Priviđenje

- Pogledajte na ju tjubu deo snimka koji sam uspeo da sačuvam. Da vas ne lažu novinari, da vas ne lažu političari, mater im jebem, da vas ne lažem ja... pogledajte sami i uverite se. Nažalost to je samo deo snimka jedva napravljen iz poznatih razloga. Otkucajte na ju tjubu: Dzipom na dete! Leskovac, Hemijska škola.

SPASIMO NAŠU DECU OD UBICA!!!

LESKOVAC (Beta) - Predsednik Okružnog suda u Leskovcu, Tomislav Ilić, rekao je da je posle mesec dana iz istražnog pritvora oslobođen bivši potpredsednik leskovačke opštine Krsta Stojanović. Predsednik suda demantovao je glasine da je zbog nesuglasica oko produženja Stojanovićevog pritvora s tog slučaja "pomeren" istražni sudija Nebojša Stojičić. Stojanović, koji je do pritvaranja predstavljao odborničku grupu koalicije SPS i JUL u skupštini, osumnjičen je za zloupotrebu službenog položaja na mestu bivšeg direktora zanatske zadruge "Vučje" iz Vučja. Sumnjalo se da je Stojanović nezakonito prisvojio 48.000 maraka i 60.000 litara dizel goriva. "Veće je procenilo da Stojanović ne može da utiče na vođenje istrage, jer se radi o dokazima koji su van njegovog domašaja", rekao je Ilić.

Ovo je samo jedna u nizu mahinacija koje je počinilo govedo Krsta Stojanović. On može sve. On je iznad zakona. On može da krade, on može da ubija, on može pijan da gazi decu po školskim dvorištima i niko mu ništa ne može. Niko mu ništa ne sme. On je taj pijani majmun koji je pregazio Milenu, devojčicu koja ima samo 18 godina. Milena je još uvek u teškom, kritičnom stanju...

Na televiziji Leskovac udarna vest bila je promo kampanja vladajuće koalicije. Asvaltirali su neki sokak od narodnih para a onda to prezentovali javnosti kako su oni dobri i pošteni i kako grade Leskovac. Pa druga vest, pa treća, pa peta i tek negde pri kraju pomenuli su kako je neko zgazio neku devojčicu. Bravo za televiziju Leskovac! Njima je važniji asvalt od ljudskog života, njima je važnije sve, a život osamnaestogodišnjakinje koju je pregazio Krsta Stojanović to nije bitno, ni televiziji, ni policiji, ni gradonačelniku... nikom, apsolutno nikom.

Slobodane Kociću, govedo jedno nesposobno, daj ostavku i idi u pičku materinu!

Panduri, majke vam ga korumpirane nabijem!

Šefe PU Leskovac, daj ostavku stoko!

Sudije, tužioci, ako imate makar i zrno savesti osudite govnara, lopova i ubicu Krstu Stojanovića!

Dačiću daj ostavku!

Majke vam ga svima nabijem lopovske! Ubice!

Pregazite i mene, ubijte i mene, uništite mi život! Šta je za vas ubice jedan život gore-dole. Krsta ima para, Krsta ima veze, Krsta može sve! Verovatno će ubiti i mene, ili će poslati svoje strojeve ubica i batinaša da me se reše,  ili će me onako pijan „slučajno“ pregaziti, a onda će reći: jao, izvini, nisam namerno. A vi ćete ga pustiti na slobodu da i dalje gazi decu Leskovca. Polako, ali sigurno nas ubijate, jednog po jednog. Ćuti glupi narode! Nek nas gaze, nek nas ubijaju, nek nas jebu...

Ćutite leskovčani, šta vas zabole patka za sve ovo, pička vam materina! Ćutite ako ste glupi, ili se dignite, pokažite zube, recite nešto, recite bilo šta! BILO ŠTA!!! OTERAJMO UBICE SA VLASTI!!!

UBICE!!! MATER VAM JEBEM SVIMA!!!

JEBEM TI DAN KAD SAM SE RODIO U OVOM PROKLETOM GRADU, U OVOJ PROKLETOJ ZEMLJI!!!

- Horor na ulicama Leskovca. Tako bih u najblažem smislu mogao da opišem katastrofalno brutalno sadistički postupak koji se dogodio dana 14.12.2011. godine oko 11:30h u dvorištu Hemijske škole "Božidar Đorđević Kukar", u zaboravljenom gradu koji se još uvek zove Leskovac.

- Rekli su mi da napišem "inspirisan događajem". Inspirisan? INSPIRISAN??? Dreknuo sam u sebi, a bogami i naglas, više puta. Nisam inspirisan, nikako, ja sam neshvaćen, besan, ljut, nervozan, sluđen, rastrojen zbog nerazumevanja mog opravdano buntovničkog stava. Sve ovo pišu prsti moga srca, moja ruka, ruka progonjenog disidenta koji više ne može i neće daćuti i trpi teror mediokriteta koji su na vlasti, ovakve ili onakve vrste,kao i opozicionih struktura, ovakve ili onakve vrste.

- Nikom ne pripadam! Moj život - moja stvar! I zato govorim kao građanin Leskovca, kao dete Leskovca, kao borac za mladost Leskovca koja nestaje. Kao rebel bez oružja koji ne odustaje i nikada neće!

- Zgrožen i zgađen, u najmanju ruku, krvavim horor prizorom koji mi se zbio pred očima, želim da kriknem na sav glas, da me čuje celi Svet, da je život u Leskovcu postao vredan koliko i kutija šibica...

- Leskovac, 14.12.2011.

- Lokacija: Hemijska škola, oko 11:30h.

- Pijani sisar, u nazovi čovekolikom obličju, za volanom preskupog crvenog dzipa marke "micubiši" registarskih oznaka LE-526-26, u preskupom odelu, bivši funkcioner JUL-a, bivši funkcioner leskovačke vlade do 2000 godine, Krsta Stojanović(72), napravio je jezivi haos u Vlajkovoj ulici. Vozio je, ako se to uopšte vožnjom nazvati može, neprimerenom brzinom, kako bi se oficijalno reklo, no ja bih reko drsko abnormalnom, preko 120 km/sat, i kosio sve pred sobom. Bez migavca pokušao je da obiđe zeleno motorno vozilo, popularni "Tamić", koji je dao migavac i krenuo u skretanje u ulici ispred Hemijske škole. Nije uspeo. Udario je "Tamić", međutim, nije se tu zaustavio, nastavio je kretanje dodavši gas. Zatim je potkačio još jedno vozilo koje se našlo na putu "uglednom građaninu", potom je naglo skrenuo ulevo, razbio betonsku ogradu Hemijske škole, pregazio devojčicu S.M.(18), udario prof. matematike Danijelu Rajković Jovanović, zakačio još jednog učenika Đ.N(19) i konačno se zaustavio na par metara od zida zgrade Hemijske škole. Tog trenutka par ljudi skupilo se oko pregažene devojčice u pokušaju da joj pruže pomoć. Odmah sam pozvao Hitnu pomoć, premda je par očevidaca to već učinilo pre mene, i skočio da sklonim uspaničene ljude koji su pokušavali da nesretnicu sklone odatle. Jedva sam ih ubedio da ne pomeraju povređenu, koja je obilno krvarila, kako je još više ne bi povredili. Tada sam i ugledao njeno lice...

- Krvava, modra, zdrobljena... u šoku... Izgubljena u strahu od straha, van sebe, van sopstvenog razuma, sluđena, duhovno i fizički rasuta u komade... Njene oči nisu ispuštale suze, ali je njen nejasan vapaj, berovatno zbog polomqenih zuba i pocepanog jezika, proždirao moje srce. Devojka je nekoordinisano mlatarala rukama, jaukala: "Noga... Moja noga...", borila se sama za sopstveni život... Prišao sam joj, okrenuo je na bok, uhvatio za dlanove i čvrsto ih držao dok sam joj govorio onu stereotipnu frazu, ponavljajući je neprestano: "Ne brini... Biće sve okej..." Nešto u meni govorilo je da će biti sve okej i zvučalo mi je kao obećanje koje dajem nepoznatoj, ni živoj ni mrtvoj, devojci. Zvučalo je kao neka vrsta zaveta koji je odzvanjao u meni... Sad me progoni griža savesti jer sam dao obećanje-zavet, a ne znam ni u kakvom je stanju devojčica...

- Srećom te je Hitna stigla, čini mi se, brzo, lekari su obavili svoje, premestili devojčicu u ambulantna kola, a za sve to vreme devojčica je čvrsto stezala moje šake i pogledom me molila za pomoć... Vrata ambulantnih kola su se zatvorila, kola su krenula, a ja sam, sav umrljan krvlju, nepomično stajao...

- Nakon par trenutaka sam se vratio sebi, mašio se za kamericu i pokušao da usnimim naalkoholisanog kvazi vozača, njegovo vozilo i sav onaj haos koje je to govedo napravilo, kako bih dokumentovao celokupni stravično užasni događaj. Međutim, u tome me je uspešno omela naša "demokratska policija.Gurali su me, vređali, pretili da će mi oduzeti kamericu i razbiti je u paramparčad, ako nastavim sa snimanjem. Uspešno su me odgurali sa mesta događaja, jedno dvadesetak metara od istog, kako bi me onemogućili u mojoj nameri da nastavim sa snimanjem žive, ali tragi-surove istine.

- Da ne dužim. Otišao sam do urgentnog da se uverim u trenutno stanje devojčice. Tamo su mi rekli da su je hospitalizovali, pružili prvu pomoć, šta već, ali da zbog prevelikih, to jest preteških povreda, unutrašnjeg krvarenja, moraju hitno da je prebace u Klinički centar Niš, što su i učinili par minuta kasnije.

- Samo par sekundi nakon toga u dvorište Bolnice upala su dva policijska vozila. Policija je očigledno tražila moj snimak, u to su me uverili njihovi arogantni pogledi upućeni meni, otvaranje vrata njihovih vozila, i pokušaj da uhvate mene i tako mi otmu snimak a verovatno i da me malo istabaju. Ne bi im bilo prvi put. Nekako sam uspeo da pobegnem, preko ograde, i tako spasim snimak.

- Molim se Bogu za život devojčice, molim tužilaštvo da adekvatno, odnosno najstrožom kaznom, predviđenu za to delo, kazni zločinca, molim gradske vlasti da već jednom zakon na papiru sprovedu u delo i da se zaštite naša deca. Zato što su oni naša mladost, zato što su oni naša sadašnjost, zato što su oni naša budućnost, zato što život mora da se vrednuje kao život, a ne kao kutija šibica. PREKLINJEM VAS, SPASITE DECU LESKOVCA!

- Још само један мајушни тренутак,

и јадна ће душа пронаћи свој кутак,

слика живота пред очима се слама,

у мислима тутњи бука и галама,

о зидове лупа грчевита мука,

звук што нико не чује

док дрхти несрећна рука.

Хвата се за окно, топло и бело,

крупне грашке зноја обливају чело,

поглед се спушта ма колко да се диже,

све до данце доле

где смрт поносно гмиже.

Конфузија у глави, кичму гризе језа,

задњи глас разума исчезе кроз бездан,

скице сећања последњи пут лете,

шкрипа врата, уплашен поглед и дете,

била је само дете, тог часа, тог трена,

после пар минута постала је мртва сена.

Безвредан, развратан, дрзак и бедан,

над сићушним телом урлала је неман,

борила се душа колко је била кадра,

премда слабашно тело не издржа

због немоћног гарда.

Цепала је све у њој та свирепа животиња,

ко крволочна звер кидала је скотина,

болни јецај судара се са сузама,

неми шапат моли ал се нико не одазива!

Вришти слика, прва причест,

у невино бисерним сузама

над којима отац прави инцест!

Згужвана слика сломљеног живота,

душа окована тамницом - гуши је срамота,

шест месеци робија у проклето хладној соби,

гноје ране, нема краја, сећање се увек роди.

Дванаест година, бела хаљина анђела,

још само два корака за коначни лет слободи,

хук у венама и последња жеља,

срце лупа, тело дрхти, ал челична воља јака,

замах крила, секунде две, и слободу хвата шака...

- Које се то чудо крило под земљом,

кад је неко потего за надземном стабљиком,

кад је корен повуко шта је то из земље потекло?

- Тренутак живота и смрти заувек спојен у јауку,

хладна новембарска ноћ вуче их у јаругу,

ране крваре на табану, тама прекрила је лица,

нечујни кораци одјекују рутом до Славника,

давно прошла је битка, ал не и Озне чистка,

Пуста река памти колоне невиних мученика.

У очима му суза, он предосећа свој крај,

ал не издржа душа, испусти песму кроз вапај:

„Ноћ, тамна ноћ. Ноћ, дуга ноћ...“

Кораци су тешки, тешки као олово,

они иду напред, ал кундак удара их поново,

сатерани уза зид један до другога,

преко пута њих плотун одјекну од крвника,

све што оста иза њих биле су плитке раке,

из којих осташе да вире мртве ноге и шаке.

- У хладном казамату подрумске просторије,

кога да одабере официр Озне шацује,

један шут у ногу - знак за ликвидацију,

припремање пошиљке за нову егзекуцију,

као да су џакови а не људски животи у питању,

преко дана сви су ту, ујутру већ нестану,

а реке крви потеку на непознатом стратишту.

Згужвани ко сардине, због тесног простора,

где вашке их гризу и нема довољно ваздуха,

у страху од стрељања шапуће чета уздаха,

немиран због смрти која му се ближи,

неправедно осуђен а не може да вришти,

прсти му се тресу и он почиње да паничи,

заробљеника до себе храбри доктор бодрио,

да смири га потпуно узалуд се трудио,

јер зором је схватио да без њега је остао.

Ко их је то проклео? Због чега их оробио?

Нису знали одговоре, очај их је дробио.

Бесан на себе и све што је преживео,

потпуковник солунски руком груди лупио:

„Пуцајте! Шта чекате?“ - гласно џелатима рекао.

- У магацину вучје коже, у штали шаторске казне,

дреновом мотком пребијала је рука Озне,

поломљена ребра, руке, ноге, вилице

невиних жртава, нису признале кривице,

јер починили их нису, ал платили јесу,

тамо доле крај потока на Церничкој кривини,

мртве душе мученика још увек се тресу,

те ноћи небо је плакало јер је знало да су невини,

а објаве су причале да у Сибиру копају руде,

док су кости несретника трунуле у сред родне груде.

- Треси се земљо, нек се чује истина гола,

казамат комуњара била је Пољопривредна школа!

Мемљиви и црни подруми саткани од бола,

крију мрачне тајне у зидовима цигала,

ех, кад би само цигла причати могла,

да открије ужас и вапаје телеса изнемогла.

И Ветер жути што крај стратишта протиче,

чува у свом кориту те језиве приче,

све судбине исте, једна на другу личе,

а кад пажљиво ослушнеш шуштање реке,

схватићеш да то вода кроз ехо испушта крике,

од хорора и страдања сама свој ток гужва,

њена деца су мртва зато је и она тужна,

па се грчи и прска јер би желела да призна,

да видла је злочин, ал да говори не зна...

- Пре подне у некој бачви, а ноћу у слами и сену,

мрцварио себе краљев официр тако на смену,

и тако дан за даном у страху од страха,

док није доживео крај сопственог краха,

ни триста потписа радника није спасло мрака,

честитог човека ког прогута крвава рука,

грешног и преког суда „партизанских јунака“,

а маленом детету тога „народног непријатеља“,

дадоше неку стару изоловану мета-клупу,

да је нон-стоп држе под титоистичку лупу,

испране очи деце „патриота и родољуба“.

- У судници Три девојке преки суд је судио,

онако преко попреко брзо је пресудио,

нису тражили разлоге, нит су имали доказе,

да било кога оптуже без претходне анализе,

ал то им није сметало да било кога угазе,

довољно је било да букачи заурлају:

„На смрт! На смрт!“ - плаћени да типују,

ко у средњем веку у арени да одлучују,

кога ће да черече, да муче, да убијају.

Као звери бесни, ко људождери крвави,

нису дали оптуженом ни да проговори,

брзо су их ређали, клеветали, вређали,

моткама пребијали, а потом их свезивали,

само чули су се кораци док су их одводили.

Око руку стеже конопац, кожу сече до крви,

лесковчани стари-млади као псета везани,

по мраку, ћутке, кољачи Озне су их терали,

погнутих глава преко Каспаровог моста,

у колони два по два мртви људи су ходали.

Нико да каже ни реч, унапред своју судбу зна,

бело лице ко креч, река је опет упамтила све,

на површини своје хаљине видла је њихове обрисе,

силуета што пролазе, на своје стратише одлазе,

и удар крвавих корака по дрвеним гредама,

Каспаров мост добро памти та времена,

бизарни кораци смрти по његовим венама,

још увек одзвањају у аорти боровог дрвета,

које је те крваве ноћи плакало за њиховим душама.

И Пуста река крвава за њима је плакала,

тог октобра-новембра добро је запамтила,

сва та лица одрана, сва та ребра сломљена,

што није прогутала јаруга река силом је однела.

И сада тихо заплаче кад се тога сети,

стравични дрхтај и јаук кроз мисли јој лети,

затегнуто уже у венама крв што леди,

скинути до голе коже несташе у јами,

ко зна колико стотина невиних заробљеника,

што осташе мртви негде између Магаша и Бојника.

- Да ли Лесковац памти ону жену што је рекла:

„Ту где су коњи стали - ту је људска крва пала!“

Коњи даље нису хтели, ал су наставили људи,

па кад то упоредиш, реци чија душа више вреди!?

Преорано, закопано да не виде се трагови,

по земљи песак, бетон, да прекрију се лешеви,

да не сазна нико никад да ту су им гробови,

црна земља јадна ћути, јер не уме да говори,

под њеним скутем леже кости а на њима окови.

А време чини своје па сећања тихо бледе,

старац на клупи седи на глави му власи седе,

дрхтавом руком кружи, упире прстом у мене,

ја гледам те очи снене, спрема се суза да крене,

последњом мрвом снаге стари је врати души,

тихим ме гласом моли да седнем на старој клупи,

кад седох крај њега кроз тело ми прођоше трнци,

нека ме туга сколи, а старац ни зинуо није,

и упитах јел му добро, шта то под капутом крије,

тад загледах мало боље и видех две жуте свеће,

стари ми даде једну, а другу узе за себе,

рече да нема ватре, ја шибицом палим обе,

и питам га шта му значе, старчев ме поглед грли,

с уздахом рече тихо: „Овде су моји мртви“.

Збуњеним оком гледам, гробова нигде нема,

улица, куће, кола, полако пада чудна тама,

свеће се нагло гасе, стари ми пружа папир,

на њему црна слова саткана ко од бола,

речи што крв ми леде, схватам да није машта,

иако нема свећа, ни клупе, нити старца,

улица сва од мрака, пуста, ни дашак ветра,

непомичан немо слушам ехо нечијих корака,

не видим нигде никога а све бруји од крикова,

у глави ми одзвања са папира порука:

- „Нема гробова наших дедова и отаца,

ова улица-тамница њихова је гробница,

Удба је слушала, а Озна убијала,

породице честите у црно је завила,

партизанска рука и мене је сустигла,

идеја комунизма Лесковац је срушила.“

- Папир је нестао ко и удар корака,

дал је био привид или гола истина,

старог више нема, нећу сазнати никада,

зашто сам баш ја причао са мртвима,

прогоне ме ноћима сузе невиних жртава,

мртве душе лутају дуж лесковачких друмова,

да се не забораве никада злочини комуниста.

- По архивама сам копао, неке књиге читао,

од особе до особе с истим питањем лутао,

и све записивао, полако танграм склапао,

ал много је тајни, много доказа је нестало,

премда сам схватио шта се ту догодило.

И зато настављам кораке, да се не заборави,

да заувек се упамти и никада не понови,

оно што су чинили комунистички робови,

ко таоци режима све су редом чистили,

очеве, мајке, браћу и сестре су побили,

пријатеље поклали, све су редом отели,

испрани мозгови Лесковац су убили.

Хитлера у свету листом сви су проклели,

за стравичне злочине заувек обележили,

а код нас у Србији оног Броза су славили,

у звезде га ковали и песме му певали,

овај српски менталитет тако брзо све заборави,

па се џелат Србије и дан данас слави.

У том свеопштем лудилу што се догодило,

много тога се загубило па се није дознало,

ал оно што је сигурно, архива је потврдила,

као и сведочења потомака жртава,

идеја комунизма била је погрешно схваћена,

није она скројена да би сиротиња боље живела,

већ да би рука црвена туђу имовину отела.

Све смишљено због власти, све је било због пара,

исто тако је и данас, то је сторија стара,

и никад неће престати - историја се понавља,

много година касније исто се проживљава.

- Ноћу често посетим те крваве улице,

нарочито ону између парка и Болнице,

ту задњи пут су виђени невини с крвавим лицем,

рутом до Бојника нестали код раскрснице,

ту су мајке плакале, сестре и удовице,

за онима што одоше да се никад не врате.

Па задрхтим сав кад у поноћ чујем јауке,

од некуд ветар донесе кукњаву и лелеке,

и ваздух ми понестане кад чујем језиве кораке,

и старца што ми шапуће: „Сине, не заборави поруке...“

                                  „Посвећено свим невиним жртвама комунистичког режима.“

          ПС. - Инспирисан књигом: Кућа доктора Данила

- Вучем ваљком преко зида

на ком остаје боја бела,

онако невина, онако чедна,

и њену причу зна само зидна равнина.

Прска кап ко знак у очима вида,

у позадини иде песма Марчела,

што осликава реалност да је Србија бедна,

а онда звони проклети телефон,

остављам посо и руком посежем за њега,

мој тешки корак оставља стопу у бетон,

онај хладан што слути да некога нема.

С друге стране жице јавља се кева,

и дрхтавим гласом каже да ме чека,

да пођем са њом, нешто до тебе,

као није ти добро, као нешто те гребе,

ја не разумем њене речи,

и не схватам причу и питам је опет:

„Шта мајко то причаш?“

Она гута кнедлу и онда ми каже:

„Твој чича је мртав и зато ми требаш...“

И онда ме шок стрефи ко стрела,

реч у грлу се кочи, стругање нерва.

Не, ја не верујем ником док не видим дела!

- Таблета за смирење што ми даде кева,

и убрзан ход и капија бела,

и двориште пуно људи погнутих глава,

у мојој глави ништа, зној цури са чела,

ал беше ми јасно да је то истина цела,

и очи се пуне, кану суза врела,

још једна, па још једна

док се ближим до твог тела,

дрхти ми корак и колено клеца,

на кревету тело бледога лица,

и твоје је знам, и видим, и гледам,

и знам да си ту, а опет те нема,

да поверујем у то нешто ми не да,

тај језиви трип што лети кроз мисли,

и коначно контам да више те немам.

И тело ти лежи бледо и хладно,

ја чучим крај тебе, додирујем те руком,

а сузе падају... и боли...

... боли проклето гадно...

- Плачем, а ћутим и дрхтим у себи,

мислима причам, а говорим теби,

и тражим твој осмех, ал нема га више,

онај осмех од свиле сад негде је тамо.

Па био је добар, о драги Боже!

И питам Тебе како то може,

да срце се удави испод коже,

како то вода ти напуни плућа,

и за секунд нестанеш, а не знаш куда...

Срце се стегло и тешко се дише,

сузе се коче и све је тише, и тише,

и шта да ти кажем мој једини стриче,

све риме су ништа наспрам твоје величине,

и сад све знаш, сад коначно све видиш,

и шта, и где, и како ти се чини?

Црно је знам, ал с њима си хтео да живиш,

те ситне душе - знаш на кога мислим.

Штета, штета што тек мртви све схватимо,

и так онда знамо шта треба да радимо,

ал онда је сувише касно,

јер таква је судбина, удара гадно,

и шта да ти кажем, шта,

сем оног последњег збогом,

можда сами, можда с богом,

и видимо се негде тамо,

где нема бола и оне тужне приче,

црне судбе што једна на другу личе,

тамо где нема суза, одласка без поздрава.

А до тада... нек теку сузе...

Извини што нисам био ту,

опрости ми, мој једини стриче...

- Равна линија на уснама, ја осмех нисам упознао,

све је била фикција, од стварности сам бежао,

да бих сузе прикрио поглед често спуштао,

кад се сетим старих дана нешто стегне ме у грудима,

опет гноји стара рана, прошлост враћа се у мислима,

некад шетали смо крајем са сновима у очима,

она клиначка надања, она дечија маштања,

на степеништу основне бајке су се котиле,

на зиду Колибрија оне све су се поломиле,

тад схватили смо стварност па нас убила реалност,

иза решетке живота заклана је младост.

Око нас се пуцало, варало и гинуло,

тама нас је прекрила, јутро није свануло,

све те ствари болесне, туче, пљачке, отмице,

гето, беда, глад, у срцу оставиле модрице,

а на души ожиљке, памтиће их сећање.

Све се редом рушило, негде нестајало, губило,

зло из потаје је вребало, родило се лудило,

на улици се нудило оно што нас убило.

Ја сам све изгубио, а није да нисам покушо,

на колена сам пао, па се опет придиго,

ал систем прави бусије, опет ме је саплео,

оног дана кад сам сазнао ко киша сам плакао,

кад су рекли да си отишо језик је занемео...

Ал није дуго требало да догоди се поново,

она иста сторија: „Још један је отишо...“

Црне вране крајем летеле, а за њима трагедија,

као Дракон крвава, жедна ко римљанска Фурија,

грехове Радничко испашта због система који убија,

кад гладна црева дотакнеш схватиш шта је робија.

- Решетке живота и даље ме прогоне,

од зида до зида бројим своје кораке,

ни неба, ни сунца, чујем само одјеке

корака што одлазе из ове закопане ћелије.

- Још једна генерација постала је жртва,

издала је држава, издала је црква,

стрелом градске мафије прободен је гркљан,

крв расута на плочнике коју кљује гавран.

Испод покрова лешеви, за њима нико не плаче,

чекају на укоп и постављање крстаче,

додир хладног ковчега у црној земљи почива,

запаљена свећа пребрзо догорева,

и још једна тамна ноћ овај град је прекрила.

Неће писати историја, нит књиге једна страница,

шта преживела је улица памтиће само сећања,

ал не задуго, јер неће бити поколења,

да с колена на колена сачува се истина.

На другове сећа ме и ова ноћ бесана,

неке узела је земља, неки труну иза зидина,

неки другују с иглом крај закрчених вена,

ал то није судбина, нит избор њихових немира,

то је рука система, мурија стоји иза злочина,

политика која убија, а влада аплаудира.

Не праштај им Боже, не праштај им молим те,

ако опростиш им злочине, наставиће клање,

ако не стигне их казна, направиће ново срање,

крвавим рукама нове ископаће гробове,

а то не могу да поднесем, та вечита страдања,

не могу Господе, због мојих мртвих другова.

- Време пролази брзо, ветар брише трагове,

ћошкови у крају крију Дантеове кругове,

ништа не памтиш дуго, моја јужна пруго,

моја суђена несрећо, моја суђена туго.

Сад неки нови клинци долазе,

видим крајем пролазе, урезују одразе,

мисле да одолеће а нижу само поразе,

носе палице и ножеве, ђоном крче пролазе.

Неки су сервилни кметови, неки фејсбук робови,

тела масом напуцали ал им празни мозгови,

једни гудру кљуцају, други алкоси опијени,

сви су као фрајери, зајебани мангупи,

а најбољег ортака за динар би продали,

филистарством задојени, тако су одгојени,

грехове поново родили, а врлине прогнали,

овде зора неће сванути све док владају злотвори,

мрак ће вечно владати јер су најбољи отишли.

Ово насеље је увело ко лишће у јесен,

и лед га је оробио, чисто као дезен,

све је на продају, све је изгубило смисао,

мене многи су проклели, ал ја их нисам издао,

само сам се склонио како не бих изгорео,

опрости ми Радничко, много сам те волео,

опрости те ортаци, нисам вас преболео.

- Кроз прозор гледам крај, и даље је чемерно,

од вене до вене поглед иде предано,

нека нек ми суде, није ме срамота,

боља је Голгота него ове решетке живота.

                                            "Посвећено мојим ортацима који су отишли заувек..."

- Četiri neprospavanih noći. Dobro to mi nije krivo, jer ja uglovnom noću ne spavam. Spavam samo u prvu smenu, druga i treća su rezervisane za moje slobodne aktivnosti. Slobodne su zato što sam šutnut na marginu, od strane lopovsko despotske vlasti (čitaj Leskovac) i od strane vlasti zvane sangvinokratija (čitaj Srbija), i tamo drsko degradiran. Ja sam degradirani marginalac. Neko bi reko da to nije moguće. A jel? E pa, moguće je. U Srbiji je sve moguće, a u Leskovcu tek. (Dalje)

- Американизација Србије се наставља. Све јаче, све жешће. Камере су свуда око нас и стално нас снимају, с тим што сада то више и не крију. Јасно нам стављају до знања да нас нечија зеница у стопу прати, али по закону, легализовано. Закон каже да мораш да му покажеш своје гаће. И ми показујемо. Закон каже да морамо да га примимо, до краја. И ми га примамо. Секс и град. Сексају нас сваког дана, али је град далеко од нас. Забранили су пљуге. Законски су одредили тачна места на којима можеш да их конзумираш. Овде можеш, овде не можеш, ако не слушаш - следи казна, папрена. Ми пушачи постали смо деградирани, а политичари и даље кењају како је све то демократија. Изгледа да су негде побркали лончиће. Забранили су конзумирање цигарета скоро свугде, али их и даље производе, и абнормално поскупљују. Ко ли је овде луд? Политичари, или ми, народ? Биће да смо ми. Ми, јер им све то олако допуштамо. Они нас газе а ми тражимо још. Цигарете су опасне по здравље, а нуклеарне електране нису. Цигарете су опасне по здравље, а генетски модификована храна није. Цигарете су опасне по здравље, а аутомобили који из себе избацују отров нису. Цигарете су опасне, инфлација није, цигарете су опасне, компијутери нису, цигарете су опасне, ратови нису. Само ћути народе и климај главом, само трпи народе и климај главом.

- Слон стао мраву на кичму, само један трзај дели га од краја, само један покрет и мрав је мртав. Пита слон мрава: Јесам ли ти тежак мраве? А мрав одговара: Не, друже шефе. Не постоји друштвено уређење које одговара народу, постоји само друштвено уређење које одговара властима. Нит је некад постојало, нити ће икада постојати. Такав је живот, уживају само појединци, остали се злопате. Амери ни проблеме у својој земљи нису рашчистили, али зато нас успешно рашчишћавају. И шта сад? Ништа. Раширимо народе своје чмарове, сви скупа, и примимо га до краја, сви скупа. Амин.

- Једино што ми преостаје је да продам све што имам и одем одавде што пре и што даље. Продаћу стан, ауто и скутер. За све то могу да покупим 30 сома евра. С тим парама запалићу негде. Наћи ће се ваљда пар квадрата слободне земље и за мене, парче неба, и парче сунца. Не треба ми ништа више. Да. Учинићу то. Требао сам то још и раније да учиним, ал шта сад. Шта је - ту је. Боље икад него никад. Многи су отишли пре мене, зајебали и Лесковац и Србију. И шта им хвали? Ништа. И што бих ја сад ту нешто глумио мудоњу и курчио се? Да бих умро заједно са Лесковцем? Да бих умро заједно са Србијом? Нема потребе. Умреће они и без мене. Том трасом су кренули одавно, а последњих 25 година су додали гас. Не попуштају папучицу. Незадрживо срљају у смрт. Можда и Србија и Лесковац имају више живота па се зато и зајебавају. Ја немам. Ја имам само један. И зашто бих га поклонио граду који ме убио? Зашто бих га поклонио земљи која ме убила? Оће неко можда да ми каже хвала? Неће. Никад ником нису рекли па неће ни мени. А и не треба ми њихово хвала. Радије ћу парче свог живота проживети негде другде. Слободан и сам. Што је од мене, доста је. Дао сам 27 година живота и свом граду и својој земљи, а све што сам добио за узврат била је карина у чмар и маљ у мозак. Е па, доста је. Продаћу све што имам и палим. Палим куд ме ноге носе...

- Засветлео ми је моб и вратио ме натраг; извукао ме из бунара сопствених мисли у које се ја редовно давим. Порука од Кркија.

- „Сјебала нас инспекција. Дошла и све запленила. Све су нам отели, брате, све.“

- Шок. Десетоминутни. Кренула је судбина. У једној руци чучи јој маљ, у другој мачета. Не дозвољава ти ни да одабереш чиме ће да те сјебе. Она сама одлучује. Употребиће оба оружја. Прво те прободе мачетом, а онда те здроби маљем. Још ни јаукнуо ниси од убода, а већ ти се коске дробе од ударца зајебаног маља. Убод, ударац, убод, ударац, убод, ударац... Нема одмора.

- Враћам се из шока. Са стола сам покупио само кључеве од голфа и сјурио се низ степенице. Улетео сам у ауто и одлетео до бункера. А он јадан готово празан. Ко да га је оркан прогутао. Остала само пластика; за њу смо једино имали папире. Урке и Крки седе на столицама, поглед им прилепљен за бетон, цигарете горе у прстима. Очајање. Не виде ме. Нисам хтео да улазим у бункер. Удаљавао сам се од њега унатрашке. Дошао сам до аута, сео у њега и вратио се у свој стан. Покупио сам флашу шљивовице и једну чашицу, сео за тросед, припалио цигарету и кренуо да дељем шљиву.

- „Јебаћу им матер...“ - прошапутао сам.

- Чистио сам чашицу за чашицом и палио пљугу на пљугу.

- „Јебаћу им матер“ - поновио сам гласније.

- Раџа је полако нестајала из флаше. Како је она нестајала тако сам ја све гласније понављао:

- „Јебаћу им матер. Јебаћу им матер. Јебаћу им матер!“

- Шљива је нестала из флаше. Преточила се у мени. Бриди ми по венама. Поглед ми се мути, ал још увек сам свестан. Узимам кључеве од голфа и силазим низ степенице.

- „ЈЕБАЋУ ИМ МАТЕР!!!“

- Улазим у ауто, палим цеде, сараунд до краја, иде песма Welcome to Србија:

- „Welcome to Србијa, гдe муриja убиja, гдe нeмa прaвдe ни зa лeк и сaмo Бoг je судиja. Гдe свe имa свojу цeну, aл нeмa ништa у пoштeњу, умeстo дa сe игрajу клинци сe иглajу у вeну. Гдe узoри су лoпoви, дилeри, пeвaчицe, клинкe нe пoрaсту, вeћ су пoстaлe jeбaчицe. Млeчни joш сe климajу, нa мoбилни сe снимajу, oртaцимa из шкoлe у веце-у кaкo шипују. Пoслe сe питaтe зaштo нeмaмo дeцу, a ja питaм Бoгa дaл пaмти нaшу aдрeсу? Цeo живoт нa чeкићу, слушaм исту пeсму, 33 гoдинe кaд сe oкрeнeм, гдe су?“

- Лагано возим последњи круг кроз мој Лесковац, кроз мој заборављени град. Оба прозора су отворена. Песмом Београдског синдиката пишем сопствени тестамент. Немам времена да смишљам и пишем свој. Немам времена...

- „ ... Нeки кaжу мeни: Сaчeкaj joш мaлo пa дa крeнe, прoмeнe су прoцeс зa кoje пoтрeбнo je врeмe, иди кући пиши римe, нe рaзумeш ти тe тeмe, пусти дa нaс вoдe пaмeтнији oд тeбe. А ja им кaжeм: Издajници пaлитe oд мeнe, слушajтe дoбрo сaдa oвo сaoпштeњe: Oфoрмили смo фрaкциje, eкипe су спрeмнe, кao Бaдeр Majнхoф имa свe дa вaс сjeбeм! Спрeмaн кao Хaмaс рeпeтирaм кaлaш, кo Нoвeмбaр ja тe врeбaм дoк нe пoстaнeш мoj тaлaц, кao Апис-Црнa рукa, зa прeврaтe сaм знaлaц, кo Бeoгрaдски синдикат држим чврстo прaвaц! Овo je питaњe живoтa и смрти, и oвe рeкe крви пустили стe први. Сaтeрaн у ћoшaк ja нeмaм избoр други, свeстaн сaм дa губим, aли бићe вaших жртви. Oвo je питaњe живoтa и смрти, прoклињем вaс бoгoм jeр мe тeрaтe дa мрзим. Oдгoвoр je тeрoр нe би ли мe чули, прeживeти нeћу, aли бићe вaших жртви...“

- А и шта да пишем? Шта да додам? Они су рекли све. Све. Нема шта да се дода. Разлива ми се слика цесте по којој возим. Ракија ме распаучила по чутури. Трне ми и руке и ноге. Голф клизи лагано, синдикалци грувају, ја показујем своје лице. Да га виде сви, јер биће њихових жртви...

- „ ... Свe стe нaм узeли и чaст и дoстojaнствo, пa штa ниje jaснo кaдa сутрa нeкo с мaскoм, дo зубa у oружју, нeки oчajник у грaдском, дa чуje сe глaснo, дигне свe у вaздух...“

- Ја сам тај очајник. Немам ни маску ни оружје, али имам пун резервоар бензина и пуну боцу плина. Аутомобил-бомба и ја камиказа, само да у циљ улетим ненормалном брзином и под правим углом...

- „ ... Гaзитe пo нaмa, гaзитe и мртвe, нe глeдaтe нaзaд, сaмo пaрe дa сe вртe. Дoк углeдни грaђaни сeку килa гудрe, рaдници у судници секу себи прсте. Нeкaд je знaчилo кaд нeкo имa шкoлу, сaд хиљaдe тaквих виси на бироу, глeдajу у шoљу кaд ћe шљaку дa зaбoду, дoк ви глeдaтe у пoнудe дa зaбoдeтe бoљу. Рaспрoдajeтe држaву, шибицарите лову, пуштате стоку дa jeдни друге кoљу, нe прљaтe рукe, тo ниje зa гoспoду, убиjaтe Србију без отиска на пиштољу. Дoк ви oкрeћeтe глaву oд мукe и бeдe, држитe мeдиje кojи мoгу свe дa срeдe, нaрoд штрajкуje глaђу, jeр нeмa штa дa jeдe, прe ћe умрeти глaснo, нeгo тихo дa изблeдe! Oд мeтрoa у Тoкиjу дo вoзa у Бoмбajу, пo свaку цeну дa зa нaшу бoрбу знajу, живoт je jeфтин кaдa избoр ти нe дajу, зaтo нaплaтићeмo кoжу дa пoрукe трajу!“

- Узели су ми све. И мени, и Уркету, и Кркију. Све. Покупили све, без пардона, и оставили нас без ичега. За робу коју су нам конфисковали, мораћемо да шљакамо ко коњи, најмање шест месеци, како би поново стали на ноге. Ја више немам тих шест месеци. Ја више немам ни минут... Последњи круг кроз Лесковац лагано приводим крају...

- „ ... Oпeт je зaсрaлa бaндa, ви и вaшa стрaхoвлaдa, oпeт je знaк Синдиката нa нeбу изнaд града. Стoлицa нa врaтa, зaглaвљeнa квaкa, прeкo устa трaкa, дa тe питaм нeштo сaдa: Jeл oвo нaпрeдaк врстe, нoвo дeљeњe прaвдe, jeдни губe, други грaбe, jaчи jeду слaбe, глeдaм бaрaбe oвe нaшe кaкo игрajу нa кaртe, тeрoризaм, вирус, крузa, плaшe дa зaтaшкajу срaњe. У фaцу нaм сe смejу, лoжe кo дилejу, рeшeњe или грeшкa, нeмaм вишe ни дилeму...“

- Немам дилему. Знам шта морам. Немам ни времена да заглављујем кваке и преко уста лепим траке. Немам шта кога да питам, ни коме шта да доказујем. Знам оно што знам. Оно што знам је да управо сада у скупштини града наша власт банда и наша опозициона багра, расправљају о градском буџету. Како да међусобно поделе лову и да свима буде таман, а све то на уштрб грађана, то јест, нас. Е па, мало су се зајебали. Данас неће бити ни расправе ни буџета. Данас више неће бити ни њих...

- „ ... Јутрoс изљубиo сaм жeну, у шкoлу oдвeo сaм дeцу, дa живe у бoљeм систeму, ja ћу дa умрeм зa идejу...“

- Немам ни жену ни децу, али има Крки, а ускоро ће и Урке. Немам ја, али имају лесковчани. Све су нам узели. Све су ми узели...

- „ ... Oд мaлих нoгу сaм у ћoшку, oд зидa дaљe нe мoгу, у живoту кo у рoву, нa улицу изнeo сaм бoрбу. У скупштинском хoлу држим зoљу и бoмбу, oдajтe пoслeдњу пoшту дискретном хeрojу...“

- Нисам у холу, али сам пред скупштином. Спокојан сам. Хладан као лед. Не треба ми последња пошта, не треба ми ништа. Ово радим фрај. Вид ми је замагљен, али је скупштина преда мном. Знам. Немам осећај за гас. Чујем турирање. Убацујем у прву, до скупштине, ако ме сећање добро служи, има негде око стотинак метара. Развићу стотку сигурица, голф је спортски набуџен. Још само да пустим квачило...

- „ ... Знoj кaпљe пo пaпиру, пoслeдњу пишeм жeљу: Oстajтe ми здрaви, вeрни нaшeм хтeњу. И кaд умрeм зa истину, испунитe мojу вoљу, пoљубитe зa мeнe нeку Србију бoљу!“

- ... КЛИК!

- Када сам отворио очи нашао сам се у свом кревету. Одмах сам га препознао, пре свега по својој искривљеној кичми од сјебаног душека, затим по скрцкању мог разјебаног кревета, који је чинио то јебено скрцкање чим отворим очи, а кад зевнем кревет као да је рокнуо земљотрес од 5,3 рихтера.

- Не знам како, али сам се пробудио у свом кревету. Буљио сам у модро црвеној мрљи на плафону своје собе, која је тамо не знам како доспела. Вероватно је неки кретен у стању тоталног пијанства направио ту мрљу од неког усраног вина. Можда сам тај кретен био и ја. Не знам... све је могуће. Дешава се то. Човек се нариља као мајмун и онда не зна шта ради. Јеби га...

- Испратио сам Милицу кући. Љубили смо се у холу њене зграде, далеко од очију камере. Једва смо се одвојили једно од друго. На крају је ушла у улаз и нестала у њему, остао сам још који минут, тако у месту, загледан ниушта. И поред свега, вече је било прекрасно, и мени се вратио онај осећај заљубљености. Тако сам се и вратио кући, пешаковића, јер је Милица желела да се прошета од моје до њене зграде, а ја сам одмах пристао, неразмишљајући о томе да ћу после морати сам и пешака да се враћам кући, али ми неким чудом није сметало, напротив. Поглед ми је био тотално замагљен, у мислима само Милица, нити сам чуо, нити сам видео пролазнике, чак ми се чини да сам у једном тренутку и гласно запевао, или зазвиждућкао. Јебем ли га шта је било посреди. Некако сам се, опијен Милицом, докотрљао до своје гајбе и стропоштао у кревет. Те ноћи сам се зареко у себи да више нећу узимати кокаин.

- Под бенсићима и ганџом сам чучао у бункеру, гледајући час Перу, час Кркицу. Причао сам с Пером, а гледао Кркијеву реакцију. Када је Пампур говорио Кркица је гледао у њега, климајући главом, а ја у Кркицу, климајући главом. Тако сам и дефинитивно утврдио да Пампур није имагинаран. Значи све је океј. Око четворке је наишла Милица и ми смо запалили код мене. Читаво вече смо провели додирујући врхове прстију једно другом, и љубећи се само уснама, без језика. Било је до јаја. Што је најинтересантније, ни у једном тренутку нисам ни помислио на крес, чак ни да је изваћарим, ништа. Једноставно сам био испуњен тим што је она крај мене, што се додирујемо прстима и љубимо само уснама. Можда сам и пролупао, ко зна. Углавном, око поноћи сам одвезо Милицу кући, пољубац за лаку ноћ, наравно, а затим сам лагано голфом клизио до Радничког насеља, до моје зграде. Само што сам се упаркирао, угасио мотор и извуко кључ из браве, нека фацурина, с огромним ружним очурдама и смртно озбиљном физиономијом, залепила ми се на прозор. Срце ми је прескочило и више га нисам чуо. Буљио сам у приказу а нисам мого ни да се макнем, ко да ми се моторика сјебала. Приказа је скинула ону носурду с мог прозора и показала ми прстом да га отворим. Тада сам и видео ђавољеву одору. Није ми требало више од пола стотинке да схватим да је то Миличин ћале. Онај што зна све, онај што га мрси, и онај што кажњава, без бојазни да ће казна стићи и њега самог. Дало им се па могу да вршљају. Пандур. Обичан, глуп, али зајебан. Једва сам натерао руку да се покрене и отшкрине малчице прозор, оно, два прста, тек толико да чујем шта кења. Кад је бас-буре-глас проговорио, ја сам у свом дебелом цреву осетио како ми се замрзава говно. Нисам чак мого ни да се људски усерем од страха. Смрзло ми се говно у цреву од страха на путу за излазак. Осетио сам како ми смрзнуто говно сече унутрашњост дебелог црева. Изгубио сам глас.

- „Ја тебе знам одлично, а верујем да и ти познајеш мене.“

- Не знам да ли је то било питање или констатација. Да говорим нисам могао, али сам климнуо главом, једва, у знак сагласности. Као контам да он конта да се контамо. Ту је дошло до једног свеопштег контања иако се, чини ми се, контали уопште нисмо.

- „Сутра ћеш, кад буде дошла код тебе, лепо да јој објасниш да ти ниси за њу и да она заслужује много више и боље. То ћеш јој саопштити нежно и културно, али тако да буде бесна на тебе, а не да буде повређена што је ти остављаш. Јеси разумео?“

- Климнуо сам главом.

- „Знате ви наркомани одлично да сложите причу, то вам је у крви. И хоћу да буде за оскара, јел ти то јасно?“

- Опет сам климнуо главом.

- „И немој случајно да чујем да си је после тога звао, или јој слао поруке, или одговарао на њене позиве и поруке. И немој случајно да сам те видео у њеној близини. Ако те којим случајем упецам... Знаш?“

- Климнуо сам главом и прогутао кнедлу која ми се заглавила у душник. Смрзнуто говно ми је секло дебело црево, кнедла ми је зачепила душник и гушила ме. Пандур је нестао са мог прозора, ушао у марицу, а две секунде касније гледао сам стопке како нестају на кривини. Чуо сам први откуцај свог срца. Недуго затим и други. Па трећи. И тако редом све док се срце није консолирало. Рука ми се тек тада мало опустила те сам зашнирао прозор и натерао себе да изађем из аута. Ходао сам ко посран голуб док ме је говно секло изнутра, и док сам се носем борио за ваздух. Сваки корак ме болео ко да ми неко мачетом шврља по чмару. Пред вратима сам прогутао ону залуталу кнедлу, иза закључаних врата сам почео слободно да дишем, док сам се четвороношке довлачио до веце шоље. Једва сам сео на њу. Али је тек ту настао проблем. Требало је посрати оно смрзнуто говно. Левом руком сам зграбио веш машину, десном лавабо, нашо најмање болни угао, и кренуо лагано да отправљам смрзнутог. Као да ми је јебени буздован Краљевића Марка излазио кроз чмар, секао ме оним залеђеним шиљцима и цепао ми исти. Трајало је бесконачно дуго док сам ја трпео ужасно сумануте болове. Жмурио сам, стезао се и пенио. Онда сам зачуо ГЛООООНГ! Као да није говно, већ олово тешко десет кила, упало у моју веце шољу. Није се чуло бућ. Нисам осетио ни олакшање. Дебело црево било је празно, а чмар ми је био поцепан. Једва сам устао, пустио воду два пута, и сместио дупе на наслон од каде. Наместио сам млаку воду и прао сопствено дупе. Свака кап воде ме пекла ко да ми неко ставља со на рану. А онда је на ред дошо и шампон. То је био најтежи тренутак у животу мог чмара. Јебени психо хорор трилер. Пустио сам и сузу. Затим сам се запрао, обрисао пешкиром, и утрљао свој чмар, и све у његовој околини, пуном шаком Павловићеве масти. Још три пута сам пустио воду. Приликом последњег пустања воде, шоља је прогутала говно и узела ваздух. Чуло се само ЛУУУХХСССССС... На једвите јаде сам се, као шатка, отшаткао до кревета, легао на трбух, раширио ноге, да рањено дупе дише, и склопио очи које сузе. Још увек је болело. Запитао сам се у том трену како ли је педерима сваког јебеног дана? И схватио. Јебено.

- Попио сам двадесет бенседина и попушио три џоинта. Бол је био много такши, али сам га и даље осећао. Латио сам се поново Павловићеве масти и утрљао све оно што се налазило између мојих гузова. Седео сам у својој фотељи, онако на кант, и чекао Милицу. За шљаку нисам био способан, једва сам се и по стану кретао. Смишљао сам коју причу да јој сложим и како да је упакујем, а да наређење буде потпуно извршено. Смрад у злочиначкој униформи отима ми Милицу, која је, узгред, његова ћерка, а моја девојка, у коју сам се заљубио ко ексер у даску. Нисам желео да изгубим Милицу, али сам наређење морао да извршим, иначе би ме форензичари сакупљали по Пашњаку, или Кукавици. Не знам где мученике пандури данас крљају, а не бих ни волео да сазнам. Нарочито не кад се крљање извршава на мени. Јебем ја такво сазнање. И џаба ми оно кад морам да скупљам делове свог тела да би реко шта сам видео, а све и да хоћу не могу, јер ћу тада бити јебено мртво зајебано мртав. Није ту била у питању само моја буља, већ и Миличина будућност. Не знам да ли је има, не знам да ли ће је имати, али ја не желим да будем ни шрафчић који ће јој засметати да то дозна... сама. Да се курчим и тајно се виђам с њом нити могу, нити желим. Да је оставим могу, али не желим. Али морам. И због себе и због ње. Ако то не учиним, пандурско говедо ће Милицу затворити у четири зида, а мене ће измасакрирати, онако професионално, режимски. Ту нема вагања, нема предности и мане, нема никаквих опција, ни могућности, само фаталне последице. Зато сам одлучио да у потпуности извршим наређење. Јеби га...

- Књавач соба. Милица и ја. На рачунару Кристина Ковач, из звучника лагано допиру стихови њене песме, Живот је љут. Гледам свуда само не Милици у очи. Гужвам и пресавијам паклицу Дрине, у прстима ми цигарета, њен дим ме удара по очима. Имам текст у глави, али не желим да га изговорим. Али морам. Милица ме гледа кроз црвене оквире својих чала, прекрасна је, осмех јој лепрша на уснама, у прстима држи незапаљену цигарету. Морам да изговорим свој текст.

- „Морам нешто да ти кажем...“

- Милица ме и даље гледа с осмехом. Срећом па сам под бенсединима, иначе би ми глас задрхтао. Изговорићу најбаналнији и најјаднији текст. Мора да буде бесна на мене, мора да ме презре. Глумим за оскара...

- „ ... Знаш, све ово међу нама је лепо, али не иде. Ми једноставно нисмо једно за друго, тачније, ја нисам за тебе...“

- Милици је нестао осмех с лица. Иза црвених оквира рађају се збуњене зенице.

- „ ... Ја нисам неко ко се везује, не умем да чувам оно што је вредно. Са мном немаш никакву перспективу. Ја сам неко ко не зна шта хоће од себе... Са мном би само имала проблема...“

- „О чему причаш?“

- „Причам о томе да ја једноставно нисам за тебе и да ти заслужујеш неког много бољег и паметнијег од мене...“

- „Ја тебе ништа не разумем. Јел ти то раскидаш са мном?“

- Не. Не. Не. Не.

- „Безвезе ми је што ти то овако саопштавам, не бих хтео да ме погрешно разумеш...“

- „Шта ту има да се погрешно разуме!? Ногираш ме. Ја сам мислила... Хтела сам да покушам... Зашто не би могли заједно? Зашто? Јел мени нешто хвали? Зар сам толико лоша за тебе?“

- Ти си бисер. Бисер! А ја сам будала. И пичка.

- „Не. Не разумеш. Ја нисам довољно добар за тебе. Ти заслужујеш много...“

- „Немој да се понављаш. Ни текст ниси успео лепо да научиш. Не могу да верујем...“

- Ни ја.

- „ ... Мислим да нисам то заслужила...“

- Ниси, наравно да ниси.

- „ ... Али, ако је то оно што желиш, онда у реду. Нека ти буде. Хтела сам... Ти изгледа сам себи желиш да упропастиш живот...“

- Да. Сам себи га упропашћујем од кад знам за себе. Готово да сам се навико на то.

- „И то је све? Немаш више ништа да ми кажеш?“

- „Ми нисмо... Ја...“

- Животе, јебем ти матер!

- „Ништа...“

- Пандурчино, све ти јебем!

- „Добро. Кад је тако...“

- Милица је устала. Неупаљена цигарета још увек јој је стајала у прстима. Била је рањена, али бесна. Бесна на мене. Кренула је. Устао сам да је испратим.

- „Знам где су врата!“

- Укопао сам се у месту. Није желела ни да је испратим. Можда да јој не видим сузе, можда да јој не видим бес, не знам. Не знам каква осећања колају по њеној души, али знам шта се збива у мојој. Није залупила врата. Затворила их је нечујно. Каква сам ја стока. И пичкица. Ајде Борисе, одглумио си. Дозволио си систему да ти га стави у чмар, поново. Навико си да те систем јебе. Нема отпора. Научи човек временом, навикне. И прихвати. А душа? Душа јеца. Јеца, јеца, па стане. Ваљда и њој понестану сузе, ваљда се и она исцеди, ваљда и она с временом огугла. Нема више ни Милице...

- Решио сам да обришем снимак, иако сам се у једном тренутку премишљао, јер после чистог додира и пољупца, који те терају да се добро замислиш, иду моји болесни нагони, које ми је наметнуо систем с оном његовом брзином, где ја, као поремећен, покушавам да изваћарим Милицу, а она ме упорно одбија. То никако није нешто што желим да гледам. И обрисао сам снимак. Припалио сам цигарету и замислио се. Како то да та савршена Милица, која ми је показала да требам да успорим и осврнем се на трен да сопственим погледом ухватим те мале ситнице савршенства, одједном постаје копач по мојој прошлости? Све то што је исчепркала из досијеа који чуче у једној страни медаље, није је отерало од мене, дошла је и желела да сагледа и другу страну, да чује и моју, живу верзију, а не да слепо верује фотокопијама нечијег виђења ствари. Дошла је иако је знала да ће ме то разбеснети, да ми стави до знања да је другачија, с оном хрпом папира из моје прошлости, и желела је да верује мом сутра, а не да брине због мог јуче. Само је хтела да ми стави до знања да зна, али да то не игра никакву пресудну улогу у њеној коначној одлуци. Зато ме је и питала за данас, за сутра, а ја сам попиздео. Могао бих тако да размишљам кад бих анализирао њене и моје поступке, али могао бих и једноставно да кажем да је она само пандурско дериште и једно обично њушкало која глуми интелектуалку, покушава да ме понизи, да ми покаже где ми је место, да ми докаже да се мој печат прошлости итекако види, и да никако не могу да га сакријем, да га заборавим ма колико се трудио, и да ми стави до знања да сам ја само то и ништа више, и да ће ме у будућности увек прогањати прошлост. Може и тако, али мени се више свиђа она прва солуција. Свиђа ми се она прва Милица, њу желим, зато је тамо и тражим док потпуно гасим у себи ову другу солуцију, која можда постоји, а можда сам је и само ја измислио. Који трип. Тонем у сопственог себе и губим се у фисијама мојих личности. Вишеструке личности сажете у једног мене, свака има нешто да каже, свака има нешто да дода, ја изгубљен међу њима не могу да сачувам себе. Моје расуте мисли које покушавам да скупим у једну целину, не говоре ми ништа нормално. Сам себе не разумем. Ниједна моја мисао нема смисла, ниједна моја реченица нема смисла. Губим смисао соспственог себе, губим смисао сопственог постојања, и бесмислено умирем у животу без смисла. Јеботе, прсо сам. Да ли ја то коначно препознајем знаке сопственог лудила? Или знакова више нема, јер сам одавно луд, па само схватам констатације?

- Засватлео је екран мог мобила и пренуо ме, извуко ме из лудила мојих мисли и бацио у реалност. Више се ни у сопственом аутизму не осећам као пре; осећам се као збуњени странац. Странац у сопственом телу, странац у сопственој реалности. Више нигде не могу да се завучем и будем спокојан. Реалност. Кратка и болесна. Отворио сам телефон и прочитао поруку коју ми је послао Пампур.

- „Ти си глуп ко тоцило. У бункер ти је ушла најинтелигентнија и најзанимљивија риба на целом Технолошком, а ти бежиш од ње. Прсо си, буразеру, начисто.“

- Да Пампуре, управо сам схватио.

- „Њен ћале је пандур!“

- „Какве везе то има с њом?“

- Никакве. Опет бисер на тацни и ја га опет гурам од себе. Зашто?

- „Како какве? Зар ниси видео да је пљунути ћале? Копа ми по прошлости без питања. Жели да ми покаже где ми је место да би могла да ми наређује, да би могла она да влада.“

- „Колико сам ја видео она је само прочитала твоју прошлост и упитала те за твоје данас и сутра. Зар требам да ти преводим шта то значи? Зар теби?“

- Јеботе, ко да причам са самим собом. Овај Пампур као да је једна од мојих личности. Искрао се из мене и сад се дописује са мном порукама. Да ли Пампур заиста постоји? Или сам га то само ја измислио? Виђао сам га у почетку повремено, а касније све више. И у почетку и касније причао сам само са њим. Никада до сада ни са ким нисам причао о Пампуру. Не сећам се да сам и једну једину реч о њему проговорио с Уркетом и Кркијем. Увек је био ту негде око нас, а никада у разговору с нама, већ само са њима. Увек је био ту негде око мене и увек само у разговору са мном. Да ли та особа заиста постоји? С ким сам ја ишао на ону квази-журку? Сам?

- „Јели Пампуре, јел ти стварно постојиш? Јеси ли реалан или те то само ја замишљам?“

- Знам да сам прсо и готово сам сигуран да Пампур не постоји, да сам га ја измислио, да је он моје друго ја, заправо један од многих мојих других ја. Само су остали остали у мени, а он је некако изашао ван, стопио се с реалношћу, мојом реалношћу, и ја сам и званично постао шизофреничар. Верујем да је тако, скоро сам сигуран да знам да је то истина, али га ипак питам. Оживљавам га, комуницирам с њим.

- „Хоћеш да ме стиснеш за курац да видиш дал стварно постојим?“

- Пампур ме зајебава, односно ја у лику Пере Пампура зајебавам самог себе.

- „Ако стварно постојиш онда реци Милици да дође код мене.“

- „Па нисам ја агенција за спајање сродних душа!“

- „У овом моменту једино тако можеш да ми докажеш да постојиш.“

- „Јел ти неко некад реко да би требало да посетиш неуропсихијатра?“

- Многи, и то више пута. Чак сам и сам о томе више пута размишљао.

- „Само јој ти реци да је чекам код мене на гајби. Морам нешто веома важно с њом да поразговарам.“

- „Иди лечи се.“

- Склопио сам телефон. Више нисам желео да се дописујем сам са собом. Ако тај Пампур није моја фикција, ако он заиста постоји, Милица ће се појавити на мојим вратима. Видео сам их како се поздрављају и сконтао сам да су блиски пријатељи, колеге са факса, или шта већ, али су блиски. То значи да ће га Милица послушати и доћи код мене. Ако не дође, онда Пера не постоји и ја сам дефинитивно луд. Значи иде тест. Глава је почела несносно да ме боли. Нашо сам се у неком вакууму. Чекам исход, чекам сазнање јесам ли или нисам поцепана личност. То чекање ме убија и ствара око мене тај лепљиви вакуум. Морао сам да се нашмркам лобеском и дрмнем две вотке, како бих ублажио бол који се створио у мени, и како бих себи скратио мучење. Под коканиђом и вотком болеће ме кита дал сам луд или нисам. Ако се наравно Милица не појави. А ако се појави онда нисам луд, али ћу ипак морати и њу да питам дали Пера Пампур заиста постоји. У ствари не. Сам њен долазак ће ми дати одговор. Зашто компликовати ионако већ довољно компликовану ситуацију. Једноставно ћу разговарати с њом о нама. Ма шта курац има да разговарамо! Љубићемо се, онако нежно, уживаћемо у чару тог чина. Да. Само пољубац и додир дланова.

- Кокс ме увелико шиба, вотка појачава рад и ја одлазим у стање равнодушности, стање где нема бола. Једини бол који осећам је бол који ми пробада курац јер ме боли курац за све. Сад могу и десет Пампура да дођу и могу да се зајебавам са свима њима. Већ сам све ове у мени отеро у курац. Више их нечујем, нит их осећам. Одлазим до рачунара у књавач соби, чепркам по рачунару, тражим Београдски Синдикат, песму Гала-социјала. Нашо сам је, сараунд до краја.

- „Ја сам имо све - Ја нисам имо ништа

Мени суво злато - Мени чича глиша

Мени топла соба - Мени пада киша

Мени пуна шерпа - Мени хладна виршла

Ја у лову на дивљач - Ја у лову на миша

Ја у соби тигра - Ја ћебе од плиша

Ја јебем манекенке - Мене јебе триша

Ја ишо свуд по свету - Ја не даље од Ниша

Ја имам лимузину - Ја зимво се на плину

Паре трошим у казину - Немам дрва за зиму

Кад ме виде пичке зину - Мени уделе ситнину

Па запалим Кохибу - Ја ужицкам Дрину.

Мени овде гала - Мени социјала

Мени гајба вила - Ја немам где да спавам

Ја имам све што треба - Ја сам жељан свега

Ја једем само кавијар - Ја немам ни за леба.

Ја сам члан у странци - Ја сам, брате, ганци

Мени министри ортаци - Мени сви су ганци

Око врата ланци - Ја немам, брате, штани

Ја купујем на тендеру - Ја скупљам стари папир

Ја имам и јахту - Ја купам се у шахту

Ја возим се у шатлу - Ја кешам се на Ласту

Мени златни зуби - Ја имам сваки други

Ја летово на Куби - Ја спаво сам на клупи

Ја у криминалу - Ја сам у каналу

Са свима сам у талу - Ја и даље у каналу

Ја обишо Панаму - Ја упо сам у Саву

Ја у Амстердаму траву - Ја у Скели кару

Ја му дајем по тартуфима - Мени дају по чмару

Мени црнкиње у стану - Ја немам стан ни храну

Ја имам гајби плазму - Ја сањао сам сарму

Ја имам добру карму - Ја сам прдео у чабру...“

- Јебем ти судбину... Нема везе, бар гравирам нерве турбо фолкерима. И овим неодозелашима. Јеботе, ми бежимо од деведесетих, покушавамо да их заборавимо, а ове менталне наказе, слушајући језиву музику из тог периода, можда данас више но икад, покушавају да нам их врате. Што је најгоре враћају их и себи. Праве ремикс деведесетих и гурају ту бизарно морбидну прошлост у ово сјебано данас. Као да им није довољна ова болест у којој данас живимо него би да је пикантирају оним разноразним болештинама из деведесетих. Лепо кажу момци из БГ Синдиката: „Људи овде слабо памте“. Јеби га...

- Засветлео ми је екран на телефону. Изгледа ми да опет, у лику Пере Пампура, сам себи шаљем поруку. Е баш да видим шта сам то сам себи наменио. Отварам поруку. Милица. Немогуће.

- „Зашто си ме звао ако не желиш да ми отвориш врата?“

- Јеботе, она је пред вратима! Као тане сам преолетео кроз стан, смањио тон на рачунару и коксалном брзином створио се пред вратима, с унутрашње стране. Отворио сам их.

- „Зашто толико гласно слушаш музику?“

- „Тако ми годи.“

- „Људи не могу да спавају од тебе“ - трућала је Милица док је улазила у предсобље.

- „Заболе ме.“

- „Молим?“

- „Хоћу да кажем да то нису људи, већ комуњаре, сељобери, џуџе и турбо фолкери!“

- „Па има ваљда и добрих људи у овој згради?“

- „Наравно да има, али су очајна мањина.“

- „Па онда бар због њих буди пристојан у време кућног реда.“

- „Њима то не смета зато што су добри. А што се тиче кућног реда баш ми севају јајца. Тај глупави кућни ред измислио је систем само да би нас држао у шакама. Ако си у датом моменту весео и радостан ти то не смеш да испољиш, јер, забога, траје кућни ред, па с тим у вези ти мораш да сачекаш, да ћутиш и трпиш све до истека наметнутог нам шаблона, да би тек тада одврнуо стерео и уживао у тренутку који је већ одавно прохујао. То је угњетавање слободе! То је линч живота!“

- „Зашто си тако надркан?“

- „Нисам то ја, то је само један од многих ја. Он се највише курчи!“

- „Не разумем.“

- „Не разумем ни ја.“

- Милица се сместила на тросед, припалила цигарету, нисам знао да пуши, и гледала ме нетремице. Што ли ме гледа тако кој мој? А да, звао сам је да причамо. Не. Звао сам је да се љубимо. Не, Пампуру сам реко да јој каже да хоћу да причамо, а у ствари сам хтео да се љубимо. Или беше обратно? Милица ме гледа. Милица је ту! Значи Пампур стварно постоји! Јеботе, прсо сам, али нисам шизофреничар. Бар не званично.

- „Хоћеш кафу?“

- „Нисам дошла због кафе.“

- „Мислиш да се одмах бацимо на пољупце?“

- „Јеси ти луд?“

- Јесам.

- „Нисам!“

- „Рекао си да хоћеш да разговарамо и ја сам дошла да разговарамо.“

- „Јебеш разговор! Скидај се!“

- „Молим?“

- Будало! Кочи, кочи, кочиииии...!!

- „Хтео сам да ти се извиним за оно јутрос. И да ти кажем да ћеш вечерас бити веома заузета!“

- „А, чиме ћу бити веома заузета?“

- „Загрљајима и пољупцима!“

- „Чијим?“

- „Нашим!“

- „Значи више ниси љут што сам ти чепркала по прошлости?“

- „Јебеш прошлост! Припрема...“

- „Шта?“

- „ ... позор...“

- „Чекај!“

- „ ... сг!“

- Скочио сам на Милицу ко гладни вук на дрхтаву овцу. Али је нисам појео. Љубио сам је, то јест, љубили смо се. Агресиван је био само мој скок, након тога Милица је преузела улогу вође, и све је постало нежно и тихо, и пољупци и загрљаји. Милица ме љуби, Милица ме мази... Дал да је ухватим за сису? НЕ! Сомино! Рекли смо само загрљаји и пољупци. Да. Тако је. Све је океј. А да је бар стиснем за кришку? НЕ! НЕ! НЕ! Гледај тренутак, уживај у тренутку. Ето је станица, мала, тиха, заборављена. Станица „пољубац и загрљај“. Јебем ти, диже ми се кита! Глупи курац! Упропастиће ми све! Милица се смеши, подјебава ме осмехом. Пизда јој материна, она пандурска!

- „А да ипак попијемо ту кафу?“

- „Свакако.“

- Глупи, ћелави курац...

- „Јебо те, сви сте пошандрцали!“

- Подигао сам поглед са књиге и уперио га у Перине зенице.

- „Онај Крки производи дечурлију ко Здравље фитосепт, клечи пред Нађом, ринта ко во, а часови живота му се скраћују. Урош се жени, затарабио се у кућу ко папучар, не сме Наташи ни да зине. Ти седиш ту ко неки педесетогодишњак, прекрстио си ноге ко девојчица, читаш неку тамо књигу и смејеш се сам са собом. Где су они лудаци које сам упознао? Где су нестали? Где су вам животи? Који вам је курац?“

- Пампур је синоћ опалио оно пиче, заљубио се и сад умислио да се сунце окреће око њега. Омирисао мало слатко од живота, распојасао муда и умислио да је то цела суштина битисања сваког двоножца с патком. Има човек право на своје мишљење, и ја поштујем његово право, али ми је засметало то што је реко да ја читам „неку тамо књигу“, зато што то није „нека тамо књига“, већ поучна књига изванредног писца; морао сам мало да едукујем Перицу.

- „Видиш Пампуре, то није тамо нека књига, то је написао Тони Парсонс, а књига се зове Нови почетак. Требало би и ти да је прочиташ, можда ти се разбистри тај зашамућени мозак којим тренутно диригују муда.“

- „Нови почетак? Па ти си стварно луд! Не, ти си климактеричан! Крки и Урош су прсли и то ми је јасно, али ти још увек имаш шансе да се извучеш. Баци ту књигу, јеботе нови почетак! Вечерас идемо у провод! Јована има супер другарицу, упознаћу вас вечерас. Да. Тако је. Ништа ти не брини, ја ћу све да средим. Бићеш ко нов!“

- Нисам више могао да слушам Пампура. Чини ми се да је одлепио. Још синоћ сам чврсто одлучио да више не излазим и та одлука је још увек вибрирала у мени. Као да сам донео неку историјску одлуку, неку прекретницу у свом животу. Осећао сам се као човек који уме да одлучује. Јутрос сам се довукао у бункер, то је такође добра одлука, јер нешто радим, мрдам се. Вратио сам се читању што је још једна у низу добрих одлука. Чим нема посла у бункеру ја читам. И био сам некако испуњен позитивом јер сам ефикасном силином доносио добре одлуке чије су ми последице страшно одговарале. Не излазим, радим и читам. И све је супер. А онда се нашо Пампур да ми чачка ум и нагони ме на грех. Паламудио је двеста на сат, рекао ми је да сам постао баба-сера, пешкирић, да сам се изгубио јер сам остао сам и сад доносим погршне закључке и погрешне одлуке. Пошто га ништа нисам разумео, и пошто је страшно почео да ми иде на курац, рекао сам му да једе говна и да ме остави на миру, хтео сам да се вратим читању, књига је била изузетно интересантна, али пампурско паламудало није ми дало мира и морао сам да се изгубим из бункера како више не бих слушао његове глупости. Таман што сам склопио и одложио књигу, устао са столице и кренуо да изађем из бункера, пресече ме сто пут пребивени бубрег, јер на метар од себе угледах оно пандурско дериште, ону наочарку, кадију Милицу. Нисам могао да бекнем.

- „Да видимо... - отпоче кадија - ... козматика, књиге, пластика... Добро. Што се тога тиче био си искрен, али да видимо шта то овде ја имам код себе... - рече кадија и ушета се у бункер.

- Поздравила се с Пером и села на столицу у којој сам до малочас седео ја. Милица и Пера знали су се са Технолошког, а судећи по њиховом међусобном поздраву, познавали су се веома добро. Милица је кренула да вади неке фасцикле и листа неке папире, фотокопије нечега, Пера је услуживао муштерије, а ја сам стајао ко укопан. Нисам знао шта да радим. Милица ми је синоћ наредила да је позовем сутра, што је значило данас, а ја то, наравно, нисам учинио, и мислио сам да је Милица само фотка у мојој животној сторији, да ће бити само нека клинка с којом сам се само љубио и то је то. Међутим, пандурско семе живи другачијим начином живота. Милица је умислила да сам ја њен дечко и дала себи за право да се тако и понаша. Е, неће моћи. Мислим, учинићу да неће моћи, само да се раскочим од запрепашћења којим ме је даровала истражитељка. Изгледала је ко пандур у цивилу. Женски пандур. Пандурка. Листала је оне фасцикле, оно брдо фотокопираних папира, нашла то што тражи и узвикнула:

- „Ево га!“

- Тај узвик ме је мало раскочио те сам се ја машио за пљуге, припалио цигарету, нелагодно се сместио у столицу и збуњен чекао расплет тог „ево га“.

- „Да видимо... Арсић Драгољуба Борис, рођен дана... бла, бла, бла, завршио основну у Лесковцу, средњу угоститељску у Лесковцу, бла, бла, бла... Колико видим то је једино што си завршио! А да видимо шта ниси завршио! Тренирао фудбал за Леминд и Дубочицу, без неких посебних успеха, а онда одједном напустио. Уписао Туризам на ВЕШ-у, бла, бла, бла, напустио студије... Отишао у војску... Хм... Ко би реко? Скинут са одслужења војног рока дана, бла, бла, бла, због конзумирања марихуане...“

- Јеботе! Ова лудача је покупила цео досије мог живота! Мајке јој га пандурске... То је, бре, противзаконито! То је кршење слободе и права грађана!

- „ ... служба ургентне медицине, бла, бла, бла, повежен колима хитне помоћи... радна дијагноза Еписи... Епи? Хм... Више пута лечен у болници за болести зависности у Лесковцу... 2006- е, 2007-е, 2008-е... датуми, датуми... од хер... Хероин?? Напустио лечење... 2009-е примљен на метадонско...“

- Соу ват. Данас свако може да кликне на дугме и да ти уђе у поре. За пар еврића сазнаш све о неком. Каква глупа планета. Место да свако живи свој живот, брине о својим потрошеним минутима, они, ти мали и празни имбецили, сервилни кметови с херметичким мозговима, трпају своје носурде у туђе животе. Како је то јадно, ништавно... Ова планета и заслужује апокалипсу. И то сместа! Боже, крени прво од мене! Припрема, позор...

- „ ... ситни саобраћајни прекршаји, бла, бла, бла... прошао на црвено дана... платио казну... вређао позорника... Неосуђиван. Ау, Борисе! Да ли ови подаци лажу, или можда лажеш ти?“

- БАМ! Кадија лупи чекићем о сто. Мир у судници, мир у судници... Да ли је Борис лажов? Јесте часни суде! Да ли су подаци, које је на увид изнела Милица, тачни? Јесу часни суде! Нема палате правде, нема суднице, нема пороте, нема судије, нема ничег. Милица ме гледа кроз црвене оквире својих чала, њен поглед изражава негодовање с примесом презрења, можда чак и гађења, али поносна на себе јер је констатовала моје грехове. Сад зна, готово да све зна, и сад не зна, готово да ништа не зна. Прочитала је само једну страну медаље, али о другој појма нема. Да ли жели да спозна и другу страну медаље? Да ли је зато дошла? Не знам, а и не занима ме, јер биће ускраћена за све одговоре. Немам зашта да јој се правдам. Нит ја познајем њу, нит она познаје мене. Ми смо два странца, два потпуно различита света. Палим цигарету за цигаретом, заваљен у столицу, скроз сам опуштен, јер ме реално заболе патка за све. Никог нисам убио, никог нисам силовао, никог нисам опљачкао... Сама је рекла „неосуђиван“. Молим лепо. Сада ћу љубазно да је замолим да се откурца из бункера и да живи свој пандурски живот на неком другом месту, а да мене наркомана, пробисвета, клошара и мамлаза остави на миру.

- „Борисе? Имаш ли нешто да кажеш поводом овога?“

- „Немам!“

- „Гледај, нисам дошла да те осуђујем, да ти попујем, или не знам шта већ. То што си био, био си. Само желим да знам шта си сад. Да ли могу да ти верујем? Данас, сутра?“

- „Не!“

- „Шта то значи?“

- „То значи да треба да одеш одавде. Мој живот је моја ствар, а то што ти копаш по мојим гаћама од јуче, то је твоја ствар. Ако те то испуњава, а ти лепо уживај у томе, само без мене, молим те...“

- „Рекла сам...“

- „ Рекла си шта си имала. Нисам ја твоје штене па да ме кротко држиш уз ногавицу. Иди ти лепо код свог татице, науљите пендреке, па пребијајте грађане. То је ваш посо, а мене оставите на миру.“

- Милица није имала намеру да ме остави на миру, па је настављала да једе говна. Зато сам устао ја и напустио бункер. Улетео сам у голфа, укључио цеде, Београдски Синдикат, Живот је превара, тон до крајњих граница издржљивости, стартовао сам мотор и кренуо кроз град...

- „ ... Знаш ли шта је превара, знаш ли како је кад паднеш, па устанеш, кренеш, поново станеш, кад мораш да бијеш, да чупаш, да цимаш, кад схватиш да си сам и да само себе имаш! Да ли познајеш укус горчине у устима, и онај ненормални бес који пече те у грудима, кад падне мрак на очи, ух, а то те убија, и све то само зато што си веровао људима! Знаш ли који фазон је кад напољу мрачно је, и знаш да си засро, назад би, ал касно је, кад залуташ а путоказа нема ни близу, у блату си до колена а пијавице гризу, а свестан си да трудиш се, лактовима служиш се, како време пролази у понор падаш, губиш се, зато с провереним људима, идеали по страни, нема свака бајка срећан завршетак, запамти...“

- Не знам где сам пошао, и не знам куда сам прошао, али сам се некако, неким чудом, нашао пред Уркетовом гајбом. Искључио сам цеде и из аута кроз прозор посматрао Уркетову гајбу. Желео сам да уђем унутра, да нађем свог ортака, свог брата, да га загрлим, да седнемо један поред другог, ко некад, и да ћутимо, ко некад. Знали смо и по два, три сата да седимо и ћутимо. Чули су се само наши откуцаји срца, из њих су излазиле све речи које су се међусобно размењивале. Није било потребе да отварамо уста, у том ћутању одлично смо капирали један другог. За три сата ни реч, а као да смо целу књигу написали и прочитали. Ћутање. Идеал савршенства. Ћутање је најлепша реч коју је човек измислио, само је велика штета што је исти тај човек слабо користи, не у њеној употреби, већ у њеном смислу. Кад би цела планета умукнула, кад би сви ти људи, широм целе кугле земаљске, ућутали на само два минута, само два, имам осећај да би то били најлепших два минута у историји човечанства. Два минута тишине, нема празних и глупих тривијалних фраза, нема оговарања, нема сплеткарења, нема дреке, нема кењање политичара, нема пандурске репресије, нема ратова, нема клања, нема ничег, само мук, тишина, ћутање... Јебена два минута. Ником ништа у животу не значе, и нико никад да их испуни ћутањем, сви блебећу, сви једу говна, сви мисле да баш они имају веееелику ствар да кажу у та мала два минута. А та мала два минута испуне само срањем, накипују превише гована за премала два минута, и све пуца, све се руши и слама... све постаје згариште, пепео, а нигде тишине... нигде ћутања... Остаје само гомила гована која помера уста и шири несносни смрад буке... И тако у круг...

- Изашао сам из аута, прошао кроз двориште, успентрао се на степенице и нашао се пред Уркетовим вратима. Увек сам упадао без пардона, без куцања, та врата су за мене увек била отворена, а кад су била закључана ја бих их отварао кључем из штека. И сада знам где је тај штек, али сада морам да будем учтив и да лепо притиснем оно звонце, чији звук сам заборавио, јер сада и Наташа обитава иза тих врата. Зазвонио сам једном, кратко, и чекао пред вратима. Чекао сам да се појави Наташа и да ми залупи врата пред носем, или да каже да Урош није ту и да ми залупи врата пред носем, или да ме напсује и да ми залупи врата пред носем. Брава је шкљоцнула, врата су се отворила и на њима се појавила Наташа. Мој поглед стајао је закуцан у правцу њеног длана који је лежао на вратима; избегао сам поглед очи у очи. Чекао сам. Осећао сам како ме Наташа погледом одмерава од главе до пете. Осећао сам њене зенице на свом телу. Чекао сам да залупи врата. Али она то није учинила. Уздахнула је, окренула се ка дневној соби и рекла:

- „Уроше, за тебе је.“

- Затим је прошла кроз ходник и нестала у тој дневној соби. Још увек сам стајао на прагу, али с убаченом главом у кући. На вратима собе, у којој је Наташа нестала малочас, појавио се мој ортак Урке. У том трену његово лице говорило је „извршићу харикири“, а онда је угледао мене, развукао хашерски осмех и његово лице као да је говорило „хааааај“. Оно што сам ја у себи тог момента осетио људи би назвали тренутак среће, али ја знам да срећа не постоји и да ја у том тренутку нисам био срећан, већ неописиво радостан. Разлика је огромна. Прво не постоји, друго постоји. Осетио сам јако пулсирање вена док ми се с осмехом на лицу приближавао пријатељ. Без речи. Ћутање. Савршено. Зграбио ме за мајицу и увукао у своју собу. Још увек је била његова, она иста стара соба. Али биће само још две године. После тога Уркетова соба, постаће дечја соба; тако је наредила Наташа. Сели смо на кревет. Навалио сам се на наслон и снажно удахнуо ваздух Уркетове собе; недостајао ми је. Одвојио сам око и погледао Уроша. Посматрао ме је.

- „Проблеми, а?“

- „Не. Само ми треба пријатељ који шапуће тише...“

- Урке се навалио на кревет, као ја, склопио усне, склопио очи и ћутање се родило. То је пријатељ који шапуће тише. Разговарамо док ћутимо. И то је потрајало. А онда је ћутање прекинула Наташа. Изненађење. Наташа је ушла у собу и, на стаклу малог дрвеног сточића, сместила послужавник на ком су стајале две кафе и два сока од јабуке. Био сам тотално збуњен јер то нисам очекивао ни у најлуђим сновима. После свега да ми Наташа скува кафу? Да ми налије у чашу сок? Па још од јабуке? Ни за милион година. Хтео сам да кажем хвала, али нисам успео. Наташа је напустила собу, а ја сам још увек буљио у послужавник и ћутао. Урке ме лупио шаком по леђима и пренуо ме из збуњеног мука.

- „Ајд вади лобе да шмркнемо.“

- Ништа нисам реко. Извадио сам лобе, написао две линије, шмркнули смо их, обрисали трагове, припалили цигарете, и све што се после тога чуло било је сркутање кафе, пуцкетање цигарете и увлачење никотина у плућа. Иако нам је кокс дигао адреналин, Урош и ја нисмо проговарали, дуго, веома дуго. А онда смо се распричали, спонтано. У почетку тихо, а касније све гласније, чак смо пустили и музику на компу. Било је ко некад. Кратак еденски интермецо у брутално садистичком животу.

 - Седео сам на троседу и буљио у лап топ, гледајући Милицу и себе на кратком видео запису. Бугарска копија је имала фантастичну камерицу, снимак је био невероватно чист. Ко би реко... Посматрао сам Милицу и слушао њене речи: „загрли ме“... „пољуби ме“... „не знаш да се љубиш“... Ту сам се насмејао. Али, ту сам угледао и њено скривено савршенство. Рекла је да је љубим нежно, а не агресивно, рекла је да је у пољупцу сва чар, и гледајући је онако на снимку, видео сам неку чудну романтичност у њој, ону романтичност које се загубила негде у овом безнађу реалности. Тај нежни додир, тај нежни пољубац као да је заборављен. Она је само желела тренутак чистог пољупца. Тако је мало тражила малу и обичну ствар, а опет тако велику и недостижну чар. Изгледала је као реликт идеала, створена у времену ратова, беде и глади, са душом која из пропасти вапи за романсом где је само један чисти и нежни пољубац чува од грубог данас, изгубљена у бруталном умирању у ком борба за голи живот гужва све те заборављене врлине, покушавајући да опстане. Тонули смо свесно несвесни у понор, а она свесна тог потопа хрли ка жељи, која жели додир, која жели пољубац, да потоне с њима. Реалност је црна и ма шта год радили не можемо да је променимо, и она је тога била свесна, зато је тражила да из потонућа извуче грам разума, нит осећања, да јој остане у сећању, да га има бар једном у животу, онако истински, тај додир и пољубац, да остане урезан у траговима времена, док срљамо кроз морбидни амбис ка сопственом егзодусу који пише наш нестанак. На изласку наш крај, у исходу наш нестанак. Колико је битно посматрати себе у контакту с другима из трећег угла, из оног угла где можеш да видиш све оно што си пропустио гледајући само из свог угла, схватио сам тек док сам гледао тај видео запис. И било ми је криво што је то само клип, измишљена трака коју можеш да обришеш кад хоћеш, коју може сам систем да обрише уколико жели. Стварност гурнута у имагинарни свет. Тамо где губи сву драж. А кад си тамо унутра, у тој стварности, у том тренутку, где је једини прави и стварни живот, ти не видиш све те ситнице, све те мрвице савршенства које лебде око тебе, и то само зато што гледаш сопственим зеницама. Преживљавање, копање, чупање из грозне трагедије садашњости, кад имаш живот а немаш једно обично данас, не дозвољава ти да уживаш у моменту, да га исконски осетиш и телом и душом, јер те лудост садашњег универзума нагони да живиш по њиховом калупу. Ти упорно бежиш а они ти упорно стављају амове, ти упорно покушаваш а они ти упорно не дозвољавају. И због брзине којом на силу живиш, не видиш те усамљене станице малих места које још увек чувају сву ону топлину, максимум свих врлина извучених из грешног живота. Где смо се то изгубили? Куда су нестали наши животи? Ко нам то отима минуте?

- И тако смо се шетали, и тако је мала наочарка причала, непрекидно је причала, изгледа да много воли да прича, или се утриповала у улогу капетана, а ја сам ћутао и гледао њен профил. Она је причала о себи, ја је нисам слушао, непрестано сам пиљио у њу, чекајући да каже неку нормалну жељу. Наишли смо на оне клупице између закатанчене Робне куће, која је требала да постане нешто али није успела јер се наша лоповска власт није лепо договорила сама са собом око тала који би требало да поделе после склопљеног посла с неким лихваром, и кинеског тржног центра, онде где углавном седе пензионери и неко ко је баш много уморан. Ја сам баш био много уморан, али нисам желео да одмарам ноге док умарам дупе, жуљајући га на архаичној клупици; више би ми се допало седиште мојега голфа, који остаде упаркиран тамо негде код Технолошког. И наочарка је пожелела да седнемо на те клупице. И ја сам пристао. Јеби га, кусам сопствену чорбу. Сместио сам своје дупе на ону изанђалу клупицу и сео у турски положај окренут ка њој. И она је то исто учинила, изгледа да јој се то допало. Припалио сам цигарету и покушавао да одмарам ноге, а не замарам превише своје дупе. Хтео сам и мозак да одморим, али ми наочарка то није дозвољавала. Ни да данем. Јебем ти глупу игрицу и оног ко је измисли. Плавуша је причала о себи, те она ради ово, те ради оно, те струже овај смер, те струже онај језик, те гуда тамо, те гуда вамо, ја сам климао главом, као да је помно слушам, мислећи искључиво на свог голфа и ону предугачку трасу коју морам да препешачим како бих дошао до њега. Онда сам се сетио да не морам. Код кинеског ТЦ-а стајали су таксисти, узећу такси и он ће ме пребацити до аута. Вожња је кратка, можда ће одбити, али ја ћу му понудити добар бакшиш који ће га разоружати. У мом размишљању и наочаркином брбљању, прекинула су нас двојица клинаца.

- „Ћао, Милице!“ - рекоше обојица.

- Значи зове се Милица. Добро, бар имам неку информацију. Милица се поздравила с клинцима, тачније, с њеним колегама са факса, који су изашли са оне оргија-пишоповраћаоница журке да мало прошетају. Са мном се нису поздравили, нису ме чак ни приметили, ако јесу, онда сам био на зајебани игнор. Какви некултурни сељобери. У перспективи, високообразовни некултурни сељобери. Е, моја Србијо, ако ће овакви сутра да те воде, онда је боље да потонеш пре апокалипсе, пре Европске Уније, пре сутра. Потони одмах. Доста је било. Прво онај болесни ујединитељ и пичка побегуља, па ћопави загорац, па онај кољач са Дедиња, сад ове неке шатро демократе који се мењају ко време, а сутра вероватно ови затуцани из генерације пинк. Јебеш му матер, боље да се никад нисам ни родио...

- „Ово је Борис, а ово су...“

- Из основа сам запушио чуло слуха, не желећи да чујем имена некултурних пинковских сељобера. Довољно је било оно лицемерно руковање од ког сам добио животињски нагон за повраћање. Морао сам да одем до чесмице, која се налазила на пет метра од клупице, да се мало умијем и освежим оном хладном водом. Да се повратим од повраћања. Док сам се умивао и пијуцкао хладну воду, баш ми је пријала, кришом сам одвојио око и гледао оног балавандера како нешто шапуће Милици. Шапућу обојица. Нешто је убеђују. Она час гледа мене, час њих. Чини ми се да ме оговарају. Почело је дупе да ме сврби. Чим ме сврби дупе, или јаја, значи да ме неко олајава. Заболе ме. Кренуо сам ка клупици, два смрдљивка су кренула у правцу Технолошког, вероватно назад на оно ОПП срање, а Милица ме гледала тотално другачијим погледом од оног малопређашњег док смо седели сами. Онај малопређашњи је био „ја сам весела, ла ла ла“, а овај сада изгледао је као „признај, смраде“, или нешто у том фазону. Два пинковска гованца за само пар секунди пореметише оно дивно, додуше брбљиво, али дивно створење, ону симпатичну наочарку која се зове Милица. Сада је изгледала као зајебана наочарка која се зове Судија. Опет сам опсовао себе у себи због оне глупе игрице коју сам сам изазвао, сео на клупицу, поново у исти положај, и припалио цигарету. Чекао сам пуцањ првог питања. Ако будем лагао, провући ћу се до петог, евентуално шестог, а онда ће ми пући курац и одјебаћу одавде, а ако будем био искрен, проћи ћу прво питање, свако прође прво, а код другог ће Милица одјебати од мене, и то оно, трчећим кораком. Можда је послала своје колеге по оног билдера што тражи проблем. Сад сам изашо и више никад.

- „А, чиме се ти заправо бавиш?“

- Молим јебену Смрт да нађе више ту јебену парцелу.

- „Продајем књиге.“

- „Продајеш књиге?“

- „И пластику.“

- „И пластику?“

- И дудлај га Судија.

- „И козметику...“

- „И козметику?“

- И шипу га госпојице Судија.

- „И то је то.“

- Не мора баш све да зна.

- „А где живиш?“

- О, Судија, полако ми се пењеш на вр курац.

- „Радничко...“

- „Слушај! Хоћу нешто да те питам, али желим искрен одговор!“

- Мало морген.

- „Питај.“

- „Јеси ли ти наркоман?“

- Која глупача...

- „Нисам!“

- „Мислим, јел конзумираш неке дроге и то?“

- Конзумирам.

- „Не!“

- „Траву?“

- Наравно. Трава је лек.

- „Не!“

- „Јеси ли некад био осуђиван?“

- „Не!“

- „И сви ти одговори су као искрени, а?“

- Е, ту ми је пуко курац. Устао сам са клупице и бесно издекламовао:

- „Слушај, Милице! Немам ја времена да се овде натежем с тобом. Ово је требала да буде игра, а не суђење. То што су ти малочас накењали ортаци и напунили ти главу којекаквим глупостима, то је ваша ствар. Ако желиш да верујеш у то, ти веруј. Ја ту не могу ништа да променим, нити то желим. Најбоље би било да се ти сад вратиш на своју журкицу, а ја да идем својим путем...“

- Хтео сам још нешто да кажем ал сам заборавио шта. То је онај трип кад си бесан па желиш да кажеш много тога, али због те огромне количине беса прескочиш много тога, и заборавиш шта си у ствари хтео. Погледом сам тражио слободни такси. Размишљао сам да ли да одем пешака до голфа, да кроз шетњу издувам бес из себе, или да се до аута одвезем таксијем па да бес издувам кроз један индо, два, три, више комада њих, на својој тераси.

- „Мислим да немаш права да ми наређујеш шта да радим.“

- „Наравно. Ради шта хоћеш. Ја морам да идем.“

- Закорачио сам да пођем.

- „Рекао си да могу да те питам и ја сам питала. Зашто се сад љутиш?“

- Зато што ми мрсиш јајца, без дозволе.

- „Зато што ја одговарам на твоја питања а ти ми не верујеш.“

- Зашто ли се уопште млатим с балафурдијом. Опет сам се окренуо и хтео да кренем.

- „Чекај!“

- О, Господе...

- „Реци.“

- „Заборавио си да ја водим игру!“

- Море јеби се!

- „Нисам... Али та игра губи смисао ако не наручујеш жеље за добар провод. Ти си место провода, у коме је требало ти да уживаш, направила палату правде и судиш ми за злочине које ја нисам починио. А то никако није провод, већ губљење слободе, и живота...“

- „Добро, добро... Мало сам претерала.“

- МАЛО???

- „Нема више истраге, обећавам!“

- Фала мудима...

- „И имам једну жељу!“

- О, реците, часни суде...

- „Хоћу да одемо код тебе...“

- А??

- „ ... мислим, немој погрешно да ме схватиш, само желим да видим где живиш!“

- А ђе погрешно, тек сад говоримо истим језиком.

- „Океј. Водим те код мене. Само пази се! Ја сам серијски убица!“

- Милица се смешкала док је корачала крај мене. Кењао сам о томе како ћу прво да је силујем, затим ћу да јој одсечем делове тела, направићу је у фронцле, а онда ћу да је скувам и поједем. Не знам зашто сам то причао, али се Миличица и даље смешкала. Ваљда сам само желео да задржим осмех на њеном лицу. Лепо јој стоји. И наочаре јој се симпатично покрећу кад се смеје. Стигли смо до голфа, чини ми се да смо много брже прешли ту путању него кад смо одлазили од њега, сели у ауто, а седам минута касније, пробијали смо се кроз зајебани неред моје гајбе. Одмах сам је одвео на терасу, она је била најуреднија, имала је и цвеће, предивно цвеће, и то је пружало шарм. Милица ме прво питала зашто нисам упалио ниједно светло у свом стану, рекао сам јој да нам није потребно, онда је желела да завуче нос у моју кунтач собу, али сам то успешно ескивирао рекавши да је тамо право градилиште, шатро реновирам ту собу. Где, бре, да је водим тамо кад ми на кревету лежи хрпа опијата у и око оне фиоке коју сам заборавио да вратим на своје место од све оне јурњаве с Пампуром. Миличица се мало љутила јер је договор био да ја њој требам да исуњавам жеље, а не да је одвраћам од њих. Сложио сам се. И, пожелела је да уђе у дневну собу. И ушла је. Села на тросед, извалила се ко да је код своје куће, фала богу па је у предсобљу скинула патике, и наредила ми да јој скувам кафу. Скувао сам кафу и донео јој, приде сок, и сместио се крај ње, наравно на пристојној удаљености од око пола метра. Сасвим довољно и пристојно.

- „Упали светло, мрачно је. Не видим ништа.“

- Па мрачно и треба да буде, пичка ли ти материна! Устао сам и упалио јебено светло, вратио сам се на кревет, и навуко качкет до носа, како бих се, колико-толико, заштитио од сијалица које су бљештале ко ненормалне. Одмах сам у себи записао план да ћу сутра, чим се пробудим, отшрафити те сијалице, за сва времена, и тако сам себи увести рестрикцију, рецимо због оваквих тренутака. Милица је поцврцала кафу и сок, затим је своју главу сместила на моје раме, ја помислио да је игра прешла на нови, виши ниво и ишчекивао следећу жељу, надајући се да ће нас та жеља отерати у сполни однос, кад оно...

- „Знаш, мој тата је полицајац...“

- Осетио сам бол у бубрегу...

- „ ... он ради у интервентној...“

- ... заболела ме је свака кошчица на мом телу...

- „ .. за 5 минута може да сазна ко си, ко ти је отац, чиме се бавио твој чукундеда...“

- ... душа ми је плакала, било ми је мука од тог сазнања, али су ми муда бубрела. Њеном ћаћи сам пожелео да оде и попуши га мало мом чукундеди, а ја сам више но икад пожелео да појебем Милицу, и на тај начин се осветим пандурском говнету, и у моје, и у свачије име које је његов пендрек пребио. Добио сам неописиву жељу да је снимам док је јебем и да се после курчим како сам јебо пандурско дериште.

- „ ... зато памет у главу и пази шта радиш. Немој после да кажеш да те нисам упозорила. Ако ме повредиш, стићи ће те казна!“

- У маму ти балаву... То је, бре, пандурско семе, а чим је пандурско рамо да дисмр.

- „Каква казна?“

- „Зајебана!“

- „Па ја само испуњавам твоје жеље, нема потребе за кажњавањем.“

- „Добро је док их испуњаваш...“

- „Желите ли неку музику, ваше пандурско височанство?“

- Моро сам то да рекнем, нисам мого да се суздржим.

- „Мој отац је полицајац, а не пандур!“

- „Свакако.“

- Набијем га на курац.

- „А музика може.“

- Отворио сам лап топ, нека копија фром д Булгарија, ал шљака ко мрав, прочепркао по несређеним фолдерима, убацио Кербер у винамп и пустио прву песмицу, Још само ову ноћ ми дај, кришом сам укључио камерицу, спустио програм у таскбар, винамп развукао по читавом десктопу, а затим се вратио код Милице. Легао сам крај ње и чачкао јој зип од дукса, али га нисам повлачио ни горе ни доле; само сам га вртео по прстима. Јеби га, она је била капетан, а и пандурско је дете, ваљало би бити на опрезу. Максимално повишеном. Посматрала је неко време моје прсте, а онда је пребацила поглед на мене, лупила ме по качкету, и упитала:

- „Шта мислиш да урадиш с тим?“

- „Ништа без твог наређења!“

- „Наређење је да склониш руку одатле!“

- У мамицу ти пандурску...

- „А где да је ставим?“

- „Загрли ме...“

- И загрлио сам је.

- „Пољуби ме...“

- И пољубио сам је. Делује Кербер. А камерица снима ли снима. Хи, хи...

- „Не знаш да се љубиш“ - рече и насмеја ми се у лице.

- У оца ти пандурског...

- „Мораш да будеш нежан, а не тако агресиван. У пољупцу је сва чар!“

- Пу, пичка ти материна! Ти ћеш да ми причаш о нежности. Јел твој ћаћа био нежан кад нас је пребијао? Јебо те пољубац и сва његова чар! И татка ти набијем на пендрек!

- „Умем ја и нежно...“

- „Докажи!“

- И тако смо се љубили ко основци, чини ми се сатима. Упорно сам гурао руке испод њеног дукса, упорно их је вадила ван, упорно сам је хватао за кришке, упорно ме лупала по рукама и претила ми, упорно сам покушавао да је ухватим за сису, упорно је и успешно одбијала сваки мој покушај. Сваки мој напад на њене делове тела који су ме занимали, успешно је одбијала, претила ми татиним пендреком, камерица је снимала, Кербер је ишао лаганица, али се од пољупца даље нисмо макли. Изгледа ми да је Милица од оних „ништа на првом састанку“, сем пољупца. Или глуми финоћу. Научио је татица игру гуд кап, бед кап, па она сада то примењује у фазону гуд грл, бед грл; играла је ону прву, гуд грл. Вишечасовно љубакање ми је досадило па сам престао с том бесциљном игром. Неприметно сам искључио камерицу и затворио програм. Глупи снимак обрисаћу колико сутра. Милица је онда погледала на сат свог мобила и крикнула како касни кући и како ја морам да је одвезем. Нисам то хтео да учиним, јер ми се није ишло близу тог пандурског огњишта, али сам морао да извршим Миличино наређење. Јеби га. Стрпао сам је у голфа и одвезо кући, то јест, стану, живела је у насељу Сува река, у оној згради. Зауставили смо се пред једним од улаза, мотор нисам гасио, шта га знам, мож истрчи пандурчина и испендречи ме из ћефа, њима никад није био потребан разлог да би неког пребили, зато је овако било сигурније. Ако га спазим, а добро сам осматрао ситуацију у околини, Милицу шутирам десном ногом, избацујем је са места сувозача на улицу, притискам папучицу за гас, и бежим воланом без обзира. Мењам таблице, префарбавам голфа, продајем стан, купујем кућу и настављам да живим. Међутим, тенкре с пендреком се није појавио, Миличица и ја смо се пољубили, згадило ми се више то љубљење, премда је њен пољубац био доста укусан, разменили смо бројеве телефона, зашто, не знам, кајаћу се сутра, наредила ми да је сутра обавезно назовем, како да не, и најзад напустила мој ауто. Сачекао сам да уђе у улаз, сад сам ја глумио финоћу, као бринем за њу, и чим је нестала иза улазних врата зграде фундаментално сам се очистио са тог простора и запалио кући. Напокон.

                                                     Наставиће се....

- Покушавао сам да скувам две кафе кроз трепавице, сањив и бунован, ослањајући се деном руком на зид, а левом на шпорет, на безбедној удаљености од вреле рингле. Пробудио ме Пампурчина, изненада, онако војнички, зверски, тачно у подне...

- Телефон ми је звонио ко блесав, ја сам га успешно једно двадесетак пута гасио и продужавао сан, међутим, телефон је био упоран, а одједном се појавио и куцач на вратима мога стана, и тако су ме наизменично дркали, куцач на вратима, звоно на телефону, куцач, звоно, куцач, звоно, све док нисам устао из к... фотеље... Јеботе, успавао сам се на фотељи сопствене хангар терасе! Синоћ сам се толико одрао од вуњаре да сам заспао тамо где сам провео цели дан, а сада, како видим, и ноћ, и јутро. Док сам пролазио кроз кухињу, покушавајући да се јавим на телефон и отворим куцачу, сконтао сам да је то у ствари једна те иста особа. Та особа која ме будила на два различита и јебено ефикасна начина био је реге Пера Пампур технолошка будала, односно Пера Пампур који је гулио Технолошки и слушао реге, или обратно, или тако нешто. Чим сам отворио врата, звоњава на телефону је нестала, а у кућу ми је улетео Пера, пампурском брзином, као да је управо отворен шампањац пред вратима моје гајбе, излетео, улетео, направио полукруг и заковао се на моју терасу. И како је сео тако је моментално кренуо да дроби о неком плану који је скројио за вечерас. Но ја га нисам слушао, нисам ни могао, јер сам кувао кафе још увек у полу-сну. Пера је дробио и док сам сипао кафу у шоље, кењао је триста на сат док сам носио шоље ка тераси, а кад сам се сместио у фотељу, Пампур је прскао ко вулканска ерупција, објашњавајући ми нешто што ја још увек нисам слушао. Тек кад сам посркао кафицу и испалио три цигарете, Перино тандркање почело је да ми допире до мозга. Причао је нешто везано за неки смисао али се то губило у његовим реченицама које су се осипале, губиле, и на крају само говориле како се опасно наложио на неку рибу, и како вечерас обавезно мора да оде на неку студентску журку, како би стартовао ту рибу, за којом је, колико видим, тотално одлепио. Рекао је „или вечерас, или никада“, или нешто слично, а онда је рекао како нема с ким да иде и да ја обавезно морам да му правим друштво, „мораш, мораш, мораш...“, понављао је и понављао док сам ја главом вртео лево-десно, покушавајући да му кажем да нема те силе која би ме натерала на тако нешто. Ја да се мотам по студенским журкама? Ја који не излазим никуд? Ја који сам заборавио како изгледа излазак у град? Ја који имам 27 година, а колико сам разумео Перкана, тамо ће бити све клинци од 19 до 23, и стварно не знам шта бих ја сад тамо требао да радим.

- „Што си сиса, што си сиса, што си сиса...“ - кењао је Перкан и мучио ми чула.

- „Какав си ми ти то ортак кад нећеш за мене ништа да учиниш?“

- Рекао је на крају, коначно је дошао крај његовом дробљењу, и некако се тужно навалио на сточић. Тада сам се сетио своје себичности, о којој сам, чини ми се синоћ, много размишљао, и почео сам да главу, из одречног бита лево-десно, гурам у ритам горе-доле који је имао потврдни облик. Нисам смео да одбијем Перу, који ми је за кратко време постао стварно добар ортак, јер нисам желео да својим себичним поступцима отерам и њега од себе. Правићу му друштво до те студентске журке, док не уђемо тамо, и док он не смува ту клинку, а онда ћу да запалим кући. Толико му, као ортак, дугујем. Потребан сам му и не смем да га изневерим, али ми се тамо уопште није ишло. Пера је затим измотао тепсију бурека и литар јогурта, изнео је тањире и чашу, мени дао једну четвртину и сипао чашу јогурта, а себи је стрпао у тањир три четвртине и стисо ону јогуртску флашу у оне његове огромне ручерде, ко да се плашио да ћу да му је отмем. Јео је брзо и халапљиво, ка међед, и сисао онај јогурт ко да је алкохоличар; ја сам једва појео осмину бурека, био је топао и укусан али ја нисам био толио гладан, али сам зато слистио целу чашу свежег и хладног јогурта. После хасања припалили смо две буксне и вртели их у круг, не знам зашто, ваљда смо се истриповали нешто. Негде око тројке Пампур је рекао да иде да се спрема за вечерашњу журку и да ја дођем по њега у девет. Затим је напустио моју гајбу, а ја сам питао самог себе зашто ће се Перкан спремати толико дуго. До девет увече има још много, много сати, а минута па тек, и није ми јасно зашто је њему потребно толико дуго времена за спремање. Контао сам да жели да импресионира ту рибу и да му је због тога толико времена потребно за спремање. Али зашто, јебем му жваке? Па и ја сам некад имао 22 лета и никад ми није требало више од десетак минута да се спремим за негде. Времена се мењају? Не. Људи се мењају? Можда. Ја сам оматорио? Јесам. О чему се ту ради? Јебем ли га, буразеру. Пампур је поменуо нешто као, сад ил никад, и ја сам у ту одлуку и стрпао то његово вишечасовно сређивање и спремање за журку, то јест, мување те мрак рибе. А ако попије педалу? Ништа. Нарољаћемо се од алкохола и биће клик.

- Добро, пошто вечерас излазимо, још увек се питам кој ли ћу ја мој тамо, морао сам да се, како физички, тако и психички, припремим за то психосоматско мучење. Кренуо сам с лобеском, коју нисам такао један дужи временски интервал, ал сад ми је неопходна, и крљао се с њом све до пола девет, а онда сам се издуширао, увукао себе у боксерице, затим широкана лоне, мајицу, на главу сам навуко качкет, нашљиско сам се парфемом, узео кључеве од аута, пљуге, кокс, ганџу и лову, и запалио по Перу. Тачно у 21:00 зауставио сам се пред Перином зградом, а он је већ нестрпљиво цупкао пред њом. Улетео је у голфа, сав срећан, и наводио ме до циља. Циљ је у ствари био сам Технолошки, тачније, она рупетина у његовом подруму, или им је то можда нека сала, јебем ли га. Било је мрачно, намерно мрачно јер су неонке биле притуљене, ваљда због амбијента, али се у суштини простор назирао, лица, руке подигнуте увис; једино је импровизовани шанк био јако осветљен, као и ди џеј, који је стајао десно од шанка. Пустао је неко комерцијално хаус срање, али су се клинци изгледа ложили на то. Сви су скакали, плесали, убијали се алкохолом, а ни ексери нису изостали. Осетио сам ту енергију која је избијала из њихових знојавих тела, оног екстази осмеха, оне фиктивне љубави. Који јебени кичерај. И техно музику су успели да упропасте они комерционализатори свега и свачега. Још од 97. су осетили да ће електронска музика преплавити Европу, Балкан, и Србију, па су брже боље гурнули своје погане ручерде и, од љубави која је и родила тај музички правац, направили бизнис. Комерцијализовали све, изремиксирали све, и направили ништа. Музику су уништили, ал су зато згрнули огромну своту новца, али то им, изгледа ми, није довољно; још увек то раде. Растављају говна, рециклирају их и праве нова срања, која се, колико видим, одлично продају. Апокалипса ор ват?

- С убриделим венама, кроз које је шикљао кокаин и шутирао ми мозак, навалио сам се на зид, чекајући да Пампур, који је стајао крај мене, нађе ту његову девојчицу, смува је, и да онда ја запалим кући. То ми је био циљ, то сам и чекао. Међутим, чекање се одужило, јер клинка још увек није стигла на журку. Пампур је са оног шанка досецао два пива у велике пластичне чаше. Своје је већ грувао док је мени пружао оно друго. Одбио сам. Нисам желео да пијем смућкани, врући хмељ, ремикс свега и свачега, од неке шатро шанкерке, која ме је ошинула погледом кад сам с гнушањем одбио пиво које ми је Пампур гурао у руке. Перкан је слистио оба и одлетео до шанка по нову туру, а кад се вратио рекао ми је да је шанкерка бесна на мене јер одбијам да пијем њено пиво. Погледао сам у њеном правцу. Пиљила је у мене и чекала да види да ли ћу поново одбити њено пиво које ми је Пампурчина наново гурала у руке. Поново сам одбио рекавши Пери да нећу да пијем њено пиво, али да сасвим сигурно хоћу њу. И да је пијем, и да је једем, и да је лижем, и да је... Више ме није гледала. Чак ни кришом. Радила је свој посао. Из њених мисли ја сам, колико видим, испарио, као и пластични пивџани које је Пампур љуштио као блесав. Време пролази, клинке нема, Пера лоче ко фанатик и већ трећи пут одлази до шанка с истом наруџбином. Овога пута вратио се само с једним пивом у руци.

- „Не жели ни пиво да ти наточи, а камоли да ти да број телефона!“

- „Ко ти је реко да јој тражиш број фона, клену!?“

- „Па ти...“ - равнодушно одговори Перица, циркајући свој бућкуриш.

- У ниједном фрагменту свог говора нисам Пампуру реко да шанкерки тражи број телефона, већ да је пита кад завршава са шанкерисањем и слично. Пампур је све побркао и уништио ми оно зрнце шансе да вечерас и ја покушам да смувам неку кучку. Чини ми се да га је згазило оно ремикс пиво. Топло сам га посаветовао да мало олабави с алкохолом ако жели да вечерас импресионира то девојче. Послушао ме је. Више није ишао по пиво. Чекао је ту цуру да се коначно појави однекуд и да јој приђе. У једном моменту учинило ми се да је ја чекам више него он. Једва сам чекао да се та девојка појави па да ја збришем из те ужасне рупетине, јер је срање, које је грувало из звучника, почело да ми нагриже остатке мождане коре. Почело је да ме нервира то говно које је ди џеј пуштао и уживао у свему томе, као и маса студентарије. Почели су да ме нервирају клинци који су се кошкали и тражили закачку с неким, само да би могли да испребијају једни друге. Што ли су кој мој долазили на журку ако су желели фајт. То су могли да потраже било где, било када, али они фајт увек траже баш на оваквим местима. Глупи клинци. Место да се проводе, они се макљају. Болест.

- Пампур је одједном полетео ка средини оргијаонице и салетео девојку коју смо чекали цело вече. Оно говно од музике је било прегласно, али се Перкан успешно споразумевао с насмејаном и поприлично згодном и лепушкастом девојком, колико сам успео да је сагледам у оном кркљанцу и полумраку. Перкан ми је из даљине неприметно показао знак океј, високо подигнутим палцем кад се његово девојче на трен окренуло и бацило поглед ка шанку, што је значило да је жвака прошла и да ја могу да палим из ове, сада већ, повраћаонице. Одлично. Бацио сам поглед ка излазу, предуг пут и превелика маса људи кроз коју сам морао да се пробијам како бих удахнуо ваздух ванжурке. Док сам се пробијао кроз опичене клинце, поглед ми се зауставио на девојку која је стајала наваљена на зид и, чинило ми се, била у фазону као и ја: „једва чекам да одјебем одавде“. Кокс ме је опалио по левој страни мозга и натерао ме да скренем десно, ка девојци наваљеној на зиду, иако сам желео да се што пре изгубим одатле. Али, више нисам ја тај који је одлучивао, кокаин је био вођа, ја сам га само пратио. Пришао сам рокенрол девојчету које се досађивало, гурнуо руке у џепове, као нешто тражим, затим сам их извуко из џепова, као нашао сам то што сам тражио, пружио песнице ка њој и рекао јој да одабере коју хоће. Рекао сам јој да у једној од песница чучи она, а у другој ја. Ако погоди себе, онда она наређује шта ћемо радити вечерас, ако погоди мене, капетан игре сам ја. Није се чак ни осмехнула. У мој поглед упливао је њен средњи прст. Баш ми га је набила, онако до носа, испод качкета. Изгледа ми да сам испао из штоса. Матор сам, не знам те нове пионирске форе. Ове моје изгледа да су бајате, баш бајате. Да нису, место средњег прста, добио бих барем оно типично одјебавање „нисам сама“, када ти девојка, иако знаш да је сингл, иако видиш да јој је досадно, јасно ставља до знања да не жели да има ишта с тобом и да треба да се тераш у курац. Рокенрол герла је скратила причу и одмах ме отерала у курац. Барем је била искрена. Симпатична, искрена и у фазону „одјеби од мене“. Окренуо сам своје маторо тело и одјебао од ње. Наставио сам да се пробијам кроз масу. Био сам на три метра од врата, на три метра од слободе, само јебена три метра су ме делила од напуштања повраћаонице, кад ми се у лице унео један билмез челичне конституције, оно два са два, и ускратио ми слободу.

- „Имаш неки проблем?“

- „Не...“ - одговорих му сталожено.

- Хтео сам да наставим своју маршруту, али ми челични билмез то није дозволио.

- „А јел тражиш проблем?“

- Питао сам себе шта ли се дешава у мозгу тог дизача тегова. Зашто је толико глуп? На његово прво глупо питање дао сам му јасан одговор, али га он изгледа није разумео. Поставио је друго, још глупље питање. Све ми се чини да мозак није ни имао.

- „Не...“ - одговорио сам му и гласом и рукама.

- Није му било јасно како то да ја не тражим проблем. Пошто ја тај проблем нисам желео он је одлучио да га пожели, да га створи сам. Кренуо је на мене. Већ сам осетио како ми се ломе старе, изубијане, и више пута ломљене кости, али нисам осећао потребу да пружам било какав отпор. Изгледа ми да сам, негде дубоко у себи, ипак желео да ме неко добро пребије. Али је тада на сцену ступила девојка с плавом косом, везаном на потиљак, испречила се између мене и билмеза с кратером у глави, своју леву шакицу ставила је на његове груди и нешто му шапнула, а десном шакицом је ухватила мене за руку. Орангутан с проблемом који тражи проблем, изненада је променио облик лица из става „ће да ти поломим коске“, у нешто као „извини, нисам знао“, и склонио се у страну. Плаво девојче ме затим успешно извело на слободу. Испред за мало табаонице мене, далеко испред, једно 50 метара далеко од ње, таман до аута, плавуша се напокон окренула ка мени и поклонила ми поглед на њено лице. Носила је наочаре с црвеним оквиром кроз које ме је доброћудно посматрала.

- „Ето. Сад си безбедан и слободан“ - рече лице без шминке.

- Ретко сам виђао лице без шминке. Обично су све нафракане, напуцане шминком коју је подстакла грандизација Србије. Ово лице је било младо, нежно, симпатично, и без шминке. Три пута сам у себи поновио „без шминке“.

- „Шта је? Не желиш слободу?“

- „Не без тебе.“

- Насмешила се и прстићем дотакла наочаре. Онај маневар-трип интелектуалке кад тражи речи које ће сместити у свој одговор, или реплику. Та мала наочарка није ни била свесна да мене управо та женска интелигенција највише ложи, али највише.

- „Сори, али ја сам ту с неким друштвом. Само сам желела да помогнем пролазнику у невољи.“

- Каширање? Типично.

- „Али не можеш тек тако да га оставиш на цедилу!“

- „Како?“

- Их...

- „Па тако. Извучеш пролазника из једног проблема, а увучеш га у други.“

- „А, у који други?“

- И стварно не знам шта ли серем. Само сам хтео да одем кући... Проклети кокс...

- „Па, спасила си ме табања и тим чином ми такла душу. Сад се она разнежила и жели да остане у твојој близини. Ако одеш душа ће туговати за тобом, а то ће мени створити много већи проблем него табање.“

- Наочарка се насмешила...

- „Да те вратим онда табаџији?“

- ... А ја мамлаз мислио да сам неки заводник...

- „Ако ћеш после тога да ми видаш ране, онда прихватам!“

- ... У ствари сам само матори мамлаз...

- „А ако нећу да ти видам ране?“

- ... Нисам леп, немам мишиће... Зашто лепо не одем својој кући...

- „Онда можемо да одиграмо једну малу игрицу.“

- ... Ја и моје глупе и бајате форе...

- „Коју игрицу?“

- Опет сам гурнуо празне шаке у џепове пуне опијата, и извукао ништа у стиснутим песницама. Пружио сам их ка малој наочарки, која је изгледала као чељаде коме ћу поклонити чупа-чупс.

- „Једна песница си ти, а друга ја. Ако погодиш себе, ти водиш игру, а ако погодиш мене, онда игру водим ја!“

- ... Бар да сам променио фору... Глупи кокс... Глупи Борис...

- „Какву игру?“

- ... а мала много радознала...

- „Провод. Бираш како ћеш и на који начин да се проводиш вечерас. Ако погодиш себе, ти постављаш жеље, а ја их испуњавам!“

- ... иди кући матори Борисе...

- „А шта ако си ти већ унапред обе песнице припремио за себе?“

- Ма дај, бре, мала. Зар не видиш да се бар трудим?

- „Ја нисам Тито, а ово нису ћораве кутије! Све је по пропису, без скривених намера. Желиш да играш или не?“

- И мала наочарка се премишљала, ложећи ме својим покретима, у њеним очима сам видео да жели да одбије игру, али јој њен авантуристички дух то није дозволио. Ставила је свој прстић на моју десну песницу. Ја сам дубоко уздахнуо, и гистро поражено рекао:

- „Ти водиш игру...“

- А оно што она није знала било је то да су обе песнице заправо она. Коју год да је лупила она би водила игру. Тако је много занимљивије. Сам сам осмислио ту игру, јер ми се допадало да девојка глуми капетана брода, а ја збуњеног морнара који без поговора извршава сва задата му наређења. До сада ми је та фора два пута успела. Једном сам добио секс, а други пут преко пичке. Надам се да ће овај протећи у миру. Може и без сексања, само да буде мир.

- Мала наочарка је поскочила и рекла оно „јеееее...“, као да је освојила томболу. А затим ми заповедила да жели да се прошетамо градом, и то кроз сам центар, кроз Булевар. Јебем те у жељу...

- Шетали смо се по тротоару Булевара, јеби га кад немамо шеталиште. Сваки град у Србији има неко шеталиште, или неку врсту шеталишта, што би рекли старци - корзо, само Лесковац нема. Неко би реко да ми лесковчани не волимо да се шетамо и да вероватно због тога и немамо шеталиште, али како објаснити нелесковчанину, или странцу, да ми желимо шеталиште, али да нам властодржци то не дозвољавају. Не граде нам ништа корисно, ништа што ми хоћемо, већ само оно што њима одговара, само оно што њима доноси приход, а нама ствара расход, незакрпиви.

- „И даље само крадете а Србија умире, сјебали сте све треба блам да вас убије, опет смо на дну, генерације посрнуле од чекања на вас већ су годинама уморне...“

- Ушушкан у фотељу на мојој хангар тераси, варио сам индо и сркутао кафу. Поглед ми је био забоден у једну зелену штипаљку, која се неким случајем нашла ту, на поду моје терасе. Како, јебем ли му гаће. Покушавао сам да закрпим сопствене поцепане мисли. Удубљивао сам се у тим кратерима цепољака, вртео филм, премотавао га, час напред, час назад, покушавајући да схватим околности у којима се налазим. Да сам на коксу, то вероватно не бих радио и био бих ко зна где. Да се натапам алкохолом вероватно бих мислио на свој промашени живот и изгубљене љубави. Зато сам одлучио да се од кокса и алкохола држим што даље; чини ми се да су ме само уваљивали у неку невољу. Али сам зато ганџу и бенсиће таманио ко блесав. Јеби га, не могу да будем стрејт, јер кад сам чист често размишљам о самоубиству. Нисам склон суицидности, нисам никада заиста, онако свесно, покушао да се убијем, али размишљам о томе, тачније речено, замишљам сцене сопствене смрти. Како би изгледало да ми се деси ово или оно. Замишљам себе како се бацам са крова зграде и падам директно на бетон, или како колима пробијам банкину и котрљам се до самоуништења, или се разносим бомбом, режем сопствене вене и гледам како шикља крв из мене, како моје тело бледи и ја полагано умирем, као да се успављујем. Неко би реко да сам морбидан, можда апатично суицидалан, неки шринкер би извео неки свој закључак, прочепркао по уџбенику и закључио моју тобожњу болест неким фројдовским термином, али мислим да би се сви грдно зајебали по том питању. Живот, смрт, исти курац. Све му то дође на исто. Родиш се, живиш, и на крају умреш. Па кад је смрт сасвим извесна појава, по ком то шаблону, или боље рећи чијем, ја не бих могао да замишљам своју сопствену смрт? Оће можда неко да ми забрани? Оће курац! Могу да ми забране све, али никада неће моћи да ми забране да врзмам по глави теме које ја желим. Све док су унутра, док их језик не ода, могу с њима да радим шта год хоћу, и нико никада неће моћи да се увуче у моје мисли и нареди им шта да мисле. Конкретно, заболе ме ко шта мисли о мени. Али мисли о мени у мени ме боле кад сам чист, зато их ублажујем бенсићима, и освежавам их маријуаном. У том, свом, свету маште, склањам се од зла што хара на планети, склањам се од зла и поганих болештина што харају по Лесковцу, покушавам да навучем осмех на себе и позитивом разбијем негативне сторије реалности што ми преплављују мозак. Нисам асоцијалан, доказано, а нисам ни аутистичан, само понекад, ето тако, волим да се завучем унутар себе, гурнем се, тамо негде дубоко готово на дну језгра моје личности, и гледам све оне милијарде атома себе који плутају у молекулу мене, гледам сопствени свет далеко од свих, јер ми се некако чини да сам тамо најбезбеднији, да ми је тамо најтоплије, и да једино тамо могу слободно да живим. Хух...

- Зелена штипаљка је и даље на поду, мој поглед је још увек прилепљен по њеном телу, палим, јебем ли га који, џоинт, кафу из шоље сам попио, мрзи ме да одсецам своје тело до кухиње и смућкам нову, зато прст умачем у талог и лижем га; и у њему има довољно кофеина да подмири моје тренутне потребе. Мозак ми преплављују неке чудне мисли које ми говоре да сам себични мамлаз, да својим глупим поступцима терам од себе све људе, који гаје макар и зрно љубави према мени. Можда и јесам себичан, не знам, али оно што сигурно знам је да сви одлазе од мене; неки од њих се не враћају, никад. Неки одлазе од мене мојом кривицом, неки својом, неки јебем ли га чијом.

- Сам сам на тераси, нутрим у штипаљку, листам догађаје, листам фотке мени блиских људи. Даша је отишла, на ко зна колико дана, у Ниш да посети неку другарицу и да се спрда са животом, задовољавајући своје телесне потребе само и искључиво како њој одговара. Кркица и Пампур су у бункеру, шљакају по цео дан, а после истека радног времена, Кркензи пали кући да проведе неколико сати с породицом, главобољама и проблемима; Пампур сврати до Уркета, преда му пазар, узме свој проценат, јер нам више не припомаже већ шљака за нас, а онда пали свом изнајмљеном једнособном стану, у Центру, да слуша реге, учи школу, или шта већ. Урке сврати понекад до мене, онда кад га Наташа пушти из кавеза. Донесе мој тал и гњави ме својим породичним проблемима уз џоинт и кафу. Примио је Наташу као подстанарку, клинку која је све време бубала, ишла на фитнес, глумила ону јогу, и дркала на постер Владе Георгијева. Једног јутра, поднева, или вечери, Урке је смотао Наташу, креснуо је и отворио јој све поре на кожи. Тада је и кренуло. Зајебала је јогу, фитнес, од бубалице прерасла је у читатељку, која својим речима препричава лекције, што је добро, због изградње њеног карактера, а на крају је и скинула постер Владе Георгијева. Из студењака улетела је у Уркетову гајбу и постала његова званична девојка. Нешто касније и вереница. Затим га је представила својој породици, ближој и даљој фамилији, заказала датум венчања, и постала газдарица куће и Уроша. Студењак је разбуцала. То је било прво што је учинила кад је и званично постала власница Уроша и његове гајбе. Трагедија.

- Идеју да Урке изнајмљује собе у приземљу своје куће смислио сам ја, предложивши му да прима искључиво самце који шљакају; тако ће му кућа бити мирна и добијаће сваког првог у месецу своју кирију. Међутим, Урке је моју идеју модификовао и модернизовао, и, место ситуираних самаца, примио је студентарију, направивши од приземља мини студењак. Морам признати да је то било генијално и да је његова формула, заснована на мојој идеји, направила бизнис, који се раширио ко епидемија, и тиме створио себи сасвим солидне месечне приходе, а себи и мени студентске журке и крес шеме. И све је то било савршено, све дотле док Наташа није закључала студењак, закатанчила га за сва времена, и ту, у приземљу куће, некадашњем студењаку, примила неку породицу, оно, муж наставник, жена рачуновођа, и две ћерке које гуле основну. Дакле, фајронт. То ми је у поруци казала Даша у којој је додала да ја одем до Уркета и покупим њене ствари, јер она више Наташу не жели очима да гледа. Остале порукице, између Дашењке и мене, биле су оне стандардне: „где си, како си, шта има ново“, на које сам ја одговарао увек исто „све океј, класика“. Пошто сам ја био у фазону „мрзи ме“, послао сам Уркету поруку да покупи и донесе код мене све Дашине ствари, што је он и учинио.

- Дакле, Наташа се попела Уркету на курац, затим на кичму, па на главу, а сада га разапетог, јадног, изгубљеног, и измученог држи под чизмом и кључем. Сећам се оног дана кад ми је Урке срао с тим женским правилима, пуштао ми воду у уши и едуковао ме. Изанализирао ми је тачку по тачку, правило по правило, сегмент по сегмент, све до танчина изнео на видело како то жене владају. Сачинио је сопствену тезу, ја сам му се тада дивио што је тако интелигентан, а онда се сам, својим погрешним поступцима, удавио у сопственој тези. Упозоравао је мене, а допустио је да се то деси њему и то светлосном брзином; ја се још увек опорављам од тог шока, а како ли је њему, не смем ни да замислим. Онда сам му се дивио, сада му се смејем, јер сам напокон схватио колико је глуп. Сам је себи накачио жену на леђа и сад кука. Кад је последњи пут био код мене лупао је главом о сто, јер није знао шта да чини. Наташа, сем што је заказала датум венчања, на које сам ја позван само од стране Уркета, од њене сам био презрен и на том венчању, уколико будем отишао, бићу персона нон грата; тражила је од Лолчета да јој направи и дете. Због тога је овај јадник и ударао главу о мој, на више места, рањени сто. Једва сам га смирио, рекавши му да се вади на њену школу, да је убеди да заврши другу годину и да, потом, упише и трећу.

- У међувремену се Виша Економска Школа преквалификовала и добила нови назив: Високо Струковне Студије, или тако нешто, либо ме вићгла. Та мито институција, с до коске корумпираним професорима, остала је мито институција, с до коске корумпираним професорима. Џаба су мењали назив.

- Тако сам му дао идеју и готово цео план да ескивира Наташу за чељаде барем још две године. Урке је тога дана отишао сав срећан од мене, али се отада, а има већ три дана, није појавио, нит ми је пустио поруку. Јуче је Пампур свратио код мене на брзака, донео ми тал и реко да Урке има неке обавезе око венчања па је зато замолио њега да ми донесе лову. Узгред, венчање треба да се одржи за две недеље, тачно у подне у општини, а после тога иде она сељоберска свадба са свим оним сељоберским обичајима у некој кафани чије сам име заборавио. Пера ми је пренео да је Урке једва из Наташиног плана венчања избацио оно размајавање по цркви, али ни он ни ја нисмо знали како му је то пошло за руком. То ћу морати да га питам, обавезно, а и за онај план „ескивирање детета“, уколико за ова три дана, и ноћи, није расејао своје семе унутар Наташине родуље. Чим раскочим своју отромбољену и атрофирану руку, дохватићу моб, који се налази на пола метра од мене, и послаћу му поруку да хитно треба да се видимо код мене на гајби. Кад буде дошао, испразниће своју напаћену душу, а ја ћу доћи до потребних ми информација...

- „Рећи ћеш да смо те ми звали, да није фер да ти сада кажем врати се, ово није свет који хрли да грли туристе и врви од врлих, не! Зар да те лажем, зар тебе? То је грех! Праштај за позив, ал нисмо га ми слали свесно, нити са жељом да због нас летиш тако далеко, да напустиш због нас свој мир, мрак и вечност, ти, дар и светлост, овде ти није место. Јер живот поред нас био би ко живот наш, ал није вредно ни да фоткаш такав један пејзаж...“

- Пребацио сам свој поглед на мобилни и прилепио га за њега. Померио сам своје устондиране руке и машио се за пљуге и шибицу. Припалио сам цигарету и наставио да слушам песму која је бубњала из мојих звучњака. Чини ми се да је пре пар секунди рокао БГ Синдикат, а сада чујем Марчела и Филтер кру. Изгледа да сам се био потпуно погубио у оним својим мислима и потонуо, тамо негде, толико дубоко да нисам ни чуо сараунд који је успешно дрмусао целу зграду. Не знам колико је сати, напољу је још увек дан, пажњу ми одвлачи песма...

- „ ... Чим дођеш видеће ти боју, рећи шта значи, шта си због ње, а онда ће додати зачин, доделиће ти нацију и казати да је светиња, да си и ти јунак због јунаштва својих дедова, да си и ти лош због других из својих редова, да си и ти добар, јер је неко био пре тога. Ово је твоја застава, ово је твој дрес, када видиш другачије ти насрни као звер, јер и они су тако на твоје, или ми на њих, ил већ нешто, ал какве везе сад ти имаш с тим? Људи то зову судбином, лицемерни блеф, то није рука више силе, но рука људи од пре, а кад се гледа из твог бескраја то све нема значаја, све је човек вајао прстима свога очаја...“

- Буљим у фон, а стихови ми улазе у уши и протичу кроз мисли. Не знам зашто се пред мојим очима, у оном простору између мобила и мене, појављују Маријин и Маринин лик, мешају се, стапају један у други, поново се раздвајају, Марија одлази на једну, Марина на другу страну, обе ме гледају, гледам и ја њих, а онда се растапају и обе нестају; остају само Маријине очи и Маринине сузе. Само на трен. Потом све нестаје, а појављује се прстен с гравуром „мараката“. Лебди ми пред очима, окреће се, празан је, у њему, сем гравуре, ничег нема. Затим одлази у углу мог десног ока и тамо негде нестаје. Чему сад све то? Поново гледам у телефон. Хоћу да позовем Уроша. Коначно пружам руку ка телефону, узимам га и стављам у своје крило. Палим ко зна коју цигарету, гурам прст у шољу, али нестало ми талога, мораћу ипак да устанем и смућкам ту јебену кафу, само да завршим цигарету...

- „ ... Доделиће ти веру и бићеш те вере, и гинућеш ако треба за ту веру безвезе, објасниће ти да то Бог хоће од тебе, они што га гледају кроз призму своје ћуди бедне. Улизују се њему исто ко у фирми шефу, моле га, цмиздре, и стењу, траже од њега нешто. Ето ти како они схватају врховно добро, као сујетно биће које жели улагивање вешто. Симбол љубави схватају ко болесни его, коме треба да га мрави хвале да му буде лепо? Када тако појме светлост, како тек појме таму? Ђаво у реду на бироу рада проси за храну, јер сувишан је свету где је рат увек у току, да људи докажу чији то Бог има већег ђоку, јер ако има Бога, Он је само један, и не треба ти мач и црква да му будеш одан. Он од тебе једноставно жели да будеш добар, а не да плаћаш попа и да се шлихташ до гроба, ако све то икад кажеш, издајник си рода, јер овде си то, вера, нација, и боја! Људи умиру због тога, због случајне лутрије, а да су извучени другде све би било друкчије, волели би оно што сад мрзе, једнаким жаром, и опет би им било вредно да то плате главом...“

- Гасим цигарету у пикслу, одлажем на сто телефон, који ми је спавао у крилу, отклањам палцем сузу, коју ми је измамила ова песма, премда одлично познајем реалност у којој егзистирам, ипак су ми стихови измамили сузу због свег тог зла које нас убија свуда унаоколо, и неки чудан дрхтај ми јурца кроз тело док устајем са фотеље. Живот је, реално, срање, и живот је, реално, казна. Пристављам кафу и одлажем себе на зид преко пута шпорета. Сав овај пакао око нас, све је то због њих, због оних гадних и пребогатих звери што владају планетом земљом. Све је то због њих...

- „ ... И ето то је свет, ето то су људи, празни и луди, мали и глупи, туђи! Не могу да ти дозволим да дођеш, опрости! Не могу да ти дозволим да дођеш, разуми!“

- У праву је Урош... Превише их је... Превише се накотило гована, превише се накотило зла... Ми смо мањина... Не можемо да их победимо, никад! Не желим да напустим ту мањину, то су добри људи, где год да се налазе на овој проклетој кугли земаљској... Али... Чини ми се да стојим изван те мањине, постајем нека трећа мањина... Ја сам чиним ту трећу мањину... Губим се... Нестајем... Не могу да пронађем себе... Вадим последњу реченицу, негде из дубине себе, и кричем на сав глас:

- „ЈЕБЕШ ЖИВОТ! ИОНАКО ЈЕ СВЕ НИШТА!“

- Овај вапај из ината као да ме је вратио натраг, у моје тело, али нисам нашао себе; и даље сам изгубљен. Али сам зато жив, и јебаћу судбину! Јебаћу је до последњег откуцаја свог срца, јебаћу је и док ми закуцавају ексере на ковчегу, јебаћу је и док ме буду спуштали у земљу, јебаћу је и док ме буду, захефтаног у ковчегу, затрпавали тим елементом, а кад се то реквијем срање заврши, и кад ми се буду отворила врата пакла, проћи ћу кроз њих с огромним осмехом, и оном похотном, незаситом жељом, да у паклу набијам на курац све смрадове који су ми...

- „ААААА.... КАФААААА...!!!“

- Значи за мало. Грунула је ко вулкан, одједном, јебено изненада, док сам се ја бактао са својим расејаним и разјебаним окрајцима спржених мисли; зауставио сам захукталу кафу на самој литици џезве и спасио свој шпорет од гецрк комбинације која би га јебала у перспективи, јер ја не бих имао намеру да шмирглам срање које сам, да јесам, направио. Ионако ми је цела гајба у хаосу, и што би се ја сад обазирао на неку флекицу на некој рингли која лежи на неком шпорету? Нема потребе. Али, судба га је издувала и овога пута. Нема срања. Сипам кафу у шољу, бацам џезву у препуну судоперу, и, са све шољом, враћам себе натраг на терасу. Седам у фотељу, палим нови џукс, кафа са испарава, њен мирис ме осваја, узимам телефон, и шаљем Уркету поруку:

- „Дођи код мене чим узмеш ваздух.“

- Није прошло ни пет секунди, а фон ми је засветлео.

- „За пола чуке.“

- Значи за пола сата Урош ће побећи из кавеза сопствене куће. То значи да Наташа има неке обавезе по граду, или да су јој ту другарице. Једино тада Урке добија мали луфт да узме ваздух, да отвори врата свог казамата и полети у слободу. Јеботе, брак је исто што и систем, односно држава. У држави постоји влада, њихове организације и њихови криминалци, и сви они заједно карају народ у буљу. У браку постоји жена која те кара у буљу. А ако дођу и деца, још па више комада, онда у браку имаш породицу, а то значи жену и децу, и сви они скупа, карају те у буљу. Место речи „буља“, може и реч „мозак“, ал опет му на исто дође. Јебан си, па си јебан. Тако ти је то. Јебени калуп. И тако већ вековима...

- Урке ми је упао на гајбу, пролетео кроз кухињу, улетео на терасу, зграбио џоинт из мојих руку, и почео зверски да га сиса, мислим џоинт, док се задихан приближавао столици у коју је требало да смести своју гузицу. Истовремено се борио за ваздух и за дим маријуане. Почео сам да се кезим, онако хашерски, из вене.

- „Шта се цериш... мамлазе... набијем те... на курац!“

- Покушавао је Урош да склопи реченицу док је увлачио домове ганџе у себе кроз уста, а ваздух кроз нос. Призор од кога би се медицина чешала по глави. Тај призор наука ни хипотетички не би схватила, али ја сам гледао тај призор и смејао се, онако улепљен, покушавајући у глави да склопим лик Уроша Новаковића у његовом дому, и лик лудог Лолчета на мојој гајби. Јебена научна фантастика. Ја сам се и даље смејао, склапајући ликове, а Ксалол је, псовајући ме и уздуж и попреко, отишао до моје књавач собе да покупи опијате, који су му забрањени у његовом дому. Урке је сву своју гудру чувао код мене. Наташа је желела дете, али здраво и нормално, а не дете које ће бити направљено у стању њихове бесвести, то јест Уркетове, јер је Наташа почела да живи максимално здравим животом; у које би га довели кокаин, ксалоли и марихуана. Мученик је код своје куће смео да пије само пиво и то у умереним количинама. Преведено на Наташином језику то је значило два, до три комада дневно. Јеботе, ко Голи Оток! Лол није имао времена да претура по фиоки и раздваја опијате, зато је извукао целу фиоку из мог сточића и донео је на терасу. Сео је у столицу, фиоку је метнуо на сточић, и кренуо да чепрка по њој. Прво се наснифао белчугом, а онда је кренуо да рола буксне, једну за другом. Ја нисам узео бели прах, али сам се послужио бенџевима, комада 5. Урке је кренуо да избацује муке из своје напаћене душе, а ја сам га помно пратио. Тртљао је свашта, говорио без зареза, сам ми је издекламовао како се ратосиљао цркве и њених обреда, и то тако што је уценио Наташу да бира: венчање у цркви, или свадба у кафани. Наташа се није много премишљала, брзо је одабрала свадбу у кафани. Јеби га, лопови у мантијама су уништили веру, тако да је сваки неопаор између цркве и кафане, бирао кафану. И Наташу су ти лопови отерали од цркве својим харач триповима, зато је и изабрала свадбу у кафани, а каква ће бити та свадба, не знам, јер ја тамо нећу ногом да ступим. Још ми само та просеравања хвале у животу. Урке се празнио, буксне су гореле, он је снифкао лобекс и дељао вотку, ја сам пио густи од брескве. А онда је поменуо и Марину. А онда сам га ја моментално прекинуо и рекао да ми све то лепо и полако објасни.

- „Чуле су се јуче, телефоном. Причале су два сата. Срећа па је Марина окренула број, да је којим случајем то Наташа учинила не знам колики би ми рачун стиго, али...“

- „Урке, брате, Марина. Фокусирај се на Марину, молим те!“

- „А да. Ма ништа, рекла је да је добро, не, рекла је да је одлично, да јој жели све најбоље, то јес нама, мени и Наташи... Шта још беше... Да. Послаће нам неки поклон, пошто она тренутно не може да дође због неког клуба који треба да отворе, а она је сувласница, или тако нешто...“

- „Али кажеш да има у плану Лесковац?“

- „Какав план? Који Лесковац?“

- „Па реко си да тренутно због тог клуба не може да дође, али ипак планира да дође неки дан. Јеси то реко? Јеси то мислио?“

- „Да, да... Тачно тако. Само не знам кад. Није прецизирала датум...“

- Урош је наставио да тртља, али ја га више нисам слушао. Мислио сам на Марину. Да ли ће уопште доћи, и кад? Да ли ће хтети да ми се јави, да ме види, да видим ја њу... Направио сам се за нигде, нисам био у стању ни руку да мрднем, а камоли да разложно размишљам о Марини и свему томе, и не знам зашто уопште размишљам о томе. Марина је отишла од мене, запалила за Перт и рекла да се неће враћати никад. Сад чујем да ипак хоће, и тек сада схватам, ако уопште и схватам, да је оно „никад“ важило само за мене. Дакле, Србија, да, Лесковац, да, Борис, не. Мораћу да подвучем линију, да ставим тачку, напишем крај, и коначно заборавим на књигу „Марина“. Да ли ћу успети...

- „ ... Ти ћеш да будеш кум. Ту нема шта. Боли ме курац! Тако сам и реко Наташи. Или ће Борис бити мој кум, или ништа од свадбе! Тако да ћеш ти бити кум, и ту нема шта...“

- „ЧЕКАЈ!!!“

- Урош је умукнуо, а ја сам покушавао да провртим кроз зачепљене вијуге његове последње две, три реченице.

- „Ја да будем твој кум?“

- „Па ти! Ко ће други?“

- „Нема шансе!“

- „Шта, бре, нема шансе? Кумство се не одбија!“

- „Ма једи говна! И ти, и тај ко је то измислио!“

- Урош је скакао по мојој тераси, урлао, дивљао, најблаже речено, чак је шутнуо ону столицу на којој је седео, чак ми је и наредио да морам да будем његов кум. То његово дивљање трајало је једно пола сата, а онда се испразнио, подигао ону столицу, и ћутке сео у њу. Кад се напокон смирио, образложио сам му, сасвим пригодним тоном, онако сталожено и мирно, да ја не морам да будем његов кум. Не могу да будем кум свом најбољем ортаку, јер ако сам кум онда морам да одџеџим крај њега и Наташе целу ону циркусијаду по општини, а затим и цео онај кафански вашар фамилије, пријатеља, и познаника, који су углавном дошли ту да се наједу и напију, да истрачаре, и да на крају једни другима полупају главе флашама, а све то срање ја нити могу, нити желим да гледам; не волим свадбе. Не могу да му будем кум, јер ме Наташа презире. Јебем ја ред и обичаје. Пола од тих обичаја и нису православни, измешали су се временом, и сад су делом пагански, делом православни, и делом ко зна чији. Разликују се од града до града, од села до села, и нико жив не зна оригинал, сви нешто наклапају и импровизују, а ја у та срања не желим да се мешам. Имам ја довољно својих грехова за пакао; не требају ми туђи. Што се мене лично тиче кум мора пре свега да буде добар човек, а ја то нисам, кум мора да буде пријатељ и младој и младожењи, а ја то нисам, кум треба да им пожели срећу у браку и мноштво деце, а ја сам против брака, кум треба да буде нормалан, а ја то нисам. Не могу да будем кум најбољем пријатељу зато што сам ја мамлаз и малер, и њему је потребна сва срећа овог универзума у том браку, а ја ту срећу немам у својим џеповима и зато не желим да му малеришем ни свадбу, ни брак, ни ништа. Рекао сам му да зове Кркицу за кума, јер ће му његов кркизам, што се тиче наталитета и трговине, донети срећу, ваљда. А ја ћу се појавити, ту негде, на пар минута, да га загрлим и одем, у себи сам додао „јер ћу тада и званично изгубити Лолчета и добити само Уроша на пола чуке“. Затим сам ућутао и кришом посматрао Уркетову реакцију. Седео је мирно, лактовима наслоњен на сточић, а брадом наслоњен на песнице; очи су му биле склопљене. Пет минута касније је отворио очи и хукнуо.

- „Боли ме курац! Нека Кркензи буде кум, али ти си ми најбољи пријатељ и ја не желим да те изгубим...“

- „Нећеш пријатељу. И кад будем био мртав бићу уз тебе. Чувам ти леђа...“

- Поварили смо још једну буксницу, Урке је дрмнуо још једну вотку, и још једну линџу, а онда ми наредио да морам да долазим код њега. Имао је такав став да је мени то личило на уцену, фазон „или си ми пријатељ, или ниси“, што сам ја без размишљања прихватио, јер не желим да изгубим и Уроша Новаковића, ако сам већ изгубио Лолчета, па макар стално гутао кнедле због Наташиног игнорисања мене. Након тог договора смо се загрлили, оно крв на крв је изостало, изашло је из моде, и остао је само загрљај, мени лично сасвим довољно зато што знам да је искрено, истински. Урке је онда запалио у свој казамат, а ја сам остао на тераси. Неко време сам листао именик по телефону, затим сам читао Маријине, Маринине, и Дашине поруке, мрак се полако спуштао и оробљавао Лесковац, моји уморни капци су се лагано склапали и затварали моје очи. Мој замућени поглед је нестајао... заборавио сам да питам Уркета шта би с оним ескивирањем детета... нечујно сам тонуо у сан...