Priviđenje

- Океј, Лесковац је мртав град. То изгледа само слепцима није јасно. Проблем је у томе што је слепаца превише. Коте се ко бубашвабе и ма колико се трудио да их истребиш, нећеш успети. Зато што су свугде, тамо су и где нису, и где мислиш да јесу - нису, и где мислиш да нису - јесу. Полажу своја јајашца на најскровитијим местима, тамо где људски ум не може да допре, тамо где се рађа зло, тамо у материји.

- Сви се питамо шта је то што у човеку потстиче зло. Одговор је једноставан: време. Време у човеку подстиче зло, тачније, недостатак времена. Сви знамо да је човек рођен мртав. Има свој век трајања, зато и кажем да је рођен мртав. Роди се, живи и умре. Неко умре пре, неко касније. Оног тренутка кад је настао живот настало је и време. Човек се одувек бојао да неће имати времена да постигне оно што је наумио, зато жури, зато трчи - јури време. Стално јури време и ако зна да га стићи никада неће. Зато што га је измислио управо човек. Измислио га је да би се тркао с њим. Унапред човек зна да ће битку с временом изгубити, јер време је непролазно, а човек јесте. Време траје, човек нестаје. У тој борби с временом човек рађа зло. Рађа зло зато што мисли да ће победити време, тачније, сумња да може победити време и онда га јури. Смишља шему, прави план, покушава, нада се, али му то никако не полази за руком. Срећа у несрећи је што постоје две врсте људи: они који знају да не могу победити време, то су они који стварају, и они који мисле да га победити могу, то су они који руше. Први су добри, други су зли. Ово је прича о другима, о злима...

- Време је новац - кажу хомосапијенси. Мисле да тиме изричу неку велику мудрост, а заправо само глођу говна. Време није новац, време није материја, материја смо ми, материја је све, а време је наша илузија.

- Плашећи се да не умру пре времена, они раде најморбидније ствари како би у свом кратком веку трајања, у свом малом и јадном животу постигли неки велики успех, нешто по чему ће их људи памтити. Питам се зашто људи желе да буду упамћени. Шта ће им то донети? Славу после смрти? Шта ће им слава кад су мртви, кад им кости труну под земљом, шта ће им? Не знам. У борби са временом, које су сами измислили, у борби за новцем, који су сами измислили, у борби за славом, коју су сами измислили они газе преко свега, преко принципа, преко начела, преко традиције, преко културе, преко лешева, преко живих људи, и то све раде само да би дошли до славе, моћи, пара. Потпуно небитних и неважних ствари, али они су их измислили и жуде за њима. Ко ће бити бољи, ко ће имати више. И тог трена рађа се зло. Једна просечна ствар, апсолутно небитна за опстанак човечанства постала је страховито јака сила. Данас је називају „седма светска сила“. Медији.

- Медији су једно од највећих трагедија човечанства. Кажу да су ту због нас, да би нас информисали о свему што се догађа у граду, у земљи, у европи, у свету, у свемиру... Да ли су заиста ту због нас? Наравно да не. Јер да јесу свој посао би радили као волонтери, радили би га без икакве накнаде, пружајући информације људима како би били у току са стварима. Међутим, ретко ко од њих преноси тачне информације. Углавном су то дезинформације, трачарења, празна наглабања и наклапања, и све то раде како би скренули, или заокупирали људски мозак, од оних много битнијих и важнијих ствари. А то често чине. Они су ту због новца, због популарности, због славе, због моћи. Наравно, нису сви исти. Као што постоје две врсте људи: добри и зли, тако постоје и две врсте новинара: добри и зли.

- У Лесковцу готово да и не постоје новинари, готово да и не постоје медији. То што они себе називају новинарима не значи да то стварно и јесу. У Лесковцу не постоје медији који се баве објективним информисањем, вероватно да и не знају шта то значи, а то је управо и граница која дели злог новинара од доброг. Добар новинар информише објективно и увек трага за истином, чак и кад му је глава у торби. Добар пример доброг новинара је Славко Ћурувија који је свој живот дао за истину и правду. Нажалост он више није са нама. Али живи у нама, јер је победио време. Није трчао за временом, већ за истином и правдом, није желео богатство, моћ, популарност, славу, а добио је, не богатство и популарност, већ славу и моћ. Славу, зато што је трагао за истином и правдом, а моћ, јер је победио време. И велик је, толико је велик да су његове убице наспрам његове величине толико сићушне и мале да су голим оком невидљиве, као једноћелијски микроорганизми. То је њихов пораз, али они га не виде зато што су слепци.

- Добар пример доброг новинара, односно, новинарке је и Бранкица Станковић. На сву срећу она је још увек жива. И она је борац за истину и правду и још за живота је победила време. Величанствено. Све даље речи су сувишне. Могу да се убијем покушавајући да нађем суперлативе да је опишем али нећу успети. Једноставно ћу јој скинути капу и одати респект.

- Ето такви новинари су потребни нашем Лесковцу, непристрасни и објективни трагачи за истином и правдом. Овде их ни лупом ни свећом не можеш наћи. Наши вајни новинарчићи би продали своје рођено дупе за двеста евра, чак и за мање. Они једноставно желе да буду виђени. Вероватно сте приматили да на сваким вестима свих наших лесковачких телевизија држачи камере хватају објективом тобожње новинаре из своје телевизијске редакције, а није ми јасно зашто. Место да информишу грађане о дешавањима у граду строго професионално и објективно, они то раде строго површно, веома траљаво, и експлицитно субјективно. Много је таквих примера. Пођимо рецимо од телевизије Студио МТ. Вероватно сте приметили да њихова камера изађе ван њихових просторија једном у четири месеца, направи неки шатро снимак и онда на том истом снимку, који гледамо сваког дана, додају нове вести. Најбољи пример за то је временска прогноза. Један те исти снимак кружи на екрану недељама, извештавајући о времену, а нису провалили да се годишња доба мењају. Тако се рецимо десило да у више наврата, слушамо о временским прогнозама за месец децембар, а снимак на тв-у је евидентно забележен у сред лета, јер се на њему виде људи у мајицама и шортсевима, или обратно, у сред лета зимски снимак. Изгледа да су се тотално погубили. То није смешно, то је трагично. Погледајте њихов снимак када извештавају о томе шта је тог и тог дана учинила ПУ у Лесковцу и видећете да се један те исти снимак врти већ читаву годину. Њихово немање културе огледа се и у полуписменим новинаркама које веома често праве тешке граматичке грешке док покушавају да своје одвратно ружне фаце што боље наместе у објектив и тако бар малкице ублаже сопствену габорност, несвесне да им то никако не иде од руке. Њихова нестручност огледа се и у томе што не знају шта значи објективно информисање. Они једноставно оду тамо куда их позову, нажврљају нешто на папирићу, неки мали део нечијег говора, онда то у студију модификују како им одговара и презентују јавности непотпуну информацију, или реченице извучене из контекста, или једноставно нажврљају неку потпуно небитну ствар, јер нису сконтали шта је говорник хтео да каже, јер нису довољно писмени да би то провалили и онда напишу само оно што су разумели, а разумели су готово ништа те су им стога вести стравично сиромашне и ужасно субјективне. Често се дешава да то буду и невести, јер од дана када су се вести догодиле па до дана када су емитоване прође минимум 48 сати, ако не и више, а то му онда дође као препричавање гласина, а не објективно информисање грађана. И још сијасет ствари хвали Студиу МТ, али и ово је сасвим довољно. Уколико прихвате ову моју добронамерну критику и исправе своје грешке, можда ћу, понављам, можда, размислити о томе да их назовем другачије, а до тада они су за мене само полуписмени полуновинари и јадна трчкарала која држе камере.

- О телевизији К-1 излишно је и трошити речи. То и није телевизија већ скуп неопаора и пургера. На њиховој гистро телевизији више се приказују емисије скинуте с других телевизија него њихове. Дал су их украли или не - само они знају. Они заправо и немају емисије. Цели њихов програм су једне те исте невести које се два дана врте на том каналу, затим једни те исти огласи који се месецима врте на том каналу, неке кљасте рекламе, и по који музички спот што мазну с ју тјуб-а илити you tube. И то је све. Значи леш.

- Телевизија Лесковац, о којој сам већ говорио, једна је од најодвратнијих телевизија у нашем граду. Првенствено због тога што је то телевизија која се слизала с влашћу. Личи ми на РТС из доба Милошевића.

- На тој телевизији су стално једни те исти људи, једна те иста лица која се стално смењују, кружећи од једне до друге врсте емисије. Једна водитељка је прво уређивала једну емисију, затим је читала вести, па се мотала ту покушавајући да ради неке интервијуе, наравно безуспешно, па се опет вратила да уређује неку емисију, па да води неку емисију, и тако све у круг, као и остала распала лица која себе називају новинарима.

- Једна од најсмешнијих ми је дефинитивно Звездана, мислим да се тако зове, ако сам погрешио нека ми опрости. Она је водила неку емисију, не могу да се сетим њеног назива, у којој је доводила разне госте, музичаре и тако то. Е сад, мора се признати да је све то била добра идеја, јер су неки од гостију били потпуно изопштени из јавности, а вредни су помена, зато што у Лесковцу влада дводеценијска епидемија турбо фолка, али је полуписмена водитељка жешће засрала јер није знала како да води емисију. Једном се толико занела својом шупљином у мозгу да беше заборавила питање које је поставила свом госту. Смејући се сама свом кретенизму она је од госта захтевала да је подсети шта га је питала како би могла да настави емисију. Очајно. Да не дужим даље, она једноставно нема појма о послу који обавља и не знам шта уопште тражи на телевизији у којој богами ради један дужи временски период. Водитељка која води програм временске прогнозе, не знам јој име, више се брине о томе како ће стати пред камерама, иако увек стаје у једној те истој пози, него како ће саопштити лесковчанима временску прогнозу за данас и сутра. Једна плавуша, ни њој не знам име, која је водила емисију „Плавушарије“, најидијотскији назив који сам икада чуо, довела је у студио полупијаног професора, који предаје на Вишој Економској, и с њим заједно вређала и понижавала припаднике ЛГБТ организације. Уз подсмех, пропагирала је говор мржње према тој мањини и за то није била кажњена од стране градских институција. Нити она, нити полупијани квази-професор који је експлицитно извређао припаднике другачије сексуалне оријентације. Тај вајни професор зове се Драгомир Радовановић, иако би му више приличило да се зове Недрагорат, написао је пар књига, а међу њима и једну књигу афоризама. Неке је сам створио а неке мазнуо од ко зна кога, стрпао у своје књижче и рекао да је он њихов творац. Не знам, историја ће показати. Та полупијана матора дртина је својим говором мржње, уз ватрену подршку плавуше-водитељке, подстицао и нагонио гледаоце да омрзну и отерају педере и лезбијке са простора Лесковца. Не знам зашто се истог тренутка нису огласиле надлежне институције да то спрече. Уставом и законом Србије је омогућено свим грађанима, без обзира на њихову боју коже, националност, вероисповест, сексуалну оријентацију или страначку опредељеност, да имају сва права на једнакост, на слободу мишљења, говора, кретања и сва остала права која су законом прописана. Међутим, изгледа ми да је то само тако на папиру наше „Демократске Србије“, а поготову „Демократског Лесковца“, јер у пракси се ти закони не примењују. Зато су и плавуша и квази-професор остали некажњени, а то изгледа може само на телевизији Лесковац. Па наравно кад је то градоначелникова телевизија. Иначе, професор Радовановић је надалеко познат корумпирани алкохоличар. Он је себи саградио велелепну вилу од пара студената из ВЕШ-а. Шестице, седмице, осмице крећу се на тржишту ВЕШ-а од 200 до 500 евра, а дипломе од 2 до 4.000 евра. Сем тога професор Радовановић је и чест гост у ресторану „Колиба“ у коме га одводе студенти или њихови родитељи, хране га и поје како би им овај поклонио оцену или завршио испит код неког другог професора или професорке. Веома је то широка и дубока тема, тако да ћу о корупцији на ВЕШ-у говорити другом приликом. Овде сам само напоменуо пар стварчица којима се бави тобожњи професор и вајни писац како бих представио грађанима Лесковца слику тог чемера који вређа друге док свој прљав веш скрива у хаустору свог костима. Корумпирани, прљави и покварени професор алкохоличар дозвољава себи да се назове нормалним човеком, штавише, презентује себе као високоморалну парадигму, док испод својих комуњарских ципела гази све оно што је већ одавно признато у свим демократски уређеним друштвима. Он је нормалан, а педери и лезбејке су поремећене и болесне особе које треба лечити или очистити из Лесковца, каже високоморална професорска парадигма, а у томе му је свесрдно помагала и водитељка „Плавушарије“. Питам се само где је РРА, где су хелсиншки одбори, где су наши одбори за људска права, где су наше институције, где су наши закони? И питам се зашто је ЛГБТ ћутао о свему томе? И шта причати даље о телевизији Лесковац. Ништа. Они су срамота за Лесковац, они су клоака, они су гамад, конзервативци и примитивци који једноставно не желе да се Лесковац интегрише у Србију и да се Србија интегрише у Европу. Они су неокомунисти који нас враћају у деведесете, у назад на нулу. Објективно информисање? То је за телевизију Лесковац метафизика. Њима, као и горе наведеним телевизијама, једноставно треба одузети лиценцу за рад. Отворити нове телевизије са стручним особљем које ће објективно и професионално информисати лесковчане. Другачије не можемо и не смемо, због садашњости, због будућности. (Dalje)

- Разградња под градом, ту Меско влада,

штеточина ровари град без гарда,

у чакшире говеђе дукате ставља,

поганим језиком речи раставља,

јер свака након њега смисао губи

кад је прожвака та мемла без ћуди.

Он стално куди и муда мрси,

док мрси за столом у време поста,

а вамо се фали како је верник,

и слави славе тај вечити грешник,

и мења странке и мења банке,

ћушка се свугде, безбели љаксе,

његова рука аспиратор за новце,

глође ко термит и вуче конце

над људима без мозга ко да су лутке,

оне дрвене, мале, са циркуске бине,

костими разних боја из дине у дине,

мењају их стално кад год им сине,

он држи дизгине и управља њиме,

а они подно њега љигави ко слине,

увуку се тамо где почива гужњак,

и све то због лове - судбина тужна.

Ал шта да им радиш, навика је чудо,

во је на челу, а за њиме крдо,

и руши и крши, јер то му је ћеф,

а крдо је слепо, не види блеф,

па лупе њушком о калдрму града

кад заврне славину неписмени балван,

свој заметне траг, а крдо страда,

шарада и ништа мање сем тога,

јер цело је крдо све мој до мога,

а њихов лидер у понор нас вуче,

скроз до доле где беда гуче.

И тако већ више од деценије две,

јер народ је такав заборавља све,

не памти дуго и то је тај грех,

па рађа се поново пех за пех.

Ех, пруго срушена јужна,

гладна и боса, гола и тужна,

стална ујдурма над тобом под тобом,

мучан је живот са том тегобом,

и нема му краја ни сад ни никад,

митом је закон заварао гад,

и све док се ђонобраз шета по улици,

неће се чути наши језиви крици,

дакле, путуј Европо, јер сами смо кривци...

- Кобац на трактору сишао је с планине,

скинут са омче, са себе збацио је чакшире,

одело њему стоји ко свињи руно овчије,

жуљају га ципеле, шта ћеш, навико на опанке.

Дошао на положај преко црте страначке,

сад чврсто из фотеље декретима попује,

просте реченице пред објективом камере,

лете ко гранате деструктивне размере,

да исиса фондове то су његове намере.

Градом владају лопови, тако номад наређује,

распродаје земљиште, распродаје плочнике,

чега год се дотакне претвара у згариште,

од централног парка направио паориште,

сада тамо кунтају затуцане наказе,

само једно пиће за малолетне фуфљаре,

довољно да скине се и своје тело покаже,

дилери и лопови тамо праве оргије,

разведене половњаче вребају из потаје,

а све под патронатом корумпиране мурије!

Новце је покрао, ништа од западне капије,

од пешачке зоне само осташе утопије,

по читавом граду коте се депоније,

лажи и обмане све копија до копије,

раскрснице, улице све су лошије и лошије,

семафори не раде, честе саобраћајке,

туче, пљачке, убице много се намножиле,

керови луталице многе људе прождрале,

шинтере имамо, ал немамо законе,

неписмене флегме базене нам отеле,

усољене пацове месара нам продаје,

насиља над женама постале пародије,

политичке сугестије за ширење наркоманије,

брутална истина коју пендрек вешто прикрије,

интелектуалци листом сврстани у парије,

белу кугу свети лекар решио да зипује,

место епова уз арије од кобца добио букагије,

а ти ме питаш шта ми је? Рећи ћу ти јасније!

Место демократије Лес је упо у реакције,

од силне донације народ запао у санкције,

па ко некад уз свеће трпимо рестрикције,

нема побуне ни акције, јер нас гризу фракције.

За неку ситну лову продале се гузице,

зато Лесковац тоне, ко Атлантида нестаје,

а Бољта се шири ко Бајазит стеже гајтане,

младост бежи преко, раке да не настане,

нове нам нахије граде неодахије,

радник гладан умире док богате се мантије,

скиптар неће метком већ хорсом да нас убије,

криминалци из скупштине, корумпиране судије,

дилери из мурије, хохштаплери с робије,

сви су део уније непотистичке фурије.

Овде нема правде због слепе Јустиције,

она слуша власт, јер тако јој пасује,

кобац прави бусије Лесковац да убије,

ово Голи Оток је, још нам хвале шусије,

наша тела исто су што и пробушене крнтије,

наше мртве душе требају локације,

за парцеле гробљанске прве смо муштерије,

бачени у подземље, смотани у саргије,

оно што смо живели биле су маштарије,

преварени писмом постали смо Урије.

Запалите свеће дуж лесковачке чаршије,

реквијем је спремио звер из вукојебине,

хвала за смрт менажеријо из скупштине,

хвала за сахрану, драги градоразорниче...

- Е, понекад ми стварно дође да пукнем од смеха,

кад гледам и слушам све те обичаје света,

толико ме голица да пуцка ми пета,

ја кезим се и вриштим од разних чудеса.

Ево, рецимо, свадбе, да кренем одатле,

то је јадан обред да мука ми кад дамгле,

у цркви кад круже и блеје ко овце,

а онај предатор с манћом вуче те конце,

прича небулозе и крсте се сви,

сви као верују у тој пијететској тишини,

и клањају се тако до земљице црне,

а на крају кум с младожењом лову пукне,

огромна сума то је за ова тешка времена,

ал не жале људи зарад црквених закона.

Па затим сав онај очај у општини,

кад кажу: „Да!“ - па крену аплаузи,

и сви су срећни, насмејани, ведри,

а испод те маске грозни и бедни,

склопили брак па пића су жедни,

сватови дрски рутом до кафане,

па крену да глођу од супе до сарме,

срамне врач-баке испаљују трач,

док говор држи неки уштиркани сват,

већ увелико мељу пакосним устима,

не маре што им то најближа родбина,

осмех на лицу, а у врећама храна,

џаба дошли да једу и пију, бадава,

није им доста, размишља глава

да колач и торту муну у салвету,

разне тетке и стрине да нанесу штету,

што већу том новом младом брачном пару.

За поклон и миксер, и шерпе, и лонци,

само да једу и пију ти шатро гости,

а све им преко курца и сврбе их кости

од жучи што желе том новом браку,

да траје што мање, да доживи раку,

жеље су ту, честитке и поздрави,

ал нико од њих искрено не прозбори,

да дошо је ту да једе и трача,

и попије све, док столом корача

погледом кум - прижељкује младу,

машта о њој док гњечи своју кару.

Онај тамо кретен већ балави пијан,

од црне муке своје наручује песму,

тужну и сетну за времена стара,

јер жар и бол муку му ствара,

и други би песму, неку срећну, неку ведру,

па препирка настаје из смеха у дреку,

падне и по неки шамар, пукну и флаше,

и разбију се на комаде од празне главе,

некако се стиша и смири тај белај,

јер бидермајер лети па ето ти веслај,

девојче младо што желиш и ти,

ту исту свадбу да коначно доживиш,

и венчаницу и ону торту на три спрата,

с волом и кравом на врху колача,

јер бунду од нерца пјева пјеваљка,

наручио неки менталитет аграр,

шунд и кич накоћен ко плеве,

и дере и цвили док микрофон меље,

и тако до јутра док не склопе капке,

и уморни кући оду унатрашке,

а младожења и млада у брачни кревет,

рачунају рачун, нервоза их ждере,

трљају главу место да праве дете.

А сутра већ прва почиње свађа,

у заборав баца се заклетва дата,

она пред богом што беше тако света,

кад рекоше „Да“, обоје из места,

а зором већ пршти увреда тешка,

и тако у круг док развод се мрешка,

и чека на бум, чека на крај,

оне шараде што сјаше ко сјај.

Ево ни месец дана од тада није прошло,

а већ се до крвавог развода дошло,

и дели се имањце стечено на свадби,

и пре и после, ма ајде одаби!

Она млада већ с другим кара се дуго,

младожења бивши општи са својом кумом,

распад система, поштовања нема,

па ми реци после да не влада неман.

И питаш ме онда зашто се смејем,

и на обичаје те фанатично пљујем,

па погледај сам и кашће ти се само,

све је то лаж у времену, одавно

већ, само ти не схваташ, још увек не,

ал доће по тебе једном та замка,

кад уловљен будеш схватићеш да је варка,

и тек тада знаћеш зашто се смејем.

Открићу ти тајну: Сам човек глупост посеје!

Конташ, а? Видим да се и ти смејеш,

ал касно је сад, јер дубоко у томе венеш... (Dalje)

- Хоћу и ја да будем политичар,

да добијем онај имунитет,

да серем ко неки схоластичар,

и чувам само свог дупета интегритет.

 - Хоћу и ја да седнем у скупштину,

да куцкам поруке и чачкам нос,

и чим добијем прву прилику,

да створим аферу, рецимо: крос.

 - Хоћу и ја да лажем народ,

кад могу сви, могу и ја!

Од њиховог прихода да направим расход,

док они гладују ја да чешам јаја.

 - Хоћу да будем неки министар,

није битно какав, може и без портфеља,

само да ме у канцеларији чека фотеља,

све док не постанем дебео и стар.

 - Хоћу да пијан возим црни ауди,

да газим људе и шамарам новинаре,

да показујем кале и слободно прдим,

док чешљам осмех за камере.

 - Хоћу и ја да будем политичар,

да хушкам фанатике и изазивам неред,

да их зајебавам као саркастичар,

док свирам гитару и оправдавам бесвест.

 - Хоћу да седнем у своју резиденцију,

око мене зајебано обезбеђење,

док чекам да хорс пређе границу,

филистарима да поделим ордење.

 - Хоћу пред изборе да лажем масу,

реторички да им продам демагогију,

да их ложим ко магарце у трансу,

док им од живота правим пародију.

 - Хоћу да упаднем у проевропски трип,

да мењам странке као чарапе,

од Србије да направим зип,

у мраку да једу говна и сањаре.

 - Хоћу и ја да будем политичар,

видим да није тешка работа,

умем да глумим, оштар сам критичар,

и тако у круг све до потопа.

 - Гласај за мене Србијо,

ја кроз гована могу да те провучем,

ако се неко буде случајно бунио,

пендреком ћу да га претучем. (Dalje)

- Ovom prilikom bih hteo da se izvinim gosn Boljti zbog toga što sam ga prekrstio. On se zapravo zove Slobodan, to je njegovo pravo ime, ali slobodan može biti tek kad litne s vlasti, jer nam ič nije potreban. Elem, ja sam lično prekrstio vajnog grndonačelniksa, dao mu, iz milošte, ime Dragan, samo zato što je on veoma "drag" nama leskovčanima. A naročito je drag svojim bivolima. Eto zbog toga je išlo Dragan, a ne Slobodan.

 - Dakle, Slobodane Kociću Boljto iliti Bojto, nema više vi. Jednostavno, daj ostavku, striktno neopozivu i momentalnu, jer Leskovac više nema krvi da te trpi, jer do sledećih izbora ima još mnogo meseci, a to je previše dana za tvoje lepljive prste, to je previše sata za nas gladne leskovčane, to je previše minuta za nas bez krova nad glavom leskovčane, to je previše sekundi za veterane rata, za redove ojađenih građana ispred opštine, za gole i bose koji su ostali bez posla i bez isplaćenih zaostalih plata koje su pošteno zaradili (to dokazuju i pečatirane sudske presude), za abnormalno nenormalno ogromni broj nezaposlenih... koji po ovoj hladnoći čekaju da ti klikneš na dugme i baciš im mrvice za koje te mole. Iz poriva sebični, iz nepravde neosporivi, iz vukojebine nepozvani, iz kuće nekulturni, iz vaspitanja nevaspitani... JUST GO AWAY!!!More... - PS. - One što si zaposlio preko svoje stranke, biće najureni!

 - PS. 2 - U ime onih koji nemaju muda da ti u lice kažu sve ono što misle, ja ću ti reći. Možete, DS, i ti, skupa sa svojom bagrom, da pretite i proganjate građane Leskovca, ali znaj da ima mnogo nas, s falusom od čelika, da ti indiskretno kažemo: NE! Gubi se! Odlazi!

 - PS. 3 - Možeš da pošalješ one tvoje bilmeze da me prebiju, možeš i da pucaš u mene, ali to neće sprečiti tvoj odlazak sa trona, to neće sprečiti promene u Leskovcu. Neka me i ne bude, samo da je moj Leskovac slobodan. Da bude slobodan od tebe Slobodane-Dragane i od tvojih nitkova. Revolucija kreće... a tek je počelo...

- Уваљао сам се синоћ на гајби своје веома добре пријатељице. Она, а то морам да подвучем, не припада ниједној странци (не може да нађе поштену) али прати политику земље, па чак и региона (вероватно због рођака које има у Хрватској, БиХ, републици Српској). Елем, циркали смо вопс, играли шах, на рачунару Атомско склониште, лагано, тихо... Хтели смо да се мало опустимо и разговарамо о неким нашим приватним стварима, да се мало насмејемо и бар на трен, бар на једно вече заборавимо наше проклете судбине, наш мртав град, на беду, јад и страдање нашег Лесковца. Покушали смо, али нисмо успели. У томе су нас омели пијани балавци који су се пребијали пред њеном зградом. Зашто? Не знам. Из њиховог мумлања, хистеричног арлаукања и језивог беса, док су се међусобно макљали, нисам успео да схватим узрок избијања њиховог сукоба. То је трајало неких десетак минута, а онда су се уз претње и псовке, које су упућивали једни другима, полако повлачили свако својим путем, уз стереотипно обећање да ће једни другима јебати матер кад се следећи пут буду срели. У току њиховог међусобног пребијања полиција се, наравно, није појавила. Дошли су тек кад више ту никог није било. Нису се чак ни потрудили да извуку своја дупета из мупа, само су подручје прелетели погледом, а онда наставили лагано да се возикају улицама града. Као, одржавају ред и мир. Заболе их да излазе из топлог мупа у хладни Лесковац. Страшно.

- Након овог инцидента, моја пријатељица и ја, више нисмо могли на миру да уживамо у нашем малопређашњем трипу (баш тада се провртела песма „Рађају се нова дјеца“, одмах за њом „Не цвикај генерацијо“). Ћутали смо. Мене су стихови најежили, згужвали ме и вратили у мој константни песимизам. (Јеби га). Она у контемплацији, са сузом у оку, оном сузом која ти посече срце кад год је угледаш. Јебем ти живот! Моро сам да је вадим из тог трипа, како њу тако и себе. И тако (да скратим патетисање) реч по реч кренули интензивно да разговарамо о политичкој ситуацији у граду. Морам признати мојој омиљеној теми. Одмах сам децидирано тврдио да је за сав овај крш и лом по граду крив градоначелник Лесковца. Моја пријатељица се на то успротивила рекавши да за то није крив градоначелник, већ неспособна полиција. Ја сам оштро реплицирао, одговоривши јој да је градоначелник одговоран за све што се догађа у нашем граду и да је, на крају крајева, он тај који управља полицијом, што је и доказао више пута. Хладноћа је полако гутала Лес, мрак је брзо прекрио мој живот...

- Драган Коцић, познатији као Бољта, припадник је Демократске странке која се тренутно налази у владајућој коалицији. Створио се ни од куда, скинут с конопчета и из неке вукојебине стављен на трактор, на коме је поносно дојахао у наш град, и постављен за градоначелника. Како и на који начин заиста нисам паметан да одговорим. Али то је мање важно. Оно што сам заправо желео да кажем је то да се тај нестручни и неписмени кобац обрушио на наш град и то тако што се слизао с менажеријом из Г17+ и црвеном багром свима нама добро знаних комуниста под заставом СПС-а, који су се сада шатро проевропски орјентисали. Против те црвене багре, против тих комуњара, против тих лопова који су од 90. кренули да харају Лесковцем, борили смо се десет година. Десет предугих година. И када смо таман помислили да смо их коначно свргнули са власти десио се неочекивани обрт. Та багра, која данас по правди треба да гули решетке затвора, вратила се на власт и то поноснија но икада пре. Питам себе како је могуће да се десет јебено предугих година бориш против криминалаца и убица, подржаваш демократију и надаш се да ће коначно, када демократија уплови у наш град, с њом стићи и пролеће и коначно нам сванути, а на крају дочекаш да се баш то пролеће, за које си дао и крв, и сузе, и зној, а многи и своје животе, претвори у најоштрију зиму која је икада опасала Лесковац. Та Демократска странка је пљунула на све нас и удружила се с нашим највећим непријатељима, с нашим џелатима. Заборавиле су демократе да су то били и њихови џелати, заборавили и то само због фотеље. Због усране функције, због власти. Они су изгледа заборавили, не и ја. И схватио сам: „Власт је најопаснија дрога!“ Ко се једном на њу навуче веома тешко се са ње скида, или се никада не скине. Заувек остане зависник. Баш тај пример су нам демонстрирале и демократе. И то не само на локалном, већ и на републичком нивоу. Катастрофа.

- За све време свог мандата, градоначелника Лесковца, Бољта није учинио ништа за наш град, али апсолутно ништа. Гради неке клацкалице, за које тврди да су мобилијари, некој гладној деци по селима у околини Лесковца. Не знам дал им се руга, дал их подјебава? Шта им то ради? Гладној, голој и босој деци, чији родитељи пребијају кичму како би их одхранили и одшколовали, господин Бољта уместо да олакша тако што ће њиховим родитељима обезбедити посао на коме ће имати плату достојну човека у 21. веку, место да им омогући боље и ефикасније школовање, савременије здравство, место да их нахрани и обуче, он им поклања клацкалице од дрвета. То стварно изгледа као да им се руга, као да им је рекао: Ево вам клацкалице па их глођите. Једите их, облачите се њима, преживите помоћу њих, јер то је демократија, јер до сад их нисте имали, па ево вам их сада.

- Где ли му је памет? - питам самог себе.

- Да их је мени поклонио истог тренутка бих му их забо у оне његове кљакаве ножице, а ону његову кобац фацурину бих му нагурао у тај његов „мобилијар“ па нек се слика с њим за новине. Кад већ човек воли да се слика. Он је иначе надалеко познат по томе. Стално вуче оне полу-новинарчиће са собом, даје им неке бесмислене изјаве и слика се, упорно гурајући ону његови сировина фацу у екран телевизије Лесковац. Нарочито ње, јер се та вајна телевизија, са својим неспособним и неписменим и уредницима и новинарима и водитељима и шта већ, слизала с њим па сад заједно поносно оргијају по нашем граду. И друге телевизије му се увлаче, али ова некако највише. У брутално сиромашним вестима, које личе на све само не на вести, делују као неки бугарски циркус, господин Коцић заузима највише простора. Стално је тамо присутан и стално кења како он све ради за Лесковац. Повраћа ми се од његових идиотских изјава и стварно ми није јасно шта је он то толико учинио за Лесковац те се толико хвали. Колико ја знам све што је учинио било је - потоп. Лично је он, тај дрљави планински лижисахан, и то баш на телевизији Лесковац, дао изјаву у којој је на сав глас хвалио и до небеса уздизао Нешу Експерта зато што је овај отворио неку радњицу и у њој запослио двадесетак људи. Тада је Бољта рекао да су нама баш такви људи потребни, такви који улажу у наш град и који запошљавају наше људе. То за „наше људе“ лепо је рекао, штавише истинито, јер и запослио је своје људе, као што их свуда немилице запошљава. Та цепаница с полудисперзијом у глави хвали тог Нешу Експерта и тврди како су нама потребни баш такви људи и да ће нас баш они извући из гована у којима смо дебело и дубоко залегли, боље рећи потонули. Па ако је тај балван од градоначелника заборавио ко је Неша Експерт, ја, бре, нисам и никада нећу! Тај Неша је најнеписменији ћуран у овом граду, сем тога он је и велика вуцибатина. Баш бих волео да наши брижни тужиоци и судије испитају одакле том Неши толики капитал. Он јесте експерт, али за махинације уз помоћ којих је и дошао до толиког капитала. Био је клошар, обичан пикавац, а сада не зна шта има. Па како то одједном? Није одједном. Годинама је тај термит роварио темеље овог града, прихефтавајући се свакој власти, и на крају је згрнуо огромно богатство и поотварао те његове радње да убира приход од празних џепова грађана Лесковца. Ето вам полицијо, тужилаштво, судије и остали па преиспитајте случај „Експерт“ и објавите како је Неша стекао капитал. Хоћете ли? Тешко. Мунуће вам Неша, као и до сада, који еврић и ви ћете ваше корумпиране гузице подмазати тим митом, а нама ћете увалити ону стару шатру: „Све је по пропису.“ Да, како да не.

- Вајни градоначелник, коме трбушина испада из кошуље док несигурно гаца оним својим кљакавим ногицама, хитајући на сликање и снимање, учинио је још нешто за наш град. Нешто од чега сам се згрозио и ужаснуо. Промовисао је надобудног силеџију, хулигана и батинаша у директора спортског центра Дубочица. Александар Ђуровић је од локалног батинаша и џаболебароша именован, и то лично од госим Бољте, за сакупљача пара од спортског центра, који су годинама градили наши очеви и мајке. Те новце ће наравно поделити они, међусобом, а даће и осталим коалиционим партнерима њихов део од наших пара. Чекали смо на тај базен годинама да би на крају плаћали папрену цену улазница неком неписменом џаболебоњи. Тај исти џаболебоња има своју приватну агенцију „Ђуровић security“ сачињену од локалних дилера дроге, бивших робијаша, хулигана и осталих набилдованих мудоња с досијеима дебелим ко Вујаклијин лексикон. Жао ми је што великог Милана Вујаклију сврставам међу ову гамад, тачније, не сврставам већ убацујем, поређења ради, његов дебели лексикон страних речи и израза с исто тако дебелим досијеима Ђуровићевих припадника за разна недела која су починили, која чине, и која ће чинити, јер им је то омогућио лично наш градоначелник и то на тај начин што је Александра Ћуровића окитио плакетама и ордењем за његове заслуге којима је украсио наш град. Питам се само које су то заслуге? Избијени зуби младића пред дискотеком „АБЦ“? Масницама и подливима којима је даровао малолетнике у „Рупи“ или неком другом објекту који обезбеђује он и његова банда? Да ли смо заборавили инцидент на кошаркашкој утакмици у СПЦ-у Дубочица када је неко од његових мајмуна кренуо да се разрачуна с навијачима Здравља, популарним Blue Boys момцима, који су сасвим фер и коректно навијали на тој утакмици, а онда је добио и подршку полиције која је једва чекала да ускочи и крене с пребијањем, за шта су се веома добро специјализовали свих оних и ових година. Навијачи су се повлачили, покушавајући да смире полицију и укажу им на неспоразум, али глуви пендреци нису слушали. Пребијали су као помахнитали и богами пребили добар део навијача. Ја нисам заборавио. Нисам заборавио ни то, а нисам заборавио ни када им је Бољта, уручивши им ордења за њихове подебеле досијее, омогућио да даље наставе да раде то што су радили и до сада: да пребијају свакога ко им стане на пут, ко их само погледа, и то сасвим слободно, јер сада имају и заштиту полиције и дозволу градоначелника. Изгледа ми да госим Бољта прави своју личну армију кољача, баш као некад Слобо. И тешко да ће Лесковац угледати сунца зрак након оваквих поступака нашег кобца са трактора.

- Шта је још учинио наш драги градоначелник? Огребао је здрави асвалт дуж целог Булевара и још пар уличица, и пресвукао га новим, потпуно истим као и претходни, и опрао лову кроз ту шатро инвестицију. Опште је познато да се кроз изградњу путева најлакше крадуцкају новци, те је и наш Бољта Конопче, баш као некад Веља Илић, направио аферу, која је протекла апсолутно незапажено, јер је пре тога добро припремио терен и на време уклонио све могуће трагове, те тако не знам како да афери наденем име. Ајд нека буде афера „гребање“, без закукуљених назива, чисто да се зна на шта се конкретно односи.

- Док све ово пишем нешто гледам и размишљам. Па он уопште није глуп и наиван како сам ја помислио. Он је штавише веома, веома интелигентан и промућуран. Забија нам га суптилно у буљу сваког јебеног дана док нам се цинично кези in the face кроз објектив камере његове телевизије. Кажем његове зато што је преко свог компањона држи под чизмом црвене боје, а јавности се издаје да је жут од главе до пете. А шта ми радимо за све то време? Ћутимо. Ћутимо и чекамо, само не знам шта. Ваљда тај смак света 2012. па да лепо одемо сви у прекрасну материну. Пошто ћутимо и трпимо тог брђанина онда смо вероватно то и заслужили. Премда смо ми смак већ одавно доживели још 90. кад нас је карао Милошевић на републичком и његови клонови Гојко и Жмигавац на локалном нивоу. Изгледа да смо се на њега навикли те нам и не смета, а и шта може ново да нам донесе тај дугоочекивани смак света? Ништа што већ преживели нисмо. Да, навикли смо се.

- Шта је још учинио за наш сјебани град mister mayor? Ах да, саградија нам је мос! Рестаурирао је мост који од Трга револуције преко Ветернице води до главне Поште. Јест богами. Ала га је рестаурирао свака му част. Алал му качамак. А поред моста и око моста? Беда, крш, лом, депонија. Али добро, мост је леп, мора се признати. Што јес - јес. Но, да се ми лепо договоримо и то овако:

- Поштовани господине градоначелниче, хвала вам на мосту који сте нам рестаурирали. Заиста вам много хвала. И ево, предлажем да негде на мосту, и то на видљивом месту, уклешемо ваше име и презиме, као знак захвалности, али да нам се ви у то име реванширате и то тако што ћете поднети моменталну оставку на место градоначелника, без права на накнадно повлачење исте, и сместа отићи тамо одакле сте и дошли. Што се мене лично тиче можете слободно да се увучете у ону вашу омчу, само овога пута то урадите беспрекорно професионално и немојте да оманете. Ако сте се пак предомислили, у вези омче, онда само одите, негде далеко, далеко да вас моје очи више не гледају. И не враћајте се, молим вас. Оставите нас и наш град на миру, јер доста је било. Узели сте му шта сте могли, заситили се, надам се, и сад лепо покупите прње и марш на планину, брдо, у брлог, у где год одаберете. Широко вам поље и далеко вам лепа кућа.

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

 (Dalje)

  Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE - Мислио сам да ће после одласка Балканског касапина са власти, директ у Хаг где му и јесте било место, Србија и Лесковац коначно прогледати. Мислио сам да ће међународни суд правде осудити Милошевића за све злочине које је починио. И за распад Југославије, и за рат у Хрватској, и за рат у Босни, и за рат на Косову и Метохији, и за то што је пребијао, мучио, злостављао јадни, бедни, гладни и осакаћени народ у Србији. Али, десило се нешто сасвим  неочекивано.

- Мистер „Волим и ја вас“ зајебо је и Хаг, и Европу, и Свет, а богами и нас. Ајд што је зајебо остале, њима га и није нешто много накривио, али нама га је забо до крајника. Сви смо чекали да га осуде за сва најгора нељудска недела и да га затворе у чамионици бар на једно 50 година, минимум. Међутим, као што рекох, зајеба нас Слобо на најлукавији могући начин и то тако што је умро. Умро човек и то мртав ладан. И шта сад? Ником ништа. Мртвом човеку немож се суди. И тако је извуко своју злочиначку гузицу. Ето.

- Мислио сам да ће после петооктобарске револуције, после доласка демократије у Србији и Лесковцу бити препорода, да ћемо коначно дочекати ту дугоочекивану слободу, да ћемо коначно у миру моћи да маштамо, сањамо, мислимо, пишемо, говоримо, ходамо, да се смејемо и радујемо животу. Мислио сам да ћемо ући у ту Европску Унију, да ћемо ући у тај НАТО, да ћемо препородити економију, привреду, индустрију, да ће се стандард грађана подићи на ниво нормалног и достојног за један људски живот у 21. веку. Мислио сам... Али мислити и срати није исто. Хух... Јеби га...

- Бивши радикал, задриго и мастан Шешељев подрепаш, скинуо је старо и обукао ново рухо. На старом је била мајица са Шешељевим ликом и натпис: „Шешељ Српски херој“, и беџ, такође са Шешељевим ликом и натписом: „Слобода за Шешеља“. Сада је све то скинуо, бацио у канту и обукао ново одело. Ново одело сада се зове Српска напредна странка. (Напредна? Може ли радикал бити напредан? Хм... Не бих да прејудицирам, али...) На челу те квази-странке налазе се бивши шешељевци Томислав Николић и Александар Вучић. Гробар и његов покусни кунић су до јуче клицали пароле добро познате свима нама, али није згорег да се потсетимо. Било их је много, али ево пар њих: „Карловац-Карлобаг-Огулин-Вировитица“, „Велика Србија“, „Срби су небески народ“, „Концепт Велике Србије представља смисао постојања Српске радикалне странке“, и још много, много других сличних срања. А сада су се шатро препородили и окренули ка Европи. Нова проевропска надри-странка у Лесковцу је имала доста проблема. Разни радикали и радикалке борили су се за место шефа Српске напредне странке у Лесковцу. Након много перипетија ипак је изабран стари и искусни шешељевац Горан Цветановић. Тај термит који је годинама боравио у Шешељевом анусу, ту негде око простате, сада се завуко у други гужњак, нови, напредни, проевропски гужњак великог Српсог неонацисте и расисте друга Николића. Задригли чачкач разних простата позвао је чету квази-новинарчића и трчкарала са камерама, стао испред јадне и бедне распале фонтане и онако промитиван и неписмен, зајапурен у лицу од силне масне хране коју свакодневно трпа у своју трбушину док лесковчани гладују већ пуних 30 година, дрзнуо се да критикује владајућу коалицију. Трабуњао је о томе како је могуће да у 21. веку Лесковац, као пети град по величини у Србији, нема једну најобичнију фонтану. Рекао је, ако је то уопште био говор, мени је то више личило на мумлање, да је владајућа коалиција обећала како ће санирати и пуштити у рад нашу велелепно бедну фонтану, али то није учинила у обећаном му року те је он изишао пред грађане Лесковца, наравно путем камера, да то свима нама предочи. (Сироти ми, јадни и слепи то рихтиг нисмо знали. Хвала му што нам је отворио очи.) Тај исти Цветановић је заборавио да та иста фонтана није радила ни у његовом мандату градоначелника илити председника општине, како се то тада звало. Заборавио је он, можда, али ја нисам. Тртљао је и како је владајућа коалиција обећала да ће окречити зграде у центру града, у Булевару, али да ни то обећање нису испунили, то јест јесу, али делимично, јер су окречили само лице зграде а позадина је остала онаква каква је и била - бедна. Тај исти Цветановић је такође заборавио да је током његове деспотске владавине по Лесковцу проблем тих зграда у Центру био још гори него што је данас. Он је заборавио, не и ја. Пенио је он још нешто, али се то његово мумлање чак ни на slow motion приказу разабрати не би могло. Затим је наставио са својом „напредном“ кампањом, овога пута тема је била „ЛЕГАС“ (градска аутобуска станица). Држао је критике и придике, у фазону: како је могуће да још увек пројекат Легас није завршен, како је то срамота, како то нема смисла, стално провлачећи кроз свој неговор патетичне и тривијалне фразе како он то све говори и ради за добробит и у корист грађана Лесковца, премда ниједног тренутка није поменуо да он и његови пулени имају епохалну идеју како да коначно заврше фамозни „ЛЕГАС“ пројекат. (Вероватно би га „одрадили“ само кад би се докопали власти, јер одрадили су они много тога док је мистер Цветановић био градоначелник у руху СРС-а, но не би му сметало ни да хендлује транге-франге у оделу СНС-а; јер ту разлике нема. Апсолутно.)

- Помислио је славни Меско да ће, променивши странку, променити и себе, помислио је да ће му лесковчани заборавити све оне махинације за време његовог мандатарења, помислио је и да ће се као проевропски оријентисан коначно научити да се правилно граматички изражава или да бар научи да разговетно артикулише то своје арлаукање. Помислио је, али се изгледа негде зајебо, јер, како каже стара српска изрека: „Вук длаку мења, али ћуд никада.“ Џаба њему све то сликање, снимање, критике, придике, курац-палац, јер знамо се Меско напредњаку, радикале, комунисто. Знамо се одлично. Али мене занима само једна ствар: Колико дуго још мисли да касапи, уништава и зластавља Лесковац? Изгледа да му је било мало оних десет година у комунистичком и ових десет у неокомунистичком периоду, па би вајни политичар још мало да сиса фондове, јер је и он чуо за кредите и донације из Европе, за кредите из ММФ-а, па би да се пришрафи и он ако може, да дода још коју нулу на свом рачуну, а то што ћемо те кредите ми морати да враћамо баш га величанствано заболе. Е мој заборављени граде, шта ти раде, ко ли ми те краде?

- Драге моје грађанке и драги моји грађани Лесковца, имаћете прилику да на следећим изборима, а надам се да ће их ускоро бити, гласате за особу за коју мислите да ће Лесковац извући из рушевина и вратити му бар трачак некадашњег сјаја, барем мало достојанства које је некада поседовао у свом скуту. (Да ли требам да вас подсећам да је Лесковац пре другог светског рата био једна од најразвијенијих општина у Србији, што се тиче трговине, индустрије, менталне хигијене и хигијене града уопште? Мислим да не. Ко зна - зна. Ко разуме - схватиће.) Молим вас да пре но што заокружите број с именом и презименом на гласачком листићу веома добро размислите пре него што учините нешто неразумно. Ваша је изборна воља за кога ћете гласати, то право даје вам устав и закон Србије, али добро пазите, јер ако којим случајем заокружите Горана Цветановића или било ког представника Српске напредне странке, забошћете нож у леђа Лесковцу и то до корице. Само знајте да овога пута из тела нашег града неће потећи црна крв, јер је и нема. Лесковац је одавно мртав и сасушен, и ако га прободете мачем СНС-а из њега ће само изаћи прах, а тај прах угушиће и оно мало беде што је остало од нашег Лесковца. Зато памет у главу и пажљиво бирајте. Нисам месија, али једно сигурно знам: СНС ће нас вратити у деведесете, а сви добро знамо како нам је тада било. Мислим да нико у овом граду не жели да се то проклето време врати, а ако се врати бићете криви ви који сте гласали за крвнике који су нас пљачкали, крали и пребијали годинама. Ако сте заборавили ви - ја нисам, и никада нећу! Меску је место у затвору, а не на улици и никако не у скупштини, јер ће тамо само наставити да лаје, као што је лајао годинама уназад.

- Доста је било! Ја више „нећу да ћутим“! 

  Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

 - Mali đavolčić sleteo u esade i kaže: “Ja sam mali đavolčić, imam mali koferčić i došao sam da kradem.“ Ovi ga odmah na aerodromu okrenu i kažu: „Ne možeš ovde da kradeš, idi u Englesku.“ Ode on u Englesku, no i tamo ista priča. Zatim ga Englezi posalju u Nemacku... trte-mrte, trte-mrte... Nemci mu kazu: „Ima jedna zemlja Srbija, tamo se krade, idi tamo.“ On sleti na aerodrom u Beogradu i kaže: „Ja sam mali đavolčić, imam… ma gde mi je koferčić, j***m vam mater lopovsku!“

- PS. - Da me iz Belog grada ne skontaju pogrešno, ovo se, u metaforičnoj formi, odnosi na političare, to jest kriminalce, pošto mu to sad isto dođe.  (Dalje)

 (Dalje)