долазим до гараже, уперујем у њу пластично говно с једним дугметом, притискам га и врата гараже се лагано отварају. Улазим у огромну гаражу и разгледам возни парк машина. Хонда, ауди, и два слободна места, вероватно за материна и ћаћина зајебано скупа возила. Марија се појављује иза мојих леђа.

- „ЈОШ НИСИ УБАЦИО СТВАРИ! ПА ШТА ЧЕКАШ? АМАЛИНА, А?“

- „Не, него не знам којим аутом идемо.“

- Марија ми је истргнула кључеве из руку и притиснула дугменце. Хонда је засветлела и откључала се. Добро је. Боље хонда него ауди. Ауди је сељоберско возило. Убацио сам кофере на точкиће са ручицама на извлачење у гепек, а остатак пртљага сместио на задњем седишту. Сео сам за волан, креснуо мотор и хонда је забрујала. Убацио сам у рикверц и истерао ауто из гараже. Затим сам изашао из аута, притиснуо дугме на пластичном говнету, гаража се затворила, а ја сам се вратио у ауто и испаркирао га ван дворишта. Марија је закључала масивну црну капију, а затим се сместила на месту сувозача. Мирно сам је упитао за саобраћајну, а она је избечила очи и крикнула:

- „У КАСЕТИ ЈЕ МАЈМУНЕ ЈЕДАН! И КРЕЋИ ВИШЕ, ПИЧКА ЛИ ТИ МАТЕРИНА!“

- И преко тога сам прешао. Убацио сам хонду у прву и нагазио гас. Квачило, друга, гас. Квачило, трећа, гас. Квачило, четврта, гас. Летели смо 140 километара на сат. С леве стране је на трен пуцнуо Хиподром, с десне Пољопривредна школа, а хонда је недозвољеном брзином, то јест прекораченом, на овом делу пута, грабила простор испред себе и летела ка Нишу. Покушао сам да мало опустим пренапрегнуту Марију.

- „Спусти седиште, завали се у њега и уживај, љубави. Очас посла смо у престоници“ - додао сам с осмехом и намигнуо јој.

- Марија ме бесно погледала, али је ипак послушала мој савет. Завалила се у удобно хондино сувозачко седиште, прекрила лице шакама, дубоко уздахнула и рекла:

- „Извини што сам се истресла на тебе. Нервозна сам. Напета због овог пријемног. Извини.“

- Овога пута глас јој је био нежан и моја Марија се вратила.

- „Не брини се, љубави. Разбуцаћеш их на пријемном. Осећам.“

- Марија је скинула шаке с лица и загледала се у мене. Ја сам мало успорио, спустио на стотку, и упутио још један благи осмех ка њој.

- „Верујем у тебе“ - додао сам.

- „Хвала ти!“

- Након пар минута, Марија је усправила седиште, бацила поглед на околину и рекла:

- „Изађи на ауто-пут. Брже ћемо да стигнемо.“

- „Зашто да плаћамо зулум кад можемо да ескивирамо.“

- „Ја ћу да платим зулум, само се ти убаци на ауто-пут.“

- Негде код Алесинца сам се укључио на тај ауто-пут, једва живо, и са 120 км на сат, дозвољена брзина на том делу пута, кренуо ка Белом граду.

- „Шта си напаковала толико по тим коферима?“

- „Ма неке сестрине ствари.“

- „А ранац, торбе?“

- „Моје ствари.“

- „Јели, шта мислиш о томе да свратимо мало до Смедерева. Има тамо неки стари град, гледа на Дунав, мислио сам да се креснемо у њему. Чисто оно, за историју. А?“

- „Не сери него вози. И укључи ту климу, вруће ми је.“

- Е јеби га. Одувек ми је била жеља да се креснем с неком рибом у неком старом граду. То је опасна ствар. Јебеш неку рибу у некој тврђави где су некад шетали српски краљеви, цареви, кнежеви, тамо где су јебали своје жене, послугу. То је, бре, догађај! Баш бих волео да одем у Рас, првој српској престоници, и да тамо нешто опалим. Можда сам флипнуо, не знам, али и даље тврдим да је то феноменална идеја, и гарантујем да нема ниједне особе која би заборавила тај крес. То се памти заувек! Нема везе. Смуваћу Марију за тај крес кад заврши с пријемним, па оно, у повратку.

- „Јели, а које ти је годиште сестра?“

- „90-о.“

- „Како се зове?“

- „Ирина.“

- „Шта студира?“

- „Еј, досадан си. Кад стигнемо код ње а ти је преслишај за све што те занима.“

- „Стварно мислиш да је ја преслишам? Ти знаш да ја кад преслишавам, црвене се гузови.“

- „Мрш, пичка ти материна безобразна!“

- „Зајебавам те, бре, да се опустиш мало. Ајд пусти неку музику на тај буржујски цеде!“

- Марија је прекопавала по дисковима, а ја сам бленуо у знакове да случајно не промашим пут, јер ако га промашим Марија ће да ме измасакрира и разбаца ми делове тела по неким јаругама, њивама, кукурузиштима, или где је већ усхићење садисте понесе. Називи, називи, називи, стотине назива разних места, стотине знакова који ме смарају. Желим што пре да се докопам тог јебеног Београда, да поварим буксницу и поцепам срч пиво, више комада.

- „Корак изнад дуге, танка линија, опет твоје мисли говорим на глас, колико ћу пута отерати страх, само да си ту и да има нас...“

- Марија се опуштала уз Неверне бебе, а богами и ја. Ако је веровати знаковима поред и изнад пута Бели град је био све ближе. Опа. Ево га паркинг. Морам да станем да шорам. Зауставио сам ауто на паркингу, или стајалишту, како се већ зове, упалио сва четри, да ми којим случајем нека стока не би однела Марију са све хондом, изашао напоље, прескочио ону банкину и упао у неки шљивик. Сакрио сам се иза једног дрвцета, измотао лобеску, направио огромну линију, и јебо јој кеву. Продефиловала ми је кроз носне цеви и забила ми се у мозак. Затим сам се ишорао, а кокс ме је максимално подигао. Е, сад могу овако и до Беча. Вратио сам се у ауто, поглед у леви ретровизор, све је чисто, значи гас!

- „Имаш нешто од Шакура?“

- „Имам.“

- „Пуштај!“

- „А коју би сте нумеру, ваше шоферство?“

- ХАААА.... Марија ме подјебавала, а мене је болео курац. Кокс ме максимално рокао и био сам расположан за све.

- „Имаш ли Until the end of time?“

- „Наравно!“

- „Пушћај!“

- Марија се церила ко блесава, Пак је рокао, а ја сам се запетљао у јебени Београд. Петље, раскрснице, кружни токови, улице широке ко стадион, аутобуси, трамваји, кретени који улећују из траке у траку без мигавца, трубе, псују, све неки накурчени, напуцани, намрштени, све неки тетовирани с оним сељоберским кајлетинама и попреким погледима. Хаос, бре, хаос. Јебем ти Београд! Никад нисам волео те велике градове. То је, бре, живо срање. Пола дана изгубиш док дођеш с једног краја града на други, ако те пре тога нека кретенчина не полупа. То, бре, све ненормално, то вози преко тротоар, то не поштује првенство пролаза. Ма хаос. Лесковац је, бре, закон. Закон! За пет минута стигнеш до одредишта, ма с које год тачке да си кренуо. Све лепо, све једноставно, а ово...

- „Јел можеш да се снађеш?“

- „Ма наћи ћу ја тај Нови Београд макар га јурио по Дунаву!“

- „Ма какав Дунав, Ирина је рекла да требамо да пређемо преко Саве. Само треба да дођемо до неког Булевара где су с десне стране универзитети и онда пичимо само право, излазимо на мост, и чим пређемо тај мост на Новом Београду смо.“

- „Па ваљда у Новом Београду.“

- „Ма исти курац! Свеједно... Ево их универзитети! Пичи право!“

- „Пичим, пичим, пичићу, и до Ирине стићи ћу!“

- „Једи говна!“

- Мајмуни су ме претицали, псовали ме, један ћелави главурдан је измуљио главу из кола у покрету и нешто јео говна. Мислио сам да му покажем курац, али сам се предомислио. Ипак сам на туђем терену. Говна једноставно треба игнорисати. Зато сам појачао Пака и заглушио накурчене београдске мајмуне:

 - „ ... All you other motherfuckers get out my business
Perhaps I was blind to the facts, stabbed in the back
I couldn't trust my own homies just a bunch a dirty rats
Will I, succeed, paranoid from the weed
And hocus pocus try to focus but I can't see
And in my mind I'ma blind man doin time
Look to my future cause my past, is all behind me
Is it a crime, to fight, for what is mine?
Everybody's dyin tell me what's the use of tryin
I've been Trapped since birth, cautious, cause I'm cursed
And fantasies of my family, in a hearse
And they say it's the white man I should fear
But, it's my own kind doin all the killin here
I can't lie, ain't no love for the other side
Jealousy inside, make em wish I died
Oh my Lord, tell me what I'm livin for
Everybody's droppin got me knockin on heaven's door
And all my memories, of seein brothers bleed
And everybody grieves, but still nobody sees
Recollect your thoughts don't get caught up in the mix
Cause the media is full of dirty tricks
Only God can judge me
...“

- „Ено га мост! Ено га мост!“ - урлала је Марија ко да је открила нови континент.

- Прешли смо јебено дуги мост и коначно ушли у тај НБ. Зградетине на све стране, све то збијено, згрудвано, не мож се човек снађе. Марија је окренула Ирину и ова је стајала на вези и наводила нас на њену улицу. А онда смо је и угледали. Ирина. Висока, плава, са сисама ко лубенице. Маше ли маше, мислим рукама, а развукла кез на лице, бре, огроман, и да није имала уши смејала би се око главе. Крај ултра пичке Ирине, стајало је још једно пиче на штиклицама. Црна опеглана коса, кратка хаљиница, набрекли сисићи, ма рај, бре! Напокон смо стигли. Марија је излетела из хонде и улетела у сестрин загрљај, а мене зајебала у колима ко да сам кофер. Или шофер, ко што ми рече у току пута. Али, на сцену је тада ступила црнокоса на штиклицама.

- „Ћао, ја сам Сања!“

- „Борис, драго ми је.“

- „Не излази ти се из аута?“

- Ма какви, па ја сам рођен у ауту. Просто га обожавам и мого би ту да останем до краја живота. Пизда ти материна!

- „Ма једва чекам да изађем, само не знам где да се упаркирам.“

- Марија је чаврљала с Ирином и уопште ме није примећивала. Е па, нећемо тако љубави. Нисам ти ја шофер.

- „Е, Сања?“

- „Молим!“

- Их...

- „Ајд уђи у ауто и покажи ми где да се паркирам.“

- Сања је увукла своју гузицу на месту сувозача, показала ми свој деколте и бутине које су севнуле кад је села на седиште, јер се хаљинче повукло ка пичету, али се пиче није видло. Јеби га. Наводила ме је све до паркинга зграде у којој станују. Коначно сам се упаркирао, захвалио Сањици на навођење, она се насмешила, рекавши „нема на чему“, али није додала и други пут. Каква некултура. Нема везе. Шофер је напустио возило, а амалин преузео пртљаг и кренуо да га тегли. И шофер и амалин био сам ја. Борис-мамлаз. То ми је и писало на мајици. Срећа па је лифт у превисокој зградурини радио, те радња тегљења пртљага није била толико зајебана. И напокон смо ушли у стан. Проширена гарсоњерица, с два удобна кревета, она јебачка са шипкама, фотеља па још на расклапање, сточић, пластично говно, два рачунара и још неке ситнице. Кухиња мала, али скоцкана. Кроз њу се излазило на терасу, а тераса до јаја. Сточић, столичице, а поглед с десне стране бацао се на реку. Дал је Дунав ил Сава, јебем ли га. Била је велика углавном, инспиративна и снажна, а некако опет тужна и мистична, као да чува превише црних тајни па је бол прожима и некако грчи; као да ће да прсне и расплаче се, али се некако још увек држи; ко зна какве су ту мистерије „закопане“. Поглед ан фас и лево били су срање. Зградурине, зградурине и само зградурине. Доле паркинг, на паркингу кола, а између свега тога људи малени ко мрави. Нигде, бре, зеленило. Само неке глупе клацкалице и разјебане љуљашке. Ма кога боли курац. Дошо сам овде ко подршка и то ћу и да урадим. Два-три дана и гуд бај Белгрејд.

- Док је Ирина пристављала кафу и непрестано причала с Маријом, ја сам упао у собу и кренуо да чепркам по ранцу. Вадио сам пешкир, ствари и прибор за хигијену. Крајичком ока посматрао сам Сањицу која је нешто чепркала по нет-у и кажипрстом се чешкала по бутини, у горњем делу близу кришке. А онда се нагло окренула и прострелила ме погледом. Ја сам брзо спустио поглед у ранац и наставио да чепркам по њему иако сам извукао све што ми је било потребно.

- „А ти си неки панкер, а?“

- Подигао сам поглед, а преда мном је стајала Сањица, са све оним ногама, хаљиницом на цветићима, испод које су се назирале гаћице, и дубоким деколтеом с набреклим сисама. Изгледа да је имала неки специјални сисодржач који их је тако надимао и гурао у око посматрача. Полако сам устајао и погледом шетао од стопала па навише, све до деколтеа. Ту сам застао. Баш сам застао. А онда сам наставио да дижем поглед све дотле док се нисам огледао у Сањиним жућкастим окицама. Смешила се.

- „Ја сам све, само не кер!“

- Гледала ме је помало збуњено, као да ме није сконтала, али јој је и даље на лицу висио осмејак.

- „А, где ти је овде купатило?“

- „Ходник, па лево.“

- „Ајд покажи ми да се не изгубим. Знаш, ја нисам из Београда!“

- Сањица је кренула напред, ја за њом. После пет корака били смо пред вратима купатила.

- „Ето, то је купатило!“

- Рекла је некако свечано док је прстићем показивала на бела врата.

- „Јел ти треба још нешто?“

- „Па, добро би ми дошла једна масажа. Баш сам се уморио од пута!“

- „Хм. Па неће моћи!“

- „Хм. А зашто?“

- „Превелика је гужва!“

- Пази ти Сањицу кучкицу како она то метафорички...

- „А кад се рашчисти гужва?“

- „Ти си баш нешто много радознао?“

- „А ти си златна рибица. Ја сам те пронашао и сад ми дугујеш три жеље.“

- Сањица се насмешила, лупила ме прстићем по устима и вратила се за комп. Ја сам ушао у купатило и кренуо са хигијенисањем. Пре тога два ксалолчића да спустим лопту, иначе ће ми Марија јебати матер.

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE
[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 07 Decembar, 2011 02:31
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Урке је кувао кафу, а ја сам шарао белим прахом његов сто од храстовине. Унутрио сам се у оне линије, тесао их, као да сликам Рафаелову Сикстинску Мадону. Урке је скувао кафу и са шољама, из којих је куљала пара вреле кафе, стајао крај мог десног рамена. Приметио сам га периферним видом, одвојивши своје десно око у његовом правцу. Био је у чуду.

- „Шта ти је?“ - упитао сам га.

- Он је час бленуо у мене, час у линије кокаина на његовом столу. Скупио сам очи и поглед пребацио са Уркета на сто. БАМ!!! На столу је лежало име МАРИЈА. Написано кокаином, мојих руку дело. Уопште нисам био свестан шта сам све време радио. Изгледа да ми се Марија завукла чак и у подсвест и тамо чучала. У стању своје несвести избацио сам је из подсвести директно на Уркетов сто од храстовине у виду слова сачињених од кокса. Урке је нечујно спустио шоље с кафом на сто и лагано сео на столицу. Гледао ме је некако разочарано и с неверицом, чинило ми се.

- „И? Шта ћеш сад?“

- „Ушмркаћу је целу у себе!“

- Сролао сам 50 евра и кренуо од слова М. Поцепао сам М готово у једном даху, онда сам запалио пљугу, повукао пар димова, отпио добар гутљај кафе и кренуо да извршим агресију на слово А. Тад ме је Урке зауставио.

- „Ако завршиш то А, завршићеш у гробу!“

- „Боли ме курац!“

- Убацио сам у своју носурду и слово А.

- „Што си цртао толика слова, сомино?“

- „Она заслужује још већа!“

- Кренуо сам на слово Р, али ме Уркетова ручерда у томе зауставила. Стисо ми је нос и није ми дозволио да идем даље.

- „Пусти ми нос, сивоњо!“ - говорио сам ко Душко Дугоушко.

- „Хоћу, ако престанеш да шмрчеш та слова!“

- „Добро“ - рекох с гласом Дугоушка.

- Урке ми је пустио нос, а ја сам као блесав купио слова на један куп и смештао их у фолију.

- „Уснифоваћу је ја целу! Данас, сутра... али целу!“

- „То је кокс, муфлоне, не Марија!“

- „ЦЕЛУ!“ - раздрао сам се.

- Смотао сам у фолију РИЈА кокс и стрпао је у џеп. Припалио сам нову пљугу и наставио да срчем кафу. Урке ме је забринуто посматрао док сам се ја кезио као параноик и, урлајући понављао:

- „ЦЕЛУ! ЦЕЛУ! ЦЕЛУ!“

- Тад је у собу улетела видно распамећена Даша и почела да виче:

- „Шта се дешава? Шта се дешава?“

- „Ништа. Овај кретен је полудео“ - сталожено је одговорио.

- Даша је села за сто и загледала се у мене. Ја сам престао да се дерем и отклонио кез с лица.

- „Шта ти је?“

- „Ништа.“

- „Што се онда дереш?“

- „Онако.“

- „Морамо да разговарамо.“

- О, како је у последње време та реченица постала учестала. Изгледа ми да је разговор у моди.

- „Реци.“

- „Мислила сам насамо да разговарамо.“

- „Урке је мој брат и ја ништа не кријем од њега. Зато слободно реци шта имаш!“

- „Нема потребе да ја слушам ваше разговоре - рече Урке, устаде и одмаче се од стола. - Идем у бункер, а ти кад завршиш разговор закључај гајбу и дођи.“

- „Где да дођем?“

- „У бункер“ - рече као забринути, добри отац свом болесном, ретардираном сину, то јест мени.

- Урош се окренуо и отишао. Даша је и даље бленула у мене, а ја у њене сисе. Огромна количина кокаина почела је да ми масакрира психо-систем, а цели мој видокруг базирала је у једном пределу, пределу њених груди. Носила је мајичицу без бруса. Зашиљене брадавице су то управо демонстрирале. Пуцнула је прстима испред мог носа и прекинула моју контемплацију забодену у њену леву брадавицу.

- „А?“

- „Рекла сам да морамо да разговарамо!“

- „Океј. Разговарамо.“

- „Шта имаш са Маришком?“

- Фотку у свом сећању како јој лижем пирсинг на пупку.

- „У ком смислу?“

- „У сваком смислу!“

- „Реци конкретно.“

- „Конкретно, да ли је јебеш?“

- Да.

- „Не знам о чему говориш.“

- „Јел јебеш Маришку, то те питам?“

- Да.

- „Не! Одакле ти то?“

- „Шта те брига! Одговори ми на питање!“

- „Шта си ти, судија?“

- „Имам право да знам. Толико ми дугујеш.“

- Па оно јес. Што јес, јес.

- „А шта добијам ако дам тачан одговор на постављено питање?“

- „Зависи од тога какав је одговор.“

- „Па тачан.“

- „Желим искрен одговор!“

- Сад си нашла да желиш искреност, пичка ти материна.

- „А тебе ко јебе?“

- „Коме дам!“

- „Па и ја јебем ону која ми да!“

- „Значи јебеш Маришку?“

- „Нисам то реко.“

- „Гледај, не могу да се развлачим овде с тобом цео дан. Ја знам шта се десило, само сам хтела да то чујем од тебе. Видим да упорно избегаваш одговор, али једно мора да ти буде јасно. Бирај, или ја, или Маришка!“

- Бирам обе, онако у тандему.

- „А како то да ти знаш шта се десило?“

- „Тако што сам вас видла да сте заједно отишли у њену собу, а ти си је тек ујутру напустио.“

- „А како знаш да сам је тек ујутру напустио?“

- „Рекла ми је Та...“

- ОП!

- „Доврши, доврши. Рекла си да желиш искрено.“

- „Рекла ми је Тања и шта?“

- „Она Дулчинеја?“

- „Она се зове Тања!“

- „Она може да се зове како год хоће, ја је зовем Дулчинеја. А можда би требало да почнем да је зовем Трачара!?“

- „Она није трачара. Видла вас је заједно у кревету. Шта? Можда није тачно?“

- „Тачно је. Били смо заједно у кревету, али то не значи да смо се јебали.“

- „Него сте играли мице.“

- Де се сети мица, мајке ти га...

- „Напили смо се, бре, ко стоке и легли да спавамо. Само смо спа-ва-ли, без контакта. И доведи Дулчинеју да преда мном каже шта је видла, а не да около једе говна. И шта, уосталом, тебе брига кога ја карам? Јел попујем ја теби нешто? Јел проверавам ја тебе?“

- „Добро, не вичи.“

- „Па кад ме нервираш, јеботе!“

- „Смири се.“

- „Како да се смирим кад ми шамараш поглед тим сисуринама!“

- У јебем ти Борисе... Излетело ми. Јеби га...

- Даша је одједном променила облик лица. Више није био захтеван, није тражио одговоре, није уцењивао. Разнежила се.

- „А, јел Урош неће скоро да се враћа?“

- „Неће. Што?“

- „Па да искористимо онда овај његов кревет. Мислим, већи је...“

- То ми реци.

- „Скидај то срање са свог тела. Такво предивно тело не сме да се крије испод одеће!“ - кокс ми је раширио муда и претворио ме у делиоца комплимената.

- Даша је устала са столице и кренула ка кревету. Успут ми је поглед ишамарала дупетом, затим је села на кревет, прекрстила ноге, божанствене ноге, и рекла:

- „Скини је сам!“

- „И хоћу!“

- И скинуо сам је. Уркетов кревет је баш удобан, а Даша је врела ко рингла на тројку. Јееебалааа ме јееедна врањанкаааа... дум-дум, дум-дум...

 - Урке и Крки бројали су дневни пазар и делили га на четири једнака дела, у ствари три, четврти је био неједнак, био је већи. Тезга је била у расулу, несређена, неспакована, а радно време било је при крају.

- „ШТА ТО РАДИТЕ?“

- „Јебемо радознале!“ - одговорили су у дуету.

- „ОПРОСТИ ИМ, БОЖЕ, НЕ ЗНАЈУ ШТА РАДЕ!“

- „Ајде не сери него среди ту тезгу!“

- „Ваљда тезге?“

- „Како год.“

- Док сам извршавао Кркензијево наређење, Урош ми је саопштио да се Кркица уортачио са нама. А и било је већ време. Дуго је са нама, поштен је дечко и редно је да и он аванзује. Ако ћемо у Европу ондак мора биднемо тим.

- „А за ког је четврти део? Тај, тај, највећи!“

- „За робу, шупчино! Сад морамо сва тројица да залегнемо, да погурамо, ако мислимо да нам успе“ - тртљао је Урош.

- „Мораш за викенд код Тонија по робу. Набавио сам ти комби!“

- „Е, јеби га, Кркензи, не могу никако!“

- „Што?“

- „Идем с Маријом за БГ! Има пријемни!“

- „Па она има пријемни, не ти!“

- „Требам јој, као морална подршка.“

- „Мислиш као неморална дршка? Употребљава те кад је напаљена. Ха, ха, ха... Арсић Борис звани вибратор!“

- Обојица су ми се смејали ко последњем дебилу.

- „Е, Кркензи, иди јеби жену!“

- „Јебем је ја, не брини се! Имам и доказ, четири комада доказа, а ускоро ће и пети!“ - још увек се кезио.

- „Оставља трагове!“ - додао је Урош.

- Након што сам спаковао тезге и узео свој тал, позвао сам Тонија и рекао му да ће за викенд место мене доћи Урке, објаснио сам му да је то мој ортак, и да ће изабрати и покупити робу, и измирити дуг од претходне шеме, а да му нову туру да на лер. После сам Урошу објаснио како да нађе Тонија и за сваки случај дао му његов број телефона, ако се случајно негде загуби да може да га зврцне. Урке се није бунио, јер је видео како ушмркавам Марију и сконтао је да ми значи превише. Престао је да ми тандрче о њој, али ми је одржао предавање о варању. Виђење морала из његовог угла илити морално јеванђеље по Урошу. Рекао ми је да прекинем све што имам с Маришком и Дашом и да чувам Марију, ако ми је већ толико до ње стало. Урке је био апсолутно у праву, премда сам ја то знао и без његове едукације. Али, Даша се врхунски креше, још смо и склопили пакт за крес комбинацију са само три тачке у нашем концесивном статуту. Прва, договарамо се искључиво телефоном и искључиво порукама где ћемо и кад да се виђамо, то јест карамо, друга, глумимо да међу нама нема ничег и да смо само пријатељи с веома кратком и уздржаном међусобном конверзацијом, и трећа тачка, апсолутна слобода, што значи: ја јебем и шетам коју год хоћу, она се не меша, она јебе и шета кога год хоће, ја се у то не мешам. Савршено. Толико савршено да савршеније не може бити. Када би српска влада била способна да направи такав закон, као што смо то учинили Даша и ја, Србија би била најјача светска сила, а амери би нам чистили шаре на патикама. Клинтон и Буш не, превише су им крваве руке. Што се тиче Маришке, чекам да ми одговори на поруку, ону са папирића. Кркензи је био одушевљен мојом идеологијом, а Урке је био резервисан, с тим што ми је још једаред поновио да чувам Марију. После тога смо одвезли Кркија кући, и вратили се код Уркета на гајбу. Сели смо на терасу, а Лол је избацио гајбу хладног вопса и сролао буксну. Чадили смо на сред терасе и љуштили пивџане. После три поварене буксне и осам пива, шмркнули смо по једну линџу белчуге и сами себи јебали кеву. Баш у тренутку кад смо онако полудели од свега натпричавали један другог, у двориште су бануле Маришка и Дулчинеја. Дулчинеја је отишла у студењак, а Маришка се попела до нас, на тераси. Села је за сто на столици до Уроша, а преко пута мене. Мајке јој га ја, баш оно, онако... Урке јој је отворио пиво, а затим је понудио и кафом коју је она одбила; пиво је кренула да деље. Алкохоличарка једна пирсингована! Чаврљала је с Урошем, а мене није ни констатовала. Набијем је на курац баш! У ствари, ја то већ јесам учинио, ваљда... не сећам се. Утеху од Маришкиног одјебавања, тражио сам на дну девете флаше пива, или десете. Више не знам ни сам. У углу терасе лежале су две гајбе пива, једна је била празна, друга тек начета. У том тренутку из студењака зачуо се глас трачаре.

- „Урошеее!“

- „Мооолиииим!“

- „Сиђи дооолеее! Требаш ми нештооо!“

- „Ево мееее!“

- Довикивали су се ко номади, с брда на брдо. Урош је устао са стола и кренуо низ степенице.

- „Извините ме друштво, али дужност зове! Не брини те, дуго ћу!“

- Урке кара Дулчинеју? Мислио сам да јебе ону плавушу Наташу, Дашину цимерку, кад оно... Станодавац хефта наизменично, час Наташу, премијер рибу, час Дулчинеју, поборницу шунда и кича, приде трачара. Он хефта, а ја отварам, јебем ли га које пиво, и псујем у себи тај предивни наше горе руски лист што седи преко пута мене. Седи преко пута мене? Да. Не помера се. Значи ли то да ме није одјебала? Или можда само глуми финоћу? И даље је ту. Мути ми се пред очима и све ми се чини да се смеши. Трипујем? Не. Заиста се смеши. И помера усне. Нешто ми говори. Напрежем се да је чујем.

- „ ... да глумиш. Буди оно... сам ти стиховима... песме. Не сећаш се?“

- Тек задњу реченицу сам чуо. Тек тада ми се разбила кофоза. Али та реченица је била питање, а ја га нисам разумео, зато што нисам чуо цео контекст, већ само питање извучено из њега. И шта сад? Ма боли ме курац! Ја сам, бре, Атила, бич божји! Бичујем бичерке по гузи док...

- „Јел ме чујеш, фејкеру?“

- „А... А?“

- „Шта А! Што се ниси јавио?“

- Долази ми из дупета у главу.

- „Ставио сам знак питања, што је значило да ти одлучујеш!“

- Дулчинеја је заборавила да затвори прозор па је њено арлаукање, подстакнуто Уркетовом патком, жестоко допирало до нас. Маришка се насмејала.

- „Хоћеш да одемо негде? Овде постаје напето.“

- „Где да одемо?“

- „Ааааа.... рецимо код тебе?“

- Маришка, дарагаја маја... Сори што сам ти у себи јебо матер. Ја сам мамлаз!

- „Па, да кренемо?“

- „Да!“

- Устао сам са столице, пришао Маришки, ухватио је за предивну бледу српско-руску ручицу и повео је низ степенице. Био сам јанпи и нагудран, једном речју: стапкан! Али сам се успешно борио са степеницама, некоординисаним покретима и речима које сам почео да губим. Али ми је зато чуло слуха било истанчано до врхунца сензитивности.

- „Ти као да си вишеструко поцепана личност. Час један Борис говори из тебе, час други, час трећи, и тако унедоглед. Колико ти тачно имаш тих Бориса у глави?“

- „Превише њих... али сам све то... ја!“

- „Па мораћеш да се определиш за једног од њих. Не могу све да их трпим.“

- „А какав теби највише одговара... мислим, Борис?“

- „Онај који неће у несвести да отаљава посао, оставља га недовршеног и закунта чим задовољи сопствене потребе.“

- У... уу... матер ти... јебем... ја... Ово је било... директ у... плексус.

- „Е... таквог ћеш и да... добијеш...“ - заветовао сам се Маришки док сам покушавао да кључем убодем браву.

- Маришка ми је узела свежањ кључева и пошто није знала који је прави, а ја јој нисам био ни од какве помоћи, јер сам за сваки упитани потврдно климао главом, испробавала је један по један, док сам ја узимао ваздух и враћао све расуте Борисе, покушавајући да их збијем у један нуклеус којим ће владати онај Борис кога је Маришка изабрала. Дарагаја маја је погодила кључ и отворила врата мога дома. Ушетали смо се у ходник, а ја сам јој рекао да окрене кључ два пута и да навуче резу, за сваки случај. Маришка је то и чинила док сам ја гурао главу под душ, креирајући Маришкиног Бориса. Успело ми је после пет минута непрестаног хлађења главуџе да се повратим, а затим сам рокнуо још једну линијицу да напумпам муда и претворим се у Карабориса. Успео сам. А затим је Караборис зграбио предивну Маришку, пребацио је преко кухињског стола, задигао јој лагану хаљиницу, збунио се кад је угледао Маришкину вагину потпуно ослобођену гаћица, вагину прободену пирсингом, јеботе, она је скроз на скроз прободена, збунио се Караборис, али само на трен, јер више није било расејаности, већ само један једини Борис, Маришкин Борис, који је стартовао да задовољава искључиво и само пирсинговану, без предаха, све док она није доживела мождано вагинални транс, више пута, све до трансценденције. Караборис јој је продувао дизне, продрмао пирсинге и отворио јој нова врата макрокосмос секса за који Маришка, све до овог трена, није знала да постоји. Ваљда.

- „То је Борис ког сам тражила!“ - рекла је и презадовољна устала са кухињског стола, ушла у дневну собу и бацила се на тросед.

- „Сад може цигарета и твоја глава на мом рамену!“

- И то је добила. Шта ћу кад сам такав. Волим да им дам оно што траже. Маришкино срце је бурно лупало у грудима на којима је лежала моја глава и полагано тонула у сан... ритам срца... ме је... успављивао...

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 07 Decembar, 2011 02:18
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Следеће чега се сећам била је ситуација где се мој нос нашао међу Маришкиним сисићима. Симпатичним, миришљавим, веома привлачним српско-руским сисићима. Нисам имао жељу да се покупим одатле, напротив, желео сам да ту останем заувек. Маришка је била закуцана у апсинт-сан, носић јој је љубио јастук, а уста су била полуотворена у полуосмеху. Изгледа да јој је сан био веома занимљив. Док сам трљао нос о Маришкине сисиће, покушавајући да се малкице извучем одатле, а не пореметим јој сан, угледао сам између мог и њеног тела два употребљена кондома. Током ноћи добар део сперме исцурио је из њих и мали Бориси су се раштркали по Маришкином чаршафу. Упс. Лагано и нечујно сам покупио кондоме и бацио их на под собе. Хтео сам да се вратим загрљају Маришкиних сисића, али ме је прострелио и из коже истресао поглед са кревета на другом крају собе. Нека квочка је све време тамо лежала и ко зна колико дуго посматрала Маришку и мене. А онда сам и попиздео јер сам на другом крају собе препознао Дулчинеју. Невероватно шокантно. Предивна Маришка делила је собу с Дулчинејом антислухисткињом. Катастрофа. Истог тренутка сам се покупио са кревета, обукао се, дупетом окренут према Дулчинеји, само то је и заслужила, покрио Маришку чаршафом, бринем за њено здравље, а затим сам једва чујно нажврљао пар речи на папирићу и ставио га на Маришкин јастук, онако неприметно да коза из другог угла то не примети и не мазне ми поруку кад будем напустио њихову собу, правећи се да Маришки као дајем опроштајни пољубац у чело, што и јесам учинио како би све било фул замаскирано. Тада сам на Маришкином врату видео тату паука. Шта ли јој то значи? Она је као паук, а ја сам као њен плен? Може бити, може бити. Затим сам се окренуо, покупио кондоме и изашао из собе, оставивши Маришки поруку на белом папирићу на коме је писало:

- „Чујемо се сутра? Бај д веј, преслатка си док сањаш.“

- Једва сам се одкотрљао до куће; успут сам бацио кондоме у неку шахту. Тих двеста метара изгледала су ми као двеста километара. Једва сам се успентрао на степенице до јебеног четвртог спрата и једва убо кључ у браву. Када сам се коначно нашао у свом дому, дакле на сигурном, одахнуо сам и стропоштао се на кревет. Заспао сам у року од две и по секунде.

 - Јебени апсинт разјебао ми је мозак. Глава ми је пуцала и дробила се, као да ме неко маљем удара по њој. Уста су ми била сува ко Сахара. Устао сам и отетурао се до фриза, извукао из њега Хебу и отпио пола литре без паузе. Затим сам приставио кафу, а онда отишао до дневне собе и из ормарића извукао торбицу у коју сам складиштио лекове. Тражио сам било шта што би малкице ублажило ово чекићање моје лобање. Нашао сам кафебол и одмах рокнуо два комада. Онда сам попио и четири ксалола, па гурнуо главу под душ из кога је шикљала хладна вода. Хидро масажа лобање плус нагло разбуђивање. Бацио сам пешкир преко главе и изашао на терасу да посрчем кафицу, док сачекам коктел кафебола и ксалола да ми умање лобопатњу. Крка ми је послао поруку да одмах дођем и помогнем му, а ја сам му одговорио да не могу да дођем, јер ја сам болестан, и да зове Уркета. Онда је стигла још једна порука у којој ме је питао од чега болујем, а ја сам му одговорио да болујем од главобоље. Онда је он послао још једну поруку где је почео да кења и да смара како то није ништа и како је он под константном главобољом и да одмах дођем а не да се ту излежавам. Ја сам му рекао да одјебе и да зове Уроша, а онда сам угасио телефон и покушао да се сетим шта се десило синоћ афтер Аврил и њене песмице, којом ме је Маришка или прозивала и подјебавала, или дозивала памети. Узалуд. Након ноу, ноу, ноу, ничег нисам могао да се сетим, премда ми је у једној секунди блицнула фотка на којој ја Маришки лижем пирсинг на пупку. То је био добар почетак, али даље се није могло. Што сам јаче силовао свој мозак напрезањем да дозовем сећања, то су она све више бежала кроз неки мрачан тунел у мојој глави коме се крај није назирао. Јебене црне рупе. То је све од оних ексера које сам као клинац гутао сваког викенда, петак и субота обавезно, а преко недеље ако искрсне нека журкица. Ти ексери, то је страшно зајебана ствар. У почетку су они супер. Пре но што кренеш на журкицу глићнеш један екс, евентуално два ако ти је порасла толеранција, упаднеш на журку и јебени рај ти се одиграва и у мозгу и ван њега, свуда око тебе. Не одвајаш се од сокова или неког енергетског напитка који ексу појачава рад, и плешеш ко блесав. Енергија до максимума, бескрајна љубав, спика без престанка и све то с осмехом цветне долине, као чаролија мазнута из еденског врта. И све то уз једну-две таблетице екса. Урке их је звао Адам и Ева, покупио је то из неког филма. И кажем, у почетку је било супер, али касније смо почели да се губимо, гутали смо по три, четри комада, лутали по граду, дивљали по два дана и две ноће без предаха, а онда би се закуцали у кревет и комирали на 48 сати, па и јаче. И ко зна куд би нас то одвело да једног јутра нисмо рекли себи: „Е сад је доста!“ Можда највише због тога што је један наш ортак Миланче Зен, с којим смо често висили и заједно се филовали ексерима, отишао заувек и то баш од тог екстазија. Доктори су рекли да се предозирао, да му је крвни притисак скочио у триста и да му је срце експлодирало. Кад су они стигли Зен је већ био мртав. Ништа нису могли да учине. Питао сам се тада како је могуће да екстази може на тај начин да те сјебе, а онда сам читао неке књиге баш о тим синтетичким дрогама и мада сам знао да свашта трпају у тим таблетицама, нисам веровао да постоји толико латинских назива за милион гована која држе исукану сабљу спремна да те измасакрирају очас посла чим глићнеш ту малу таблетицу екстазија. Милион гована с латинском терминологијом, милион сабљи наоштрене до усијања и све то збијено у једну таблету. У једну једину таблету, а ми смо гутали по три, па чак и четри комада на дан. Сам бог нас је сачувао. Миланчета није успео, јеби га. И то је пресудило. Тога дана, када смо угледали крстачу нашег ортака, до јуче насмејаног Зена, а сада мртвог леша који труне у гробу, договорили смо се да се отцепимо од екстазија. Постали смо сецесионисти, одвојивши се од државе Екстазија и свих грађана у њој. И тако смо, Урке и ја, избегли раку и продужили животну патњу. Јебеш му матер, не може и јаре и паре.

 - Бол је полако почео да јењава, а ја сам онда рокнуо још једну кафу и смотао буксну. Таман сам сркнуо први гутљај друге кафе, и таман сам повукао први дим првог џоинта, кад ето ти јебеног куцача на вратима. Сам себи сам честитао што сам још пре годину и по дана сјебао звоно, али ме је мучило то смрдљиво куцање по вратима. Носио сам се мишљу да их тапацирам и споља и изнутра, да их обложим неком гумом или тако нешто, и да заувек решим тај проблем. А онда сам угледао угашени телефон и без размишљања полетео ка вратима. Фон угашен, а пред вратима је можда Марија. Баш кад сам се машио за кваку, сетио сам се да распаљени џок дими моју терасу. Отрчао сам назад, угасио џокс, смотао га у паклицу, паклицу у џеп, укључио моб, а онда се вратио вратима. Откључао сам браву, притиснуо кваку и отворио врата, онако свечано, мислећи да пред њима стоји Марија од једног сата слободног времена спремна за прц комбинацију на бразака. Али, пред вратима није било Марије. Пред јебеним вратима стајао је јебени поштар. У рукама је држао плаву коверту. Одмах сам се сетио да је то казна за онај појас што ми је написала она глуперда од пандура. Потписао сам оно срање, поштар је реко „хвала“, ја њему „ај здраво“ и затворио сам и закључао врата. Вратио сам се на терасу, измотао џ из паклице, припалио га, повукао пар дима, спустио га у пикслу да мало одмори док ја прелистам харач. Наждракано јефтиним мастилом на јефтином папиру, како се држава не би много потрошила на уручивање харача, писало је две хиљаде динара, и цифром и словима. То је она стара фора: Срби с речима кубуре, али зато с бројкама одлично баратају. Па кад је већ анално онда и држава да га муне. Ниже цифре, од два сома динара, писало је да ако у року од 15 дана не платим казну, следи ми соба без прозора, с креветом који ти пробада бубреге и засраним чучавцем испод носа и то четири предуго јебених дана и ноћи. Па то није био харач, већ драње коже на суво, без анестезије. Ни Кучук Алија није био толико гадан колико ови наши европејци, шатро пацифисти. Па мајке им га, бре, натанкирам. Дерикоже једне! Наставио сам да пушим лулу мира и, наравно, одлучио да сутра одем и платим глобу неодахијама. Држава, то је највећа криминална организација која јебе сопствени народ и још му за то наплаћује енормну тарифу. И после се нешто као курчимо да нас нико није јебо у дупе. Јебани смо сви до једног од стране властодржаца. Свакодневно нас карају, што у буљу, што у мозак. Дакле, нема невиних. Питање је само чији је чмар дубљи и шири. Вероватно онај сиротињски. Њих највише јебу, а они се најмање буне. Е, мој војводо Илија Стрељо, џаба си се ти борио против Турака и зулума, јер нас данас наши Срби глобе и газе више но ико икада. Тад је био рат па су нас карали и ми смо морали да трпимо, а сада је мир, а они нас и даље карају, а ми и даље трпимо. Јебеш ли му матер. Мени ту ништа није јасно. Што би се рекло: јебе луд збуњеног.

- Бол из главе је нестао, ТХЦ је плутао по мојим венама, а ја сам и даље покушавао да анализирам синоћ. Узалуд. Синоћ је обрисано из фолдера сећања. А онда је телефон засветлео. Порука од Маришке, помислио сам. Али није, била је то порука од Марије.

- „Шта радиш?“

- Чекам да ми се јави Маришка.

- „Спремам се да одем на бувљак да помогнем Кркију.“

- „Јел можеш пре тога да свратиш до мене. Требамо нешто да поразговарамо.“

- Опс! Смрди на лоше. Дал зна за Маришку? Немогуће. Па ни ја сам не знам шта се тачно десило. Једино ако је она Дулчинеја антислухисткиња постала и трачара. Од ње ме ништа не би чудило. Осећам жмарце кроз кичму.

- „О чему да поразговарамо?“

- „Јеботе, јесмо ли ти и ја на првој линији фронта и држимо на нишану једно друго, или се заједно боримо против судбине? Зар си заборавио оно: ти и ја against destiny?“

- Уф, пао ми је камен са срца.

- „Нисам, нисам, него Кркију треба помоћ. Изгину човек од посла, па сам зато питао. Ако није ништа важно, да одем да му помогнем па се виђамо касније, а?“

- „А шта сам ти ја? Ништа важно јел да?“

- Почело је. Урке ми је таксативно сложио шему како владају жене. Прелистао ми је тачку по тачку, правило по правило, и ево га. Од заљубљености и страсти првих неколико правила нисам приметио, био сам заслепљен. Али сада их осећам. Уцене, наређења... Кренуло је. Али хеј! Па то је моја Марија, бре! Она за коју сам био спреман да дам обе ноге, и руке, ако треба. А шта сад радим? Варам је, лажем и још серем како сам ја у подређеном положају. Стварно сам коњ.

- „Ти си ми све. Реци где да се чукнемо.“

- „Шта где, дебилчино расејана? Па код мене, бре! Дођи код мене!“

- „Јеси нормална, бре? Код тебе? Па нису ми свраке мозак попиле. Оћеш да ме нагази твој ћаћа па да ми наплати што сам му карао ћерку? Јесам расејан, али нисам дебил.“

- „Марш стоко једна! И није ми ћаћа ту, сама сам код куће. Или дођи, ил се јеби!“

- Нема потребе за тим. Маришка ће то да одради. Шта, бре, серем?

- „Добро, добро. Стижем за десетак минута.“

- Брзо сам се пресвукао и нашљискао парфемом, позвао такси и сјурио се низ степенице. Нисам могао да идем до Уркета по џету, јер постоји могућност да налетим на Маришку, а онда може свашта да се деси, а и постоји опција да Урке није кући, већ на бувљаку. Послао сам Кркију поруку да ћу доћи да му помогнем за једно пола чуке, а он ми је одговорио да сисам курац. Такси је стигао и ја сам запалио код Марије. Десетак минута касније био сам пред њеним вратима. Динг-донг, брава шкљоц, ћао, здраво, цмок, цмок, шта има, ништа, како си, добро, ајмо у моју собу. Собетине, ходници, степеништа, зајебано скуп намештај, слике, фотографије, предмети од вредности, камин, персијски тепих, лустери са стаклићима, једном речју: буржуји. И то с много нула на банковном рачуну. Бар тако изгледа, а сад ћу и да утврдим.

- „Је ли, чиме ти се ћаћа бави?“

- „Архитектуром.“

- „Архитектуром? Шта је он, предак тектуре?“

- Марија ме је погледала бледо и тиме ми ставила до знања да то њој уопште није смешно.

- „А где се, мислим, бави том архитектуром? У Лесковцу сигурно не, пошто се овде сви баве девастацијом.“

- „Ради у некој грађевинској фирми у Египту.“

- „Ајде?“

- „Да, има већ шест, седам година како је тамо.“

- „Па, јел долази он уопште овде?“

- „Па, чим добије одмор он дође. Тако, на месец-два и онда назад.“

- „И све ово, мислим кућа и то, од те архитектуре?“

- „Ма шта си ти запео толико, ко да си неки иследник. Хоћеш да ти покажем нотес с нашим годишњим приходима? Да ти покажем наш банковни рачун?“

- Није ти то лоша идеја.

- „Нема потребе. Евидентно сте се обезбедили до петог колена.“

- Марија ме опет бледо погледала. Ушли смо у њену собу, која је за разлику од осталих собетина била доста мања и са скромнијим ентеријером. Очигледно да не воли то просеравање с новчаницама, скупоценим стварима и осталим буржујским фетишима. Марија је била изрод буржујске касте. Пурпурно људско биће извучено из доба кад су се још увек вредновале врлине, душа, разум, тотално контрадикторна од свог соја који воли и признаје само материјализам. Понудила ме је да седнем, сео сам у фотељу, понудила ме пићем, ја сам питао шта је на карти пића за ту деј, она је набројала пар скупоцених назива, ја сам одабрао западњачко ђубре и одлучио да мало исисам капиталистичке ресурсе о трошку буржуја. Марија је донела флашу Џека и две чаше, налила и себи и мени, припалила цигарету и села на тросед. Ја сам наставио да глумим истражитеља и да роварим по породичним дипломама и приходима.

- „А кева? Чиме се она бави?“

- „Држи приватну туристичку агенцију.“

- Јеботе, приходи на све стране.

- „И? Како иде посо?

- „Добро.“

- Значи лова до крова.

- „А где ти је сестра?“

- „Шта је теби?“

- „Ништа, што?“

- „Што? Па не знам дал си се јутрос погледао у огледалу...“

- Избегавам огледало, оно памти детаље, а то понекад зна да заболи.

- „ ... и не знам да ли си уопште свестан како изгледаш. Очи су ти црвене ко да си варио три дана...“

- Јесам, ал ганџу.

- „ ... подочњаци су ти модри ко шљиве, зарасто си у браду од три дана... Заборављаш већину тога што ти кажем, као да си сенилан. Распитујеш се о мојима, као да се с њима забављаш, а не са мном. Расејан си ко семе...“

- „Добро Марија, олабави мало с том компарацијом.“

- „Да олабавим? Позвала сам те да нешто озбиљно поразговарамо, а ти си бануо овде као да си на екскурзији па разлгедаш знаменитости града и распитујеш се о његовим културно историјским подацима. Када сам ти рекла да треба озбиљно да поразговарамо онда сам заиста мислила да требамо О-ЗБИ-ЉНО да поразговарамо. Теби као да ништа није јасно, као да те ово међу нама уопште не интересује...“

- „Како то мислиш?“

- „Ти или се правиш луд, или си стварно луд. Ја не знам на ком језику требам да разговарам с тобом.“

- „О чему се ради?“

- „Ради се о томе да ја у петак конкуришем на ФДУ-у. Имам пријемни!“

- Ал време лети...

- „И?“

- „И, хтела сам о томе да попричам с тобом.“

- „Причај, слушам те.“

- Поцврцао сам Маријиних шкртих два прста Џека и налио себи четири прста. Широко. Пропратила је тај мој иронични интермецо, али без речи.

- „Мислила сам да пођеш са мном на пријемни. Да ми правиш друштво.“

- „Колко ће то дуго да траје? Мислим тај пријемни и то?“

- „Одкуд знам. Зар је то битно?“

- „Па наравно да је битно. Док ти полажеш тај пријемни ја треба негде да џеџим и досађујем се. И зато морам да знам колко то отприлике траје.“

- „Два дана и две ноћи! Јел имаш толико времена да одџеџиш са мном?“

- „Немој да се љутиш. Нисам мислио на то.“

- „Него на шта си мислио?“

- „Па јеби га, Марија, ја морам да радим. Не могу тек тако да зајебем посо и трошим време на...“

- „Моје хирове.“

- „Немој да ми убацујеш своје речи. Нити сам то мислио, нити сам то хтео да кажем.“

- „А шта си хтео да кажеш?“

- Фффффууу... Ово постаје превише напорно. Осећам се као да сам ожењен и све више ми Уркетова теза шпарта кроз мисли. А што је најгоре ја не знам шта да радим.

- „Кад рече да је тај пријемни?“

- „У петак.“

- „И у колико би ми требали да кренемо?“

- „Па мислила сам да одемо дан раније, знаш. Моја сестра у Новом Београду има изнајмљену гарсоњеру. Одемо тамо у четвртак, чисто да се ја мало опустим, онда у петак ја палим на пријемни, а ти можеш или да останеш у стану, или да прошеташ Београдом, или шта већ хоћеш да радиш да се не би досађивао, а кад ја завршим пријемни можемо да се вратимо у Лесковац, а можемо и да преспавамо па да се вратимо у суботу. Мислим, то је мој предлог, а ти сад види.“

- Шта да видим кој мој. Нисам знао шта да мислим, нисам знао шта да радим. Ништа нисам знао, и знао сам да ништа нисам знао. Из једног угла гледано имам такав посао да стално морам да будем ту присутан, да трчкарам тамо-амо, да нудим робу, да помажем Уркету и Кркију, да пратим цене, да контролишем тржиште, да једноставно сваког секунда будем у току са ситуацијом своје егзистенције. Из другог угла гледано ја сам Маријин дечко, ваљда се тако каже, а Марија је моја девојка, бар се надам да је само моја, и с тога ја морам да будем крај ње кад сам јој највише потребан. Као што је конкретно овај случај. Потребан сам јој и то ми је јасно ставила до знања. Могла је она и сама да оде у Бели град. Тамо има сестру, гајбу, и све што јој је потребно. Али она жели да ја идем с њом, а то значи да јој је стало до мене, да у мене има поверења и да јој ја уливам неку врсту сигурности, да има то самопоуздање кад сам ја крај ње. Из трећег угла гледано ја сам коњина која не зна шта хоће. Имам предивну девојку чије величанствене карактеристике нису само изражене у спољшњем изгледу, већ и у унутрашњем. Она је прекрасна, у сваком смислу те речи, стало јој је до мене, што је можда и најбитније, и... Ма ја сам мајмун, бре! Марија је, бре, риба до јаја! Има све, буквално све. Има савршено тело, има прелепо лице, интелигентна је, забавна, луцидна штавише! Има лову, има будућност, има све, бре! Нема човека на васељени који је не би одма оженио. А ја га паламудим, мрсим сопствена муда и мучим самог себе. Никад ништа није тражила од мене, сем овог сад. А и шта тражи сад? Да јој правим друштво до престонице, да се тамо зајебавам и уживам, док она полаже тај усрани пријемни, и да се заједно вратимо кући. Тражи од мене да се проводим крај ње, а ја се зентам као да се налазим у подређеном положају. Шта да додам у њеном предлогу, а шта да одузмем? Не знам. Све ми се мути, све ми се разлива, јер дељем већ осму чашу Џека од четри прста, а Марија стрпљиво чека на мој одговор. Смарагд очи, смарагд очи, смарагд очи...

- „А да ја лепо продам све што имам, да ти мазнеш једно 20 сома евра од твојих, па да ми лепо запалимо на Ибицу и да уживамо до краја живота, а? Шта кажеш? Јебеш факс, јебеш Београд, јебеш Лесковац. Узмемо лепо лову па правац Ибица! Легнемо на плажу, пустимо мозак на отаву, правимо децу и јебемо судбину у дупе, а? Шта кажеш?“

- „Кажем да си ти будала!“

- Марија се смејала као шашава, а ја сам бленуо у њу, апсолутно несвестан оног што сам јој управо предложио. Мислим да сам прсо скроз на скроз.

- „Дај тај виски!“ - Марија ми је отела флашу.

- „Чекај, бре! Тек на дну флаше је осмех!“

- „Даћу ти ја један осмех преко те твоје лабрње!“

- Марија ме је буквално угурала у купатило, скинула сву одећу са мене и убацила ме у каду. Подесила је млаку воду, која је више била ближа хладњикавој, уперила душ у мене и купала ме ко да сам дете од три године. Прскала ме директ у главу све док ми се ум није мало разбистрио, а кад сам прогледао, зграбио сам Марију и убацио је у каду, кадетину у овом случају, јер је била огромна. Ладно за три особе. Али су у чарима огромне каде овога пута уживале само две, Марија и ја. Огромна када пуна воде је идеално место за идеалан секс. Марија и ја нисмо губили време. Ах, то савршено биће и ја, муфљуз. Да ми је само да знам зашто губи време са кретеном?

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 06 Decembar, 2011 22:45
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- „Јели, брате, да те питам нешто, ал да се не наљутиш?“

- „Питај.“

- „Јел та мала толико добра пичка?“

- „Која мала?“

- „Она због које не скидаш тај педерски осмех с лица.“

- „Ма јеби се!“

- „Е, пајсеру један. Жене су зло, бре, зло! Најебо си. Прво и друго правило је већ одрадила, то се види на твом осмеху и у твојим очима. Сад иде треће правило.“

- „Каква правила, бре? Шта кењаш?

- „Женска правила.“

- „Какав женска правила?“

- „Таква по којима оне владају. Прво се прави невинашце све док ту лаж не претвори у истину и убеди те у њу. Онда те навуче на танак лед. Наложи те као младог мајмуна да одлепиш за њом. Дати све што желиш од ње, поклони ти целу себе. Ти се примиш ко саучешће, убеђен да је она једина на свету. Да је баш она, она права, она коју тражиш целог свог живота. И када буде и дефинитивно сигурна да се налазиш под њеном чизмом, да јој једеш из руке, е тад крене да те исисава. Тада крене да те уцењује и да ти ставља до знања да због најситније грешкице можеш да изгубиш све оно што си мислио да поседујеш. Пази, подвлачим, што си „мислио“ да поседујеш. И онда крене да те кара. Тера ти инат и гази те док јој ти испуњаваш све њене хирове. Вуче те за нос, ставља ти рогове на сваком ћошку, јебе те ко вола у купусу. И док трепнеш постао си магарац. Окренеш се у прошлост, за секунд изблицкаш сећања, а онда се вратиш у реалност где осећаш како ти расту магареће уши и већ следећег тренутка њачеш ко магарац. Магарчина, у твом случају.“

- „Ти ниси нормалан!“

- „Не, мили мој, ти ниси нормалан! Само ћеш то, бојим се, прекасно да схватиш.“

- „Немаш ти појма.“

- „Хе... Па ја сам, бре, доктор за такве случајеве!“

- „Шта причаш, бре? Шта сереш?

- „Колико има година?“

- „19.“

- „Значи за пар дана завршава средњу. Јел уписује факс?“

- „Да, али не знам тачно који. Прво је рекла да би волела да студира језике, а после се наложила на драмске уметности. Сад се темељно спрема за тај ФДУ.“

- „Бели град, а?“

- „Јок, него Номаница.“

- „И?“

- „Шта и?“

- „Бели град, клену, 350 курчевих километара далеко од тебе. Стециште студената из целе Србије, Црне Горе, Републике Српске, и Босне и Херцеговине. Превише, превише кураца. Шта мислиш, колико ће јој времена бити потребно да те заборави док јој неки курати разваљује пичку. Још ако је разбацан, па има лове. Колико, а?

- „Ма пуши курац!“

- „Ја нећу сигурно, али за њу не смем да гарантујем.“

- „Слушај Урке! Немој тако да причаш о њој, молим те!“

- „Е, будало једна. Па она ће, бре, још овде да ти набије рогове и то на оно... како се зове мајке му га... Матурско вече. Да. Још те вечери ћеш постати рогоња, а кад запали за престоницу тад ћеш постати магарчина и то она, неопевана. Одјеби ти то на време, бураз. Веруј ми!“

- „Оћеш да те отерам у курац за сва времена? Јел то хоћеш?“

- „Не мораш, брате. Видим да ти је већ забола дрен у срце и кренула да га исисава. Ускоро ће да те посвађа са свим ортацима, а кад останеш сасвим сам, одјебаће те ко последњу вашку. Ал не брини. Моја врата су ти увек отворена. Али имам један услов. Кад те буде шутнула, и кад се будеш вратио код свог правог пријатеља, молим те, немој да је спомињеш, никад!“

- Урош ми је овом својом тезом зачешао мисли. Девојке долазе и одлазе, а прави пријатељи остају заувек. Ма колико да су рибе добре, ма колико ти било лепо с њима, на крају оне увек оду. И ако немаш пријатеља, немаш ништа. Изгубити пријатеља као што је Урош, значи остати сам на овом свету. Свака истина је горка, зато људи често и беже од ње, а после грцају у проблемима. Да су на време сажвакали ту истину и осетили њен горак укус, не би им касније дугачак нож забоден у леђа задавао тако мучне болове. Нож би имао краће сечиво, а бол би био брзопролазни. Све мирише на то да је Урке у праву. А и што би ме лагао. Какву би он вајду имао од тога? Узимам у обзир, али с резервом, Урошеву тезу и чекам да време покаже своје. Не могу да одјебем Марију. Зато што је... Не могу. Чини ми се да бих лакше поднео да она одјебе мене. Мада... Јебем ли га. Све ми се испретумбало. Све је било супер док Марија није ушла у мој живот, а кад је ушла то супер постало је дупло супер. Али, колико ће то да траје? Не знам. Видећемо.

- „Урке, она је моја девојка. Не морам да те подсећам на наш договор.“

- „Наравно да не, јер ја га нисам прекршио. Поштоваћу је и волети као сестру, али не могу да дозволим да због ње пропаднеш, да полудиш. Ово је био само савет и ништа друго. Јесмо у реду?“

- „Јесмо.“

- Глава ми се надула од размишљања и требао ми је неки течни стимуланс да се вратим у либелу.

- „Имаш неку џибру?“ - упитах Уроша.

- „Знам где има!“

- Урке је алудирао на студењак, али се мени тамо није ишло. Међутим, није ми требало много времена да се пренемажем. После линије коканиђе, све немогуће постало је могуће. Све што пре линије ниси желео, после ње и те како желиш. Пре ње си имао разум, после ње, само муда. То ти је кокаин. Не бије те по ушима да га узмеш, али кад га узмеш, наводи те на грех. А њега ћеш, ма колико био сладак, скупо да платиш. Нешто одмах, а нешто у ратама, ако пре тога, наравно, не завршиш мртав и бео.

- Спустили смо се у студењак препун пичетине. Три собе. У свакој соби по два кревета. У сваком кревету по једно пиче. Кад све сабереш и ставиш знак једнакости добијеш чистих шест пичака, и то каквих! Урке је у почетку примао сваког ко би се јавио на оглас, студент, студенткиња, друга, трећа, четврта година, свеједно, а од летос само бруцоше, и то женског пола. Интелигентно. Три нишлијке, једна прокупчанка, и две врањанке. Црнокосе, плавокосе, црвенокосе, краткокосе, дугокосе, ногате, сисате, ко да су модели или порнићарске глумице. Ћефте ову, ћефте ону. Бирај, прцај и уживај. Једна врањанка се неко време фолирала, све се нешто затварала у собу, шатро учи, те фитнес, те јога, све док јој луди Урке није објаснио чари пролећа. Оно врбопуцање и то. Е, од тада више ниси могао да је зауставиш. Није ни знала за доста. Провалила је живот и чим га је провалила, одјебала је и јогу, и фитнес, и редовно одлажење на наставу, ма одјебала је сва правила којих се у почетку придржавала. Јеби га. Требала је добро да размисли пре но што одабере станодавца. Није размислила па јој га је станодавац дао. Ништа силом, наравно. Урке јест луд, ал манијак није. Сама је пристала. Молим лепо. И тако су се све шест рибетине уклопиле у једну причу. Урке је у почетку имао правило: да се ни под разно не доводи мушко друштво, већ само и искључиво женско. После је мало попустио па је дозвољавао и колегама да сврате, али наравно, само одабраним. Ја сам то искористио и проширио свој посао на студентарију. Продавао сам им парфеме и књиге. Сталне муштерије имале су одређени попуст, а понекад сам пуштао и акцију. Рецимо, за три купљена парфема, мушка, женска, свеједно, четврти је ишао гратис. За књиге је било мало другачије. Ипак је то духовно благо. За пет купљене књиге добијали су једну гратис. Кркијева школа. Применио сам је и бизнис се расцветао ко пичка у пролеће. А мало сам и проширио посао. Убацио сам креме, помадице, свакојаке шампоне за косу, гелове за душирање и тако то. Чак сам им доносио и каталоге. Они су бирали, ја им доносио, неки су одмах пљунули кеш, а повлашћени су добијали на одложено. Целу ту шему склопио сам с једним Тонијем из Димитровграда. Његов буразер радио је на царини, имао своју шему и набављао робу коју је складиштио код Тонија на гајбу. Ја сам онда путовао за Димитровград код Тонија, узимао робу за џебалеска паре, па још и на рате, и тако склопио послић који је цветао као махнит. Почели смо чак да муљамо и са техником. Бугарске копије дивиди-а, теве-а, рачунари, веш-машине, микроталасне, цеде-и за кола, и још триста чудеса. Изнајмили смо још једну тезгу и проширили асортиман, али смо већину робе ваљали дор ту дор, с познатом клијентелом. И тако смо Урке, Крки, и ја, поново стали на ноге. У међувремену, Марија ми је саопштила како жели да упише ФДУ ин д сити ов Белгрејд. Ону прву идеју, да студира језике, ставила је у други план ако киксне на ФДУ-у. Морам да признам да ми није било свеједно. Једном приликом сам јој, онако изокола, саопштио да је ФДУ крупан залогај и да се не залеће превише. Боље да се држи језика. Руски, шпански, енглески, немачки, свеједно, али је она била упорна, ФДУ па ФДУ, ко дете за лизалицу. И шта сам друго могао? Ништа. Наша веза је била савршена и ја сам јој пружио подршку. ФДУ па шта ми бог да. Мени, мени. Њој је било свеједно, имала је жељу да конкурише на тај јебени факс, па ако буде испод црте одмориће годиницу, а онда ће конкурисати за језике, не знам како се зове тај факс, а и либо ме упаљач. Марија јесте била мултиталентована, говорила је течно енглески и немачки, добро је знала и руски, била је интелигентна, веома добро се сналазила на рачунару, и још много тога поседовала је у својим карактеристикама те је с тога имала велике шансе да разбуца факс и то о трошку државе, оно, буџет варијанта. У задње време смо се мало слабије виђали, јер је она све своје време уложила у то спремање за тај ФДУ. Нисам је ометао. Чак ни порукама. Сам сам јој предложио да ме назове кад буде желела да одмори мозак од учења. Међутим, она је учила ко блесава и имала је премало слободног времена. Виђали смо се на кратко, што би се рекло: на брзака. Мало прц-прц, мало цмок-цмок и оревуаре ћао. Како се пријемни ближио, тако смо се ми све више удаљавали, премда смо и даље били у стабилној вези; колико је то у таквим околностима допуштало да се тако назове. И тако...

- Упали смо у студењак, сели за сто и одмах се распричали. Црнка, с којом сам у стању тоталног обостраног пијанства и накоксаности одрадио телесне вежбе: ја њој, она мени; звала се Даша, рођена врањанка, која је штрикала прву годину на мито ВЕШ-у, смер банкарство, отчепила је две флаше апсинта илити доктор Џекил и мистер Хајд, који је висио, или који су висили на оној етикети и напунила свима чаше. Апсинт, у мањим количинама, хај, у већим, зајебано. Али кога је у том моменту болео чиндов за последице. Прве чашице литнуле су на екс, а допуна је стигла секунд касније. И све би било супер да једна Дулчинеја, она прокупчанка, или прокупљанка, не знам како је граматички исправније, није на компу пустила оног пешкирића Чолу. Истог трена постао сам садо-агресивац и кренуо да се обрачунам с компом. Дулчинеја је изгледа обожавала тог фосила, руку на срце с феноменалним гласом, али с песмама - уби боже! И ту је настао проблемчић који је претио да ескалира у преозбиљан сукоб где би Дулчинеја од мене лично добила једно дегажирање с картом у једном правцу. Стала је испред компа и није имала намеру да се склони од њега. Онај фосил је дрндао своје сељоберске кичерице, Дулчинеја га је штитила, а ја сам почео да пиздим. Секунд је делио моју десну ногу од дегажирања Дулчинеје са све компом и фосилом у њему, али је тада на сцену ступила Маришка, рођена нишлијка, српкиња руског порекла; њен ћаћа, руски Србин, оженио је Рускињу, а ова је ћерки дала име по својој кеви, баби, или тако некако. Елем, Маришка, кратка плава косица, пирсинг на носу, на обрви, и на пупку, с телом лајк Шакира, стала је између мене и Дулчинеје антислухисткиње, и полако ме повукла за собом. Прво ме је спустила за сто, где смо слистили по пет апсинта за седам секунди, српско-српскоруска школа, а онда ме одвела у своју собу и понудила ми свој лап топ да сам одаберем оно што желим да слушам. Док су ме у глави шутирали трипови кокса и апсинта, ја сам покушавао да пронађем јебени фолдер где се скрива јебена музика неке ултра зајебане лап топ марке за коју никад чуо нисам. Неко би реко: последња реч технике, ја бих реко: живи курац. Никако нисам успевао да се снађем. Маришка је, у међувремену, донела две пуне чашетине апсинта, једну тутнула мени у руке, другу кренула да сркуће и, сместивши ме на њен кревет, кренула да пребира по фолдерима. Ја сам отпио пола чашетине и већ кренуо да се губим у недођији опијата кад је с лап топа грунула Аврил:

 - „Chill out, what you yellin' for? Lay back, it's all been done before and if you could only let it be, you will see. I like, you the way you are, when we're drivin' in your car, and you're talkin' to me one on one, but you become somebody else, 'round everyone else, your watchin' your back, like you can't relax, you tryin' to be cool, you look like a fool to me, tell me:
Why'd you have to go and make things so complicated?
I see the way you're actin' like you're somebody else, gets me frustrated,
life's like this you, you fall
, and you crawl, and you break, and you take what you get, and you turn it into, honestly, you promised me i'm never gonna find you fake it, no no no...

 

                                                                      Наставиће се...  Хух...

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 06 Decembar, 2011 22:39
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Нешто касније Урош је запалио кући, а ја сам прилегао да мало одморим. Чини ми се да још ни око нисам склопио кад сам зачуо куцање на вратима. Ма није ми падало на памет да устанем. Ма ни за милион долара. Куцање се настављало. Бацио сам поглед на екран телефона. Нема пропуштених позива, нема порука. Значи ништа битно. Куцач на вратима мого је да буде било ко: поштар, луди комшија који жели да ме измасакрира, лопов, пандур, више пандура. Ко зна. Углавном нико битан. Нека куца, проћи ће га. Није га прошло. Шимпанза више није куцала, ударала је по мојим вратима као блесава. Да није неки лудак? Побего из лударе па би сад код мене да се угњезди. Па може, ал јуче. Окрећем се на другу страну и покушавам да заспим. Не могу. Стока не престаје са својим штрапацирањем мојих врата. Ионако им мало хвали да одапну, још им треба и овај узурпатор с Фрејзеровим песницама да им направи шалтер. Више комада шалтера. Е, сад је било доста! Задавићу га голим рукама! Бесан ко рис кренуо сам ка вратима са само једном једином намером: да задавим говно! Откључао сам браву, нагло отворио врата и таман што сам пустио шаке да изврше своју мисију, у трену сам се растопио као пахуља. Сав мој бес нестао је као руком однешен, кад се пред мојим очима појавила та блесава клинка која ме је, изгледа ми, узела под своје. И знам да то није добро, и знам да ћу да најебем кад-тад, и знам да ћу после тога дуго, дуго да се кајем, али се, и поврх свега тога, ипак препуштам тренутку, јер само је тренутак стваран живот, поготово кад ти у том тренутку стоји анђео пред вратима од деветнаест годиница са смарагдима у очима.

- „Што не отвараш, а? Кријеш неку унутра?“

- Ау, јеботе.

- „У шта си се то претворила, анђеле? У патолошки љубоморног Белфабиа?“

- Не одговоривши на моје питање, Марија се завукла у дневну собу и легла на кревет. Са све патикама. Волим старке на њеним стопалима, али не у мом троседу. Каква некултура. За све то су криви они смрадови из есадеа и она њихова глобализација. Глупе серије са сценама где глумци у штрокавим патикама право са улице улете у кревет, а ове наше наивне будале их копирају, мислећи да је то неки модеран трип, а не схватају да су то само глумци и да после снимљене сцене у стану, који је у власништву филмске продукције, долази до детаљног хемијског чишћења, а чак и да није тако, чак и да они то заиста раде, зар морамо, бре, и ми да покупљамо свакаква говна која нам се сервирају са запада? Испирају нам мозгове, јебу нас у здрав разум, јебу нас у дупе, бре! А ми? Ми ћутимо и клањамо се. Е па, ја нећу! Нећу и тачка! И натакнем их на вићгла све од реда! И Мекдоналдс, и Секс и град са све Ким Катрал, и хот-дог, и кока-колу, и Памелу Андерсон, и бејзбол, и голф, и тенис, ма све, бре! СВЕ!!!

- „Уморна сам...“

- Ма јок ниси. Само ти се чини. Мало си ми разјебала врата оним десетоминутним иживљавањем, мало ми сејеш бактерије по кревету с тим патикама, мало си се јебала с гимназијалцима... Ма у праву је онај блесави Урош. Тачно тако. Прво редаљка, па онда мени у загрљај, онако уморна. БИП јој материна она БИП да јој БИП материна!

- „Могу ли да се истуширам код тебе?“

- Молим те учини то, што пре, и постани трибал са запада, а онда испари из моје гајбе. „But some things will never change. That's the way it is.“ И прихватиш...

- „Наравно.“

- Узела је пешкир из ормана, иако не знам зашто, и отишла у купатило. После два минута одјекнуо је млаз из ручице за душ. Отишао сам до фрижидера а тамо од вопса ни трага. Упао сам у шпајз, али ни тамо није било никаквог алкохола. Вратио сам се у дневну собу, отворио креденац и затекао седам стаклених флаша разноликог облика, наравно, празних. УФ! Запутио сам се у књавач-магацин, упао унутра, зграбио ручицу фиоке и цимнуо ка себи. Чепркао сам по њој. Вутра, тренутно забрањена због ђавола у мом купатилу, који ми немилице троши врућу воду, табла ксалола, хм, фолијица с коксом, свакако. Брзо и ефикасно. Развлачим линију, убацујем бело у ноздрву, склапам фолијицу, с остатком робе, док шмркам и гутам кокаин који ми разјебава слузокожу. Но ускоро ће то бити заборављено. Пар минута и ћао. Палим цигарету и излазим у мој хангар слободе. Седам у фотељу, увлачим димове и чекам тај рад. Минут, два, три... седам, осам и ево гаааааа... Е, сад ме баш заболе и за врата, и за кревет, и за врућу воду, и за ђавола у купатилу, ма за све, бре. Све ми равно. Одавде па до Колумба. Набијем га на курац! Не сад, кад одем на онај свет. Е, тамо ћу да их карам, све до једног. Свакога ко ми је умесио горко тесто мог горког живота. Од Адама па све до последњег говнета које ми је место меда потурило пелен. Јебаћу их жестоко и то без презерватива.

- „Ух... Препородила сам се. Ово туширање баш зна да опусти.“

- „Ваљда душирање?“

- „Туширање, кретену, ту-ши-ра-ње!“

- „Каже се душирање. Туширање је француска, односно латинска реч која значи додиривати, пипати. Такође се употребљава кад неког желиш да увредиш. Туширање је цртање тушем, наношење водених боја четкицом. А душирање значи купати се поливањем илити прскањем. Шта ли вас уче тамо у школи ја не знам.“

- „Шта булазниш, бре, ти? Душирање. Свашта! Па не перем ја душу него тело. Види се да си завршио Трговачку, келнеру!“

- У мамицу ти...

- „Прво и пре свега ја нисам келнер, него техничар услуживања, а друго и затим ја у школи никад ништа нисам ни учио. Тамо само једу говна из уџбеника који су други насрали. Ја сам школу отаљавао чисто да је прођем. Да не бауљам по њој ни дан више него што је предвиђено. А у то време, кад ме баш вучеш за језик, школовање није ни постојало. Осми разред основне уништили су ми летећа НАТО говна. Прву годину средње уништило ми је свргавање Милошевића, али за то не жалим, напротив. Другу годину уништили су ми професори с њиховим штрајковима. За трећу годину нисам имао времена јер сам морао да радим како бих се прехранио, а и професорима и школству се јебало за образовање ученика. У четвртој години јебало се мени, и за професоре, и за школу, и за образовање, и за државу. Ја нисам академски грађанин и немам диплому накурченог свршеног студента, али сам за половину њих Јохан Волфганг Гете!“

- „Ууууу... Да ниси мало претерао Јохане?“

- „Ни милиметар! 30% грађана Србије је неписмено, других 30% имају само основну, 15% има средњу, а других 15% су завршили факс од којих је велика већина покуповала дипломе.“

- „Јел?“

- „Јесте.“

- „Добро Гете, а шта би са преосталих 10%?“

- „Којих 10%?“

- „Па оних 10% што ти се затурило математичару. Набројао си све скупа 90% грађана Србије, али ти је преостало још 10%. Па, куд ти се дедоше они, Гете?“

- „Дедоше се под земљом. Поубијале их комуњаре и остала багра њихових потомака. Воде се као живи, само су нестали и не зна се где су. Не зна се за јавност, али питај црну земљу па ћеш да видиш где су. Шаљу позиве за гласање мртвим људима, шаљу позиве за војску мртвим клинцима, уписују мртве као живе да би избалансирали рат између морталитета и наталитета. Морталитет већ деценијама побеђује, али онима којима то одговара то успешно и прикривају. А вама у школи продају муда за бубреге. Читај мало ваншколску литературу, можда ти се и разбистри ум.“

- „Где, бре, ти оде...“

- „У срж сурове реалности црне Србије, црне да црња не може бити.“

- „Добро је, Борисе. Схватила сам.“

- „Ниси! Појма ти немаш.“

- „То је већ увреда Борисе. Почињеш да ме вређаш.“

- „Ма немој! Па како то један обични келнер може да вређа будућег академског грађанина?“

- „Добро. Стани сад.“

- „Што не питаш твоју професорку историје, која кења како је Тито народни херој, шта се дешавало од 43. до 46. године под командом врховног? Што је не питаш зашто се ваш велики маршал борио против Срба у првом светском рату као аустријски каплар? Нека ти објасни мало подробније ко је то сатанизовао Србе на Косову и Метохији, ко их је расељавао, ко их је зверски убијао за време српа и чекића. Ко је забрањивао славе? Ко је уништавао православље? Што не питаш професоре физике одакле оном хипохондеру Ајнштајну теорија о томе како маса, простор и време, нису непромењљиви, него зависе од брзине кретања? Пуловерчина са сандалама добио Нобелову награду за физику, а домаћи му урадила жена. Што не...“

- „Прекини више! Шта ти је?“

- „Шта је мени? Шта је теби? То је право питање!“

- „Дошла сам код тебе, идиоте! Да будем са тобом. Зато што ми је стало до...“

- „До чега?“

- „Заборави.“

- „Зашто? Па ја сам само келнер, само пуцнеш прстима и ето ме! Молим госпојице? Изволите госпојице? Шта жели ваше гимназијско височанство?“

- „Јеби се!“

- „Хтео бих ја, ал не могу да се дохватим.“

- „Сељачино! Зашто ли сам уопште и долазила...“

- Марија је излетела са терасе директ у кухињу, а затим упала у дневну собу и почела да скупља своје ствари. Онако у срџби до прскања. Мене је индиферентно болела кита, али сам се мало штрецнуо кад сам зачуо њен грцај. Плаче? Није ваљда. Устао сам да се уверим у то да ми се плач, односно грцај само причинио. Међутим, кад сам упао у дневну собу угледао сам Марију како склупчана седи на троседу и заиста плаче. И мада ми је кокс бридео по венама и чинио да ми цвиле јаја за све, нешто ме је ипак тињало у дубини душе. Вероватно њене сузе на мом троседу, на мојој гајби. Да је изјурила ван, ма у каквом стању била, вероватно би ме жуљао лакат. Но, Марија је остала у мом стану, згужвана грцала у мом троседу, а то је значило да не жели да оде, да и поред свега жели да остане крај мене и пређе преко свега. Тренутак патетике или чега? Не знам. Али њена душа је гурала сузе кроз смарагд очи и избацивала их ван капака, а то је болело. Њу? Не знам. Нисам јој у глави. Мене? Да. Зашто? Не знам. Била је млада, сувише млада и ја нисам смео себи да дозволим тај ћеф да је повредим. Није заслужила. Изгледа да је неким чудом постала део мене. Повређујући њу, аутоматски сам повређивао себе. Моја себичност? Не. Повезаност? Њене и моје душе? Можда. Напет сам. Напетост прераста у бес на самог себе. Плаче. Јеботе, анђео плаче због мене. Због мене будале која не зна шта хоће у животу. Сети се, глупи Борисе, да ти анђео само једном слети у загрљај. Сети се... Пришао сам лагано Марији и нечујно сео покрај ње. Ћутао сам. Она је брисала сузе. Гушила грцај који јој је раздирао груди. Осетио сам. Окренуо сам се ка њој и загрлио је. Ништа није рекла, само је спустила главу на моје груди. Једном ми је рекла да се ту осећа најсигурније. Зарио сам јој прсте у локне и уснама јој брисао сузе. Полако су нестајале, али је шмрћкање још увек било присутно. Као и благо подрхтавање њеног тела. Још јаче сам је загрлио и чврсто је држао уз себе све дотле док није престала да дрхти и шмрћка. Опустила се. А онда ме и загрлила. Све је заборављено.

- „И јеботе Гете, знаш?“

- Мислим да се никада у животу нисам толико смејао. Па она је тотално откачена! Доказана дијагноза. Одједном ми је кокс продрмао вене и забио ми се у живац мождане коре. Онај живац који шаље сигнал мојој патки да је време за буђење. Скочио сам на Марију као напаљена волина која ништа није карала 20 месеци. Поцепао сам јој мајичицу, а она је крикнула. Повлачила се ка углу троседа с оним провокативним кезом. Још више ми је набила адреналин. Стргао сам јој панталонице и бацио их на други крај собе. Смејала се онако похотно и чврсто држала црвене гаћице, раздражујући ме тим чином још више. Кокаин ми је диго адреналин до максимума, вене су ми пулсирале по челу, као да желе да истога трена попуцају. Одједом је пустила гаћице и шчепала ме за врат. Зарила ми је нокте у шију, али ја нисам осећао бол. Као да сам мазохиста па ме то још више распалило. Стргао сам јој гаћице, а она је уздахнула. Пичка јој материна ненормална! Сваки њен покрет, сваки мимик њене физиономије, сваки њен похотни крик, чинио ме је још напаљенијим и никако нисам могао да се зауставим. Гребала ме по леђима и дахтала све јаче и јаче, трљајући своју вагину о моју бутину, тамо где су се једва назирали квадрицепси. Затим ми је шаке ставила на груди и гурала ме од себе, док је вриштала и даље трљајући своју јажу о моју бутину. Почео сам да пуцам по свим шавовима. Мој набрекли фалус је стремио ка његовом циљу, ка његовом топлом рају, а богами и мом. Одједном је склонила руке и бацила их изнад своје главе док се увијала, тражећи да је прободем. Зграбио сам је за кукове и окренуо је на трбух једним потезом. Добио сам неку натрприродну снагу. Чинило ми се у том тренутку да могу све, да могу да дотакнем небо. Десном шаком је тражила и напипала набреклог лудака, набреклог до пуцања. Поново је крикнула. Затим га је стегла толико јако да ми се сва крв сјурила у мозак. Све ми се зашамутило. Више нисам имао разум, само страст. Блудну, развратну страст. Принела га је к себи и гурнула унутар њене влажне жаруље. Јако и снажно, до краја, до јаја. Дахтала је и увијала се као развратница. Разбила ми је све системе и узела ме под своје, сада и дефинитивно. Лудачки ми је крв шикљала кроз вене, а срце ми је пребијало груди. Забоден унутар ње постао сам и део ње. Више него икада, најјаче до сада и од сада. Увукла се у мене, увукла ми се у душу. Пичка јој материна...

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 06 Decembar, 2011 22:32
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Осећао сам по свом врату врели дах. Нежно ме је будио. Још увек сам био у полу сну, али сам контао да је то Маријино романтично буђење. Кроз полу сан, с још увек затвореним очима, говорио сам:

- „Ммммм... још само мало љубави...“

- „Ево, ставићу ти га, нећеш га ни осетити, али ћеш зато кроз пола сата шетати као шатка“ - шапутао је нечији глас. Био је нежан.

- „Ево, још само мало...“

- Нагло сам разрогачио очи и на милиметар од свог носа угледао блентовчину Ксалолчину. Препао сам се. Усрао сам се! Његове похотне очурде зјапиле су пред мојим носем, а његова асиметрична уста развукла су се у најогромнији перверзњачки осмех који сам икада видео. Скочио сам на ноге и одлетео у купатило, затарабивши се у њега. Гурнуо сам руку у боксерице, и препипавао анални отвор. Трип с којим живим одкад знам Уроша. Моја ноћна мора. Добро је. Блесави Урош није ме дефлорарисао. Носим се мишљу да га убијем, исецкам на комаде и разбацам на све четири стране Лесковца. Јебем га у главу његову поремећену. Бар ће ми дупе бити безбедно.

- „Хе, хе, хе, хе, хе....“

- Слушам његов одвратни кез са спољашње стране врата мог купатила. Опраштам будали, јер ипак је он мој најбољи ортак, а и још увек ме није обљубио. Комадање мог најбољег ортака стављам у фасцикли „размислити“ и бацам се на душирање док мислим о мојој краљици Марији. Марија? Гасим душ, излазим из каде, прилазим закључаним вратима и питам:

- „Урке, где је Марија?“

- Не одговара.

- „УРОШЕЕЕЕ!!!“

- „Шта је?“

- „Полижеш ми јаје.“

- „Ма сисај курац!“

- „Еј?“

- „Еј.“

- Бира речи. Пази се да му га вербално не завучем, поново.

- „Где је Марија?“

- „Отишла је на редаљку. Чека је маса напаљених главића средњошколчића. Али не брини! Чим задовољи гимназијалце вратиће се теби у загрљај.“

- „Набијем те на курац! Знаш!“

- „ХА, ХА, ХА, ХА...“

- Опет онај његов кретенски смех. Пичка му материна! Ја, бре, Марију... АЛЛЛОООО... Борисе, чил аут. Касније, можда, да, сад, никако не. Обрисао сам се пешкиром, обукао само шортс, јер је напољу био диван дан, а и доста топао, и изашао на терасу на којој је Урош већ правио бакљаду маријуане. Одмах сам се прихватио дувке, јер ме је Марија исисала синоћ, јуче, јутрос... Јебем ли га, али ми је хитно било потребно било шта што би ми повратило енергију. Урош је увукао дим до бешике, предао ми бакљу, а затим ме упитао, испуштајући дим:

- „Јеси смислио неки предлог за шљаку?“

- Уууу... јебем ти. Па ја сам на то скроз заборавио.

- „Јесам, али мислим да је Кркијева идеја одлична. Само је треба мало дотерати, унети јој неке финесе“ - триповао сам док сам џ сисао као луд.

- „Какве финесе?“

- „Па, рецимо да на тој другој тезги бацимо оне пластичне столове и столице. Може на комад, а може и комплет. Можемо да убацимо и неке слике, оно акварел, уље на платну и то, а?“

- „Акварел?“

- „И уље на платну. То је сад жешћа фора. Ове јајаре бизнисменске су се наложиле на уметност. Чули дебили да су слике, нарочито оне скупе неког познатог уметника, сад у моди, па би и они хтели да се модернизују...“

- „Шта кењаш, бре, ти? Јел ме зајебаваш?“

- „Што, бре, то је уметност. Имамо књиге, убацимо и слике, ем ширимо културу, ем згрћемо лову. Шта више оћеш?“

- „Ко ће, бре, мамлазе један међу овим паорима да купује слике?! Да шириш културу међу џукелама које не знају да склопе ни једну просту реченицу, да им продајеш уље на платну? Па они ће да однесу то до куће, да нађу неку пластичну флашу и да крену да цеде уље из те слике, чисто да им се нађе за трактор. Ееее, будало једна. Нашо си где ћеш да шириш културу.“

- „А шта си ти смислио филозофе?“

- „Ништа.“

- „Па шта онда једеш говна!? Ја сам бар дао предлог. Какав такав.“

- „Дај шат!“

- Е, набијем те на курац баш! Јебо те шат! Фак ју вери, вери мач. Окренуо сам џ, сместио га међу усне, пазећи да не опечем језик, и дао га Урошу. Мислим шат, и то добар шат. Поцепао сам му плућа, кашље ко блесав. Тако му и треба, јебо га шат! Примирио се после пар тренутака и унутрио се у једну тачку. Вероватно је смишљао свој предлог за шљаку. Ја сам измотао један изненада, а он ниједан. Сад је морао да смисли неку идеју, било какву. Јеби га, такав је договор.

- „А шта мислиш да продајемо иконице, бројанице, крстиће и то. Ложе се на те дрангулије ови шатро верници?“ - пренуо сам Уркета из контемплације.

- „А? Ма јок. Те дијаболе то купују по црквама. Ложе их тамо ови попови да је то као просвећено и да купују та говна искључиво у цркви. Нема ту леба за нас буразеру...“

- Урке је био у праву. Колико год био луд и блесав, морам да признам да су му вијуге експресно радиле. Познавао је менталитет лесковчана као сопствени длан. Ретарди то купују по црквама, а попови се богате. Стара свештеничка гатка. Покајте се грешници, славите славе, дајте донације цркви, стављајте прилоге иконама, купујте просвећене дрангулије, јер то је просвећено светом водицом са чесме из које цели Лесковац пије воду, с тим што га они напарфемишу оним уљем па делује привлачно. Ништа паметно нисам мого да смислим, а и вуњка ми је разјебала систем. Изгубио сам се у времену, као и Урке. Посматрао сам га. Буљио је у моје шаторско крило, као да ће у њему да прочита сву мудрост овог света. Препипавао је маскирне шаре и у њима тражио идеју. Или га је ганџа шутнула у педу и бацила у неку маскирну фикцију. Нисам више хтео да га прекидам. Пуштио сам га да лута по својој екскурзији. Можда му тамо негде и сине нека добра идеја. Ко зна. Ја сам отишо до ходника и кренуо да пребацујем огромне количине књига у стор хаус рум. И она је била препуна, али сам морао да направим мало реда. У комоди сам сместио сву шунд литературу, а у орману сам преређивао дела, класификујући их по азбучном реду како бих се касније лакше снашао. У картонским кутијама сам смештао књиге које су се највише продавале. Уредно сам их сложио и поређао уза зид. Затим сам спаковао парфеме које сам требао да однесем Кркију на бувљак. Не знам колико је све то временски трајало, али када сам се вратио на терасу, Урке је и даље у истом положају, с оном истом концентрацијом контемплације, урањао у дубину шаторског крила. Или је на прагу идеје која ће од нас направити милионере, или је човек једноставно прсо, скроз на скроз. Нисам га прекидао. Лагано сам узео кључеве од џете, покупио пљуге и шибицу, и натоварио се кутијама с парфемима. Једва сам их снео испред зграде. Срећа па сељоберска комуњара није била у мом видокругу и чулокругу иначе би му натанкирао онај његов комуњарски чмар с овим бућкуриш кинеским парфемима. Стрпао сам парфеме у џету, припалио пљугу и кренуо ка бувљаку. Нисам стиго ни цеде да укључим, а већ ме је стартовала мурија испред ТЦ Пијаца. Излетели су од нигде, као да су изронили из земље. У пичка им материна она... она...

- „Дозволу и саобраћајну!“

- А камо молим, матер ти јебем. Пружио сам дахији у плавој одори своју дозволу и Уркетову саобраћајну. Кроз главу сам претурао по сећању дал имам нешто од недозвољених супстанци по џеповима. Мислим да немам. А парфеми? Огромна количина разноразних мушких и женских парфема кинеског бућкуриша. Што је најгоре биле су ту и неке копије. И све то без икаквих папира. Ето кривичног дела. Дахија ми је разгледао таблице, буљио у саобраћајну и у возачку бескрајно дуго, као да је проучавао Сенеку. А и да јесте, пендрекчина ту ништа не би разумео. Шта глупа пандурчина зна о моралном понашању, о поштовању и љубави према људима? То је, бре, Милошевићева школа. Она где ти пандур лупи шамарчину па после поставља питања, она где те испендречи по бубрезима, она где те шиба мокрим новинама све док не признаш и што јеси и што ниси учинио. Сад је ту школицу наследио Милошевићев омладинац, уважени нам господин министар унутрашњих послова Дачић. И шта сад? Као има промена? Као дошла демократија? Кад, бре? СПС у влади, СПС у власти, Дачић шеф полиције, демократија мало морген. Јебем те животе...

- „Шта имаш у гепеку?“

- „Прву помоћ, дизалицу, алат...“

- „Ајд ти лепо то отвори, па да ја мало разгледам.“

- „Извините, али ја се стварно журим. Бака ми је на самрти. Управо су ми јавили...“

- Колико ли сам пута сахрањивао баку да ми је да знам.

- „Ааааа... Зато се у журби ниси ни везао, а и возиш без мајице, а колко видим и у чапучама.“

- Каже се папучама, магарче пандурски. И јебем ти појас! Како сам то заборавио. Она кучка од вутре је за све крива.

- „Па кажем вам да су ми сад јавили зато сам у журби овако кренуо.“

- „Ајде онда једна казна на брзака за невезани појас.“

- Мајке ти га злочиначке!

- Пандурчина је нажврљала казну, ја сам потписао, ставио у касету, са свем дозволом и саобраћајном, и кренуо својим путем. Шта сам друго могао. Боље и то него да ми чепрка по гепеку и ишчепрка парфеме и боцу без атеста. А и она прва помоћ је стара ко Царичин град. Још сам добро и прошао.

- Кад сам стигао на бувљак затекао сам најезду људских сисара који су опасали нашу тезгу, а мали Крка, окупан знојем, једва је постизао да услужи муштерије. Брзо сам сместио кутије у бункер и помогао Крки. И зајебо се. Најезда је трајала два сата без секунде предаха. Ситуација за рубрику „веровали или не“. Ал добро. Позитивна страна је у томе што смо се отарасили доброг дела робе и узели позамашну своту новца. Нема шта, Крка је трговачки геније. И уништитељ беле куге. Ех, да је више оваквих Крка у Лесу, град би освојио наталитет и трговина. Кркизам је мајка опстанка у овим тешким временима. Коначно је стигло и затишје, па смо на миру могли да скухамо и посрчемо кафу.

- „Кркензи, како иду књиге?“

- „Слабо, брате, слабо. Нудим ја, ал они ме гледају ко да сам пао с крушке. Продао сам ову једну... како се зваше... Више од нуле, од оног...“

- „Звонка Карановића“ - допуних Крку.

- „Е да, тог. И продао сам Нож, од овог...“

- „Вука Драшковића“ - поново допуних Крку.

- „Е да, тог.“

- Кркац је памтио наслове књига, али не и писце.

- „Је ли, а да није тај Драшковић онај брадоња што ти виси на зиду у соби?“

- „Јесте.“

- „Е, јеботе, који си ти лудак. Место да лепиш неке пичке, ти лепиш овог брадоњу, још си га и урамио, ко да је неки светац.“

- „Е мој Крки. Добар си, брате, ко лебац, ал си тежак тупаџија.“

- „Зашто?“

- „Зато, батице, што је тај брадоња један од наших највећих књижевника. Сем тога да није било њега и ти и ја би данас, или лежали мртви на неком фронту, или би гулили ћенифу у ћелији. Тај брадоња је први кренуо на Милошевића, трпео понижења, батине, атентате, олајавања, а све зарад Србије и њене деце. И да не дужим, он јесте светац. Живи светац. Сачувао је част и образ и није продао буљу за репа.“

- У Кркијевом погледу нисам видео неку претерану импресију за ову мини едукацију из блиске српске историје којом сам нахранио свог ортака. Превише је млад, превише зелен, а чини ми се да га много и не интересује ни историја, ни књижевност. Гледа човек како да прехрани жену и децу. Разумем га. Потпуно. Није му лако. Живимо у јебеном паклу, живимо међу ментолима, криминалцима, и политичарима који само гледају како да натанкирају своје банковне рачуне пре истека мандата. Шта Кркија заболе за историју, културу, политику земље и остала срања кад му једно дете кмечи гладно, друго цвили усрано, треће крешти попишано, четврто јауче од грчева у стомаку, пето на путу, жена му са стомаком до зуба трчкара од једног до другог детета, чисти, пере, кува, рачуни му се коте ко ненормални, цене само скачу, а он јадан цео дан тезгари у бункеру, а после, кад треба да оде кући да мало прилегне, поигра се с дечицом, помогне жени, он место тога јури људе по граду и продаје им пластику због јебеног процента који му крпи рупе које не покрива плата с бувљака. Шорт енд сик лајф ин дед Лесковац. Судбо, флинто стара...

 - Након што ме је Кркијева тужна судбина бацила у жешћи бедак, морао сам моментално да одем кући, да се напуцам вуњаром и да курву судбину шутнем у заборав на једно сат-два, макар. Ушао сам у стан, закључао врата, упао у собу за кунтање, која је уједно представљала и магацин, измотао из фиокице кет вутре и изашао на терасу да смотам буксну и спроведем реч у дело. Међутим, чим сам ногом ступио на терасу, застао сам као укопан. У неверици. Луди Урош је и даље нутрио у шаторско крило у оном истом положају у ком сам га и оставио када сам кренуо до Кркија. Или је Ксалолчина кројио неку супер зајебану идеју, или је једноставно пошизео. Забринуо сам се и због једног и због другог. И једно и друго зна да те сјебе. Ако смислиш супер идеју, а не успеш да је спроведеш у дело, хоће од тога мозак да ти се распрсне за вечита времена. Оће, богами! Знам пар таквих примера.

- „Уроше?“

- Није се ни померио, није ни трепнуо. Чини ми се да није ни дисао.

- „Уроше, бре!!“

- „А... А?“

- Добро је. Вратио се.

- Сео сам у фотељу и кренуо да ролам буксну, а Урке је из полулежећег положаја прешао у седећи, чекајући свој ред за дувку. Мислио сам у себи како су за све што се догађа човечанству данас криве искључиво и само паре. Паре те чине дрчним, грамзивим, халапљивим. Људи због пара раде све, кољу, убијају, ратују, лажу, ма све. Јебале их паре и оног ко их измисли. Људи су стока. До јуче је Уркету и мени било супер. Имали смо довољно пара за сасвим пристојан живот, а онда је он улетео с том идејом о проширењу посла. О потрагама за новим извором прихода. И све пореметио. И себе, и мене, и Кркија. Сви смо смишљали предлоге и идеје за нови посао који би требао да нам олакша живот, и што смо више о томе мислили, то нам је живот све више измицао из шака. Тачније, протицао је поред нас. Јебем ти проклете паре. И овај усрани живот.

- „А шта мислиш да продамо џету, уштекамо још мало лове од пластикарије и да отворимо брзу храну, а?“

- „Урке, зајеби ме више! Те твоје глупе идеје. Пола града се бави тим послом и то већ годинама. И шта ћеш сад ти ту? Да нећеш можда да упаднеш и да их све разјебеш? Банкротираћемо због тебе, будалетино.“

- „Ма мора, бре, да има нешто што још нико није измислио.“

- „Нема. Све је већ измишљено.“

- „Мора, бре, да има! Само треба да се размишља.“

- „Има Урке, у праву си. Ето, људи још нису смислили како да рециклирају говна и од тога направе храну. Ето ти идеје. Размишљај.“

- „Ма дудлај га.“

- „Не, стварно. Има ту логике. Пази! Покењаш говно и ако је тврдо, ставиш га у ледару, замрзнеш га, затим га упакујеш у неко шљаштеће издање, удариш му добру рекламу и продајеш га као говнолед. Глупи људи ће да помисле да је то нека нова марка сладоледа и одмах има да се сјуре до прве продавнице да полижу твоја смрзнута говна. А од пролива можеш да направиш неку крему против бубуљица и митисера. Има лудака који ће и то да купују. Само ти треба добра реклама.“

- Урош се смејао као шашав. А и ја исто. Ана нас је собула ко сељак пиво пред задругу. Хааааај... То је оних сат-два одјебавања кураве што нас кара док не умремо. Она има свој закон који извршава, а ми тражимо рупе у њему. Филтер слободе, макар и фиктивни, важно је само да га искористиш паметно. Урке и ја, управо смо га упражњавали. Ево ти курац судбино! ХА!

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 06 Decembar, 2011 22:24
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- „ ... Марија завела ред на гајби, богме и у мојој глави, распоред ствари сад је на оба места онај прави, право да ти кажем никад нисам волео кухињу, ал тренутно сецкам кромпир од кад смо заједно ту, и јебо клубове и светла, скупу гужву, масу света, скупим руљу нашу сместа, чим је лепо време - фешта...“

- Марија се смеши док заједно пловимо џетом по забуђалим калдрмама, избегавајући наплатне рампе с ауто-пута. Неке ипак нисмо успели да заобиђемо, због цајтнота, те смо пљунули кинту друмским разбојницима 21-ог века. Ал није битно, путовање с Маријом до Старе Пазове пролетело је док си лупио дланом о длан. Састанак с Јоцом Пластиком протекао је брзо и прифесионално, његови радници избацили су сву робу са списка, ја сам пљунуо лову и кренуо да трпам пластикарију у и на џети. Јоца је тврдио да толика количина робе неће моћи да стане у џету ни под разно и да сам требао да дођем с неким комбијем. Рекао сам му да се опусти и ужива док гледа испраксованог мене како складиштим на немогући начин огромну количину пластике у збуњену џету. Чак су се и његови радници окупили око нас и чудили се чудом. Прво сам попунио гепек на крову, прекрио га шаторским крилом и канапом стегнуо до пуцања. Затим сам попунио гепек у џети, задње седиште накрцао до крова и попунио патос иза седишта возача, то јест мене, и седишта сувозача, то јест Марије, неке ситнице стрпао сам тамо где су требале да се спусте Маријине ноге; морала је да дигне ноге код шоферке и тамо их смести. Није јој сметало, напротив, било јој је веома занимљиво. Јоца и његови радници су и даље зевали у чуду док сам ја у његовој клоњи шмркнуо остатак лобеске. Вратио сам се назад с мудима као у Синђелића, поздравио се с пословним партнерима и кренуо натраг ка свом завичају. Марија је већ после пређених двадесетак километара почела да се преврће по седишту, жалећи се како јој је неудобно, а након четрдесетог пређеног километра кренула је екстремно да мрси муда. Прво је псовала пластику, па џету, а на крају и мене. Морао сам да станем како би се мало протегнули и удахнули ваздух, а и како бих малкице смирио разуларену Марију. Упаркирао сам џету лагано покрај пута, Марија и ја смо изашли ван аута, испијали густи од кајсије, којим нас је частио Јоца због немогућег складиштења пластике, научио је од мене фору која ће му много значити у послу; и гледали смо у предивне пределе јебем ли га ког места; нисам запамтио јер сам возио под оптерећењем. Оптерећење ми је стварало Маријино паламуђење, али сада је била умиљата као јагње. Нешто касније наставили смо путовање. Негде пред Јагодином кренула је да неартикулисаним криковима и покретима убеђује моју маленкост да свратимо у тај град због неког зоолошког врта. Моментално сам јој рекао да одјебе, јер не желим да улазим у Јагодину због неког кавеза у коме муче јадне животиње. Животињама је место у природи, а не у кавезима. Неки покварени људи конфискују животиње из природе, њиховог парчета слободе, трпају их у кавезе и зарађују огромну лову на њима, мучећи их. За мене је сваки посетилац зоо-врта чист перверзњак, јер ужива док гледа животње у заточеништву. Све посетиоце зоо-врта, као и њихове власнике, потрпао бих у Забелу, у једном огромном кавезу, а затим бих пуштио моје истомишљенике, и то потпуно бесплатно, да уђу унутра, да гледају заточену марву и да је хране. Волео бих да тада видим њихов израз лица и да чујем шта би тада рекли на ову моју хипотезу. Пичка им га материна садистичка! Марија ме је гледала згрануто и није проговорила ни реч све док нисмо свратили у Наисус на кафу. Кафа је била прескупа, 200 динџи по шољици, сестре им га спопандркнем зулумћарске, ал нема везе, јер се Марија након кафе размрдала и распричала. Помислио сам да изнајмим собу на пар сати и да се с Маријом максимално опустим, али сам брзо ту мисао избио себи из главе из више разлога. Први, ако им је фука 200 кинте, колко ли им је тек соба? Други, Марија би ме напичкарала уз образложење да она није фуфа која се дрпа по хотелским собама. Трећи, мрак је падао, а ваљало је стићи што пре, јер робу морамо да избацимо из џете и складиштимо у Уркетов подрум. Превише, превише разлога. Наставили смо путовање, а до завичаја нас је делило још неких тридесетак и кусур километара.

 - „ ... Нису довољне речи, само обичне речи да ме врате у живот, није довољан додир, ни да знам да те имам још само пар година за нас. Да ли знаш како желим да те нађем, да ли знам шта требам да знам, воли ме како никад ниси волела...“

- Марија је у полу сну у мом загрљају слушала откуцаје мог срца. Возио сам лагано уз ЕКВ, чешкао Маријине локнице, док сам се џетом пробијао по штек улицама Лесковца, заобилазећи керове са стоп палицом и књижурином за енормне казне које су нагло поскочиле од кад смо почели да се приближавамо Европској Унији. Они су имали своја правила, своје казне, своје стандарде и бенефиције, а ми смо их успешно пратили у правилима и казнама, али су стандард и бенефиције изостале; затуриле се негде док су наши властодржци по свету трагали за Младићем и Хаџићем и правили се шашави док су их скривали по Србији. Чистили су Србију од пластичних флаша и згужваних лименки, гистро, а допуштали онима, које су требали да очисте, да нам отимају и то мало сиротиње што је у нас остало. Транзиција батице, јеби га. Једва сам истоварио уснулу Марију испред њене кућице, пољубио је за гуд најт уз оно „чујемо се сутра“, а онда отишао до Уркета где смо разврставали пластику до дубоко у ноћ. На крају смо се мртви уморни сручили на кревете његове гајбе и закунтали ко заклани.

 

 - „Де си Крко мој те дрко!“ - зајебавао је Урке сопственог радника.

- „Ајде, бре, де сте више с том робом? Продао сам пола тезге, потражња је огромна!“

- И Урке и ја разрогачили смо очи од узбуђења. Тезга је стварно била полупразна.

- Крка, сем што је био Уркетов радник, био је и наш ортак. С времена на време би излазио с нама у хаварију. Није имао много слободног времена, али чим би нашао луфт одмах би нас исцимао да идемо негде и да се одеремо од алкохола и вутре. Крка је био тотално откачен тип. Са 16 година напумпао је своју вршњакињу, јеби га, био је неискусан и није знао да га извуче на време, но Крка је испао лафчина. Није отерао малу, није је терао да абортира, или да направи неко треће срање, већ је одмах малу довукао кући и незванично је оженио. Пар месеци касније добили су сина. Клинац Крка и клинка Нађа добили су мало клинче, будућег мужјака. Откаченом Крки као да та мука није била довољна него је себи, годину дана касније, натоварио још једно чељаде на врат, овога пута девојчицу; будућу женку. Маторци су му купили гарсоњеру и откурцали га за сва времена, Нађини родитељи купили су им намештај и, такође, откурцали своју ћеру ва вјек вјекова. Још увек малолетни, с два чељадета на грбачи, без посла, почели су да схватају своју гузицу која им је већ две године говорила да је у процепу; доста касно им је допрло до мозга. Ја сам предложио Уркету да прими Крку као радника како би он и ја имали више времена за неку додатну шљаку. Урке је прихватио и Крка је добио радно место продавца пластике на бувљој пијаци. Имао је плату од 200 евра плус проценат од продаје пластике ван радног времена на шта је он трошио подоста слободног времена. Крка је био добар момак и правио је добар пазар, и нама и себи, мало је своју породицу ставио на ноге, али билде остаје билде. Место да мало свог ђоку зипује у ћега, он га је стално вадио и гурао у сопствену невенчану супругу. Крка тренутно сада има жену и четири детета и једва крпи дупе. Нађа не ради нигде зато што мора да се брине о четири слинавка у малој, претесној гарсоњерици. Крка и Нађа су изгледа утриповали да су они изабраници који ће спасити Лесковац од беле куге, а како тек имају по 22. године велика је вероватноћа да ће и испунити своју мисију уништавања беле куге производњом малих српкињица и српчића. И ишло им је од руке, деца су била здрава, а на путу је било и пето. Наш ортак Крка је због уништавања беле куге добио повишицу од 50 еурића и одређене бенефиције; могао је да узме слободан дан кад год је хтео, а тада би га мењали, или Урке, или ја. Поред свега тога Крка је био и невероватно сналажљив. Умео је да утрапи производе од пластике случајним пролазницима који су пошли по све само не по пластику, али их је убедљива Кркина жвака нагонила да се маше за новчаник и пљуну лову за неку пластикарију. Крка је јутрос дошао на идеју да мало преокрене бизнис у нашу корист. За свака купљена три производа муштерије су добијале неку ситницу фрај као знак пажње. Та вест се по бувљаку разнела светлосном брзином и муштерије су нагрнуле као луде. Крка је имао посла преко главе, распродао више од пола тезге, а лову више није знао где да трпа. Урке и ја смо стигли таман на време да попунимо асортиман и припомогнемо малом Крки који је био при издисају; разбио се човек од посла, а богами и пара. Слагали смо робу, истовремено је и продавали, а нешто касније, кад се гужва мало стишала, Урке је отишао код Џоа по пљеске, ја у маркет по пивчугу, а онда смо се завалили у дебелој хладовини наше тезге коју смо оградили као војни бункер. Цепали смо пљеке и вопс, Урке је пребројавао лову, частио с 20 еура Крку за идеју и феноменалан пазар, а Крка је настављао са својим идејама. Рекао је да би требали да изнајмимо још једну тезгу, да је спојимо с првом, да снизимо мало цену производа, да наставимо с овим ситним поклончићима и да разјебемо конкуренцију, која је целог јутра глођала нокте због пропалог им радног дана. Мали Крка је разјебао све продавце пластичних производа на бувљаку и шире. Ми смо га шиљили, јер смо се усрали од пара, а конкуренција је плакала. Ја сам нешто касније донео парфеме и књиге, написао Крки цене, а овај је одмах кренуо да их разврстава и слаже по тезги. Помогао сам му да одвоји велика дела од шунд литературе како се не би зајебо током продаје. Затим смо се напушили ко стоке где нам је магична вутра јебала кеву, и пошто смо се разбили ко стакло и улепили ко смола, више нисмо били у стању да шљакамо. Затворили смо тезгу, Кркија сместили у такси и послали кући, а Урке и ја смо отишли код мене на гајбу. Упали смо унутра, опиздили зику до крајње ненормалности, чисто да мало дркам комшију комуњару, слистили још по једно пивче, како би избалансирали тас ву-клана који је ударао о патос. Пивики су нас мало повратили од канабиноида, а затим смо решили да подигнемо и адреналин. Поцепали смо две квантитетне линијетине квалитетне белчуге, а десетак минута касније били смо тоталитарно спремни на обрачун с Џингис-каном и целом његовом вишемилионском армијом. У моменту кад је Едо прштао на мом рачунару с нумером Трпај, Урош и ја, скакали смо по мојој гајби као два триперка која су решила мистерију вечног живота.

- „Ајмо сви у марицу, вози нас у станицу, тамо знају да нас туку, прошли су обуку. Чујем токи-воки, њих двојица иду до мене, кажу: Документа! Шта нас гледаш тако, мајмуне? Испразни џепове! Зашто су ти очи црвене?...“

- У том тренутку екран телефона моје архаичне марке почео је да светли ко вашарска балерина. Пришао сам телефону, а на њему је трептало име моје савршене локнасте лепотице.

- „ ... скини патике, чарапе, скини мајице, имал ишта, нема ништа, да прораде палице, бацио је гарант овде близу ове клупице, прави ми се паметан, ајмо с њим до станице...“

- Прилазим рачунару, смањујем тон до краја и затварам се у своју хаос собу како ми луди Урке не би ускакао у разговор. Ксалолчина је у трипу кад зна да истртља свашта, а то ми сада ни најмање није потребно. Не бих да Марија погрешно схвати идиотске трипове мог најбољег ортака. Телефон непрекидно звони и ја се напокон јављам:

- „ДАА!!“

- „Шта радиш?“

- „УПРАВО ПРИПРЕМАМ АМБИЈЕНТ ЗА НЕЗАБОРАВНО ВЕЧЕ С ТОБОМ!“

- „Не дери се кретену, одлично те чујем!“

- „КО СЕ ДЕРЕ?“

- „Ти, магарче!“

- „ЈА НИСАМ МАГАРАЦ! ЈА САМ СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ КОЈИ ЈЕ УПРАВО ПРЕБИО АЖДАХУ!!!“

- „Борисе, јеси ли ти нормалан?“

- „НЕ! ОДЛЕПИО САМ ЗА ТОБОМ!“

- „Ако не престанеш да се дереш, прекинућу везу!“

- Овај ултиматум спустио ме је на земљу. Иако ми је мозак бридео од кокса и осталих опијата, некако сам успео да се исконтролишем.

- „Реци, једина моја.“

- „Кад се виђамо?“

- „Одмах! Спреми се, долазим по тебе!“

- „За колико?“

- „За два минута сам испред твоје кућетерине!“

- „Молим?“

- Ух.

- „Рекох, за два минута долазим по тебе.“

- „Кажи ми лепо кад тачно стижеш, јер немам намеру да дреждим испред куће као прошли пут.“

- ЊЕ, ЊЕ, ЊЕЕЕЕ...

- „Стижем за тачно 8 минута, 35 секунди и осам стоти!“

- „Само ти сери.“

- „Не верујеш?“

- „Слушај ме добро! Овог трена укључујем штоперицу, ако те нема за обећано ми време, стићи ће те казна.“

- „Каква казна?“

- „Шутирање у муда 8 минута, 35 секунди и 8 стоти!“

- „А?“

- „Време креће... САД!“

- У пичка јој материна безобразна. И набијем је на курац за САД! И САД набијем на курац!

- „Урке дај кључеве од аута! БРЗО!“

- „ШТА ТИ ЈЕ КОЈ КУРАЦ, БРЕ!!!“

- Нисам имао времена да објашњавам Уркету да ће ми муда пребити блесава клинка која је преоптерећена временском тачношћу. Перфекционисткиња ће ми уништити фабрику за производњу малих Бориса тако што ће ми џелатирати кесе и од њих направити пекмез у року од 8 минута, 35 секунди и 8 стоти, премда је рок већ кренуо да тече. Ваљало је пожурити. Уркету сам отео кључеве, избацио га са гајбе и док смо се стропоштавали низ јебене степенице, укратко сам му објаснио да ћу вечерас бити с Маријом код мене на гајби и да ме не узнемирава сем ако није нешто озбиљно. Под тим „озбиљно“ мислио сам ако му је живот у опасности. Није му, изгледа ми, ама баш ништа било јасно, али га остављам у збуњеном чуду и газим џету, летећи као муња ка потенционалном џелату мојих мошњи. Будући да је већ килер ов д чаилд, не би ме изненадило да од мојих јаја направи кашу. Био сам озбиљно забринут за безбедност својих муда и џетом хватао пречице до Маријине куће. Упаркирао сам џету испред Маријиног чардака без икакве намере да напуштам унутрашњост возила. Што је сигурно - сигурно је. Унутар џете луда клинка нема довољно простора да ми измасакрира кесе. Напољу би већ било стани-пани. Притиснуо сам сирену, више пута, и чекао. Секунд касније на капији се појавила Марија с телефоном у рукама у коме је гарант стајала бројка која је претила мојим мудима. Да ли сам стигао на време? Не знам. Марија се, с осмехом краљице вампира, приближавала колима и то месту где сам седео ја. Брзо сам спустио шаке на своја муда, као фудбалери у живом зиду, и чекао ударац, ако сам закаснио, или крај, пре почетка, меча Маријиних стопала и мојих муда, уколико сам стигао на време. Њен осмех чинио ме нервозним. Закључао сам врата до седишта на коме сам седео. Марија се примакла пенџеру, окренула екран мобила ка мени, а штоперица је показивала 0:07:44.69. Ух. Одахнуо сам. Победио сам време! Вратило ми се самопоуздање, склонио сам шакобран и откључао врата с огромним кезом на лицу.

- „Извукао си се овога пута, свети Георгије!“

- Лепо звучи кад те неко за живота прогласи свецем. Нисам морао да пандркнем па да чекам наредних петсто година да се неко досети тога. Постао сам то овога трена, само...

- „Јебеш Георгија, бејбе, ја сам свети Борис!“

- „О свече, помилуј ме грешну!“

- „Свакако чедо моје, само да стигнемо до моје исповедаонице. Тамо ће ти сви грехови бити опроштени!“

- Марија је ушла у ауто, пољубила ме и рекла:

- „Па, где је та твоја исповедаоница, свече?“

- „У храму светог Бориса!“

- „Води ме тамо. Одмах!“

- „Ра-зумем!“

- Џета је запловила ка мом храму...

- Петнаестак минута касније, Марија је гола, ко од мајке рођене, упала у моју џумбус собу и упловила у мој француски лежај. Онако предивна, онако прекрасна, онако напаљена до неба, с телом које је саткао сам ђаво, опкорачила ме је и пустила да дубоко продрем у њу, у сам центар смисла живота... мога. ЖИ-ВОТ ЈЕ ЛЕЕЕЕЕЕП, НАНАНАНАНАНАНАНАААААА....

- Никада у животу нисам имао бољи секс. Надахнут, иновативан, с оргазмом који смо ускладили да нам се обома деси у истом тренутку. Јеботе, као на филму, али ово није био филм, ово је био живот, реалан. Максимално реалан и било је до јаја. Пљуга афтер сношаја била је божанствено укусна. Марија и ја. Загрљени, задовољни, весели. Дошло ми је да је запросим у том тренутку, али сам се брзо лупио по мислима. Да је запросим? Ја? Кад, бре? Па ја сам екстремно, екстремно против бракова! За живот у двоје да, за брак - никада! За јебени општински папир с потписом и штамбиљом који ће ме карати форевер? Фала, неје потребно. Неко рече да се свака савршена веза завршава трагично, раскидом или браком. И зашто кварити ову хармоничну идилу? Нема потребе. Лепо Марији, лепо мени. Значи ОЛЕЕЕЕЕ!!!

- Нешто касније Марија је направила шпагете за вечеру, приде две боце Ждребчеве крви од које смо се нарољали као блесави и поново завршили у екстравагантном коитусу на патосу моје дневне собе. Ту смо се и закуцали у сан. Чини ми се...

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 06 Decembar, 2011 22:12
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Отворио сам очи. Чист бели плафон. Није мој. Спустио сам поглед и препипавао собу. Живи крш и лом. Смрди на дуван и алкохол. Где сам то ја кој мој? ТРРРРТ... Зачуло се из предела моје непосредне близине. Окренуо сам поглед у правцу... ТРРРРРТ... У јебем ти... Брзо сам скочио из кревета. Црна разастрта коса, голо тело, савршено голо тело, савршено дупе, дупе из кога су испаљивани прч гасови с топовским одјеком. У како смрди! Тражим своје ствари по соби, фармерице, дукс, где су ми патике? Јеботе како јој одвратно смрди прдеж! То је од Џека... и кокса... не могу свега да се сетим. Рупе у глави. Где су ми јебене патике? Црнка наставља да прди и постаје веома несносно, опасно по живот штавише! Њен ректум није престајао са својим трипом док сам ја гацао по соби, тражећи своје патике. Процесија прдежа се наставила. Концизно: фатне су ме заболеле. У глави су ми севали блицеви синоћњих оргија, али ништа јасно; све замагљено, закукуљено, претворено у машту нејасности. Патике! Коначно. Назуо сам их на босе ноге, чарапе нисам ни помишљао да тражим, и излетео из прдеж собе у ходник. Полако сам отворио улазна врата студењака, и, готово на прстима, кренуо ван, затворивши их нечујно. Прва мисао: правац кући. Само што сам се спустио низ пар степеника и закорачио у трасу која је водила ка мом дому, иза леђа зачуо сам промукли глас с громогласним мумљањем одебљалог језика:

- „ДЕ СИ ПОЛШО?“

- Окренуо сам се Трбосековом гласу. То је био Урош. Мој ортак. Био је подујен ко да су га изуједали зунзари, оклембешена глава, уста у асиметричном положају, једном речју: сјебош. Сјебани Урке седео је на степеништу које је водило до његовог дома.

- „Пссссст. Не рови“ - шапутао сам, покушавајући да не пробудим уснулу прдеж црнку. Капирам прдење, то је нормално. Па сви ми прдимо, бре! Онај ко каже да не прди лаже ко пас! Сви прдимо, али црнкин прдеж воњао је на мртве пацове, а за тако нешто потребна је гас-маска коју ја нисам имао при себи.

- „АЈДЕ КОД МЕНЕ НА КАФУ!“

- „Шшшшш...“ - покушавао сам да уразумим разулареног авет Уроша.

- „ШТА ЈЕ? ЈЕБО СИ МИ ПОДСТАНАРКУ ПА БИ ДА ЗАПАЛИШ, А?“

- Морао сам да га успентрам уз степенице, убацим у гајбу и затворим и закључам врата његовог дома. Сместио сам га за сто и морао да се бацим на кување кафе. Сјебани Урош би уништио и шпорет и кухињу да је онакав кренуо да кува кафу. Смућкао сам фука, припалио цигарету и себи и ортаку, и кренуо с расањивањем, његовога и мога. О синоћњем тулуму нисам желео ни да размишљам. А богами, добар део тога нисам ни могао да извучем из својих раскрзаних сећања. Урке је почео да рола џукс, потпуно безуспешно. Хеђови су му падали по столу и поду, а дуван од цигарете расуо се свуда по соби када је блентовчина од Уроша поломио цигару у намери да је измућка с вуњаром. И ја сам био тотално сјебан, али опет довољно прибран да сролам буксну, једну овећу како би се расанили и вратили у колосек из кога нас је катапултирала синоћна журка. Припалио сам поприлично добро сролану буксну и кренуо да увлачим димове канабиса скроз до пете, као блесав. Урке - такође. Након што смо посисали џохусафета и поцврцали кафу, Урке ми је уфурао шљаку која ми уопште није била потребна у овом моменту, али пошто само ми ортаци у том послу, морао сам да прихватим. Требао је да иде у Стару Пазову по пластикарију, но како је био максимално неспособан за ту екскурзију, ја сам морао да преузмем одговорност. Ја, мамуран, исцеђен и потпуно неспреман за то дуго путешествије. Дао ми је списак робе коју требам да покупим, лову за робу, гас, путарине и клопу. Тутнуо ми је и сто еврића као дневницу. Вратио сам му педесет.

- „Шта ти је, бре?“

- „Не треба ми толико.“

- „Па ми смо ортаци, делимо лову.“

- „Добро, бре, кад ми буде требала узећу је.“

- Урке је измотао кокс и нацртао две линије, које смо одмах усисали у себе. Ух. Раскочивање је почело, елан се враћао у моје тело, и дух, и пут, онај предуг до Старе Пазове, више није био тако предуг. Скратио се, минимизирао у мом нагудраном мозгу. Узео сам кључеве од џете и кренуо на своје путешествије. Урке ме је зауставио на прагу куће.

- „Морамо да проширимо бизнис.“

- „Зашто?“

- „Ово је, брате, шићарење. Морамо да смислимо неки уноснији посо, иначе ћемо с овим само да наставимо да крпимо дупета.“

- „Шта ти је, бре? Имамо довољно лове, а готово да и не мрдамо гузицом.“

- „Да. До сада је било добро.“

- „Па у чему је од сада проблем?“

- „У томе, брате, што се појавило тушта и тма продаваца пластике. Јеси приметио колико их се накотило по граду?“

- „Јесам, али ми имамо најјефтинију робу!“

- „Да, али то неће потрајати. Ушли су џибери у шему и почели да снижавају цене. Пронашли су јефтину набавку. Ако убрзо не смислимо нешто, одраће нас конкуренција!“

- „Ма нема везе, крпићемо рупе парфемима и књигама.“

- Иначе, ја сам преко једног Кинеза набављао бућкуриш парфеме по смешној цени и продавао их трипут скупље једном клинцу из краја који их је растурао даље по кућама широм Лесковца и околине. И клинац је имао солидан проценат од тога. Тим парама плаћао сам рачуне и клопу. Имао сам још један извор прихода. С ортаком из дана војске, из које су ме, узгред, ишутирали пошто су провалили да конзумирам марихуану у ненормалним количинама, ваљао сам књиге које је он набављао не знам одакле. Било је ту свега и свачега, од шунд-литературе до великих ремек-дела попут Достојевског, Золе, Тургењева, Сабата, Цанкара, Андрића, Држића, Пекића и многих других. Оне су биле мало скупље, а и купци су их избегавали, вероватно зато што их нису контали. Један кретен ми је за Борхеса реко да пише глупости и да га овај ништа не разуме. Замислите тог јадника који тврди да Борхес пише глупости. Сваки даљи коментар је сувишан. Лик је једноставно био глуп и површан. Имао сам препуну гајбу Коеља и Буковског и они су имали одличну прођу. Међутим, и мене је почела да кара конкуренција те је Уркетов предлог узет за разматрање. И од књига и од парфема једва сам извлачио кинту за преживљавање, и да није било Уркетове пластикарије тешко да бих опстао. И, наравно, одмах сам пристао на Урошев предлог. Морамо под хитно да пронађемо још неку шљаку. Договорили смо се да ја, током пута за Пазову и назад, смислим најмање три предлога, а Урке ће на својој гајби чепркати по мозгу и кројити своја најмање три предлога. Од њих шест извући ћемо један најбољи, онај који доноси највише лове, или бар два пристојна којима ћемо крпити дупета. Урке је био у праву и сетио се тога на време. Егзистенција нам је стварно била угрожена и ваљало је одмах бацити се на размишљање. Пре тога морао сам да свратим до гајбе да се издуширам, пресвучем и позовем Марију. Марија ми је задња пала на памет. После оног синоћ и овог јутрос готово да сам и заборавио на њу. Душирање хладном водом распасуљило ми је разум и следило муда, али ме је зато потсетило на Марију. Не би било лоше да ми прави друштво на мом путовању. Нисам смео то никако да кажем Уркету јер би он јео говна како ће ми Марија заузети место сувозача, које, мора се признати, прима добар део пвц продуката. Ал јебеш пластику, у питању је Марија! Чим сам се спремио за пут одмах сам окренуо њен број. Телефон је звонио, али се она није јављала. Изгледа да сам га издувао код Марије. Ал није ми јасно зашто? Поштујем обећање дато јој синоћ и опет окрећем њен број. Звони. После треће шкрипе звона позив се прекида од стране ње. Јебо те, не могу да верујем. Ладно ми је прекинула звоњаву. Ништа Борисе, изгледа ми да ћеш на ово путовање сам. Таман што сам изашао из стана и закључао врата, стигла ми је порука. Вероватно је од Уркета. Чега ли се сад досетио? Отворио сам поруку. ОП! Порука од Марије. Муњевито сам је прочитао.

- „У школи сам воланска незналицо!!!“

- ОУ! Ово је било испод појаса. Опраштам јој, прелазим преко увреде, јер ја знам да знам да возим кола. За школицу сам заборавио. Шаљем јој порукицу.

- „Ајд са мном на једно пропутовање кроз Мајку Србију!“

- „Са тобом у колима ни мртва!" Smile

- Пу, пичка ти материна она гимназијска. Килер ов д чаилд! Поново опраштам ово за кола и скрећем тему на школу.

- „Јебала те школа, ионако је завршаваш за пар дана. Ајде излази из те зграде где вас уче погрешним стварима. Долазим по тебе!“

- „О, црни Исусе! У шта си се то претворио? У Ничеа?“

- Ова мала баш зна да ми гази нерве.

- „За 5 минута сам испред те твоје школице и чекам те највише 5 минута!“

- „А, ако не изађем за 5 минута?“

- „Онда кочи дупе на дрвеној клупи и буљи у професорског лихвара!“

- Стрпао сам телефон у џеп и сјурио се низ степенице. Успут ме је пресрео комшија и кренуо да пизди и млатара рукама:

- „Не мог бе да спијем од твоји тресоглавци! Овое зграда, овдена се знаје кућни ред!“

- Пролетео сам поред маторе комуњаре, не констатовавши га ич, и наставио својим путем. Он ми се разуме у музику дртина једна ретардирана. Та пичка комуњарска је са својим удбашима друкнула ко зна колико поштених лесковчана, који су једноставно били против црвених рекеташа и егзекутора, а ова пичкетина са својом менажеријом им је одузела животе, само да би аванзовала. Накрао се и напљачкао за време Тита, а сад ми глуми кућни ред и поштење. Набијем га на курац ја! Лично и персонално! И њега и све те убице испод српа и чекића. Зачекићарим им га мајци! У ствари жени, мајке су вероватно изрокали, као и очеве, по партијској дужности. Е црна Србијо, тешко да ће ико одмрсити ово безданско клупко под твојим скутом замршено ва вјек вјекова, још од 1389. па све до данас. Комунистичке чистке, болесни ратови деведесетих, атентати, отмице... Било, не поновило се... Никад!

- Излетео сам из зграде и улетео у џету. Покрет! Лагано кроз Радничку, а онда лево кроз Николе Скобаљића. Кроз главу су ми летеле слике из дана војске у коју сам нерадо отишао. 25-ог марта, јебем ли га које године, у свитање сам кренуо на регрутацију, директно са кућне журке на којој сам се од вињака нарољао ко блесав. Још увек ми је дубало у глави. Мислио сам да ће ми тамо, на том регрутном прегледу, наћи огромну количину алкохола и марихуане у венама, и надао сам се да ћу добити оно двогодишње одлагање. Међутим, када смо стигли у Ниш, где се вршила регрутација, они докторски криминалци су ме испрцали на брзака, рекавши да сам више него способан за војску. Јебем им матер! Имао сам касније још времена за маневрисање и смислио опцију. Факс. За курчев факс морао сам да конкуришем по Нишу, али ја за то нисам имао ни времена, ни новаца, ни живаца. На крају сам у Лесу уписао Вишу Економску, смер туризам. То ми је добродошло, јер сам потврдама са ВЕШ-а ескивирао одслужење војног рока. Али та сјебана установа је била толико корумпирана да су прешишали чак и амере, који су прваци света у корупцији. Доказано, али они то веома суптилно прикривају. Корумпирани професори алкоси су исисавали мизерни буџет студената, школарина је била шокантно огромна, као и цена испита, обнова године и сва остала срања која су измишљали. Трпео сам то срање три године, а онда сам их откурцао без пардона и напустио ту мито установу и зулумћарске алкосе с дипломама. Успео сам на блеф да се још годиницу провучем, одбијајући позив, али је и томе дошао крај. Морао сам да одем. Али, с идејом у глави. Та идеја била је ганџа. Нисам хтео да се правим луд, хтео сам на фињака да их натерам да ме сами избаце на слободу. Пушио сам вуњару као блесав. Једном кад смо камповали на стрелишту, то је била нека као обука, али ја у томе нисам учествовао; вадио сам се на жуљеве; сролао сам џукс, завалио се у шаторчић и пухао. Чекао сам ону глуперду од старијег водника да дође и да ме нагази на делу. И угурсуз је дошао. Чучнуо је испред шатора, мунуо оне његове очурде у унутрашњост гудра-шатора, видео ме, а онда устао и ноншалантно отшетао даље. Мислио сам да ће да ме друкне поручнику или мајору, али гуланфер то није учинио. Хтео је да настави да ме кара, онако војнички. У папучама сам провео период до заклетве. Једном сам подјебавао неког пуковника, мислећи да ће ми то помоћи, али сам добио једно трпање у мозак и то тако што сам четири дана и четири ноћи дежурао покрај неког разјебаног магацина препуног ничега и чувао возни парк кампањола, дајца и кадета без точкова, шајбни, мотора и цирада. Чувао сам јебене каросерије. После сам три ноћи за редом чистио кењару; поздрав од старијег водника. Мајке им га набијем! Након заклетве отаџбини, на којој сам ја упорно ћутао, али морао да се потпишем, прекомандовали су ме у Пожаревачку касарну на дообуку. Нова надређена говна с чиновима, премда, руку на срце, и у Зајечару и у Пожаревцу било је пар добрих ликова с чиновима, али мањина; велика већина чинила је говно до говнета. Наставио сам с вуњаром, а онда су ме на крају и провалили. ХА! Одмах су ми одштампали документ да се губим кући на две године. Ја сам се фолирао да ми је шатро жао, али сам у ствари једва чекао да одјебем одатле. И успео сам. Два дана касније био сам у свом дому, а годину дана касније укинули су обавезно служење војног рока због професионализације. Тако сам извуко буљу. ХИП-ХОП урееееееј!!!

- Скренуо сам лево и лаганини клизио по Булевару. Исказ је шибао, а пошто је Булевар био препун пинк генерације ја сам одврнуо стерео супер зајебаног Уркетовог цеде-а, и песмица је кренула. Мало инатирања није на одмету. Цензуришу нам слободу музичког опредељења на теве-у и радиу, али ми имамо одговор на конзервативне мозгове затуцаних људских бића у покушају. И ево им га на! Отворио сам оба џетина прозора и дао им га у пролазу:

- „А онда понавља се опет иста прича, дал ће боље да се заради од зике ил порнића, када напумпане дударе по микрофону ударе, нек чује родно село шта је постало од музаре. Другачије би било да су дали је у школу, сад је касно да се кају што су предали је волу, цело имање наше је код Поповића Саше, нек се пије, нек се ждере, нек разбијају се флаше, само да мајка види љубимицу своју, на теве-у како њаче да је зајебала Стоју, а све док амбари су пуни, док је трактора и коза, неће с првог места топ листе дојка да се сроза, у гранду као таленат откривена за новце, постаће још један пример како шишају се овце...“

- Оооооуууу... Попреки погледи препуни мржње закуцали су се за моју главу. Трајало је од семафора до семафора, а ја сам намерно клизио по друму ко пуж и држао средњи прст увис, избачен кроз порзор. Вероватно су ме испсовали ко џукелу, али ја их нисам чуо, уживао сам у песми, прозивајући, уз помоћ Исказа, сва говеда која припадају том шлајму. Бунт ће бити присутан увек и на сваком месту све дотле док гњидама не дође из дупета у главу да ми бирамо шта ћемо да слушамо. Нек затварају клубове, нек нас лепе цензуром, штампаћемо и слушаћемо нашу ствар. Дувај га ретардирана генерацијо розе шлајма, а и ви остали антислухисти!

- Паркирао сам се на паркингу испред Гимназије, припалио цигарету и чекао Марију. Имала је фору од 5 минута, али, пошто ме је Исказ орасположио, дао сам јој луфт од 3 минута кашњења. Испред суда стајала су два кера и меркала ме аматерски провидно. Керови су керови, глупи ко чиндов, и да су се сакрили под земљом осетио бих њихов базд. Брзо сам напустио џету с телефоном у рукама и кренуо ка улазу у Гимназију, чисто да их мало поколебам. Стара добра фора, ја сам ђак-гимназијалац. Прошао сам капију и сео на клупицу. Керови су ме и даље посматрали. У школу нисам могао да улазим, јер би ме тамо одмах провалили да нисам члан њихове комуне, а то би још више узбудило пандуре који би ме одмах заскочили. У џепу сам имао пола грама коканиђе, кет магичне вутре и таблу ксалола. Од свих психоактивних супстанци једино би ксалоли прошли, за остало би се нашао иза решетака. Нисам мого да се курчим и покусно сам пустио порукицу Марији, прекршивши дату јој реч да је ни минут, преко обећаних јој пет, нећу чекати. Исказ је чекач продужио за још три, а глупи чауш-крпељи још за ко зна колико.

- „На клупици сам у дворишту. Чекам те.“

- Јебено дуго сам чекао одговор, или ми се то само тако чинило. Средњошколци су пролазили поред мене и заобилазили ме у широком луку, непријатељски расположени према мени, зато што им карам другарицу на коју они само могу да дркају; сем оне дефлораторске пичке, али џибер више није ту, а то је срећна околност. Међутим, ја им другарицу још увек нисам карао, а велика је вероватноћа да неко, од заобилазивача мене, јесте. Пандури су прешли улицу и шатро чекали неког крај капије Гимназије. Марија ми још увек не одговара на поруку, пичка јој материна, и ја почињем да параноишем. Она дувка на Уркетовој гајби поразила је кокс и сада је она диктирала темпо, а зна да буде и те како зајебана, посебно у оваквим тренуцима. Све је добро док не почнем да паничарим. Извлачим из џепа паклу Дрине и шибицу, лагано припаљујем цигарету и кроз трепавице испод обрва мотрим ситуацију. Пандури гистро причају, гледају на сат, ја лагано извлачим фолијицу с лобеском и завлачим је у клупицу испод даске. Керови бацају поглед ка мени, кидишу, јебене поруке још увек нема, ја враћам Дрину и шибицу у џеп и вадим телефон. Пишем још једну поруку.

- „Стварно се журим. Изађи, молим те!“

- Морао сам то да додам, јер ми је дупе у потенционалном процепу. Почињем да паничарим због чекач пандура који сада блену у мене ко да сам терориста и спремам се да дигнем Гимназију у ваздух. Какви танкопрсти папкари, жене им га набијем! До крајника! ВУ-кет вадим из џепа и спуштам поред лобеске. У том тренутку стиже ми порука. Само да је од Марије, помозите савезници са неба.

- „Како изгледа кад некога чекаш, и надаш се да ће доћи, а њега нема па нема?“

- Умљз... Сад је нашла да ме дрка! Јааааааооооо...!!! Разумем је донекле, али сад тренутно немам времена за патетисање. Гори ми под дупетом. Немам излаза, немам опције. Остала је једино Марија. Једино и само она може из овог срања да ме извуче. Покушавам да сталожим набујале страсти напичкаравања килер ов д чаилд и куцкам порукицу наде.

- „Као еон најтеже патње, али за мене љубав нема граница. Смарагд окице твоје чекао бих до последњег откуцаја свога срца. Скрати ми патњу и допусти да се окупам у твојим очима.“

- Порука патетичног магарца паћеника. Али боље и то него мардељана. У том стиже још једна порука.

- „Уживам у твојој патњи док те гледам са прозора. Хи, хи, хи...“

- Па пизда ли ти материна она... она... Окрећем са ка прозору из којих вири мноштво средњошколских глава и не видим је. Сигурно се крије иза неког стуба и подјебава ме док мени табани цврче по жару, а у глави већ замишљам џелате моје слободе, како ме свезаног бацају у бувару. Револтиран куцам поруку.

- „САДИСТО!!!“

- Пандури пролазе кроз капију и крећу се у мом правцу. Средњошколци застају и праве лук око ситуације која смрди на привођење. Не могу да скочим са клупице и дам се у бег, јер су ме снимили у џети. Јебена џета, јебени пут у Стару Пазову, или Нову, више ни сам не знам куд требам да идем, јебена гудра дрема подно мога дупета, а...

- „Па, доста сам те мучила.“

- Марија! Никада нисам био срећнији у животу. Овог трена није била само анђео, није била само талија, била је мој анђео талија чувар. Предивна, прекрасна... Устајем, грлим је, грицкам јој увце, она се смешка и гура ме од себе, док ја погледом гледам пандуре укопане у месту и тотално збуњене. Три секунде. Затим се окрећу, напуштају двориште Гимназије, скрећу лево и одлазе ка пандурској станици. Дувајте га пандурска говеда! Средњошколци разочарани због мог нехапшења, разочарани што је најлепша риба у Гимназији у мом загрљају срећна и насмејана. И они се окрећу и одлазе пут својих учионица. Дувајте га гимназијалци! И дркајте га на постере и порниће, напаљени балавандери. С Маријом у загрљају крећем се према капији. Шапућем јој на уво да ћу је уфоткати, да ћу од те фотке направити постер у њеној природној величини, да ћу га урамити и закуцати у зид моје собе за сва времена. Она се смеши, говори да то није довољно, да она заслужује много више... НЕЕЕЕЕЕЕ.... Вутра и лобе су у клупици! Куд ћу, шта ћу? Размишљај Борисе, размишљај. Вадим из џепа 50 евра и дајем јој их.

- „Нисам мислила на то, кретену један! Нисам ти ја курва па да ме плаћаш, мамлазе!“

- „Ћути, бре, кој ти је... Иди с тим еврима до прве мењачнице да их разбијеш у динаре. Ја идем да купим клопу и неки сок да имамо за пут.“

- Дошло јој је из дупета у главу. Смеје се, извињава ми се, ја је љубазно молим да пожури, јер већ дебело каснимо, и мотрим на клупицу. Ако ми неки клинац мазне робу, уклесаћу га у гимназијске степенице, кеве ми! Клупица је пуста, хвала богу, Марија се дала у потрагу за мењачницом, а ја за својим психоактивним продуктима. Брзо сам их измотао из клупице и још брже смотао у џеп. Напустио сам двориште усране школе које ме је умало коштало подуже робијице, и упутио се ка џети. Марија се вратила 5 минута касније, разбила је евре.

- „Јеси узео клопу?“

- „Нисам. Заборавио сам да су ми то једине паре које имам.“

- Лажем, наравно да лажем. Морам, шта ћу.

- „Па, шта ћемо сад?“

- У јебало те више то „па“.

- „Ништа, купићемо успут.“

- Ушли смо у џету. Коначно крај морбидне неизвесности. Палим мотор и КРЕЋЕМООООО....

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 06 Decembar, 2011 17:06
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- „Камо даље, рођаче, из пјеска вире крунисане главе, шта то раде, прде у прашину. Чини ми се, рођаче, да је стандард покварио људе, једу говна и сањаре...“

- Штулић је поезијом прцао Милошевића, а ја сам хасао неке бајате макароне вит д чиз плус кечап и оригано. 15:22, кућни ред у току, а мени волуме, што би рекли сељобери, на 15, таман да тресем целу зграду и све у њеном анексу у пречнику од 300 метара. Осећам комшијску мржњу која дуба о зидове, под и врата моје гајбе. Ал баш ме велелепно заболе. Бацио сам тањир и виљушку у судоперу, чаша воде - увек, затим сам отишао до купатила и кренуо са хигијеном. Прво, детаљно прање зуба и комплетне усне дупље. Док сам шмирглао зубе четкицом, Џони је прозивао: „Иза прозора немирног осећам њихове сјене, гледам како кроз зидове плешу - курвини синови...“ Ооооо дааааа... Песник, музичар, геније. Тачка. Друго, детаљно душирање тела, од главе до пете. Релаксација психосоматског система је душирање, на трећем месту. Прво чврсто држи секс, друго вутра. После детаљног хигијенисања, прелазим на релаксацију коју заузима друго место. Прелазим нивое у овој игрици званој: живот. Надам се да ћу вечерас стићи до нивоа нумеро уно са краљицом Маријом. А завет баки? Е, дебиле! Оћеш да ти падне цреп на главу? У реду је бакице, у реду је. Бићу џентлмен. Изашао сам на терасу, мој хангар слободе, завалио се у фотељу, сролао буксну и припалио је. Ууууу... како се чури лула мира! ТеХаЦе, ТеХаЦе, ТеХаЦееее, на наааа...

- Листам именик кроз дим маријуане и тражим М као МАРИЈА, без ане. Ганџа ме је звизнула по мозгу и зашамутила ми све његове вијуге. Џук се и даље дими, а мени беже слова по телефону. Не могу људски да се концентришем. Почињем сам себи да се смејем. Какав сам ја билде. М... М... М... Где је то јебено М више? Ево га! Напокон. М, М, М... МАРИЈА. О да! Дал да јој напишем поруку или да је позовем? Порука? Позив? Порука? Позив? Јебем ти релаксацију број два! Каква кучка, у ствари обе. Курвају се са мном, мазну ми лову и још ми јебу кеву. Гасим кучке о под пепељаре. Јебала ми је кеву ова ганџа, улепио сам се ко никада до тада. Значи, позив се одлаже до даљњег. Још ми само хвали да ме Марија провали да пухам Марихуану и да ми каже: МАРШ! Не долази у обзир. Порука? Наравно. Где је сад та опција у пиз... Ево је. Шта да јој напишем?

- „Да ли си спремна за излет?“

- Каква глупава порука. Јебем ти вуњару!

- „Где?“

- Уф, добро је.

- „То је изненађење!“

- „Хм...“

- Шта га сад мрси кој мој? „Хм“ - шта јој то значи?

- „Природа? Сангрија? Ти и ја against destiny?“

- „Оке.“

- Ах, то њено „оке“.

- „За 20 минута?“

- „Долетећеш на метли?“

- Шамар преко поруке. Мала дефинитивно има смисла за хумор.

- „Не. Долазим са облацима.“

- „Оооооооо... Исусе, јеси ли то ти?“

- „Грехови су ти опроштени, моја Марија. Идеш са мном у рај!“

- „Излет или вечни?“

- „Вечни!“

- „О, Исусе, чекам те!“

- „Стижем... ускоро.“

- Опрости ми боже, али за Марију - све! Немој да ми се мрштиш! И твој син је за његову дао све. Одмах сам окренуо Уроша.

- „Брате, требају ми кола! Хитно!“

- „Шта је, пуко ти водењак?“

- Урош и његов глупи смисао за хумор.

- „Имам судар с анђелом. Требају ми твоја кола и немој да ме дркаш!“

- „Ае дођи до мене.“

- „За минут.“

- Узео сам из фиоке последње две црвене, нашљискао се парфемом, искључио комп, нек комшије мало одморе, и запалио код Уркета.

 - Урош је живео у Гаврила Принципа, 200 метра од моје зграде. Кућу му оставио ћаћа који је 99. погинуо на Косову за време бомбардовања. По косовским шумама и горама шибали су их шиптарски, а са неба НАТО терористи. Уркетов ћале, као и његова три ортака, нису имали шансу. Смрадови изазивају рат, а невини гину. Јеби га. Урке је од тада почео да пије ксалоле, а кад се његова кева преудала, само две године након погибије Уркетовог ћалета, и запалила за Нови Сад, овај је немилице кренуо да деље и алкохол. Судба је курва, but, life goes on. Срећа у несрећи је то што је Урошев ћала био ликчина, ринтао је као коњ и саградио кућу на два спрата. Први спрат има три собе, кухињу, и купатило. Исто то има и други спрат. У њему живи Урош, први спрат издаје студентарији и од тога има месечни приход од 300 јура. Има и тезгу на бувљаку на којој продаје пластикарију. И то му је остало од ћалета. Пластикарија, кад се све сабере и одузме, доноси му приход од 400 јура месечно. Собе плус тезга, једнако је 700 јура. Урке живи ко гроф. Са 700 евра месечног прихода у Лесковцу си гроф, и те какав! Зато он по цели дан чеша јаја и боле га бриге за све. Родио се човек под срећном звездом. И нека је. Првенствено због тога што је, и поред свих својих мана и лудила, ортак до јаја.

 - Пењем се на степенице Уркетове гајбе, а из његових врата управо излазе две мрак рибе. Пролазе поред мене, смешкају се, „ћао“ - поздрављају, „ћао“ - одпоздрављам. Не осврћем се за њима, иако желим. Није по бонтону. Јебеш бонтон. Окрећем се, а два предивна дупета у тесним шорцевима спуштају се низ степенице, скрећу лево, и улазе у просторије предвиђене за студенте. Какав срећник ова Ксалолчина. Упадам у његову собу и затичем га за столом. Брије кокс.

- „Шта радиш то кретену?“

- „Управо сам примио две нове стиденткиње. Оног билдера сам љубазно најурио. Мота ми се ту по јазбини и дворишту с оним напуцаним телом. Глуп је ко курац. Све што зна је да диже оно олово од сто кила. Мисли да ће му то надоместити онај кратер што има у образовању. Какав муфлон. Јутрос је отишо...“

- „Питам те за то што трпаш у ту носурду, кретену један. Јеботе муфлон!“

- „Ајде седи и не сери.“

- „Који ће ти то курац, брате?“

- „Шта си ти, психијатар? Јеси дошо по ауто или да ми држиш сеансу?“

- „Дошо сам по ауто. Дај кључеве!“

- „Чекај, бре, чекај. Мораш да ми помогнеш нешто.“

- „Неам времена. Журим!“

- „Ајде не сери. Требаш ми да спустимо онај двосед из дневне собе.“

- „Где да га спустимо?“

- „Доле, у собу новопримљених студенткиња. Муфлон је отишо, собица је спремна, али јој хвали још један кревет. Не могу да допустим да ми се клијенткиње гужвају у једном кревету. Морам да им обезбедим све услове, девојке морају да уче! То је младост и лепота Лесковца, а и повећава ми приход.“

- „Добро, бре, добро. Ајд да пребацимо тај кревет па да палим.“

- „Чекај!“

- „Шта је сад?“

- „Узми прво један лајн, требаће ти снага. Тежак је то двосед.“

- Кокаин. Зајебана дрога. Имао сам пар блиских сусрета с њом, с њим. Енергичан, причљив, еуфоричан, раздражљив и бизарно зајебан. Под коксом ти се јебе за све, лебдиш, дотичеш небеса од фиктивне среће, као да постоји нека друга сем фиктивне, али, увек оно „али“, уколико претераш може да ти сјебе срце, или мозак. За-је-ба-но! Но, један лајн учиниће да стварно дођем са облацима по моју малу Марију. Марија! У јеботе! КАСНИИИИИМ....

- Шмркнуо сам лајн и брзом брзином с Уркетом снео двосед у „студењак“. Урке и ја смо ту собу летос средили цакум-пакум. Двосед је лего ко кец на десет. Две мрак студенткиње, једна плавуша, друга црнка, с телима Џесике Албе, отварају неки француски коњак и пуне четири чаше. Пичка им материна балава! Маторци их послали на едукацију, за коју су пљунули подебелу цифру са много нула, а оне? Оне јебозовним телима, приде коњак, ни мање ни више но француски, троше туђе паре и оргијају. Урке седа за сто, лоче коњак и заводи плавушу. Плавуша се задовољно смешка, срче коњак и шамара Уркетов поглед својим, мора се признати, величанственим атрибутима. Црнка одлази до угла собе, тркељише по компу, пушта Cranberries - Wake up and smell the coffee, има укус што се тиче музике, враћа се за сто, узима две чаше скупе француске скаламерије, једну пружа мени, другу приноси својим уснама, смеши се и чека да журка крене. Ја имам карту за журкицу, преда мном савршена студенткиња, коњак, кокс увелико осваја моју мождану кору, у позадини Cranberries, нумера Wake up and... Ја не могу јебено да верујем! Шта ја то радим? А Марија?

- „Дај кључеве!“ - препао сам Уркета.

- Док је он збуњен вадио кључеве од аута из џепова, ја сам дрмнуо коњак, кад је већ фрај, извинио се црнки, уз брзоплето и сметено оправдање, оставио празну чашу на сто, буквално отео кључеве из Уркетове шаке, која је тек напустила џеп, и буквално излетео из куће, као метак. Јебеш журку, авион црнку, коњак и конак. Чека ме анђео у људском телу од деветнаест гимназијских годиница, смарагд очима, и с именом Мајке Божје. Све указује на то да не смем да зајебем ствар. Прво, ако зајебем, испашћу највећи мамлаз на кугли земаљској, друго, навући ћу на себе превише непријатеља. Већ су ми за грбачом две љуте баке и један дека, који се можда колеба због оног другог деке, мог деке, још ми само хвали да се замерим Богу, Исусу, и његовој кеви, а и она Магдалена Исусова би се одмах ту умешала. И НАТО, и Пентагон, и КГБ, и НАСА, и ЦИА, и БИА, и Садам, и Бин Ладен, и Гадафи, Милошевић, Тито, Хитлер, Стаљин... су пичкин дим наспрам ових величина са небеса. Ове друге ко јебе, оне прве не бих волео да имам за непријатеље. Никад! С њима бих рађе у савез.

- Улетео сам у ауто, креснуо мотор, и нагазио гас до даске. Срећа те Урке има џету, да је неки прдолино... Превише, превише касним. Бацио сам поглед на телефон. Нема позива, нема порука, добро је. А можда и није. Касним проклетих 15 минута. Вероватно ме Марија напичкарала и завукла се у свој чардак. Сад више неће хтети ни да чује за мене. Који сам ја муфљуз. Прелетео сам Дубоки пут, прошишао поред главне Поште, као тане пробио раскрсницу, ко их јебе, ја имам предност. Или можда не? Ма ко их јебе! Нека трубе... и нека га дувају. У Јужноморавских бригада ме зауставило јебено црвено светло. Мајке му га црвене набијем! Комуњарска улица, комуњарско светло, шта очекивати од њих. Наравно да ће да ти рокну нож у леђа. Ух, те комуњаре... И даље владају пичка им материна! Ајде више, глупи семафоре! Жуто, гас! Бела џета лети кроз Нишку улицу, ја под коксом, и све изгледа као да стварно долазим са облацима. Само још да ме сачекају два смарагд ока. Ајде небеса, помозите. Са вама сам ушао у савез. Одјебо сам све најјаче земаљске организације, иако могу да ми избуше буљу за секунд. Оп, ево је гајба. Али пред њом нико. Само то не, само то не... Упаркирао сам џету и изашао из аута. Осврнуо сам се лево-десно, али од Марије ни трага, ни гласа. Бацио сам поглед на њено двориште - ништа, на кућетерину - ништа. Е јебем ти... Брзо сам извуко из џепа телефон и окренуо њен број. Јебеш поруке, сад сам под коксом и могу све!

- „Еј, Марија!“

- „Реци.“

- Уф. Мирише ми на типично одјебавање.

- „Овај... управо сам стигао...“

- „Касниш.“

- Ех тај глупи женски трип. А кад оне касне? Тад ником ништа, јел да?

- „Мало сам... имао сам неких... овај... непредвиђених... Али сад сам ту! Чекам те испред!“

- „Хоћеш орден за то? Ја сам те чекала 20 минута па ништа.“

- Дал је могуће? Анђео се претворио у Луцифера.

- „Имао сам мало проблема са облацима, знаш, нису тачно знали твоју адресу па сам морао да их наводим.“

- „Неће ти то помоћи.“

- Чини ми се да је малкице омекшала. Пар секунди тишине за маневар.

- „Није лако бити Исус, знаш. Чим сам кренуо с облацима људи су ничице кренули да падају преда мном. Помислили су да је апокалипса почела. Неки су ме молили да им ударим печат. Одсечно сам их одбио рекавши да се за штамбиљ обрате Јовану. А онда су ме заскочили слепи, глуви, кљасти... Нисам могао да одбијем. Морао сам да их лечим. Ипак сам ја њихов Господ, зар не?“

- Која јефтина фора. Уопште не знам одакле ми све ово, ваљда од кокса. Пригушено смешкање са друге стране жице говорило је да фора и није тако лоша.

- „А јеси ли све слепце излечио?“

- „Нисам све. Рекао сам им да ме чека анђео и да морам да журим.“

- „Ти си лош месија.“

- „Хеј, нико није савршен.“

- „Господ мора да буде безгрешан!“

- „Безгрешан да, савршен не!“

- „А јадни слепци?“

- „Излечићемо их успут. Исус иде напред, Марија за њим. Тако стоји у писму. Тако мора да се збуде!“

- Кикот с друге стране. Претворио сам Луцифера у анђела. Ја сам стварно Исус. Накоксани Исус. Шта серем, бре? Опрости боже.

- „И?“

- „И?“

- „Хајде Марија, крени са мном да напишемо Нови завет 2 део.“

- „Хе, хе, хе.... Ти си потпуно луд. Силазим за минут.“

- Yes, baby! Ма све је супер. Краљица Марија стиже за минут, а онда... Правац природа! У јебем ти, заборавио сам сангрију! Нема везе, купићу успут. Угасио сам телефон и убацио га у касету. Нико не треба да узнемирава Исуса док је са својом Маријом! У ала сам се жешће убацио у овај трип с Исусом. Како беше она божја заповест? Аааааа... Не узимај узалуд имена Господа Бога својега. Да, али ја не дирам Бога, већ Исуса! Али он му је син! И зашто каже имена? Зашто не каже име? Можда под тим подразумева и себе и свог сина!? О не! Шта ћу сад? Ма кул је све. Ја сам с њима у савезу. Прекрстио сам се и пољубио крст који је висио на ретровизору Уркетове џете. Протркељисао сам му касету да видим шта има од дискова у штеку. Треба ми нешто попут лагано, опуштајуће. Да видимо асортиман: KOSHEEN, Astral projection, Adam Beyer, Prodigy... Човече, има ли овај лудак нешто лагано? Црвена јабука, превише лагано. Прљаво казалиште - жемо! „Ми плешемо, ла ла ла ла...“

- На капији се појављује Марија. ЧО-ВЕ-ЧЕ! Она је стварно анђео. Одмах сам излетео из џете и отворио јој врата. Глумим џентлмена.

- „Још се ниси извукао за кашњење, само да знаш.“

- ЊЕ, ЊЕ, ЊЕ... Женско је женско. Увек мора да тороче. Нема везе, лагано затварам врата, заобилазим ауто и седам на место возача. Периферним видом видим да прикрива осмех. Само не знам шта јој значи тај осмех. Ма није битно, лепо јој стоји. Све док је у мојој џети, то јест Урошевој, али док је ја возим. Палим мотор и крећемо. Казалиште променило песму, сад иде Мој бјели лабуде. Бјели да, али анђео, а песма није пригодна за ову прилику. Вадим диск, бацам га на задње седиште и покушавам да из касете извучем нешто друго. Лева рука на волану, лево око кроз шајблу мотри на саобраћај, десна рука пребира по дисковима уз помоћ десног ока.

- Фору одвајања ока научио сам још као мали у основној, левим сам буљио у свеску, а десним у наставницу из енглеског. То је била риба до јаја! Увек је долазила с неким минићима, чак и кад је напољу био минус. Одмакне столицу од катедре, завали се у њу и прекрсти ноге. А ноге... ЗЗЗЗЗ.... Бутине севају. Намерно сам се гурао у првој клупи, само да јој будем што ближе, а она као да је знала, окретала је своје јебозовно тело ка мени и стално крстила ноге. Час лева преко десне, час десна преко леве, а између БУМ! Доњи део Давидове звезде. Носила је гаћице разних боја, црвене, црне, беле, зелене, а једном је била и без њих. УУУУ... што је то било лепоооо... Почео сам да пуштам корење, а вићгла је излетео из коже, удара главом о клупу као блесав. Онда ме наставница прострелила погледом.

- „Борисе! Дижи се да одговараш!“

- Где сад да се дигнем у пичку материну. Све и да хоћу, не могу. Он се диго, а ја због њега не могу. Јој срамоте. Цело одељење буљи у мене, а ја снагом мисли покушавам да спустим њега, а дигнем гузицу са столице. Неће па неће, ко за инат.

- „Борисе!“

- Наставница крешти, ја пропадам у земљу и пичка јој материна баш! Док ми је прикивала поглед за њене ноге било јој је арно, а кад се мени диго, она би да ме бламира. Намерно је то радила, сигуран сам! На крају нисам устао и добио сам један ко врата, срећом за полугође. Од тада више нисам седео у првој клупи кад смо имали енглески, бежао сам у задњу, али сам научио фору с очима. Све има своје предности и мане...

- „ПАЗИ!!!“

- Лелеееее... Зграбио сам волан и снажно цимнуо у десно. За длаку сам избего камион. Вратио сам се у своју траку. Нем и збуњен. Уопште ми није јасно како сам упао на леву траку. Превише сам се занео. Јебем ти наставницу и енглески и основну и...

- „Шта ти је јеботе? Како то возиш? Оћеш да погинемо?“

- Уф, Марија. Опет сам се цимнуо, заборавио сам да је на сувозачком, заборавио сам да сам у колима. Јеботе, шта се ово догађа??

- „Не знам... не... Волан није добар! Има луфт!“

- Које дебилно оправдање. Морао сам да зауставим ауто, пошто има луфт. Саћу морати да шатро чепркам нешто испод хаубе. Глума је мајка мудрости, стрпљење је једно од њених кћерки. И Марија је напустила џету. Стајала је поред аута и пушила цигарету. Била је видно потрешена. Јеби га кад је стрејт ушла у саобраћајну за мало несрећу. Ја сам био под коком и либо ме рацку. Чепркао сам нешто по оним кабловима око карбуратора, иако знам да то нема никакве фезе с луфтом у волану. А џета уопште нема луфт, за толко се разумем, а чак и да има луфт, ја не бих знао где требам да гурнем руке и поправим тај квар, који заправо уопште и не постоји. Жив сам се погубио. Не знам ни шта размишљам. И шта сад? Глумим, шта ћу.

- „Ниси нормалан! Могли смо да погинемо!“

- Марија се стварно била препала и морао сам да престанем с глупим чепркањем испод хаубе и да јој се нађем. Обрисао сам руке влажном марамицом, која је завршила на задњем седишту Уркетове џете, и пришао сам јој. Гурнуо сам јој прсте у локне и палцима јој миловао образе.

- „Не брини Марија, анђели не гину!“

- „Само ти сери!“

- Нисам очекивао такав одговор, али сам га заслужио. А шта ли сам очекивао? Да ми падне у загрљај можда? Умало нисам убио то предивно створење. Јебем ти моју расејаност. Добро сад, шта је ту је. Идемо даље. Загрлио сам је, извинио јој се, рекао да не брине и сместио је у ауто. Одвезли смо се до маркета, купили сангрију, две чаше, пошто сам ја мајмун заборавио да их понесем од куће, неке карамеле, пљуге и још неке ситнице. Затим смо свратили до пумпе, дао сам 350 динара пумпаџији и рекао:

- „Сипи за све паре!“

- Није се насмејао, мирно је узео црево и кренуо да точи гас. Или је навикао на овакве мамлазе као што сам ја, или се зентао од мог накоксаног погледа. Зенице су ми се рашириле ко пиксле, а лице ми је изгледало као да сам управо јебао Наоми Кембел. И сам бих таквом прећутао. Никад се не зна. Десетак минута касније већ смо били ван града. Овога пута возио сам лагано, обе руке су биле на волану и оба ока гледала су на пут који се пружао преда мном; лево око је с времена на време кроз ретровизор пратило остатак саобраћаја. Марија је из касете изчепркала Рибљу Чорбу и пустила песму Како је лепо бити глуп. Да ли је алудирала на мене? Не знам. Ако јесте, онда стварно има добар смисао за хумор. Прошли смо Манојловце, затим мост, подно кога је протицао ауто-пут, након њега Јужна Морава, и скренули десно за Рајно поље.

- „Ниси ваљда луда да се стидиш, што си ме прогнала источно од раја, бар се насмеши када ме видиш, остани ђубре до краја...“ - рокао је Чорба, а Марија је уживала. Само... не идемо источно од раја, већ у само поље раја. Испред викенд насеља скренули смо десно и спустили се крај потока који се уливао у Јужну Мораву. Предивно место. Упаркирали смо се и изашли из аута. Испред нас текао је поточић, изнад поточића брдашце прекривено шумом, за леђима нам непрегледна поља и брдашца прекривена зеленилом и разнобојним цвећем. Дар природе. Далеко од града, далеко од гунгуле, далеко од људи, далеко од штеточина. Извукао сам ћебе из гепека, Урке га увек чува у гепеку јер често и он прави излете по природи, простро сам га испред џете, мислим ћебе, избацио вино, чаше и остале слаткише, и све то лепо поређао по ћебенцету док је Марија разгледала околину. Потпуно се била ослободила и опустила после оног за мало удеса. Добро је. Чорба је дубао из џете, ремек-дело је смењивало ремек-дело, а ја сам попунио чаше сангријом и отворио карамеле. Марија је завршила разгледање околине, а онда се, коначно, сместила на ћебенце крај мене. Кренули смо да љуштимо сангрију, прву боцу, друга је чекала у џети, за сваки случај, смешкали се и уживали у чистом ваздуху. Природа, сангрија, Марија, ја, кокс у мојим венама, Чорба у џети, баш прави земаљски рај. Слистили смо прву боцу и ја сам отишао по другу. Чорбу сам заменио Негативом и Ивана је кренула свој Танго, а ја, с новом боцом сангрије, ка Марији која се већ била загрејала од оне прве. Ова ће да је дотуче, а и мене ће, богами. Живот је чудо!

- „Као крв црвена ружа у рукама, као хаљина њена...“, као сангрија у нашим венама, и док сунце полако залази на запад, Марија лагано улази у мој загрљај...

„ ... њена судбина је да његова остане, заувек...“ Да. Само да Марија остане у мом загрљају заувек. Нема грешних мисли, нема погрешних потеза. Моја рука је у њеној коси, она у мом загрљају, њене смарагд очи гледају у мој врат. Полако је привукла своје усне мојим и нежно, веома нежно ме љубила. Додир њених усана био је као додир свиле. Мекан, нежан, сјајан. Полако Борисе, немој сад да засереш! Пусти нек она води плес, нек иде докле она жели и ништа преко тога. Само једном у животу анђео ти слети у загрљај. Чувај је Борисе. Борисе волино, склони ту шаку са њеног дупета! Добро је, прстићи су испод мајчице, чешкају леђа анђелу, анђео ме љуби, анђео има проклето савршено дупе, дупе, дупе... Склони шаку мамлазе! Марија се не буни, можда јој одговара, али немој да си џукац Борисе. Размишљај. Опуштена је због сангрије, зато се и не буни. О боже, нека престане иначе ћу да прснем. Ма шта курац да престане! Нек настави. Нико је силом не тера, сама хоће, па нека крене. Само опуштено, она води игру...

- „Дуго лутала сам сама и бежала од свега, мислила сам боље је бити хладнија од леда, ал овај пут без одбране пуштам те у моје снове, сад сам сасвим збуњена. Не знам шта се дешава, земља је тако далека, ал немам страх од летења, јер нисам сама...“

- Гледао сам у те смарагд очи, биле су усијане од сангрије. Рукама се упирала од земље, тачније ћебета. Моја десна шака држала је њену леву сису. Била је таман, и десна, обе су биле таман. Ни превелике, ни премале, него таман, ко чаша за шампањац. Левом шаком држао сам савршено чврсту десну кришку Маријиног дупета. Стала је. Одједном. Загледала ми се равно у зенице. Шта јој је сад кој мој? Ајде збуњена, само настави, све је по пс-у. Стани Борисе, она води игру. Океј. Склонио сам своје шаке са њених предивних делова тела и гурнуо их у њене локне. Ништа није рекла, само се скинула с мене, навукла мајчицу, и устала. Е до курца! Значи ништа од карања. Кој ли јој је андрак? Стајала је крај потока и зурила у њега. Јебем ти поток! Пришао сам јој с леђа и загрлио је.

- „Извини...“ - прошапутала је.

- „У реду је.“

- „Није.“

- Који ли ће курац мени све ово. Полако Борисе, можда мала има неку муку.

- „Ја сам...“

- Почела је да дрхти.

- „Хоћеш да те одвезем кући?“

- „Нећу! Хоћу да ме саслушаш!“

- Па нисам ја, бре, инспектор!

- „Слушам те. Кажи.“

- „Ја сам... Имала сам неку везу, знаш...“

- Сви смо ми имали неку везу.

- „ ... Он је био... диван. Био је тако добар, све док нисам пристала да спавам с њим...“

- Кога, бре, брига Марија с ким си била. Јаооооо... какве су ове жене.

- „ ... То је било на екскурзији у Будимпешти, имала сам 17 година. Био ми је први пут. Били смо већ 6 месеци у вези и он је стално почео да ме смара са тим како би коначно требали да спавамо...“

- Па и ја бих попиздео за 6 месеци. Јел знаш ти колико је дуг тај период?

- „ ... На крају сам пристала... Али сам заборавила на кондом, а и он је... Стварно је био балавац.“

- Па што га ниси едуковала, Ево?

- „Не знам зашто ти ово уопште причам...“

- Не знам ни ја.

- „ ... али... некако ми се чини... осећам се опуштено у твојој близини. Некако... чудно опуштено. И зато сам мислила да би то требао да знаш. Не желим да испадне после како сам те лагала. У овом граду живи много мајмуна...“

- Превише.

- „... и вероватно ће неки од њих намерно да ти пренесе тај мој грех, а ти би ме, наравно, презрео после тога...“

- „Марија, јел можеш, молим те, да избациш дигресије и конкретно ми кажеш то што те мучи?“

- Изашла је из мог загрљаја и окренула се ка мени. Гледала ме је и презриво и збуњено у истом моменту.

- „Ако ти не испричам целу причу, можда ћеш све схватити погрешно.“

- „Сви смо ми у животу грешили. То нам је у бити, мислим нама, људима. Тако смо скројени. Нема невиних. Важно је само да никог ниси убила.“

- О боже, није ваљда рокнула тог балавог дефлоратора? Тог џелата њеног химена.

- „Нисам никога убила“ - насмешила се, само на трен.

- Добро је.

- „У ствари...“

- О не.

- „ ... јесам...“ - почела је да плаче.

- У јеботе. Стварно га је рокнула. Подигла је поглед и прострелила ме њиме. Сузе су јој се сливале, али сам се, поштено, усро од тог погледа убице.

- „Убила сам га, или је... на неки начин. Убила сам... то... својом одлуком.“

- Ова није нормална. Сангрија јој је јебала кеву и сад ме овде навлачи ко кондом на имагинарни курац.

- „Марија, ајд, молим те, пређи на суштину.“

- „На суштину?“

- „Да.“

- „Тај мој дечко ми је направио дете, кад смо били тамо на екскурзији. Кретен није умео да га извади на време...“

- Па што га ти ниси извадила, професорко сексологије

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 06 Decembar, 2011 17:06
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Па што га ти ниси извадила, професорко сексологије?

- „ ... и тако сам остала у другом стању. Када сам сазнала да сам трудна, одмах сам га обавестила, а он је побегао као пичка. Одмах се исписао из школе и запалио ван града, не знам где, а и не занима ме.“

- „Марија, суштину, молим те.“

- Почео сам да губим стрпљење.

- „Нисам знала да ли да задржим дете или не. Ломила сам се месец дана, а онда сам схватила да не желим да родим дете те смрдљиве пичкетине.“

- „И?“

- „И... урадила сам абортус.“

- „Абортус?“

- „Да. Али потпуно легално!“

- Да. Легално си рокнула бебу ни криву, ни дужну. Баш супер.

- „Отишла сам у болницу с кевом и сестром, објаснила све доктору, потписала документ, а пошто сам била малолетна морала је и моја кева то исто да учини, мислим да да сагласност и то... и онда сам то учинила. У почетку ми је било тешко, али... некако се човек навикне... ваљда научиш да живиш с тим... некако.“

- Добро. Можда је тако и најбоље. Да се чељаде родило, расло би без оца. А и шта да тражи на овом свету, свету очаја и страдања? Глад, беда, ратови, клања, убиства... Који ће му то курац. Боље је тако. У њеној утроби је рај. Човек једино тада и живи. Од кад се зачне па све док не испадне из пичке. Чим дете напушти мајчину утробу, напустило је рај. Овако су га бар убили у рају. Боље и то, него да гледа овај земаљски пакао, пакао у Србији, пакао у Лесковцу... Уопште му то није потребно. Да сам ја онда знао да ћу напустити мајчину рај материцу, убио бих тамо самог себе. Нисам знао, јеби га. Зато сада и живим у овом паклу. Јебем ти живот!

- „Борисе?“

- „А?“

- „Шта си се замислио толико? Осуђујеш ме јел да?“

- „Не. Ни најмање.“

- „Зашто си се онда толико замислио?“

- „Мислим да је тај твој дечко, бивши дечко, обична пичкица. И да том детету...“

- Застао сам. Нисам више могао разложно да размишљам. Па деца су једино што вреди на овој усраној планети. Једино! Али, с друге стране кад погледаш, та деца касније порасту, па онда прерасту у разне Милошевиће, Караџиће, Шешеље, Туђмане, Изетбеговиће, Харадинаје, Тачије.... Јебем ли га! Нисам паметан.

- „Шта Борисе?“

- „Молим?“

- „Шта том детету? Рекао си: и да том детету... Шта?“

- „Мислим да си донела исправну одлуку. То сам хтео да кажем. Мислим, живот је тек пред тобом, а за децу никад није касно. Ето, то сам хтео да кажем.“

- Не знам да ли сам баш то хтео да кажем, али нешто у том фазону сигурно јесам. Она је млада, интелигентна, занимљива, лепа, прелепа. Мучила би се с тим дететом... Мучила би и себе и дете. Боље је овако, а и добро је што јој кева то зна. А и била је искрена према мени. Толико искрена да ми је већ на другом изласку поверила, верујем, своју најмрачнију и најинтимнију тајну, сем ако ме не ложи ко гусана.

- „Мислиш да сам донела исправну одлуку?“

- „Да. Мислим да јеси.“

- „И? Шта сад?“

- „У ком смислу?“

- „Па, хоћеш ли сад да ме одвезеш кући и кажеш ми да ћеш ме обавезно сутра назвати, а да одмах затим седнеш у своју џету и побегнеш од мене главом без обзира. Јел то значи та исправна одлука?“

- „Не сери, бре!“

- Уф. Излете ми. Па јеби га кад сере.

- „Мислио сам...“

- „Не, у реду је. Нећу да ти се наљутим. Ја сам рекла своје, хтела сам да знаш... да сазнаш од мене, а не од неког мајмуна или мајмуницу. Твоја је одлука да ли ћеш да одеш.“

- „Где, бре, да одем?“

- „Па од мене.“

- „Од тебе?“

- „Да.“

- „Не пада ми напамет!“

- „Сигурно?“

- „Сигурно.“

- „Па, шта ћеш сад да урадиш?“

- „Сад? Сад ћу да те одвезем кући, да се одмориш, а сутра ћу да те назовем чим се пробудим!“

- „Да, баш ти верујем...“

- Окренула се и пошла према колима. На тренутак сам био збуњен. Ја стварно желим да је назовем сутра, али она изгледа мисли да је ложим. Кренуо сам за њом.

- „Марија!“

- „Ајде вози ме кући. Да завршимо с овом маскарадом.“

- Ушла је у џету и залупила врата. Продрмала је Уркетов ауто. Срећа па је џета била чврста, иначе би се распала од овог Маријиног садистичког потеза. На брзака сам покупио ствари и убацио их у ауто, сео у џету и стартовао мотор. Кренули смо за Лесковац. Марија је искључила цеде и мени није падало на памет да га укључујем. Ко зна какав би курцшлус избио после тога. Возили смо се ћутке кроз мрачне путеве који су водили ка мрачном Лесковцу. Срећом на друмовима није било пандура па смо безбедно стигли до Маријине куће. Да смо којим случајем набасали на керове, шлајфовали би ме до ујутру, што због сангрије у крви, што због вутре у гаћама, а и џета није имала атест за плин. Ајд што би најебо ја, него би најебо и Урке, ни крив, ни дужан. Ја би заглавио творза, или би ме опаучили по џепу с неком ултра зајебаном цифром од казне, а и дозвола би отишла на неко време, а Урке би пукнуо за атест. Али, срећа је овога пута била на мојој страни. А можда ми је и Марија талија.

- Угасио сам мотор и окренуо се ка Марији. Хтео сам да је пољубим и кажем јој да ћу је заиста назвати сутра чим отворим очи, али је она одмах напустила ауто и без поздрава нестала у мраку свог дворишта. Био сам помало збуњен и много, много изнервиран. Па пичка јој материна, бре! Ја јој пружио подршку, а оне ме одјеба ко џукелу. Заправо, осећао сам се као магарац, само што нисам реко: ИААА!! Ма ко је јебе, на крају крајева. Ја ћу свој део договора да испуним. Позваћу је сутра, а она како хоће. Упалио сам мотор и кренуо ка Радничком. Двадесетак минута касније, упаркирао сам се у Урошево двориште и чим сам изашао из аута зачуо сам музику која је као блесава допирала из Уркетовог студењака. Нисам ни бацио поглед у правцу студентске журке, већ сам испрескакао степенице и упао код Уроша на гајбу. Али од Уроша тамо није било ни трага, ни гласа. Гарант је та Ксалолчина доле с оном студентаријом. То и личи на њега. Није ми се ишло доле. Завуко сам руку у џеп и потражио мобилни да позовем Уроша, али оћеш! Заборавио сам фон у касети џете. Ајд назад Борисе, блентовчино једна. Брзо сам измотао фон из аута и окренуо Уркета, али се глувча није јављао. Вероватно је пијан, или дрогиран, или не чује од музике, или... Из студењака се измигољила она савршена црнка од данас, она с коњаком, она...

- „Еееееј... Види ти ко је стигао!“

- Да, мени се обраћала. И мени се приближавала. И...

- „Касниш сметени!“

- У мајке јој га набијем! Ја сметен... Мајке ти га балаве!

- „Јеси ли се коначно одлучио да нам се придружиш или ћеш опет негде да испариш?“

- „Јел Урош тамо?“

- „Јесте. А што? Јел ти без њега не смеш да уђеш?“

- „Не, него требам да му вратим неке кључеве.“

- „Ајде са мном. Показаћу ти где је Урош, ако те само он интересује...“

- Интересује ме и твоја пичка, кад је већ нудиш на широко. Е, ове данашње клинке, не знају ни дупе да обришу, ал зато знају да га јашу без премца. Ееееееее.... Распашће јој се пиздурина до 25. а онда ћу да је питам шта ће тад.

- „Идеш ли?“

- „Наравно.“

- Она је ишла напред, ја за њом. Моје очи на њеном дупету, врашки добром дупету. Ух, степеник, два, три, четири, а гузови се трљају један о други, а она ме гледа крајичком ока, смешка се, ја подижем поглед са њеног дупета и усмеравам га ка њеној руци пруженој мени. Прихватам је. Црнка и ја, држећи се за руке, улазимо у студењак.

- „Ми не идемо никуд и не радимо ништа, ми смо једна велика хипнотисана гомила, ал ја знам тај кључ, ја познајем ту браву, откључаћу и ставићу ти свашта у главу, ја могу да те забавим, ја могу да те слудим, ја могу да те успавам, ја могу да те будим...“

- Грува Партибрејкерс, али је party without break. Пар момака, међу њима одрани Урке, и мноштво пичака расуто унутар целог првог спрата. Алкохол, вутра, и преглупа Ксалолчина која снифује по снегу наочиглед тих потенционалних разносача гласина. Луда, блесава будалетина. Упали смо, црнка и ја, али нас нико није ни приметио. Па нормално да нису кад су се одрали од разноразних опијата. Ово им је изгледа припрема за колоквијум. О да, стасавају нови млади дегенерици Србије. Бацио сам Уркету кључеве од аута и рекао му да иде у клоњу ако хоће да трпа кокс у њоњу. Међутим, накоксани Урке није ме најбоље чуо, па ми је тутнуо лобеску у руке, а кључеве од џете стрпао у џеп. Изгледа да ме тако сконтао. Није било сврхе убеђивати се с њим, а није било ни времена, јер је црнка управо дахтала за мојим вратом с флашом Џека у рукама. Зграбила ме за дукс и повела у своју собу, мени добро познату; Урке и ја кречимо је и сређујемо два пута годишње. Затворила је врата и села на двосед који смо јутрос, тачније у дубоко послеподне, скинули са спрата и довукли овде. Отпила је два добра гутљаја, ал мала има дизну, и пружила Џек мени. Прихватио сам, а како да одбијем, отпио пар гутљаја те прескупе џибре са запада и рекао:

- „Само трен.“

- Изашао сам из собе и отишао у купатило. Закључао сам врата, сео на веце шољу, размотао фолију с коканиђом, истресао један повећи лајн на веш машину, остатак смотао у фолију за касније и ставио у џеп. Сролао сам омот од гузиц-папира и шмркнуо линијетину лобеске. Лобе ми је пробило носурду и заболо ми се у мозак. Изгутао сам кокс на брзака, откључао врата купатила, прошо кроз ходничак и вратио се у собу у којој ме је чекала... ОООООУУУУУУЈЈЈЕЕЕЕАААААА.... полугола савршена странкиња студенткиња домаће производње. Зграбио сам Џек, отпио још пар гутљаја, кокс ме је управо шутнуо у адреналинску еуфорију и места за даљу причу није било. Заносна студенткиња са зашиљеним сисама збацила је остатак срања од гардеробице с тела, клекнула на колена, рукама се ухватила за страницу двоседа и нудила ми себе од позади. Оставио сам Џека на оближњи сточић, скинуо сву ону глупу одећу испод које се скривао мој напрчени фалус. Кокс и Џек су ми измасакрирали мозак, напунили ми муда Цар-Душановом силином и ја сам се као коњ бацио на понуђену ми кобилу, која је већ испуштала сокове из своје стиднице која се ничег више није стидела. Црнка је дахтала као ненормална. Hey baby, careful with that oxygen! Шчепао сам је за гузове и набио јој га до јаја, била је скроз отворена за новог посетиоца.

- „Аааааах...“

- О да, само ти дахћи, да видиш како чика Борис кида системе.

- „А А А А А А М М М Х...“

- „Ролам џок на леђима њеним, јака шема, дим, два, три и ево стиже сперма, да прогута све одавно беше спремна, док им прскам сисе свака ми је верна...“               - ААААХАХАХАХА.... Мора да је Ксалолчина пустио Bad copy. Какав лудак, али кога боли обрва кад сам ја у сред Венереееее... Клик. Урке је упао у собу... Клик. Правио је линије по њеним леђима... Клик. Гутао сам Џек као луд... Клик.

 

                                                                         Наставиће се....

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 06 Decembar, 2011 15:56
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Када сам отворио очи нашао сам се у свом кревету. Одмах сам га препознао, пре свега по својој искривљеној кичми од сјебаног душека, затим по скрцкању мог разјебаног кревета, који је чинио то јебено скрцкање чим отворим очи, а кад зевнем кревет као да је рокнуо земљотрес од 5,3 рихтера.

- Не знам како, али сам се пробудио у свом кревету. Буљио сам у модро црвеној мрљи на плафону своје собе, која је тамо не знам како доспела. Вероватно је неки кретен у стању тоталног пијанства направио ту мрљу од неког усраног вина. Можда сам тај кретен био и ја. Не знам... све је могуће. Дешава се то. Човек се нариља као мајмун и онда не зна шта ради. Јеби га!

- Протезао сам се по кревету своје собе и у једном тренутку мој зашамућено сањиви поглед пао је на зидни часовник који је тртљао да је 14:37. Ако је веровати сказаљкама време је било тачно. Да би се у то уверио морао сам да подигнем своје укочено дупе са неудобног душека, отворим прозор и осмотрим ситуацију. Пришао сам до прозора, подигао ролетну, а сулуда светлост сунчевих зрака рокнула ме је директно у зенице и заслепила ме на читава десет минута. Морао сам да чучнем на паркет, леђима окренут прозору, како бих се прибрао. Јебене сказаљке јебеног часовника су биле у праву. Опет сам преспавао већи део дана. Ко га јебе и онако нисам имао паметнија посла. После десетоминутног привикавања на дан и повратка у реалност, отворио сам прозор и склопљених очију удисао топли ваздух који је нежно дојахавао негде са јужне стране града. Покушавао сам да се присетим где сам синоћ лутао и шта сам радио, али узалуд, осим белине и неких нејасних обриса нечијих непознатих лица ништа друго није извирало из мојих спржених сећања. Одустао сам. Обукао сам тожу шортс и лагани плави дукс и отишао да приставим кафу. Рокнуо сам две кашичице шећера и две кашичице кафе, промешао и чекао да проври. Трајало је бесконачно дуго. Да бих скратио време припалио сам цигарету и чепркао по рачунару, тражећи неку ствар за добро јутро, добро подне или шта је већ било у том тренутку. Пронашао сам Струку, пустио песму Срећан дан и опичио до максимума како бих комшијама, које су ме углавном мрзеле, протресао бубне опне, а и како бих разбудио себе да не закунтам, јер кафа би убрзо требала...

- „УФ!!! Јеботе, кафа!!!“

- Добро је. Стигао сам у последњем тренутку баш када је узаврела кафа дошла до ивице џезве и спремала се да прекорачи тај праг који би мом шпорету јебао матер. Искључио сам ринглу, сипао кафу у огромну црвену шољу из које највише волим да пијем, мислим кафу, угасио стару и припалио нову пљугу. Струка је већ променио песму и сад је комшијама дрндао мозак нумером Спусти је доле. Дивно.

- Изашао сам на терасу, спустио шољу с кафом на сточић, завалио се у фотељу и припалио нову пљугу. Стара је догорела и остала згужвана на дну пиксле. Сркутао сам кафицу, увлачио димове Дринџе и негде у суседној згради једва чуо комшију који је покушавао да надјача мој нови сараунд систем звани „убица можданих нерва“, али курац. Његово озвучење било је тотално јадно у односу на мој сараунд. Глупи комшија пустио је неки љигави шунд са усраног производа вашљиве гранд непродукције и после непуна два минута изгубио мали музички рат. Мој хип-хоп је победио његову усрану кичерицу и поражени комшија се повукао са фронта, угасивши одвратно срање које му је силовало јадне звучнике. Задовољан овом малом победом за човечанство, ал великом за мене, довршио сам кафу, угасио цигарету и отишо да згужвам неки сендвич.

- Струкини стихови су и даље одјекивали у мом стану: „Екипа је у клубу, сви су погледи на теби, једним окретом заведи нас све, дигни је горе, молим те, мала, ајде још једном то изведи, једним покретом наведи на грех, спусти је доле...“, а ја сам халапљиво прождирао свој сендвич с неким саламуром и младим сиром који ми се топио у устима. Када сам завршио са ждрањем отишао сам у клоњу, опрао зубе и смањио тон на рачунару. Затим сам зачуо куцање на вратима. Нисам желео да отворим, али како упорни куцач није престајао са својим трипом морао сам да отворим и скинем га с курца. Намерно сам сјебао звоно како ме не би истресало из коже сваки пут кад би неки мајмун лего на њега. Отворио сам врата и на њима угледао приказу са подочњацима до пупка и очима с друге планете.

- „Ајде, бре, више педерко један мали! Дреждим ту пред вратима ко неки поштар!“

- Препознао сам приказу по гласу. То је био мој најбољи ортак Ксалол. Он се заправо зове Урош, али смо га прозвали Ксалол, јер је те лекиће гутао сваког дана у ненормалним количинама како би остао нормалан у овом поремећеном граду.

- Ксалол је ушао и сместио своје дупе на мој тросед. Наредио ми је да му скувам кафу, а ја сам га отерао у курац, то јест, одречно сам га одбио речима:

- „Кувај сам! Ко те јебе!“

- „Зашто то?

- „Зато што сам ја малопре себи скувао, а ти си закаснио. Јеби га! Сад се сам снађи.“

- Урош је устао и отишо да скува кафу, а ја сам сео на тросед и почео да ролам буксну. Таман сам припалио индо, а Ксалол је дошао са шољом вреле кафе у рукама, која се испаравала ко парна локомотива, и сео до мене. Пушили смо индо, а он је пио своју локомотива-кафу. Да ми је да знам колико ли је само кафених кашичица збутао у џезву, јебем га неекономичног.

- „Јели Лол, јесе ти сећаш где смо се ми закуцали синоћ?

- „Ма немам појма... кога уосталом боли курац.“

- „А и то што кажеш...“

- Кад је индо дошао до самог краја Урке ме је терао да му рокнем шат, у ствари, он је стално то радио. Чим би џук био при издисају он би одмах почињао с тим својим триповима „дај шат, дај шат“, као неки кретен. Смарао је. Толико ме је смарао да ми је у једном тренутку дошло да морам да бирам: или да му забијем говњиву веце четку за шољу у уста, или да му дам тај шат-два и да га скинем с курца. Урадио сaм ово друго. Можда највише због тога што ме мрзело да идем до клоње по веце четку. Помислио сам тада у себи да при пушењу марихуане строго и одсечно избегавам Уркета. Ту мисао сам бацио у фасциклу за „проверити“, јер, на крају крајева, Урке је мој најбољи ортак и не могу тек тако да га одјебавам, бар не због шата. Толико као његов друг могу да му учиним. Па ваљда зато пријатељи и постоје, да се међусобно припомажу и разумеју. Па да...

- Елем, после Уркетових усраних шатова, ја сам се завалио у кревет и почео да пребирам по фасцикли „разонода“ и нађем нешто чиме би се Урош и ја занимали тог послеподнева и вечери. Урке је седео до мене и чешао јаја. Не знам шта је под тиме тачно мислио, али у једном тренутку, дак сам пребирао по фасцикли, мој ортак, Урке Ксалолчина, буљио је у паклицу Дрине, и нежно додиривао своја јаја док је имао онај блажени осмех. „Онај“ блажени осмех.

- Вратио сам се својим мислима, упорно покушавајући да нешто смислим, јер шашољење јаја до мене почело је да ме забрињава. Поготово због оног блаженог осмеха. Нисам могао да се сетим ни где смо били синоћ, ни шта смо радили, ама ничег, баш ничег. И зато је ситуација постала жешће забрињавајућа. Толико забрињавајућа да је почела мучно да ме мучи. Лукаво сам завукао руку у шорац и нежно препипавао сопствени рчма. Јебеш му матер, човек никад није сигуран шта све мож да му се деси. Ево рецимо, Уркета знам од кад знам и себе, читав живот смо провели заједно, али онда дође тренутак, неки чудно зајебани тренутак кад те обузме нека врста сумње да, можда, човека до себе ипак не познајеш сасвим добро. Уркетови трипови његовог несвесног лудила понекад ескалирају до крајње тачке ненормалности, па није у стању ни да се контролише. Нагута се шаком ксалола и натанкира јетру алкохолом, не бирајући никад врсту, већ оно - дај шта даш. И онда глеј му алиште.

- Након што сам установио да је моја гузица сасвим невина, прекорио сам себе због грешних сумњи и извинио сам се Уркету, наравно, у себи. Као награду за то што ме ортак није обљубио у стању моје несвести, отишао сам до кухиње, отворио фрижидер, и мом пријатељу из дана слине, налио чашу густог од брескве. За мене шипак, јер је у његовој чаши испала и последња кап из тетрапака. Узео сам чашу и вратио се у дневну собу, спустио чашу на сточић испред Уркета, уз оно „изволи“, а он је био врло пријатно изненађен. Уз оно „хвала“, и даље је шашољио своје мошње, али мене се то више није тицало. Мој анус је и даље био невин, хвала ти боже, а то где је наксалолисани гурао синоћ своју патку, баш ме заболе. То је његова ствар.

- „Добар ти овај густи“ - похвали сок Урке и крену да га цевчи.

- „Немам више. То је била задња“ - брзо сам изговорио, не правећи паузу између речи.

- Лудак би слистио целу чашу, а после би тражио још, зато сам морао на време да га упозорим да рационално развуче тај сок што дуже може. Ал џабе! Урке га је посисао. Мислим сок. Муфљуз. Сад нек буљи у празну чашу, ко га јебе.

- Завалио сам се у свој тросед и прекрстио ноге, ставивши их на површину сточића. И даље сам покушавао да смислим шта би могли да радимо. У томе ме је упорно ометао Урош. Кењао ми је зашто немам теве да може као човек да прелиста канале кад дође код мене. Мислим да сам му једно милијарду пута објаснио да ми се јебе за теве и све што се догађа у тој смрдљивој кутији, али узалуд. Он је наставио да декламује позитивне стране тог пластичног говнета и није имало сврхе прекидати га. У ствари, није било пожељно прекидати Уроша кад крене да беседи, јер је тад опасно зајебан по околину. Не воли човек кад га прекидају. Да је којим случајем у том тренутку на мојој гајби упао свети Петар и само помислио да прекине Уркетово излагање усмене теорије позитивне стране теве пријемника, овај би га моментално испичкарао напоље, а можда би га и пребио у ходнику. Ко зна. Зато сам ја ћутао и гледао своја посла, не слушајући, али и не прекидајући лудог Уркета. Тада ми је зазвонио телефон. Невољно сам бацио поглед на екран и угледао непознати број. Наравно да се нисам јавио. Не јављам се непознатим бројевима. Никад. Шта знам ко је. А и шта ме брига. Чим је број непознат, то је нешто непознато, а кад је нешто непознато, онда ја не желим у то да се петљам. Једноставно. Смрдљиви телефон је упорно звонио, а ја сам га упорно игнорисао. Ја сам био у повољнијем положају од фона, јер је мене у том тренутку за њега реално болела кита, а њему је, колико видим, веома стало да му се јавим. Е па, нећу! И баш да видим ко ће дуже да издржи. Урош се мимиком чудио мом трипу да се не јављам непознатим бројевима, али се говором није у то мешао, међутим, мој телефон га је прекинуо у беседи, а то је њега почело страшно да нервира. И то баш оно, максимално страшно. Било је само питање секунди кад ће ми пребити телефон. Због безбедности мобила морао сам да се јавим. Пичка му материна! Смрдљиви телефон је победио у нашој интерној игри терања ината један другом и то због будалетине до мене.

- „Да?“ - увек се тако јављам на телефон и никако другачије, јер увек се нађе неки некултурни шупљоглавац који после културног „молим“, убаци тривијалну фразу „опалим те голим“, и зато је увек безбедније оно „да“. Могао бих ја саговорнику с друге стране жице да одговорим „и ја тебе целим да те развеселим“, али би се онда то развукло до унедоглед. Зато је најсигурније оно једноставно „да“.

- „Хало? Борисе?“

- Женски глас, мени - непознат.

- „Да.“

- „Еј, ја сам. Шта радиш?“

- „Ништа“ - нисам имао појма ко је.

- „Мислила сам да ћеш да се јавиш, ал тебе нема па нема. И рекох да те окренем.“

- И даље не знам ко је, али женски је глас па настављам разговор.

- „Ма, хтео сам... али, овај... нешто сам био заузет. Шта има код тебе?“

- „Ништа посебно, пијем кафу и тако...“

- Пребирам по сећању и покушавам да докучим чији је ово глас. Оно што знам је да немам девојку већ 6 и кусур месеци, и знам да ништа јебо нисам већ два месеца; ако нешто и јесам јебо, тога се не сећам те се то и не рачуна; а оно што не знам је: ко је глас са супротне стране жице? Трипујем да је неко ту рибу наговорио да ме зове и ложи па ми се сад тамо, где год да су, кезе и спрдају се са мојим разјебаним можданим склопом. Не могу да провалим глас.

- „Јел важи још увек онај твој позив за биоскоп?“

- Пресекла ме је као мачем с тим питањем. Који курчев биоскоп? Који позив? Ништа ми није јасно.

- „Наравно“ - одговарам иако не знам зашто.

- „Наравно, ако се ниси предомислила“ - не знам зашто сам ово сад убацио. Ал добро, кад ме већ дркају нек им буде.

- „Па, мислим да те не бих звала да сам се предомислила.“

- Јебем ти Борисе твој распали мозак.

- „Па да...“

- „И?“

- „Шта и?“

- „Па кад се видимо?“

- „Кад ти одговара?“

- „Кад почиње филм?“

- Превише питања и с моје и с њене стране. Конфузија у глави подигла ми се до максимума. Уопште не знам кад почиње филм. Не знам ни који се филм даје. Ништа не знам. Који сам ја кретен.

- „Оног тренутка кад ми кажеш време и место где да те сачекам.“

- Зашто ли сам то реко? Ал није ни битно. Осмех с друге стране жице деловао је опуштајуће.

- „Па, рецимо... у седам.“

- Ја на број, ти на мој.

- „Где?“

- „Па, испред биоскопа.“

- Превише, превише „па“ у том гласу. И све ми личи на неку жешћу спрдачину и већ видим себе насанканог. Али шта је ту је. Ма нек иде живот...

- „Ок, договорено.“

- „Важи, ћао!“

- „Здраво!“

- Веза је прекинута. И шта сад? Тек сад ме хвата паника. Тек сад сам се сетио да сам синоћ био ко зна где и радио ко зна шта с лудим Урошем. Шта ако сам синоћ увредио тај женски глас, па се она докопала мог броја, завела ме ко младог мајмуна и вечерас ће њен набилдовани дечко да ми се најебе милосне мајчице. Јебем те Борисе, колко лоше ово још може? Ма ко га јебе! Неће ми бити први пут у животу да ме неко пребије. Рескираћу па куд пукло да пукло.

- Урке и ја смо звизнули још по једну кафу, а онда смо и поварили топа на мојој тераси. Најлепше и најбезбедније место за гудрање. Кутак слободе заштићен шаторским крилом на предњој страни тако да се од споља ништа није могло видети. А ту је било и додатно обезбеђење. Цвеће. На све стране, и лево, и десно, и напред, и позади. Све уредно смештено у саксијама. Прави рај. Волим цвеће, пазим цвеће, а пази и оно мене од радозналих комшијских трач очију. Ништа не могу да виде, а верујем да им је то преголема мука и да их жешћа несаница трпа због неинформисаности шта се дешава у ушушканом хангару моје терасе.

- Џукс ме скроз спржио. Жив сам се улепио и почео да се церим ко блесав. И Урош и ја, заједно, као кретени. И то је трајало. Кад смо се некако сабрали и малкице уозбиљили прешли смо у собу, не дневну него ону где књавам, пошто ми је тамо био рачунар. Урош је засео за рачунар и покушавао да се снађе у времену и простору. Једва је погодио винамп. Али ту је настала друга мука. Чепркао је и чепркао и тражио нешто, али није знао шта. На крају сам му отео миша и кликнуо Марчелов фолдер. Албум Трећа страна медаље и мнооооого тога занимљивог. Пустио сам песмицу Три жеље и Марчело и Филтер екипа су кренули, наравно, сараунд до краја. Јебање комшијских турбо фолк бубних опни никада није на одмету. Припалио сам пљугу и затражио од Уркета да ми да пет ксалола, за сваки случај. Урош је испуцкао блистер и наставио да ровари по компу, а ја сам с ксалолима кренуо у купатило. Успут сам покупио пешкир, ћега, фармерице и дукс. Ушао сам у купатило и одмах рокнуо свих 5 комада, а онда душирање, па биоскоп, или пребијање. Видећемо шта ће бити. Углавном, пет ксалолчића довешће ме у стање апсолутне равнодушности, и мој дух ће бити миран чак и ако ме буду пребијали. Него, ко ће сад о томе да мисли. Сад иде душирањееееее... и прање зуба. Можда се и збуде тај биоскоп, па би ваљало да зубићи буду колко-толко чисти. Зар не?

 - Било је тачно 19:00, кад сам се укопао испред Дома културе. Ксалоли су ме жешће шибали и био сам тотално опуштен. Чекао сам, а нисам знао ни кога, ни шта. Напољу је било пријатно, мај на све стране и мноштво шетача. Бар ћу имати сведоке уколико добијем преко пичке. Мало ћу да их тужим, а можда и добијем коју кинту, као одштету за претрпљени бол и страх и лакше телесне повреде. Оне теже не бих волео, ма која да је цифра у питању. Јебеш паре ако те осакате за сва времена, зар не? А онда сам се сетио нашег јадног судства. Жива мито установа. Коначно ми је дошло из дупета у моју канабис наксалолисану главу да ћу, сем пребијања, добити и један повећи курац и од стране судија и од стране батинаша. Ови ће да подмажу пандуре и судију, а ја ћу да трпим зајебани бол поломљених органа док стављам хладне облоге на место убода. Јебем ти демократски Лесковац. Само да убоди буду што мањи, молим те боже.

- „Еј...“ - зачуо сам женски глас иза својих леђа.

- Пролетеше жмарци кроз кичму док сам се лагано окретао ка том женском гласу. А онда, изненађење! Мала, црна, локнаста, зелени дукс, широкана лоне, старке. Око ње није било никог. Ух... Одахнуо сам.

- „Па, здраво Борисе!“

- Опет оно „па“. Али сада су то „па“ изговарале најлепше зелене очи које сам икада видео у свом животу. Мала је до ја-ја.

- „Еј... здраво...“

- Нисам јој знао име. Морао сам да глумим да је познајем, иако је први пут у животу видим. Питам се шта ли је само нашла у мени, на мени. Немам мишиће, немам лове, нисам ни нешто леп. Јебем ли га. А она, анђео. Место батина, анђео. Хвала ти, боже.

- „Филм почиње тек у осам. Да се прошетамо мало...?“

- „Ајд...“

- Кренули смо низ Булевар, ја и крај мене анђео. Живот је лееееееп, нанананананааааа... Прошли смо крај шоп-Ђокићеве куће, прешли улицу и кренули ка централном парку. Све време сам глумио да је итекако познајем и да тако лепо лице не бих заборавио ни мртав. Како серем кад ми годи. Убацивао сам је да крене с неком причом од синоћ, јер сам предпостављао да смо тада и разменили бројеве телефона, што се и испоставило као тачно. Само, како то да ја нисам уписао њено име? Па наравно да нисам кад сам био у стању несвести, тоталне блокаде ума. Луди Урке и ја смо синоћ заглавили на рођендану у кућном амбијенту код неке њене другарице. Како, не знам, ал није ни битно. Углавном, зелене очи су ми испричале оно најбитније. А то је да нисам испао сом, чак сам јој био и необично интересантан. Ко ли је луђи од нас двоје? Ја интересантан? Ма, живот је леееееееп...

- Прошли смо кроз парк, прешли преко Трга револуције, испред моста скренули десно, низ степенице смо се спустили до кеја, нашли слободну клупицу и сместили се. Клинка се распричала. Има 19 година, добро је. Завршава Гимназију, одлично. Откида на рок и хип-хоп, прекрасно. Жели да студира језике. Шта више пожелети? То предивно зелено око...

- Биоскоп у Дому културе, једини преживели, она и ја. На платну филм: Монтевидео, Бог те видео. Крај мене анђео са смарагдом у очима, Бог је видео... и поживео. То је било прекратких два сата и кусур минута у мом животу. Узгред, филм је био до јаја. Раааадоојеееее... Кад Бјела прави филм то врца камење. Елем, пљунуо сам за карте, семенке и јебену кока-колу, коју је мала љуштила ко блесава. Остао сам без динара у џепу, али нисам жалио. Било је за све паре и било је незаборавно. И филм и она.

 - Било је близу једанаест када смо изашли из биоскопа. Имала је предиван осмех. Боже, које сам ја то добро дело учинио и када? Нема везе, заборави. Да је водим негде на пиће, немам лове. Да је позовем на гајбу, нећу да испаднем џукац. Али, морам да глумим. Јебига, такав је живот.

- „Знаш... ја бих сад морао да кренем кући. Мислим, немој да ме схватиш погрешно. С тобом бих радо на доживотну робију, али... - покушах да убацим кеца из рукава - ... морам сутра рано да устанем, знаш, требам баки да окречим собу и кухињу, а ту има доста посла“ - бака ми је иначе мртва већ пуних пет година, али до сад ме је добро служила, нарочито у оваквим ситуацијама. Само да и вечерас прође жвака и свечано обећавам да ћу сутра отићи до њеног гроба да јој запалим свећу.

- „А, твоја бака живи сама?“

- „Ахам...“

- Бака лежи сама у свом ковчегу, дека такође. Хтели би они да се споје, ал их спречавају захефтани ковчези. Те шаблоне смислили су неки људи и ја немам везе са тим.

- „И ти бринеш о њој?“

- „Трудим се колико могу. Имам доста посла, али чим нађем луфт, одмах трчим до ње да јој се нађем.“

- Да нисам мало претерао?

- „То је баш слатко...“

- Жвака је прошла. Живот је лееееееп...

- „Знаш, моја бака је умрла прошле године... Деку и не памтим, он је умро кад сам имала две године...“

- И мој такође. Ето додирне тачке.

- „ ... Знам како је било мојој баки, била је сама и тужна, и да нисмо биле мама, сестра и ја, не знам како би она то све прегурала. Много сам је волела...“

- О не. Шта ми је ово требало. Један мртав дека и две мртве баке плус још један мртав дека, али он је на мојој страни. Дека и једна бака њени, друга бака моја. Вероватно се горе мрште и пљују ме што сам такав лажов и покварењак. Шта ми је ово требало? Само да ме не куну, баке су склоне томе, чак и кад су мртве. Уздам се у мог деку да ће наговорити њеног деку, који ће баке, надам се, одговорити од дрвља и камења које се спремају да баце на мене са онога света. Али дека је њен, то је његова унука! Најебо сам. Нисам ни помислио да дижем поглед ка небу. Шта га знаш, баке су зајебане. Можда ме рокну неким метеором, моја, што тако једем говна и што ни она ни ја не памтимо кад сам јој задњи пут отишао на гроб, а њена, што јој дирам унучицу. Вероватно ми сад читају моје покварене мисли. Кунем се, нису толико покварене. Нису бако, тебе ми!

- „Волела бих да упознам твоју баку.“

- НЕ, НЕ, НЕЕЕЕЕЕ.....

- „Други пут.“

- Ако се сад извучем...

- „Па онда, кад већ журиш, ја ћу да узмем такси. Чујемо се сутра, а?“

- Какав, бре, такси?

- „Ма отпратићу те ја до куће. Таман да се прошетамо... лепо је време.“

- „Оке...“

- Дал би рекла „оке“ да сам је позвао на гајбу. Е, Борисе, коње!

 - Солидарност, далеко у пизду материну, али не жалим ни једну препешачену стопу. Та мала је толико савршена да сам одлепио на њу. Све ми се код ње свиђа и прича, и ход, и осмех, и смарагд окице, и старке, и све. Полако Борисе, само опуштено. Стигли смо испред њене гајбе. Не, то није гајба. То је кућетерина на три јебено велика и широка спрата. Ил јој је ћаћа политичар, ил дилује хорс, треће нема. Скинуо сам поглед с те вилетине и пребацио га на најлепше смарагд очи које сам икада видео. Весело су ме посматрале. Да ли да је пољубим или не? Стајао сам као укопан. Чинило ми се да погледом продире кроз мене и урања ми у душу. Да ли ме чита погледом? Ко је она уопште? Кажипрстом сам јој дотакао малић, нежно га помиловао, а онда сам јој додирнуо косу. Те предивно смеђкастоцрне локнице.

- „Онда се чујемо сутра?“ - излетело ми је.

- Можда још није касно за пољубац. Још увек је стајала преда мном и још увек су моји прсти шетали по њеним локницама.

- „Важи! Јавни се кад завршиш кречење код баке.“

- Опет та бака.

- „То је прва ствар коју ћу да урадим после кречења.“

- Још увек је ту. Пољуби је Борисе. Сад, сад...

- „Па, чујемо се сутра.“ - окренула се и пошла ка кући.

- Е, јеби га. Ништа од пољупца. Прошла је кроз масивну капију црне боје и лагано корачала стазицом која је водила до улазних врата њеног чардака. Одједном је застала. Окренула се ка мени. Исцимао сам се. Шта је сад у пизду материну?

- „Bay the way, зовем се Марија.“

- Јооооуууууу... Осетио сам на мозгу ову вербалну шамарчину. Ал ми га је мала спустила. Зар сам толико био провидан? Ко целофан. Нисам знао шта да чиним. Коракнуо сам унапред, ни сам не знам зашто, а онда поново застао. Размишљај Борисе, кажи нешто. Кажи било шта, мамлазе један неопевани!

- „Ззззз...“ - било је већ касно. Локнаста је прекорачила праг своје гајбе и нестала иза затворених врата. Јеби га. Окренуо сам се и пошао својој кућици. Корачајући кроз разјебану Нишку улицу, коју су мизерно осветљавали тек сваки трећи лампион, остали никад нису радили, а нашој власт банди ДС, Г 17+, СПС, јебало се за све то, пребирао сам по мом мобилу из доба Јуре, тражећи број смарагд... Марије. Јеботе, има ли та цура бар једну ману? Пронашао сам њен број у примљеним позивима и одмах га укуцао у именик. Великим словима уписао сам... Како јој беше име? А да, Марија. Сутра чим отворим очи, одмах је зовем. Само да не заборавим да сам баки окречио гајбу. Опрости бако, и моја и њена. Немојте, молим вас, да ме згази неки пијани сисар за воланом по овој мрклој недођији. Ево, обећавам, чуваћу је као кап воде на длану, чуваћу је као око. Јебо те, ко да сам у некој селендри, а не у центру Лесковца, такав је мркли мрак. Само да стигнем читав до куће. Баке, бре, аман за аман!

 

                                                                           Наставиће се....

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 06 Decembar, 2011 04:45
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

-         -  „Jebeš govno!“ - rekoh sebi. - „Ko god da ga je ukrao može s njim da radi šta mu volja. Neka ga jede, neka ga jebe, neka ga mezi, šta god. Ionako ja tih govana mogu da neserem kolko ti duša ište. Serem, bre, 10 puta dnevno, i to sve zdrava govna, tako da jedno govno gore-dole neće mnogo da mi pokvari statistiku.“

-         - Tu sam se i oprostio od svog Ginis-govneta za čije pronalaženje sam bio spreman da dam i život, ako treba. I to sve zbog stare srpske zajebano ukorenjene, za strance još uvek nedokučive, reči: inat, iliti kurčenje. Mi Srbi smo i inače nadaleko poznati po kurčenju, čak i ako za to nema ama baš nikakve potrebe. To nam je, izgleda mi, u krvi, a deo tog sranja je, čini mi se, prešao i na mene. Šta ćeš, genetika je čudo!

-         - Elem, do svega toga došlo je sticajem čudnih okolnosti i to baš kada je danas, sasvim namerno, moj ortak svratio na kafu da ubije 2 sata svog života skrojenog od džabolebarenja. Ajd što me prekinuo u pisanju pesme, to mi i nije toliko krivo, ja ta sranja mogu da nažvrljam koliko hoćeš i kad hoćeš (kurčenje or vat?) nego me uvredio, bre! Za srce me ujeo! Jebem li mu... paprike!

-         - Zainteresovalo budalu šta ja to pišem i kome pišem, a ja, prkos me jebo, umesto da ćutim i da se pravim lud, ja se još raskurčio do neba i pohvalio mu se kako pišem neke članke (valjda se tako kaže) na nekom blogu (valjda se tako kaže) gde mogu da lupam gluposti kolko mi muda žele, a žele. I on zapeo da vidi pa da vidi, i ja mu pokazao. I zajebo se. Čim je video šta ja to radim, počeo je da se smeje ko blesav. Ja u čudu. A kad je ugledao koliko imam pročitanih članaka, njegovo smejanje dostiglo je vrhunac bezobrazluka, jer budaletina nije prestajala s tom svojom rabotom. Bio sam strašno nervozan, reko sam mu da sisa kurac i da odjebe sa moje gajbe. On mi je reko da jedem govna, onda smo se tu napušavali pola čuke, i ne znam kako, i ne znam zašto smo došli na temu „roman“, i da ja mogu da napišem taj roman za 96 sati i da sve to objavim u ovim člancima, onako u nastavcima (kurčenje definitivno) na šta je on odmah pružio ruku, u znak opklade, i rekao, citiram: „Ako ti napišeš roman za 96 sati, ja ću sam sebi da svršim u usta.“ Jebeš mu mater, možda nisam normalan ja, možda nije normalan on, možda obojica nismo normalni, al ja sam taj čin, gde moj ortak sam sebi svršava u usta, poželeo da vidim. Nisam feget, a nije ni on, nego nam taj smrdljivi inat nije dao mira te smo se obojica do krvi nakurčili i opklada je pukla. Najgore od svega toga je što ja sad to sve moram da pišem i objavljujem, pišem i objavljujem, pišem i objavljujem, i to sve u roku od 96 sati. Da sam barem reko 10, 15 dana pa i nekako, a ja, nakurčeni mamlaz, pljunuo za 96 sati i sad nema nazad. A nit imam ideju za taj roman, nit ja znam da pišem ta sranja, al jebeš mu mater, kad danas svako govedo može da napiše neki roman što onda to ne mogu i ja? Mislim da napišem roman a ne da budem govedo. Ako ona džiberka Isidora Bjelica može da piše romane, onda to može i svaki drugi žitelj ove naše planete Zemlje. Pa da...

-         - Kecao me verbalno ortak još nekih par minuta, kao ja neam veze s gramatikom, pravopisom, ne znam kad i gde trebam da stavim tačku, zarez i tako to, al sam se ja na to samo šeretski nasmešio, pomislivši u sebi kako me realno za to zabole patka, jer ti ovde, po ovim člancima, ti interpunkcijski kurci i nisu toliko važni, nema lektora, nema recenzije i ostalih džambo sranja. Sve što trebam da uradim jeste da pišem rečenice. Znači pišem objavljujem, pišem objavljujem, i to je to. U opkladi nije bilo reči ni o čemu drugom, sem o romanu za 96 sati. Udrvio sam inat i reko: „Će da ti dokažem sg!“ Kenjator se smejao još neko vreme, a onda je zapalio ko zna gde, a ja sam odmah seo na wc šolju i krenuo da smišljam ideju za roman. Inače ja na wc šolji dobijam najžešću inspiraciju. Oslobađam telo od govana, i hranim duh inspiracijom. Izuzetno zanimljiva stvar. I smislio sam, i ideju za taj roman i naslov. Pošto je tema slobodna odlučio sam se za naslov, ili naziv, kako se već kaže, „Short and sick life in dead Leskovac“. To i nije bilo teško izmozgati jer se tako u Leskovcu zaista živi. Ko ne veruje nek dođe i neka se sam u to uveri.  A imam i ideju za jebeni roman, samo mi treba ta famozna jebena prva rečenica... I smisliću je nekako, i napisaću taj usrani roman nekako, sve zarad toga da vidim kako moj blesavi ortak sam sebi svršava u usta. Jebote, ja stvarno nisam normalan! Jebem ti inat! Jebalo me kurčenje...

-         - A da, umalo da zaboravim. Ukoliko ne uspem da napišem i objavim roman za 96 sati, moraću, po drugoj tački, ili tačci, kako god, te naše opklade da se momentalno odjavim sa bloga i da više nikada, ali nikada ne uznemiravam bilo koji sajt (valjda se tako kaže) ovakvog tipa, kao i sve njegove čitateljke i čitaoce svojim idiotskim sranjima koje uredno slažem non-stop ko da sam pošandrcao, i kao da nemam pametnijeg posla nego da serem tu po netu kojekakve svoje budalaštine iz mog nenormalnog mozga. Dakle, ako uspem u svojoj nameri, gledaću gadan prizor koji ću sasvim sigurno da klipujem, a možda i objavim na jutjubu, a ako ne ispunim svoj zadatak, onda ću sve ljude, koji haraju ovde, osloboditi od mojih sranja, što ujedno može biti i jedno dobro delo budući da i nisam neki zanimljivi pisac, jer, kao što reče moj prijatelj, nemam zadovoljavajući broj čitalaca, to jest, mali, veoma mali broj ljudi se interesuje za moje koještarije. Ma zabole me patka. Ako uspem, uspeo sam, ako ne, onda ću nastaviti svoju misiju: kenjarenje po ekskluzivnim mestima i drkanje sa sistemom na sve moguće legitimne načine. Eto...

[ Generalna , Društvo , Život , Politika ] 05 Decembar, 2011 01:53
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Tuga. Spuštene roletne, prituljeno svetlo, suze mi se slivaju niz obraze. Palim, više ni sam ne znam koju cigaretu po redu. Zgužvan i snužden od muke i bola, mozgam ko bi mogao biti toliki nečovek da učini tako nešto nečovečno. Nije mi svejedno. Teško mi je, drhtim, bre! Znam ja odlično gde živim, ako se to životom uopšte i nazvati može. Znam da je Leskovac otišo, odavno već, u tri lepe vagine, pardon, pičke materine, znam da je Srbija otišla u krasan falus, pardon, kurac, i znam da je sve, pa čak i reč, izgubilo svaki smisao, al nekako me ipak boli, tu negde u predelu levog plućnog krila, jer nisam verovo da postoji tako nešto neverovatno bolesno, tako zverski podlo, kao ta stravična nepravda, taj psiho-horor zločin, to smak saznanje da neko može biti toliko govedo, da neko može biti toliki majmun, toliki bezobzirni primitivac da mi ukrade govno zbog koje sam se mučio čitava 45 minuta, kipujući ga, i to na najekskluzivnijem mestu u gradu. Ako je danas dotle došlo, da jedni drugima krademo govna, šta nas onda koj moj očekuje sutra!?

 

- Leskovac, 4. decembar, 20:47h.

- Lokacija: prag sedišta SNS-a.

 

- Iznenada me je preseklo, toliko jako, toliko zajebano, ali nisam mogo tek tako da ga bljucnem bilo kuda. Morao sam da mu pronađem specijalno mesto, negde gde će mu biti lepo i udobno, negde gde će se stopiti s okolinom, negde gde će pronaći svoju ekipicu i osećati se kao kod kuće. Jednostavno volim kad se moje govno oseća dobro, zato ja i kenjam isključivo na, ili po, ekskluzivnim mestima. I zato sam pokupio svoje dupe i dao se u potragu za prvom el grande lokacijom. Sva sreća te tragačina nije trajala dugo. Čim sam ugledao to spektakularno mestašce, odmah sam mu se prišunjao, u stilu SAJ-a, skinuo lone i ćega, sklopio kapke i krenuo da uživam u svom proseravanju. Vazduh je bio hladan i oštar, neki Celzijusev minus je bestijalno lajao, ali to nikako nije omelo ni mene, niti moje dupe da uživamo u svojoj internoj igri zadovoljavanja fizioloških potreba. Nervozni MPO, to jest muški polni organ, odnosno kurac, koga je razularena bešika baš krenula da iritira sa svojim maloumnim tripovima, krenuo je, silom prilika, da ispušta tekućinu, dakle močku, neki imbecili tvrde da je to urin, nema veze, ko ih jebe, i pre mog govneta završio šljaku, vrativši svoju glavu unutar njegove kože, dakle odžuljio se, diskonektovao, i zaspao na kesi, zapravo mošnjama, mislim mudima, svojim slatkim snom. A onda je krenuo i urnebes. Moje personalno govno startovalo je, u početku polagano a kasnije sve brže, što bi se reklo zasprintalo se, svoje kipovanje koje me dosta namučilo, preznojilo, a bogami i zabrinulo, jer je trajalo, i trajalo, i trajalo, činilo mi se beskonačno dugo. Nisam merio, tačnije, nisam uspeo da odmozgativno premerim metražu pokenjanog mi govneta, jer je neka umobolna kretenčina, neka stoka, neki ološ ukrao moje govno, iliti gomno, i to abnormalnom hiperbrzinom. Da mi govneta nema, shvatio sam tek kad sam se okrenuo da odokativno, pošto se mozak nešto zabrojao, (mozak ko mozak, kad ti je najpotrebniji on uglavnom zataji) premerim i pregledam svoj minuli rad. Istog trenutka sam se šokantno stresirao, srce je prestalo da kuca, vazduh je nestao, koža je postala preteskobna. Ja u neverici! Nema mi govneta, jebote! Srao sam jebenih 45 minuta, ako sam dobro sračunao, da bi na kraju zateko ništa. Jeza mi je dotakla svaki pršljen na mojoj kičmenoj moždini, neka zebnja mi se u hrskavice uvukla, izgubio sam moć govora, a pamet, ako sam je uopšte i posedovao, netragom je nestala, odneo je zaborav. Onako glup, mutav, uplašen i zbunjen novonastalom situacijom, navuko sam gaće na govnjivu guzicu, zaboravivši da pre toga obrišem rčma i celokupni predeo oko istog. Nisam ni stigo da prsnem zbog toga, jer sam se momentalno dao u potragu za NN počiniocem govnokradicom. Celi sat sam izgubio, landrajući se po ulicama i okolnim sokačićima, tražeći lopurdu koja mi je maznula moje rođeno govno. Glavu stavljam da je dužinski bilo za Ginisa.

- Elem, pljačkaša nisam uspeo da pronađem, te sam se, indisponiran svim tim užasom što me snašo, vratio svojoj kući ko posran golub. Doduše ja i jesam bio posran, tačnije ozasrat, jer bejah zaboravio da obrišem zadnjicu, pardon, guzicu. Zavuko sam se u korneru sobe i krenuo da lamentiram. Dugo i uporno. Plakao sam i ko blesav češao guzicu koja me je suludo svrbela. Mnogo minuta kasnije sam se setio da se onda nisam setio da obrišem bulju i skontao da sam, pri ulazku u kuću, zaboravio da prvo operem dupe pa da tek onda žalim za Ginis-govnetom. Sve sam uradio naopačke. E, tu mi je puko kurac! Besan ko Tadić, kad su ga nogirali iz kluba zato što je ušo u bazen da igra lastiž mesto vaterpola, (zbunio se čoek, dešava se, oće to kad se ne razmišlja blagovremeno) uleteo sam u kadu, izduširao se na brzaka, s posebnim osvrtom na ostatke rođaka mojega Ginis-govneta, koji su se raštrkali u predelu između mojih krišaka, kriški, guzova, kako se već to pravilno kaže, i seo da napišem otvoreno pismo Ministarstvu unutrašnjih poslova. Sve sam lepo složio u tom pismu, sve lepo naveo od A do Š kako se zaista i dogodilo, onako taksativno opisao ceo slučaj i decidirano potvrdio, više puta, kako me glupi panduri ne bi nanovo zamarali nebitnim pojedinostima, da mi je govno na silu oteto, nasilno oduzeto, otuđeno, kako već, i da ga pošto-poto želim natrag u svom posedu. To je moje govno i ja na to, po zakonu, imam prava. Ni u koga nisam upro prstom, nikoga nisam optužio jer zaista ne znam ko bi mogao biti taj paćenik, ali sam, kao sumnjivo lice, naveo Gorana Cvetanovića zvanog Mesko, zato što je on najpoznatiji govnojedač u čitavom Jablaničkom okrugu, a možda čak i šire. Hteo sam da navedem i Boljtu Konopčeta, ali sam odustao od toga iz jednog jedinog razloga, a to je, dokazano, činjenica da on nije govnojedač već govnoserač, jer je opšte poznata stvar da je, posle Gojka Veličkovića, Dragan-Slobodan zvani Kobac, naš „dragi“ načelnik zaboravljenog grada, najveći, dakle, govnoserač, zato što je nasrao planine i planine raznoraznih govana u i oko Leskovca (agrar-mentalitet, šta češ, naviklo to da sere gde stigne) te sam ga, u skladu s tim, i izopštio sa spiska sumnjivih lica. Tako da je sada na listi osumnjičenih samo Mesko, ali on, naravno, nije kriv sve dok se ne dokaže suprotno.

- Ovom prilikom bih zamolio MUP Srbije, pošto u PU Leskovac nemam, ali ni malo, poverenja, da reaguje u skladu sa zakonom, strogo odgovorno i profesionalno, i da što pre pronađe počinioca ovog krivičnog dela, jer ja zaista želim da znam ko mi je ukrao govno, i naravno, zašto je to učinio. Takođe želim da se počinilac, gore navedenog krivičnog dela, kazni maksimalnom kaznom zatvora koja je predviđena, za to krivično delo, ustavom i zakonom republike Srbije. Unapred hvala.

 

                                                                                     Obezgovnanjeni građanin

 

PS. - Kakav kurac humor, ovo je politika, bre! I ekologija! Da, da...  Tongue out

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 04 Decembar, 2011 16:42
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Овај расути Балкан партер

лежи непомично ко стврднути малтер,

а промаја га сече ко запети ласер,

пробија кроз тело и палица, и снајпер.

Најпре су те убили па ставили у лер,

а нама оставили само један једини шалтер,

мизерни, једва видљиви и мали,

милион смрсканих људи у редове стали,

и тек по неко главу промоли,

да види има ли шансе за тај живот бољи.

А с друге стране сивог шалтера,

чека смркнуто лице неоритера,

даје ти хрпу жуто-белих хартија,

за молбе, жалбе, евентуално питања,

а на одговор чекаш од јутра до сутра,

од сумрака до свитања бесомучна скитања,

бескрајне колоне промрзлих путника,

стоје у ред за попуну упитника,

а ветрометина пуста кљуца хиљаде болесника,

што чекају на право за живот који убија,

кида и пробија, боли ко доживотна робија,

у промрзле кости увукла се фобија,

па ко преживи чека тренутак одговора,

а од одговора се истог момента разочара,

јер у њему стоји пут преко мочвара до понора,

што скројише нам лица злобна, пуна отрова,

од нас само оста празна љуштура, скелет костура,

и сломљена потпора без отпора, и гле потопа!

Река карикатура, строј полтрона и фигура,

свесно поломљена срца у понор смрти гура,

а они несвесно свесни живе у немаштини,

хистерији, у превари живота, у гето прљавштини,

нестају, умиру у мистериозној мистерији,

исти им циљеви, борба за живот који не постоји,

ал се у тој борби борбом против себе боре,

зато им све горе, зато им све гори,

бесавесно главе секу једни другима,

у крви су до колена, па од пода до рамена,

постали су бесни црви, ко вампири жедни крви,

газе преко лешева само да би били први,

свети грех, свет од греха па све од грехова, бре, врви!

 

- Где си моја Србијо? Ја тражим те у песми,

оној зачетој на гусли, и Хиландарској чесми.

Где си моја Србијо? Светосавско светло,

ја тражио сам свуда твоје изгубљено жезло.

 

- Од нас је, бре, и ђаво диго руке,

заплако од муке па почео да се крсти,

пита се и чуди шта то раде луди Срби?

- „Сами себи копају рупе, у саргије мртве,

а живе у јаму, у кречану, на пољану,

да се не виде и нечују, заувек да нестану.

Зашто, бре, не престану, мени место није ту!

Они себи праве муке, они себи ваде чуке,

сами себи доносе глупе-убитачне одлуке,

само држе придике, само просипају критике,

од кад сам ту многе прошле су године,

ни прстом нисам мрднуо, а оне се стопиле,

а слушај ове приче, памти трагове на прагове,

смислили сами и лажи и преваре, убиства и отмице,

клања, ратове и пактове - ријалити игрице,

све су им краће те животне сатнице,

ја савршенији пакао ни под Шрумсом не би смислио.

Брат је брата убио због дворишне линије,

отац сина секиром због заставе и капије,

деле се на грбове, вере, боје, нације,

не мршти се бивши Оче, то нису моје заслуге!

Слушај даље сторије, да ти мука припадне,

комшија је комшу рокнуо због ограде,

посеко га косом због међе труле тарабе,

син је мајку ножем, због њене мале зараде,

а љубоморни муж, жену због ситне преваре,

похотни деда силово унуку из обести,

те због стида и пропасти пола села очисти,

а на крају и себе због своје неурачунљивости,

славе ратне злочинце, чине силне гадости,

ја им нисам потребан, сами иду ка пропасти,

немој да ме прогониш, јер ја одавде одлазим!“

 

- Где си Боже, Христе распети и свети,

да на светој земљи поново нам слетиш?

Где си моја Србијо? Где су наша деца?

Где је младост нестала? Где то суза јеца?

 

- Нема одговора ђаволу, нит за њим потере,

он се већ спремио, спаковао своје кофере,

јер нема намере да овде остане,

да га људи-убице због сопствених грехова прогоне,

и паразити-злотвори ђавола отераше,

па се и сами у ђавола претворише,

врата пакла отворише, зло пустише у наше двориште,

да нас разједа, терорише, и у пасмине прегрупише!

- Па гледај, бре! Гледај сва та лица бледа и хладна,

тај поглед крвав и гладан, и презрив и гадан,

гамад, накот вражији са чељустима Шакала,

шире хрпу вируса, гризу попут Гризлија,

ситно, брзо, кида опасно то око отровно,

у скупштини влада влада скројена од пирана,

и до сржи заразна, свим бојама намазана.

Ето то су наши закони, судије и устави,

и управни одбори, полицијски кордони,

палица у главу, гијом метак у масу,

у тужилаштву мито свесно смањује нам расу,

влада морталитет јер нам гине наталитет,

а медији стално лажу, наредбе власти што гноји,

наређења владе која ову целу причу скроји,

ал иза исте никада не стоји, него дане броји,

па другу аферу створи да прву изгори.

Ти проклети ђон-образи без скрупула на власти,

сервирају лаж у обмани, јер тако смо навикли,

не, немају савести, зато је народ под наркозама,

не, није их брига, шаљу смрт у превеликим дозама,

то брдо гована које каналише човек-сотона.

Погледај те убице, пробисвете, цајзле, клице,

обични смрадови и љиге, а поседују све,

спремни да сруше те, тебе Србијо да униште,

сева мржња до сржи, цело српство се на уљу пржи,

па ко дуже издржи да се не испржи,

а све се руши и слама, сунце се губи, настаје тама,

за деструкцијом помама, цела недођија на стубу срама,

развратна хрпа готована без блама

све темеље руши, пали, и Бога су издали,

мантије гузице своје за дукате су продали,

народ се гуши, дави, у хорору земља пропала,

отворена Пандорина кутија из које нада је нестала,

на улицама хиљаде мумија, хиљаде курви и бленурија,

субверзијом навукли страх, остаје само пепео и прах,

и један закључак: ништавило, раздор, раскол, крах...

                        .... КРАЈ!!!

 

- Где си моја Србијо? Моје Привиђење,

продато нам Косово, распето на Лобање.

Проклета си Србијо, зачета си грехом,

корен се изгубио, убили те свесно...  Cry

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 04 Decembar, 2011 11:55
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Живимо у току свога сна,

ходамо у мислима своје маште,

срећни смо када лажемо себе,

гледамо свет туђим очима,

слушамо савет туђих ципела,

славимо неке догме бесмисла,

радосни у тренуцима заблуде,

бежимо од реалности,

која нас тихо убија,

бежимо од срца стварности,

то је права стварнофобија.

Градови полако нестају,

куће нам све дубље тону,

деца наша нечујно умиру,

улице су порушене, лампиони се гасе,

тама осваја наше душе...

Индоленција је победила,

јер се бојимо истине,

сећања су нам забранили,

предатори из скупштине.

Постали смо срболибрија,

лаж нам храни равнотежу,

та нас болест полако убија,

ко Креон Антигону у кратеру.

Ми смо синови европског дома,

градили смо га свима за пример,

а сад стојимо испред капије,

и од чукун-унука чекамо пријем.

Подељени смо у шест врста,

међусобно се брзо сатиремо,

и губимо корен нашег крста,

коме се веома често заклињемо,

јер хрлимо ка болесном безнађу,

које нас усхићено дочекује,

хрлимо ка гротлу свог екгзодуса,

ми смо уникат смртофилије.

Мржња је победила, јер се бојимо љубави,

либералност нам је забранила,

организација: зулум-манћари.

Живела шареницо, лажи нас и даље,

ми кличемо страдању, небески смо народ,

разум нам је отео патриотски код,

а пинкофили нас верно вуку у раље.

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13  Sledeći»