- Sklonite se puževi golaći i fosilne
kornjače, jer na krilima mira sa zastavom slobode dolazi mladost da kaže svoje.
Pesak je iscurio, sat je stao, vaše vreme je isteklo. Nedamo da okrenete
peščanik da nam se ponovo ne bi sručio na glavu vaš balast koji vas je godinama
potapao. Ako je vama pesak šmirglao oči te ste zbog toga izgubili kurs i našli
se u bezizlaznom procepu, pa bi sad... šta? Natrag na početak da... šta? Tupom
olovkom pišete bleda slova natopljena svežom krvlju novih sinova? Još jedna
stranica istorije potpisana porazom? Neka hvala, vašu istoriju ostavljamo vama,
mi okrećemo novi list jer dosta je bilo suza i bola, bede i mržnje, dosta je
bilo straha od svetog Svetka, aplaudiranja novom potopu, stropoštavanja u istom
ponoru vaše bolesne ideologije: „Srbija je večna dok su joj deca verna.“ Znači
trk svezani bukagijama starih pa skok lastom u ambis sve do konačnog
istrebljenja! Srbija će živeti dok joj deca imaju pameti, a ne snage inata i
konzervativizma. Da, Zemlja se vrti u krug i oko sopstvene ose, ali njoj je to
jedina trasa za opstanak. Međutim, ne paše to i nama, mi želimo da idemo pravo,
da odemo dalje, da se popnemo više, a ne da se slepi vrtimo u vašem krugu
stradanja koji ste sami stvorili. Jadne su te vaše otrcane fraze: „Zavadi pa
vladaj“. A dokle? Dotle dok imate žrtvenog jarca da ga pustite niz vodu kad vam
biznis krene nizbrdo. Očajno bedne su te vaše rečenice koje poseduju samo
uzaludnost donkihotovske uobrazilje i svetost svetog suicidalnog pokolja iz
1389. Ko još veliča i slavi sopstveni egzodus? Samo onaj slepac koji misli da
je Svet nastao onda kada se on rodio, samo onaj koji poraz doživljava kao
pobedu, onaj koji veruje da se Srbija rodila onda kada je poginula... Hvala
lepo, al ja ne bih ponovo kletvom slao svoju decu u sigurnu smrt. Ja bih rađe
na sopstvenim kolenima izgubljenog dostojanstva, sa šakama molbe za milost, golim
očima sklanjao trnje sa puta koji vodi ka miru, i polomljenim zubima čupao
zarđale eksere sa barijere mržnje i inata samo da probijem zabarikadirane prilaze
i raskrčim drumove koji vode ka slobodi i spokoju mladosti koja dolazi za nama.
Možda knez Lazar tada nije imao drugih opcija do da povede u boj sve ono što je
moglo da nosi mač, možda je izabrao carstvo nebesko da bi napravio temelj novog
kulta i legende, koju su vešti pesnici kasnije veoma vešto iskoristili da vode
svest srpskog naroda tamo gde nova dogma nalaže, a možda je samo bio slep za
budućnost te nije uvideo da je svojim nepromišljenim potezom bacio Srbiju u
gotovo petovekovno ropstvo. Ali uzaludno je danas naglabati o kosovskom boju
zato što tačna stranica istorije iz tog doba nama ni dan danas nije poznata.
Ono što zasigurno možemo da tvrdimo je to da knez Lazar nije iz nekog bunkera
dekretima popovao ostalim srpskim velikanima kako i u kom pravcu da vode bitku,
kao što su to neki „Srbi“ činili u novijoj istoriji i kao što danas to čine,
već je na čelu kolone poveo svoj narod u susret čizmi koja je pretila da nas
zgazi i tamo poginuo s verom u boga i s nadom da će spasiti Srbiju od krvnika. A
šta vi radite? Vi nama ostavljate vaše bušne vreće da ih mi krpimo, vi nama
poklanjate vaše ruševine da ih mi gradimo, vaše jaruge da u njima gacamo, vaše buđave
pećine da u njima istrunemo, vaše zvučne slogane da ih mi i dalje nosimo u sve
kraćoj i sve tesnijoj Srbiji koju vi kreirate dok nas proklinjete i kudite samo
zato što se opiremo vašim zverskim nagonima. Granice su crvene boje zato što su
napisane mastilom od krvi. Mesto da ih bude sve manje, njih je u poslednje
vreme sve više. Komada se i drobi zemlja i to samo zbog onih koji ne žele da
vide dalje od svog nosa, koji ne žele da čuju za drugu stranu medalje iako
znaju da postoji, koji samo u svoje džepove trpaju i samo svoje avlije gledaju.
E pa, žao nam je zaista, ali mi nismo baš toliko ponosni da bi se divili vašem
nerazumu i sebičnjaštvu. Hvala veliki Seneka na tvojim mudrostima, al džaba
tebi one kad su pomešane kapima krvi Neronove incestoidnosti, varvarstva i
krvništva, jer ako si njemu bio loš učitelj, što bi nama bio dobar profesor? O
mudri starci pravoslavlja, o veliki glasnogovornici srpstva, zar vam nisu
dosadile godine prožete jednim te istim rečenicama? O akademici nauka,
istoričari i političari, zar vam te zborane ruke ne govore da je vreme da se
spakujete u odeljenje za ostavu? Koliko brzo mogu da trče vaše umorne i od
poraza sakate noge? Koliko daleko mogu da vide vaše oči skrivene ispod enormnih
dioptrija nepravičnosti i laži? Koliko gipko može biti vaše stogodišnje telo?
Koliko visoko tako mentalno kljasti možete da skočite, a da se ne razbijete o
beton pri prizemljenju? Da li ste srećni što su vam deca gluva za savest, da li
se radujete što su vam ona deca rođena juče, koja ne znaju ni koliko tačno
azbuka ima slova, danas najveći glasnogovornici, da li ste dovoljno prosuli
otrova za naredne generacije koje će vam sricati himne i ponosno ginuti zarad
vaših stranačkih ideologija, da li ste im sasvim isprali mozgove il još uvek
postoji nada da se njihova krv sačuva od novih ispisivanja granica unutar naše
zemlje? Gde ste sada, o vi časni i čestiti rodoljubi Majke Srbije, da izađete
na binu i javno priznate toj deci vaše greške i poraze? Gde su sada vaši
nadahnuti besednici, književnici, akademici i glumci, koji su vas svih ovih
godina verno pratili u vašim nebuloznim kampanjama koje su nas dovele do dna
bunara ispod koga nema više ničeg, da spasu obraz otačaštva svoga priznanjem da
se nisu borili za spas Srbije, već za svoje funkcije i nagrade? Ili ćete nam i
dalje glodati naše sasušene kosti i gaziti vašim preskupim cipelama naše
zdrobljene snove, i nastaviti da lažete njih, kao što ste lagali nas? Ne morate
da priznate glasno, možete i šapatom. Čućemo vas... Ne zahtevamo izvinjenje,
samo tražimo priznanje jer nama je i to dovoljno. Izvinite se generacijama koje
dolaze, one to zaslužuju, jer ako mladost nestane, ko će onda braniti onaj
kamen zemlje Srbije, ko će pisati nove knjige, ko će osvajati nove medalje, ko
će biti onaj istinski reprezent tradicije i kulture srpskog naroda? Ako nestane
mladost kako će se zvati Srbija, gde će biti naši grobovi, hoće li budućnost
znati da smo nekada postojali, hoće li nove stranice istorije o nama pisati
pozitivno, ili će nas pamtiti kao samoubilačko pleme koje je nestalo..? Setite
se mladosti mudri starci, jer i vi ste nekada bili mladi, i vi ste nekada dizali
revolucije i borili se za svoje snove. Zar nije vreme da tron prepustite
mladosti da i ona kaže šta ima? Kažete da mladi ne znaju šta pričaju jer je
mladost ludost. Možda ste i u pravu, ne znam. Ali, zar nisu baš iz tih ludosti
nastali najveći geniji? Zar nisu iz njihove lude pameti nastala sva otkrića i
proistekle sve mudrosti na planeti? A koliko je tek mladih, ili relativno
mladih ljudi bilo avangarda u svojoj sferi. Recimo, Gordon Bajron je do svoje
33. godine napisao čuvene epove i drame. Fransoa Daban je u 25. godini sagradio
prvi parobrod. Ivan Cankar je sa 26 godina napisao roman Na klancu, a iza sebe
je već imao dve drame i tri pripovetke. Jurij Gagarin je sa 27 godina postao
prvi čovek koji je leteo u kosmosu. Martin Luter King je sa 24 godine
organizovao i predvodio Marš slobode. Horas Vels je sa 29 godina pronašao
anesteziju. Njegoš je sa 32 godine napisao Luču mikrokozmu, a sa 33 godine
Gorski vijenac, itd. itd.
- Šta je ovo rebel koji moj? Šta se ti stalno
buniš, kudiš i muda mrsiš? Idi radi nešto rentabilno il jedi govna! - urlao je
vidljivo iznervirani alter.
- Upravo ih jedem, a ti možeš da ga duvaš,
mali seronjo u ćošku mog mozga.
- Mamlaz... - dobaci alter, odlazeći jebem li
ga kud.
- (Uopšte ne znam šta taj stočar radi u mojoj
glavi. Dofukljao se od ko zna gde i samo mi gazi tu po moždanoj kori... govedo
jedno okupatorsko...)
- Skroz me poremeti džudža jedan parazitski...
prekinu mi nit misli... Dezorjentisao me načisto... Ništa, kad vam je mozak u
totalnoj blokadi i kad ne znate šta dalje da pišete, a vi lepo uzmite pa
nalepite citat. To zna da bude jako korisno ukoliko se neko citira u pravo
vreme i na pravom mestu. Idemo!
- „Ma jebem ti život bez života, bez dinara -
sramota! Samog sebe psujem kad čujem šta se radi, kad vidim ko sve ima i ko
može, kao da najgori najbolje živote žive! Bože, kako život ne smem uzeti a
treba da ga dam? Ko je to izmislio, reci da ga iznabadam? Ko je reko da me čeka
blagostanje posle smrti, da ja pravim se blesav a drugi moju lovu vrti? Jeli?
Ne ovo nije Amerika, zemlja mogućnosti velika, ne ova zemlja je robija i ovde
retko ko dobija. Ne ovo nije Amerika, zemlja mogućnosti velika, ovo je privatna
država koja se jedva održava... Ma sine, isti smo kurac ko Crna Gora, pandur ti
menja gumu ako imaš dobra kola, ovde trećina grada daje pare na kamatu, druga
trećina valja pajdo komšiji i bratu, ostatak ljudi negde radi za bednu platu,
kakav usrani vic u ovoj Srbiji - blatu!“ (Marconiero)
- I za početak:
- „Draga moja vlado ja bi imo djecu rado, daj
mi dobru platu napraviću ti ih stado, solo ću povećat natalitet za 5 posto, i
ja i ona, pun nam kurac više kurtona. Ne tražim puno samo stan dok nisam umro, sekiraš
me, feštam ko da živim još petnest. Biće dosta, zaboravio sam, o shit!! to je
premalo godina da otplatim kredit. I ja bi na more jer mi ruke od žuljeva gore,
za eure, kune ja bi kod vas dole na Brijune, zaposlite me tamo da se kupam,
glumim lafa, lopatom ću čistit govna od vaših žirafa, zaposlite nas ko portire da
čuvamo ministarske suvenire, dokumenta i papire. Ama vlado, jebo ga ti, bićemo
ti security, čuvat od belaja kad dođe naša raja, kad sindikalna masa krene prema
tvojoj zgradi ne brini se, mi smo jaki, i zdravi, i mladi. Mi smo takva nacija,
nismo za astronaute, al ćemo lomit kosti dok čuvamo vaše aute. Znali su nudit
poso ali to sam usro, za svaki pošten poso traže iskustvo, dok traže oni tražim
i ja da ga dam, dotad ću drkat kurac jer to najbolje znam. Kad dođem do kraja i
ne mogu više gledat ovaj truli sistem kako me siše, uzeću zastavu, krenut na
kordone, tražiću promjenu i pjevat parole: Jebo vladu, JEBO! politiku, JEBO! u
saboru, JEBO! sve njih redom. Jebo vladu, JEBO! politiku, JEBO! u parlamentu,
JEBO! sve njih redom. Daj mi hljeba Predsjedniče, daj mi nešto da pojedem, daj
mi para za auto da nešto pojebem, podmiti me jer si pjesme Titine pjevo, reću
nije istina, reću da si samo zjevo. Ama daj mi posla da ne bode ko osa, barem
komunalac da mi se otupi žalac, moja duhovna kasta je bez dostojanstva, bez
cilja i smjera zbog puno pijanstva. Posla, mi ga hoćemo a bez njega ločemo, puni
bjesa u sebi a ne znamo da plačemo, onda šta ćemo? Skupit jade pa na barikade, i
bježat iz države mile i tražit azile. Nije istina, Edo mili brate, vi mladi
uopšte bježat odavde ne morate. Care, skupi pare moraš platit ako hoćeš radit samo
dobra veza donosi radna mjesta, a veza je jaka ko mreža puna čvorova, puna
gladnih usta i raznih odgovora. Malo glavom mućnem u svakoga soma bućnem,
zaboli me glava i bez soma sam ko Sava, a cijelo vrijeme punim koktele, idem na
burzu rada i tamo gubim vrijeme. Reče opet ništa na šalteru teta, opet ništa,
ubacila je opet svog zeta. Kad dođem do kraja i ne mogu više gledat ovaj truli
sistem kako me siše, uzeću zastavu, krenut na kordone, tražit promjenu i pjevat
parole: Šta? Jebo vladu, JEBO! politiku, JEBO! u saboru, JEBO! sve njih redom.
Jebo vladu, JEBO! politiku, JEBO! u parlamentu, JEBO! sve njih redom. Možeš
birat fakultet il cigla i cement, a i kad imaš fakultet čeka te cement opet. Imamo
kičme krive, mišiće najveće, jer praznimo pive dok nosamo vreće, punimo mješalice,
vozaju nas marice, zbog žuljeva ću kukat od njih ne mogu više drkat. Sjetio sam
se, otvoriću jednu fontanu, po noći vadit iz nje pare, gledat pičke po danu, otvoriću
školu, učit djecu švercu za raju, ako ne pravom onda onom u tramvaju. Zaradiću
platu, prodaću tramvaj levatu, preduhitrit vladu, prodaću im nebo i Savu, prodaću
pola kurca, jer ipak ja sam Bosanac pa ću bit ko političar, ali intelektualac,
uzeću spermu stavit u nju parfema, prodavat ko gel za kosu il ko za ten krema,
iznajmit sebe uz kadu, za siromasne u tuzi ja cu prdit da im bude ko đakuzi, prodavat
svoje strahove, prodavat svoje paranoje, ma prodaću govno da nam povrće raste
bolje. Al kad budem na cesti na čelu kolone, kad budem na meti zato jer rušim
one, sa zastavom u ruci stajaću časno, gledat kordone i pjevaću pravo glasno, jer
došo sam do kraja i ne mogu više, gledat truli sistem kako me siše, uzo sam
zastavu, krenuo na kordone, tražim promjenu i pjevam parole: Ma jebo vladu,
JEBO! politiku, JEBO! u saboru, JEBO! sve njih redom. Jebo vladu, JEBO!
politiku, JEBO! u parlamentu, JEBO! sve njih redom.“ (Edo Maajka)
- Ako nekom slučajno bude trebao titl, nek
dođe slobodno kod mene da ga natitlam. Pošto vidim da ga neki prazilukovići bezprizorno
tupe, ja ću volonterski da im ga natitlam zbog očuvanja tradicije i kulture. Do
juče smo se međusobno svi kerebečili i odlično se kapirali, a danas nam
odjednom za razumevanje treba titl. Jel da? Kako da ne. To je što se tiče
titla, a što se tiče teksta... šta reći. Tako je, sve je tako...
- Dragi perspektivni roditelji i roditeljke! Ovim
putem želim da vam se obratim i obavestim vas da ukoliko želite da pravite
decu, pre toga obavezno dobro razmislite o svemu, izanalizirajte sve činjenice
i unapred sagledajte sve moguće posledice, kako vam se slučajno ne bi desilo da
jednog dana zateknete u sopstvenoj kući sopstvenog sina, ili ćerku ako bude
žensko, u kompletnom licu i naličju oblika izroda, kakav sam recimo ja. Dakle,
da se ne bi zbilo ono što bi eventualno moglo da se zbude, budite na krajnje
visokom oprezu i pod konstanto-permanento-budnom pažnjom. Nemojte da vam se
zbog 5 trulih minuta ovozemaljske telesne zadovoljštine desi isto ono što se
desilo i mojim roditeljima. Učite se na primeru mog ćaće koji, zbog svojih 5
minuta zadovoljštine u prošlom vremenu, već 27 godina trpi i toleriše
vanzemaljca sa svojim nenormalnim porivima. Takođe, to isto, podjednako ako ne
i više, taj vremenski interval i nenormalno bitisanje moje persone, veoma
uspešno trpi i moja majka. Možda ste bili u prilici da čitate moja žvrljanja,
moje komentare i pismene govorancije, i da shvatite kakve nesrazmerne posledice
mogu da izazovu baš tih 5 minuta telesnog zadovoljstva. Ukoliko na vreme
posečete koren uzroka, plodove posledica nećete osetiti u svom bližem okruženju.
Dakle, pamet u vugla, čuvajte muda, i ne gurajte patku svuda. Žene, šakobran na
vreme, sačuvajte vaginu od sperme da ne navučete breme. Taj preteški balast teži
od vagona, satkan bez kurtona, strmoglaviji od kanjona, mračniji od Vavilona,
psiho bez šablona, koji je stigao kao posledica seksualnih nagona, da ne trpite
plodove zbog korena, odnosno posledice zbog uzroka, da vam ne bi sudila porota
nadri moralnih rođaka, ni defekt-komšiluka ustima nitkova... Ukoliko ste pak
postali roditelji, ili ste to već duže vreme, vi vidite šta ćete. Ako do sada
niste izvukli poentu iz mojih članaka, izvucite je iz sledećeg koji ću napisati
za dva-tri dana, jer: „tako smo u mogućnosti“! BLING! BLING!
- Razumem ih u potpunosti. I ne, nije šala.
Zaista ih razumem. Teško je biti žena. Pogotovo danas. 21. vek, modernizacija,
globalizacija, kompijuterizacija, silikonizacija, liposukcija, fotošopiranje,
botoksi, abortusi, taroti, horoskopi, časopisi koji im govore kako da pronađu
onog pravog... Šta sve današnja žena mora da uradi i istrpi, ne bi li opstala
na ovoj bizarnoj planeti. Tuga. Najveći problem kod današnje žene su
definitivno dlake. Ranije to nije bio slučaj. Pre 100 godine brže i bolje su se
udavale dlakave, mislim žene, nego one ćosave, a danas je stvar sasvim
drugačija. Ko danas voli dlakave žene? Definitivno niko. Dobro ima i takvih, al
to su oni nastrani što se pale na dlake, na ovce, kokoške i šta ti ja znam.
Takvi nenormalni bi jebali i zapišanu i ozasratu kravu nasred štale, jer njima
je važno samo da ga umoče, a u šta ili gde, potpuno je ne bitno. Al to je druga
priča.
- Naime, žene bi volele da imaju dlake, al ne
po telu, već na glavi. Naravno na zadnjem delu glave, ne na prednjem jer onda ne
bi imale lice, ali da im čelo ne bude ni previsoko ni prenisko, nego taman. Da
im dlake ne rastu ispred uveta, popularni zulofi, nego iza i to po mogućstvu
bar santimetar od uveta. Da nemaju dlake po obrazima, popularnu bradu, da
nemaju dlake iznad gornje usne, popularne brčiće, da nemaju dlake u ušima,
popularne uvodlake, i da nemaju dlačice u nosu, to jest nozdrvama, popularne
nozdrvodlake. Neko bi reko: pa batice da nije malo mnogo, misim šta hoće one?
Da uhvate boga za jajca? Ali nije tako. Uopšte one ne traže mnogo, jer ko voli
da mu žena bude čelodlakava, nozdrvodlakava, uvodlakava, brkata, bradata i sl.
Znači ne traže one previše, već sasvim dovoljno, a to i nama ide u korist, zar
ne? Znači one žele da budu lepe zbog radi nas i sve to one rade da bi se nama
dopale, a to već nije mala stvar, a ni laka bogami. Ja bih žene pre svega
nazvao jadnim mučenicama, jer se zaista muče celog svog života da bi se nekom
dopale, a to zaista nije fer. Kad samo pomislim koliko ih peče onaj blesavi
hidrogen plače mi se, a nije samo to u pitanju. One moraju najmanje 2 puta
mesečno da se farbaju, a to zahteva nenormalnu i konstantnu tragačinu za
farbama za kosu sve dok je ne pronađu, to jest dok ne ubodu boju, a i kad
ubodu, obavezno se nađe neka ljubomorna prijateljica, koleginica, komšinica,
ili neki nesavesni momak, muž da im kaže kako joj ta boja ne stoji baš najbolje
i da bi trebalo da potraže neku drugu, i one jadne trk u tragačinu. Znači
ripit, ripit... do iznemoglosti. Sem toga žene imaju još par problemčića u, na
i oko glave. Broj jedan su definitivno obrve. Jadne žene svakog jebenog dana
moraju da čupaju svoje obrve i pri tom da dobro paze da i jedna i druga obrva,
dakle i leva i desna, budu bar identične, ako ne gotovo iste. Pinceta,
ogledalce, spretne ruke, strpljenje plus bol koji trpe, a i živce da sve to
izdrže jer se proces ponavlja doživotno. One koje imaju keš ne moraju o tome da
brinu, one jednostavno odu kod obrvočupačice i završe biznis. Ali ove koje
nemaju dovoljno love sve to moraju same, pa se desi da ponekad zabrljaju to s
obrvama i onda nastaje haos. Nešto slično se dešava i sa onim brčićima podno
nosa. Neke su rođene pod srećnom zvezdom te im se dlačice i ne primećuju jer su
kratke i prozirne, ali su ga zato dodatno najebale one sa izrazito crnim a
pogotovo dugim dlakurinama. Tada moraju da kupuju onaj vosak, da ga podgrevaju
na ringlu, pri tom usmrde celu gajbu, da stavljaju ono sranje između nosa i
gornje usne, da čekaju da se stvrdne, a kad se stvrdne onda nastaje cirkus,
zato što taj malter moraju da skidaju sa sve dlačicama, a to boli pa rastura. Crveni
se pa pljuska! ZA-JE-BA-NO! Ali muke žena ne prestaju tu. Nakon toga dolaze
trepavice. Svaka žena, a to je opšte poznata stvar, želi da ima duge trepavice
kako bi njima mogla da koketira, odnosno trepće, žmička i tako baci akcenat
suprotnom polu, ili istom, svejedno, na svoje oči, lice i celu sebe. (To su one
koje žele da se svakom dopadnu, a zovu se svidljivice). E sad, neke žene imaju
prirodno duge trepavice pa ne brigaju za to, ali neke nažalost nemaju, te s
toga moraju da kupuju one maskare i da mačkaju trepke kako bi se drugima one
učinile što duže, a neke mučenice čak ni maskarom to ne mogu postići te moraju
da kupuju veštačke trepavice kako bi na tržištu bile što upadljivija roba. A
veštačke trepavice se habaju te je finansijska podloga za tu vrstu egzibicije
preko potrebna. Zatim dolazimo do samog lica, a to je za žene najbolnija tačka.
Žensko lice mora da bude čisto, negovano, nežno, dopadljivo, iliti svidljivo,
te zbog toga one moraju da se mažu raznoraznim kremicama, pomadicama, da se
puderišu, pilinguju itd. kako bi svoje lice očistile ili barem prikrile od onih
mitisera, nepoželjnih bubuljica i ostalih okupatora ženskog lica koji nad njima
vrše agresiju i to u najnepoželjnijem momentu. Da bi sve to preduhitrile, ili
barem koliko-toliko sprečile, one moraju unapred da rade sve gore navedene
radnje i to ujutru, popodne i uveče, a to iziskuje mnogo vremena i napornog
rada, truda koje one ulažu da bi se nekom dopale. I naravno nikada nisu zadovoljne
jer uvek može bolje. Identično je i sa zubima. Žene vole da se osmehuju,
cerekaju, keze, vrište, plaze a sve to samo da bi im se vidli zubi, koji opet
moraju biti lepi, čisti, beli, jednako ili bar koliko-toliko simetrično
ušuškani jedan uz drugi, sve do kutnjaka pa čak i dalje. (Da, neke mučenice idu
čak i dalje. Golema muka.) Zato ih peru 5 puta dnevno najskupljim pastama (iako
one jeftine daju isti efekat, ali reklama je reklama; psihozlostavljanje. No o
tome kasnije, ako bude bilo vremena), trzaju onaj končić između zuba, najmanje
jednom nedeljno su kod čika zube na glačanje, mislim zuba, ono izbeljivanje i
to, ili neka sitna, krupna popravkica i sl. Dalje idu usne. Veoma bitna stavka
na artiklu zvanom žena. Labelo je obavezno, bojno, bezbojno sve zavisi od osobe
do osobe, a karmin i ostali pomagači u zavisnosti od situacije i oklopa,
odnosno garderobe kod žena. (Jebi ga, moraju da ga uklapaju. Zbog garderobe.
Mislio sam na boju karmina i to.) Ali i tu se suočavaju s raznoraznim
poteškoćama. Neke žene imaju tanke usne pa moraju da ih karminom i ostalim
pomagačima vizuelno uvećavaju, kod nekih su asimetrične te opet ide ista priča.
One kokoške, pardon, žene koje imaju lovu za bacanje, idu na korekciju. Tamo im
guraju one silikone u usne da ih napumpaju po želji. Jes to u principu
plastično, al žene ne mare za to, one samo žele da se nekom dopadnu. Lažu ovi
što kažu da je to zbog mode i trenda iz časopisa i TV-a pa one sad zbog toga
žele da budu debelousne, punousne il kako se to već kaže. Ne, nije to. One
jednostavno žele da budu svidljive. I to sve rade zbog muškaraca, dobro neke
rade i zbog žena, al šta sad. Dalje. Od vrata pa naniže (tu mislim na vrat kao
šiju a ne na vrata kao vrata od auta, ili vrata od klonje... recimo) žene
moraju da čiste te proklete dlake, da ih brijaju, depiliraju, šta već, da bi
bile bezdlake a sve u cilju da tokom seksa neki uporni dlakotragač, koji je baš
zapeo s onim svojim lizanjem, cmakanjem i pipkanjem svakog mikromilimetra
ženskog tela, ne bi pronašao tu prokletu dlaku i kako mu se zbog radi toga ne
bi zgadilo i smučilo, a i kako mu patka ne bi spala. Dakle, žene su te koje o
svemu brigaju, i o muškarcima i o patkama. (Da se ja pitam žene bi trebalo da
otvore neko udruženje koje bi se zvalo, recimo... „Patkobrigačice“,
„Patkobrigerke“ il kako im već godi, kako bi se znalo da su one te koje podnose
najveći teret zbog vrhovnog seks-dobra, i tako ogradile sebe od optužbi
muškaraca da su one krive što im se kitić ne diže.) Osim toga, žene svoje telo
mažu onim mlekom, kupaju se u čaju, mažu se nekim mastima, raznim preparatima,
a o šamponima, gelovima za duširanje i ostalo da ne govorim, a sve u nameri da
im telo bude negovano i zategnuto. Neke čak idu na fitnes, rafting, velnes, u
blato, u bazen, trče po parkovima, voze bicikl, rolere (sigurno ste ih viđali u
kraju), i sve to samo da im telo bude čvrsto zategnuto, da se istaknu obline,
da nestane višak tamo gde ne sme da ga ima, i da se, ako je kako moguće,
prebaci na onaj deo gde ga nema a treba da ga ima. I sve to zbog onog vaćaroša
što voli da faća, pa kad ufati to što želi, da bude oduševljen, ushićen, da
zabalavi onako s entuzijazmom, što bi se reklo. Opet, daklem i daklem a to su
dva daklema, žene moraju da se dobro oznoje zbog onog dobra, da povuku a bogami
i da ga potegnu. Štaviše, one ukrašavaju svoja tela zbog vaćaroša, koji kasnije
postaju lizači, raznim tetovažama na raznim zanimljivim, pa čak i mističnim
delovima tela, metalom probadaju jezik, bradavice, pupak, usmine itd. da bi
lizač imao, sem kože naravno, još nešto da liže, da bi mu bilo interesantno,
inovativno... To sve boli a opet sve to žena mora da trpi. I još 300 drugih
čudesa. Eh, da je samo to...
- Sem dupeta, muškarca kod žene privlače i
grudi. To je prva stvar u koju se muškarac zablene kad ugleda ženu, one gore
navedene stvari tek kasnije, mnogo kasnije on sagledava. (U tome je i keč, al
to je druga strana medalje.) I zbog toga, jadne mučenice, moraju da nameštaju
svoje grudi, da ne kažem sise, da budu lepe, Cvrste i velike, ali ne previše,
prevelike (jer nijedna žena ne želi da bude krava muzara, sisljarka,
balon-gerla, dudara), a ni premale (da ne bude daska, fosna, tabakera, bezdojka,
dugmesisićka, mamamizabraniladanosimsise), već da sve to bude taman. Što bi se
reklo: da ne kipi previše iz šake, ili da nema zašta da se ufati. Zato žene
unapred razmišljaju, još dok su u klinkocizmu (period kada se devojčica nalazi
u pubertetu; ovu reč sam ja patentirao i nemoj da mi je neko slučajno maznuo
jer će da ga tužim ). Tada one počinju da grče svoje grudi, da ih stiskaju,
čačkaju, gnječe, lamkaju, da mese svoje sisiće ko blesave, jer su načule negde
da to tako treba, da kad to rade sise im rastu, tj. bivaju veće. Kao to im
stimuliše razvoj. (Ne znam od koga su to čule, gde su to pročitale i šta
medicina ima da kaže na to. Al jebeš medicinu, ona ionako samo zbori
hipotetički i konstantno menja svoje teze.) Činjenica je da vam devojke s 14-15
godina dozvoljavaju da im mesite siske, zato što one duboko veruju da im vi pripomažete
u razvoju njihovih sisaka, to jest dojaka, odnosno dojki. No ako probate da je
uhvatite za pičku, odnosno vaginu, najebali ste ga. Sem obavezne šamarčine,
dobićete i ono standardno: kretenu, prostačino, ili seljačino. (Tako je bar
bilo u mom pokušaju 97. danas - ne znam. Ljudi se menjaju. A i žene, takođe. )
Ako im grudi ne porastu do 20-e, one obavezno trče kod plastičnog hirurga da
kupe nove sise. Tamo imaju širok asortiman plastike na ponudi te one same
biraju, ćefte ovu vrstu, ćefte onu vrstu. Međutim, ne čine to sve devojke već
samo one koje nabiju kompleks: ravna ko daska; ali takvih je danas većina. A na
to se navukle i žene, pa čak i babe! U 50-oj, 60-oj, pa i 70-oj, ako je dožive,
jurcaju kod čike plastike da se nadograde, a sve u nameri da svom dekanu učine
život lepšim, da budu poželjnije. Dakle, ne rade žene to zbog sebe, već zbog
muškaraca. Sad uviđate koliko je ženama ovaj život težak. No ni tu nije kraj.
Ne, ne, ne... To je tek sredina. A ta sredina palačinke muškarca najviše
zanima. To je najveće svetsko čudo na planeti. Kakav kurac Kineski zid,
Egipatske piramide, Stounhendž, Tadž-Mahal, Partenon, Maču Pikču kad ja volem
samo pičku! Tu jebem te nekulturnog! Al to je utvrđena činjenica. Baš bih voleo
da vidim tog baju koji bi batalio golu ribu u krevetu i otrčao da razgleda
Akropolj, il da se pentra na Mont Everest. Zabole ga ćoška. Dakle vagina je taj
neotkriveni grad za arheologe, taj neosvojivi vrh za planinare, ta neuhvatljiva
divljač za lovce, ribarenje za pecaroše (u stvari oni su blesavi, oni zajebu
vrelu ženu u krevetu u 3 ujutru i idu da pecaju nekog tamo soma. To nikada neću
razumeti...), ta knjiga za pisca (jebem te komparacijo), to Kosovo za Srbiju
(ubo sam ga), pećina za avanturiste... Pećina u koju čovek očima ne zaviruje, ali
očima izviruje, glavom ne ulazi (onom velikom), ali glavom (a može i nogama)
izlazi... E sad desi se da izađe i čovek, ali uglavnom odatle izlaze budale.
Mislim, prvo su to deca, lepa, mila, slatka, voljena, no ona kasnije porastu i
mesto da postanu ljudi ona postanu majmuni, a mi se posle ljutimo na Darvina.
Ali da mi odmah tu dilemu razrešimo. Nisu za to krive žene. Nisu one krive što
ih neki konj natankira svojom bolesnom spermom, pa posle mesto čoveka iz pičke
ispadne idiot. Svašta ispadne iz te pičke, al pička nije kriva. (Doduše svašta
i uđe, a za to je već kriva.) Ona primi to seme, vredno i mukotrpno ga zaliva,
hrani ga i tovi, vucara ga u stomaku jebenih 9 meseci, a šta sve žena preživi
za to vreme to samo ona zna. Muka je to, pregolema. Međutim, kad žena okoti to
čeljade nema veće radosti. E sad što se odatle izlegne klen s patkom pa posle
postane stoka, koja će kasnije da nastavi svoju maloumnu lozu, to je druga
stvar. No da se mi vratimo na temu.
- Naime, žena je neraskidivi deo seksa, bez
nje se ne može. Ona je ta koja se tokom seksanja najviše muči, ugađa, podilazi,
zalazi... Ona mora da raširi noge, ona mora da ih prebaci muškarcu preko
ramena, il da ih obavije oko struka, ona mora da skače na kurac, da se guzi,
trti, čepi, rasčepljuje, otčepljuje... Žena liže muda, žena sisa falus, i sve
što treba radi žena. I ne buni se kad su muda rutava, a muškarac ga obavezno
tupi ako je žena maljava. E pa, nije fer! Ovoga puta stajem u odbranu žena svih
oblika i kolora! Žene moraju da neguju nokte, žene moraju da stružu pete, da
rađaju dete (to sam već reko), one moraju da kuvaju, da čiste kuću, održavaju
dom, da peru usrani veš, da peglaju, da uzgajaju decu, i biljke, i povrh svega
toga još moraju i da rade i da zarade novčanice. E pa, što je mnogo - mnogo je.
Zbog svega gore navedenog, kao i nenavedenog, žene moraju da imaju apsolutno i
bezuslovno ista prava kao i muškarci, pa čak i veća, ako su rasne. Mislim
plodne, rađaju i tako to... Dakle, ŽIVELE ŽENE!!! I naravno njihove žarulje. I
neka nam oproste što je njima mnogo teže no nama. Razumemo ih mi, samo ponekad
to nećemo da priznamo jer smo previše ponosni. Ali nismo mi krivi za to, već
patrijarhat, tako su nas, jebi ga, vaspitavali. Međutim, ja uzvraćam udarac!
ŽIVELA JEDNAKOST SVIH POLOVA I POLOVNJAČA! Da su nam žene žive i zdrave, da nam
ga primaju i da nam rađaju decu! U ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha... AMIN!
- Džaba vama sva ta udruženja, tajne
organizacije, tajna sastančenja, klanovi, šlogirane sekcije... jer svi vi, koji
u tome učestvujete, na kraju ispadnete klovnovi. Preambiciozni ste, mislite da
se u svakoj vašoj rečenici krije mudrost Ive Andrića, Meše Selimovića ili
Branka Miljkovića, ako pišete pesme. Baš taj Ivo Andrić je jednom napisao:
„Obratite pažnju na ono što se oko vas piše, šta se piše i kako se piše!“ Ako
mislite da ste vi jedini koji imate šta da kažete, onda se lepo okupite u vašoj
kućici, heklajte, pletite i frljajte se „mudrostima“, ili jednostavno ostanite
kod kuće i pričajte sami sa sobom. Tada ćete i sebi i svojim usranim gaćama
biti jedini pravi i originalni filozof.Poslednji mudrac univerzuma. Ako se pre toga ne posvađate sami sa sobom,
jer mržnja koja egzistira u vama dovešće vas do samouništenja. Nećete moći
podneti ni sami sebe, zato što ste i previše ponosni da sami sebi priznate da u
nekim situacijama ipak grešite. „Slepi i gluvi, vi sebični ljudi, što pravite
buku bez reda i smisla, bez zašto i zato, za koga i kako, bez pitanja koje bi,
možda, osušilo ponosni osmeh na licu bez suza, na licu što nikada obraz
okrenulo nije. Vi nemi igrači svog obrednog plesa, vi sretni u transu, u svetu
što postoji samo u glavama ljudi bez skrupula, ljudi bez milosti, ljudi bez
sećanja... Vi što ne znate pljuskove zvuka, boje i mirisa... Vi ljudi bez
pameti! Brazgotina, sanduk i crv. Obraz i dlaka i krv. Vi ljudi bez milosti...
(Milan Mladenović)
- U svetu stradanja, bolesti, ratova, bede i
očaja vi bojite kvazi život u ružičasto zato što vam je ružičasta televizija sa
svojim nakaradnim proseravanjima toliko isprala mozak i ubedila vas da slušate
Snežanu Dakić, Rušku Jakić, Sanju Marinković i ostale flegme koje propagiraju
maloumnost(maloumlje), nepismenost i debilizam. Svršavate na Jelenu Karleušu
koja ne zna ni gde je taster enter na tastaturi, kao da je to globus, a ne mala
obična tablica sa par eksplicitno vidljivih dugmića. Ona jadna i ne zna šta je
muzika a uporno tvrdi da se bavi muzikom dok vi jadnici tome aplaudirate. Drkate
pičku na Novaka Đokovića, svi sad šatro pratite tenis a ne znate ni šta je nec.
Mediji ga uporno guraju kao udarnu vest zbog neke njegove privatne pobede u
kojoj je on maznuo 500 soma jura (za vreme na TV-u posvećeno njemu debelo se
plaća. Pitam se ko li je to platio... hmm...), a put do tog trona utabali su mu
mamica i tatica. Uvek u najskupljim patikama, uvek s najkvalitetnijim reketom i
uvek na najkvalitetnijem terenu, a koliko je onih mnogo kvalitetnijih od njega
koji nemaju elementarne uslove za treniranje? I gde se denuše svi oni sportisti
iz raznoraznih disciplina? Čujem osvajaju medalje, imaju vrlo zapažene
rezultate, ali su medijski marginalizovani. Zašto? Nemaju veze da budu na TV-u
ili nemaju para da plate prostor, a verujem da ih i svrbe jajca, ili sise
(zavisno od pola sportaša) da budu dvorske lude u pvc kutijama koje seru na
angro, jer oni znaju ko su i šta su. Ne treba im pažnja samoljubljivih
idolopoklonaca. Koliko je puta vaš Novak izgubio od nekih levih tenisera?
Koliko je puta šonja predao meč zbog gistro ispalih sočiva, zbog lažne povrede,
zbog taktiziranja njegove mamice...? I koji se idiot drznuo da njemu dodeli
orden svetog Save i zbog čega? Zato što je javno propagirao svoje
humanitarenje? Ili zato što je po modnoj pisti nosio gaćice nekog ziljavog
„modnog kreatora“? Aplaudiraj zatucana maso! Samo se pitam gde je bio vaš
„veliki“ Nole u mnogo važnijim mečevima naše reprezentacije no što je bio onaj
za salatu? Mislim da je pokušavao da oponaša Šakiru i tako stekne svoju jadnu
popularnost. Al dobro, važno da pred svojim očima imate odličan kalup za
odgovor na pitanje kako najjednostavnije podići prašinu i okupiti oko sebe
ljude koji će vam aplaudirati, bodriti vas, glasati za vas... Mrzite i pljujete
sve one koji su drugačiji od vas. Ne prihvatate ništa inovativno, ostajete pri
svojoj stereotipiji iako je toliko trivijalna da je i kontejnerima na trotUaru
sve to dosadilo. Pišete tekstove u kojima se zgražavate od psovki koje ste
šatro pokupili slučajno u gradskom prevozu, na poslu, il šetajući na ulici, a
sve se plašim da vi nikada u svom životu niste opsovali nekoga, onako potajno
ispod zuba, ili onako glasno u svom domu. Pička mu materina, jedi govna, sve mu
jebem, nabijem ga na kurac... Šta tu ima loše ako to zaista mislite. Mnogo je
licemernije da nekoj „prijateljici“ kažete: jao što ti je večeras divna
frizura, a da u sebi mislite: kakva ovca neostrižena. Ili da nekom „prijatelju“
izjavite: izuzetno ste uklopili kravatu uz to prekrasno odelo, mesto: e seljoberu
jedan, pa gde si natako tu roze kravatu uz to žuto odelo, izgledaš ko
kanarinac. Zašto govorite: mislim da je gospodin veoma isključiv i vrlo
ograničen. Kad jednostavno možete reći: glup je ko kurac. Shvatite kulturni, tu
razlike nema. Nije ta gospođa/ica divna i šarmantna, već odvratna krava s puno
muževljevih/tatinih para. Nema ta dama siromašan vokabular, već je džiberka
glupa ko ćurka. Ili: gospodin nije shvatio poentu. Ne, već: čova je tele-marka.
Koristite samo „pristojne“ izraze i s gnusnim prezirom osuđujete nepristojne,
iako ih i sami koristite. Zavirite duboko u nukleus svoje duše, dotaknite svoje
srce, stanite pred ogledalom, pogledajte se u lice i priznajte to sebi. Istina
boli, ali je ona temelj iskrenosti. Ako ste skontali, verujte mi da će vam biti
mnogo, mnogo lakše. Što se mene lično tiče, vi to uopšte ne morate da radite,
jer mene za vas rekreativno zabole penis, pardon, kurac. Ali vas će to boleti,
mene - neće.
- Stalno delite savete, ovo treba onako, ovo
treba ovako, kao da ste vi najpametniji na ovom svetu i mislite da je nekom baš
do tog vašeg usranog saveta stalo. E pa, nije. Izvini se mami, izvini se tati,
oni to zaslužuju, veruj mi znam to iz iskustva. Gledaj to sa vedrije strane,
život je lep, bićeš srećna, samo izbaci te tačkice i tekst će biti super, da
odlično si to rekao, ali smatram da se kaže šaša a ne tuluzina, ne kaže se vi
bih ste, nego vi biste, pravilno je ja bih, a ne ja bi itd. itd. Saveti,
saveti, saveti... O, lektori i lingvističari, serem vam se na iskustvo, pamet i
savet: „Ponekad sam ziljav i u buli sav, ko da nisam u vugli zdrav, ali hitam
da jurim dan i tad nemoj da držiš mi tezu šta ja trebam da radim, savet u dupe
zabi i sredi svoj život jadni... I svi bolje od tebe znaju šta je bolje za
tebe, a svi žive živote poput Kojića Kebe, imaju gorku uspomenu i ranu staru, i
sve im se već desilo pa mudruju čak i dok srču kafu. Ej, hvala ti premudri ja
ću ipak po svom, nisi jedini no jedan od, jedan od... Jedan od mnogih, mnogo
odjednom seru mi nešto, bla, bla, bla...“ (Marčelo, Nensi)
- Pišete o ljubavi, a 90% vas je nikada ni
doživelo nije. Šta vi bedne babe i drkoš dede znate o ljubavi. Jaoj, ovaj Bred
Pit je tako dobar frajer, kako je samo lep, nežan, to je pravi muškarac za
mene... Shvati babuskero već jedanput: BRED PIT JE HILJADU SVETLOSNIH GODINA
UDALJEN OD TEBE, NE POZNAJE TE I NIKADA MU NEĆEŠ POPUŠITI KURAC!!! Jao, ovaj
Džordž Kluni je neviđeno zgodan. Jeste, al njega zabole za tvoje mišljenje jer
ti za njega ne postojiš. Ali on je dobrotvor, on je sakupio milion dolara za
onu jadnu i izgladnelu decu u Africi. Jeste, on je dobar tvor, i sakupio je,
kao što bih i ja da ležim na milijardama kao što leži i on. Yo, tebreks, ova
Džesika Alba je tako dobra pička, karao bi je od jutra do sutra. Jeste zumbule,
to isto misli i pola planete muškog pola, al sve što možeš da učiniš, jeste da
ga drkaš na njen poster. Gledaj šinko ove današnje klinke, kakvi su to sisići,
a dupence tek! Alo, krezubi dekane, uvuci taj ubalavljeni jezik. To dete što u
njega buljiš ima samo 16 godina, pedofilu pegavi! Smradovi jedni, mesto da
uzmete to što vam je ispred nosa, da čuvate to ko kap vode na dlanu i da
zahvaljujete bogu što imate nekog pored sebe ko vas iskreno voli, pa ma on bio
automehaničar, pa ma ona bila konobarica. Stavite prst na čelo i zapitajte se
da li ste uopšte i to zaslužili pre no što pogledate nešto sa strane, il pre
nego što kroz TV maštate kako krešete Šeron Stoun, ako ste muško, ili ga
blajvite Džoniju Depu, ako ste žensko. Pustite puste snove i živite ovde i
sada, ili crknite. Ko vas jebe! Kad ne znate šta je ljubav... „Da nema sunca ni
meseca, ja mogla bih. Da nema vode ni vazduha, ja mogla bih. Da nema stiha ni
tonova, ja mogla bih, ali da nemam tebe šta bih tada ja? I da imam gde da odem,
ja ne bih otišla. Da imam šta da kažem, ja bih ćutala. I da nekom drugom mogu,
ne bih mu pevala, jer da nemam tebe šta bih tada ja? Ja bih te sanjala, od
snova te pravila, jer ako postojiš ti, postojim i ja...“ (Negativ) Je li to
mašta ili ljubav? Eh, vi jadnici, šta vi znate o ljubavi... „Budim je zbog
sunca koje objašnjava sebe biljkama, zbog neba razapetog između prstiju, budim
je zbog reči koje peku grlo, volim je ušima, treba ići na kraju sveta i naći
rosu na travi...“ (Branko Miljković) Ljubav nisu ni štiklice ni čizmice, ni nakit
ni plastične sise, ni krajsler ni tojota, ni kristal ni orada... Al šta vi
mržnjom zadojeni pinkofili znate o tome... Za vas nema svadbe bez trube, za vas
nema sahrane bez sarme, za vas nema ljubavi bez mržnje, zato što ste takvi;
rođeni zli!
- Ljubav - druga strana medalje: „I evo priče
nove, jer poznam još i ove. Koje? Što su se zbog love navukle na tuđe snove, ne
treba im škola, svaka si je našla vola, dubok džep i ključ od stana, po
mogućnosti i kola, zašto ne. Kad mogu naći nekog mulca da unovče pičku kad ovaj
ne vidi od kurca. Laki sistem finansiranja, uvek malo diranja, na put do
egzistencije bez imalo sekiranja, bez živciranja, i dalje za dame vredi:
bogataši nisu stari pa čak i kad su sjedi; često se tinejdžerka uvali nekom
dedi, pedofilija je milija od života u bjedi... Brak iz interesa, tu se već
normala stvara, al tužno da zbog para žena skoči na 100 kara... (Shorty)
- Serete kako će sutra biti bolje, da na sve
treba gledati s aspekta vedrije strane dok skapavate bedni u mašti sopstvene
obmane zato što jebeno još uvek ne shvatate da živimo u Srbiji i to podeljeni u
dve kaste. Jedna je gala, a druga socijala, hteli vi tu realnost sebi da
priznate ili ne.
GALA:SOCIJALA:
Ja sam imo sve - Ja nisam imo ništa
Meni suvo zlato - Meni čiča gliša
Meni topla soba - Meni pada kiša
Meni puna šerpa - Meni hladna viršla
Ja u lovu na divljač - Ja u lovu na miša
Ja u sobi tigra - Ja ćebe od pliša
Ja jebem manekenke - Mene jebe triša
Ja išo svud po svetu - Ja ne dalje od Niša
Ja imam limuzinu - Ja zimvo se na plinu
Pare trošim u kazinu - Nemam drva za zimu
Kad me vide pičke zinu - Meni udele sitninu
Pa zapalim Kohibu - Ja užickam Drinu
Meni ovde gala - Meni socijala
Meni gajba vila - Ja nemam gde da spavam
Ja imam sve što treba - Ja sam željan svega
Ja jedem samo kavijar - Ja nemam ni za leba... (Beogradski Sindikat)
- Takva će Srbija biti zauvek sve dok vaše usrane guzice prodajete za monete,
ove ili one. Kako se dobija posao u Srbiji? 1. preko stranačke linije, 2. preko
kreveta, 3. 5 soma evra za nesigurno radno mesto, itd. itd. (retki su oni koji
su svojom glavom, ne pristajući na ucene i poniženja, dobili posao koji zaista
zaslužuju jer znaju da ga rade, mnogi od njih gule dupe na 2, pa čak i 3
različita radna mesta kako bi opstali u ovoj Nedođiji. Primer: jedan moj prijatelj
od 07:00h do 14:00h vozi taksi, od 18:00h do 23:00h pere sudove i čisti podove
u jednoj kafani, a od 00:00h do 05:00h stražari u jednom objektu. Kako mu je?
Svakog jebeno prokletog dana moli „gazde“ za kompromisna rešenja da zadrži sva
tri usrana posla kako bi othranio svoju porodicu; žena dipl. hem. ing. ali ne
može da nađe posao plus troje dece koja gule osnovnu.) A koliko je takvih u
Srbiji? O, vi srećni i zadovoljni buržuji...
- Šta ja tražim ovde? Sigurno nisam tu da
sejem mržnju, da se priključujem ovoj ili onoj ekipici, nigde ne pripadam, nit
se trudim da se kome dopadnem, nisam tu da ližem bulju nekom zbog viška
komentara, da aplaudiram stropoštavanju u bezdan, da nekom solim pamet, da
delim ćopave savete... Tu sam da kažem šta osećam i mislim, baš kao što i svako
od vas ima prava na to. Ako se nekom ne sviđam, ne mora da me čita, a može i
virtualno da mi ga poduva, ukoliko želi. Mnogo je slinavaca ovde, možda čak i
previše, kao i vaški i krpelja, „patriota“, „rodoljuba“ i kvazi Srba, ali takođe
ima i onih „nenormalnih“ koji su vredni svakog poštovanja. Često ih čitam i
uživam u tome (nebitno kojim pismom pišu i kojoj naciji i veri pripadaju), ali
ne uspevam da baš kod svakoga ostavim svoj komentar, ma kakav god on bio i ma
kako god on vama zvučao. Možete slobodno da me popljujete, božanstveno mi se
jebe za to, ali ja ću vas svakako i dalje čitati, ukoliko ste kvalitetni
žvrljači bilo koje sfere. Imam ja dovoljno svojih termina iz svog siromašnog i
nepristojnog vokabulara, ali volim da citiram mudre ljude, sa čijim se
mišljenjima i stavovima veoma često slažem, i u čijim rečenicama pronalazim deo
sebe... „tajfunu ravan, taj sam za gamad, antraks za ljaksad, strašna je farsa:
sav kajmak iz kasa daj nam jer glasam iz sveg glasa! I šta sad? Cunamija i
sarsa za sav taj narodni vapaj pa skapaj nacijo raka! San satkan akcijom štaka
ćopavih rodoljuba. Zar sam sramota roditelja, ako ne jebem ratove jer svaki ima
reditelja? Seri, tebra, svedi me na izdajnika naše „više rase“! Ljudi bre, vama
je smešteno, al vam ladovina paše. Anketa s mitinga radikala: „Cela planeta
srpska, vala!“ Samo se sluša Alka Kurvica s ružičastog kanala, al zato na kolac
Marčela i ribu iz Elementala: „Ma kakvo ’Bekstvo’, tralalala - njihova ruka nas
je klala!“ Što se mene tiče, nabij disk o kurac, al nisi mudrac. Jadni disko
buraz, tvoja zika i tvoj stav koji furaš. Ja bih čistkom sve vas! Gistro za
neku Srbiju urlaš, a ne znaš ni jedan običaj, ikona ti služi za ukras! Ne znaš
gramatiku ni motiku, sad modernica vodi puk, samo laganica godi mu, a godinama
muda u procepu! Iskreno zgrožen svim tim, ja i moj bunt smo dream-team, i veći
sam patriota iako po mitingu ne zviždim! Bolje prouči poreklo, tebra. Dosta
igara bez leba! Taj Karić nek safta glavić, i sva bajka o „narodu s neba“! A gde
je tu ZEMLJA?? Dilema: šta bi rekli moj i tvoj deda? „Sećanja blede na herojska
vremena...“ Ja kažem: ne baš! Rekli bi: „Samo deco ne ginite radi reda, sve je
to partija šaha, armija pešaka strada za megdan!“ (Marčelo)
- Ovaj Blog.rs nije Blog.rs, već je postao
Kraljevina-Blog.rs s feudima Baba-Blog.rs, Rasizam-Blog.rs, Posmatrači-Blog.rs,
Sujetni-Blog.rs, Pastiri-Blog.rs, Ovce-blog.rs, Lice s tri nika-Blog.rs,
Saveti-Blog.rs, Komentariši me-Blog.rs, Klan-Blog.rs, Hajka-Blog.rs itd. itd.
Kresni šibicu tajni iz prošlog veka pa zapali zbunjeni plast sena, nek se digne
prašina vatre zapaljenih hepo-kockica pa će svi da čitaju i komentarišu. Sve mi
to deluje kao unapred smišljeni rijaliti šou uz predstavu Bal pod maskama.
Mahinacije, koalicije, laži, laktaroši, pohlepni, fašisti, nacisti, lažni
vernici, propaganda, reklama, kampanja, po sistemu: ja tebi - ti meni. Kao oni
predatori iz Skupštine. Al zapamtite nikovi:
„Whether long-range weapon or suicide bomber
Wicked mind is a weapon of mass destruction
Whether soaraway Sun or BBC 1
Misinformation is a weapon of mass destruct
You coulda Caucasian or a poor Asian
Racism is a weapon of mass destruction
Whether inflation or globalization
Fear is a weapon of mass destruction
Whether Halliburton, Enron or anyone
Greed is a weapon of mass destruction
We need to find courage, overcome
Inaction is a weapon of mass destruction
My story stops here, let's be clear,
This scenario is happening everywhere.
And you ain't going to nirvana or far-vana,
you're coming right back here to live out your
karma.
With even more drama than previously,
seriously.
Just how many centuries have we been
waiting for someone else to make us free?
And we refuse to see that people overseas
suffer just like we:
Bad leadership and ego's unfettered and free
Who feed on the people they're supposed to
lead
I don't need good people to pray and wait
For the lord to make it all straight.
There's only now, do it right.
'Cos I don't want your daddy, leaving home
tonight...“ (Faithless)
- Dovoljno je da jedan čovek mrzi pa da ta
mržnja zahvati celo čovečanstvo, dovoljno je da jedan majmun kaže: juriš, pa da
masa imbecila krene u isti, samo jedna reč može da polomi nečije srce, samo je
jedan metak dovoljan da ubije jedan život, samo jedan prst uprt u tebe može da
ti stavi rešetke za celi život. Planeta prska, životi nestaju, smrt i strah na
sve strane... Neki kažu da je teško ubiti, da su ti za to potrebna velika muda,
ja tvrdim da je lako ubiti, ali je teško živeti sa tim... ako si s one strane
barijere... barijere koja deli ljubav od mržnje. S mržnjom se ne rađaš, mržnja
ti dolazi u posetu kroz život. Veoma je čest gost. Da li imaš muda da joj
zalupiš vrata pred nosem? Da li smeš da joj se ne povinuješ, da joj kažeš NE,
pre no što napraviš pogrešan potez, jer:
„One pill makes you larger
And one pill makes you small
And the ones that mother gives you
Don't do anything at all
Go ask Alice when she's ten feet tall.
And if you go chasing rabbits
And you know you're going to fall
Tell 'em a hookah smoking caterpillar
Has given you the call
Call Alice when she was just small.
When men on the chessboard
Get up and tell you where to go
And you've just had some kind of mushroom
And your mind is moving slow
Go ask Alice I think she'll know.
When logic and proportion
Have fallen sloppy dead
And the White Knight is talking backwards
And the Red Queen's „off with her head!“
Remember what the dormouse said:
„Feed YOUR HEAD!“ (Jefferson Airplane)
- Ko razume - shvatiće, ko ne razume - ko ga
jebe! Al nek zna da tek: „hvatam zalet za zaplet: zapeti snajper kasabe, uz
flou klase klaster, na zov ove masne matre. Moj šou jebe ko pas mater i s mase
marve smakne maske. Govnima master-maler, ustima bagre flaster, dusima
sajber-sage vičem šta im stvarnost šapće. Nabijam im kapke na sunčeve zrake da
shvate, nojevima silom čupam glavu iz peska i krivim je, guram im noseve u javu
da šmrču moje linije! Dolazim na štrokavom pacovu sto se zove Istina, praćen
hordama poniženih viteza što su upalili baklje i obogaljeni digli štake,
armagedon-torpedo čiji su amblem gas-maske! Polomili kavez, jurnuli da kazne
mazge što gaze smisao, pamet i savest. Tu sam da stoki pijem krv poput Čupakabre...“
(Marčelo i Filter kru)
- I šta reći, dragi moji blogograđani i
blogograđanke, ja sam samo blogoseljak, blogovarošanin i blogopalanački vampir,
zato spremite vene laži jer dolazim s iglama istine čiji špricevi sadrže virus
„misli svojom glavom“. Igliranje je počelo, cilj je epidemija virusa.
„Zaraženi“ ne moraju da brigaju pošto razum već imaju.
- Nije ovo priča o ljubavi kao nekoj
trivijalnoj anegdoti izvučenoj iz konteksta mog života. Nije ni neka žalopojka
o mojoj izgubljenoj ljubavi, koja me nogirala, pa sad ja tu nešto kao patim,
pišem pesme, opijam se, plačem, režem vene u fazonu: il ona, il ladna Morava.
Ne. Ovo je priča o savim običnoj ljubavi. Svako ima neku svoju ljubav, svačija
ljubav je raznovrsna, raznolika, drugačija. Svakom je svoja posebna na neki
svoj način, i svaka ima neki svoj pečat mistike. Ljubavi se, dakle, razlikuju.
Ljubav majke prema detetu i obratno, ljubav oca prema detetu i obratno, ljubav
muškarca prema ženi i obratno, ljubav momka prema devojci i obratno, ljubav
brata prema bratu, sestre prema sestri, sestre prema bratu i obratno, ljubav
žene prema ženi i obratno (u stvari tu nema obratno) ljubav muškarca prema
muškarcu i ob... (zapravo ni tu nema obratno, jer mu dođe na isto, ili možda
ne... ko zna.) Zatim tu imamo prijateljske ljubavi, drugarske ljubavi, ortačke
ljubavi, ljubav prema muzici, prema filmu, knjigi, iliti knjizi, svejedno, ma
ima, bre, tih ljubavi ko salate, na sve strane, kuda god da se okreneš, stoji
ljubav. Čeka. Samo treba da je vidiš, prepoznaš, skontaš i pokupiš je. I to je
to. Dakle, ljubav može biti i ovakva i onakva, bitno je da se ljudi vole, i životinje
i biljke, naravno, al sad se konkretno faćam za ljude. Dal su homo ili hetero,
koga boli kurac, ili pička, bitno je samo da se vole. I da ta ljubav cveta (što
bi rekle romantike iz poema).
- Međutim, ovo je priča o sasvim drugačijoj
vrsti ljubavi. Ljubavi s one strane razuma... Moja najveća ljubav je oduvek
bila ljubav prema mom personalnom govnetu, što dalje implicira da ja na celom
svetu najviše volim svoje govno. To je zaista nešto neobjašnjivo. Ne može se to
iskazati rečima. To jednostavno treba doživeti, osetiti, dodirnuti... (Ne
govno, bre, perverznjaci, nego ljubav.)
- Kad god obavljam veliku nuždu, to jest
serem, odnosno kenjam, ja se nekako osećam lepo. Prija mi nekako, godi, a godi
i mom govnetu. Oslobađam se ja, ali oslobađa se i ono. Dvostruko oslobađanje!
Sloboda, ljubav... sve ti je to povezano. Jedno bez drugog jednostavno ne ide.
Jer kad imaš zatvor to nije sloboda, a nije ni ljubav. Gušite se, nervirate i
mučite i vi i vaše govno. Ja nemam problema sa zatvorom, iliti čmar-robijom, serem
ko blesav. I, kao što rekoh, ja najviše volim svoje govno. Volim da ga iskenjam
i dam mu slobodu. Na slobodi je ono bezbrižno, jer čim ja pustim vodu, moje
govno otpluta u zagrljaj svojim rođacima, prijateljima, a možda tamo nađe i
neku svoju ljubav, pa se kerebeče, jebu, razmnožavaju i uživaju u njihovom domu
kojeg mi ljudi nazivamo kanalizacija, ili septička jama. Jebeš ga, nemaju svi
moderne odvodne kanale, neki moraju da talože svoja govna na jednom mestu pa da
ih kasnije, kad im dođe do preko nosa, čiste, to jest uklanjaju i otpremaju na
neku drugu lokaciju. Al to nije moja priča. Napravio sam preveliku, preopširnu
i, čini mi se, potpuno nepotrebnu digresiju. Al šta sad...
- Hteo sam da kažem da ja volim svoje govno i
da je moja ljubav prema mom govnetu neopisiva. (Ne znam dal je ljubav
obostrana, ja svoje govno volim, a dal ono voli mene ja stvarno ne znam. Ako
nekog zanima neka ga slobodno pita. Možda i dobije odgovor...) Ali, i ta ljubav
zna da zaboli. Verovali vi meni ili ne. I te kako boli. To je čist paradoks
ljubavi. Ja serem, uživam u tome, svoju ljubav oslobađam iz svog gužnjaka, ali
u tim trenucima, kada se radujem slobodi koju darujem svom govnetu, ja ujedno i
malkice tugujem. I baš tad, u tim trenucima lamenta za svojom ljubavi, je tiho,
gotovo nečujno, pevušim svom govnetu jednu pesmicu koju sam nekada negde čuo.
Ne znam tačno ko je komponovao, nit ko je izvodi/io, ali ona glasi ovako:
„Rastajemo se mi, veruj nije mi lako, šta sad mogu ja tu kad tvoji žele tako...“
Pa je malkice modifikujem: „Odlaziš svo u suzama, zbog nas plačeš to znam, što
se ludo volimo a ipak se rastajemo...“ (Valjda plače što se rastajemo,
pretpostavljam, ne znam... Možda ipak i ono mene voli...) I čim moja ljubav u
suzama, to jest govno, kaže: BUĆ, ja brzo povučem ručicu na vodokotliću i
pustim ga/je
da ode... ne osvrćem se da gledam odlazak, onaj konačni, jer to zna da zaboli.
Ako bi se kojim slučajem okrenuo, odmah bih, ridajući na sav glas, zaurlao:
„Vrati se govno, vrati, ne daj da srce pati...“ ili onu: „Čaše lomim, ruke mi
krvave, oči mi suze, molim te vrati se...“ A to, bogami, ne bi valjalo, zbog
zdravlja. (Ali to samo radim kada sam na svojoj gajbi, na svojoj WC šolji.
Mislio sam na neosvrtanje i to).
- Ponekad me moja ljubav i iznervira. Zna to
govno da bude predugačko i predebelo, a bogami i da me podjebava, da me laže,
pa se ja onda znojim i muku mučim dok ga se ne otarasim. I to zna ponekad da
zaboli (retki su ti trenuci u mojoj ljubavno govnoseračkoj karijeri, ali se
dešavaju), a kad dođe taj dan, taj trenutak, kad naiđe taj bol, ljubavni bol,
ja mu/joj pevušim, al glasno:
„Just gonna stand there and watch me burn,
well that's alright because I like the way it hurts.
Just gonna stand there and hear me cry,
well, that's alright because I love the way you lie...“
- Da... Al ne marim, nije
mi teško čak i to da podnesem; žrtvujem se zbog ljubavi. Nikakav problem. A, na
kraju krajeva, imam ja tih govana, hvala bogu, na pretek, te mi i nije kriza,
ona ljubavna... trip ostavljenog, povređenog... Jer doći će drugo, volećemo se,
pevati i oslobađati jedno drugo. Ponekad će i boleti, al jebeš ga, šta sad. Kad
ljubav želi da ode, onda trebaš da je pustiš, jer ako je silom zadržavaš
nastaju ogromne komplikacije, kao što su: muka, jad, svađe, psovke, suze,
gušenje, nerazumevanje itd. itd. Zato ga/je pustiš da ode i nastaviš dalje. Pišaćku
ne volim, previše je fluidna a i prebrzo nestaje. Ali zato strasno, onako
pesnički strasno volim da pišam, naročito uz vetar. Što je to lepooooo...
- Elem, postoje i trenuci kada ja, nakon
bezobzirne kenjaže, obožavam da se divim svom minulom radu, odnosno
čmarotvorini, i tada sam veoma radostan. Ne plačem, ne pevam, ne zviždućem...
Jednostavno mu se divim, kako njemu tako i sebi, jer oboje smo zaslužni za
predivni prizor koji nam se dogodio i u kom zajedno uživamo. To su oni momenti
kada ja tragove svoje velike ljubavi ostavljam na ili po ekskluzivnim mestima,
ili u nekoj prirodi kraj nekog drveta koje želim da nađubrim kako bi što duže
opstalo, jer ga đubrim s onim što najviše volim na svetu. Tom drvetu ja
poklanjam svu svoju ljubav. Tada je i moja ljubav srećna, i drvo, i priroda i
ja. Ali su mi tzv. elitna mesta nekako najdraža. E tada se okrećem obavezno i
gledam svoje govno kako uživa u svojoj slobodi, baškari se i baš ga zabole za
sve. A meni drago. Znam da mu je lepo i uživam u njegovom uživanju. Verujte mi,
to je prava ljubav.
- Zaključak: Ljubav postoji, ona je svuda oko
vas, a sve što trebate da uradite jeste da gledate u pravom smeru. I u pravom
trenutku, naravno. I tako...
-
Катастрофа. Рече ми другарица да је пре пар дана Ивица Дачић, то је онај мали
смотани Милошевићев омладинац што је утриповао да је власник МУП-а и још много
којечега, изјавио како ће се, можда, у име СПС-а извинити грађанима Србије што
је његова партија делимично (пази ово - делимично) крива за оно наше страдање
током деведесетих година. Не знам тачно како је гласила његова изјава, јер не
гледам ТВ, али ми је другарица парафразирала ту његову назови изјаву, на шта
сам ја само одговорио: „немам коментар“. А и шта друго да кажем. Мислим да би
сваки коментар био сувишан. Утовљени Милошевићев клон с поприличним бризлама
које му висе подно подебеле и масне вратине, каже како је његов СПС „делимично“
крив за лош живот грађана Србије током апсолутне владавине диктатора
Милошевића, и како се он, јадан мученик, досетио да се након 12 година од пада
тиранина извини нама, и то баш пред изборе који следе на пролеће, евентуално
лето, ако га живи дочекамо. И шта рећи на то. Баш великодушно с његове стране.
Што би реко велики Штулић: „ ... располагати с туђом муком, није мала
зајебанција...“ Али Дачић располаже и баш га, како чујем, заболе за све. Пре
свега, Ивици Дачићу рекао бих да је у најмању руку малоуман, и да би требао да
оде до шринкера да му препише оне бенсиће које смо сви ми гутали ко блесави док
нас је СПС „делимично“ касапио (те исте бенсиће гутамо и данас, такође у
ненормалним количинама), а да потом лепо да оставку и оде негде у пизду лепу
материну, далеко од наших очију, далеко од наших срца, далеко од наших сакатих
живота, далеко од наше сакате земље... Сетио се Дача да нам се извини после 12
јебених година, и то делимично, и то за пар неких ситница, а није се сетио да
нам се извини потпуно, рецимо 2000. или 2001. и није се сетио да се извини свим
грађанима Србије, и није се сетио да се извини свим државама бивше Југославије,
јер је управо тај његов СПС, заједно с оним поремећеним и ретардираним
радикалима, изазвао најболеснији рат у историји човечанства. (Кажем у
историји, јер се до сад још није десило да се ми тако зверски међусобно кољемо,
ми - сами са собом, ми - сами себе.) Заборавио је мистер Дачић да купи венац и
да оде на гроб да се поклони страдалим цивилима у Хрватској, Босни и
Херцеговини, Републици Српској, Косову и Метохији, Србији. Да клекне и замоли
за опроштај све невине жртве које су поклане и побијене у тој Недођији (читај
Југославији), као и да се јавно извини онима који су преживели тај масакр. Тада
би му се, верујем, сви смиловали и опростили му, па чак и ја, и назвали би га
човеком, па чак и ја. Није он једини кривац за то безумље, али сноси део
одговорности јер је тада припадао властима које су подржавале тај рат, а сада
је лидер партије која је направила хаос, те с тим у вези и сноси део
одговорности коју је и пред богом и пред људима могао да спере са себе да је то
онда учинио. Али сада је, чини ми се, исувише касно. Ако његова изјава није
последица његове малоумности, онда је то подјебавање, а то је много грозније и
болесније од малоумности.
- „У чије
име сте убијали? У моје - нисте! У чије име сте их поклали? У моје - нисте!
Ваше ратове сте водили! Моје - нисте! Лудило! И све сте их добили, а ја
изгубио...“ (Икац - Расут у комаде)
- Чујем
да сада на њега спремају и атентат, сем ако то није неки политички маркетинг
пред изборе што је у Србији сасвим нормално и што се у Србији сасвим редовно
дешава, а све је то рекламна предизборна кампања, илити дефиниција стања срања
у постхумној Србији. Ако је информација у вези атентата тачна, онда је то
озбиљан проблем, јер то никако не сме да се деси. То никако не би решило
проблем који имамо, то би само продубило и проширило проблем, то јест прегршт
проблема које имамо. То би нас вратило у 2003. у хаос, у бездан, у понор...
-
Проблеми те врсте не решавају се убиствима, већ сменама, променама. Ако је крив
- нек му се суди, ако је крао - нек иде у затвор, ако је само неспособан, нека
га смене или нека једноставно да оставку. Ако неко покуша да убије Дачића, или
успе у томе, од њега ће направити жртву а од себе само убицу, а тиме ништа и
ником добро донети неће. Јер и тај Дачић има децу, а његова деца нису крива
због његових поступака, и никако не смеју да испаштају због тога. Дакле, ако је
реклама: ЈЕБИТЕ СЕ! Ако је истина, онда: СТОП! Јер доста је било убистава,
доста је било клања, доста је било страдања... Време је да нам се нешто лепо деси.
Рецимо, лепо би било да Дача д бос да оставку, самоиницијативно и то без права
на повлачење исте. Како може један министар полиције да каже да је требао да
заштити неког клинца с ножем и штанглом од неке девојке која је у тој ситуацији
била жртва, и то само зато што је лезбејка. Дакле, болесни слинавац је напао
девојку ножем и штанглом само зато што је лезбејка, ова га ишамарала у
самоодбрани, срећа те је знала да се одбрани иначе сада не би била жива, а овај
власник МУП-а би да штити потенционалног убицу од жртве. И лик то све говори с
осмехом! Невероватно. Па такву изјаву могу да дају само политичари у Србији. Да
је такву изјаву којим случајем дао француски министар полиције, гарантовано би
добио моментални отказ без права на пензију, још би му и понудили
психијатријску помоћ приде. Међутим, не и овде. Овде, у Србији, политичари могу
све и свашта. Могу да лажу, да једу говна, да пребијају и убијају кога хоће, и успешно да владају по 20 и више
година, па чак и доживотно. Титоистички синдром и ћораве кутије...
- Уважени
нам господин министар, с оним годроном у пределу стомака којег успешно прикрива
оделом од ко зна колко сома јура (а ја немам паре за најјефтиније чарапе, носим
оне што сам мазнуо из војске), имао је прегршт гафова. Гледао сам скоро на „ју
тјубу“ шта је све насрао, али ни трећину тога нисам могао да попамтим, мој
мозак једноставно ту дебилизацију није умео да прихвати. Успео је да сачува
само једну. Веровали или не, мој мозак се томе смејао. Да, да... смејао се, а
ја сам плакао... Чова је неком странцу показивао знаменитости престонице,
упирао прстом ка Калемегдану и, замуцкујући, покушавао да своје тртљање некако
артикулише. Било је то нешто у фазону, као: ово је кале, то је брдо, кале значи
брдо, то брдо кале гледа на ову тамо реку, та река тече, она се улива у ону тамо
реку што тече, то се зове Ушће, и тако редом. (Ово је било парафразирање јер је
заиста, мени бар, веома, веома тешко да цитирам ту његову „конверзацију“ у
улози „туристичког водича“.) Она јадна снајка у позадини, покушавала је некако
да глупости господина Министра УП-а преведе оном странцу, снебивајући се од
срамоте која ју је погодила ко сам Цунами. Жену је било срамота због затуцаног
министра УП-а Србије који не зна да говори српски, и човека који покушава да
мумла а не зна то мумлање да измумла. Срећа те је жена довољно писмена,
образована, зна тему коју Дачић не зна и не зна да је објасни, па је некако
успела да споразуме две стране, које се никад не би споразумеле па таман да је
Дача д гаф довукао цели свој СПС да рукама и ногама, пошто да говоре не умеју, објасне
странцу шта је кале а шта брдо, и како тече река. Питам се само шта ли би
насрао лидер СПС-а да је оног странца одвео у Музеј воштаних фигура. ХА!
Вероватно би прошпартао покрај свих оних „небитних“ ликова и стао крај оног
„битног“ и рекао: то Тито, он пио томпус, он пушио виски... Ако су уопште и
увоштали тог смрада и ако су били толико безобразно дрски да га сместе међу оне
ликчине из наше пребогате историје и културе. Хвала богу те постоје преводиоци,
иначе... БЛАМ! БЛАМ!
- И на
крају: „ Балкане мој, шта смо направили од тебе, видиш ли све то, Балкане мој,
да ли је могуће да смо уништили све лепо. Балкане мој, шта смо направили од
тебе, видиш ли све то, Балкане мој, био си проклета светиња, а сад си свето
проклетство...“ (Мрзовољно око)
- Sinoć, jutros, negde oko četvorke after
ponoći, začuo sam neko čudno grebuckanje po prozoru svoje gajbe. Pomislio sam,
u prvi mah, da je to neka kiša koja udara o moj prozor, međutim, kada se
grebuckanje pretvorilo u lupkanje, moja ravnodušnost pretvorila se u
zainteresovanost za to što se zbiva s druge strane mog prozora. I mada sam bio
prezauzet punjenjem kante mog emotivnog otpada, ipak sam odlučio da pridignem
guzicu sa stolice i izvidim situaciju, jer sam već počeo da se brinem zbog,
sada već, sasvim izvesnog kucača koji je visio na mom prozoru četvrtog sprata
zgrade u kojoj trenutno živim, i nije imao nameru da se odatle skloni sve dok
ja taj jebeni prozor ne otvorim. Nije mi se otvarao prozor iz više razloga:
prvi, napolju je hladno, sneg, zima, minus, a ja se toga najviše grozim. Ja
jednostavno ne volim zimu, a ona mene, koliko vidim, baš mrzi, jer svake godine
u isto vreme dolazi na istom mestu, meni u goste potpuno nepozvana i apsolutno
nepoželjna. Bolesna ta neka gospođica Zima, ili je gluvonema. Drugi, proces
otvaranja mog prozora je užasno težak i strašno naporan, zato što moram prvo da
povučem zavesu, zatim da otvorim jedno krilo, pa da povučem roletnu, pa da
otvorim drugo krilo, a to je veoma naporan posao, verujte mi na reč. Imam još
par razloga, al ko će sad sve da ih navodi. No, zaintrigirao me taj kucač jer
sam pomislio da je to neki zalutali vanzemaljac koji je zagacao u ovom
zaboravljenom gradu i smrzo muda na onaj zajebani minus pa bi da se sad malo
štekne kod mene na gajbu, zagreje i nešto klopne. Inače, koja bi druga budala
visila na mom prozoru koga od zemlje deli 10 metara zajebane visine? Jedina
moguća opcija bila je ta da je to upravo vanzemaljac. Ja u transu! Obožavam
vanzemaljce, ali nisam tačno znao da li dolazi u miru ili je neki zlonameran
što želi da me orobi i odvuče nekud u neku 19-u orbitu njegove Džbun planete, i
tamo mi, sa svojom ekipom, vrši neke zajebane eksperimente na moj ionako
nenormalni mozak. Moram da priznam da sam se malkice uzentao i nisam znao da li
da zauzmem Beneš-gard i pripremim se, ukoliko krene na mene, ili da ga dočekam
po našem starom srpskom običaju, ono so, pogača, vino, neka radža, bensedin, smotamo
neku buksnicu i tako to. Nakurčeni alter-ego uporno me nagonio da otvorim
prozor pa kud puklo da puklo, što sam i ja želeo. Ipak vam vanzemaljac ne kuca
na prozor svaki dan, zar ne? Međutim, ostali glasovi u meni govorili su: ne,
ne, ne... Nakurčeni alter i ja, govorili smo: da, da, da... A kako je kucač
uporno nastavljao svoju idiotsku rabotu i nije prestajao s tim, ja sam, s kupa
sa svojim nakurčenim alterom, ostali glasovi su nestali, napokon otvorio svoj
jebeni prozor. A onda... šok! Ugledao sam lika koga ni najmanje nisam očekivao
da se tu pojavi. Očekivao sam vanzemaljca, pribojavao se otmice, ali ni u
ludilu nisam očekivao da mi se na prozoru četvrtog sprata, u sred minus zime,
pojavi onaj blesavi ribar koga je Isus vodao sa sobom, dok je širio
hrišćanstvo, prekrstivši ga imenom Petar. Kasnije se taj lajavac
samoproklamovao u apostola, za života uglavnom jeo govna, a posle smrti
proglasili su ga svecem, iako se lično on 3 put odrekao svoga učitelja dok su
ga krvnički bičevali i zverski na krst razapinjali. Otvorio sam prozor i zajebo
se. Jebi ga... Bolid je odmah uleteo unutra, zatarabio moje prozore i ljutito
upro prstom u mene.
- „Što ne otvaraš, bre, mamlaze, nego me drkaš
da dreždim tu pred vratima ko ovi vaši glupi poštari!“ - zaurla na zbunjenog
mene Petar svetac.
- Nisam znao je li to bilo pitanje, ili se
samo, klipan jedan isfrustrirani, izdrao na mene, te s toga nisam ni znao šta
da mu odgovorim, a i bio sam užasnut njegovim izgledom, kao i vokabularom
jednog sveca, te mi se reči nisu pomaljale iz usta. Kurati alter mi je, negde u
ćošku mog mozga, šaputao da kovnem bitangu pesnicom u njonju više puta i da mu
pri tom kažem da se tako kod nas ne upada na gajbu, ali mene je zaokupirao
izgled šatro sveca, te altera i nisam uzimao za ozbiljno; zabezeknuto sam
posmatrao Petra i njegov, kako se to moderno kaže, stajling. Na glavi je imao
neki svetleći šešir, koji mi je probadao zenice, na sebi neke dronjave i
zamrznute aljine, brada skorava i viševekovna, ali očuvana i neposedela,
smrznuta slina presijavala mu se na brkovima, nokti su mu bili predugi i
spiralni, ali čisti i negovani, a na stopalima je imao neke sandale od zmijske
kože, stare, odrpane i blatnjave. Pitao sam sebe u sebi gde li nađe toliko
blato usred onolikog snega i iz koje li vukojebine taj ribar sada K meni
dolazi. I pre no što zaustih da ga nešto priupitam, Petar me preseče:
- „Sedi! Imamo mnogo posla“ - reče i udobno se
smesti u moj krevet, a mene ostavi da se neinformisan grčim na stolici.
- Neprimetno sam pojačao grejanje i gledao
smrznutog kako se rastapa. Kad se malo prosušio i pribrao, isukao je neki ćitap
iz one dronj-aljine i krenu da ga prelistava, tražeći nešto, dok mu je šešir na
glavi sve više svetleo.
- „Kakav ti je to svetleći šešir?“ - upitah
drljavog jer više nemogah da izdržim; prigušeno se i nasmejah.
- „Nije to šešir, grešna ovco! To je nimbus!“ -
ponosno reče „bezgrešni“ i nastavi da lista onu svoju sveščicu, odnosno
sveščurinu.
- Ponovo sam čuo altera kako mi govori da
prebijem stočara nekom oklagijom jer me nazvao grešnom ovcom. No ja sam, mesto
sile, primenio mir. Izvukao sam buksnu, pripalio je, povukao par dima i pružio
je bradonji.
- „Nisam ti ja ni Amaru, ni Marli. Gasi to
grešniče!“
- E, tad mi je došlo da ga roknem pikslom u
vugla. Ko je, bre, on, pička mu materina izdajnička, da tako vređa moje junake
Paka i Boba! To što meni stalno, od kako je došo, trtlja da sam grešnik i ovca,
verovatno ona crna, izgubljena, nije mi smetalo, ali mi je i te kako smetalo
što se tako, s nipodaštavanjem, ophodi prema legendama rep i rege scene. Taman
sam hteo da ustanem, uzmem neku tojagu i va vjek vjekova osakatim antisluhistu,
kad oćeš! Spiralni nokat bradatog prikova mi se za nos, i kao da mi oduze svu
snagu koju bejah nabrao fundamentalno, onako popizdeo zbog sveg ovog iznenadnog
hohštaplerizma s njegove strane. Alter me uporno nagonio da se pridignem i
pokažem mu kako se lome kosti na čist južnjački srpski način, ali ja snage
nisam imao; oduzeo mi je Petar. Pitam se samo odakle li mu tolika moć? Ko li mu
je dade? A onda me mrsomud prenu iz moje kontemplacije.
- „Evo ga!“ - riknu i krenu da ređa onu hrpu
papira iz one raspale sveščurine, koja je bila debela ko Biblija i Kuran
zajedno.
- „Slušaj vamo, grešniče! - zaurla pošto sredi
one papire i dodade - Sada ću ti ukratko pročitati tvoje grehove koje si za
života počinio, ne sve jer ih je previše, ali nekolicinu njih, kako bih ti
stavio do znanja koliko si grešan, ovco jedna izgubljena!“
- I preko toga sam prešao. Možda najviše zbog
toga što su me onih par dimčića ultra super džidže toliko ulepila da sam čak
počeo kriomice da se smeškam i dobio sam neopisivu želju da podjebavam matoru
drtinu.
- „Jeli Perkane, a otkud tebi taj svetleći
šešir na glavi?“
- „Nije to šešir, blasfemisto! Rekoh ti da je
to nimbus!“
- „A otkud tebi nimbus?“
- „Dao mi Gospod naš Isus Hrist. Njemu slava i
sad i u vječna vremena. Amin.“
- „Amin.“ - složih se, beše mi zanimljivo.
- Perkan zatim zagnjuri glavu u one njegove
spise, poče da čita i cokće. Čini mi se da nije znao odakle tačno da krene, a
onda iznenada grunu.
- „Ja znam sve ono što si počinio i zato ti je
uzalud da se pravdaš i da me lažeš, to ti pomoći neće. Govori istinu i samo
istinu, pokaj se i možda će ti hvaljeni naš Gospod Isus Hrist oprostiti grehove
i primiti te u svoje carstvo nebesko - zatim se nakašlja i nastavi - Jesi li
maja 93. godine, ti grešniče, gledao međunožje svoje nastavnice engleskog
jezika?“
- „Jesam, a i kako ne bih kad mi je kučka sama
nudila svoju đanu na široko, čas levu nogu preko desne, čas desnu preko...“
- „Ćuti bogohulniče i odgovaraj na pitanja bez
tih neznabožačkih izraza!“
- Pu pička mu materina! On može da sere a ja
ne smem. Tada mi je i definitivno bilo jasno da je u raju cenzura još
zajebanija nego u ovom paklu u kom živimo. Alter me tapkao po ramenu u nekom
delu mog mozga i šaputao mi, bodreći me: „To mali, i ja bih to isto učinio da
sam tada bio na tvom mestu. Šteta što sam došao tek kasnije...“
- „Jesi li decembra 96. godine, ti grešniče,
ukrao cigarete marke „Partner“ nastavnici iz matematike?“
- „Nije tačno! Partner nisi mogo 96. da nađeš
u onoj inflaciji i nestašici pa da se jebeš!“
- Petar se bio skroz zbunio, imao je netačne
informacije i to ga je začešalo; improvizovao je, ne gledajući u mene već u
ćitap; na nepristojne izraze beše zaboravio.
- „Lovćen, Zeta, Formula, Drina...??“
- „Jeli Perkane, jel ti to mene zajebavaš? Ko
je, bre, u onom haosu i ludilu uspeo da zapamti koje su pljuge bile u pitanju.
Bilo je važno samo dokopati se pljugica i zakuriti ih.“
- „Dobro, dobro... - namršti se zbunjeni i
nastavi da kenja – Jesi li ti grešniče...“
- „Daj, bre, Perkane nemoj stalno to grešniče.
Skontao sam jebo te, koj ti je moj? Postavi ti lepo meni pitanje, ja ću da ti
dam odgovor pa da završimo s ovim saslušavanjem.“
- Perica klimnu glavom, u znak slaganja,
nastavi da rovari po dokumentima i poče da me rešeta pitanjima za koje ja nisam
imao odgovora; pola svoga života ja se i ne sećam. Tvrdio je da sam u podrumu
svoje zgrade, s nekim ortacima nekog leta gospodnjeg, pušio gandžu i da sam
posle toga upao u podrum svoje komšinice i maznuo joj teglu džema. Za gandžu
sam rekao „možda“, za džem ništa nisam priznao. Onda je rekao da sam 98.
zajebavao pandure, da sam za uzvrat dobio pendrek, da sam 99. sa krova Sajma,
preko puta pandurske stanice, psovao predsednika Jugoslavije, da sam urinirao
po šapki pripadnika narodne policije, koji je sa isukanim pendrekom želeo da me
pretuče, ali je izgleda imao strah od visine, te nije smeo po onom mraku da se
pentra po Sajmu, čekao me da siđem, ali je to bila samo glupa pandurčina i
stajala je s leve strane objekta dok sam ja sasvim mirno sišao na desnu stranu
a zatim ko Karl Luis, u svojim najboljim danima uspešne karijere, oddžadao u nepoznatom
pravcu, potpuno neozleđen. To sam priznao, jer sam na to bio i te kako ponosan.
To je bio moj doprinos u rušenju režima našeg krvnika. Zatim je navodio još
neka sranja kako sam neposredno po završetku bombardovanja iz sjebanih
prodavnica bez stakala mažnjavao neke čokoladice, parfeme, šampone i još neke
sitnice. Za čokoladice sam priznao, jer sam bio gladan i morao sam, a za ostalo
sam se branio ćutanjem. Srao je kako sam podjebavao profesore u srednjoj školi,
kako sam se iskenjao na katedri nekog profesora komunjare u sred amfiteatra,
što sam i priznao, ko ga jebe kad je bio komunjara, kako sam žvrljao markerom
po školskom veceu „GOTOV JE“, što sam i priznao, kako sam na ekskurzijama
non-stop pravio pizdarije, zabole me, čemu inače služe ekskurzije, kako sam
vaćario neku Rumunku u liftu nekog novosadskog hotela, jesam pa šta, nije se
bunila koliko se sećam, valjda joj je bilo zanimljivo što je ona super riba i
što se neki klinac napalio na nju. (Nažalost nisam je karao, verovatno je imala
zakazano kod nekog kuratijeg od mene...) Kenjao je kako sam se napio kao govedo
te zbog toga nisam uspeo da se odvučem na matursko veče, već su me matorci
odvukli kući, zabole me za matursko, kako sam bežao od obaveznog vojnog roka,
jok nego sam lud da idem u vojsku, kako sam upravo zbog toga upisao studije da
bih mogao da pravdam izbegavanje jebene vojne obaveze, kako sam tamo psovao
šalterske službenice, pa naravno da jesam kad su kobile i kad su mi davale
netačne informacije u vezi ispita, kako sam psovao i vređao profesore, pa
naravno da jesam kad su svi bili korumpirani i tražili mi mito, majke im ga
nabijem, kako sam na kraju zajebo studije i otišo u vojsku i kako sam tamo
zajebavao činove, glumio da imam žuljeve, temperaturu, išijas, spondilozu,
kostobolju... Za žuljeve sam priznao jer sam ih stvarno dobio od onih debilnih
čizama, za kostobolju takođe, jer sam jebenog marta otišo u jebenu vojsku po
onoj jebenoj zimi, a kad je hladno i minus mene zaista bole kosti, i pri tom
sam napomenuo, pošto je „svetac“ to „omaškom“ preskočio, da sam od štrokave
uniforme i buđave hrane dobio alergiju od koje sam se jedva otarasio, kako sam
sukao gras u nenormalnim količinama samo da bih na taj način naterao oficire da
me najure iz usrane vojske. Kasnije sam i uspeo u toj nameri i bio oslobođen.
(Valjda im kanabisofili za obavezno služenje vojnog roka nisu potrebni, ali za
rat sasvim sigurno jesu. Samo nek znaju da, ako kojim slučajem dođe do rata,
mada se ja molim bogu da rata nikada više ne bude, ali nikad se ne zna šta će
biti na ovom iskasapljenom Balkanu, da ću ja, dakle, u toj kreaciji zla biti
kontrarevolucija, odnosno dezerter, jer ja nisam ubica, jer ja prezirem rat i
prezirem one koji se za njega zalažu i u njemu učestvuju. PUŠITE GA RATOFILI!!!
Uprkos svoj vašoj mržnji i pohlepi, pobediće - MIR!) A zatim je ribokradica
arlauknuo ko nosorog, prodrmavši zidove sobe i probivši mi bubne opne, majke mu
ga spečene iznabadam, počeo neartikulisano da vrflja, da mlatara rukama, i kada
se najzad smirio, premda mu je bes i dalje sevao po zakrvavljenim beonjačama,
srdito je izjavio:
- „ Pa ti si lopov! Ukrao si 200 dinara iz
crkve! To je preveliki greh! Tebi nema oprosta!“
- „Ma jedi govna, Petre, znaš! - rekoh
iznervirano i dodadoh smireno - Kao prvo, to nije crkva već Dafiment-Odžaklija,
crkva se nalazi kraj nje. Kao drugo, ja sam tih 200 kinti maznuo s neke ikone
koja i ne zna zašto je tu postavljena. Neki grešnik je te pare ostavio tu,
misleći da će mu taj svetac na ikoni oprostiti njegove grehove, i ako neko
treba da se zbog toga uzrujava, onda je to taj grešnik, a ne ti. Ja sam, dakle,
maznuo pare koje pripadaju narodu, a pošto sam i ja deo tog naroda te pare
pripadaju i meni i bilo kojoj osobi koja je došla tu da se moli bogu. Ortak i
ja smo bili gladni i te novce utrošili smo na sirotinjsku hranu. I šta je po
tebi ispravnije, da te pare uzmemo mi gladni, ili onaj protojerej-stomaklija
što ima dve vile, troja kola i motor? A?“
- Petar me gledao namršteno, nekako s
gađenjem, par minuta i kusur sekundi, a onda je samo odmahnuo rukom i nastavio
da me proziva za ostala sranja koja sam počinio. Te uvredio sam neku prsatu
komšinicu rečima: „Yo, komšike! Prodrmaj gi be malko.“ Te pretio sam radnicima
Elektrodistribucije da ako mi iseku struju ima da im nabijem kišobran u dupe,
te iskenjao sam se pred vratima „uglednog“ i „uzornog“ građanina, te ovo, te
ono, a onda je Perica počeo da navodi još stotine drugih sranja za koja ja
pojma nisam imao. Doduše, nekih sranja sam se kao kroz maglu sećao, ali to
naravno nisam hteo da priznam, jer kad se nečeg ne sećaš to onda kao da se nije
ni dogodilo. Malo se Pera nešto kao premišljao i na kraju me je, fala mudima,
pohvalio što nikog nisam ubio, silovao, zlostavljao... Posle mi je rekao da
imam 365 dana da činim samo dobra dela kako bih okajao sve one grehove iz
prošlosti, a on će, po isteku zadatog mi roka, doći i ponovo prelistati ćitap
da utvrdi jesam li svoje zadatke ispunio i koje će mi grehove prešvrljati.
Dodao je i to da moram da se pokajem, da moram da odlazim u crkvu, ali da pri
tom više nikako ne uzimam novac već samo da dajem (aha, važi), da se redovno
molim i postim i srao je još neka govna, na šta sam se ja samo šeretski
smeškao, u sebi naravno. A onda je otvorio prozor i nestao u onaj mrak pred
svitanje, na onaj minus, sneg i zimu, sa sve onim šeširićem za koji on tvrdi da
je nimbus. Onu posteljinu, na kojoj je Perkan sušio svoje sveto dupe,
momentalno sam bacio u kantu za moj emotivni otpad, namestio novu, lego u
krevet, uhvatio se za patku i glasno uzviknuo:
- „Dudlaj ga, Perkane! Jebo te šešir! Ja sam
se ionako već pripremio za pakao, jer nemam nameru da menjam nešto na šta sam
se već navikao, samo da bih se dodvorio tebi. Ja verujem u Boga, a ne u vas
opančare samoproklamovane svece, nabijem vas na... perece!“ - zatim sam se
okrenuo na drugu stranu, sklopio oči i krenuo da tonem u san, dok sam negde u
dubini svoje moždane kore osećao eho alterovog grotesknog smeha...
- Bonton, kurtoazija,
odela, kravate, kurac-palac... Stalno slušam jedna te ista sranja. Budi
pristojan, budi fin, nemoj da psuješ, kaži dobar dan, obuci se ko čovek a ne ko
klošar, skini kapu kad ulaziš u crkvu, obrij se, zaveži pertle, oženi se već
jednom, pravi decu, gde svi - tu i ti, zašto nemaš fejsbuk, zašto ne gledaš TV,
zašto ne izlaziš ko sav normalan svet, ostavi cigarete one su štetne po
zdravlje itd. itd. Saveti, prigovori, ubeđivanja, pitanja... Zašto ovo, zašto
ono, zašto ne ovako, zašto ne onako, zašto, zašto, zašto... Zašto? Zato što mi
se realno jebe za sve. Zato što mi se iz kurtoazije jebe za bonton. Zato što mi
je više muka da odgovaram na glupa pitanja i zato što mi se jebe za njihove
savete. Ako neko misli da je neko veliko jaje samo zato što je obukao odelo i
stavio kravatu, onda se grdno zajebo. Kažu proste mase da odelo čini čoveka.
Aha, važi. Ja tvrdim da ga ne čini, jer odelo ne čini čoveka čovekom, samo ga
šablonizuje zbog nametnutog mu kodeksa oblačenja. Džaba njima sav taj bonton,
odelo, kundre, mašna, aktentašna, kravata i ostala kodeks-sranja, jer kad ta
gospoda skinu te oficijalne kostime i dovuku se kući, krenu da izduvavaju
ventile na najmorbidnije načine: vređaju, ponižavaju i zlostavljaju ženu, ako
je imaju, i decu, ako ih imaju. Naravno ne svi, ali velika većina - da. I šta
sad? Gde se denuše bontoni i kurtoazije? Gde nestade kultura, pristojno
ponašanje, i gde nestade „čovek“ s odelom i kravatom? Neću da se uvučem u odelo
i kravatu i glumim da sam „čovek“, jednostavno hoću da budem čovek, bez glupih
šablona. Zabole me za tuđe predrasude glupih i zatucanih dvonožaca koji misle
da su ljudi samo zato što prate modu i strogo se pridržavaju nametnutih im
pravila. Ko im klacka koske. Ja nosim pocepane patike iz prkosa prema svima
njima, a i zato što nemam love za skupe i nove. Nosim žiletom posečene
farmerice koje heftam zihernadlama da bi me gledali konzervativci i da bi imali
o čemu da diskutuju u svojim jadnim, malim i praznim životima. Nosim i široke
pantalone koje se valjaju po zemlji, skupljajući prašinu sa asvalta, dok osećam
osmeh prikovan za moja leđa. Ne čujem ga jer su mi sluške konstantno u ušima,
ali ga osećam u nozdrvama. Smrdljivi zadah tračara me proganja zato što,
nažalost, sluške ne mogu da gurnem u nozdrve, a bih, kad bi to bilo izvodljivo
i imalo kakvog efekta. Al nema. Jebi ga. Muzika se kroz nozdrve nečuje. Nosim
kačket, il kapu, a preko toga kapuljaču, i izgledam kao klošar, al me konkretno
i impozantno zabole. Meni je lepo, prija mi jer me ni na šta ne obavezuje a i
osećam se slobodno u svom telu sa svojom garderobom. A za mišljenje
konzervativaca cvile mi jajca. Ne mogu da budem pristojan pred licemernim
ljudima, ne mogu da budem fin u društvu stoke s kostimima raznih boja, ne mogu
da ne psujem kad vidim nepravdu, ne mogu da ćutim i trpim dok gledam užas i
stradanja koja nam priređuju sva ta fina i uglađena gospoda s odelima i
kravatama. (Odela su sranje, kao i kravate. Stežu te i guše, u njima se ne
osećaš slobodno. Jebo ja život bez slobode!) Ne mogu nekom da kažem dobar dan
ako to zaista ne mislim. Kako da nekom kažem zdravo ako je taj neko govnjar? Ne
mogu. Ja nisam licemer. Zašto ja moram da skinem kapu kad ulazim u crkvu, a
manćar ne mora? Jel to njemu bog dozvolio taj luksuz? Ne želim to da radim a i
ne moram. Više ne idem u crkvu i neću ići u crkvu sve dok mantije ne prestanu
da lažu narod, dok ne prestanu da ga kradu, dok ne prestanu da prave trgovački
centar od crkava i manastira, i dok ne utuve sebi u glavu da nismo mi tu zbog
njih, već da su oni tu zbog nas. Oni moraju biti naše duhovne vođe, a ne
bankari koji nam uzimaju novce bez priznanice, bez kamate i bez prava na
povratak istog ukoliko nam se molitve ne ispune. Jebem ja i mantiju i molitvu
ako na kraju platim a dobijem samo jedno veliko ništa, da ne kažem jedan veliki
kurac. Postoji samo jedna molitva a to je „OČE NAŠ...“, i bog ceni samo duhovno
bogatstvo, dobrotu i vrline, a nikako materijalizam i lažne vernike. I neću da
se brijem ako mi se ne brije, i neću da vezujem pertle jer se mnogo komotnije
osećam u nevezanim patikama i uvek nosim dva broja veće patike, jer se moja
stopala u njima tako osećaju mnogo slobodnije, a sloboda je svrha života. Jebem
ja svezani život! To me podseća na lisice i zatvor, a to nije život nego
robija. Neću da se ženim zato što je neki imbecil rekao da to moram zbog
produžetka svoje vrste, zato što je to prirodno, zato što to tako treba... Neću
da moja žena bude mašina za štancovanje dece. Neću da se zajebem kao mnogi pre
mene što sad lupaju glavom o zid i u suzama ridaju, govoreći: zašto mi je sve
ovo trebalo. Brakovi pucaju na sve strane i to zbog najglupljih sitnica. Oženi
se čovek pa se razvede. Oženi se i drugi put, pa opet ista priča, pa treći, pa
četvrti put i na kraju plaća alimentaciju, srče stomakliju i proklinje
sopstveni život. I koji će meni kurac sve to? Da budem još jedna budala u masi
istih? Neka fala. I zašto da pravim decu? To je šatro normalno? Prirodni
proces, a? Malo morgen. Pa nisam ja sadista, bre! Da naštancujem par čeljadeta
pa da ih sutradan gledam kako se zlopate po ovoj maloumnoj Srbiji, po ovom
nakaznom Svetu? Ne želim. Ako se ikada i oženim, oženiću se devojkom koju volim
zato što je volim, a ne zato što je neko reko da tako treba. Ako i budem pravio
dacu, praviću ih kad za to budem imao uslova, kad znam da mogu da im pružim ono
što ja nisam imao. Neću da pravim decu zato što mi sistem tako nalaže, jer će
taj isti sistem celoga života mučiti moju decu, ako ih pre toga ne pošalje u
neki rat, a ja to neću da gledam, nit želim da učestvujem u tome. Ko hoće,
izvolte. Zašto nemam fejsbuk? Zato što je fejsbuk ispiranje mozga,
zatupljivanje mozga, ograničavanje duha, narušavanje privatnosti, gubljenje
vremena, a i nije zdravo. Tačka. Zašto ne gledam TV? Zato što tamo jedu govna,
seru govna, lažu narod, pričaju gluposti, imaju idiotske programe, emisije gde
opet jedu govna, seru govna, pa repriza svega navedenog, plus imam razloge koje
sam već naveo kod opcije fejsbuk. Zašto ne izlazim ko sav normalan svet? Zato
što ja nisam normalan. To je najjednostavniji odgovor, premda imam i hrpu
drugih razloga. Gadim se fensi kafića kojih je u Leskovcu sve više, povraća mi
se od diskoteka i klubova gde trešti turbo folk i ostala dizel kompanija,
nervira me pink generacija, nakurčeni klinci, nafurane klinke, mamini sinovi,
tatine ćerkice, ćelavi glavurdaneri s vratinama ko u vola, napucani bilmezi s
tesnim majčicama, nevine dronfulje koje bukvalno gole šetaju gradom, starkelje
lovatori u društvu sponzorušica, pedofili, kriminalci, psihijatri alkoholičari,
nakoksani doktori i umišljene doktorke itd. itd. Jednostavno se ne uklapam u tu
masu i neću tamo gde i svi. Hoću da budem slobodan i nezavistan i da idem tamo
gde mi prija, pa makar do kraja života ostao potpuno sam i neshvaćen. I neću da
ostavim cigarete! Pušenje možda jeste štetno po zdravlje (mada nisam primetio
da su moje bivše, koje su mi pušile, umrle zbog toga), ali sasvim sam siguran
da cigarete nisu štetnije od izduvnih gasova automobila i motora, nuklearnih
elektrana, fabrika s dimnjacima bez filtera za prečišćavanje, genetski
modifikovane hrane, raznoraznih namerno rasprostranjenih virusa, osiromašenog
uranijuma i ostalih još nepriznatih posledica onog bombardovanja 99. I mnogih
drugih razloga koji se uspešno prikrivaju. Dakle, jebe mi se za kulturu u
nekulturnom svetu. Jebe mi se za pristojnost u svetu laktaroša, secikesa,
lopova, kriminalaca, političara koji gledaju samo svoja dupeta i ostalih
slinavih govnjara. Jebe mi se za sistemska birokratska pravila, jebe mi se za
fiktivne društvene šablone, jebe mi se za modu i jebe mi se za sve one
„normalne“. Pišam se ja na vaše bontone, odela i kravate, i serem se na vaš
fejsbuk i televiziju. I što bi rekli momci iz Dubioze Kolektiv: „Zašto u ovoj
vukojebini sam ja odrasto, gde ne smeš reći da si drugačiji glasno, i zašto
ovdje oduvjek je bio zastoj? Ja ne razumijem to. Kako da ovde nikad nikom ništa
nije jasno, i sad nam je i gore nego ikad, da smo na vrjeme mislili sad ne bi
bilo kasno, ja ne razumijem to...“
- Ajd sad pljunite me svi, pa da nastavimo sa
razaranjem ono malo razuma što je ostalo u ovoj sjebanoj i prokletoj zemlji,
jer: „Spavaj, Srbijo, ne probudila se! Za tebe je bič, za tebe je čizma, za
tebe je smrt i strah! Uvek si pristajala za krvnikom svojim, kao naklana ovca
za kurjakom...“ - reče Vuk Drašković.
PS. - Posvećeno svima onima koji seru da sam
nekulturan.
PS. 2 - Ja bar umem da volim, a vas će ubiti
sopstvena mržnja.
PS. 3 - Hvala svima onima koji čitaju između
redova i shvataju poentu mojih tekstova. Njihov broj je možda mali, ali meni je
sasvim dovoljan, jer znam da tamo negde još uvek postoje LJUDI!!!
