Priviđenje

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Сутрадан, негде око пола осам ујутру, дошао сам у бункер, избацио књиге и сређивао их. Кркица је кувао кафу и хвалио се како ће данас тачно у 15:00 да снима порнић. Све је уговорио, све је спремио и једва чекао тројку. Био је видно узбуђен. Тачно у 08:00, пред тезгом је стала Марина. Шокирао сам се. Нисам се надао томе. Пипкала је прстићем једну књигу и ћутала.

- „Кажи Марина, шта ти треба?“

- „Дошла сам да ти се извиним... за оно јуче...“

- Подигла је поглед. Опет утачкане зенице. Опет је узела доп. Да није узела доп, не верујем да би дошла.

- „Јел могу да уђем?“

- „Можеш.“

- Марина је ушла у бункер и села за исту столицу као и јуче. Као да је дошла на сеансу, само... ја нисам психијатар. Крки је упитао Марину хоће ли кафу, она је рекла да хоће, какву, слатку, Крки је приставио кафу и сео да доврши своју која се већ била охладила, као и моја. Сео сам преко пута Марине, пио лед кафу, пушио цигарету и мотрио на тезгу. Кркензи је завршио Маринину кафу, послужио је, затим довршио своју и таман хтео да припали пљугу, ал су натрчале муштерије и зајебале га. Док је Кркензи шљакао, ја сам шатро записивао неку поруџбину и изгледао толико занесен у тај посао да Марину опште нисам примећивао, као. Гледао сам је левим оком. Сркала је фукс, пушила цигарету и кришом ме посматрала. Желела је нешто да ме пита, али није знала како да почне. Прво правило је било да она сама започне разговор, јер мене то више није интересовало, односно јесте, али ја сам се правио да није, како бих је потстакао да призна да је џанки, да прихвати посо који јој нудим и да почне са скидањем. Или тако или никако другачије. Џанки мора да призна себи да има проблем, то је први корак, затим мора да убеди себе да се лечи, то је други корак, и да крене с лечењем, то је трећи корак. После тога важна је само јака воља, чврста жеља, изолација од свих који имају везе с хорсом, зидање срушеног карактера, и оживљавање скрушене душе. Све је то тек почетак. Морала је да начини први корак. Чекао сам.

- „Јеси прихватио извињење?“

- „Да нисам ти сад не би седела ту.“

- „Јуче си био пријатељски настројен, а данас ме уопште не констатујеш.“

- „То је било јуче, данас је овако.“

- „Како?“

- „Јуче си ми рекла да гледам своја посла, и ја то управо радим.“

- „Јуче сам погрешила, данас сам ти се извинила. Пошто си прихватио извињење...“

- Спустио сам папир и оловку, окренуо се Марини и пажљиво је слушао. Било јој је непријатно и била је равнодушна у истом тренутку. Равнодушна је била због хорса, а непријатно јој је било вероватно због тога што жели нешто да ме пита, а не зна како да почне. Морао сам да јој помогнем.

- „Кажи слободно све што имаш на уму.“

- „Хтела сам да те питам... ако се ниси предомислио, за ону понуду. Да ли још увек важи?“

- „Коју понуду?“ - правио сам се луд.

- „Па, понудио си ми посао. Потребан ми је и хтела сам да те питам да ли још увек важи та понуда?“

- „Важи, али ако прекинеш с тим срањем које трпаш у њоњу.“

- „Договорено! Кад почињем да радим?“

- „Не иде то тако.“

- „Него како?“

- „Ти знаш како. Чим будеш била спремна, крени.“

- Марина ме је дуго гледала. Нисам скидао поглед са ње. Онда се приближила са све столицом на пет сантиметра од мене и кренула с признавањем проблема.

- „Океј. Ја сам наркоманка. Имам проблем и желим да га решим. Хоћу да се лечим. Можеш ли да ми помогнеш?“

- „Могу, али мораш да се придржаваш свих правила која ти будем поставио. Не брини, нису то срања из болнице и осталих шатро лечилишта. То су моја правила, али врло јасна и мораш строго да их се придржаваш иначе нема ништа од нашег договора. То што си мени признала да си џанки, то је океј, али мораш то исто и себи да признаш. Мораш чврсто да решиш у својој глави да желиш да се лечиш, да убедиш себе да ти то можеш, а моћи ћеш, само уколико то заиста желиш.“

- „Добро. Која су правила?“

- „Прво, прекидаш сваки вид контакта са било ким ко има везе са хорсом...“

- „Не могу...“

- „Зашто?“

- „Рекла сам ти да дугујем лову и морам да је вратим. Зато ми и треба посао.“

- „Колико си дужна?“

- „150 евра.“

- „Коме?“

- „Не могу да ти кажем. То је друкање дилера, а ја нисам друкара.“

- „Гледај овако! Сад идемо на пиће у неки кафић. Позваћеш тог твог дилера и рећи ћеш му да дође у кафић да му вратиш лову. Ја ћу да ти дам тих 150 евра. Ајде идемо!“

- Марини сам успут објаснио да од овог тренутка не сме више да узима доп, јер ћу да јој радим тестове на свака три дана. Ако је тест позитиван, завршавамо причу, ако није, настављамо борбу. Позвао сам Уркета телефоном и рекао му да ми набави метадон и ксалоле у мало већој количини. Тиме ћу лечити Марину. Договор је био да се у бункеру нацрта у шест ујутру и да радно време завршава у пет послеподне. После посла ја је враћам кући. Метадон добија два пута дневно, ујутру кад стигне на посо и у пет кад крене кући, касалоле јој дајем да попије предвече да може да спава. У бункеру има доручак и ручак плус две пакле цигарете сваког дана. Рекао сам јој да је то тек почетак, али је она одмах прихватила. Док смо седели у кафићу и пили пиво, Марина се све време нервозно врпољила. Позвала је дилера с мог телефона и рекла му да га чека у кафићу да му врати лову, овај је нешто срао преко телефона, али је на крају прихватио. Чекали смо га већ двадесет минута. Марина као да га се плашила, тако је изгледала. А онда се појавио и лерди. Био је крупан, ћелав, с кајлетином око врата, намргођеном фацом, али фејкер, прави сељобер који глуми неки велики курац. Нисам га познавао. Можда је наоружан, не знам, а и боли ме курац. Требао сам да му дам лову, а то је њега највише интересовало. Пришао је столу, гледајући ме попреко и упитао Марину:

- „Ко је овај?“

- Марина се изгледа усрала од страха, јер није могла ни да бекне, само је зинула. Рекао сам ћелавом да седне и понудио га пићем. Сео је и наручио Чивас и Ред бул; утриповао да је неко много зајебан. Ставио сам 200 јура испод телефона на сто и привукао га њему. Палцем је померио фон, узео двеста јура и стрпао их у џеп.

- „Извини што смо те звали овако изненада и намучили те да долазиш овде. Али морали смо тако, јеби га. Марина жели да се лечи, а ја јој у томе помажем. Надам се да немамо никаквих проблема и да смо сад квит?“

- „Само под једним условом!“

- „Којим?“

- „Ти и ја се никада нисмо срели, не познајеш ме, разумеш?“

- „Разумем. Али имам и ја један услов!“

- Ћелави ме поново погледао попреко.

- „Који?“

- „Да заборавиш на Марину. Она је само клинка која је погрешила и сад жели да ту грешку исправи. Немој да јој правиш проблеме. Имамо ли договор?“

- Ћелави је престао да ме гледа попреко и наједном је променио облик лица. Изгледао је помало збуњен што ја с њим тако разговарам. Дрмнуо је коктел Чиваса и Ред була и рекао:

- „Имамо.“

- Затим је устао са столице и изашао из кафића.

- „Ето и то смо средили“ - рекао сам Марини и лупио је прстом по носићу.

- „Ух... Усрала сам се. Мислила сам да ће да нас пребије.“

- „Не брини. Он је само желео своје паре натраг и ћутање. Ми га не познајемо и то је то. Све ће бити океј.“

- „А што си му дао 200, кад сам му дуговала само 150?“

- „Баш због тога да нас не би смарао. Частили смо га пићем плус 50 јура, а то је крај свих твојих проблема с њим.“

- Довршили смо пиво, платили рачун, изашли из кафића и вратили се у бункер. Марини сам рекао да ће она да ради с козметиком и написао јој све цене на папиру и залепио на тезгу, као и цене на сваки артикал понаособ, како би се лакше снашла. За остало сам јој рекао да не брине, јер ћемо књиге и пластикарију радити Крки и ја. Затим сам јој дао 5.000 динара и послао је по клопу, пиво, сок и цигарете. То је био мали тест. Хтео сам да видим да ли ће нестати с пет сома, или ће ме бар уштинути за кусур. Крки ми је рекао да сам глуп, јер се упуштам у ствари које ме се уопште не тичу, али ја сам одлучио да пробам, уплео сам се превише и сад нема назад. Или ћи да је спасим, или нећу, треће нема, а све конце у тој игри држала је Марина. Ја сам је бацио на тест и она је вукла потез. Вратила се двадесетак минута касније, донела све што сам јој тражио и вратила ми кусур тачно у пару. Добро је. Кад смо клопали, попили смо по два пива и поварили једну буксну. Почетак је био добар, јер је Марини одговарало то што може да лоче пиво и пуши траву колико хоће. Утриповала се у учење цена и разгледање каталога. Крки је око двојке запалио на свој судар, а Урке је стигао тачно у три. Донео метадон и ксалоле. Објаснио сам му да је Марина наша нова радница. Урке се, као да јуче Марину није ни регистровао, културно поздравио и упознао с њом, али му је било свеједно. Рекао је Марини да ћу ја да је плаћам и да од њега не тражи паре. Марина се насмејала и вратила се ценама и каталозима. Урке је поседео пола чуке, а онда пешака, пошто сам му ја потражио џету, отишао до Центра да се нађе с Наташом. Чим је Урке запалио, ја сам узео онај метадон, и у чаши са соком од кајсије, спустио 40 капи, и дао Марини да то попије. После смо испалили још по једну буксну, а онда средили тезге, пребројали пазар и сели у џету.

- „Где живиш?“

- „На Хисару, Норвежанса улица.“

- Двадесетак минута касније упаркирали смо се испред Маринине гајбе. Била је то мала, трошна кућица, с двориштем у расулу.

- „Хоћеш да уђеш?“

- „Не могу. Журим кући.“

- Сипао сам кајсију у чашу, налио још 40 капи метадона и пружио Марини да попије. Кратак размак између прве и друге дозе, ал неће јој бити ништа. Изгледаће ко да се пукнула хорсом. Дрмнула је сок и олизала усне. Затим сам од блистера поцепао 2 комада ксалола и дао јој их.

- „Ово ћеш да попијеш тачно у осам, да би могла лакше да заспиш. Ако имаш неких проблема, ако ти треба разговор, ако ти треба било шта, имаш мој број, назови ме и ту сам за пет минута. За остала правила знаш, да се не понављамо.“

- „Знам.“

- „За три дана ти радим тест. Не смеш да узимаш доп, јер ако узмеш... знаш већ.“

- „Океј.“

- Марина је покупила цигарете, упаљач и неке каталоге с ценама које је узела с тезге да се занима вечерас, учећи цене. Затим ме је изненада цмокнула у образ, рекла „видимо се сутра у 6“, и нестала иза врата свог кућерка. Упалио сам џету, повукао се неких стотинак метара од њене куће и ту се упаркирао. Шмркнуо сам лобе, припалио цигарету и сачекао да видим хоће ли се Марина придржавати нашег договора. Прошло је више од пола сата, а Марина није напустила свој дом, нити је ко у њега улазио. Добар знак, за почетак. Упалио сам џету и кренуо кући.

- Упао сам на гајбу и с врата улетео право у купатило на детаљно хигијенисање. Била ми је потребна купка да мало средим расејане мисли. Након тога сам ушао у спаваћу собу, а на кревету је лежала Даша у црвеним чипкастим гаћицама и без бруса. Прстићем ми је наредила да сместим своје дупе крај њеног. Учинио сам то, али ми није било до секса с Дашом. Мисли су ми се разлетеле на све стране. Највећа преокупација био ми је бункер, ово с Марином тотално ме обузело, у глави ми је стално била Марија, а и Маришка је стајала ту негде, премда је полагано бледела. А ту је била и незасита Дашењка. Пет курца да имам и пет глава, опет не бих могао да се снађем. Међутим, искусна Даша опустила ме максимално. Она је радила читав посао, ја сам само лежао на леђа и уживао. Након секса Дашењка је спремила неку вечеринку, и изашла у град. Био сам гладан, али ме мрзело да устајем из кревета. Вртео сам се по њему, не знам колико дуго, и на крају и заспао.

                                                                                                                          Наставиће се....

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- „Лол, морам нешто да ти кажем!“

- „Кажи, брате.“

- „У ствари, морам нешто да ти признам.“

- Урош је престао да рола буксну и загледао ми се у зенице.

- „Оног дана, кад сам пошао са Дашом у Сокобању, кад сам ти тражио лову и кључеве од аута, сећаш се?“

- Урке је климнуо главом.

- „Ти си био у кревету с Наташом. Чаршаф вам је мало спао с тела, знаш, и ја сам хтео да вас покријем. Мислим покрио сам вас чаршафом, али сам пре и за време тога, видео Наташине сисе.“

- Осећао сам како ми Урош продире у срж душе, али нисам знао да ли ће успети тамо да пронађе искреност.

- „Видео сам их и хтео сам да ти то кажем, да знаш. Хтео сам и раније, али због сплета околности нисам успео. Заборавио сам, али сада ти кажем.“

- Урош ме ћутке посматрао. Није се померао, није трептао, и није скидао своје зенице са мојих. Као да ме студирао. Изгледао је као неки живи детектор лажи који, без икаквог телесног додира, неким чудним духовним моћима улази у мој ум и тражи најскривеније најискреније одговоре.

- „Шта си осетио у том тренутку?“

- „Не знам. Неку врсту нервозе, као неко кајање, неки стид... Као да гледам груди своје сестре. Тај тренутак док сам гледао Наташине груди доживео сам као неку врсту духовног инцеста. Тако некако...“

- „Верујем ти.“

- Ух... Пао ми је Трем са срца. Урке ме чита ко књигу, а то је одлична ствар кад ти је неко тако добар пријатељ као што је мени Урош. Наставио је да рола, а ја сам цртао линије по столу. Ишмркали смо лобе и кренули да варимо џукс. Тад је на гајбу упала Наташа.

- „Где сте шалабајзери?“

- Пољубила ме у чело, а затим упала Уркету у крило, цмокнула га у уста и мазнула му џукс. Повукла два-три дима, вратила га Уркету и села крај мене.

- „Треба ми нека козметика. Донеси ми један каталог да прегледам цене.“

- „За кога је козметика?“

- „Па за мене.“

- Узео сам папир и оловку и рекао јој да ми издиктира шта јој је све потребно.

- „Морам прво да видим цене.“

- „Не требају ти цене! Цене су за муштерије, не за тебе!“

- „Еј, нисам ти ја Даша!“

- „Ало, бре! Јел теби ганџа зашамутила мозак? Па овај твој триперко и ја смо ортаци. Све је то наше, моје и његово. Зато диктирај шта ти треба и уживај!“

- Наташа је издиктирала један подужи списак свега и свачега, ја сам записао, отишао до подрума, све по списку стрпао у ранац, вратио се натраг, код Уркета, и дао Наташи препун ранац свакојаких женских потребштина за негу лица и тела. Наташа се увукла у купатило и кренула да троши ресурсе, а Урке и ја смо кренули до бункера. Док смо се возили џетом кроз крај, Лол ми је рекао да су ме тражиле неке две рибе док сам био у Сокобањи.

- „Које две рибе?“

- „Не знам, брате. Једна је била плава, друга ћелава. Вероватно су те тражиле због козметике. Ја сам им рекао да си на неком путу, а ако хоће робу нека иду до бувљака. Ништа нису рекле, само су се окренуле и отишле. Не знам шта су хтеле.“

- У, јебем ти... Па то су оне две лезбијке, бисексуалке! Како сам могао на то да заборавим. Каква сам ја глуперда.

- „Јесу рекле нешто, јесу оставиле неки број телефона, неку адресу, нешто...“

- „Ало, бре, ало! Ресетуј се. Шта си запео ко... Реко сам ти да нису рекле ништа. Питале за тебе и отишле. Ако им требају шампони нек иду на тезгу.“

- „Ма нису оне биле ту због шампона, воле! Договорили смо се за крес комбинацију, разумеш?“

- „Не разумем.“

- „Ја против њих две. На мојој гајби. А ја будала отишо за Сокобању и заборавио на то. Који сам ја мамлаз.“

- „Е, стварно си мамлаз. Уместо да креснеш две рибе ти си добио батине. Између два пичета и батина, ти си изабрао батине. Јеботе, ти си стварно мамлаз!“

- „Ајде не сери!“

- Урке се смејао и упаркиравао џету на паркингу бувљака, а ја сам нервозно гризао заноктице. Пропустио сам шансу која се ретко нуди у животу. Што је највећа фора ја још нисам имао такав секс, да гузим две рибе наизменично и да их гледам како се оне међусобно задовољавају. Њихово задовољство је веће од мог, јер оне воле и једно и друго. Док ја задовољавам њих, оне међусобно задовољавају себе. Оне заправо користе мене, као неку спону, да њихова веза цвета. Невероватно! Ал им је фора, поштено, до јаја. Уживају и јебе им се за све. А и мени би било лепо, мало једну, мало другу, па колико издржим. Али сам ја мајмунчина једна расејана и пропуштио сам прилику, а нит им знам адресу, нит број телефона, а да их сретнем у граду, тешко, јер ја не излазим у град. Једина шанса да их опет видим је бункер. Урке им је рекао за тезгу и оне ће можда да се прошетају неки дан. Тако је. То је то. Од данас морам што више времена да проводим у бункеру.

- „Де си Крки набијем ти туки!“ - редовни Уркетов поздрав.

- „Де сте, бре, јебиветри!“

- Сели смо у бункер и одмах распалили буксну. Кркензи је причао о некој риби која је дошла на тезгу и мувала га. Дала му број фона и он ће као вечерас да је позове да се договоре где и кад да се нађу на пиће, причу и крес. Урке му је рекао да не једе говна, јер као прво он то неће да уради, а као друго ако то којим случајем и уради, Нађа има да му јебе матер. Кркица је рекао како има опасан план који је смишљао два сата и како нема шансе да га Нађа провали. Урке је онда узео камеру, ставио унутра пуне алкалне батерије и пружио је Кркици.

- „Једино можеш да ме убедиш да си је стварно креснуо ако се на снимку види комплетна сцена. Значи хоћу да сте у кадру обоје, не сме ниједан део тела да вам хвали, ни прст, ни прамен косе! Ако је стварно креснеш дајем ти 100 евра, ако не, ти радиш целе недеље, мене уопште немој да зовеш! Имамо договор?“

- „Имамо!“ - рече Кркензи, узе камеру и пружи руку у знак опкладе; ја сам пресеко.

- Урке је отишо по пиво, Кркензи је нешто чачкао камеру, а ја сам чепркао по књигама и гледао шта хвали па да сутра попуним асортиман. Рекао сам Кркију да ћу од сутра више времена да проводим у бункеру, тако да може да уграби слободан дан и ослони се на мене, ако га испуши у опклади с Уркетом.

- „Ма има да је појебем, Боркс, не због стотке него због Уркета! Има данима да га дрка на филм коју ћу да му наснимим на овој камери!“

- Ако Кркензи успе да сними филм, онда ћу и ја да га гледам, и да га дркам, ако је секс добар. Мислио сам да кажем Кркију да се не снима, јер филм лако може да доспе на нет, посебно ако се луди Урош наснифа лобеском па му прдне на памет да појебе Кркицу и он лично налепи филм на нет-у, али, опклада је већ пала и сад нема натраг. Предосећам да ће Нађа Кркију да јебе матер. Док сам у глави пуштао филм како Нађа пребија Кркија који моли за опроштај, пред тезгом је стала једна клинка с модрим колутовима око очију, утачканим зенкама, обучена у клош фазону, чешала се по носу и чепркала по књигама. Није ми требало више од две секунде да сконтам да је на хорсу, и то навучена до коске. Само не знам дал је на игли, или цевчици. Нема трагова убода по рукама. Можда се боде у ноге? Посматрао сам ту клинку док је кљуцала по оним књигама. Имала је дугу црну косу и не више од 16, 17 годиница. Била је слатка, али је хорс већ начео. За годину, две, ако преживи, изгледаће ко леш. Е, судбо, јеси курва, и то оне најгоре врсте. Клинка је подигла поглед и забила ми га равно у мозак. Пресеко сам се. Пустио сам машту да лута и онда БУМ!

- „Тражим једну књигу већ годину и по дана... Никако да је нађем. Случајно сам пролазила овде и бацила поглед... и видла да продајеш... књиге... Мислила сам да је можда имаш...“

- „Како иде наслов књиге?“

- „Ми деца са станице зо.“

- БУМ! Немачка, Берлин 1978-ма година, Кристијана, Бабси, Детлеф... Омладина која је умирала по Немачкој од хорса. Истина записана на страницама књиге. Завртело ми се у глави. Клинка тражи помоћ, али је нико не разуме. Жели да види свој крај кроз редове реченица Кристијаниног живота. Наравно да имам ту књигу. Прочитао сам је бар једно 10 пута.

- „Имам.“

- „Стварно?“

- „Да.“

- „Колко кошта?“

- „Гледај овако! Поклонићу ти књигу, али ако седнеш на ову столицу и искрено ми одговориш на три питања.“

- Клинка је погледала Кркија, па мене, па погледом прелетела цео бункер, па опет погледала мене, па Кркија, а онда је спустила поглед на књиге.

- „Е, нисам ти ја у том фазону...“

- „У ком фазону?“

- „Па оно, ти мени књигу, а ја теби себе.“

- „Не лупај. Тим стазама којим се ти сада крећеш ја сам прегазио док су теби расли први зубићи. Одлично знам те твоје улице и ћошкове и зато немој да ми пушташ причу! Ја постављам три питања, ти дајеш три искрена, али пази ИСКРЕНА одговора, и добијаш књигу за џ. Само немој да у одговорима приметим шупљину!“

- Клинка ме неповерљиво гледала пола минута, а онда је заобишла тезгу и ушла у бункер. Крки је устао са столице и пришао уз тезгу. Покретом руке реко сам малој да седне, што је она и учинила. Ја сам сео преко пута ње.

- „Ово што ћу сад да те питам не улази у она три питања и нема никакве везе с нашим договором. Како се зовеш?“

- „Марина.“

- „Марина, јеси гладна?“

- Ћутала је.

- „Слободно ми кажи.“

- Спустила је поглед и упорно ћутала. Устао сам са столице, отворио тезгу, извукао књигу и вратио се у столицу. Спустио сам књигу на Маринина колена. Погледала је књигу и узела је у руке. Морао сам некако да је задржим, да задобијем њено поверење. Понудио сам је цигаретом. Прихватила је. Припалили смо пљуге и ћутали. Марина је чврсто држала књигу и брзо увлачила димове цигарете.

- „Имаш књигу. Можеш да идеш.“

- Марина је подигла поглед.

- „Видим да нећеш да причаш са мном, кад већ нећеш, а ти лепо иди.“

- „А три питања?“

- Добро је.

- „Прво ми кажи јеси ли гладна?“

- Спустила је поглед.

- „Јесам...“ - рекла је тихо, готово нечујно.

- „Крки, иди купи једну пљеску и један густи од кајсије, тетрапак!“

- Крки је отишо по пљеку и сок, а Марина ме посматрала уплашено, збуњено, неповерљиво.

- „Јел може прво питање?“

- „Може...“ - гледала ме у очи, али је и даље говорила тихо.

- „Јеси дужна неком лову за доп?“

- Била је потпуно збуњена.

- „Јесам...“

- Урке је упао у бункер, сео за столицу, ставио кесу с пивом у лименкама између нас, и кренуо да рола буксну, и скроз пореметио моју концепцију. Марина се прво узентала од Уркета, погледала у мене, затим вратила поглед на Уркета који је већ завршавао буксну.

- „Ајде отварајте то пиво, шта чекате?“

- „Нећемо пиво. Причамо нешто важно и поверљиво.“

- „Ајде?“

- Урке је био у хај фазону и већ је распаљивао џукс. Повукао је пар дима и пружио ми џоинт. Узео сам џоинт и угасио га. Урке ме пребио погледом. Затим је погледао Марину, онда узео две лименке и, одлазећи из бункера, рекао:

- „Јеби се, мамлазе!“

- Само што је Урке нестао, појавио се Крки с врелом пљеском и густим од кајсије у тетрапаку.

- „Ево ти ово. Ја идем у џету, чека ме Урке. Реко ми је да ти кажем да си мамлаз!“

- Крки је отишао, ја сам узео пљеску и пружио је Марини. Затим сам отворио тетрапак и налио чаше, и себи и њој. Марина је буквално прождирала пљеку. Била је више него гладна. Сркутао сам кајсију и чекао да Марина заврши оброк. Кад је слистила пљеску, цепнула је кајсију на екс и потражила ми цигарету. Дао сам јој целу кутију и упаљач. Припалила је цигарету и упитала ме:

- „А ти се зовеш Мамлаз?“ - насмешила се.

- „Да. А што? Јел ми не стоји?“

- Поново се насмешила.

- „Стоји ти.“

- „Хвала. Јел може друго питање?“

- „Може.“

- „Колко си дуго на допу?“

- „Две године.“

- „С ким живиш?“

- „С баком...“

- „Ћале, кева, брат, сестра...?“

- „То је већ четврто питање.“

- А Урке јебем те у рњке!

- „У праву си. Добро, ако хоћеш можеш да попијеш тај сок, или пиво, или узми и једно и друго. Можеш да седиш ту, а можеш и да идеш. Како хоћеш.“

- „До колико радиш?“

- „До пет.“

- „А колко је сад сати?“

- „Пола четри.“

- „Могу да останем још мало с тобом?“

- Добро је...

- „Можеш.“

- Марина је отворила лименку, пијуцкала и гледала ме. А онда је изненада проговорила.

- „Ја сам јединица. Кева ми је умрла на порођају, а ћале је нашо другу жену. Отишо је с њом, а мене зајебо код баке, и то кевине мајке. Никад више није дошао, није чак ни позвао телефоном да пита како сам. Одрасла сам с баком. Никог другог немам...“

- „Идеш ли у неку школу?“

- „Ишла сам у Пољопривредну, али су ме шутнули прошле године. Провалили ме за доп.“

- „И шта сад радиш?“

- „Глуварим. Имам неко друштванце, живим код баке, и тако...“

- „Знаш, неће бака вечно да ти буде жива. Шта ћеш кад ње више не буде било?“

- „Не знам... Снаћи ћу се некако...“

- „Ако наставиш с тим срањем, тешко да ћеш да се снађеш.“

- „Ја могу да престанем кад хоћу. Нисам се навукла. Узимам само на нос, а кад узимаш само на нос...“

- „Ајде не сери! Нос, вена, исти курац. Доп је доп. Пуцаш се већ две године, дилери те јуре за лову и ти ми слажеш шатру да можеш да се скинеш с допа кад хоћеш. Ког лажеш? Себе?“

- „А шта друго да радим? Никог у овом усраном граду није брига за мене! Сви су ме одјебали. И шта ја да радим?“

- „Имаш два избора. Да се бориш, мучиш и преживљаваш, или да се рокаш допом док не умреш. Ето ти па бирај.“

- „Боље да умрем него да се мучим!“

- Као да ме је ковнула песницом у мозак. Била је тотално скрушена. Нисам знао како да је убедим да се мане допа и бори за живот. Размишљао сам док је она циркала другу лименку.

- „Ја могу да ти нађем посо с платом која ће ти бити довољна да плаћаш рачуне, да имаш клопу, а ако мало приштедиш можеш да имаш и за гардеробу. Али само ако баталиш доп! Другачије нема!“

- „А који посо?“

- „Овај овде.“

- „Да тезгарим?“

- „Што? Јел ти то испод части?“

- „Нисам мислила на то.“

- „Него?“

- „Шта те брига! И шта ти у ствари хоћеш од мене?“

- „Да ти пружим шансу!“

- „Шта си ти неки Самарићанин?“

- „Не. Само желим да живиш.“

- „Не брини ти за мене! Гледај ти своја посла!“

- „Да гледам своја посла, а?“

- „Да!“

- „Ајде онда, узми ту књигу и пали одавде!“

- „И хоћу!“

- Марина је устала са столице, књигу је чврсто држала у руци, треснула оном лименком о бетон и отрчала из бункера. Изнервирала ме до пуцања и дошло ми је да јој распалим једну шамарчину. Толико сам био нервозан. Нисам успео да је вратим, да је поколебам, иако сам јој понудио посао, и то ме је највише нервирало. Ако настави с допом завршиће пре краја. Био сам бесан на себе што сам се уопште упустио у разговор с њом и глумио неког Самарићанина, и био сам бесан на себе што нисам успео да је убедим да се бори за живот и батали тај проклети доп. Био сам бесно бесан и бесан бесно. Нисам жалео да заврши као Бабси. Нисам желео да... Мислио сам да никада више у животу нећу видети Марину, а бојао сам се да ћу је видети... на некој плакати. Међутим, десио се преокрет...

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Отворио сам очи и угледао бели плафон. Добро позната верзија, али овај је био најбељи до сада. Страшан бол ме жигнуо у ребрима, секунд после, још један, у десном стопалу. Хтео сам да устанем и видим о чему се ради, али нисам могао. Нисам могао да мрднем. Почело је све да ме боли, као да се распадам. Личило ми је на неки сан, али су очи говориле супротно, а и јак бол је реално био реалан. Колутао сам очима око себе и гледао беле зидове, бела окна прозора, бела врата, бела постељина. Све тако јебено бело, тако јебено шљашти и боде ми очи. Зажмурио сам. Сконцентрисао сам се само на једну ствар: да се пробудим из овог глупог сна. Затим сам отворио очи, нагло, а све у нади да ћу се вратити јави. Ал курац! Све је и даље било исто. Значи будан сам, не спавам. Почео сам да мрдам прсте на левом стопалу, нисам осећао никакав бол, затим сам вртео цело стопало, све оке. Подигао сам леву шаку и погледао је. Кретала се нормално, али је била мало модрикава код прстију и по оним коскама где бројиш месеце у години. Пипам се левом шаком по лицу, осећам сваки додир, али ме мало боли глава. Спуштам руку на врат и напипавам ону ортопедску крагну. Збуњен сам. Не знам шта то говно ради на мом врату. На врата улазе Урош, Даша и нека медицинска сестра. Даша надувена од плакања, Урош нервозан, видим му крв у очима, сестра опуштена. Дашењка ми прилази с леве стране, хвата ме за руку, плаче, милује ме по образу, то ми нешто познато, Урке седа за столицу с моје десне стране, гледа ме равно у очи, пали пљугу, сестра, која нешто мрчка око оне боце за инфузију, шири очи, отвара уста и почиње да виче на Уркета како је овде забрањено пушење, ово је забога болница, значи у болници сам, како, зашто, не знам, Урош подиже средњи прст, убацује га у поглед медицинске сестре, она склапа уста, Уркетов средњи прст се извлачи из њеног погледа и пребацује на бела врата, што аутоматски значи да сестра треба да се откурца из собе кроз та врата, и то сместа, сестра излази напоље, Лолче устаје са столице, гледа ме, премерава од главе до пете, ко да ми узима меру за ковчег, вади цигарету из уста и пита ме:

- „Хоћемо на фудбал?“

- Ја почињем да се сејем, али истог трена осећам бол у ребрима с десне стране, и престајем да се смејем. Даша ме љуби у око, још увек плаче, њене сузе се сливају низ моје лице, Урке почиње да се дере.

- „Ајде не слини му више над главом! Видиш да је ту једино читав!“

- Даша се помера од мене и одлази до прозора. Ја гледам у Уроша и кажем му:

- „Читав ми је и курац са све мудима! Још могу да јебем, а и да се размножавам!“

- Урош се смеје, Даша - такође. Престала је да плаче. Објашњава ми шта се догодило и мени се враћа сећање. Пребијен сам од стране мрцина и њихових ортака.

- „Кад си ме одгурнуо од себе, они су почели да те ударају. Оборили су те на земљу, шутирали те. Вриштала сам и молила их да престану. Једног сам штиклом шутнула у муда и он је пао на земљу. Тад су се умешали неки пролазници и кренули да их раздвајају од тебе. Онда је стигла и полиција. Све се тако брзо одиграло. Све у пет-шест минута. Ухватила сам те за главу, дозивала те, али ме ти ниси чуо, као да си био у коми. Онда је наишла хитна помоћ и стрпали су те у кола. Ја сам ушла с тобом унутра...“

- Дашењка ми је пришла и почела да ме мази по глави.

- „Протркељисала сам ти џепове и повадила све из њих. Морала сам због полиције, да ти не би нашли робу. Нико ме није видео. После су ме испитивали шта се догодило и ја сам им дала детаљан опис. Рекли су да ће доћи и до тебе да узму изјаву...“

- Дашино исповедање прекинули су пандури који су упали у собу. Један је био у цивилу, двојица у оним батинашким одорама. Онај у цивилу се представио и одмах кренуо да ми поставља нека питања. Прекинуо сам га и рекао му да је Даша дала изјаву с којом се ја у потпуности слажем, да само препишу одговоре и да ме оставе на миру. Пандур је рекао да могу да тужим оне који су ми нанели тешке телесне повреде, а ја сам му рекао да је он корумпирана пандурска пичка и почео да пљујем по њима још од 91. па на овамо. Додао сам и да су судије корумпиране пичке и њих кренуо да псујем. Пандур је одмахнуо руком и изашао напоље. Она двојица с батинашким униформама, које сам управо вербално попљувао, имали су неодољиву жељу да ме доврше пендрецима, али су се ипак некако суздржали, можда због крволочног Уркета, можда због уплакане Даше, а можда и због видео надзора; и изашли напоље. Урке је за њима затворио врата и пришао ми.

- „Мени ћеш да их опишеш, а ја ћу да им јебем све по списку!“

- „Мани освету, Урке. Само зли људи се свете, добри праштају.“

- Урош ме је гледао једно пет минута, ћутке, размишљао, а онда ме упитао:

- „Хоћеш кући?“

- „Хоћу.“

- „А можеш ли?“

- „Могу. Само ми скини ово говно с врата!“

- Док ми је Урош скидао ону ортопедску крагну, упутио сам га да оде с Дашом и покупи кола, ствари, да обавезно плати госпођи која нам је издала собу, и да се потом врате по мене. Урке ме ослободио оног говнета и запалио с Дашом да изврши моје инструкције. Полако сам се придигао на кревету. Стопало ме кидало, а ребра као да су ме клала. Морао сам мало да се извијем и нађем им повољнији положај. Истргао сам из вене ону иглу од инфузије и прелепио убод фластером под којим сам метнуо газу. Мало ми се вртело у глави, али сам се некако привикавао на болове. Нису ми први пут прскале кости. Одавно већ познајем тај бол. Мало су ме табали пандури 98. у два наврата, поткачили ме 99. а 2001. су ми јебали кеву. Одрали су ме од батина и зајебали на тротоару. Зато сам их и напсовао малопре кад су ми упали у собу. Они ће да ме заштите пичка им материна! Лепо каже Шелић: „Нису заштитили њега, па верујем да нисмо сигурни ни ти и ја.“ А мало ме табала и нека багра из Лесковца и околине. Не сећам се разлога закачке, али се сећам поломљеног носа, напрслих ребара, баш као и сад, и оне зајебане подливе дуж целог тела, а највише памтим кад добијем преко пичке. Те око помодри, те пукне усна, те аркада... Бол. Физички бол. Навико сам. Ал ме душевни јебе. На њега се нисам навико и знам да никада нећу, јер од горег увек има горе. Цео живот је бол. Какав песимизам...

- Урке је упао у собу с неким инвалидским колицима, приближио их до кревета, пришао ми и подигао ме у наручје. Бол у ребрима ме шибнуо до лобање. Даша је придржавала колица у којима ме Урке полако спустио и удобно ме наместио. Затим је окренуо колица ка вратима и рекао:

- „Кажи кад си спреман!“

- „Вози!“

- Урке је кренуо. Испаркирао ме из собе и возао дуж ходника болнице. Даша је корачала с моје леве стране. Бели мантили су се одједном разлетели свуда око нас. Урлали су, крештали да морамо да се вратимо назад, да то није по закону, да ја не смем да мрдам из кревета још наредних седам дана, на крају су нам припретили и полицијом, на шта им је Урке одговорио:

- „Дувајте га и ви и пандури!“

- Изашли смо из болнице. Урке је довезао колица до џете, Даша је отворила задња врата, а онда су ме заједно сместили на задњем седишту. Даша је села на сувозачко, Урош је шутнуо она инвалидска колица, сео за волан, упалио џету и кренуо лагано. Дашењка је све време била окренута мени и држала ме за колено. Био сам у полулежећем положају, најбољем што сам могао да нађем како бих што мање осећао бол. Урке је и даље возио лагано како би ме што мање труцкао по друмовима. Затим је зауставио џету, измотао из џепа неку бочицу, која је скоро личила на ону с прополис капима, само је била малкице већа и шира. Затражио је од Даше неки сок, она је извукла из ранца флашицу Браво од јабуке, пружила му је, овај је отворио и кренуо да накапа из оне бочице у флашицу. Бројао је капи. У себи.

- „Тријес пет“ - промумлао је нешто у том фазону. Затим је затворио флашицу, промућкао садржај, поново отворио, гурнуо неку цевчицу унутра, пружио Даши и рекао јој да ми да да то попијем.

- „Шта си то накапао?“

- „Метадон.“

- Окренуо сам се ка Даши и буквално дрекнуо:

- „ДАЈ!“

- Даша је прешла са сувозачког на задње седиште и држала ми флашицу из које сам ја цевчио ремикс метадона, јабуке и осталих термина које трпају унутра. Посркао сам све до последње капи и чекао да ме шибне метадон. Бациће моје болове у заборав, а психу ће ми средити у хај фазон. Урке ме затим нахранио ксалолима, комада осам, Даша је суделовала у храњењу мене, јер сам тренутно био неспособан и да се почешем за муда, а камоли за нешто друго. Двадесетак минута касније метадон и ксалоли су ме максимално опуштили и џета је полетела за Лесковац. Мало сам се повукао у дно седишта и направио Даши место да седне крај мене, све време је чучала на патосу у зајебано тесном и неудобном положају. Кад је сместила своје савршено дупе крај мене, због кога сам умало изгубио главу, очима сам је позвао да ми приђе. Дашењка се нагнула и сместила своје уво на моје усне. Тихо сам прошапутао:

- „Сврбе ме јаја, а не могу сам да се почешам. Ајд одмени ме, али нек траје мало дуже.“

- Метадон и ксалоли су ме орасположили па сам могао чак и да се шегачим, онако сјебан и изубијан. Даша се мало повукла у страну, заклонила дупетом своју леву шаку и лагано прстићим кренула да ми шара по јајима. Ја сам склопио очи и пустио себе да уживам. А и Дашењка је себи дала одушка те је прстићима лагано са јаја прелазила на киту, која се полако будила што је био одличан знак, и враћала се натраг. Чешкала ме преко шортса, а онда јој је то досадило па је завукла руку унутра. Е, сада је доживљај био комплетан, јер је постао живи додир, што би се рекло - непосредан. Зажуљила га је и лагано дркала, а малићем с ноктићем ми је шарала по јајима. Урке је на цеде-у пустио Електрични Оргазам:

- „ ... Она делује у таласима, не зна ко сам ја, зашто никад нисам одрастао нико не схвата, хајде мама, хајде мама, реци ко сам ја, зашто тако често мислим да сам девојка. МЕНТАЛНО ретардирана особа, МЕНТАЛНО, ја сам ментално ретардиран...“

- Даша је извукла руку из мојих гаћа, прешла на сувозачко, окренула главу ка прозору и одбрусила Уркету да је дебилчина. Урош се смејао, а ја сам му реко да сиса кару. Прекинуо ми је савршени ужитак. Метадон и ксалоли су ме перфектно бацали у еуфорију, Даша је бескрајно величанствено масирала мој фалус и његове ортаке, а све то је прекинуо глупи Лол и његов глупи смисао за хумор. Премда сам се у једном тренутку заиста осетио као ментално ретардиран. Живот је стварно интересантан, онако баш, баш. Таман пустиш машту, винеш је у небеса и она крене да ради свашта. Чаробно. Али се онда ни од куда појави реалност са својим мачетама, и крене да те коље и гази. Живот је парадокс, ја сам у њему контрадикторан, а све то је умотано у шизоидну врећу коју на леђима носи Смрт, тражећи парцелу у којој ће сместити баласт. Како глупав пројекат...

 - Даша се уселила код мене. Изгледа да је осећала грижу савести што сам због њеног фетиша, да чачка мушки ум својим гиздавим телом, ја завршио делимично загипсиран и тренутно недовољно способан да се старам сам о себи, те је одлучила да се пресели код мене и буде моја робиња. Можда је требало да Дашењку отерам у сто пизде материне, можда, али ја нисам. Нисам, јер сам некако био задивљен, можда чак и одушевљен њоме. Даша је усијала моју гајбу до цаклења. Све је средила, све очистила, све скоцкала. Прала је веш, правила клопу, трпала у мене неке витамине и користила сваки слободан секунд да буде крај мене. Испуњавала ми је буквално све жеље. Увече ме чешкала и мазила све док не бих заспао, а ујутру, чим бих отворио очи, она ми је приносила доручак, смешкала се и хранила ме ко неко дете. Титрала ми је јаја у сваком смислу те речи. Урке ми је донео метадон и ксалоле који су ме три дана држали ван болова, а четвртог дана сам устао, нашмркао се кокаином, и вратио у нормалу. Ране су полако зарастале, ја сам се кретао по стану и вежбао своје тело, припремајући га за излазак. Доста је било ленчарења, морало је да се шљака. Рекао сам Даши да сам океј, да не мора више да брине о мени и да слободно може да се врати у студењак и баци на учење, јер је већ школовање гурнула у други план. Али она није хтела ни да чује. Рекла је да нема намеру да напушта мој стан, да јој је овде много лепше и пријатније, и да жели да остане. Додала је, такође, да се још нико до сада није толико жртвовао за њу као ја оне ноћи кад сам добио преко пичке због њених хирева. Није желела да мења наш статут, али га је мало модернизовала. Тада је још једна транзиција ушла у мој живот...

- Модернизован статут сада је изгледао овако:

- Даша и ја живимо заједно у мом стану. Она обавља све кућне послове, ја зарађујем лову. Веза нам је апсолутно либерална, с тим што у стану не доводимо оне које карамо, већ то чинимо на неким другим местима. У стану се карамо само Даша и ја. Посете су дозвољене искључиво пријатељима и пријатељицама, као и мојим пословним партнерима. Ми смо дакле пар који се међусобно не вара једино у стану. О осталим ситницама договарамо се накнадно, тражећи неко споразумно решење на обострано задовољство. Хм...

- Живот у двоје с Дашом ни мало ми се није допао. То је био Маришкин и мој трип, и једино сам Маришку осећао као особу с којом бих могао да живим. И она спаваћа соба била је Маришкина и моја спаваћа соба. А мој живот била је Марија. С њом бих могао и на крај света, њу бих чак и оженио, наравно незванично. Марија је била моје срце, крв у венама, душа у души мог тела, смисао мог живота. Маришка је била моја кожа, мој отисак, мој додир маште коју сам делио с њом. Маришка је била моја варијанта, нека врста резерве за Марију. Марију волим, али је немам, Маришку желим, и желим да волим, али ни њу немам. С Дашом ми је лепо, супер штавише, али је не волим, и наша веза нема перспективу. Имам је и немам је, желим је, али не желим да живим с њом. Пошто нисам био начисто сам са собом, и нисам знао шта да чиним, оставио сам времену да оно пресуди даљи ток курве судбине, или да ја у међувремену проникнем у самог себе, пронађем у дубини душе свој сан, и напокон одлучим шта ћу, с ким ћу, кад, како, где, и остала питања на која тренутно немам ниједан одговор. Зато сам Дашењки климнуо главом, у знак сагласности за њен предлог, али сам јој наговестио да не знам колико ће то трајати и да ли ће уопште трајати. Дашењка ме пољубила и рекла:

- „Нека траје колико траје. Само једном се живи!“

- И то је то...

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Када сам се пробудио био је мркли мрак. Требало ми је пар минута да се сетим где се налазим. Кад ми је дошло из муда у уши, устао сам са кревета, упалио светло, које ме је ошинуло и заслепило, и замрзло на пет минута све док се нисам привикао на њега. Није ми то требало, ал јеби га. Отворио сам ранац и покупио из њега чисту гардеробу, изашо сам из собе и кренуо дугим ходником до купатила. Отворио сам врата, бацио ствари на веш машину и упао у каду. Купао сам се до задње капи топле воде. Ко га јебе, једном се живи. Изашо сам из каде и на пластичној сталажици угледао пешкире, четри велика, четри мала. Весна је све припремила. Обрисао сам се пешкиром, обукао наранџасти шорц и плаву мајицу на којој је блистала слика двоглавог орла с круном Немањића, и коњском патком на коју виси прободена америчка застава. Ако есаде не можемо другачије да карамо, онда барем можемо да будемо креативни. Вај нат. Испао сам из купатила и упао у собу. Збунио сам се. Весна је седела на кревету, с прекрштеним ногама, у краткој хаљиници из које су јој испадале сисе, и оним порнићарским чизмицама са штиклом од двадесет сантиметара. Мрзим штикле. Нервирају ме.

- „Да нисам погрешио собу?“

- „Ниси, ниси. Ту си где и требаш да будеш.“

- Окренуо сам се око себе и разгледао собу. Да, то је била соба из које сам малочас изашао, а то су говориле и моје, и Дашине ствари, разбацане свуда по соби.

- „Где је Даша?“

- „Изашла је са Василијем.“

- „Којим Василијем?“

- „Василије је мој син!“

- „Па колико он има година?“

- „Не брини се, само седам. Одвела га је на сладолед и да се мало прошетају.“

- „А то... Добро, добро.“

- Бацио сам ствари на под и угледао кесе које су требале да буду у џети, а џета је требала да буде на паркингу, барем једно 600 метара од места на коме стојим.

- „Одкуд ово овде?“

- „Ти си ми нешто много радознао. Много питаш, а ништа не радиш.“

- Опа! Кренуло је и више се не може зауставити. Госпођа је кренула да крши седму божју заповест. Ништа ја ту нисам крив, више му дођем као нека колатерална штета, али ми је одговарало да одиграм ту улогу. Опрости ми боже, ја сам само човек. Њој не мораш, она је само жена. Ко зна с ким се све трпа док јадни супруг, сада већ вишегодишњи рогоња, ринта ко коњ негде на црногорском приморју на плус 40 и кусур степени ултра зајебаног Целзијуса.

- „Док си ти спавао, Даша је с Василијем отишла у шетњу, а ја сам се ушуњала у собу и мазнула ти кључеве од аута. Провозала сам их мало по бањи и упаркирала их у двориште. Те ствари сам изнела из аута и оставила их ту док си се ти туширао, мислила сам да ће ти бити потребне. Не љутиш се?“

- „Таман посла. Скратила си ми муке.“

- „Нема на чему.“

- У ал ми га спушта госпођа. Ајд да видим колико је талентована.

- „Кад се враћају Даша и мали?“

- „Неће скоро.“

- „Може Џек?“

- „Може!“

- Сипао сам Џек у чаше, поставио их на сточић крај Весниних ногу, и рекао:

- „Само трен.“

- Одлетео сам до клоњаре, нагутао се лобеском, и долетео натраг, сместивши своје дупе тик уз Веснино. Узели смо чаше, куцнули се, Весна је рекла „живели“, ја сам помислио „и ја теби“, нисам рекао ништа, јер сам буљио у њене сисетине које су све више испадале из хаљинице, затим сам џипнуо скиви на екс, Весна такође, спустио чашу на сточић, нескидајући поглед с Весниних сиса, приметила је, јер сам ја био провидан ко ваздух, а затим је искусно и она спустила чашу на сточић, поклонивши ми тим потезом величанствени поглед на комплетно њено попрсије. Задржала се мало у тој пози, тек толико да ја кренем да балавим и постајем похотан. Кокс је само поспешивао раст мојих грехова. Весна се затим вратила на наслон од кревета, скинула десну ногу с леве, поново направила ону драмску паузу, ја сам у целости пратио догађај, а онда је лагано леву ногу пребацила преко десне, искусним тактичким потезом где је крај хаљинице још више приближила пичету, заправо пиздурини, у њеном случају. Осмехнула се и ноктом ми прешла преко врата, нежно, пазила је да не остави никакве трагове. Курац је већ почео да ми се диже, и све и да сам хтео, више нисам могао да га спустим. Весна је и то приметила.

- „И? Шта ћемо сад?“

- „Све! Од А до Ш!“

- Весна је лагано спустила руку на мој фалус и препипавала га. По њеном изразу лица рекло би се да је била задовољна квантитетом. Полако ми је скинула мајицу, спустила ме на леђа и свукла шорц. Била је невероватно нежна. Узела ми је курац у шаке и почела да га дрка. Језиком је лизала вићгла, десном шаком га дркала, а левом ми је стискала муда. То већ није било нежно. У неким моментима ме је чак и болело, али сам морао да стиснем стиснута муда и издржим тест стискања свирепе похотљивице. Једва сам левом руком дохватио Џек са стола и отпио из флаше пар гутљаја, док је Весна и даље радила свој посао. Када је постала задовољна његовом величином и тврдоћом, испустила га је из уста, одмакла се и окренула дупетом ка мени. Подигла је хаљиницу, раширила ноге и понудила ми своју родуљу, на широко. Нисам чекао лимун. Одмах сам скочио, фукнуо јој га без пардона, без изи трипа, и набијао јој га онако спринтерски и до краја.

- „Ојсааааа... Брске, брске...“

- Шамарао сам је левом шаком по кришкама и немилице пенетрирао патком. Како би је ошамарио шаком по гузу, тако би она вриснула; то јој је за оно стискање. Хвалио ми је бит па да убацим у шесту и употпуним доживљај, али зике није било нигде у рукохвату, а ни у видокругу, те сам морао да се задовољим Весниним „да, да, да, да...“. А онда је кренуло врење у мудима, кувало је свршотку и три секунде касније гурнуло је кроз паткине цевке. Једва сам стиго на време да га извучем и испрскам је по дупету. Обрисао сам га о њене гузове и бацио се на леђа. Ух... КАКО ЈЕ ДОБРОООО...

- „А? Шта?“ - Весна се окренула ка мени и загледала ми се у курац.

- „Већ си завршио?“

- Осетио сам шамар. Шамарчину! Депримирала ме је.

- „Хајде дижи га и настави! Немамо још много времена!“

- Хтео сам ја да га дигнем, али он више није хтео да се диже. Био је утучен и понижен од стране њене језичине.

- „Само сам једном свршила. Хоћу бар још два пута!“

- Ништа ја ту више нисам могао. Отпио сам још пар гутљаја Џека, надајући се да ће га то мотивисати, али панглу ћене, па ћене. Ко за инат! Весна је скочила и наново гренула да га дрка и лиже, али то га је само подигло на трен. Чим га је опкорачила и ставила у себе, он се поново повукао. Весна је мешала, покушавајући да га подстакне, ја сам је левом шаком држао за сисетину, коју људски нисам могао да обухватим ни обема, а камоли једном, али ништа му помагало није. Весна је почела да ми лиже врат, уво, да ми шапуће неке безобразне речи типа: „јеби ме, разби ми пичку, желим твој курац“ и сличне ствари, ал џабе! Неће мазга да се дигне! Увредио се. Веснин поган језик га је ујео за мудо и он је сад терао инат и мени и њој. Ајд њој, ал што мени, бре! Али ајде, убеди ти патку у ту догму да она овога трена мора да се дигне како би, испуњавајући Весну, испунила мене. Неће да слуша, јебем ли му коске! Весна је узалуд покушавала и на крају је нервозно скочила са кревета, шчепала ме за врат и наредила:

- „Сутра желим да буде прав ко стрела све док се не задовољим, иначе си најебо!“

- Затим је напустила собу, и потпуно скењаног ме оставила самог самцијатог у њој. У том моменту имао сам неописиву жељу да пребијем свој курац, али нисам смео, јер га је сутра чекала велика обавеза. Морао је да изврши Веснино наређење како ја не би најебо. То сам му шапутао тихо, готово молећивим гласом, милујући га по његовим ортацима, који су можда највећи кривци за све, зато што су пребрзо шикнули ону сперму ван. Док сам цевчио Џек, размишљао сам о томе како да ескивирам секс с Дашом, јер уколико буде сексања с Дашењком, мазга сутра неће бити у пуној снази. Дашењка зна максимално да му исиса сву снагу. А ако мазгов не буде био у пуној снази, ондак сам га најебо.

 - Даша је упала у собу пола сата након дебакла мог курајбера у првом двомечу с Веснином широкана ђаном. Сквацала се крај мене и одмах почела да ми струже нерве.

- „Нисам могла оног Василија да довучем кући све до сад. Ја му лепо кажем да морамо кући, јер ће његова мајка да се забрине, али он неће па неће. И знаш шта ми је реко? Каже: мени је мама рекла да могу да останем колико хоћу и тачка! Ја не верујем. Нисам никако могла да га убедим да кренемо кући. Онда сам седела на клупици, док се он иживљавао на једној љуљашки с још неким клинцима. И полудела бих од досаде да ми није пришо један фрајер. Сео је крај мене и кренуо да ме мува на фору, као, ја сам лепа млада мама и слична срања. Причао је како би и он волео да има децу, али да у Сокобањи не може да нађе девојку која га разуме. Онда ми је рекао да сам слатка, да му се много свиђам и да би желео да ме изведе на пиће, да се боље упознамо. Питао ме кад водим клинца на спавање, а ја сам му рекла да то није мој клинац, већ неке жене код које смо изнајмили собу. Онда ме питао одакле сам, с ким сам дошла...“

- „Еј Дашењка, зајеби ме с твојим триповима. Није ми сад до тога.“

- „А љубоморан си што ме мувају сокобањски фрајери, а?“

- „Ма баш ме заболе ко те мува.“

- „Па да онда ја изађем на пиће с њим, а? Леп је, висок, има мишиће...“

- „Кој ти је курац? Што си толко напорна?“

- Даша је уживала, подјебавајући ме, а ја сам некако покушавао да глумим да ми се спава, иако ми се није спавало, и да се како знам и умем сачувам од сексања с Дашом. Међутим, њој је било занимљиво, јер је мислила да сам љубоморан, и настављала је са својим триповима.

- „Добро! Онда ја сад идем да се скоцкам и палим аут! Срђан је рекао у ком ће ме кафићу чекати ако се будем предомислила за оно пиће.“

- „Кој Срђан?“

- „Па онај фрајер са клупице! Онај што ме мувао, што оће да ме жени! Лепа је ова Сокобања, можда бих и могла овде да се удам.“

- „Па иди удај се више! Заболе ме патка!“

- Даша је покупила неке стварчице и отишла до купатила. Двадесетак минута касније упала је у собу фулдрес изгледом који би оборио сваког, али сваког. Претесна бела кошуљица с подигнутом крагном, раскопчана до груди које је напрчила белим чипкастим брусом, претесни бели минић, на дупету су јој се оцртавале гаћице, а на ногама је навукла неке беле старке на штиклама, које су ишле преко листова. Биле су то неке чизма-старке. Дашењка је била упакована тип-топ. Стајала је преда мном и шамарала ми поглед својим јебозовним телом. Просуо сам лобе по сточићу, снифнуо две линијетине, припалио пљугу и наставио да уживам у Дашином изгледу.

- „Стварно си прелепа.“

- Даша се осмехнула и рекла да и њој нацртам једну линџу. Сипала је Џек у чаше и села крај мене. Написао сам јој линију и пружио сролану новчаницу од сто евра. Цимнула је виски и кроз 100 евра ишмркала 25 у виду белог праха. Док је она гутала кокс, ја сам сабио Џек који ми је сипала и кренуо да је чешкам по коси. Склањала ми је руку.

- „Нисам се спремила за тебе, жао ми је.“

- „Него за кога?“

- „За оног фрајера што хоће да ме жени.“

- „И кад крећеш?“

- „Чим ме рокне кокс!“

- Склупчао сам се у кревету и гледао ту луду врањанку. Стварно је била предивна.

- „Можда вечерас нећу спавати овде.“

- „Него?“

- „Код Срђана. Каже да има вееееелику кућу на два спрата. Замисли! Два потпуно слободна спрата. Биће то незаборавна ноћ.“

- И ту ми је пуко курац. Морао сам и ја да је мало пецнем.

- „Нисам знао да се ложиш на вееееелике куће. Постајеш спонзорушица јели?“

- „Не. Само уживам у животу.“

- „А јел има тај твој фрајер неки зајебан ауто?“

- „Ауди А6, црни са затамњеним стаклима на задњем седишту!“

- Ма ко да сам знао. То је тај типични сељоберизам који је преплавио целу Србију.

- „Значи хвали се кућом, ловом и црним аудијем којег возе само сељобери. Пеца те на јефтине форе.“

- „Љубоморан си зато тако и сереш. Док се ти овде досађујеш ја ћу да се проводим.“

- Е, ту је већ била у праву. Досађиваћу се целе јебене ноћи док се она башкари с неким набилдованим сељобером по кућетерини од два јебена спрата. Пичка јој материна! Нисам био љубоморан, а нисам ни смео због нашег статута, али сам био нервозан до прскања, јер сам дошао у бању да се проводим, а не да се јебено досађујем.

- „Идем и ја у провод! Нећу да џеџим овде и да се смарам!“

- „Е, не може!“

- „Шта, бре, не може?“

- „Нећеш да ми поквариш судар! Ја излазим са Срђаном, а ти се јеби!“

- „Ма јебе ми се за тог твог Смрдана, у бањи пичака колко ти курац хоће. Идем и ја нешто да нађем!“

- Скочио сам са кревета, нашљискао се парфемом и кренуо. Даша је пошла за мном. Изашли смо из куће у двориште.

- „Хоћеш да те повезем?“

- „Па центар је одавде на 50 метара, будало! Где да ме возиш?“

- Била је у праву. Вратио сам кључеве у џеп и заједно с Дашом кренуо ка центру. Како смо се више ближили центру, тако је Даша бивала све расположенија. И мени је било лепо, али је она имала судар, а ја вероватно неки шанк у који ћу да се закуцам и нарољам као стока. У центру маса људи. Препуно, не мож иглу да бациш! На сред шеталишта Даша ме зауставила и рекла:

- „Ено га тај кафић! Идем, чека ме Срђан!“

- „Ако те испали?“

- „Он мене? ХА! За 15 минута има да ми једе из руке. Уђи, попи пиво, и гледај како шени преда мном!“

- „Е, јеси глупа. Па наравно да ће да шени, ћурко! Циљ му је да те одведе на гајбу и појебе. Видећемо дал ће сутра да шени, кад се задовољи и каже ти МАРШ!“

- „Е па, видећемо!“

- Даша је ушла у кафић, ја сам сачекао пет минута, а онда кренуо за њом. Прошао сам кроз кафић и закуцао се за шанк. Поручио сам један Хајнекен, лименка наравно, нећу да ми конобари у флашици праве бућкуриш, и окренуо се ка столу за који је седела Даша и три мрцине. Зајапурени главурдани с мишићима ко Рамбо. На столу су, као типични сељобери, избацили кључеве од аута и мобилне телефоне. Сва тројица пили су пиво из кригле. Дашењка је као дамица сркутала мартини бјанко. Прекрстила је ноге, а кленови су бленули у њу. Кренула је са својом игром завођења. У том тренутку завибрирао ми је мобилни. Извукао сам га из џепа и угледао поруку. Отворио је и прочитао.

- „Јел удараш штоперицу? Прошло је тек 10 минута, а они већ балаве. Срђан је овај до мене, десно.“

- Даша ми је била све време леђима окренута и уопште не знам како ме је и у ком тренутку спазила. Стварно је чудо од девојке. Пушила је онај Вајсрој, који сам јој ја купио, мајке јој га стерам, а и сестре, и куцкала се порукицама са мном, док је себе нудила другом. Срећа те смо Даша и ја били ортаци, иначе...

- „Да му кажем да ме води кући или да још мало сачекам?“

- „Ради шта хоћеш, то је твоја ствар.“

- Циркао сам пиво и кришом посматрао Дашењку и мрцине за столом. Стварно је скењала оног Смрдана. Шенио је пред њом и да је имала неке леблебије у рукама, онај кретен би јој стварно јео из руку. Жене су то, батице. Ђавоља работа!

- „Еј, предомислила сам се. Овај је тотални дебил, а ова двојица су још гори од њега. Ајд приђи за сто и води ме негде.“

- „Јес, како да не. Оћеш да ме пребију због тебе? Види колике су им главурде, мајке им га набијем! Барским столицама да их ударам, не бих могао да их оборим два сата. Сама си месила тесто, сам га и једи!“

- „Рекао си да од тебе могу да тражим све! Јел тако било или си заборавио?“

- „Нисам заборавио.“

- Главурдан је приближио столицу још ближе Дашењки и добрано припит покушавао да је загрли. Гулио сам трећу лименку Хајнекена. Да је Даша хтела, већ би одвела Смрдановића на његову гајбу. Изгледа да је он неки жешћи смарач, па се ова предомислила. Лепо сам јој реко да се само сељобери хвале имањем и да само сељобери возе ауди, али она није хтела да слуша. И шта ја сад ту могу?

- „Рекао си да желиш да прошеташ моје савршено дупе по Сокобањи.“

- „Не. Рекао сам да желим да прошетам твоје савршено дупе по Сокограду, а то сам и учинио, зар не?“

- Дашењка је постајала нервозна. Знао сам по томе што се чешкала по увету. Кад је зајебано нервозна она се чешка по увету кажипрстом и палцем, а то је управо сада и чинила. А Рамбо јој се све више приближавао, чак је почео да јој нешто мрчка око косе.

- „Е сад желим да прошеташ моје савршено дупе по Сокобањи! И то одмах!“

- Склопио сам телефон и смотао га у џеп. Бацио шанкеру црвену, и упутио се ка столу за коме је седела нервозна Даша и три мрцине које могу да ме згужвају за секунд. Обећао сам Дашењки да може од мене да тражи било шта и ћурка сад то користи, а то што су моја муда у процепу због њеног инатирања, то њу уопште не дотиче. Заболе њу оно савршено дупе за све то.

- Пришао сам Даши за леђа, затим је обишао и стао покрај ње, с њене леве стране, спустио усне на њено увце и лизнуо је неприметно. Она се насмешила. Левим оком сам снимао мрцине које су ме збуњено посматрале. Ухватио сам Дашу за леви длан и лагано је подигао са столице. Истог тренутка Рамбо је скочио са своје столице, као и његова два билмеза. Пришао ми је и гурнуо своју пијану главурду у моје уво и кренуо да ме прска пљувачком.

- „Шта хоћеш ти од моје девојке?“

- Претрпео сам пљувачку у увету иако ми се истог трена згадило. Сталожено сам му принео своја уста на његово уво и културно, без прскања, одговорио му:

- „Она је малолетна. Ја сам њен брат и морам да је водим кући.“

- Рамбо ме шчепао за раме, умало ми га није откинуо, и поново ме попрскао.

- „Ти можеш да идеш. Она остаје!“

- Билдер је ухватио Дашу за руку и повукао је ка себи. Даша је почела да се отима, али јој билмез није дозвољавао да успе у томе. Левим оком сам гледао ону двојицу и приметио да су незгодно стајали измађу столица и стола. На столу су биле полупразне три кригле, чаша од мартинија и остала срања. Десним оком гледао сам билдера који вуче Дашу за руку и пљује јој у уво. Она покушава да се измигољи, али не успева. Сцена која ми смрди на жешће пребијање мене од стране мрцина, а шта ће бити с Дашом касније, јебем ли га. Морао сам да извучем и њу и себе одатле. Пришао сам столу, уплео се у причу и сад нема назад. Сетио сам се да билдери обично дркају горњи део тела, а да им ножице углавном остану чачкалице. То је њихова слаба тачка, а моја предност. Левом шаком сам зграбио криглу са стола, левом ногом шутнуо најјаче што сам могао ивицу стола, и у секунди гледао две мрцине како их обара сто, како падају и грваљају се по поду са столом и столицама. Истог секунда сам криглом мануо у главурду збуњеног Рамба, који је због чуда у ком се нашао пустио Дашу и гледао у своје оборене ортаке, и кригла му се разбила преко зајапурене фацурине. Ухватио се за очи, а ја сам га шутнуо у десну чашицу. Срушио се ко кула од карата. Нисам имао времена за губљење, јер су се оне две мрцине већ вадиле испод стола. Зграбио сам Дашу за руку и кренули смо да трчимо кроз кафић препун људи који су поскакали са својих столица и гледали догађај. Излетели смо на врата и ја сам осетио нечију песницу на својој слепоочници. Блицнуло ми је у десном углу. Не знам како сам остао на ногама, али сам још чвршће стегнуо Дашу за руку и наставио да трчим кроз башту кафића, обарајући за собом столице које су ми долазиле под лангета шаку. Сјурили смо се низ степенице и угурали у масу шетача. Само на трен сам бацио поглед иза себе и угледао хорду манијака како трче за нама. Није било времена. Нисмо имали шансе. Одгурнуо сам Дашењку од себе и рекао јој:

- „БЕЖИ!!!“

- Онда сам осетио песнице по глави, леђима... Пао сам на земљу. Све што сам успео да урадим је да се згрчим ко фетус и покријем главу рукама. Шутирали су ме свуда по телу и газили... Клик. Чуо сам неко вриштање... Клик. Видео сам Дашино лице у сузама... Клик. Миловала ме по образу... Клик.

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Зора је полако освајала Сокобању. Даша је кунтала на месту сувозача. Упаркирао сам џету на неком паркингу, полако отворио врата, изашао из аута и готово нечујно их затворио. Напољу је било толико хладно да су ми се муда смрзла. У џети је био рај, али ја сам морао да се дам у потрагу за неком клопом и успут се распитам за неки смештај на дан-два, пошто је Даша изразила жељу да останемо у бањи како би се прошетала њоме и упознала њене пределе. Јеби га, сам сам јој рекао да може од мене да тражи шта год пожели и она је пожелела. Сад је ред на мене да одржим дату јој реч. Срећа па је Сокобања била мало месташце и све што ти је требало налазило се у самом центру. Значи рај, брате! Обожавам мала места. Прошао сам кроз неки парк и испао на плочнике који су представљали пешачку зону. Ту се налазило све што ми је било потребно. Кафанице, продавнице, трафике, посластичаре, чак и огласна табла с шемом Сокобање, чак и огласи за издавање соба. Факинг фантастик! Људи су полагано почели да циркулишу и живот у бањи се управо рађао. Једна црвенокоса риба од тридесетак година, добро очувана каросерија, са сисама ко бундеве, отварала је киоск. Одмах сам отрчао у том правцу. Тек што је кренула да излаже робу и чини ми се да је још увек била поспана кад сам је салетео као манијак и кренуо да декламујем шта ми је све потребно.

- „Две пакле Дрине, две пакле Вајсрој, једна Хеба, један Џек, Хајнекен комада 10 и то лименке...“

- „Полако, полако. Добићеш све, само чекај да мало дођем себи.“

- „Баш све?“

- „Све, све... Само моменат.“

- Цура је изгледа још увек дремуцкала те није била свесна да ми је управо понудила све, значи и себе. Бар сам ја тако капирао то „све“. Ушла је унутра, села на неку столицу и навалила главу на шаку, као да се спремала да заспи. Ја сам стајао испред киоска и чекао. Међутим, риба је почела да књава, а то није био део договора. Морао сам да интервенишем. Упао сам у киоск и дрекнуо:

- „ПОЖАР! ПОЖАР!“

- Риба је прво скочила са столице, затим пала на под киоска, а онда је почела да се бори са столицом на којој је седела. Изгледала је као да је желела да устане, обаче јој столица, која је сада била преко ње, то није дозвољавала. Почела је да паничи и све се више упетљавала с оном столицом на поду киоска. Стајао сам на вратима и смејао се као луд, а када сам задовољио свој порив подјебавање странца, кренуо сам да јој помогнем да се искобеља из оне столице у коју се дебело била уплела. Да се којим случајем пожар стварно догодио она би изгорела у њему и то само зато што је паничарка. Дакле, мала употреба можданих вијуги не би била на одмету ником, а поготово њој.

- „Ти ниси нормалан! Препао си ме!“

- Раздвојио сам је од столице, која ју је пребила на мртво име, и припомогао јој да устане.

- „Шта хоћеш, управо сам ти спасио живот. Место да ме наградиш, ти ме вређаш. То није фер!“

- „Да те наградим? Управо си ми скратио живот за десет година! Требало би да те нагрдим, а не наградим!“

- „Добро, пошто смо сад егал, ајде да склопимо примирје.“

- „Нисмо егал, ти водиш са један према нула!“

- „Јесмо, јесмо. Ти си повела кад си ме зајебала пред киоском да ледим муда док ти књаваш, ја сам само изједначио резултат.“

- Убедио сам црвенокосу да је нерешено и пријатељски смо једно другом пружили руку. Онда је црвенокоса рекла да полако набрајам шта ми је све потребно, а она ће лагано све то да пакује у кесама. Када смо завршили требовање на ред је дошло сумирање рачуна. Ни црвенокоса ни ја нисмо имали појма с математиком, те сам ја отворио смоки и пиво, припалио пљугу, и чекао да се она снађе с оним дигитроном. Заборавила је да упали касу. Или је била глупа ко тоцило, или је синоћ имала незабораван провод. Док сам јој ан детај меркао сисетине, које су биле послужене на изволте, стигла ми је порука. Отворио сам је.

- „Где си?“

- Изгубљен у пределима огромних сисетина црвенокосе раднице коиска.

- „Управо купујем клопу и преговарам с једним господином да нам изнајми собу на дан-два.“

- „Оставио си ме саму у откључаним колима на паркингу, кретену један!“

- „Смири се, стижем за неколико минута.“

- „За ово ћу ти ЈЕБАТИ МАТЕР!!!“

- Даша је, судећи по порукама, била љута ко џинче и бесна ко малинар, кога су појебали за откупну цену, а то је значило да ће ми се осветити тако што ће ме мучити током сексања, ако пре тога не стави вето на прилазу моје патке њеној рибици, или ће ми набити џетин ауспух у чмар, а то би болело више него вето и мучење током секса заједно. Али, ја имам оправдање! Управо вршим преговоре око клопе и собе, а то је била њена жеља. Дакле, имам штихове у рукама.

- Црвенокоса је избола дигитрон који је признао цифру од 3.974 динара, у коју је урачунала унуче вињака и једну гуарану коју је она цврцала.

- „То ти је за претрпљени бол и страх! Још си добро и прошао! Умем ја да наплатим много више.“

- Дао сам јој 4 сома и тражио јој број телефона. Није хтела да ми да. Питао сам је кад завршава смену, рекла је у три и одмах додала да после посла има обавезе.

- „Које обавезе?“

- „Имам дете и кад завршим смену морам кући.“

- „А где ти је муж?“

- „У Црној Гори.“

- „Ради?“

- „Да.“

- Оп, ето прилике за авантуру. Мало сам тактизирао.

- „Јел знаш неког ко издаје собе? Треба ми преноћиште на дан-два, али за две особе.“

- „А ко је друга особа?“

- „Моја другарица која жели да упозна Сокобању.“

- „Другарица или... ?“

- „Другарица и крес комбинација.“

- „Имаш хотеле и имаш огласе за издавање собе на сваком кораку. Снађи се сам.“

- У, мајке ти га прсате...

- „Треба ми неко од поверења, а не хотели и станодавци дерикоже!“

- Гледала је у своје дуге црвене нокте и нешто размишљала. Мирисало ми је на типично каширање, те сам с тога довршио пиво, покупио кесе и кренуо ван. Зауставила ме на вратима.

- „Еј! Како се зовеш?“

- „Борис.“

- „Слушај Борисе! Ја имам кућу, ту у близини. Не издајем собе, али тренутно имам две потпуно слободне, пошто ми је муж у Црној Гори, а ја с клинцем спавам у једној соби.“

- Дошла маца...

- „Па шта онда?“

- „Па, мислила сам, ако хоћеш можеш да одседнеш код мене.“

- „Нисам сам.“

- „Добро, с другарицом.“

- „Колико ће то да ме кошта?“

- „Договорићемо се.“

- „Онда, да те сачекам овде у три?“

- „Важи!“

- „Океј! Тројка!“

- Црвенокоса је климнула главом и упутила ми осмејак, ја сам јој намигнуо и упутио се ка паркингу на коме ме је чекала џета са Љ.К.Џ. и Б.К.М. Дашом спремном на све. Убрзао сам корак и смишљао причу. На стотинак метара од паркинга приметио сам неколицину људи како се гуркају лактовима и нешто домунђавају. Још више сам убрзао корак, стигао међу људе, гурнуо се у гомилицу и згрануо се призору који се одигравао на паркингу. На крову џете стајала је Даша с пајсером у рукама.

- „ТУ СИ ПИЧКО!“ - заурлала је чим ме угледала.

- „ДОЂИ ДА ТИ ЈЕБЕМ МАТЕР!“

- Очекивао сам мучење и вето, прибојавао се ауспуха, али ми пајсер ни на крај памети није пао. Нисам знао да је Даша толико луда. Знао сам да је дивља током секса, знао сам да спрема супер доручак, знао сам да није љубоморна, то је доказивао наш статут, али да је спремна да ми поломи ноге и то пајсером, нисам знао. Јеби га, човек се учи док је жив.

- Пришао сам полако џети и рекао Даши да се смири и да ћу јој све лепо објаснити. Међутим, Даша није сишла с крова џете и није испуштала пајсер из руку.

- „Причај! И немој случајно један зарез да си ставио на погрешном месту, иначе има пајсер да ради!“

- Људи су се све више окупљали око паркинга и чекали расплет представе. То ме је чинило страшно нервозним и напетим, не због гледалаца, већ због пандура које сам очекивао да се појаве сваког тренутка, а то ми уопште није било потребно. Спустио сам кесе с клопом, пићем и осталим дрангулијама и кренуо полако и сталожено да објашњавам Даши разлоге због којих сам се толико дуго задржао. Све што сам рекао била је гола истина, једино сам „малкице“ модификовао један детаљ мог монолога. Објаснио сам јој да господин с којим сам причао у вези преноћишта није био нормалан и да ми је тражио огромну своту новца за неку чатрљу. Онда сам случајно налетео на једну госпођу с дететом која се бави „издавањем соба“ и с њом сам се договорио за супер смештај по одличној цени. Додао сам и да ћемо остати који дан дуже ако она буде желела, и указао јој на то да нам је џета пуна опијата због којих би и она и ја заглавили робију, ако наиђе полиција, а наићи ће уколико се она не буде моментално скинула с џете. Даша се тек тад расвестила и тек после реченице која је у себи садржала реч „робија“, мало се узентала и скинула с крова џете. Али је пајсер још увек држала у рукама и лагано ми прилазила. Коракнуо сам уназад и рекао да нема потребе за виоленцијом, да о свему можемо људски да се договоримо. Бацила је пајсер на земљу, ушла у џету на месту сувозача, и бесно залупила врата. Одахнуо сам. У том тренутку маса људи, која је окруживала паркинг, кренула је с френетичним аплаузом. Чини ми се да им је представа баш пријала. Док сам скупљао кесе и пајсер, маса се полако разбијала у групицама и нестајала у парку и улицама око паркинга. Пајсер сам ставио у гепек, а кесе на задњем седишту. Само што сам сео за волан и пружио леву руку ка кључу који је спавао у брави, у намери да стартујем мотор, добио сам преко пичке. Ударац је био толико јак да ми се глава залепила за седиште; срећа па је седиште било мекано. Нисам смео да подижем главу, јер сам се бојао наредног ударца од кога би моја глава могла да заврши у неком незгоднијем положају. Нисам отварао ни очи. Чекао сам да се Даша ражали. Док сам згугурен ћутао и жмурио у седишту, псовао сам у себи своју лангета шаку. Она је била крива за све. Да је била здрава ја бих њоме окренуо кључ, лева би била за воланом, а одвајање очију би ми помогло у ескивирању ударца. Овако сам се био скроз отворио, с мислима да се што пре очистимо са тог усраног паркинга, и нисам очекивао Дашину анти-ферплеј реакцију. Онда сам језиком напипао поломљени зуб и ту ми је пуко курац. Прво ме Марија пребила ко пичку, онда сам због јурњаве за Маришком сјебао десну шаку, а сад сам добио и ломљење зуба од стране Дашине песнице, или шта је већ то било; одиграло се муњевито брзо те нисам стигао да видим. Постао сам дојка коју пребија свако женско пиче на које налетим. Е па, што је много, много је. Нагло сам се цимнуо са седишта, повукавши се скроз до врата с рукама у гарду. Кроз сопствени гард гледао сам виолентну врањанку како се левом руком и левом ногом ослања на седиште, десном руком придржава за кров џете, а десном ногом спрема се да ми отшрафи главу. Била је у много повољнијем положају од мене из више разлога. Први, ја имам лангета шаку и с њом не могу ништа, други, имам поломљен зуб и још увек ми зуји у глави од првог ударца, трећи, сатеран сам уз врата, а кунг-фу врањанка је у знатно повољнијем положају од мене и нога јој је већ спремна за ударац. Значи она напада, а ја све што могу то је да се браним. Е, неће моћи! Морам то да спречим, некако.

- „Марш напоље! Излази из мог аута!“ - то је било прво што ми је пало на памет.

- „Шта да радим?“

- Добро је. Мало сам је поколебао. Време за маневар. Ајде мамлазе, размишљај!

- „Хтео сам да нам нађем смештај да се зезамо мало по бањи, а ти си ми поломила зуб!“

- Даша је спустила десну ногу, која је била спремна за напад, али је и даље била у повољнијем положају од мене. Њен израз лица из бестијално насилничког прешао је у револт израз с примесом сажаљења.

- „А како је мени било? А? Пробудила сам се на јебеном паркингу у некој недођији. Нигде никог, врата откључана, тебе нема, напољу хладно. Знаш ли шта ми је све прошло кроз главу? Шта ћутиш ко пичка, кретену један!?“

- „Реко сам ти да изађеш напоље. И ово није недођија него бања! Иза дупета ти је сам центар свега!“

- Даша се спустила на седиште и прилепила поглед за касету. Ја свој положај нисам мењао, фор ич кејс.

- „Извини... Уплашила сам се... Бојим се кад сам сама, кад је мрак... кад... Извини.“

- Сачекао сам још пар тренутака, а онда сам спустио гард. Руке су ми биле утрнуле. Отворио сам врата и испљунуо готово цео зуб. Затим сам зинуо и огледао се у ретровизор. Четворка горе десно била је скроз полупана. Остало је једно малено парченце од зуба, руина која више ничему није могла да послужи. Морао сам код зубара да вади остатак тог срања из мене. Бацио сам десно око на Дашу. Њен поглед сада је био прикован за мене и изражавао је кајање.

- „Шта тренираш, фул-контакт?“

- „Не. Тренирала сам карате.“

- „Тренирала. Значи више не тренираш?“

- „Не.“

- „Ал си зато добро запамтила где да ковнеш неког па да му поломиш зуб!“

- „Хтела сам само мало да те поткачим, да видиш блиц. Нисам хтела да ти поломим зуб. Извини.“

- „Да видим блиц, а?“

- „Аха...“

- „Јел имаш сестру?“

- Даша ме збуњено погледала.

- „Имам. Што?“

- „Е, јебем ти сестру!“

- „Е, жалим! Удата је!“

- „Јебем ја и удате!“

- „Сељачино једна!“

- Изашао сам из џете, заобишао је и дошао до врата сувозача. Отворио сам их и рекао:

- „Напоље!“

- Даша је шчепала појас и везала се.

- „Нећу!“

- „Еј, Брус Ли, ја сам гладан, а верујем да си и ти. Морамо негде да ручамо и убијемо време. Собу добијамо тек у три. Зато немој да кењаш него изађи напоље!“

- Даша је почела да се смеје, затим се одвезала и изашла из џете. Извукао сам гудру из касете, закључао џету и повео Дашу кроз парк да нађемо неко кафанче и да нахранимо гладне стомаке. Раздаљина између Даше и мене, док смо корачали ка кафанчету, била је два метра. Нисам желео да ризикујем да ме луда каратисткиња поново изблицка. И у кафани сам држао одстојање. Изабрао сам сто у ћошку, где сам њу и сместио, а ја сам био на отвореном, слободан и спреман да сачувам своју маленкост од потенционалног атака врањанске каратисткиње. Конобар је дошао, пружио нам мение, а каратисткиња се претворила у џепароша. Отворила је мени и кренула да наручује неке специјалитете са зајебаним именима и ценама високим ко Ајфелов торањ. Али ни то јој није било доста него је поручила и неко француско вино чију цену нисам смео да погледам. Џепарош-каратисткиња понашала се као да преко пута ње седи власник свих нафтних поља на Блиском истоку, а не расејани мамлаз који шићари на лесковачком бувљаку. Пизда јој материна! И јебем ли јој сестру, ону удату! Конобар је записао аждајину поруџбину, затим се окренуо ка мени и упитао ме:

- „За вас, господине?“

- Ако сам ја био тај господин, онда ми је требала једна омча и кашикара. Омчу да свежем око врата, а кашикару да активирам и гурнем у сопствена уста. Ако затаји омча, кашикара неће! Јебем ти прескупу излет супер идеју!

- „Сендвич са шунком.“

- „Још нешто, господине?“

- У пичка ти га материна, она конобарска!

- „Ништа више, хвала!“

- Конобар је отишао до пулта да наручи и донесе поруџбину, која ће ми испразнити све џепове, а ја до кењаре да се пукнем кокаинчином како би ме есап мање болео. Аждаја је задовољно разгледала шеталиште, које је сада већ било крцато људима, и парк у коме су седели нормални људи и нормално јели нормалне сендвиче, док сам се ја курчио по, изгледа ми, најскупљој кафани у целој југоисточној Србији. Јбг.

- Током ручка у коме се аждаја феноменално најела прескупим специјалитетима и нашљискала француским вином, чије ни име ни цену нисам желео да гледам и памтим, ја сам се гушио сендвичем због поломљеног зуба од стране Јусуф Даше. У десет до три сам позвао конобара и рекао му да донесе рачун који нити сам желео да гледам, нити да платим. Носио сам се мишљу да скочим преко терасе кафане и збришем, а Дашу да оставим да измири рачун. То је трајало само пар секунди, јер сам сконтао да би Даша до краја свог живота вребала сваку прилику да ми изблицка фацу својим ултимат-фајт потезима, а то не бих пожелео ни највећем душманину. Зато сам завукао руку у џеп и чекао да конобар донесе харач. Конобар је пришао и љубазно пружио рачун на тацни, уз оно „изволите господине“. Погледао сам цифру: 5.360 динара. Ух... Избројао сам пет и по сома, спустио их на тацну, уз оно „кип д чејнџ“, конобар се љубазно захвалио, уз „до виђења и дођите нам опет“, ја сам помислио „до невиђења и доћи ћемо никад више“, а затим напустио дрен-кафану. Аждаја, с пуним стомаком и вином у венама, ишла је за мном. Приближавали смо се киоску где је радила сисата црвенокоса која је требала да нам обезбеди собу, у коју сам једва чекао да улетим и разбијем се од спавања, а онда сам изненада на врату осетио руке Мехмедаге Даше Фочић и њена уста у мом увету која су настављала да ме глобе.

- „Купи ми сладолед, купи ми сладолед, купи ми сладолед...“

- Није престајала све док је нисам пито:

- „Хоћеш кугле или на штапићу?“

- „На штапићу, на штапићу, на штапићу...“

- Јебем ти француско вино! Купио сам јој јебени сладолед на јебеном штапићу, крава није хтела руменка већ кинг, зграбио је за руку и одвукао до киоска. Црвенокоса је управо предала смену и изашла из њега.

- „Тачно на време!“ - рекла је с осмехом, а онда је угледала Дашу и моментално обрисала осмех. У њеном очима видела се завист. Веома чест женски смртни грех, кога оне редовно крше, чим угледају бољу рибу од себе. Даша је имала двадесет годиница и врашки добро тело, црне крупне очи, Аврил носић и Каја усне. С друге стране црвенокоса је имала симпатично лице, Памела сисе и добро очувано тело тридесетпетогодишњакиње која је већ окотила једно чељаде с пачетом. Сисата се поздравила брзо и кратко, а Даша весело и радознало. Кренули смо ка кући црвенокосе чије име сам сазнао тек кад се поздрављала с Дашом. Звала се Весна. Одмах сам сконтао да јој пизда више није тесна. Весна је ишла напред, Даша и ја за њом. Даша ме загрлила и шапнула ми:

- „Ала има сисетине...“ - затим је праснула у смех. Ја сам покушавао да се суздржим, а Весна ништа није примећивала.

- Стигли смо до куће. Била је приземна, али лепа. Бела фасада и зелени кров. Двориште је било мало, али лепо скоцкано. Унутар куће дугачак и прав ходник који је гађао врата купатила, лево је била огромна соба, у којој је Весна обитавала са својим сином, а десно две мање собе. Домаћица је рекла да одаберемо од те две мање коју хоћемо, ја сам одабрао прву до себе, јер сам хтео да се што пре закуцам у кревет, а Даша је хтела другу, јер је, како је рекла, била удобнија и имала поглед на најлепши део дворишта. Океј, друга. Само да се што пре докопам кревета. Упао сам у собу, скинуо све са себе и закуцао се у кревет. Док ми је сан полако опијао свест слушао сам Дашине речи:

- „Весна је супер! Рекла је да нам је све дозвољено...“

- Више ништа нисам чуо...

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Даша је спремила невероватан доручак док сам ја још књавао. Пробудила ме тако што ми је нежно грицкала увце. Кад ме разбудила, донела је доручак за двоје, и то у кревету. Донела је велики сребрнкасти послужавник и поставила га на сред кревета. На послужавнику је све фино било скоцкано. Лепо нарезана шункица, качкаваљ, краставчићи, парадајз на колутиће, кафа с млеком и сок од јабуке. Све за двоје. Села је преко пута мене у турском положају. И ја сам то исто учинио, било ми је занимљиво. Док смо уживали у савршеном доручку, Даша ме све време посматрала неким погледом иза кога је титрао злочести осмех. Не знам шта је под тим мислила, можда ми је спремала неку зајебану освету. Изгледала је као да је сковала заверенички план, спремила ми замку и сад једва чека да се њен план изврши, да ја упаднем у ту замку. Завршили смо с доручком, ја сам припалио цигарету и сркутао кафу, а Даша је однела послужавник с остацима у кухињу. Тад ми је синула страшно добра идеја. Немам појма како ће ми луда врањанка напакостити, али ја ћу преокренути игру наглим тактичким потезом, а крајњи исход нашег меча, верујем, памтиће до краја свог живота. Кад се Даша вратила у собу, с оним истим конспиративним погледом, ја сам узвикнуо:

- „Спремај се! Водим те у Сокобању!“

- „А?“ - нестао јој је уротнички кез.

- „Ајде брзо!“

- Скочио сам са кревета и војнички се облачио. Даша је била збуњена и укопана, с погледом који је говорио: „овоме је преко потребна Топоница.“

- „Ајде, шта чекаш? Немамо много времена!“

- „Шта причаш, бре? Каква Сокобања?“

- „Сокобања - Сокоград. Пакуј се!“

- Даша је изгледала као да је у бунилу, али је кренула да пакује ствари у свој ранац. За то време ја сам се успентрао до Уркета и упао му на лом гајбу. Ушао сам у његову собу, али сам у његовом кревету затекао две голе студенткиње, мени непознате, у завезаном положају који је мени личио на лезбијски. Изгледа да су цуре имале бурну ноћ. Затворио сам врата и упао у другу собу, али ни тамо није било Уроша. На поду је лежао Пера Пампур, студент Технолошког, мало даље од њега непознат лик, на кревету три рибе од којих сам само једну познавао. Теодора, слатка и добра девојка која је завршавала Вишу Текстилну. Њој сам продавао козметику по набавној цени, по нешто и испод цене, јер ми је заузврат налазила мноштво муштерија, како из Више, тако и из средње Текстилне. У тренутку док сам је гледао како слатко спава помислио сам да јој неки дан пустим неку порукицу. Мало зближавање, ово-оно, сад сам бар слободан ко ветар. Упао сам и у трећу собу и коначно нашао Ксалолчину шашавчину који је лежао у Наташином загрљају. Полако сам му пришао и ћушнуо га. Није се ни мрднуо. Гурнуо сам му прст у уво, ништа, гурнуо сам му прст у нос, ништа, опалио сам му шамар и он се напокон тргнуо, премда је и даље био у полусну. Затворио сам му шаком уста, како не би пробудили Наташу којој сам видео сисе али сам се правио луд јер је она била девојка мог најбољег ортака, и полако му шапутао на уво да идем за Сокобању с Дашом и да ми требају кључеви од џете и 500 евра. Урке је прстом показао у правцу његовог штека за чије постојање смо знали само он и ја. Налазио се у горњем делу ормана иза разноразних ствари које су га замаскиравале. Сеф је био метални, величине кутије за ципеле, са шифром датума смрти његовог оца. Укуцао сам шифру и отворио сеф. Био је препун лове. Измотао сам 500 евра и поново га затворио. Док сам га замаскиравао разноразним стварима из једног дукса испала је црна кеса. Одмотао сам је и завирио унутра. Кокаин и вутра, поприлична количина и једног и другог. Кокаин је био распоређен у малим провидним замрзивач-кесицама, одокативно једнаке количине, комада десет. Вутра је била смотана у обичној пвц кеси из маркета. Узео сам кесицу лобеске, напунио шаку травом и стрпао у џепове. Вратио се до Уроша и тражио му кључеве, али се лудак поново успавао. Морао сам опет да га будим. Није отварао очи, само ми је средњим прстом показао правац у ком сам требао да се крећем како бих пронашао кључеве. Били су у његовим панталонама које су лежале на поду. Извукао сам кључеве и поново пришао Уркету коме је средњи прст био уперен у моје лице; очи су му и даље биле склопљене. Тај зевзек прца ме и док спава. Спустио сам му руку и покрио неким чаршафом и њега и Наташу. Тада сам јој још једном видео сисе и почео сам да се нервирам. Урош се био напржио на Наташу, иселио је из студењака и преселио код себе. Започели су заједнички живот, били су заљубљени једно у друго и то је постала врло озбиљна веза. Од тог тренутка мени је Наташа постала нешто као сестра. Видети Наташине сисе, па још два пут, био је превелик грех за мене.

- Урош и ја имали смо такав однос да смо могли један другом да урадимо све, али баш све. Да се подјебавамо, да се псујемо, да трпамо један другог у ситуацијама блама и још милион других ствари где границе краја нису постојале. Али све то није утицало на наш однос. Осим што смо шљакали заједно, делили лову, делили последње парче хлеба, делили живот, били смо и ортаци до гроба. Ништа није могло да нас раздвоји. Чини ми се, чак ни смрт. Али је постојало једно правило које ниједан од нас није смео да прекрши. Девојку свог ортака прихваташ као сестру, како у физичком тако и у духовном смислу. Не смеш чак ни да помислиш на девојку свог ортака у неком другом контексту, сем у сестринском, а камоли да у глави вртиш филм о њој. То правило није смело да се прекрши. Ако би се којим случајем то правило прекршило, Урош и ја никада више не би били пријатељи. То правило садржало је још једну тачку. Ако којим случајем дође до раскида и девојка ортака постане бивша, ниси смео ни да помислиш да је муваш, а камоли нешто теже од тога. Дакле, ту није било опроста. И зато је мене почела да јебава савест. Видео сам сисе девојке свог најбољег пријатеља, свог брата, а то је већ ударало у линију кршења граничног прелаза нашег правила, иако нисам ништа помислио, ни једног секунда, себе ми. Али је зато почело толико да ме нервира да сам морао Урошу да кажем. Морао сам да му признам да сам видео Наташине сисе, али не сад него кад се вратим из Сокобање. Искреност јесте болна, али је часна и поштена, и искупљује душу. Где нема искрености, нема ни правог пријатељаства, а ако је пријатељ прави, разумеће твоју искреност и прихватиће је. И то је то.

- Изашао сам из Уркетове собе и кренуо ка купатилу да покупим неки парфем, стик и још неке ситнице како не бих свраћао до свог стана и тако губио драгоцено време. Ушао сам у купатило и почео да купим све што ми је било потребно за једнодневни излет. Док сам муљао по оној сталажици-огледалу изнад лавабоа, нешто ми је шушнуло за леђима. Нагло сам се окренуо и заковао поглед за каду. Пришао сам до каде и угледао приказу која је књавала у њој. Јеботе, лик је спавао у кади и то потпуно го! Још се кретен држао за јаја. Чешкао их је. Изгледа да је имао оне снове. Оне у којима сањаш да нешто караш. Морао сам што пре да се изгубим одатле. Још би ми само хвалило да видим како мајмун свршава у сну па да се одмах исповраћам. Било је више него превише то што сам видео његова рутава муда и како их чеше, још ми је само хвалило да видим и како доживљава екстазу па да после тога имам доживотне ноћне море. То себи никада не бих опростио. Излетео сам из клоње и упао у собу где су спавале оне лезбијке. То је била Уркетова соба, али је од синоћ припадала само тим двема блудницама. Корачао сам буквално на прстима како им не би пореметио сан. Тражио сам Уркетов ранац и неке његове ствари да имам за успут. Нашао сам ранац и у њега стрпао мајицу, качкет, шорц, дукс и фармерке. Полако сам зашнирао ранац и кренуо да напустим собу. Међутим, застао сам на вратима. Јеби га мушко сам, морао сам да бацим још један поглед. Девојке су и даље биле голе и испреплетане. Видео сам ћебе на поду, које им је вероватно током ноћи спало с кревета, подигао га и хтео да их покријем. Да се деца не прехладе. И да још мало гвирнем. Постао сам и воајер. Али нисам намерно, бабе ми! Баш у моменту кад сам спуштао ћебе на њихова гола тела, једна од девојака је одшкринула оба ока и прострелила ме погледом.

- „Шта то радиш?“

- Воајеришем!

- „Ништа. Само да вас покријем.“

- „Само да нас покријеш?“

- „Да.“

- „И ништа друго?“

- „И ништа друго.“

- „А да ниси можда хтео да се увучеш између нас две?“

- Јесам!

- „Не.“

- „Сигурно?“

- Не!

- „Сигурно.“

- „Штета. Био би то добар доручак.“

- БАААААМ!!! Па ова је скроз опичена!

- „Па зар вас две нисте...“

- „Волимо ми и једно и друго.“

- Пази ти данашњу омладину, воле и једно и друго. Задовољство без граница.

- „Е, онда у том случају ја имам један предлог.“

- „Који?“

- „Ти и она сутра вече код мене на гајби. Ја ћу све да организујем, а вас две само треба да се појавите и да журка крене.“

- „Ма немој! А шта си ти, Дејвид Бекам?“

- „Не! Он је искомплексирана метросексуална пичка која продаје дупе за лову, само да би био садржај памфлета скаредних часописа.“

- „А ко си онда ти?“

- „Ја сам Караборис! Имам специјалне сексуалне моћи. Ако желиш да их спознаш, имаш карту за сутра вече у мојој гајби, ако не, онда дркај пичку на постер тог фејкера!“

- Покрио сам их ћебетом, нажврљао своју адресу на папирић и пружио га будној девојци, плавуши с плавим очима и тетоважом шкорпије изнад десне сисе. Друга је била спавалица, ошишана на двојку с пирсингом на носићу.

- „Па не знам Караборисе. Размислићемо о томе.“

- Смотала је папирић с мојом адресом испод јастука и покрила себе и своју девојку ћебетом преко главе. Испод ћебета чуо сам њен глас:

- „Лаку ноћ...“

- Шашава бисексуалка подсетила ме је да сам се предуго задржао у Уркетовој кући и да дебело касним на излет с Дашом до Сокобање. Брзо сам напустио Уркетову гајбу и сјурио се низ степенице. Даша је спремна чекала у дворишту.

- „Ајде, бре, више! Шта си тражио тамо толико дуго? Злато?“

- „Ма кључеве од џете и неке Уркетове ствари. Дижи то савршено дупе са те столице, желим да га прошетам по Соко-граду!“

- Даша је устала са столице и скочила ми на леђа. Она, њен ранац, Лолчетов ранац, претешко за мене. Али сам успео да их све пренесем до џете и убацим их у њу. Сео сам за волан, пустио CYPRESS HILL - Loco en el coco, опичио цеде до крајњих граница, басови су забрујали, као и џетин мотор, и Даша и ја смо кренули на наше путешествије...

 - Сокобање докопали смо се негде око пет, али нам је требало још пола сата да што ближе приђемо неприступачном Сокограду. Онда смо џету морали да зајебемо у подножју и да се пешака, с ранцима на леђима, упутимо до врха утврђења. Ја сам још на почетку освајања врха Сокограда морао да се рокнем лобеском, како бих имао снаге да завршим мисију. Даша је мало кењала како смо требали да се прошетамо по Сокобањи и да мало разгледамо њене знаменитости богате историје и културе, али је после шмркнуте линије кокса престала да сере. Затим сам јој рекао да је прва дестинација Сокоград, а после тога водићу је где год буде желела. Пентрање до врха било је зајебано по оним стазама и богазама, али моја силна жеља, да креснем неку рибу у неком старом граду, плус кокс у венама, дали су ми неописиву снагу и вољу, и никаква препрека није могла да ме заустави у мојој намери. Док смо освајали средњевековно утврђење, Дашу је развалио кокс и она није престајала да брбља. Постављала ми је хиљаду питања у вези Сокограда, а ја на 99 посто њих нисам знао одговоре. Све што сам знао о тој развалини спаковао сам у једну реченицу.

- „То је нека тврђава назидана на римским темељима за време неког цара Јустинијана још од пре курца.“

- Даша је још увек просипала питања, али ја је нисам слушао. Једва сам чекао да се домогнемо циља. Чим смо стигли на одредиште ја сам из ранца избацио ћебенце, простро га по оним каменчугама, сместио на њему слатке и слане занимације, флашу Џека и 11 миришљавих свећа. Све сам то покуповао успут. Хтео сам да, и Даши и мени, ова посета Сокограду буде незаборавна. Сели смо на ћебе, шмркнули још по једну линџу снега и љуштили Џек из флаше. Даша је грицкала неку чоколаду, гледала некуд неодређено и дробила двеста на сат. Ја сам чекао први мрак да запалим миришљаве свеће и испуним себи своју дуго снивану жељу. Смирај дана је кренуо и ја сам упалио свих једанаест свећа. Изгледало је фасцинантно, као на филму. Свеће су гореле, избацивале мирис из себе, који је освајао околину, Даша је престала да прича и окренула се ка мени. Пришао сам јој и почео да је љубим. Не нежно, већ дивље и страсно. Кокаин и Џек избацили су нежност и из мене и из Даше, која је истог трена прихватила моју игру. Али, мене је јебавала лангета шака, као и током пута, па је Даша решила да ствар преузме у своје руке. Скинула је све са мене, положила ме на ћебе, затим је скинула све са себе и села ми на стомак.

- „Зашто баш 11 свећа?“

- „Због један на један.“

- „А ако ја победим?“ - упитала ме и почела да трља своју јажу о мој фалус, неувлачећи га у себе, јер је чекала мој одговор.

- „Онда можеш од мене да тражиш било шта!“

- „Мислиш све?“ - и даље се трљала док је моја жеља висила у ваздуху и чекала своје остварење.

- „Да! Све! Шта год пожелиш!“

- Даша ме истог тренутка зграбила за курац и лагано га увукла у себе. Шакама ми је заробила руке и, у почетку лагано, а потом све брже и брже, скакала на мој курац, набијајући се на њега до краја. Склопио сам очи и унутар капака гледао своју жељу како се управо остварује. Ко каже да снови не могу постати стварност? Хе, хе, хе... Затим сам отворио очи и гледао подивљалу Дашу, коју је коктел Џека и кокса максимално распомамио, како ме разваљује од јебања. И мене и себе. Израз њеног лица говорио је да ће управо свршити, а врхунац је прославила једним громогласним вриштањем који се разлегао до подножја средњевековног утврђења. Тај гест ми је разбио све системе и само секунд ме је делио од ејакулације. Даша као да је то осетила. Палцем и кажипрстом је снажно притиснула мој фалус, негде у пределу корена, и дахтајући рекла:

- „Неее.... мој... аааах... још. Још само.... мало... а, а, а, а... само... м, м, м...“

- Чинило ми се да ће ми муда експлодирати од врења сперме у њој, и мислио сам да јој сколоним руку и испрскам је, али је тај тренутак мене довео у екстазу која је трајала дуже но икада, и зато сам је пустио да заврши свој плес. А онда се скинула с њега, уперила га у себе, склонила палац и кажипрст и обухватила га целом шаком. Мозак ми је бридео у трансу, а сперма из мог курца шљискала је Дашу по стомаку и сисама. Нисам могао да се саберем од задовољштине. Разбила ме од секса, мајке јој га искусне набијем.

- Мирис свећа нас је опијао, а њихов пламен пресијавао се по нашим телима и чинило нам се као да лебдимо у његовом одсјају. Лежали смо на ћебенцету, палили пљуге и гледали савршено звездано небо са врха Сокограда. Коначно ми се остварила жеља и кладим се да ћу је памтити и док мртав будем лежао у гробу.

- Не знам колико смо дуго уживали у том призору, и не знам колико дуго сам занесен чешао сопствена јаја од задовољштине, али сам се пресеко и вратио у време кад је Даша одлучила да све то прекине и то тако што је скочила са ћебета и снажно ме шутнула стопалом у леву бутину.

- „Ајде дижи дупе!“

- Нисам стигао ни да јаукнем од ударца, а Даша је већ погасила свеће, покупила остатке грицкалица и празну флашу Џека, и све то смотала у оно ћебе са кога ме је пре тога ишутирала. Једва сам устао и обукао се. Тек што сам ставио ранац на леђа, Даша ми је утрапила оно ћебе, пуно отпадака, и свој ранац.

- „Сад да ме спустиш доле како знаш и умеш, паметњаковићу! И немој да си случајно дозволио да се само огребем, иначе ћу да ти јебем матер!“

- У први мах нисам знао зашто је толико побеснела. Помислио сам да је то неки завршни кокаински трип. Оће он понекад да те тако убаци у агресију, али кад сам мало погледао око себе схватио сам да је мркли мрак и нисам имао појма како ћемо да се спустимо доле. Пентрали смо се по дану под коксом и све је било хип-хоп урееееј, али је сад било мрачно ко у пећини и било је хорор лелееееј. Скупио сам распојасана муда, више од хорор лелеја него од храбрости, стао испред Даше, ухватио је за руку и рекао:

- „Не брини бејбе, ни длака с главе неће да ти хвали!“

- Спуштали смо се лагано по оној хорор тами, Дашу сам чврсто држао за руку, али сам у једном моменту нагазио на неки каменчић и оно ћебе с оним говнима ми је излетело из руку и откотрљало се некуд.

- „Е, јеби га! Оде ћебе!“

- „Јебало те ћебе, држи мене!“

- Након извесног времена смо се приземљили, сели у џету и упалили фарове. Тек кад су џетини фарови осветлили околину пред нама, Даша и ја смо схватили да уопште нисмо били у тако зајебаном положају, нити на таквој висини каква нам се чинила кад смо били горе у оном мраку. Почели смо да се смејемо као блесави и то је трајало једно десетак минута. Онда сам креснуо мотор и окренуо џету према Сокобањи. Лагано смо каскали друмом заваљени у седишта и опуштали се уз Галију:

- „На твојим уснама кад будеш заспала, два ћу ти тиха написати стиха, на твојим уснама, пред твојим очима кад будеш заспала, гореће слика вољеног лика, пред твојим очима. Нека те нико не пожели ове ноћи, нека те нико не пробуди, нека те нико не пожели ове ноћи, нека се нико не усуди...“

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Нађа се коначно породила. Избацила је из себе своје пето чедо. Дечак. Крикензи је добио још једног дечака. Одмах ме је назвао да ми саопшти ту радосну вест. Честитао сам му на новом пишоњи, а он је урлао преко телефона од среће и рекао ми да покупим Уркета, да дођемо по њега у болницу и да се сместа сјуримо у прву кафану да се олешимо од алкохола. Затим је прекинуо везу. Одмах сам окренуо Уркета и пренео му вест. Преко фона смо се Урке и ја сложили да је кафана мртав курац и да треба да направимо незаборавну журку у некој кућној варијанти. Урош је предложио своју гајбу и на ту тему је истог момента стављена тачка. Док сам се ја спремао за уништавање алкохола у енормним количинама, што због својих изгубљених љубави, што због Кркијевог пишоње, што због бола моје десне шаке, Урке је џетом отишао по слављеника да га довезе до своје гајбе и да успут покупе разне врсте алкохолних пића у огромним количинама. Шортс сам лако обукао, али дукс је ишао мало теже због моје сјебане десне шаке. Доктори су констатовали да није у питању прелом, већ нагњечење. Они су рекли да је боље нагњечење него оно прво, верујем им, али питај моју шаку да ли јој је боље. Мене бол комада па комада, шта год било у питању. Умотали су ми шаку завојем и обукли је лангетом приде. Зашто, јебем ли га. Ваљда доктори знају шта раде. Хм...

- Елем, једва сам се обукао и пошто ме шака ненормално мучно болела, морао сам да се ишамарам коксом по носу како бих ублажио бол. Лекићи које ми је чика доца преписао нису вредели ни гола говна. Ништа ми нису помагали па сам ја решио да ствари узмем у своје руке. Две добре и дебеле линије белог праха и гуд бај пејн. А сад, правац Урошева гајба и гутање алкохола како бих заборавио патњу која ми је парала душу због Маришкиног одласка. Закључао сам стан, спустио се низ степенице, негде у улазу ме је шибнуо кокс, и ја сам наставио да корачам ка Уркетовој гајби. Већ на педесетак метара од његове куће чула се музика. Тутњао је неки хаус. Прошао сам кроз двориште и док сам се пентрао уз степенице већ сам се уклапао у ритам. Упао сам на гајбу препуну риба из студењака, њихових другарица и пар њихових колега, океј ликова, с којима смо се зближили и повремено висили заједно. Крки је већ ждрао јетру неком ракијом, Урке је таманио Џек и ћускао с Наташом, а остали су се цепали свим и свачим и скакали ко блесави. Верујем да ни пола њих није знало поводом чега славимо. Пришао сам Кркију и званично му честитао. Већ је био летва, али је и даље дељао ракичетину. Поздравио сам се с Уркетом и Наташом и још с пар риба и ортака које сам успео да уловим погледом. Затим сам зграбио Џек и завукао се у један угао у коме је Урке шутнуо фотељу како би направио неку врсту подијума на сред собе. Тај угао и та фотеља одмах су ме потсетили на Маришку, али због кокса, празнина настала после њеног одласка, није више толико болела, а сад је ту био и Џек. Њиме ћу и потпуно да одагнам бол. Кренуо сам да цимам чашу за чашом. Људи су скакали, плесали, урлали један другом на уво, покушавајући да се некако споразумеју. Гласна музика их је у томе успешно ометала, али није изостала она стандардна прскопљувачина говорника по увету свог саговорника. Вазда је тако било. Рокао сам чашу за чашом лудом брзином и после пола флаше већ нисам ни слушао која се музика вртела по Уркетовом компу, а све и да сам хтео нисам могао. Кокс и Џек разбуцали су ми чула и замаглили поглед. Полако сам почео да се губим... Клик. Био сам у купатилу и шмркао лобеску. На трен сам угледао неку рибу која је упала у клоњу, нешто промумлала, ја је нисам разумео, а онда је напустила објекат. Навалио сам се на лавабо, клатио се и гледао себе у огледалу. Нисам могао да се препознам. Био сам некако развучен, раскрзан, чудан, као да сам управо слетео из неке орбите из пичке материне. Једино што сам знао је да сам заборавио да закључам врата кењаре... Клик. Нека рибетина ме вукла низ неке степенице... Клик. Седео сам на неком кревету, мада ми се више чинило да сам покушавао да седим, јер сам често падао са њега, а она рибетина ме стално подизала и враћала назад на кревет у седећи положај... Клик. И даље сам седео на кревету, али овога пута много стабилније него прекјуче, или јуче, или кад већ. Поглед ми се полако бистрио и у њему сам препознао ону рибетину која ме враћала из коме, више пута. То је била Даша. Даша, никад лепша, никад згоднија, никад пожељнија. Устала је са неке столице и полако пришла к мени.

- „Јел ти сад мало боље?“

- „Мало...“ - борио сам се с речима.

- „Хоћеш киселу воду да те мало разбуди?“

- „Може кисела... али ако с њом у паковању дођеш и ти...“

- Гледао сам Дашино дупе како одлази да ми донесе ту киселу воду. Нестало је иза неких врата и пар тренутака касније се појавило, али је сада мени било окренуто леђима. Тачније, Дашине сисе су ми се приближавале с чашом киселе, а њено дупе је каскало за њом. Дала ми је чашу с мехурићима у њој коју сам ја прогутао на екс. Мало сам се повратио, а онда сам из џепа измотао лобе и на паклици Дрине развукао две црте. Једну сам шмркнуо, другу пружио Даши.

- „Не идем ти ја у паковању с киселом, а ни с цртом.“

- „Океј. Онда само ти, без прилога.“

- Даша је села крај мене, шмркнула црту и одмакла се од мене на други крај кревета. Припалио сам цигарету и окренуо се ка њој. Сад сам је видео сасвим бистро. Џек ме је полако напуштао, а кокаин све више освајао. Осећао сам се много боље. Више нисам имао прекиде. Сконтао сам да сам у Дашиној соби. Горе се више није чула музика, а кроз рупице спуштених ролетни на прозору полако се пробијала зора. У Дашиној соби владала је потпуна тишина. Даша на једном крају кревета, ја на другом.

- „Нешто си љута на мене?“

- „Не. Само ме мало нервирало то што се ниси придржавао нашег договора. Више пута сам ти слала поруке, а ти си ме упорно одбијао увек с неким новим изговором. Те не можеш због Марије, те не можеш због Маришке, те ово, те оно. Ниси се сетио да ми пошаљеш ниједну поруку. Ни једну! Ја сам слала упитне поруке, а ти си само одговарао на њих, и то увек одречно. Никад ниси први пустио поруку. Макар да питаш како сам, макар порука била празна. Сконтала би. А ти ништа. Ни једну једину јебену празну поруку!“

- „Шта да ти кажем... Био сам у курцу.“

- „То те не оправдава. Можда сам и ја била у неким проблемима, али сам бар поштовала наш договор. Ти ниси.“

- „Ајд да заборавимо прошлост...“

- „Не можемо да заборавимо прошлост!“ - прекинула ме у пола реченице, сва надркана.

- „Значи ипак си љута на мене.“

- „А што? Можда не бих требала да будем?“

- „А зашто да будеш?“

- „Па рецимо због тога што си после дебакла с Маријом позвао Маришку да живи с тобом. Мене се ниси сетио.“

- „Није тако као што изгледа.“

- „Него како је?“

- „Исувише компликовано.“

- „Слушај ме Борисе! Довукла сам те у своју собу. Чекала да се истрезниш. Чекала целе ноћи, већ је свануло, а ја још чекам. Чекам на то твоје јебено комликовано објашњење! Ако ја могу поред свих својих обавеза да издвојим толико времена да чујем твоје оправдање, онда макар једном у животу буди мушко и бар једном искрено одговори на моје питање.“

- „Које питање?“

- „Зашто си позвао Маришку, а не мене? Она ти је засрала везу с Маријом, не ја. Њу си требао да игноришеш, а не мене.“

- „Није знала да сам тог јутра био с Маријом, па ми је послала поруку. После је с Маријом испао курцшлус...“

- „Да, да, знам. Онда ти се јадна Маришкица извинила преко порукице што ти је сјебала везу, а ти место да је отераш у курац, ти је зовеш да дође да живи код тебе. Ти си кретен! Сјебани кретен!“

- „Јесте, ја сам сјебани кретен. И можеш да ме убијеш, али ја нећу моћи да ти разумно објасним своје поступке. Немам оправдање. Ја сам мамлаз и лажов. Лажем све и сваког, па чак и самог себе. И не знам шта да ти кажем сем извини. И пре него ме прекинеш желим да знаш да је то извини најискреније могуће извини. Ако ти то ишта значи...“

- „Кажеш извини и мислиш да ће то твоје извини решити све. Кажеш да си лажов и тврдиш да је твоје извини најискреније. Теби стварно треба помоћ.“

- Дашиног испирања мозга, ма колко год она била у праву, било ми је преко курца. Више нисам могао да је слушам. Хтео сам ван те собе. Гушила ме. Та јебена соба изгледала ми је као неки притвор у коме ме саслушавају пандури. И све ми је била тескобнија. Морао сам да изађем напоље, што пре.

- „У праву си Дашо. Треба ми помоћ. Зато идем да је нађем.“

- Подигао сам се са кревета и кренуо ка вратима.

- „И то је све?“

- Рука ми је посегла за кваком, али се ту и зауставила. Окренуо сам се ка Даши.

- „А шта још да додам? За сваку моју реч и ти и ја кажемо да је лаж. Чиста измишљотина сјебаног мене. Зашто онда да продужујемо мучење?“

- Даша је из седећег положаја прешла у лежећи.

- „Врати се.“

- Дошао сам до кревета и сео крај Дашиних стопала. Загледао сам се у њих. Нисам то до сада приметио, али Даша је имала најлепша стопала која сам у животу видео. И не знам зашто сам их узео у руке, ваљда инстинктивно. Држао сам их у рукама, тачније, у руци, левој, и масирао. Даша се опуштала.

- „Јел имаш неку траву?“

- „Имам.“

- „Ајд смотај то па се онда врати на масажу.“

- „Јел то значи да ми је све опроштено?“

- „Не. Али је то добар почетак. Не могу тек тако лако да пређем преко свега. Зато ћу ти све ово мучење наплатити дупло!“

- Ролао сам џукс левом руком, потпомажући се десном, и посматрао Дашу.

- „Наплати. Заслужио сам.“

- Сролао сам индо, припалио га, повукао пар димова која су ме поцепала, а затим бакљу проследио Даши. Даша је узела индо и тутнула ми стопала у руке. Пушила је траву, смешкала се, и уживала у фут масаж.

- „Прија, а?“

- „Аха... Настави... горе, према листовима.“

- Оп. Изгледа да ми Даша полако опрашта. И ко каже да трава није лек? Да чујем?

- „Нежан си... Штета што ти и друга рука није слободна.“

- „Могу ја и једном. Ја сам добар и искусан масер!“

- Измотао сам лобеску из џепа, просуо је по Дашиној десној бутини и увукао је скроз до аркада. Даша се насмејала и угасила џ. Спустио сам руке на Дашине кукове и кренуо да јој лижем бутине. Штрецнуо ме бол у десној шаки, али више за то нисам марио.

- „То није масажа, неваљалче један!“

- „Јесте, јесте. Само није прстна, већ језична!“

- „Масажа треба да опушта, а не да раздражује.“

- „Све док прија није битна каква је.

- „А јел хоћеш целу да ме полижеш?“

- „Целу!“

- Даша је скинула све са себе и окренула се на трбух. Десну шаку сам ставио на безбедно место, крај Дашиног тела на кревету, левом сам јој масирао леђа, а језиком гузове. Зајебано чврсте гузове. Даша је све више уживала. Левом руком сам смакнуо шортс и боксерице и легао преко Даше. Осетила је мој набрекли фалус на свом дупету.

- „ЕЈ!“

- „Реци.“

- „Овде смо стигли да ја мучим тебе и уживам, а не да се ти задовољаваш!“

- Зграбио сам је за косу и почео да јој лижем врат. Спустила је руку доле и напипала ми фалус. Зграбила га је и померила у страну, како би њена гуза била безбедна, али га није испуштала из руку. Није га дркала, само га је држала.

- „Па то је већ мучење!“

- „Тако ти и треба кад си био неваљао!“

- Јебем јој матер баш! Напалио сам се као канаринац у пролеће, а она ми је чврсто држала киту и није јој дозвољавала да се гурне тамо где сам ја желео. Мало сам се придигао и покушавао да јој истргнем своју киту из њених руку, али лудача је толико јако стегнула да нисам могао да мрднем. То је искористила и преокренула се. Сада је лежала на леђа. Шчепала ме за врат, привукла себи и почела да ме љуби. Ја сам и даље безуспешно покушавао да извучем курац из њене шаке. Јебем ти лангету и моју сјебану десну шаку!

- „Ниси завршио лизање!“

- Море мрш мајке ти га!

- „Настави!“

- Морао сам да јој лижем врат, па сисе и брадавице, на које ме је посебно задржала, стискајући ме за курац све јаче и јаче. Био сам се напалио као во и кренуо да је јебем у шаку. Изгледало је као дркање с тим што сам ја морао да се напрежем. Но, боље ишта него ништа. Затим сам прелазио језиком преко стомака, пупка и приближавао се вагини. На сантиметар од клиториса ме шчепала за браду и цимнула је нагоре. Држала ме једном шаком за вилице, а другом за курац, док сам ја настављао да је јебем у шаку. Изгледао сам сам себи као болесник који се задовољава оним: дај шта даш, а чини ми се да сам и њој тако изгледао. Тако је бар говорио њен поглед док је буљила у мене и стезала ме за вилице. Онда ми је пуштила фалус и нагло ме стопалима одгурнула од себе. Пичка јој материна! Заборавила је да ми пушти вилицу и скроз ме згребала ноктима.

- „Кој ти је, бре, курац!?“

- „Мучење! То си и заслужио!“

- Више ми није било до туцања. Болела ме је десна шака, болела ме је изгребана вилица, болеле су ме и груди, јер ме кучка буквално шутнула стопалима. Даша је и даље седела гола на кревету, као да ме изазивала, али је мени мучења за вечерас, односно јутрос, било доста. Нисам имао снаге да идем кући па сам се само спустио у кревет и покрио се прекривачем са кревета. Притулио сам капке, правећи се да желим да спавам, и пратио је кроз трепавице. Седела је у истом положају још пар минута, а онда се лагано увукла под покривач и легла крај мене. Морао сам скроз да склопим очи како ме не би провалила да не спавам. Након пар тренутака осетио сам њене прсте на својим јајима. Почела је да их шашољи. Стварно жели да ме мучи, сису јој јебем. Фалус је поново почео да ми се диже, а ја сам се шатро правио да спавам. Престала је да ми мрси муда и лагано кренула прстима да прелази преко мог пениса. Нисам више могао да се претварам да спавам, јер оно размајавање мог курца, Дашиним спретним прстима и ноктима, дигнуло би и стогодишњег мртвака из гроба, а камоли мене живог и накокаисаног. Отворио сам нагло очи, а она се насмејала.

- „Знала сам да се претвараш!“

- „Хоћеш да те јебем или шта?“

- „Где? У шаку?“

- У стерам ти га...

- „У дупе!“

- „У шта?“

- „У дупе, бре, у дупе!“

- „Не може!“

- „Е, може!“

- „Е, не може!“

- „Зашто?“

- „Зато што то нисам никад, мислим, радила.“

- „Па ето ти прилике да пробаш!“

- „Нећу. Чула сам да боли.“

- „Ма лажу те, бре. Боли само у почетку, и то мало, док се не отвориш. После иде ко подмазано!“

- „Мрш кретену један перверзни!“

- „Не зајебавам те. Озбиљан сам. Исто ти је као и с пичком...“

- „Ајде прекини више!“

- „Исто је, бре, Дашо, шта ти је? Као кад губиш невиност. У почетку мало боли, али је после све пријатније и пријатније.“

- „Нећу! Не верујем ти!“

- Ух, каква си!

- „Онда склони руку с мог курца, јер више не могу да ти гарантујем безбедност!“

- Даша ме је стиснула за патку тако да су ми очи излетеле.

- „Шта ти је? Јеси нормална?“

- „Оћеш да ти га искидам сад?“

- „НЕМОЈ!!!“

- „Немој како?“

- „Немој, молим те!“ - коску ти јебем, додадох у себи.

- Накезила се као да је освојила злато на олимпијади. Затим ми је пустила киту, а ја сам се повукао скроз уз наслон кревета и окренуо јој дупе. Она се смејала још читава два минута, а онда је приљубила своје тело уз моја леђа и загрлила ме. Лангета шака ми је била у неповољном положају па сам је замолио да заменимо места. Прихватила је. Ја сам прешао на њену, а она на моју страну. Поново сам јој окренуо дупе, а она се поново привила уз мене и спустила ми шаке на стомак. Лангета шаком сам прекрио и муда и патку, а левом сам јој држао шаке. Бићу безбедан бар док не заспим. Даша се смешкала и трљала је сисе о моја леђа. И даље ме подјебавала. Иза склопљених капака почео сам да замишљам како ми се патка налази на гиљотини и у тај трип сам се баш унео. Од тог трипа сам се најежио и патка се смањила. Та замишљена слика је била толико реална да мој фалус више није ни помислио да се диже. Даша је још неко време трљала сисе о моја леђа, а онда је престала. Изгледа да је сан оборио и она се закуцала у њега. Ја сам још неко време био будан, за сваки случај, а онда је и мене оборио сан...

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Престајем да жваћем. У устима ми полусажвакани комадићи сендвича. Спуштам сендвич на тањир, гутам оне комадиће који једва пролазе кроз гушу и с муком настављају свој пут кроз црева до желуца. Маришка и даље увлачи и избацује димове цигарете, то је једини покрет који њено тело чини, не вадећи свој поглед из мојих зеница. Једва долазим до даха и коначно проговарам:

- „Молим?“

- „Кажем да сам трудна. Јеси глув?“

- Шок. Забезекнут гледам смртно озбиљну Маришку. У лобању ми се увлачи неки лепљиви мехур, дује се, осећам како ће ми се распрскати унутар лобање. Руке су ми хладне, ноге не осећам. Мехур се топи, спушта се низ вратни пршљен, излази кроз поре, у виду ледених капљица, и слива се низ кичму. Покушавам да склопим реченицу.

- „Не... не... Него, како знаш? Јеси урадила тест?“

- „Наравно да јесам.“

- „И?“

- „Шта и? Јел ти кажем да сам трудна, коњу глупи!“

- Кроз мисли ми је пролетела Марија и њена сторија. Нема даље приче. Нећу да испаднем пичка. Нисам желео дете с Маришком, али ето, десило се. Како, не знам, али се десило. Устајем са стола и прилазим Маришки. Хватам је за образе, спуштам усне на њено чело и питам је:

- „Шта ћемо сад?“

- „Ништа. Абортираћу.“

- „НЕ! НЕ! НЕЋЕШ!“

- „Шта се дереш, бре?“

- Клекнуо сам пред њене ноге, ухватио је за колена и рекао:

- „Не смеш да абортираш!“

- „Него шта да радим?“

- „Задржаћемо дете.“

- Маришка је изненада променила облик лица. Кип је нестао, њене очи су засијале, и усне је развукла у осмех.

- „Јеби га, пропаде ми фора.“

- Нисам је сконтао.

- „Која фора?“

- „Мислила сам да ћеш да се загрцнеш оним сендвичем, да ћеш да попиздиш и сличне ствари. Али ти си ме изненадио и разоружао.“

- „Не разумем.“

- „Нисам трудна, будало. Само те зајебавам.“

- Као да ме је неко мокром чарапом опаучио по лицу. Више пута. Попиздео сам. Тек сад сам попиздео. Пичка јој материна блесава! Нашла је сад да ме зајебава таквим стварима. Дошло ми је да јој набијем главу у саксију и да је мокрим новинама шамарам по гузици једно 45 минута.

- „Једи говна! И... и ... и јеби се! И... и... мрш у курац! И...“

- Нисам могао да довршим мисао. Нисам могао да склопим било какву реченицу. Пошизео сам. Нисам знао шта да радим. Почео сам да се вртим по кухињи, па сам прешао у дневну собу где сам наставио да се вртим у круг. Маришка је покушавала да ми приђе. Нешто је причала, али ја је нисам чуо. Онда сам је осетио на својим леђима. Обгрлила ме снажно рукама и спустила ми главу на раме. Нисам могао да мрднем, а хтео сам. Хтео сам да је одгурнем од себе и да јој кажем да се таквим стварима не треба шалити. Али онда сам чуо њено „извини“ и сав мој бес је у тренутку нестао. Ипак је то само шала, а она је само хтела да ме тестира, да види моју реакцију и да сазна како би се поставио да се тако нешто заиста догодило. Глупи женски трипови. Међутим, на крају свих крајева, морам да признам да јој је фора ипак била добра. Зезнула ме и ја се стварно умало нисам загрцнуо. „Извини“ чуло се још једном иза мојих леђа.

- „Чак сам и поласкана. Хтео си да задржиш наше дете. Неко би побегао главом без обзира, а ти си се у трену суочио са ситуацијом и прихватио последице. Шармирао си ме, свака ти част!“

- Море мајке ти га изнабадам. Умало се нисам шлогирао, а она ми дели комплименте. Стварно није нормална. Од сад је карам искључиво с оделом за господина. Маришка је почела да ме љуби и вуче ка спаваћој соби док сам јој ја кроз пољупце псовао матер ненормалну, а она се кроз исте смејала. Увукла ме у спаваћу собу и бацила на кревет. Затим се бацила на мене као мачка, односно, у њеном случају, као паук који се управо спрема да поједе, односно, у њеном случају, да појебе своју жртву. Почела је да скида све са мене, а ја сам се извијао и руком покушавао да напипам фиоку, отворим је, и из ње извучем одело за господина. Кад је скинула мене, почела је да свлачи себе и то је био тренутак да се докопам кондома. Успео сам. Поцепао сам га зубима и већ држао у руци. Што је сигурно - сигурно је. Она је тај гест пропратила френетичним смехом.

- „Шта је? Не желиш са мном мале Борисе?“

- Ћапила ме за киту, глупу киту која је већ тражила свој топли собичак да се муне у њега и загреје. Покушавао сам да навучем кондом, али ми шашава Маришка то није дозвољавала. Једном руком ме ометала у мојој намери, да навучем кондом на будалу, а другом руком је ту исту будалу покушавала да увуче у себе. И све то с оним лудачким осмехом, као да ме зајебава. На крају ме је шчепала за муда тако јако да ми је пробила бубне опне. Од јаука и бола, који ме је жицнуо у мали мозак, кондом ми је неконтролисано одлетео из руку и сакрио се негде ван мог видокруга. Маришка је тупаџију гурнула у себе, зграбила ме за руке и заробила ме. Јебала ме је тако дивљачки страсно да сам ја у секунди заборавио и на кондом, и на мале Борисе, и на мале Маришке, и на цели свет. У ствари, савршено ми се јебало за све. У том моменту постојала је само дивља Маришка, која се набијала на мојој кити, и ја испод ње, који сам у свему томе уживао. Јебеш сутра, јебеш последице, живот је само трен. Трен који ми се управо дешава и ја га живим. Маришка се задовољавала десетак минута, свршила је пар пута, криком наговештавајући сваку своју екстазу, а кад се задовољила, скинула се с ћелавог и дркала га све док панглу није бљуцнуо, онако обилно, уз мој крик. Обоје смо се разбили од сексања. Маришка је легла крај мене, прстима ме чешкала по бутини и зезала ме.

- „Ето видиш. Нема малих Бориса.“

- „Ни малих Маришки“ - додао сам.

- „Сутра имаш два задатка.“

- Ма немој! Наређења, наређења, наређења. Све више и више верујем у ону Уркетову теорију о женама. Увуку ти се кроз поре испод коже, забију се у вене, допливају до срца, нагњезде се у њега, а онда немилице крену да те карају у мали мозак, и у велики. Те жене, то су ти крвопије с једним савршенством смештеним у међуножју за којим ти вапиш док ти оне исисавају живот до гроба. Адаме, јебем те у ребро!

- „Која два задатка?“

- „Да купиш нови душек, јер ме од овог боле леђа, и да поправиш овај кревет, јер ме нервира његово јебено скрцкање. Желим да те јебем у тишини коју ће да ломе само наши крикови и дахтања.“

- А то имаш на уму! Е па, жемо. Нисам луд да одбијем овакву понуду.

- „Колико сутра ћу решити тај проблем, јебачице моја!“

- „Марш.“

- „Марширала, марширала краља Петра гарда... - кажипрстом, и оним средњим, корачао сам преко Маришкиних сисића и спуштао се низ њен савршено затегнути стомак - ... Корак иде за кораком, а ја јунак са барјаком... - прстићи су марширали низ венерин брег, нема шуме, нема ничег, чиста голет, чиста, негована - ... Бој се бије, бије, застава се вије за слободу Србије плус Русије“ - почела је да влажи док се славни извиђач пробијао унутар божанства и тражио ону фамозну тачку Г. Јебем ли је где је, али Маришкино титрање тела наговештавало је да је извиђач био веома близу циља. Јебеш извиђача. Извукао сам га ван и сместа у запаљену Маришку убацио, џентлменски наравно, свог господина с главуџом. Не треба му шешир, извући ћемо га на време. И извукли смо га, али је овога пута панглу бљуцнуо по Маришкином стомаку. Јеби га. Није се имало кад усмеравати га у неку другу мету. Маришка то није волела, али се није љутила. Рекла ми је да донесем пешкир и обришем је што сам ја и учинио. Пљуга после секса - О-БА-ВЕ-ЗНА. Маришка ме је дуго чешкала по глави, певушила Има нешто од срца до срца од Црвене Јабуке, све док ја нисам склопио очи и заспао у њеном загрљају.

 - Седео сам с Уркетом у бункеру и размишљао шта да радим с три препуне кутије парфема. Нико их више није тражио. Сви су сконтали да су парфеми само миришљава водица и симпатично упаковане лоше копије. Телефоном сам позвао Пеђу, клинца који је радио те парфеме за мене, и рекао му да дође до бувљака да му их све поклоним. Рекао сам му да нећу више да се бакћем с парфемима, јер улазим у много већи посао. Пеђа је сав радостан дотрчао однекуд десетак минута након нашег разговора. Узео је оне парфеме и отишао. Добра страна свега је била та што је остала козметика ишла веома добро. Имали смо доста копија, али и много оригинала мушке и женске козметике коју је Тонијев буразер грицкао на граничном прелазу. Техника је, такође, ишла одлично, као и пластика. Имали смо сасвим солидне приходе, али је Урош и даље био у трипу да то неће дуго потрајати и да пре него што кола крену низбрдо пронађемо неку алтернативу с којом ћемо почупати дупета из евентуалне буле. Он је дељао главу тиме, ја нисам. Нисам био у стању да смишљам нову шљаку. По глави ми се врзмала Марија. Њена порука да је чекам. Али ја нисам могао. Морао сам што пре да прекинем то мучење и себе и ње. Смишљао сам како да дођем до Катарине, где и како да је нађем и кажем јој да Марија заборави на мене, да окрене нову страницу и крене живот испочетка. Размишљао сам како да склопим тај текст у глави и на који начин да јој све то лепо пренесем, а да не повредим Марију, поново. И да не добијем фрескање од стране креативне Катарине. Оно што је било најбитније је то да ја морам да стигнем до Катарине пре Маријиног одговора мени, ма какав год он био. То је било под број један, а текст ћу већ некако да смислим.

- „Где си одлутао?“

- Прену ме Урке из мојих мисли и врати у бункер.

- „Ма јебем ли га. Размишљам нешто.“

- „Шта?“

- „Нећу да ти кажем, јер си ме ти лично замолио да ти не причам о томе.“

- „И немој. Не бих могао да те слушам.“

- Урош је кренуо да рола буксну, а ја сам правио списак материјала за нову набавку. Требало је да се иде до Тонија по технику и козметику, и до Јоце по пластикарију. Кркица је још увек користио слободне дане и чекао да се Нађа породи, а кад ли ће, бог свети зна, те с тога на њега нисам могао да рачунам. Морали смо Урош и ја да се договоримо ко ће ићи по робу, а ко ће остати у бункеру. Нит ми се ишло по робу, нит ми се седело у бункеру, али сам нешто од понуђеног морао да одаберем. На крају сам се договорио с Уркетом да он иде по робу, а да ја останем да тезгарим. То сам смислио ја и лукаво навукао Лолчета на тај потез. Смислио сам то, јер сам морао да будем у граду и тражим Катарину. Како ли ћу то да изведем, не знам, али да морам, морам. Урош је прихватио мој предлог и залио га управо припаљеним џоинтом.

- „Јеси нашо нову подстанарку?“

- „Јесам.“

- „Каква је?“

- „Уууу... Опасна пичка.“

- „Јел је јебеш?“

- „Не, брате.“

- „Што?“

- „Има дечка.“

- „У, а тебе баш за то засврбе лево мудо. Како глумиш, сисо једна. Дрндаш је, признај!“

- „Не, брате, зашто бих те лагао. Стварно има дечка и жешће је загрејана за њега. Зезамо се, причамо, али ништа преко тога. А и не могу, тебра.“

- „Што? Да ниси постао импотентан?“

- „Ма јок, него сам у шеми с Наташом и кришом газим Тању.“

- „Шема с Наташом јавно?“

- „Аха.“

- „А Дулчинеја?“

- „Шта?“

- „Па како реагује?“

- „Па и ја умем да направим споразум. Ниси само ти интелигентан.“

- У разговору су нас прекинуле муштерије, па смо морали да угасимо џоинт и услужујемо их, а то се одужило. После смо само на брзака спаковали тезге, Урке је узео онај списак, покупио лову и запалио с џетом до Центра да плати неке рачуне и снабде се клопом, а ја сам се пешака одгегао до куће. Требала ми је та шетњица да мало средим мисли, али нисам успео. Како бих коју реченицу у мислима кренуо да склапам, тако се она негде на средини топила и нестајала. На крају сам се увукао у стан и, уморан од свега, спустио себе на тросед. Склопио сам очи и покушавао да се успавам, али ми сан никако није долазио. Отворим очи, буљим у паркет, а у глави конфузија. Затворим очи, унутар капака мешају се Маријин и Маришкин лик, а у души празнина. Имају психијатри дефиницију за то, али се мени код њих није ишло. А и да немају дефиницију смислили би је. Дали би ми шаку лекова и то ће као да ми помогне. Оће курац! Чепркали би по мојој подсвести у потрази за термином којим би констатовали моју болест, али ја не верујем да би ико на овом белом свету хтео да сазна шта све тамо чучи. А ја не бих хтео да то сазнају психијатри, јер ми један санаторијумчић с посебно изолованом собом, као Лертеровој у Последњој екскурзији 2, не гине након мог исцрпљујућег исповедања. Вероватно би ми рокнули и једну кошуљу, ону што се закопчава на леђима плус електрошокови и оно насилничко трпање хране директно у мој желудац. О, Господе, па ја сам стварно луд! Човече, морам да сролам један индо како бих утупио ово лудило које ми масакрира душу. Устао сам са троседа и кренуо ка спаваћој соби по зелено.

- Улазим у спаваћу собу, приближавам се сточићу, у глави само једна мисао: вутра, као лек! Хватам се за ручицу фиокице и замрзавам се. Рука ми и даље стоји на ручици неотворене фиоке. Поглед закуцан у белу коверту која лежи на мом сточићу. На коверти пише: за Бориса. Не знам о чему се ради. Одмрзавам се. Рука се скида са ручице фиоке и узима писмо. Отварам белу коверту и вадим пресавијени бели папир. Коверат стављам на сто, полако се спуштам на лежај и отварам бели папир. На њему текст. Маришкин рукопис. Ништа ми није јасно. Крећем да читам текст:

- „Дошла сам до раскрснице. Стојим на путу са кога сам кренула своју животну причу. На његовом самом крају окренула сам нову страницу. На њеном почетку стајало је твоје име зарез моје име зарез пар тачка. Ништа више. Нисам желела даље да пишем редове реченица моје животне приче, јер си неким чудом ти постао део ње. Бојала сам се. Ниси ми био први у кревету, али јеси у мом срцу, а то је оно чега сам се бојала. Раскрсница је преда мном. Нема знакова, нема семафора, никаквих обавештења. Збуњена сам. Не знам куда да кренем. Нуде ми се три непозната пута. Лево, право, десно. Сваки је једнако замагљен и мистериозан. Онај на коме стојим је удобан, лепо ми је на њему. Некако се осећам испуњено и задовољно. Чак могу рећи и да сам срећна. Али ми нешто не да мира. Сећаш се оне танке нити која чини наше снове и путује од срца до срца? Певушила сам ти је. Можда ме ниси чуо, јер сам ти је углавном шапутала док си спавао на мојим грудима. Не знам... На путу сам. Танке нити постајале су све дебље и све чвршће. Не знам како ти је то успело. Ником до сада није, али теби јесте. Ти си их плео, а ја сам ти несвесно помагала у томе. А онда сам постала свесна и то баш оног дана када сам ти саопштила да сам трудна. А ти, место да их покидаш једним јединим погрешним потезом, ти си их још више учврстио. Више нису биле нити, ни јаке, ни чврсте, ни дебеле, постале су јака и несаломива челична конструкција у којој смо се нашли нас двоје. Ти и ја. Сами. Заробљени у твојој конструкцији. Уплашила сам се, јер је моја мрежа нестала. Ја сам била паук, а ти само жртва. Жртва која је требала мени да служи, да буде моја љубав. Али је та љубав постала снажна, направила челичну конструкцију и заробила ме у њој. Изгубила сам моћ, добила тебе и уплашила се. Уплашила сам се, јер сам пожелела да заувек останем у том непробојном склопу твоје конструкције. Можда бих тамо, унутар те грађе, нашла наш хепиенд, а можда и не бих. Али нисам смела да га тражим. Нисам смела, јер би тог тренутка престала моја животна прича, а настала би наша. И морала сам да побегнем. Не да одем, јер бих се током одласка можда и предомислила, већ само да побегнем, да нестанем, испарим, као да ме никада није ни било. На путу сам од кога бежим. Прекорачујем тај праг и ступам на раскрсници без знакова. И већ осећам хладноћу, и већ осећам празнину... Три пута. Не знам куда ћу, али морам да кренем. Било којим путем. Налазим се на сред раскрснице и већ сам хладна као лед. Поново постајем паук. Остављам иза себе пут на коме сам изгубила себе негде у теби. Тај губитак мене у теби био је толико савршен, нежан и топао, и невероватно иновативан. Готово чаробан, немогућ, као онај из бајке. А добро знам да бајке не постоје. Зато бришем трагове, гасим прошлост и газим у непознату будућност. Само ме пече та проклета празнина коју осећам у делу себе, она празнина која се створила оног трена када сам те обрисала, када сам закорачила у раскрсницу. Сад нема назад. Корачам у тами и тражим свој угао. Мој лични угао да исплетем нову мрежу. Не тражи ме... Желим сама да завршим своју причу, да склопим корице и оставим књигу у библиотеки живота људских бића на планети земљи.

 - ПС. - На првој страници писаће: „Волећу те... заувек...“

                                                                                         Маришка

 - Буљио сам у редове реченица Маришкиног опроштајног писма. Торнадо ми је пролетео кроз мозак и уништио га. Тотално. У мојој глави - ништа. Све је порушено и испретумбано. Негде у тим рушевинама стало је и време. Заробљен сам у рушевинама у којима часовник не откуцава, време не протиче, стоји у месту. Негде у даљини чујем откуцај свог срца. Откуцај ме гура напред. Враћам се. Дижем се из рушевина. Устајем са кревета и окрећем се по соби. Време почиње да тече. Мисли ми се полако враћају. Вртим се по соби. Бацам поглед на угао у коме је стајао Маришкин рачунар. Нема га више. Као да ме у сам центар мозга погодио метак сазнања. У три скока сам се нашао испред ормара. Отворио сам га. Био је потпуно празан. Маришка је покупила све своје ствари и оставила само пусте вешалице. Излетео сам из собе и улетео у ходник. Отворио сам сталажицу за обућу. Унутра је стајала само моја, од Маришкине ни трага. Нисам знао шта да радим. У рукама ми је и даље стајало Маришкино писмо. „Не тражи ме“, дубало ми је у глави. Како да је не тражим? Морам. МОРАМ! Зграбио сам телефон и позвао такси. Назуо сам патике и излетео из стана. Трчао сам низ степенице с Маришкиним опроштајним писмом у рукама. Излетео сам испред зграде. Такси је рекао да стиже за пет минута. Јебених пет минута протицала су као пет јебено предугих година. Јебено људско поимање јебеног времена. Јебени минути, јебене секунде. Зашто не долази више? Глупи минути, глупи часовник, глупо време, глупи људи који су све то измислили. Јебем им матер! Угледао сам такси. Коначно! Још није ни пристао, а ја сам већ улетео у њега, бацио две црвене таксисти и рекао му да одлети до ЛЕГАС-а. Таксиста је прелетео руту и слетео испред ЛЕГАС-а. Излетео сам из таксија и пробијао се кроз јебену масу јебених људи. Било их је хиљаду. Зашто? Зашто баш сад толика гужва? Не знам. Не знам ни зашто сам изабрао ЛЕГАС као прву дестинацију. Можда Маришка уопште није ту. Можда не полази са тог одредишта. Можда је већ и отишла...

- Пробио сам се кроз масу, али ме је на пункту зауставило обезбеђење. Тражили су ми перонску карту. Требала ми је јебена перонска карта. Измотао сам из џепа 500 динара и гурао их раднику обезбеђења у руке, само да ме пусти да прођем. Одсечно је одбио, рекавши ми да ако желим да прођем пункт, морам да одем до шалтера и тамо купим перонску карту. Билмез неће да узме мито, јер има хиљаду сведока противу себе, да је станица била пуста и те како би он смотао лову у џеп и пустио ме да прођем. Скрљам ли му га... Немам времена за убеђивање. Окрећем се у правцу шалтера, а пред њим она иста хорда од хиљаду чекача на ту јебену перонску карту. Гадови материјалистички! Све су смислили само да од човека извуку паре. Јебена бирократска правила људских животиња. Немам времена. Пробијам се кроз масу чекача и долазим до ограде која ме је делила од перона на коме су стајали аутобуси у које су улазили путници. Без размишљања сам прескочио поприлично високу ограду и на једвите јаде се дочекао на ноге. Седам аутобуса и стотине путника који се укрцавају у њих. Гурам се кроз њих и тражим Маришкину кратку плаву косицу. Три, четири, пет, али ниједна није Маришкина. Улазим у први аутобус, препипавам погледом свако седиште, али узалуд. Нема Маришке. Ушао сам у сваки аутобус и детаљно га претресао. Ни трага од Маришке. Нисам знао шта да чиним. Аутобуси су кретали. На перонима је било све мање људи. Где сад да је тражим? Железничка? Наравно. Ићи ће возом. Како се тога раније нисам сетио!? Дотрчао сам до ограде и прескочио је. Нисам успео да се дочекам на ногама. Залепио сам се за бетон на бок и пригњечио шаку. Брзо сам устао и кренуо да трчим низ подвожњак. Шака ми је била врела, почела је да се дује и модри, али бол нисам осећао. Настављао сам да трчим. Претрчао сам подвожњак, скренуо лево и успентрао се уз степенице. Као стрела сам прелетео паркинг преко кога се стизало до улаза у Желесничку и упао унутра. Клупице у чекаоницама пуне људи. Спринтао сам међу клупицама и погледом тражио Маришку. Нема је. Излетео сам на перон станице. У седиштима људи, поред седишта људи, али нема плаве кратке косице, нема Маришкиног лица, нема ни воза. Више немам где да је тражим. Можда је отишла аутобусом, али много пре него што сам ја стигао до ЛЕГАС-а. Можда је отишла возом много пре но што сам ја стигао до Железничке. Можда је отишла таксијем. Можда, можда, можда. Хиљаду и триста можда и ни једно право. Глупе предпоставке. Сео сам на степенице улаза у Железничку. У левој руци ми је и даље стајало Маришкино писмо, десна шака је била модра, подујена, и врела ко пећ. Тек сада сам осетио бол. Јак, мучан, тужан и тежак бол. Ставио сам писмо у џеп, ушао у такси, који је стајао пред Железничком, и рекао му да ме вози у болницу. Шака ме је све више болела. Можда је била поломљена, можда само ишчашена, можда скроз здробљена. Шака кида, душа пече, срце крвари. Изгубио сам Маришку. Она и њена глупа животна прича. Глупа правила, затуцане предрасуде, страх од везивања, бојазан од љубави. А шта је живот без љубави? Зар све мора да боли? Зар се цели живот своди на патњу, пакао, ратове, клања, страдања, беде, очаја? Зар је живот мржња? Зашто јебено боли? Зашто нема јебене љубави? Зашто? Јебем ти живот!

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Џеџио сам у јебеном бункеру и гадно се смарао с муштеријама. Тако су ми ишли на курац да ми је дошло да им набијем ренде у уста. Долазе, њушкају по тезгама, питају за цене, цењкају се са мном, једу говна и на крају оду и не купе ништа. Једна крмача са жабљим очима, пришла је тезги, разгледала асортиман једно десетак минута, ја сам за то време три пута рекао „изволите“, она ме није констатовала, а кад је завршила с разгледањем упитала ме имам ли плави камен. Хтео сам да прескочим тезгу и да је угравирам у бетон, али сам се некако исконтролисао и одговорио јој да немам, најљубазније што сам могао. После ње дошао је један старац, до гуше у гробу, наслонио се на тезгу и упитао ме:

- „Имаш ли, синко, шангарепе?“

- „Немам!“

- „А колко коштав? Ко ги продаваш? Јал на кило, јал на комад?“

- „Стари, не продајем ја шаргарепе, видиш ваљда!“

- „А? Не те чујем, синко, оглувеја деда. Колко викаш да коштав шангарепе?“

- „СТО ЕВРА КОМАД!“

- „Лелееее!!! Ал сте ги накачили цене. Ко ве неје срам, бе? Ааааа, не би ви такој работили да ни је Титке жив. Не би ти смеја толко цкупо да ги продаваш. Еееее, беше си у Титкино време све. Кво оч тој добијеш...“

- Ту ми је пуко курац, јер више нисам могао да слушам матору крезубу дртину са 120 година у дупету који кења како је живео као краљ у време оног џелата Србије. Јебо га Тито у дупе оно његово комуњарско. Набио у гузицу 120 година, наживео се живота, обишао целу Југу и уздуж и попреко, и сад је нашо да мени мрси муда. Мени, који никада нећу доживети толико дубоку старост, мени, који дељем гузицу сваки јебени дан како би преживео у овој лоповској држави, мени, коме је управо тај Тито, односно последице чији је узрок био он лично и његове болесне идеје, и онај његов омладинац Милошевић, упропастио живот, и мени и хиљадама унесрећених младића и девојака који гладују широм Србије, мени... Добио сам неописиво страсну жељу да му набијем сунцобран у дупе и да га отворим. Да му расцветам онај комуњарски чмар за сва времена. Пичка ли му материна! Реко сам му да ми се торња с тезге иначе ћу себи да испуним жељу, а њега пошаљем у вечна ловишта. Дабогда га у паклу јебали и Тито и Милошевић, наизменично, без престанка. Старац се, претећи ми тужбом, удаљавао из мог видокруга, а ја сам се, нервозан до пуцања сместио у столицу на расклапање и грунуо 10 бенџева како би се мало примирио. Таман што сам се мало опустио, осетивши први удар бенџева, пред тезгом ми се нацртала краката плавуша са сисетинама до носа и кренула да чепрка по књигама. На секунд сам помислио да је коначно неко нормалан дошао нешто да пазари. Мислио сам да, чим чепрка по књигама, има нешто и у глави, а не само у Титанику од бруса, али сам се опет зајебо. Краката сисљарка је муљала по књигама, гурала од себе Еразма, Томаса Мана, Бокача, Стерију Поповића, Јакшића, Кодера, Нушића, и тражила неког, јебем ли га како му беше име, што је написао Тајне српског џет-сета. Подигао сам десну обрву, строго јој се загледао у зенице и рекао јој:

- „Госпођице, ја држим шунд-литературу, али не и трач говна.“

- „Како?“

- Изгледа да ме није најбоље разумела па сам морао да јој преформулишем.

- „Госпођице, као прво, у Србији не постоји џет-сет, већ јебарник-естрада која нема тајни, јер их сваког дана јавно просипа на говњивој телевизији розе боје, као друго, ја не продајем трач срања спакована међу корицама, јер те брабоњке имате на сваком киоску, већ литературу просечних писаца уз чије редове реченица можете да се насмејете, или заплачете, и велика ремек-дела уз која можете степен знања да подигнете на виши ниво.“

- „Ти немаш појма! То је српски бестселер!“

- Подигла је лубенице увис и зањихала њима, као да ми је тиме ставила до знања како је она изрекла неку ултра мудрост, а ја је, јадан и приглуп, нисам сконтао. Видео сам да нема ни мојега да ћурки објашњавам било шта, и на њено прчење сисетина и уздизање носа, мирно сам одговорио:

- „Нажалост. Нека купци тог бестселера приме моје најискреније саучешће.“

- Краката је рекла „хм“ и отшетала лубенице низ бувљак. Свега ми је било преко ккк... капе, и одлучио сам да спакујем робу и да се чистим са бувљака, иако је било тек 15:42, а ми смо обично радили до пет. Баш кад сам почео да се пакујем, крај тезге је стала једна клинка од двадесетак годиница. Симпатична црнка с наочарима и веома креативном гардеробом на себи; нека врста панк-рок комбинације. Прво се загледала у мене, као да се пита „одакле ли знам овог мамлаза“, а потом је почела да разгледа књиге. Устао сам и љубазно рекао:

- „Изволите госпођице! Могу ли како да помогнем?“

- Погледала ме је кроз наочаре на три секунде и поново вратила поглед међу књиге. Каква некултурна чапља, помислио сам, али сам и даље стајао њој на располагању, ћутке. Минут-два касније упитала ме:

- „Шта би ми препоручио?“

- Мој, али не смем, јер сам се заветовао Маришки.

- „Стига Лашона, миленијум трилогију.“

- Гледала ме кроз наочаре с два знака питања. Објаснио сам јој да је то најбољи шведски писац свих времена, да се његово ремек-дело састоји из три одвојене књиге и да ће се одушевити кад буде прочитала комплетно дело. Затим сам извукао књиге и показао јој их.

- „Први део зове се Мушкарци који мрзе жене, то је увод и ту се запетљава опасно зајебано клупко. Други део зове се Девојка која се играла ватром, то је разрада од које ће ти се подићи коса на глави, а у неким тренуцима ћеш чак и заплакати. А трећи, уједно и последњи део, зове се Кула од карата. То је закључак у коме ће ти се све разјаснити. После ове трилогије почећеш на живот да гледаш сасвим другачије!“

- Слатка наочарка ме гледала помало збуњено, а онда је рекла:

- „Знаш, ја у ствари нисам дошла по књиге, мада си ме на ову опасно наложио, већ да ти пренесем једну поруку.“

- Био сам потпуно збуњен.

- „Коју поруку? Од кога поруку?“

- „Од Марије.“

- Скаменио сам се. Нисам могао да бекнем.

- „Желиш ли да је чујеш или не?“

- „Ззз... не, да... не... мислим, да. Хоћу! ЖЕЛИМ! МОРАМ!“

- Језик ми се развезао, очи разрогачиле, уши начуљиле. Прескочио сам тезгу и стао на милиметар од наочара те девојке.

- „Реци већ једном! Оћеш да шлогирам?“

- Девојка се насмејала, а онда је рекла:

- „Марија је примљена на ФДУ. Тренутно је у Београду код своје сестре. Прекјуче смо се чуле телефоном. Ја сам, иначе, њена другарица из средње школе, Катарина.“

- „Причај, Катарина, причај!“

- „Рекла ми је да ти пренесем да је мало пустиш на миру док не среди неке планове у глави, да је не зовеш, да јој не шаљеш поруке, а кад се она буде мало средила, јавиће ти се.“

- „Како... Па ја је не зовем... Мислим, једном сам је само... и једну поруку... Али је нисам, мислим, узнемиравао... овај...“

- „Полако Борисе. Смири се. Знам све, само сам урадила оно што ми је Марија рекла. И поручила ти је да не бринеш за билмеза, то је Иринин дечко, не Маријин. Марија нема дечка. То ти је од ње, а сада да и од мене чујеш пар речи. Марија је моја најбоља другарица, најбоља! Ти си је толико повредио да је због тебе данима плакала. Ни на матурско није отишла. Повредио си је више и од њега, ти знаш кога, јер је тебе волела, онако, до краја. А он је био само пролазник, њена тренутна заслепљеност, њена грешка. Зато сам бесна на тебе, толико бесна да ми дође да те пребијем, да те направим у фреску и залепим за ову тезгу. Али не могу због Марије. А јел знаш зашто не могу? Зато што те она још увек... Ти си будала! И ништа не разумеш!“

- Катарина се окренула и убрзаним кораком пошла низ бувљак. Требало ми је двадесетак секунди да се опоравим од шока, зграбим све три Стигове књиге и сјурим се за њом. Сустигао сам је тек на капији. Тутнуо сам јој књиге у руке и загрлио је.

- „Јесам, ја сам будала.“

- Одвојио сам се од ње, ухватио је за рамена и додао:

- „Чекаћу колико год буде било потребно. И, хвала ти.“

- Катарина је климнула главом и без речи нестала у маси људи који су окупирали капију бувљака, цео тротоар и пола улице испред њега. Не знам колико дуго сам ту стајао, али кад сам се разборавио и вратио до бункера било је 17:25. Брзо сам спаковао тезге и упутио се кући пешака. Код Шпитаља сам срео Шибицу, ортака из краја, и с њим отишао да завршимо неку вутру. Док смо ишли ка Хемијској, преко пута које је живео лерди за ганџу, Шибица је причао двеста на сат. Нагутао се тродона, чешао се као суманут, и препричавао ми неки трип који је доживео синоћ под артанима. Баљезгао је о неким црвеним коцкицама које су падале свуда око њега, он је покушавао да их покупи, али како би коју ухватио она би се топила. Срао је још нешто, али ја га више нисам слушао. Размишљао сам о ономе што ми је рекла Катарина. Чини ми се да сам запамтио сваки њен мимик док ми је преносила Маријину поруку, и ону њену, да ћу постати бувљачка фреска. Мисли су ми лебделе од заноса задовољства да је Марија уписала ФДУ, да још увек мисли на мене, да чак жели и да се чује са мном. Катарини је излетело да ме Марија воли. Никад ми то није рекла, а није ни морала. Делима ми је показивала колико јој је стало до мене и мени је то било више него довољно. Али је рекла Катарини, а ова се излетела. Све ми се узбуркало у глави. Да ли то значи да код Марије још увек имам шансе? Можда жели да се помиримо, али јој треба мало простора да размисли о свему. Или јој само треба простора да ме заборави и одјебе за сва времена. Уписала је факс и живеће у БГ-у, а ја ћу бити у Лесу. Чак и да се помиримо делиће нас много километара, превише километара, а везе на толикој километарској удаљености никад не успевају. Наша веза нема перспективу. Њој треба минимум четири, пет година да заврши факс, а кад га заврши тешко да ће натраг у Лес. С тим факсом једино у Белом граду може да направи неку каријеру. А шта ћу ја? Док она студира ја треба сваког викенда да идем до БГ-а како би се видли, а онда назад у Лесковац. Она би долазила кад? За нову годину? Божић? Летњи распуст? И шта после? Да се преселим у БГ, да будем крај ње, да... Шта? Ја да живим у Београду? ХА! Па нема шансе. Не, наша веза нема никакву будућност. То јест, наша веза не би имала никакву будућност, пошто ми још увек не постојимо, тек смо наговештај могућности која зависи од евентуалности. Марија може да црта било какав план, ја немам шта да цртам. Ја живим с Маришком и то је то. Морам да јавим Катарини... Шта курац да јој јавим кад немам њен број! Како сам тако глуп. Зашто јој нисам узео број телефона? Која сам је кленчуга. Марију не могу да зовем. Јасно је да не жели да је узнемиравам док не скроји тај свој план у коме ја могу да будем, а и не морам. Зашто ли сам је уопште звао? Зашто сам јој слао ону поруку? Имам Маришку и шта се кој мој дрвим. Нек Марија живи свој живот, а ја ћу свој. Морам то некако да јој пренесем. Пронаћи ћу Катарину како знам и умем и све ћу да јој кажем. Не све, али делове који...

- „АЛО, бре! Спусти се на земљу. Шта си куснуо, пис пил?“

- Као да сам се сад пробудио из коме. Преда мном је стајао Шибица и вукао ме за руку. Толико сам се удубио у оно размишљање да сам испао из реалности. Јеботе, колико ли светова постоји? Онај који видимо очима, који зовемо реалан. Онај који је у нашој глави док спавамо, онај који замишљамо. А машта? Колико ли машта има светова? Изгледа да сам флипнуо. Ја сам луд! Гарантовано сам луд! Шибица ме вуче за руку и извлачи из зграде. Прелазимо преко терена за баскет и клацкамо се кроз Цара Уроша. Шибица на сред улице вади траву и паре. Због тродона уопште не размишља о пандурима, о последицама, не обазире се на околину. Чеша се, прича без станке, врти оне паре и траву и нешто се прерачунава. Напокон ми његов глас допире до свести.

- „Ево ти ове две хиљаде. Узео сам само за пет сома, овај није имао више. Тек сутра иде по количину. Ал боли те курац, ти си се обезбедио.“

- Гура ми у руке две црвене и кесу с травом. У кеси поприлично симпатична количиница, само не знам колико сам лове пљунуо за њу. А да, пет сома. Пет Вајферта, а у дневној соби сем троседа немам ни комад намештаја. Е, Борисе, соме један. Није ни битно. Шибица хвали ганџу, а ако је он хвали онда значи да је вутра убица. Искусан дечко. По мирису, чак и по додиру може да осети да ли је ганџа добра и колико је добра, то јест, квалитетна. Испраксовао се временом. Ја гурам шаку у кесу и вадим ганџу која ми се лепи за прсте ко селотејп. Дајем је Шибици као мали знак пажње што ми је завршио одличну вутру. Да је одлична верујем му на реч. До сада ме никад није зајебо. Ретко поштен момак. Шибица не прихвата толику количину. Гура ми руку натраг.

- „Шта делиш толико ко да си деда Мраз. Дај за један џокс, то је сасвим довољно. Па нећу ваљда с тобом да се рефундирам око оваквих услуга. Боркс, ти си скроз прсо. Да ниси на хорсу?“

- „Нисам Шицке, него сам нешто у курцу.“

- „Сви смо ми у неком курцу, тебра. Сви.“

- Дајем Шибици за три џоинта, он опет неће, запео за један, трипује да сам прсо, ја му силом угуравам ону селотејп вутру у џеп, поздрављам се с њим, он се губи у улици 27-ог марта, ја се котрљам кроз Косте Абрашевића, продирем кроз Гаврила Принципа и долазим до свог улаза. Улазим у зграду и спуштам се у подрум. Проверавам да ли је све у реду, јесте, затим се извлачим из подрума и пењем се на четврти спрат. Напокон улазим у свој стан. Хоум свит хоум. Гурам кесу с ганџом у фиоку спаваће собе и одлазим до дневне. Тражим Маришку, али ње нема. Бацам поглед у кухињу, нема је ни тамо. Излазим на терасу, али тераса не садржи Маришку у свом поседу. На крају улазим у купатило и затичем Маришку како трпа ствари у плави лавор, вадећи га из веш-машине.

- „Здраво жено!“

- Она се смеши што је тако зовем. Прилази ми, хвата ме за уво и вуче га, као мајка свом детету док му држи лекцију.

- „Где си ти до сад, а?“

- „На посао жено, на посао!“

- „Какав је био дан?“

- „Лош. Народ је полудео. Не зна шта хоће!“

- „Народ је одавно полудео, само си ти то тек сад схватио.“

- „Шта има да се једе?“

- „Гурни се у фрижидер и нађи шта ти воља.“

- „Зашто ниси спремила неки ручак?“

- „Нисам ти ја куварица, знаш!“

- „Неће то моћи тако, жено! Има и да куваш, и да чистиш, и да га дуваш, ако треба, а треба!“

- „Ајде не сери него се окупај. Смрдиш на пијац.“

- „Па ја не радим у цвећари него у бункеру! Наравно да смрдим. И ти би смрдела да си на мом месту.“

- „Ајде, бре, бућни се у ту каду и не кењај више! Идем да прострем веш.“

- „А ручак?“

- „Згужваћу ти неки сендвич.“

- То могу и сам мајке ти га. Нема везе. Боље ишта него ништа. Бацам са себе сву одећу, намештам топлу воду и гурам се под душ. Како је доброооо... Завршавам с купањем, излазим из купатила и одлазим у спаваћу собу. Чепркам по ормару, вадим плави шорц и наранџасту мајицу с ликом Милана Младеновића, који стоји на предњој страни, а на задњој стихови: „Ако си видео све, све што сам видео ја, мораћеш склопити очи, пожелети да буду мртве...“, облачим се и одлазим у кухињу на Маришкине сендвиче. Још увек су били топли. У сендвичу лист зелене салате, па шунка, па качкаваљ, па танка кришкица парадајза, па лист зелене салате. Прсте да полижеш. Хвалим Маришкин сендвич који халапљиво прождирем. Маришка седа на столицу преко пута мене и гледа ме никад озбиљније. Ја јој шаљем миг, али се она претворила у кип. Не мрда ни зеницом. Не скрећући поглед са мене, извлачи цигарету из паклице, креше упаљач, увлачи дим, враћа упаљач и паклицу на сто, испушта дим и каже:

- „Трудна сам.“

                                                                   Наставиће се...

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Целог дана је Маришка тегљила своје ствари из Уркетовог студењака у мој дом. Донесе једну торбу и одмах иде по другу. Када је коначно све ствари пренела, убацили смо их у магацин собу, а она је кренула да их разврстава. Мој француски лежај био је прекривен планином Маришкине гардеробе. Мајице, шортсеви, гаћице, боксерице, кошуљице, панталоне, фармерице, тренерице, блузице, чарапице, ма милион модела, милион боја разноврсне гардеробе. Питао сам се шта ли ће девојкама толике количине гардеробе? Не могу то све одједном да носе, чак и да се пресвлаче три пута на дан не могу да износе сву ту количину одеће. Који ли им је то трип? Нисам знао, а вероватно никада нећу ни сазнати. Зашто толико пара бацају на те бесмислице? Довољно је да имаш пар стварчица да обучеш кад изађеш на улицу и то је све. Али не. Оне купују ко блесаве. Што је највећа фора оне купују ствари које обуку само једном, или два пута у животу, или их никада и необуку. Дрежди им тако у ормару и чека. Неке дочекају да их тело прошета, а неке заувек остану да висе на вешалици. То је просеравање и мучење гардеробе, и вешалице јер она све то мора да трпи. Због тих ствари су неке јадне животиње платиле животом, или бар неким делом свога тела, а зарад чега? Зарад тога да та ствар виси у нечијем ормару. Какав чемер. Маришка је довукла и пун курац, односно кофер разних ципела, патика, и папуча. И за то је главом платила нека животиња. Људи су крвожедни кољачи биљака и животиња, а све то раде зарад својих себичних порива.

- Док је Маришка склапала своје стварчице, ја сам вадио књиге и козметику из ормана, ослобађајући простор који ће Маришка попунити својом гардеробом. Онда ми је наредила да све то избацим из собе, и књиге, и козметику, и миксере, соковнике, дивиди-е, цеде-е и сву осталу скаламерију.

- „А где да је денем?“

- „Где год хоћеш, само не овде.“

- „А зашто не овде?“

- „Зато што је ово наша спаваћа соба и ја у њој желим сав могући комодитет, а не да се саплићем од тих твојих скаламерија сваки пут кад прођем кроз собу.“

- Можда сам ипак пренаглио с оном понудом да се Маришка пресели код мене. Била ми је потребна, да, али не и да мења мој књавач-магацин у неку „нашу спаваћу собу“. Ем ми је прекрстила собу, ем ми је наредила да је испразним. И шта ћу. Полако сам износио ствари, које су ме лебом раниле, и смештао их у шпајз који је ионако већ био крцат. Остало је још много тога да се избаци из књавач-магацина, односно спаваће собе, али где? Једина опција била је подрум. Несигуран, необезбеђен подрум у кога је свако могао да упадне кад год је хтео. Морао сам да га обезбедим. Прво сам позвао оне јањичаре, што су ми за врата мазнули 450 еурића, наручио сигурносна врата и решетке с неком супер зајебаном бравом и нагласио да ми је све то потребно за одма сг. Знао сам да ће да ме одеру, али шта је ту је. Мајстори су стигли десетак минута касније, за два минута све премерили и отишли да ми испуне жељу за коју ћу да пљунем цифру чију ћу величину да осетим дуж целог гужњака. Такав ти је живот, или, што би рекли Немци, се ла ви. Ти караш неког док неко кара тебе. То је суштина, све између тога је чиста патња уз лажна обећања да после сваког карања уследи слатка цигарета коју попушиш као награду. Вероватно је то она цигарета коју ти забију у песак испред крстаче док ти лежиш у закуцаном ковчегу два метра испод земље. Проверићемо.

- Елем, мајстори су се вратили с мојом жељом и кренули да је испуњавају. Ја сам се попео у стан, окренуо Уркета и рекао му да сам му сјебо месечни приход од 50 евра из судењака, и ако мисли да га како надомести, одмах крене да тражи нову студенткињу. Мислио сам да ће да ме напичкара, али је он ноншалантно одговорио: „све за тебе, бураз“, и спустио ми га. Урке, ортак до јаја. Након разговора с Урошем упао сам у „спаваћу собу“ и забезекнуто гледао у њен ентеријер. Маришка је све испретурала. На месту где је, до пре две чуке времена, стајао мој рачунар, сада стоји њен, мој је пребацила на супротну страну. Сточић са фиокама је пребацила на месту где је стајала ТА пећ, а њу је пребацила на месту где је некада стајала комода. Из комоде је избацила све књиге, попунила је постељином, ћебићима и јастуцима и гурнула је до прозора. Ноћни сточић, који је стајао с леве стране кревета, пребацила је на десну, тамо где сада стоји њен рачунар. Моју наранџасту завесу је скинула и ставила неку њену, небоплаве боје. Једино су на свом месту остали орман и француски лежај, и то вероватно због тога што су били претешки па није могла да им промени боравиште, иначе би, да је имала снаге. Сву моју одећу уредно је средила и сместила у десни део ормана, онај најмањи, а она је својим стварима заузела остатак ормана, онај највећи део. Бацио сам поглед на мој килер-сараунд који је и даље стајао на свом месту. Да се то усудила да помери не знам како бих одреаговао. За мој килер-сараунд, којим сам карао музичке неистомишљенике, био сам спреман да убијем, а преко осталог сам прешао. Прегледао сам и зидове. Све фотографије, постери, стихови песама великих музичара, цитати извучени из књига великих писаца, све је било ту, ни за милиметар померено. Добро је, иначе бих је и за то одмах по дупету. Врао лева кришка, врао десна кришка пута 25 фришка, па да види Маришка како шака шљиска. Лирика, брате, лирика!

- Маришка је задовољно трљала руке након обављеног посла и упитала ме како ми се чини, на шта сам ја одговорио: „предивно.“ Она је срећна скочила у мој загрљај и љубила ме по врату док сам је ја вртео по нашој новој спаваћој соби. Вртео сам је све док нисам угледао огледало у мом књавач-магацину. Онда сам престао да је вртим, испустио је из свог загрљаја и упитао:

- „Шта је ово?“

- „Које?“

- „Ово овде“ - пришао сам до огледала и уперио прстом у њега.

- „Па то је огледало. Видиш ваљда.“

- „А шта ће ту?“

- „Спаваћа соба мора да има огледало!“

- „Не мора!“

- „Мора!“

- „Не мора!“

- „Е, мора и тачка!“

- Изашла је из спаваће собе и отишла у кухињу. Кренуо сам за њом. Претурала је по фрижидеру, извукла густи од кајсије и кренула да цевчи сок, онако из тетрапака. У томе смо се бар слагали. Што мање прљаш посуђе, мање ћеш и да га чистиш. Једноставно. Мучило ме је оно огледало у соби и нисам тек тако могао да пређем преко тога.

- „А што мора оно огледало да буде онолико? Зар ниси могла да нађеш неко мање?“

- „Нисам. То ми је поклон од мајке.“

- Више ништа ту нисам могао да учиним. У њеном погледу се видело да јој мајка значи превише и да то огледало за њу има неко симболично значење. Океј. Огледало остаје. Маришка је кренула да кува шпагете, а ја сам се спустио до подрума да видим колико ће мајстори да ме одеру. Мајстори су мајсторски одрадили посао. Наместили су нека врата која ни топом ниси могао да разнесеш, а све то су преградили решеткама које су, с унутрашње стране, истапацирали пластифицираним лимом и мазнули четири квадрата од заједничког ходника свих станара зграде, тачније, од оних који су у том делу имали своје подруме. Међутим, мајстори су то тако скоцкали да мој хангар није угрожавао туђе подруме. Савршено. Још само да чујем колико ће да ме одрапе. Рекли су 670 евра и то само зато што сам им за кратко време постао стална муштерија. Мајке им га набијем. Дабогда ми више никад не затребали. Пљунуо сам 670 евра плус тридесет којим сам их частио. Ипак су ми направили довољно простора да сместим све оно што ми је Маришка избацила из спаваће собе. Мајстори су отишли, а ја сам са четвртог спрата спуштао робу доле у подрум два јебено предуга и претешка сата. Попунио сам цео подрум, а четири квадрата ван њега била су слободна. Одлично. Затим сам све лепо закључао и попео се у стан. Одмах сам упао у купатило да извршим хигијенисање комплетног соматског система, а кад сам завршио с тим упао сам у нову спаваћу собу и из фиокице извукао лобеску како бих освежио комплетни психо-систем. Шмркнуо сам две повеће линије, легао на француски лежај, који је сада био прекривен новом и чистом Маришкином постељином и мирисао на наранџе, и чекао да ми кокс опали шамар мозгу. Седам минута касније шамар је пукао и ја сам изашао из спаваће собе и ушао у кухињу, а тамо... БУМ! БАМ! Маришка је поставила црвени столњак, на њему фул опрема, онај фазон: све за двоје. Плус црно вино и свеће. Романтика у кућном амбијенту. Све је мирисало на савршен почетак савршене везе. А онда се појавила и Маришка. Беле чарапице нагужване око зглобова и бели широки дукс, који јој је падао до изнад колена, на коме је писало: Take me! Стајала је на вратима кухиње, налакћена на футер с изазивачким погледом и осмехом који је говорио: „Шта чекаш, пензију?“ Зграбио сам је и бацио на тросед. Маришка је одмах са себе збацила дукс и показала ми да тамо доле, у свом личном еденском врту, ништа није мењала.

- „Немој случајно да поквариш утисак од последњег пута!“

- „Нема шансе!“ - узвикнуо сам док сам лагано продирао у њу...

- После наше прве заједничке вечере и вина које нас је изуло из мозга, прешли смо у нашу спаваћу собу, сад је, јеби га, постала наша, и испробали нашу нову постељину на нашем француском лежају. Маришка је била дивља у разним позама и показала ми да више воли да она води игру док се довољно не задовољи, а онда се препушта мени и дозвољава да јој радим све што пожелим. Врхунац сопствене задовољштине добио сам док сам је карао од позади, највише због тога што ми је показала да не морам само ја да се напрежем, него да могу само да га ставим, а да се она извија и набија на њега. Ритам, брате, РИ-ТАМ! Голи, ознојени и испреплетани једно у друго, легли смо на кревет, љубили се и маштали о будућности све док нас сан није оборио...

- Лежао сам го на француском лежају и гледао голу Маришку како ми се лагано приближава са шољама вреле кафе у рукама. Кафа у кревету за добро јутро, за предивно јутро. Нико ми никада није донео кафу у кревету. Маришка је била прва особа која је то учинила и то на потпуно оригиналан начин. Села је крај мене и тутнула ми шољу у руке. Узела је две цигарете, ставила их у уста и припалила. Једну је пружила мени, другу је оставила у својим уснама. Сркутали смо кафицу, пушили цигарете и уживали у предивном јутру, у ствари било је подне, али шта сад. Ми смо тек устали и за нас је то било јутро. Осталим сисарима који буље у часовнике и тркају се с временом нек буде подне. Ја не журим нигде. Крај мене је све што ми је потребно. Чим смо довршили кафицу Маришка је кренула да ми грицка увце. Држао сам је за косу и привлачио ка себи. У једном моменту спазио сам њен тату на који сам био заборавио. Паук. Шта ли јој то значи? Морао сам да је питам.

- „Маришка?“

- „Молим?“

- „Шта ти значи тај паук?“

- „Који паук?“

- „Тату паука на твом врату. Јел има неко посебно значење или...?“

- „Па има, али је смешно. Мислим теби ће можда бити смешно, али мени је занимљиво. Зато сам га и урадила.“

- „Смешно или занимљиво. Ајд да чујем.“

- Маришка се сместила на кревет и заузела такав положај као да ће кренути да ми објашњава како је заправо потонула Атлантида.

- „Кад сам била мала стално сам се гурала по ћошковима, пузала уз ивицу зида и пода и код куће и у забавишту. Касније кад сам кренула у основну, клупу у којој сам седела повлачила сам скроз до угла у коме сам једва смештала столицу и тамо седела. Учитељи су ми често то замерали, као и наставници касније, али су ме некако навикли, помирили се с тим и допуштали ми да то радим. То сам касније наставила и у средњој. Професори се нису бунили, прихватили су ме. А и да су се бунили ја од тога не бих одустала. Једноставно волим углове. На једном часу из биологије, професорка нам је предавала неку лекцију и објашњавала нешто у вези инсеката. Ту је наишла на паука и кренула да објашњава његове карактеристике и остала срања, међутим, мало се зајебала.

- „Како се зајебала?“

- „Па паук није инсект, већ зглавкар!“

- „Мммм... Паметнице моја.“

- „Добро, то ми прија, али немој да ме прекидаш уколико желиш да чујеш причу до краја!“

- „У реду, ћутим.“

- „Дакле, професорка је настављала с приповедањем и у једном моменту је рекла како паук у неком ћошку лучи неку течност из себе, а та течност се у додиру с ваздухом претвара у невероватно јаку и чврсту нит од које паук својим ногама плете мрежу и ту чека своју жртву. Кад жртва упадне у мрежу почиње да се копрца и тиме се још више запетљава у њу. Тада паук лагано прилази, хвата жртву и прождире је. Док је беседила о томе како паук највише воли да у углу плете своју мрежу, показала је руком на мене и рекла: „баш као и наша Маришка“, а онда је наставила предавање. Сутрадан сам одмах урадила тату паука. Ја сам паук који плете мрежу у свом углу и у њему чека своју жртву!“

- „Да је прождере?“

- „Не будало! То ради само паук. Ја сам жена-паук. Моја жртва уплетена у моју мрежу постаје моја љубав, а не оброк.“

- „А ја мислио да сам једини лудак на васељени.“

- „Марш!“

- „Оу, изи спајдервумен.“

- Маришка је затим скочила на мене као прави паук, зарила ми прсте у груди и рекла:

- „Дај 2.000 динара, или ћу да ти исисам срце и прождерем га!“

- Мислио сам да ме зајебава, да је то нека паук игра и ја сам је настављао, рекавши да је могла да тражи и више лове. Као, жртва је у подређеном положају и даће све што има само да остане жива. А онда ме је Маришка пустила, подигла неку плаву коверту са сточића и опалила ме њоме по носу.

- „Дај, бре, два сома, пре него што те стрпају у бувару, а тамо нема жене паука, већ чувара који батинају, и куратих зликоваца који карају све што стигну, робијаше, мачке, псе, све што им дође под руку!“

- Дошло ми је из дупета у главу. То је казна за појас коју нисам платио и да Маришка није сређивала нашу спаваћу собу и спазила тај плави коверат, ја бих већ сутра трпео смрад усраног чучавца и чувао своју буљу строго уза зид на оном кревету од гвожђа. Моја Маришка, мој спасиоц. Пољубио сам је снажно и набио јој језик до ресице. Онда сам из штека измотао пет црвене и дао их Маришки.

- „Па не требају ми пет него две.“

- „Плати ту казну и купи нешто себи.“

- „Да купим нешто себи?“

- „Да.“

- „Па нисам ја твоја спонзорушица, дебилу један!“

- Згужвала је лову и погодила ме право у њоњу. Нагло је излетела из собе. Скочио сам из кревета и кренуо за њом. Сустигао сам је на тераси по којој је нервозно шетала. Једва сам јој објаснио да ме је погрешно скапирала, да сам ја у ствари желео нешто да јој купим као поклон за наш почетак који се зове „живот у двоје“, али нисам могао, јер онако унакажен нисам хтео да излазим напоље. Зато сам смислио да јој дам нешто лове и да она себи купи нешто што јој је најпотребније. Пошто сам ја то заиста мислио, онако најискреније, она је то ваљда прочитала у мојим очима и поверовала ми. На крају је један дуги пољубац решио наш неспоразум и Маришка се спремила, узела лову и отишла да плати казну и купи себи поклон.

- Дуго сам седео на тераси. Буљио сам у бамбус и палио пљугу за пљугом. Чим је Маришка напустила стан моје мисли преплавила су сећања на Марију. Никако нисам ногао да их се отресем иако сам се баш трудио. Марија се завукла у моју душу и срце на бразака и ту оставила неизбрисив траг. Неки печат који никако нисам могао да обришем. Склопила је уговор с мојом душом и ја сам хтео да га поцепам, али душа није хтела, превише се везала за Марију. Дубоко сам се замислио. У том копању по архивама сећања из блиске прошлости завлачио сам се у све дане, сате, минуте, секунде, па чак и оне стотинке које смо Марија и ја заједно преживели. Сваки дан је био чаробан, посебно онај почетак, онда кад смо се упознавали. Свега сам се јасно сећао и њених пољубаца, и њених миловања, шапутања... Сетио сам се и последњег дана кад ми је полупала гајбу и пребила ме ко неко дете. Нисам јој замерао. Сетио сам се њеног пријемног. Одједном ми је то пало на памет. Устао сам из фотеље и са терасе прешао у дневну собу. Угледао сам мобилни на кревету, расклопио га, прелистао именик и дошао до њеног броја. Хтео сам да је позовем и питам како је прошла на пријемном. Хтео сам да сазнам да ли је успела да се упише на ФДУ. Да ли је успела... Нисам могао да окренем број. Сетио сам се њених речи док сам се скривао иза врата купатила. Бубњале су ми по глави, одјекивале у њој, касапиле су ми мождане нерве у фронцле. Не жели више да ме види, не жели ни да осети мирис моје индивидуе у радијусу од 500 метара. Нисам могао да је назовем. Нисам имао снаге. А и да сам је окренуо вероватно се не би јављала, или би искључила телефон. Можда би променила и картицу, ако то већ није и учинила. Нисам знао никог из њеног друштва, баш никог. Да сам бар неког знао па да се код њих распитам о томе како је и да ли је прошла пријемни, али никог познавао нисам. Познавао сам њену сестру, али њу ни мртав не бих позвао. Све и да хоћу не могу, јер немам њен број, а и да имам, шта онда? Све се плашим да би ми се јавила. А можда би се и јавила и рекла ми да пушим курац. Да. Гарант би тако одреаговала. Нисам знао ни Сањицин број. Њу бих већ могао да назовем и да се код ње распитам о Марији, али џабе кад немам ни њен број. Нисам знао шта да радим, а радозналост ме све више копкала. Морао сам нешто да смислим. Сетио сам се. Узео сам фиксни телефон и позвао 988. Упитао сам их за број ФДУ-а, записао га на папирићу и прекинуо везу. Гледао сам у број и смишљао коју причу да им сложим. Шта да кажем кад ме буду питали ко зове? Ништа. Једноставно ћу их питати да ли је Марија Стефановић положила пријемни и то је то. Није то ДБ па да чувају досијее под тајном, то је обичан факс. Зашто би крили тако обичну информацију чије објављивање ником не би нашкодило? И онако га налепе на оним огласним таблама које свако може да види. На крају сам одлучио да ипак окренем број. Телефон је зазвонио и јавио се неки женски глас. Дао сам Маријине податке и упитао за информацију да ли је Марија примљена или не. Женски глас ме је упитао шта сам ја Марији и ја сам одговорио да сам јој брат. Женски глас с друге стране жице ћутао је пар тренутака, а онда је одговорио да не може да ми да такву информацију и одмах је прекинуо везу. Крава једна. Изгледа да се нешто жестоко истриповала. Као да сам јој тражио милион евра на зајам, а не најобичнију јебену информацију. Глупа правила глупог факултета. Нисам знао шта да радим а радозналост ме све више чешала. Нисам више могао да издржим и окренуо сам Маријин број. Телефон је звонио. Није ми јасно зашто, али био сам необично узбуђен, као ђак првак првог дана у школској клупи. Телефон је и даље звонио. Није одмах искључила позив и то је добро, али се није ни јављала, а то није добро. Телефон је одзвонио до краја и прекинуо се. Колебао сам се да ли да још једном окренем број. Две секунде. Окренуо сам, поново. Опет је звонио. После треће звоњаве веза се успоставила. Био сам пресрећан. Изгледа да ипак није толико бесна на мене. Не желећи да чекам ни часа одмах сам викнуо:

- „Хало! Марија?“

- „Ко је то?“

- БАААААМ!!! Као атомска бомба ме разнео јебени мушки глас с друге стране жице. Тражио сам Марију, очекивао да се јави она, а добио „ко је то“ од баритон гласа.

- „Треба ми Марија!“

- „Марија тренутно не може да се јави. А ко си ти?“

- „Шта те боли курац! Дај ми Марију!“

- „Слушај ме пичкице једна паприкарска!“

- Значи зна ко сам. Што ли ми онда поставља тако глупо питање, кретен један глупи.

- „ ... Ако само још једном окренеш овај број, доћи ћу у ту твоју селендру и загипсираћу те за вечита времена! Јели ти то јасно?“

- Матер му јебем вашљиву! Ја пичкица паприкарска? Мој Лесковац селендра? Дошло ми је да му се најебем целе његове усране фамилије преко телефона, али то није имало никакву сврху. Ја бих псовао њега и претио му с ове стране жице, а с оне стране жице он би то исто чинио и то ко зна колико дуго, а само мени пуцају импулси. Неће да може. Прескочио сам преко свега и лагано рекао том смрдљивку:

- „Нема потребе да се мучиш да долазиш у моју селендру, доћи ћу ја код тебе, у твоју метрополу, и јебаћу те на сред Теразија, а онда ћу да те набијем на курац и прошетам по Кнез Михајловој. А сад ми дај Марију и иди намажи буљу лубрикантом да те мање пече док те на курцу будем шетао по престоници.“

- Сељобер је почео да ме псује, претио ми је, као има мој број, зна ми адресу и слична срања, и како ће већ сутра да дође у Лесковац и да ме загипсира. Пошто шимпанзо није престајао с вулгарностима упућеним на мој рачун, и пошто сам сконтао да се Марија неће јавити, рекао сам шимпанзи да га дува и прекинуо везу. Нисам желео да трошим кредит на мороне. Није ми било криво то што је Марија нашла неког престоничког џулова, није ме болело то што Марију сад неко други кара, то је њена ствар. Болело ме је то што нисам чуо њен глас и што сам ускраћен за информацију због које сам и окренуо њен број. Мало сам се провртео по соби, а онда сам сео на тросед и откуцао Марији поруку. Најдужу до сада.

- „Знам да не желиш да те зовем, и знам да не желиш да ме видиш, и разумем те. Нисам хтео да те узнемиравам, само сам хтео да те питам да ли си положила пријемни. Знам колико су напорно учила и колико си се дуго спремала за то, и знам колико ти то значи. Само сам хтео да сазнам да ли си примљена. Само то. Било би ми драго да јеси, јер си заслужила. Заслужила си да ти се десе све најбоље ствари у животу, да ти се испуне сви снови. Заслужила си, јер ја знам колико вредиш. Ако хоћеш одговори ми, ако нећеш, разумећу. А оном билмезу кажи да ми сиса курац!“

- Пустио сам поруку и одмах је обрисао. Нисам желео да којим случајем Маришка набаса на њу па да опет добијем по пички и опет изгубим још један бисер који је пристао да са мном свије гнездо. Нисам смео себи да дозволим тај луксуз да изгубим и Маришку. Чини ми се да би ме то докусурило. Нервозно сам шетао горе-доле по соби и чекао одговор од Марије, али он никако није долазио. Али је дошла Маришка и ја сам сместа искључио телефон. Пружила ми је ону уплатницу и рекла да је чувам као доказ да сам казну платио, а затим ми је показала шта је купила себи од оних пара које сам јој дао. Белу торбу и бели каиш. Женски мозак је женски мозак. И шта да им радиш. Она је била одушевљена тиме, а мени је било драго што сам јој том ситницом измамио осмех на лице. Имала је предиван осмех и прелепе зубе. Након што се похвалила својим поклонима, отишла је до купатила да се, како је рекла, потопи у кади. Позвала ме да јој се придружим, што сам ја одбио, извлачећи се на сјебану аркаду. И све то само зато што сам једва чекао да она оде у купатило па да ја укључим телефон и видим има ли икакве поруке од Марије. Иначе, ко је луд да одбије Маришку у кади препуној воде и пене. Изгледа само ја. Маришка се башкарила у кади и репала од Гидро Понке, руске хип-хоперке, Никаму њи должем, бит је правила тако што је пљускала дланом о површину воде, креативна нема шта, а ја сам укључио телефон, снизио тон и за поруке и за позиве, и изашао на терасу. Иако сам био нестрпљив, морао сам да седнем у фотељу и бар малчице се опустим, јер ако случајно блесава Маришка истрчи из каде, онако гола с пеном на телу, и заскочи ме, да бар могу лакше да се снађем. Смотам негде фон и правим се луд. Чекао сам, и чекао, и чекао, а од Маријине поруке ни п. Ништа. Онда сам се мало замислио и скројио у глави хипотезу да је Марија највероватније прошла пријемни и да је у Београду код своје сестре дизентеричне амебе. Тамо јој је ова нашла неког гундеља који ће да буде Маријина телефонска секретарица у случају да јој ја досађујем телефоном. Тако ће да ме дркају и праве љубоморним. Е па, није им успело. Нисам љубоморан, а и немам права да будем. Једино ми је криво што ми Марија не одговара на поруку. Изгледа да ћу морати да је заборавим, како знам и умем.

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Нисам желео да излазим из стана. Лево око ми је било модро ко натмурено небо, изнад њега ушивена аркада с газом прелепљена ханзапластима. Доња усна била је подувена с раницама које су полако зарастале. Болело ме је раме, болела ме нога, а све то је било Маријиних руку дело. Имао сам и оне огреботине по леђима од Сањициних ноктију. Катастрофа. Никако нисам желео ван у таквом издању. Ушао сам у дневну собу, која сада сем троседа, није имала ни комад намештаја. То је био проблем. Морао сам да купујем нове ствари за које новаца нисам имао. Али то није био и мој једини проблем. Ех, да је само то у питању. Оно што ме је највише мучило је сазнање да сам остао без Марије. Одјебала ме је за сва времена и то све због мојих грешака. Осећао сам се празно, некако сјебано, поражено. Иако ми је Марија разјебала собу и пребила ме, баш онако професионално, ипак ми је недостајала. Њен мирис, њен осмех, њена коса... Кад нешто неповратно изгубиш, тек тада схватиш колико си то у ствари волео, и тек тада ти недостаје, а док си га имао у руци, док је било крај тебе, ниси имао то сазнање. Зашто увек прекасно схватимо тако једноставне ствари? Ту су нам испред носа и ми их не видимо, а кад нестану, ми ламентирамо. Сам сам крив, знам. Да сам умео да чувам оно што сам имао, сад не бих био у позицији да жалим за изгубљеним. Живот је срање.

- Нешто касније Кркензи је дошао до мене. Чим сам му отворио врата почео је да ме подјебава и није престајао, све док му нисам зачепио уста џоинтом и рекао му да сам у бедаку и да ми није баш до његових провокација. Онда је ућутао, сконтавши да је цела поента у томе да сам изгубио Марију и да је то моја највећа рана, а не мој ногдаун од стране девојке и моја разјебана соба. Пошто смо поварили џ, комада два, Крки је из неке кесе измотао кутијицу с новим мобилним телефоном на расклапање.

- „Ово ти је поклон од Уркета!“

- Рекао ми је која је марка, објашњавао ми је предности и разне опције тог телефона, али мене је за то болео курац. Рекао сам му да гурне моју картицу у тај телефон и да га остави на кревету, што је он и учинио.

- „А ово ти је од мене!“

- Кркица ми је донео клопу за наредна три дана, један Џек, и домаћу ракију, шљивовицу 24 гради. Одмах смо је начели.

- „А ко је у бункеру?“

- „Данас и сутра Урке, прекосутра и накосутра ти, а после се договарајте!“

- „Како, брате? Па где ћу овакав да тезгарим? Има да поплашим све муштерије.“

- „Нећеш. То ће за два дана све да спласне. Мажи кантарион, пиј ову шљиву и за два дана бићеш ко нов!“

- „А где ћеш ти?“

- „Морам да будем с Нађом. Термин јој је био јуче, али доктори кажу да се то никад не зна. Некад жена може да се породи пре рока, а некад после. Јебеш ли му матер. Та медицина је чисто просеравање. Све је предпоставка и све је оно: мож да бидне, ал не мора значи!“

- „Па колко ће то да траје?“

- „Док се Нађа не породи и још три дана после тога!“

- „И ја требам овакав да дреждим у бункеру 5 дана, а можда и који дан више због хипотетике медицине и твог незаситог курца? Јеби се Крки!“

- „Ма ко те јебе! Идем сад, требам нешто Нађи да купим. Дала ми је списак дугачак ко ролна тоалет папира!“

- „Имаш ли лове?“

- „Е добро си ме сетио. Умало да заборавим!“

- Крки је из џепа измотао свежањ Вајферта.

- „Ово је твој део!“

- „Ма питао сам те имаш ли лове за тај сипсак и то око Нађе!“

- „А то, ма имам. Не брини!“

- „Ево ти још три сома да ти се нађе.“

- Измотао сам три црвене из оног свежња новчаница и тутнуо их Кркију у руке. Он је одбијао, рекавши да му не треба, а ја сам му силом угурао лову у џеп и рекао да се тера код жене. Затим је устао и отишао. Ја сам за њим закључао врата и вратио се у тросед. Узео сам телефон, који ми је купио Урке, и кренуо да чепркам по њему и да дељем шљивовицу. Листао сам именик и наишао на МАРИЈУ. Истог трена ме је опрхвала нека туга и кренула да ми ждере душу. Спустио сам фон на кревет и слистио три чашице шљиве док си реко клик. Али је то био жешћи зајеб. Шљивовицом сам само распиривао тугу и ону празнину што сам осећао за Маријом. Раџа јесте утеха за муку, али не и њен лек. Онда сам устао са троседа, одбауљао се до књавач собе и из фиокице извукао таблу бенседина. Рокнуо сам три комада од 5 мг и вратио се назад на тросед. Припалио сам цигарету и чекао двадесетак минута да ме рокну бенседини. Уз ону шљивовицу што сам попио и два џукса што сам поварио с Кркијем, ови бенџоси би требали да ме баце у стање индиферентности према свему и свачему, а нарочито према Марији. А онда сам се исцимао од непознате звоњаве. Скочио сам са кревета и освртао се око себе све док нисам угледао јебени мобилни који ми је поклонио Урке. Вероватно ме он и зове да ме подјебава. Е па, добиће од мене једно жешће напушавање. Узео сам телефон, расклопио га и угледао непознати број. Непрестано је звонио. То ме је подсетило на Марију. Јебо те, све ме подсећа на њу. Нисам хтео да се јавим. Непознатим бројевима не јављам се никад. Телефон је престао да звони, али је секунд касније стигла порука. Њу сам одмах отворио.

- „Извини, ја сам крива за све. Урош ми је рекао да сам ти сјебала везу, али, како сам ја то могла да знам? Никада ми ниси рекао да имаш девојку. Разумећу ако не желиш више да ме видиш. Извини, још једном.“

- Маришка. Предивна Маришка. Није она крива ни за шта. Једини кривац сам ја. Ја, ја, и само ја. Шљивовица, вутра и бенџеви су ми мало вратили баланс у либелу. Онај тас, на коме је стајала мука с празнином и ламентом за Маријом, мало се придигао с пода, а после Маришкине поруке одлучио сам да га винем скроз у висине. Толико јако и толико снажно да из њега избацим све три ствари које су ме притискале. Одмах сам написао поруку Маришки.

- „Дођи одмах! Требаш ми!“

- Затим сам улетео у стор хаус рум, извукао из фиокице триксифене и рокнуо три комада. Под њима дуго не можеш да свршиш, а и кад свршиш сперме нема, или је има веома мало, а то мало је разређено, успорено. Дакле, безбедно, што се тиче оплодње наравно. Затим сам убацио још три бенџа и рокнуо још две чашице шљиве. Сео сам на тросед и чекао Маришку. Док сам чекао српску рускињу у свом новом телефону прибележио сам њено име, и то крупним словима МАРИШКА. Зачуо сам куцање на вратима и моментално кренуо да их отворим. Пред мојим новим вратима стајала је Маришка. Озбиљна и унезверена од мог изгледа. Узео сам је за руку и увукао у ходник свог стана. Закључао сам врата сигурносном бравом и повео Маришку у дневну собу. Поставио сам је на сред собе, сео на тросед и гледао у то бледуњаво савршено биће српско-руске производње. На себи је имала белу летњу хаљиницу без ичега испод ње, дубоке беле распертлане патике и нову пирсинг комбинацију. Цело лево уво било јој је прободено сребрним алкицама, на десном је имала сидро и малени крстић, а обрву је пробола још једном сребрном стрелицом. Изгледа да се жешће ложила на те метале који су пробадали њено тело. Питао сам се шта ли је додала доле? Знам да је имала једну алкицу, али не знам да ли је додала још нешто. Сазнаћу, ускоро. Маришка је и даље стајала на сред дневне собе. Изгледала је као да чека да јој одржим неку лекцију, да је жестоко изгрдим што ми је сјебала везу, али није ни била свесна да сам ја заправо уживао гледајући то предивно створење. Устао сам и пришао јој. Гледала ме равно у зенице и нудила ми свој образ, као да је желела да је ошамарим. Пре бих себи одсекао руку него да урадим тако нешто. Ако је неко заслужио шамар, онда сам то ја. Ја сам варао, и њу, и Марију. Марија ми је наплатила, и то широко, а богами и болно, а Маришка, Маришка ми се преко поруке извињавала. Она мени! Место да ме и она пребије, или бар пљуне због свих мојих лажи, она стоји и чека да ја њу казним. Боже, ти баш знаш да закомпликујеш овај живот. Пружио сам руке ка Маришки и ухватио је за бледе образе. Хтео сам да је пољубим, али не верујем да би уживала у пољупцу мојих рањавих усана. Зато сам јој само спустио главицу на раме и чврсто је загрлио док су ми њени пирсинзи гулили кожу. Али ме није болело. Било ми је драго што је она ту, у мом загрљају, а онда ми се и срце растопило када сам осетио њене ручице на мојим леђима. Док смо се грлили на сред моје дневне собе, упитао сам Маришку:

- Хоћеш ли да се преселиш код мене?“

- Истог тренутка је излетела из мог загрљаја и гледала ме шокирано.

- „Ја? Код тебе?“

- „Да. Што?“

- „Мислила сам да ћеш да ме презреш, да ме отераш од себе за сва времена, а ти ми нудиш живот у двоје. Није ми јасно.“

- „Маришка, потребна си ми.“

- „Да ти лечим ране које ти је нанела Марија?“

- Нисам то очекивао, али је њено питање, гледано из њеног угла, имало смисла.

- „Не. Не знам како да ти објасним, али осећам нешто према теби. Нешто... Ајд да не филозофирамо много. Једноставно покупи ствари из студењака и пресели се код мене. Може?“

- „Па не знам баш колико је то добра идеја.“

- „Зашто?“

- „Зато што сам се тамо уклопила. Имам друштво, Урош ми не кења за кирију чак и кад касним дуже од 15 дана, дозвољава нам да правимо журке кад год пожелимо...“

- „Еј, ја ти не тражим кирију! Овде можеш да живиш потпуно бесплатно, имаш собу у којој можеш да учиш, а и журке можеш да правиш кад год пожелиш. Још си и на добитку! Шта више да пожелиш?“

- „У ствари... Није то у питању.“

- „Него?“

- „Шта ако се ти помириш с Маријом? Шта ћу онда ја?“

- „С Маријом је готово. Не мораш о томе да бринеш.“

- Маришка је села на кревет и припалила цигарету. Гледала је у под и размишљала. Онда је бацила поглед ка мени и рекла:

- „Ви мушкарци сте стварно свиње.“

- Није била у праву. Пандури су свиње. Ми мушкарци смо једноставно двоношци који размишљају курцем и стомаком. Сео сам крај ње, припалио цигарету и загледао се у њен профил.

- „А да ипак покушамо. Можда нам успе.“

- Погледала ме је попреко.

- „Није ми животни сан да се закуцам у Лесковац, удам се за тебе, и родим ти туце деце. Имам друге планове.“

- „Које?“

- „Шта те брига!“

- „Маришка, нити те просим, нити тражим од тебе да ми рађаш децу. Само сам ти понудио да се преселиш код мене, да живимо заједно. Ако нећеш, не мораш!“

- Оставио сам Маришку у дневну собу и изашао на терасу. Сео сам у фотељу, сролао индо и припалио га. Гледао сам у цвеће и мислио ни на шта. Маришка је након подужег борављења у дневној соби изашла на терасу, стала преда мном и рекла:

- „Идем да покупим ствари.“

- У том тренутку сам осетио како су ми засијале очи и ја сам од радости скочио са фотеље. Кренуо сам ка Маришки да је загрлим, али ме је њена рука зауставила.

- „Имам само један услов.“

- „Који?“

- „Немој да си ме случајно преварио! Ако ти будем досадила, ако будеш пожелео неку другу, желим да ми то на време саопштиш! Јел то океј?“

- „Океј!“

- „Немој да ми обећаваш нешто уколико то не можеш да испуниш.“

- Ставио сам три прста на срце и свечано се заклео:

- „Обећавам да ћу своју киту држати у гаћама. Заклињем се животом да ћу интегритет и суверенитет своје ките бранити свим средствима од свих пичака из целог универзума. Мојој кити безусловни приступ имаће само и искључиво Маришка. Тако ми Бог помогао!“

- Маришка се дуго смејала, а онда ме шутнула у дупе и отишла по своје ствари...

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Негде око два сата иза поноћи стигли смо у Лесковац. Марија није желела да иде кући. Још увек је била бесна због Ирине, мада о томе није проговарала током пута. Била је уморна од свега и још увек ју је дрмала неизвесност око факса. Резултате је требала да сазна тек за три дана, а то је за њу било предуго. Није желела да ми каже зашто неће да је одвезем кући, само ми је рекла да ноћас жели да преспава код мене. Окренуо сам хонду и упутио се за Радничко. Двадесетак минута касније, Марија је већ лежала на мом троседу и гледала хаос у соби који су направили они дегени од мојих ортака. Изгледа да су стварно журкирали на мојој гајби у мом одсуству. Ајд што су се проводили то је оке, али што бар нису почистили лом за собом? То ми је већ ишло на живац. Узео сам једну огромну црну кесу, ону ђубретарску, и кренуо да купим лом. Лименке, флаше, препуне пепељаре на све стране, изгледало је као да је ураган пролетео кроз моју дневну собу. У књавач-магацин нисам ни помишљао да улазим. Покупио сам лом и отворио прозоре да се мало соба пролуфтира. Ђубре сам ушушкао на терасу, јер ћу сутра њиме да пребијем и Уркета и малог Крку. Удараћу их оном кесетином препуном одпада све док се не усеру. Чак ни кондоме нису могли да избаце, пичка им материна. Зајебали их на патосу. Морао сам рукавицама да их скупљам. Шта ли је о свему томе мислила Марија, не знам, али када сам се вратио у дневну собу и угледао је како буљи у неке женске гаћице, пресеко сам се. Чије ли су?

- „Превише сам уморна да бих сада с тобом расправљала о овоме, али ћеш сутра, уз јутарњу кафу коју ћеш ти да скуваш, све то лепо да ми објасниш, и молим те, буди искрен, јер ако само осетим да ме лажеш... Бери кожу на шиље!“

- Шта ли јој то значи? Јебем ли га, али шиље, кожа... Моја кожа на неком шиљку? Зајебано. Добра страна свега тога је што имам форе до сутра ујутру да смислим причу. У ствари, шта има ја да је смишљам, нек је смишљају Урош и Крки. Добро, Кркија нећу да дирам, има човек и превише својих проблема. Њега ћу за сада да оставим на миру, али му једно пеглање оним ћубретом не гине. Одлучио сам се за Уроша и одмах му пустио поруку:

- „Имаш фору до сутра у подне да смислиш бајку која ће ме извући из гована у која сте ме бацили ти и Крки с вашим оргијама. И чије су оне зелене гаћице, пичка ли ти материна!?“

- Затим сам разместио тросед и Марија се одмах увукла у њега. Ја сам у фризу налетео на полупразну флашу Џека, коју су оне морончине оставиле, и насуо себи једну чашу да се повратим. Вратио сам се у дневну да питам Марију хоће ли и она, али сам је затекао како увелико кунта. Вратио сам се у кухињу, испио чашу, а онда сам се полако завукао у кревет поред Марије; мајицу нисам скидао из познатих разлога. Дисала је уједначено и лагано. Пољубио сам је у раме, склопио очи, и гурнуо главу у јастук.

 - Марија ме ујутру пробудила тако што ме је дегажирала из кревета. Док сам се сабрао и схватио где се налазим, она је већ кренула да хистерише. У рукама је држала мој телефон, очи су јој биле закрвављене и киптила је од беса. А ја у тоталном незнању и грешан по тачкама 3 и 5.

- „Шта је ово?“

- „Које?“

- „Ова порука! Шта значи?“

- „Па не знам док не прочитам!“

- „Хоћеш ја да ти прочитам?“

- „Нема потребе! Сам ћу.“

- „Нека, нека. Могу ја.“

- У мојој глави збрка и неред. Стојим поред кревета, из кога ме је Марија дегажирала, трпим бол у леђима од ударца и чекам да прочита поруку коју уопште не желим да чујем. Марија бесна стоји на кревету, на њој њене плаве боксерице с малим којотима и моја бела реп мајица са плавим ванземаљцем који пуши огроман џоинт и показује три прста. Нас Србе једино ванземаљци воле. Марија окреће екран телефона ка себи и креће да чита поруку:

- „Вечерас, 19:00, моја соба, ђус-вотка, ти и ја, и музика по твом избору.“

- Марија гледа у мене, ја гледам у Марију.

- „Имаш ли нешто да ми кажеш поводом овога?“

- „Немам. То је неко погрешно послао поруку.“

- „Ма немој?“

- „Чије име пише на екрану?“

- „Нема имена, само број.“

- „Ето видиш. Лепо сам ти реко да је неко погрешно послао поруку.“

- „И то ти је оправдање?“

- „Немам разлога да се правдам кад ни за шта нисам крив.“

- „Добро. Онда ћу ја да окренем овај број па да видимо ко ће да се јави.“

- Ух. Сад је већ зајебано. Шта да радим? Да јој отмем телефон? Не. То би ме закуцало за зид кривца лажова. Да покушам да је одговорим од тога? Покушаћу.

- „Марија мани те глупости. Дај да ти скувам кафицу...“

- „Јебала те кафица, знаш!“

- А и план ми је до јаја. Која ли је кучка написала ту поруку? Маришка? Даша? Мирише ми на Маришку због оне вотке. Најебо сам.

- Марија је и даље стајала на кревету. Окренула је број и ставила фон на уво. Само да се не јави, молим те, боже!

- „Хало?“

- Готово је.

- „Послали сте поруку са вашег броја на овај са кога вас зовем. Хтела сам само да питам коме сте је наменили?“

- Е, Борисе, ти ниси мамлаз. Ти си идиот!

- „Аха. Добро. Не морате ништа да ми објашњавате, све је јасно. Не, нема потребе. Хвала вам. Здраво.“

- И шта сад? Марија је подигла мој телефон у ваздух, замахнула преко рамена и хитнула га у мом правцу.

- „АААААА.... Пичка ти материна ненормална!“

- Луда Марија ме је ковнула у главу мојим рођеним телефоном. Ухватио сам се за главу и јаукао од бола. Како је прецизна матер јој... Ух, како боли. Поцепала ми је аркаду. Држао сам се за лево око из кога ништа нисам могао да видим. Избила ми је око, јебо те! Десним оком видео сам лудачу како ми се приближава ненормалном брзином, а затим сам осетио њене песнице које ме пуцају свуда по глави. Псовала ме је и песничила, а ја сам се повлачио ка купатилу.

- „ПИЧКО ЈЕДНА! ПИЧКО ЈЕДНА!“

- Урлала је као блесава и још увек ме песничила. Једва сам напипао кваку купатила и отворио врата. Почела је да ме шутира ногама. Увукао сам се у купатило и покушавао да затворим врата, али лудача је добила натприродну снагу. Осећао сам слану и лепљиву крв у устима, руке су ми биле крваве, на левом оку ништа нисам видео. Задњим атомом снаге сам гурнуо врата, замандалио их и закључао. Лудача је ударала по вратима и псовала ме. Пошто сам био на безбедном, пришао сам огледалу и погледао се у њега. Лева аркада је била поцепана и из ње је шикљала крв. То је од телефона. Доња усна је била скроз расцопана, то је од лудакињиних песница. Тело нисам ни желео да гледам иако сам осећао бол у левој бутини по којој ме је више пута шутнула, а и десно раме ме жигало. Узео сам пешкир и притиснуо аркаду јако да колико-толико зауставим крволиптање. Марија је престала да удара по вратима, али ми је зато демолирала дневну собу. Из тог дела су се чули одјеци поломљених ствари. Да изађем овако полуосакаћен није ми падало на памет. Да позовем неког не могу, јер у купатилу немам телефон. А и кога да зовем? Уркета? Он би ме због тога подјебавао до краја живота. Хитну? Не. Интервентну? И шта да им кажем? Е, знате, девојка ме пребија. Дођите и помозите ми. Који сам ја кретен. Демолирање дневне собе је утихнуло. Затим су се зачули бесни кораци који су се приближавали вратима купатила. Ослушкивао сам. Марија је дошла до врата и заурлала:

- „НЕМОЈ ДА СИ МЕ ИКАДА ВИШЕ ПОЗВАО, ГОВНО ЈЕДНО! НЕМОЈ ДА СИ МИ ИКАДА ВИШЕ ПРИШАО! НЕ ЖЕЛИМ ВИШЕ НИКАДА ДА ТЕ ВИДИМ! АКО ТЕ САМО БУДЕМ ОСЕТИЛА У КРУГУ ОД 500 МЕТАРА ЗАКЛАЋУ ТЕ, ПИЧКО ЈЕДНА СМРДЉИВА!“

- Онда је излетела из мог стана и тако јако треснула вратима да су се ова истог трена одвалила. Испала су из шарки. То сам видео 5 минута касније када сам изашао из купатила. А у дневну собу нисам могао ни да уђем. Лудача ми је уништила собу. Полупала је све у њој. Држао сам пешкир на левом оку и са кућног телефона позвао такси који је рекао да стиже за пет минута. Сачекао сам га испред зграде, а десетак минута касније доктор ми је крпио аркаду. Три јебена конца. Поцепану усну су ми само дезинфиковали и прелепили је ханзапластом. Изгледао сам као да сам доживео Кличков нокаут у трећој рунди. Доктори су ме питали ко ме је пребио и да ли да позову полицију ако желим да тужим батинаше, а они ће направити извештај са брдо тежих и лакших телесних повреда плус претрпљени бол и страх. Само сам одмахнуо руком и изашао из ургентног. Испред болнице сам покупио такси и вратио се кући. На вратима мог стана стајао је Урке с мојом палицом у његовим рукама.

- „Шта је било? Шта се десило?“

- „Позови неког мајстора да ми направи нова врата. Хоћу да буду дебела, пуна и са сигурносном бравом! Шпијунка, о-ба-ве-зна!“

- „Јебала те врата, бре! Шта је било?“

- „Ништа. Мало ме Марија пребила.“

- Уркету у почетку ништа није било јасно, али сам му касније све разјаснио, уз флашу Џека и много линија кокса. Након ревизије догађаја, који се збио у мом стану, Урке је почео да се смеје и није престајао. Знао сам да ће ме за ово подјебавати до краја живота.

- „Ништа, брате. Једино да позовемо Маришку да ти вида ране. Она је за све крива, па нек сноси и део одговорности.“

- „Ајд не сери, бре!“

- Урке ме подјебавао још једно пола чуке, а онда је отишао до неке агенције која врши продају и уградњу прозора и врата. Вратио се после чуке времена с новим вратима, баш каква сам и поручио, и мајсторима. Они су уграђивали врата, а Урке и ја смо сређивали демолирану дневну собу, тачније, бацали смо све у ђубре, јер више ништа није било употребљиво. Мајстори су завршили и наплатили ми 450 еура. Мајке им га набијем лоповске. Урке је затим отишао у бункер, а ја сам за њим затворио своја нова врата и закључао их новом сигурносном бравом. Још једном сам се погледао у огледало, пљунуо себе у њему, и бацио се на кревет у књавач-магацин.

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Кад се бучно спремање завршило, осетио сам повлачење чаршафа са моје главе и нежне Маријине усне како се спуштају на моју слепоочницу, додирују ме као свила, а затим се одмачу. Жмурио сам и правио се да књавам. Онда сам осетио како ме нежно помиловала по образу, а затим ме ушушкала, јебо те, брине о мени. Чуо сам кораке, отварање врата и одлазак. Још увек сам био у истом положају, за сваки случај. Чекао сам неколико јебено предугих минута, како споро пролазе у овом тренутку. Контрола протицања времена налази се само у људском мозгу и нигде другде. Часовници лажу, време се налази у људском поимању. Како га видиш тако ћеш и да га схватиш, јер га гледаш очима. Требаш да га гледаш разумом и душом и тек тад ћеш да схватиш колико очи знају да преваре. Сва човечија чула само су синови његове душе и разума. Припомажу му, то им је сврха. Ајд сад разумни, гајба је безбедна, иди и искористи овај предивни дан најбоље што умеш. Устао сам из фотеље у којој сам се прописно укочио у оном претварач положају и кренуо у кухињу да смућкам кафу и да се раскочим. Пре тога закључао сам врата стана ради сваке сигурности. Приставио сам фукс и бацио се на ролање џохусафета. Све је било спремно и ја сам се с џоинтом, увученим на уво, кафом у левој, и пљугама у десној руци упутио ка тераси, да мало удахнем ваздух и смислим где да се промувам у овом граду који као да краја нема. Велик је, мајке му га, а не волим велике градове. Сео сам за сточић и завалио се у фотељу. Припалио џоинт и увукао први дим до скочног зглоба да га мало натехацеирам. А онда умало нисам доживео шлог. Сањица је седела на столици преко пута стола с моје леве стране, а ја на тај део уопште нисам ни обраћао пажњу. Буљио сам у небо, а онда ми је, инстинктивно, лево око приметило нечију нечујну присутност. Стварно сам се препао, мислио сам да је гајба празна и да сам апсолутно слободан, а оно курац! Е, мој разумни... Сањица се смешкала и посматрала ме.

- „Шта си се усро? Нећу ти ништа!“

- „Уф, срце ми је стало. Зашто нису на факсу?“

- „Немам предавања.“

- „А како Ирина има?“

- „Она је на Правном.“

- „А ти?“

- „На Филолошком.“

- „То беше нешто као језик, књижевност и то?“

- „Тако некако.“

- „Па како се то мешају предавања, испитни рокови, пријемни за бруцоше, како то?“

- „Не мешају се. Све имаш у плану и програму факса ког похађаш.“

- „Како се не мешају кад ти седиш кући, Ирина је на предавању, а Марија полаже пријемни?“

- „Много си, бре, напоран! Шта те боли курац?“

- „А и то што кажеш.“

- „Хоћеш ли да ми додаш тај џоинт или ћеш сам да га посисаш?“

- „Не, ја сам добар дечко и даћу ти да га и ти посисаш!“

- Сањица се насмешила и кренула да силује џоинт. Ја сам попио кафу и сролао још један који смо обоје поделили.

- „Јели Сањице, која је ово река?“

- „Дунав.“

- „А где је Сава?“

- „Иза нас.“

- Окренуо сам се ка кухињи и тражио Саву. Колико сам се био утриповао и изгубио у времену, простору и неразуму, схватио сам тек кад је Сања почела да се церека. Јебем ти ову траву. Стварно је добра.

- „Е, будало једна надувана! Па не можеш да је видиш из те перспективе!“

- И даље се церекала. И њу је вутра шутнула у дупе, али је она била у хај фазону, а ја у тоталном растројству.

- „Ајд да се негде промувамо по граду, оно, узмемо неко пиво, завучемо се у неки парк и мало се опустимо. Нервирају ме ове зградетине.“

- „Не могу, мрзи ме.“

- „Ајде, бре, да ми покажеш БГ. Хоћу да се прошетам оном Скадарлијом, да видим Калемегдан, да видим све што је лепо, квалитетно и позитивно у овом граду. Хоћу да ме водиш и на Ушће, да руком дотакнем и Дунав и Саву. Да осетим старог Београда дух!

- Сањица ме посматрала некако испитивачки.

- „Овде има много тога лепог. Неможеш за пар сати све то да обиђеш, не можеш ни пола од тога.“

- „Хоћу бар нешто да обиђем. Бар Калемегдан. Нећу, бре, да се гужвам по оним фенси кафићима и да се давим по сплавовима! Ајде!“

- „Не могу, мрзи ме.“

- Уапиш ме за гомно.

- „Добро. Идем онда ја сам. Морам мало да се пролуфтирам.“

- „Не може!“

- „Како то мислиш?“

- „Тако лепо!“

- Сања је била врло озбиљна, а мени ту ништа није било јасно. Ко је, бре, она да мени наређује шта ћу да радим! Ја идем, а њој... ко јој шмиргла ноздрве.

- „Одо ја.“

- „Стани, бре! Где си пошо? Зар си заборавио да си ти овде само роб?“

- Ова се стварно уживела у своју улогу, ко да студира глуму, а не језике.

- „Мани ме Сања, имам ја довољно својих проблема.“

- Ушао сам у дневну собу и кренуо да се спремам за излазак. А онда ме је Сања шчепала од позади и бацила на њен кревет. Одакле ли јој толика снага, пичка јој материна. Нисам успео ни да се придигнем са кревета, а она је већ скочила на мене, коленима ми заробила руке, а десном шаком ме шчепала за вилицу.

- „Слушај ме, робе! Овде ја владам и док си у мом краљевству извршаваћеш сва моја наређења! Јел ти то јасно?“

- Толико ме је јако стезала за вилице да су почеле да ми трну. Једва сам промумлао:

- „Јасно...“

- Пуштила ми је вилице и скинула се са мене. Имала је јак стисак. Трљао сам утрнуле ми вилице и чудио се њеном снагом. Повукла са на други крај свог кревета и кренула с наређењима.

- „Сад се лепо скини, али скроз, и измасирај ми клиторис, језиком!“

- Ова није нормална. Јебала је више та масажа свега и свачега. Па шта сам ја? Пичколизац?

- „Ајде крени!“

- „Само трен.“

- Отишао сам до купатила, извукао лобе, шмркнуо и вратио се натраг. Застао сам крај кревета и бленуо у тотално голу Сању. Свукла је све са себе док сам ја био у клоњари, сместила се, колико могу да приметим, веома удобно, с раширеним ногама у полуповијеним коленима и нудила ми тај клиторис који сам ја требао да измасирам. Њена дражица је била апсолутно спремна и Сањица је пуцнула прстима. Тим потезом наредила ми је да кренем са извршавањем својих дужности за данас. А шта ли ме после тога чека, јебем ли га. Сањица је забацила главу на јастук, тотално се опустила и чекала. Морао сам да се скинем скроз, што сам и учинио, и да се бацим на палапичкање. Сањица ми је руком чврсто држала главу док сам ја шарао језиком тамо доле. Ово пичколизање уопште није тако једноставно, напротив, веома је напорно, иако је Сањицина вагина била обријана, мекана и чиста. Више није гушила узбуђење, није се грчила као синоћ, дахтала је јако, у неким моментима је врштала, у неким ме наводила, кад да убрзам, кад да успорим, на који део да се пребацим, чак је била и перверзна, оно, „лижи робе“, „посисај ми пичку“, и сличне ствари. У једном моменту почела је да ме гребе по леђима, онако садистички, а онда је коначно свршила и одгурнула ме од себе. Припалила је цигарету и рекла да јој скувам кафу. Прво што сам урадио било је чишћење лица, прање зуба и језика од Сањицине свршотке. Тек после сам отишао да скувам кафу и њој и себи. Донео сам јој кафу у кревет, а затим се обукао. Рекла ми је да не скидам мајицу док сам с Маријом, јер су трагови њених ноката по мојим леђима направили ршум, премда ја нисам осећао никакав бол. Али сам зато њен савет угравирао у мозгу: мајица на телу најмање седам дана. Уз кафу и пљугу листао сам по ју тјубу разне извођаче, тражећи нешто што ће ме малкице орасположити, јер ме све ово и са Београдом, и са Сањицом, и са огреботинама по леђима бацило у жешћи бедак. Али чим сам пронашао Prodigy и кликнуо Break & Enter ствар, Сањица се као пошандрцала бацила на мене и жестоких 8 минута и кусур секунди ми продувавала све могуће поре на мом телу. Дивља и незасита. Скакала је по мени и терала ме да скренем. Срећа па ми кокс није дозволио да брзо свршим. Продужио ми је уживање. А кад се завршила песма, Сањица ја направила полукруг, неодвајајући своју пичку од мог курца, и кликнула песмицу Smack my beach up, и вратила се назад на посо још луђа, још незаситија и исисавала ми мозак, јер ме је јебала ко нико до тада. Онај полукружни окрет никада нећу заборавити. Скакала је по њему, упињала се и извијала, обавештавајући ме при сваком свом свршавању, оно „ево, иде“ и „ах, да“, након кога је још развратније настављала да ме гази и вришти од задовољства. Зајебани оргазам ми је запљуснуо мозак и једва сам успео да је одгурнем са себе и ејакулирам ван ње, али по целом јебеном рачунару. Читавих 5 минута после невероватног секса са лудом Сањицом нисам могао да дођем до даха док се она задовољно мешкољила по кревету. Задовољена и насмејана наредила ми је да јој, чим се приберем, очистим комп. Рекла је да сам требао да га уперим у тепих, или чаршаф, или да јој кажем да стиже па да је пролијем по њој, а не на њен рачунар. Пичка ли јој материна блудна, као да сам ја у свом оном трансу могао да размишљам о томе где да проспем сперму. Што се мене лично тиче боље да је проспем било где само не унутар ње. Још би ми само то хвалило. С лудом Сањицом да имам дете. Мислим да би ми Марија одсекла патку и забила ми је у рчма, а након тога би ми почупала срце и гркљан и све то би ми набила у уста. Гарант. Овако је најбоље, чист рачун - дуга љубав. После сам, јеби га, морао да чистим комп од сопствене сперме. Најтеже ми је пала тастатура. Морао сам да зађем око сваког дугменцета и тастера понаособ и да све то проверим више пута, како не бих оставио никакав траг иза себе. А за све то време Сањица ме подјебавала. Само да Марија заврши тај јебени пријемни и да се што пре губимо одавде. Јебем ја ово ропско мучење, ма колико секс са Сањицом био феноменалан. Секс је фасцинантно луд и незабораван, али све пре и после њега је чисто робијање. Што пре одавде, што пре...

- Још два пута сам се креснуо са Сањицом, једном на веш машини, други пут на тераси, док се Марија и Ирина нису вратиле. После сваког сексања сам се душирао, а Сањица ме подјебавала „неће да осети, бре, шта ти је“ и слична срања. Наравно да је нисам слушао и настављао свој трип чишћења себе од Сањиног мириса, после кога сам шљискао по себи свој парфем у огромним количинама. Били смо тотално разбијени од пива и траве, а ја и од кокса, када су на гајбу упале сестре, једна добра, једна зла. Марија је била баш изморена и на моје питање „како је било“, некако равнодушно ми је одговорила „видећемо“ после чега се одмах скљокала у кревет. Ирина ме и даље није констатовала, а мене је за то конкретно болео курац. Сањица се била променила за 360 степени. И она готово да није комуницирала са мном, а и кад би разменили коју реч, она је била некако хладна и кратко ми одговарала. Капирао сам. Глумила је, као што сам и ја. У међувремену сам спаковао све своје ствари у ранац и само чекао да се Марија пробуди па да запалимо за Лес. Седео сам у углу терасе, цевчио пиво и гледао у Дунав; сад бар знам у коју реку буљим, а и одлазак по пиво протекао је у миру, без икаквих конфликта; Београд је дању један град, а ноћу неки сасвим други, чини ми се. Леп је, али превелик за мене. Београде, Београде, други пут ћу боље да те обиђем...

- Сањица и Ирина су причале не знам шта, јер их нисам ни слушао; мењале су теме с брда с дола. Сањица је, такође, цврцала пиво, али је изгледала као мамина маза. Како глуми, пичка јој материна! Да је конкурисала за Ниске страсти, добила би главну улогу, а Шерон Стоун би играла старлету. Невероватно. Ирина је лакирала нокте и кењала о неком Бокију, или Вокију, јебем ли га, како је он опасан фрајер, има беемве, гајбу с базеном и наводила још нека срања од којих ми је припало мука и дошло ми је да исповраћам сво оно пиво које сам сабио у стомак од јутрос до сад. Сањица је то приметила и кришом се насмешила, намигнувши ми. То ме је спасило од бљувачине. А онда је на терасу изашла Марија. Пробудила се и још увек сањива кренула ка мени. Села ми је у крило и наслонила главу на мом рамену. Чешкао сам јој локнице и играо се њеним прстићима. У једном тренутку случајно сам бацио поглед на Сањицу која се и даље кришом смешила и намигивала ми у тренуцима кад је нико није гледао. Изгледа да јој је то било занимљиво. Ја на ту игру нисам могао да пристанем. Нисам могао да јој одговорим ни осмехом ни мигом, јер је Марија била у мом крилу и трљала свој носић о мој врат. А онда је Ирина кренула на мене. Не знам зашто, али мржња у њеним очима достигла је врхунац. Та мржња била је упућена мени, опет не знам зашто. Кренула је да ме прозива, мислећи да ће ми га накривити поводом тога.

- „А чиме се ти бавиш, Момире?“

- Ја сам циркао пиво и гледао у Сањицу која више није суздржавала смех, али није више ни намигивала. Урокала се жешће, а пошто одлично познаје Ирину чинило ми се да је тачно знала куда ово води и живо се упустила у слушање ове конверзације у покушају. Само не знам да ли је Сањица довољно упознала мене. Ја сам и даље циркао пиво, али сам овога пута гледао у небо. Марија је подигла носић са мог врата, погледала у Ирину, затим у мене, па поново у Ирину која је сад још надменијим гласом устремила сву своју мржњу ка мени.

- „Питала сам те нешто!!“

- Ја сам погледао у Марију која је гледала у Ирину, затим сам погледао у Сањицу која је гледала у мене, смешкала се, а на крају сам пребацио поглед на Ирину.

- „Мени нешто кажеш?“

- „Па мислим, овде осим тебе нема другог Момира!“

- Сањица је прштала од смеха, а Марија је рекла:

- „Зове се Борис, Ирина. Рекла сам ти већ.“

- „Ах, да. Извини Борисе, слабо памтим имена.“

- „У реду је.“

- „И? Чиме рече да се оно бавиш?“

- „Бавим се дефлорацијом!“

- Сањица је праснула у смех и попрскала се пивом, Марија је рекла „будало“ и лупила ме прстићем по челу, а Ирина је покушавала да ме надигра.

- „Па јел добро зарађујеш?“

- „Не. Ја то радим у хуманитарне сврхе.“

- „А чиме се издржаваш? Мислим како плаћаш рачуне?“

- „Договарам се са органима?“

- „Којим органима?“

- „Разним.“

- „Марија је рекла да имаш неку тезгу, да продајеш пластику.“

- „Аха...“

- „И, јел иде посао?“

- „Цвета!“

- „А колики су ти месечни приходи?“

- „Довољни.“

- „Довољни за шта?“

- „За пристојан живот.“

- „Пристојан живот? Па ти немаш ни споствени ауто...“

- „Ирина сад је доста!“ - Марија је стала у моју заштиту, али сам јој ја с осмехом одговорио да се не узрујава и да пусти Ирину да ме пита све што жели. Сањица је чекала расплет.

- „Ја аутом не надомештам друге недостатке.“

- „А које то недостатке?“

- „Па не морам да возим беемве да бих смувао неку спонзорушицу, не морам да имам неки супер зајебани мобилни да би се нека паланачка клинкица наложила на мене. Не требају ми виле, базени, тениски терени да бих био у тренду. Ја имам квантитет и у глави и међу ногама. На те недостатке сам мислио.“

- „А колико лавора мораш да продаш да би извео девојку у неки кафић на пиће, или у неки ресторан на вечеру?“

- „Не излазим у кафиће, јер су ми постали одвратни. Чим видим фуксице, спонзорушице, накурчене клинце, збрчкане чикице, татицине синове и ћеркице, ја одмах добијем дијареју, и зато тај кич избегавам у широком луку. А што се тиче ресторана тамо тек не идем.“

- „Па не пуштају тамо у патикама и поцепаним фармерицама.“

- „Ирина! Хоћеш, молим те, да дођеш на час у собу?“ - умешала се Марија и спречила ме да ва вјек вјекова спустим Ирину у канализацију талога номадског менталитета.

- Марија и Ирина су се нешто препирале по соби, а Сањица се смејала ко блесава.

- „Добро ти је било оно за недостатак и татицине синове. Погодио си у центар.“

- Нисам знао да сам тако добар стрелац. Таман ми је ово дркање с Ирином постало занимљиво, али га је Марија напрасно прекинула. Дуго се с Ирином задржала у соби, а кад се коначно вратила на терасу рекла је:

- „Ајде, идемо кући!“

- Напокон. Био сам пресрећан. Одмах сам улетео у собу и зграбио своје већ спремљене ствари, као и Маријине, које је у међувремену спаковала. Ирина је бесно ударала по тастатури свог рачунара и шатро била задубљена у тај свој посао. Поздравио сам се са Сањицом, пруживши јој руку уз оно „драго ми је да сам те упознао“, а она ми је намигнула и одговорила: „задовољство је само моје.“ Затим сам напустио стан и упао у лифт. Чекао сам Марију која се вероватно поздрављала са укућанкама. Пет минута касније и она је упала у лифт. Неки смрдљивко, пар спратова ниже, рикао је да му пустимо лифт јер је у журби. Спустили смо се лифтом до приземља, изашли из зграде, убацили пртљаг у ауто, сели у хонду и кренули за ЛЕСКОВААААААА... Ц!

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

... али како је у соби владао мркли мрак, одустао сам од своје намере и изашао на терасу. Отворио сам друго пиво, припалио цигарету, завалио се у столицу на расклапање, а ноге сам сместио у другу столицу и прекрстио их. Напокон мир, напокон тишина, и напокон вопс. Ољуштио сам друго и отворио треће, а онда кренуо да ролам џоинт. У том је паркет скрцнуо, а ја сам се усро од страха. Помислио сам да је Марија и све и да сам хтео, нисам могао да склоним прибор. Нисам имао времена. Био сам затечен и уловљен. Али срећом то није била Марија, већ Сањица.

- „Шта то радиш?“

- „Ништа! Пијем пиво!“

- Бленуо сам у сањиву Сањицу и шакама прекривао ризлу, картончић и смесу дувана и марихуане.

- „Нисам знала да се пиво пуши.“

- Провалила ме је, пизда јој...

- „Ајд да се договоримо некако.“

- „Шта да се договоримо?“

- „Па ти заборави ово што си видла, а ја ћу да ти се реванширам некако.“

- „Како?“

- „Шта како?“

- „Како ћеш да ми се реваншираш?“

- „Договорићемо се.“

- „Избаци три понуде, и ако ми се макар једна допадне, заборавићу оно што сам видела.“

- Које три понуде пичка ти материна! Шта да јој понудим? Ајде Борисе, смисли нешто, нешто паметно, нешто корисно, њој корисно.

- „Десет, девет, осам...“

- Па она ми удара тајминг!? Није нормална.

- „ ... пет, четири, три...“

- Мисли, Борисе, мисли. Јебем те глупог!

- „ ... један, и нула. Жао ми је. Време ти је истекло. Идем одмах да те друкнем Марији!“

- „Чек!“

- Скочио сам са столице и на вратима терасе зауставио захукталу Сању. Не знам да ли је стварно хтела да ме друкне, али нисам смео ништа да рескирам. Држала ме је у шаци и једино што сам могао да урадим је да јој понудим да сама одабере шта жели да учиним за њу у замену за ћутање. Сад је могла да тражи од мене било шта и да то и добије, да ме уцењује док год сам с Маријом, а да јој ја испуњавам све хирове. Најебо сам ко жути.

- „Истекло ти је време. Шта да ти радим. Жао ми је.“

- „Чекај, бре, стани.“

- „Пусти ме. Немој тако да ме стежеш, може неко да наиђе.“

- „Ко да наиђе?“

- „А шта ако се Марија пробуди и затекне нас у овој ситуацији?“

- Нисам имао појма о чему говори.

- „У којој, бре, ситуацији?“

- „У ситуацији у којој ти насрћеш на мене.“

- „Ја не насрћем на тебе. Немој да лупаш!“

- „Па што ме онда стежеш ту где сам најрањивија?“

- Бацио сам поглед на своје руке и угледао их у стварно зајебаној ситуацији. Лева шака држала је Сањицин врат, а десна њен стомак. Да нас је видео било ко, значи било ко, помислио би да смо управо кренули да се туцамо. А шта би тек рекла Марија? То не смем ни да помислим. Одмах сам склонио руке са Сањициног врата и стомака и рекао јој:

- „Бирај.“

- „Шта да бирам?“

- „Шта год хоћеш. Само да о овоме Марији не кажеш ни реч. Никада!“

- „Шта год хоћу?“

- „Да.“

- „Сто хиљада евра у кешу. И то одмах!“

- Море мајке ти га стерам! Дошло ми је да и њу бацим преко терасе. После могу да се правим луд и да кажем да се сама бацила. То је тренутно било најједноставније решење, али не знам какве би последице по мене биле сутра кад ми се на врат укачи мурија. Још и ако нађу неког сведока који стражари на некој од ових милион тераса у овим зградетинама које сам напрасно почео да мрзим, шта онда? Централни затвор, 20 година, БАМ! Осетио сам. Још ни 24 часа није прошло од како сам у Београду, а већ га презирем.

- „Нисам знао да се продајеш за лову!“

- „Молим?“

- „Слушај, ако хоћеш да кажеш Марији да си ме ухватила како мотам ганџу, онда иди и кажи јој. Боли ме курац! Не могу више с тобом да се дркам.“

- Вратио сам се у столицу и кренуо да ролам буксну. Био сам нервозан и спреман да, уколико ме Сањица заиста друкне и Марија скочи на мене, одмах истог тренутка отерам све у пизду материну и запалим за Лес. Сањица је и даље стајала на вратима и посматрала ме. Ја сам сролао џукс и запалио га. Цимао сам пиво и џоинт, наизменично, брзо и агресивно ко да ми је последње у животу. Припремао сам се за најгоре. Сањица је пришла и села на столици крај мене. Или се предомислила, или је хтела да настави да ме подјебава, уцењује.

- „Нећу рећи Марији ништа, али под једним условом!“

- „Којим?“

- „Да ми даш неки дим од те твоје траве и да ми измасираш леђа!“

- „Океј.“

- „Чекај, то је само први део договора.“

- „Шта, има још?“

- „Наравно!“

- „Слушам.“

- „О другом делу ћемо сутра.“

- „Ма немој!“

- „Да! Док год си овде бићеш мој роб и извршаваћеш моја наређења. Једно по једно. У замену за то, ја заборављам све што сам видела.“

- „А колико ти то имаш наређења?“

- „Полако, не брзгај. Имамо времена. Све ћу лепо да ти објасним. Сада, робе, дај ту траву, а кад завршимо с њом, иде масажа!“

- „Хоћеш да ти измасирам само леђа, или желиш да те измасирам целу?“

- „Полако, робе, полако. Све у своје време.“

- Постао сам и роб. Е, мој Борисе. Сви те карају у буљу.

- Моја робовласница и ја довршили смо индо, а онда посисали сво пиво које сам купио. Разбили смо се ко маче о таван.

- „А сад, масажа! И хоћу лагано, нежно, и немој случајно да ми забушаваш, робе, јер ћу онда морати да те казним. Јеси ли разумео?“

- „Јесам!“

- Још сам се и уживео у улогу роба. А што се тренутне ситуације тиче, улога роба ми је штавише и одговарала. Разбио сам се ко сличка, а све што треба да урадим, јесте да спустим своје шаке на тело моје робовласнице и да је масирам лагано и нежно. Лепо је бити такав роб.

- „Крени, робе!“

- И кренуо сам. Прво сам је масирао преко мајице, а онда сам јој рекао да је скине, јер смета и мени и њој. Још сам и додао да је много лепше и нежније кад је без мајице. Живи додир је живи додир, нема шта. Робовласница је прихватила моју понуду и скинула мајицу. На моје опште изненађење остала је само у гаћицама. Црвеним као крв. Ја сам седео на столици, а она на поду терасе испред мене. Морао сам мало да се нагнем како бих је лакше дохватио. Масирао сам јој врат, лагано и нежно, баш као што је и тражила, а она је пригушано дахтала од задовољства. Изгледа да сам добар масер. Онда сам полако почео да спуштам руке низ њена леђа, све до гаћица, па се поново враћао горе до врата и тако више пута. Робовласница је уживала, чак је почела и да се увија, а ја сам решио да пређем на следећи ниво. Полако сам јој ставио руке на рамена, а онда их полагано спуштао ка грудима, али нисам дотицао њене сисе. Нисам хтео да запнем ко сивоња, већ да је довољно распалим па да ми она прећути кад пређем ту границу. Више пута сам шарао прстима на самој ивици границе, а то више никако није била масажа, већ ситуација где ја покушавам да шчепам Сањицу за сисе, а она, колико видим, не буни се и баш ужива у томе. И све то полако, пригушено, да не разбудимо нежељене посетиоце. А онда сам и прешао границу. Спистио сам прсте скроз до Сањиних напрчених брадавица и кренуо да јој месим сисе. Биле су чврсте и поприлично добре, колико сам могао да осетим под шакама, јер нисам могао да их видим, а онај њен сисодржач их је изгледа само усмеравао у око гледалаца. Није их увећавао, само их је држао чврсто увис. Сањица је дахтала, а ја сам је све јаче и јаче стезао и као блесав јој месио дуде на само пар корака од моје девојке. Кокс, пиво, вутра, комбинација после које те савршено заболе за све и сваког. Сањица је гризла мајицу, покушавајући да угуши крик, а ја сам се са столице спустио на под терасе, гњечио јој сисе и окретао је ка себи. Опирала се. Покушавала је да остане у истом положају, али сам ја био упоран. На крају се са мајом у зубима окренула ка мени, опкорачила ме и почела да се трља о мој набубрели пенис. Трљала се, и трљала, и трљала, а ја сам све више пиздео. На крају више нисам могао да се суздржим. Мало сам је одмакнуо од себе, откопчао фармерице и стргао их са себе са све боксерицама. Фалус је излетео, а Сањица га је шчепала руком и почела да га дрка. Стезала га је све јаче и све брже ми повлачила кожицу горе-доле. Затим га је узела у уста и почела да га блајви. Гутала га је целог. Човече, као да има вишедеценијско искуство у пушењу курца. Сисала га је као луда и драшкала ми јаја, што ме је само још више напалило. Зграбио сам је за гаћице и покушао да јој их скинем.

- „Не, не...“

- Ја сам и даље био упоран, привлачио је к себи и покушавао да их свучем са ње. Престала је да ми сиса курац и шашољи јаја. Једном руком држала је своје гаћице, а другом га дркала, све јаче и све брже. Вукао сам јој гаћице као да сам болестан, а она ме је упорно спречавала у томе, држећи их чврсто.

- „Немој... не...“

- Осетио сам да ћу да свршим и пустио јој гаћице, а она се бацила на њега. Прогутала ми је главић, држала га уснама, а језиком је шарала по њему док га је десном руком и даље снажно стезала и дркала све брже и брже. И БУМ!!! Сперма је улетела у њена уста, ни кап се није просула ван. Она га је и даље дркала и сисала, гутајући моју сперму. На крају га је целог олизала. Једва сам се суздржао да не крикнем. Када је завршила са лизањем и гутањем, одмакла се од мене, обукла мајицу и навалила се на зид терасе. Ја сам закопчао фармерке, а онда запалио цигарету. Уф, како ми је била слатка та цигарета након Сањициног феноменалног сисања моје каре. Сањица је руком обрисала усне, а онда ми затражила једну пљугу. Дао сам јој цигарету и припалио је. Навалила је главу на зид и брзо увлачила димове. Ја сам се задовољно чешао за јаја док сам пушио своју цигарету.  - Почело је да свиће. Одједном су људи као махнити излетали из оних зградетина, аутомобили су почели да брује, живот у Новом Београду почео је да се буди, и то у цик зоре. Сањица је као попарена скочила, бацила цигарету преко терасе, онако у журби, несвесно, дотерала мајицу на себи, и улетела у кухињу. Ја сам лагано довршио своју цигарету, угасио је у пепељару, а затим све лепо средио. Празне флаше сам покупио и одложио у угао терасе, истресо пикслу у корпу за отпатке, покупио сав прибор и стрпао у џепове, још једном прегледао лепо целу терасу и пошто сам се уверио да је све океј, напустио сам терасу и ушао у кухињу. Застао сам на вратима собе и угледао Сањицу како се нечујно увлачи у свој кревет, окренута ка зиду. Марија је чврсто спавала, као и она сељанка од њене сестре. Морао сам да одем у купатило и поново се издуширам и то из више разлога. Први, смрдео сам на марихуану, а то никако не би било пожељно да Марија осети. Други, ваћарио сам се са Сањицом, још ми га је и попушила, а то тек не би било добро да Марија сазна. Осете то некако жене, пизда им материна. Како, не знам, ал осете. Дал је то нека интуиција, дал осете мирис парфема који не поседују па их то подстакне на сумњу, дал осете мирис туђе коже на особи која њима припада, дал је нека шеста опција ја стварно не знам, ал да осете, осете, богами. Трећи, релаксација нумеро тре је увек добродошла у свакој могућој прилици. У тим моментима, док ти млаз воде удара у главу и слива се низ лице, врат, тело, падају ти на ум феноменалне идеје. Доказано. Ето, мени је пало да се полако ушуњам у ону фотељу и правим се да књавам све док се девојке не изгубе из куће, свака својим путем, како бих избегао сва могућа питања за које одговоре нисам имао, а и нисам хтео да се сусретнем са Сањицом. Разбистрио ми се ум под душем и схватио сам да сам џукац и то оне најгоре врсте, зато што сам на пар метара од свог анђела ваћарио неку Сањицу и задовољавао своје себичне пориве, док је Марија куцала пред вратима сопствене будућности коју је нагризала неизвесност, да ли ће се отворити или не. Ја сам стока и то ми је јасно, али ми није јасно зашто не учим на грешкама. Сви смо ми људи и грешимо, али зашто ја себи дозвољавам да ми се једне те исте грешке стално понављају, заиста не знам. Вероватно је то од оног кокаина, мораћу да га баталим, иначе ћу сам себи да свежем живот у чвор који ни свети Василије Острошки неће моћи никаквим чудом да одмрси. А вероватно неће ни покушати, није он ту да се замајава с мамлазима какав сам рецимо ја. Почео сам да осећам грижу савести, ваљда се тако то зове. Нешто ме мучи у грудима, тишти ме, боли... Некако осећам да сам грешан, дебело грешан, али не знам како да се искобељам из тога. Преварио сам Марију више пута, а да ме неко пита зашто, ја не бих знао да му одговорим на то питање. Седео сам на кади и мислио о томе, онако го и мокар док ми је пешкир стајао у десној руци. У свем овом срању које сам направио има нешто и позитивно, а то је савест. Сконтао сам да је бар имам у свом поседу за разлику од многих других грешника. А то је трачак наде да нисам изгубљен случај и да могу, ако наравно то желим, да се вратим у нормалу. Тамо где је све таман. Имам Марију, имам посо који ми доноси довољно лове да живим пристојно и све то сам стеко сам. Добро, стан су ми оставили ћале и кева кад су отишли у пензију и прешли у кућици на другом крају града да тамо уживају у остатку живота, али сам се за све остало снашао сам. Неко, бре, ни то нема. Људи гладују на све стране, немају кров над главом, умиру од разних болештина, кулуче ко робови за бедне паре с којима једва преживљавају, муче се, пате... А ја? Зајебавам се, уживам, и што је најгоре ујешћу за срце Марију ако сазна за сва моја срања и то баш у најнеповољнијем тренутку. А који ли је па повољан. Шта је битно кад ћеш и у ком тренутку да схватиш да ти неко ради иза леђа? Као, мање ће да боли ако сазнаш раније? Као, могао си то да спречиш? Мало морген. Боли и овако и онако, свеједно је кад сазнаш, кад сазнаш да ти неко забада нож у леђа а ти му душу поклонио. Морам да зајебем овај кокаин дефинитивно, морам да престанем да варам Марију под хитно, и морам да је чувам, како знам и умем. Нисам ја за њу ни амалин, ни шофер, ја сам за њу мамлаз, али мамлаз кога воли и то ми је експлицитно ставила до знања у више наврата. Не оним тривијалним имбецилисањем „волим те“ и остала срања, него делима. Уф јебо те, ал ме ово размишљање убацило у жешћи бедак. Осећам да се кајем и то ме мучи. Бојим се да ћу у неком тренутку Марији све признати. Не, то никако не смем да учиним, и то из много разлога. Како боли овај стрејт живот матер му јебем. Морам да снифнем лобеску. У ставри не, узећу ксалоле, лобе нек остане за касније, ионако ми је количина при издисају. Дакле, ксалола комада 5. Добро, још само да се неприметно увучем у ону фотељу. Ушао сам у собу. Већ је увелико свануло, а девојке још увек спавају. Одлично. Увукао сам се у фотељу неосетно, као дух, и прекрио се чаршафом. Правићу се да спавам док се не рашчисти гајба, а онда ћу да видим како да испуним дан. Осећам да ће бити предуг...

 

                                      Јебало ме курчење!    Наставиће се....

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Седели смо на терасици и сркутали кафицу. Конверзација се водила у троуглу Марија, Ирина, Сања. Ја сам био пасиван. Не зато што сам то хтео, већ зато што ме нико јебавао није. Марија је бленула у Ирину, као у богињу. Ирина је кењала како је Београд као створен за њу и да се она неће враћати натраг у неку паприкарску паланку. Истог трена дошло ми је да је бацим са тог 15-ог спрата право на плочнике Новог Београда и да јој заиста испуним жељу. Али сам се суздржао. Гадим се таквих гована што чим ступе у Београд одмах постану београђани, и желе што пре да из личне карте избришу место у ком су живели и напишу ново пребивалиште: Београд. Пребијем јој га мајци! Сељанчура једна. Мисли да ће тиме себи подићи рејтинг. И сва њена лепота истог трена пала је у воду. Остала је само примитивна Ирина која трипује да је ухватила бога за муда. Ухватила је за муда, али сопствени малограђански мозак, ако га уопште има. Кладим се да они рођени београђани, они стари београђани којима су дедови и прадедови рођени у Београду, да је њима оваквих смрдуша, као што је Ирина, превише преко курца. Дакле, Марија ме није констатовала, јер је помно слушала Иринино киповање гована, Ирина на мене уопште није обраћала пажњу, као да сам ја ту сасвим случајно, као да сам стварно шофер. Сањица се повремено убацивала у разговор, такође хвалећи Београд, али је нагласила да би после факса желела да напусти Србију и оде у есаде. И сва Сањицина лепота истог трена отишла је у красан курац. Ни она ме није примећивала. У једном тренутку мог пасивног битисања, на памет ми је пала Маришка. Осетио сам осмех на свом лицу. Предивна Маришка. А онда сам се брзо пренуо из сањарења, уозбиљио се и бацио поглед на троугао који је сада кењао о ноћном животу у БГ-у. Нисам више могао то да слушам. Устао сам са столичице, нико није ни обратио пажњу на мој гест, и отишао у купатило. Тамо сам цимнуо једну црту белог, умио се и напустио купатило. Није ми падало на памет да се враћам на терасу. Сео сам у столицу за рачунаром и кренуо да пребирам по фолдеру: музика. А у њему све сам очај и шлајм. А шта сам друго и могао да очекујем од паразита којима родитељи финансирају гајбу, студије, одевање, па и ноћни живот. Јебали их сплавови! Курац мој знају они шта је живот, још па ноћни. Сељаштво. Конектовао сам се на нету у потрази за квалитетном музиком. Ју тјуб, па бирај! Укуцао сам Милан Младеновић, кликнуо, песме су излетеле, повукао сам куглицу на мишу и угледао генијалну ствар која ме увек здроби кад год је чујем: Црв. Кликнуо, завалио се у столицу, припалио пљугицу, и песмица је кренула:

 

- „Слепи и глуви, ви себични људи што правите буку без реда и смисла, без зашто и зато, за кога и како, без питања које би можда осушило поносни осмех на лицу без суза, на лицу што никада образ окренуло није. Ви неми играчи свог обредног плеса, ви сретни у трансу, у свету што постоји само у главама људи без скрупула, људи без милости, људи без сећања. Ви што не знате пљускове звука, боје и мириса, ви људи без памети... Бразготина, сандук и црв. Образ и длака и крв. Ви људи без милости...“

 

- У десном углу рачунара, спазио сам Сањицу наваљену на футер кухињских врата, како слуша песмицу, или посматра мене, или и једно и друго. Или је можда само била у пролазу, јер је изненада нестала из десног угла рачунара. Окренуо сам се и уверио да ње заиста ту нема. Можда сам и утриповао да је била ту. Не знам. Наставио сам да преслушавам песмице док су квочке квочале на тераси. Кликнуо сам Night Shift:

 

- „I gave you all the love I got
I gave you more than I could give
I gave you love
I gave you all that I have inside
And you took my love, you took my love
Didn't I tell you what I believe
Somebody say that
A love like that won't last
Didn't I give you
All that I've got to give baby...“

- Не знам колико је прошло времена од кад сам сео за комп, али је напољу пао мрак, а квочке су ушле у собу и кренуле да размештају кревете и планирају ко ће где да се смести. Сањица је остала у свом кревету, Ирина је рекла Марији да оне заједно легну у њен кревет, а да амалину, то јест шоферу, односно мени, разместе фотељу. Пошао сам на екскурзију да се проводим са својом девојком, а добио брдо игнорисања и одјебавања, а на крају и фотељу на расклапање у којој ћу спавати сам. Нисам чак могао ни да легнем у кревет са сопственом девојком, а камоли да било шта с њом радим. И то ми је нека урбаност, либералност, курац-палац. Можеш, бре, ти из села да бежиш колико хоћеш, али село из тебе побећи неће никада. Ако је за Ирину мој Лесковац паприкарска паланка, онда јој ја набијем у дупе ту паприку, зелену, црвену, а може и туцану. А може и ону засирћену из туршије. Из револта сам напустио собу, рекавши да ми се не спава и да ћу да седим на тераси. Тамо сам мислио и да преспавам, на оној столичици на расклапање, јер нисам желео да будем у истој соби с говнетом из унутрашњости које је утриповало да је престоничко. Када сам се сместио у столицу на тераси и запалио цигарету на памет ми је пала Дулчинеја. Сетио сам се јебене Дулчинеје која ме је страшно нервирала, из много разлога, али је у секунди, док сам седео на тераси на 15-ом спрату солитера у Новом Београду и буљио у Дунав или Саву, она порасла у мојим очима. Била је, бре, величина наспрам оне сељанчуре Ирине, јер се није стидела ни свог порекла, ни свог Прокупља. Напротив, желела је да се врати у Прокупље чим заврши Технолошки. Каква громада од девојке. Дулчинеја ти си дебил који слуша шунд и трача, ал си човек и по, односно жена и по! Мисли о Дулчинеји одувала ми је Марија када ме је обгрлила око врата, пољубила у исти, пожелела ми лаку ноћ, уз оправдање да мора да легне раније како би сутра чила и весела отишла на пријемни. Ја сам је онда зграбио, прогрваљао се с њом по оној столичици на расклапање, а онда јој пожелео срећу на сутрашњем пријемном испиту уз оно: „јеби им кеву!“. Марија се насмешила, пољубила ме и отишла на спавање. Чим се ситуација у соби примирила, ја сам се полако на прсте изшуњао из стана и дао се у потрагу за пивом. Спустио сам се лифтом до улаза и изашао из зграде. Нисам имао појма куда идем, али сам буљио у било шта осветљено, а да је отворено. Нисам тражио никакав клуб, кафић, или шта већ, тражио сам неки маркет, или продавницу, или трафику, само да је отворено да могу да купим вопс, вратим се на терасицу и кренем да га дељем, мислим вопс. Лутао сам по оним улицама, и лутао, и лутао, и коначно ушацовао једну трафикицу која је радила. То Нови Београде! Коначно нешто лепо. Кренуо сам ка трафикици и прошао поред једне клупице на којој су седела седам-осам младића и циркали пивчугу. Таман што сам их прошао и оставио за леђима, неко од њих ми је добацио:

- „Ало, тебра, одакле си ти?“

- Окренуо сам се и загледао у њих. Нисам знао да ли се мени обраћају. Осврнуо сам се лево-десно и пошто сам установио да нигде никог нема, сконтао сам да су се ипак мени обраћали.

- „Ти, ти. Мојне да се правиш луд! Реци одакле си?“

- Нисам ни стигао да зинем и дам им одговор на постављено питање, а они су ме већ окружили са свих страна. Баздили су на пиво и били су непријатељски расположени према мени. Били су крупни и сви виши од мене за главу, а двојица чак за две. И све ми мирише на одваљивање бубрега и ломљење зуба, али кокс у мојим венама ширио ми је муда и било ми је свеједно. Био сам опуштен, с рукама у џеповима, али нисам давао знаке ароганције. Желео сам да се растанемо у миру.

- „Ти си неки мутавац, јели? Не знаш да говориш?“ - упитао ме један који је личио на Тајсона.

- „Знам да говорим него журим до трафике.“

- „Журиш, а? А шта ћеш купити у трафици?“

- „Пиво.“

- „А хоћеш и нама да купиш? Ми све попили и хтели би још, али нам понестало пара. А ти буди фер па нас части пивом. Хоћеш?

- То „хоћеш“ више је личило на мораш, јер ако нам не купиш пиво има да ти разбијемо пичку. Тако би изгледао превод оног „хоћеш“. И то је говорио Тајсон. Изгледа да им је он неки вођа, а остали му чувају леђа. Он је говорио, они су климали главом. Један Тајсон плус још седам виших и ширих од мене. Они на домаћем терену, ја у гостима. А што је најгоре заборавио сам пут до куће. Чак и да се дам у бег не бих знао куда да џадам. Да их одјебем и глумим мудоњу, не иде, јер ће ме растргнути на комаде. Па добро, купићу им то пиво и нек се носе у курац.

- „Хоћу, нема проблема. Које пиво?“

- „Или јеси или ниси!“

- Тајсон је глумио мудраца. Значи Лав. Океј. Окренуо сам се да пођем по то пиво, али ме је хорда новобеограђана и даље окруживала.

- „Јел могу да прођем?“

- „Можеш, али ако купиш две флајке!“ - рече Тајсон, а остали климнуше главом.

- Почели су да ми иду на курац и носио сам се мишљу да Тајсона рокнем песницом у гркљан и тако бар њега онеспособим, а за остале ме заболе. Ако клиснем, клиснуо сам, ако не, нек ме пребију и ћао. Међутим, спустио сам лопту.

- „Добро две. Ајд сад склони се ти!“ - рекао сам једном главурдану који је само чекао да Тајсон трепне па да ме овај сможди. Но, Тајсон је ћутао и овај се две секунде касније померио у страну и пропустио ме да прођем. Отишао сам до трафике, а унутра је седела једна мрак риба и један билмез од два са два, с неком коцкастом главом. Главуџом. Главурдетином.

- „Добро вече!“

- „Добро вече“ - одпоздрави пиче, а коцкасти је ћутао.

- „Дајте ми две флаше од два литра пиво марке Лав, осам флашица пива марке Туборг и две пакле марке Дрине“ - обраћао сам се продавачици, а подјебавао коцкастог.

- „Меко или тврдо паковање?“

- „Меко.“

- Тврдо бих радо дао теби.

- Девојка је паковала поруџбину, а коцкасти је и даље ћутао и гледао ме попреко.

- „Хиљаду двеста седамдесет“ - рече продавачица.

- У ал дерете, мајке вам га набијем. Нема везе. Извадио сам лову из џепа, мунуо кроз шалтер и рекао:

- „Хиљаду триста, у реду је.“

- „Хвала лепо“ - одговори јањичарка, а коцкасти је и даље ћутао. Набијем их обоје на курац! Њу посебно.

- Покупио сам кесе и упутио се према Тајсону и екипи. Нису седели на клупици, чекали су ме тамо где сам их и оставио кад сам кренуо према трафици. Били су спремни за јуриш, ако се којим случајем дам у бег афтер куповине.

- „Изволте момци!“ - пружио сам кесу с две флаше Лав пива Тајсону.

- Тајсон је узео кесу и без хвала се окренуо и пошао ка клупици. Остатак екипе кренуо је за њим, такође без хвала. Мајке им га набијем некултурне. Е, сад је још требало само да нађем зграду и кренем да дерем Туборг, а можда и испалим један џоинт, онако криомице, на брзака. Мувао сам се око оних зградурина, али никако нисам могао да препознам ону коју сам тражио. Онда сам кренуо да се мотам по паркинзима и тражим хонду. То је била једина шанса по којој би се орјентисао и пронашао зграду. Много паркинга, много аута, а Маријине хонде нигде. Један лик са приземне терасе упитао ме је зашто му се мотам око кола. Ја сам му одговорио да тражим моју хонду коју сам паркирао ту негде. Он ми је рекао да се чистим одатле или ће да зове пандуре. Како да не. Још ми само пандури хвале, па да ме и они дркају целе ноћи. Очистио сам се са тог паркинга и прешао на други. И ко зна колико је времена прошло када сам коначно угледао своју хонду, то јест Маријину, али сам је у овом тренутку моментално присвојио. Толико ми је било драго што је видим да сам чак пришао до ње и пољубио је. Мало сам је и помиловао. А онда се нашо још један стражар да ми мрси муда.

- „Шта се моташ око тог аута, лопове!“

- Е сад ми је стварно пуко курац. Прво Ирина и њено сељаштво, онда Тајсон и његови грубијани, па пизда јањичарка и коцкасти ћутолом смрад, па она поштењачина што би да зове пандуре, а на крају овај стражар који сере да сам лопов. То је, бре, клевета, пичка му материна! Зграда је била преда мном и имао сам своје одредиште, те сам себи мало дао одушка.

- „Ма дувај га, бре, пичко једна мајмунска!“

- Стражар је ћутао, а ја сам мирно ушао у улаз, упао у лифт и кликнуо број 15. И док је лифт лагано гмизао ја сам већ цевчио прву флашу вопса. Лифт је пристао, ја сам се искиповао из њега и лагано, на прстима се ушуњао у стан. На трен сам застао на вратима кухиње и бацио поглед у собу. Био сам срећан што сам коначно на сигурном и хтео сам ту радост да поделим с Маријом. Хтео сам да јој се прикрадем и пољубим је у локнице...