[ Sloboda ili ništa!
]
06 Novembar, 2012 18:34
STOP HUMAN TRAFFICKING ! ! ! (Ne okreći glavu, oni to i žele)
[ Sloboda ili ništa!
]
06 Novembar, 2012 18:29
Marčelo - Čep (STOP RADNOJ EKSPLOATACIJI)
TEKST
Čep. Ja sam čovek čep. I nisam superheroj, nego žrtva.
Kada otvaranje duše ima zvuk otvaranja flaše,
zna se: razgovor će tu malo šta da spase.
A i šta da joj kažeš? Reči iščašene od čaše
što očas na očaj zabazde, slome se i zgade.
A mali je sad prvi razred, sluša, ćuti, trpi, šta će.
Svađe i čarke mame i tate, i uvek ta reč: pare, pare.
I nisu izvor sreće, tako učio si ga, ćale,
ali tamo gde ih nema, nesreća još kako naraste.
Ti bi zagulio članke, ali ti nisi član stranke,
a sad ti vezu traže čak i da bi radio kao šanker.
Samo stid, beda, diploma bleda, kraj s krajem,
tome kraja nema. I ajde ti i žena.... kako mali da nema?
I drobi ga taj tajac kad zajmi da vrati zajam,
njeno ćutanje mu gora kazna no kad preti gazda stana.
Raspori se, kožo, da vrisak izađe naglas,
evo opet - kafana, opet u ruci je čaša.
Ali tada -- crni čovek... tople oči, lepa reč,
kaže: „Vidi, nije kraj. Imam plan, imam sve.
Azerbejdžan. Građevina. Malo mučno, ali keš.
Evo ruke, samo reci, da li hoćeš, da li smeš?"
I kao kada izvučeš čep, iscure očaj i bes,
po stolu prosu se jed i poniženje i žeđ
da učini se baš sve, samo kad bi znao šta,
čoveče dobri, nebo mi te šalje, ti si spas!
Jer više nemam kud, a ako padnem ja,
šta bi tek oni tad? To samo bog zna...
Učinio bih baš sve, samo da imam šta,
Druže moj, nebo te šalje za spas.
Baku, mnogo ljudi što spaja ih isti jad,
ista glad, iste oči, ista volja da spasu stvar.
Ali ovaj obećani grad bar miriše im na nadu:
sagradiće život dok budu gradili tu zgradu.
Doduše, njih dvadeset u sobi, bez struje...
ali to je valjda privremeno, sve će to bolje da bude.
I malo je čudno to što svaki pasoš im je uzet,
no dobro, birokratija, radne vize, šta je -- tu je.
Dani teku. Evo već jedan mesec. Samo jedan toalet,
a njih je devedeset. Sendvič u crnoj kesi, onoj kao za smeće,
struje i dalje nema, samo ovo tanko ćebe.
Malo il nimalo sna, a radnih sati petnaest.
Psuju ih i grde, jednog čak i tukli u besvest.
Nemaš ni dana da daneš, jer kazne te čim staneš,
a one dobre plate samo kasne, i kasne, i kasne...
I sad znam, sve laž je! Slagao si me, brate!
Došao da ih spasem, sad oni meni šalju pare!
Bez pasoša, bez hrane, bez dostojanstva i nade
da odavde uopšte živu glavu čitavu ikad spasem.
I opet nemam kud, a ako padnem ja,
šta bi tek oni tad? To samo bog zna...
Ćuti i trpi sad sve, sve poniženje i jad...
Šta si mi to uradio? Mislio sam da si spas...
Znao je da sad je već pitanje žive glave
kad kolegu uze infarkt, jer mu ne dadoše da s radom stane.
Skupljaše pare da nekako telo kući vrate,
strepeći da ni sami drukčije neće otići odatle.
Jer svako ko se bunio, osim novčane kazne,
beše i do krvi mlaćen, s pretnjom da je zadnje.
Policija ne haje, ti si roba, robe, neka te.
Ko zna ko je sve umešan, tek užas ne prestaje.
Ali onda to, odjednom, puče sve:
tokom noći, neki čovek reče: „Krećite.
Samo ovde potpiši da je dobro sve,
da ti je plaćen keš i da sve beše fer."
I tako to sa svakim pojedinačno,
Onda mu baci kao psu neku siću na pod.
Potom sve njih u kombi, ko da je tor.
Аerodrom, i to beše to.
To? Zar je to sve? Gde je kraj, šta je posle?
E pa vidiš, tu je problem: sad i priča ima svoj čep.
Ti ljudi, sad su ovde. Oni ćute, jer se boje.
A tamo negde, crni čovek u ovaj košmar vodi nove.
Ali onda kad izvuče se čep, cureće očaj i bes,
po stolu prosuće jed i poniženje i žeđ
da učini se baš sve, samo kad bi smeo šta,
samo kad bi neko stvarno začuo taj njihov glas.
Čuo bi očaj i bes, jed, poniženje i žeđ
da učini se baš sve, samo kad bi smeo šta...
Samo kad bi smeo da... samo kad bi smeo da...
Čep.
" title="" class="ltVideoYouTube" />
[ Sloboda ili ništa!
]
06 Novembar, 2012 18:24
STOP RADNOJ EKSPLOATACIJI ! ! !
Trgovina ljudima u cilju radne eksploatacije u Srbiji
Trgovina ljudima je globalni problem koji našu zemlju višestruko pogađa. Naime, Srbija je zemlja porekla žrtava trgovine ljudima, zemlja tranzita i zemlja destinacije gde žrtve bivaju ekploatisane. Među identifikovanim žrtvama preovlađuju naši državljani a sve je češća interna trgovina ljudima, za koju je karakteristično da se sve faze – od vrbovanja, prevoza, kupovine, eksploatacije i preprodaje – odvijaju u granicama jedne države. Uz preovlađujuću zastupljenost seksualne eksploatacije, sve više zastupljen oblik trgovine ljudima je radna eksploatacija.
Sa prvim slučajem radne eksploatacije NVO ASTRA – Akcija protiv trgovine ljudima se susrela 2005. godine. Samo taj slučaj dovoljan je da poljulja brojne predrasude uvrežene u našem društvu – da žrtve trgovine ljudima ne mogu biti muškarci, da su to neobrazovani i siromašni ljudi, te da se osobe u lancu trgovine ljudima isključivo eksploatišu u seksualnoj industriji.
Od tada je problem trgovine ljudima u cilju radne eksploatacije sve vidljiviji – svaka šesta žrtva kojoj je od 2005. godine pružana pomoć u ASTRI bila je radno eksploatisana. Prema podacima Međunarodne organizacije rada, u regionu kome pripada Srbija, 4 od 1000 ljudi žrtve su prinudnog rada. U svetu je čak 21 milion ljudi izložen ovom obliku nasilja.
Žrtve radne eksploatacije iz Srbije uglavnom su muškarci, različite starosne dobi, najčešće eksploatisani na gradilištima u zemljama Bliskog Istoka i bivšeg SSSR-a.
Uprkos dugogodišnjoj prisutnosti ovog problema, sistem pomoći žrtvama radne eksploatacije karakterišu brojne manjkavosti. Nepostojanje skloništa za muškarce žrtve trgovine ljudima, neadekvatna zaštita prava eksploatisanih osoba i pomoć ograničena na kapacitete malobrojnih nevladinih organizacija, samo su neki od problema sa kojima se osobe koje su preživele trgovinu ljudima u cilju radne eksploatacije suočavaju tokom reintegracije. Sa druge strane, njihovi eksploatatori prolaze nekažnjeno – do sada nije doneta ni jedna osuđujuća presuda za radnu ekploataciju kao oblik krivičnog dela trgovine ljudima. Bez obzira na ozbiljnost situacije, međusektorska saradnja i sistemski pristup rešavanju ovog problema još uvek nisu uspostavljeni.
U cilju podizanja svesti javnosti i podsticanja svih nadležnih aktera da povećaju napore usmerene na borbu protiv radne eksploatacije, ASTRA je pokrenula novu medijsku kampanju pod sloganom „Stop radnoj eksploataciji!“, koju su podržali OEBS i Austrijska agencija za razvoj. Jedan od nosećih elemenata je Marčelova pesma „Čep“, inspirisana slučajem SerbAz, najvećim poznatim slučajem radne eksploatacije sa kojim smo se susreli.
Vrste pomoći dostupne u ASTRI
Radnicima koji su uspeli da izađu iz lanca trgovine ljudima, u ASTRI je dostupna pomoć tokom oporavka i ostvarivanja njihovih prava. Pored pravne pomoći, po potrebi im se obezbeđuje medicinska i psihološka pomoć i druge oblici neophodne podrške.
U cilju uspešnije prevencije konsultantkinje ASTRA SOS telefona pružaju informacije o sigurnim migracijama, eventualno poznatim destinacijama eksploatacije, radnom zakonodavstvu u određenim zemljama destinacije, dokumentaciji potrebnoj za obavljanje određenog posla koja se traži u nekim zemljama destinacije, informacije o licenciranim agencijama za zapošljavanje u našoj zemlji, prosleđuju kontakte organizacija i institucija u zemlji destinacije i omogućavaju pravnu analizu ugovora pre potpisivanja istog sa poslodavcem.
ASTRA SOS telefon: 011 785 0000
Mail: sos@astra.rs
...jpg)
[ Sloboda ili ništa!
]
06 Novembar, 2012 02:27
[ Sloboda ili ništa!
]
06 Novembar, 2012 02:23
[ Sloboda ili ništa!
]
06 Novembar, 2012 02:20
[ Sloboda ili ništa!
]
06 Novembar, 2012 02:16
[ Sloboda ili ništa!
]
05 Novembar, 2012 21:19
[ Sloboda ili ništa!
]
05 Novembar, 2012 21:02
Jer ko ima monopol njemu svašta može se! (Posredstvom: Samostalni Referenti)
[ Sloboda ili ništa!
]
05 Novembar, 2012 20:39
I am irritated!!! (Povratak Bundžije)
YO! Sad sam stvarno prso skroz, kroz ludilo letim ko brzi voz
Pljujem komunjare ko Boga Broz, i šta god pljunem ispadne štos!
Samo jebenu istinu šmrčem kroz nos, kroz vatru – bos
Buntom gradim most, u stubove zidam svaku svoju jebenu kost!
Plus krv i suze, plus srce i znoj, i dušu, i oči, i jezik svoj
Toj borbi daću sve, samo da sloboda ponovo osvoji tron
Jer neću da ćutim i gledam gnoj te fiktivne kaste, ugledni sloj
Tripuju pro, a u stvari su dno, nemaju savesti, duša im je vonj
Oni su zlo, oni su šteta, krajnja instanca – Belfabio vendeta
Oni su krem de la krem, al Semumovog sveta, Bundžija im smeta
Sad Bundžija je meta, rešile su sekcije, na slobodu – veta!
I svaki čovek što bi kroz istinu da šeta, postaje pretnja i dobija metak
Ljudi se boje pa ne brane svoje, već brane boje svoje
Sistema lošeg što sudbe nam kroje, zakon mržnje to je
Zbog moći, zbog love, slave, titule, diplome
Naše svetlo, drago, njihovim mrakom boje, zato postoje
Zato i tako visoko stoje, jer otimaju sve, i moje, i tvoje
Zbog toga sledi prozivka, što rešeta, i buđenje smesta iz mesta!
Draga bando, evo ovako, od sada, pa nadalje, svako slovo biće zaklon
Svaka reč – faktor, od ovog trena sloboda piše zakon!
I da bude jasno svakom, ne lečim se inatom, nit ljude darujem blatom
Samo naciji otvaram oči da već jednom shvate zašto!
Zašto su jadni, bedni, mučeni, bezvredni, izjebani ko Vendi
Zajebani ko Lepi Džoni, sjebani jer ih jebu ONI
A ko su to ONI? E vidiš, tu je problem. Ne vidiš ih jer nose maske
Tu je grb i kostim, vaška se krije iza vaške, a gnjida iza gnjide
Jer kad je sam ne sme ni da zine, al muda narastu kad je u gomili sline
Bagre rušenju vične, uštve dične razoru se diče dok masa kliče
I sve to bez grama stida, srama, blama, život drama, dan bez dana
Dan za danom kroz bulumentu – veleslalom. Pod 1: Mediji
Svakodnevno serviraju gluposti, trice, maloumnosti
Izveštačen izveštaj u lažnoj informaciji da te skrenu s pameti
I vode na put propasti, da čipuju ti mozak i u njemu stvore haos
Da ne znaš ni ko si, i da o zid udariš glavom, de fakto – praznom
Jer su ti poslednju nit pameti pokidali šupljom frazom
Dogme o Kosmetu, a Kosmeta više nema, sad je Kosovo republika
I Raška se na to sprema, CIA je sprema, a NATO čeka spreman
I Vojvodina se gubi, srpska Vlada je ubi, porezi – harač, tu samo narod gubi
Udba još postoji, novi DB se roji, BIA u službi sekcije, više nema Policije
Samo panduri u službi MUP-a, na čijem čelu je Dačić, i njegova tajna služba
I KGB još radi, riznica pod ključem, tako pomaže se Vladi
A u Vladi ko je? Vučić, radikal, komunistički obojen
Sve državne službe drži pod skute svoje, tužilaštvo, sudove
Čak i s VS je dogovor sklopljen, čim bunt progovori da odmah bude sklonjen
I Palma – Jagodinac, kaže da je patriota a novac zaradio u Trnovac
Tunel ispod grada, skladište dop-Hada, granice – otvorene, hors – nada
Kroz banke i of-šor novac se legalno pere, institucije ćute
I mute te pute, jer zajednički dil je da pare se na jednake delove dele
Lako je sve to kad Jorgovanka kontroliše banke, a Dinkić ekonomiju
Kako lako se tangram sklopi kad vidiš njegovu fizionomiju
I da dodam još i ovo, infrastrukturu drži đavo, Mrkonjić i Ilić
Kofer-Kipar-pravo – bravo! Mišković, Mitrović, Kole, Beko, Cane
I sistem funkcioniše, polako, na tenane. Sad Šarića kao traže
Sad kao ne znaju gde je, zar ne sliči na slučaj Mladić-Hadžić?
Ne brinite, sneg veje, kiša, vetar, NASA određuje vreme
A na vestima teme: Đoković je Brus Li, navijači – huligani
Policija stalno hapsi, ali klince što su na travi
I siromahe čiji su snovi u vodu pali zbog kredita
A imaš li para? Koga briga, ko te pita. Ti si nula. Ti si ništa.
A svita skita, ljiga čista, čista pista, pusta cesta, znaka nema
Al iz mraka šapka vreba, metak u potiljak, il sa štakom uz ožiljak
Ostaješ komiran od Prozaka što ti je kroz medije serviran!
Eto to je SISTEM! Kroz mozak tvoj instaliran
Štampa, TV, net, i Svet je vešto isplaniran! Konzumiraj!
Širi, deli, serviraj ono što servirano je tebi
To košta te štošta, robe, al ko te jebe, ti si dole
Ti nemaš prava da buniš se, i nemaš snage da usudiš se
Da glasno kažeš: DOSTA JE! Neću zlotvorima da predam se!
Da preda se poređaš sve tvoje prethodne poraze
Da izvučeš pouke i dalje proslediš poruke da ovo ludilo prestane
Da baš svo zlo nestane, da bar jednom narod složno ustane
I kaže jasno: GOTOVO JE! Pa nek nam bilo to i poslednje...
Al bar znaćeš da si reko nešto što nisi nikako smeo
I da na temelju tvojih reči neki drugi će graditi delo
Samo zajedno, bez povlačenja, samo zajedno, bez predaje
Nećemo više otrovne korove, srušene sve sne i spaljene domove
Da dajemo pare na ikone i slavimo mrtve grobove
Da se delimo na vere, i nacije, i grbove
Baš zato što smrdljivi sistem to tako nalaže!
Irineju, sad se krsti, ne verujem ti, jer si kostim
I sluga režima što njihove ideje kliče i nosi
Od naroda – prosi, pardon – otima, sedne u Audi i gladnom narodu prkosi!
Ti bi kosti, zar ne? Bog da prosti, no ti bi sve! Ti bi još, jer ti smeš!
A mi prosti, pa nas lažeš. I tako u krug, jer paše, dok zlatnom krunom mašeš.
Hej, reko sam da dolaze ti kurvini sinovi, da pazite šta radite kad uslede izbori
Sad eto vam, vi ste birali, i vi biste sad druge birali, al mi onda niste verovali
Zato sad kusajte čorbu koju ste sami sebi spremili.
I da znate, kraj – ovde nije, ovo je tek početak, jer novo poglavlje počinje!
Rekao sam tek broj 1, a nakon toga goreće sve, i goreće Svet!
Jer, buđenje na sve strane počinje, a ja neću stati dok me ne bude!
Hajd pucajte – ubice! Narode jebeno probudi se!
Čoveče, da li vidiš šta rade, bre?! HEJ ! ! !
[ Život
]
19 Jul, 2012 19:33
Apel svim građanima dobre volje i velikog srca da uplate na ovaj račun ..
žr 170-0010100162000-79 kod UNI KREDIT BANKE
Ne dozvolimo da bude kasno !!!
Zovem se Robert Boldoranov iz Leskovca sam,imam 29 godina rodjen sam 02.04.1982,pre dve godine tacnije 29.07.2009 sam ostao u bolnici i doktor mi je rekao da bolujem od MYOCARDIOPATHIA CHR PRIMARIA DILATATIVA,od tada do danas mi je sve teze i teze imam i dalje bolove,gusenje,zamaram se pri najmanjem naporu,1 maja 2011 sam ponovo ostao u bolnici i bio sam 10 dana,ponovo 17 juna 2011 do 24 juna 2011,bio sam u Beograd na WMA i rekli su mi da uradim MSCT koronarnih arterija,tu je i potvrdjena moja bolest da bi me 07.09.2010 ostavili u penziji i sada sam penzioner sa teskom bolescu,zadnji put kad sam ostao u bolnici receno mi je da mora da se uradi transplantacija jer mi srcani misic ne radi pravilno i samim tim ne ispumpava krv iz srca,13.07.2011 sam bio u IKB Dedinje u Beogaradu na pregled i da zakazem transplantaciju,rekli su mi da mi je potrebna ali se ovde ne radi od 1994 ili 1996 i napisali su citiram:U OVOM TRENUTKU NE POSTOJI AKTIVAN PROGRAM TRANSPLANTACIJE SRCA.POSTOJI MOGUCNOST HOSPITALIZACIJE RADI KATETERIZACIJE DESNOG SRCA KAKO BI SE PROCENILI PRITISCI U DESNOM SRCU. provera da li sam pogodan za transplantaciju,nemogu sa sigurnoscu da kazu jos koliko mi je ostalo zivota,reci doktora su bile mozda 20 godina a mozda i 6 meseci,da je operacija izvodljiva u inostranstvu i da kosta minimalno 100 000 eura,prinudjen sam da trazim bilo kakvu pomoc,imam cerkicu i sina Aneta 5 godina i Luka 20 meseci pa bih zeleo da moja deca duze imaju svog oca,da gledam kako odrastaju a ne da se jedan mlad zivot ugasi na ovaj nacin.Znam da je puno novca,zahvaljujuci porodici i prijateljima idem dalje pokusacu na bilo koji nacin da uspem u tome,da 100 000 ljudi ne zapali cigaretu samo jedan dan da ne kupi paklu cigareta meni ce produziti zivot sigurno jos nekoliko godina
" title="" class="ltVideoYouTube" />
- Ljudi se boje slobode. Fakat. Kad porinu duboko u sebe, oni shvate da je sloboda jedini i pravi temelj za život u ljubavi i miru, međutim, oni zvanično ne žele to sebi da priznaju, ni sebi ni drugima, i zato kopaju samo po površini, tamo gde nikako nisu slobodni, tamo gde nema mira i ljubavi, ali svakako ima koristi. A za to ne moraju uopšte duboko da kopaju, ne moraju čak ni da kopaju, dovoljno je da samo zagrebuckaju po površini i da svoje kmet-telo i rob-dušu smeste u neki profil koji će odgovarati određenom okruženju. I okruženje i osoba, koja se boji slobode, baš kao i njegovo okruženje, jednostavno žele da budu deo, šraf, matica, zubac, svejedno, tog točka sopstvene zatucanosti i zabiti koji nezadrživo srlja ka beznađu. I oni su potpuno svesni toga, ali zašto da budu na margini kad mogu da se uklope u bolest, najčešće materijalne definicije, ili gotovo uvek, s kojom će do kraja svog veka, ma koliko on trajao, biti lažno srećni i posve tuđi, jer tamo ne mogu biti svoji. Ne da sistem. A kako bi dao kad sistem želi te točkiće u svojoj uniji. Sistem ih stvara, gradi i pušta u promet. Točkići su potrebni sistemu jer tako lakše može da upravlja njima i da ih vodi putem koji njemu odgovara. Što se pokazalo kao veoma korisno za sistem, ali ne i za ljude. No oni to ne znaju, tačnije ne žele da znaju, neće to sebi da priznaju. Jer lakše je biti rob i jesti jastoga u ekskluzivnom restoranu, no biti slobodan i jesti pirinač u svojoj straćari. Dokazano lakše, i dokazano ropski. (Ovde će se sada pobuniti najgluplji robovi od svih najglupljih robova u celoj Srbijici Majci, i dijaspori takođe. Jer pravi Srbin i patriota ne kaže ropski, već robski, i on ne priča na srpskom jeziku, već samo i isključivo na srbskom. A zašto? Zato što mu je tako rekla crkva, tačnije SPC, odnosno patrijarh Irinej, koji za mene nikada nije bio niti će ikada biti patrijarh. Neka bude nekoj drugoj Srbiji i nekim drugim Srbima, meni – neka fala. Ja ne mogu da ga priznam za patrijarha jer je šlihtanjem došo do te funkcije, ne mogu, jer se voza u blindiranim autima, živi u svili i kadifi okićen zlatom, dok njegov narod jadan, gladan i bedan zvera pogubljeno u nedođiji zvanoj Srbija. Ne mogu, jer je taj Irinej rekao da onaj koji na ovim izborima nije glasao ni za koga, nema prava da se buni što loše živi, samo zato što nije zaokružio bedni listić s još bednijim imenima na njemu. I nije uopšte bitno što ti kažeš „čoveče, nemam za koga da glasam, svi su isti, ja ću jednako loše da živim od sada, baš kao što sam loše živeo do sada, ma koji broj ja zaokružio, ma kom prevarantu moj glas otišao“. To nije važno, tvoje mišljenje je apsolutno nebitno, važno je samo da izađeš na glasanje i zaokružiš bilo koji usrani broj na usranom listiću. E tad stičeš pravo da se buniš, ali samo da se buniš, jer da dobiješ svoja prava ne možeš i nećeš. Ali zato ovi, koji nisu glasali, ne smeju nikako i ni pod kojim uslovima da se bune. Šta koj kurac oni imaju da se bune kad nisu ni za koga glasali! Takozvani patrijarh je tim svojim javno iskazanim stavom (samo ne znam šta će koji moj on u politici, a da, pa mi nismo ni izašli iz ’90-ih) zalepio flaster preko mozga svima onima koji ga imaju, pre svega, a zatim i onima koji su samo iskoristili svoje pravo, koje im je propisao Ustav i zakon republike Srbije, da glasaju ili ne glasaju. Dakle, imaš pravo da glasaš za koga god želiš, to kaže Ustav i zakon, ali imaš pravo i da ne glasaš, ukoliko tako želiš, jer to pravo ti takođe poklanja taj isti Ustav i zakon te iste republike Srbije. I onda se nameće pitanje „pa šta onda koj moj hoće od nas ovaj šatro patrijarh“, i istog trenutka dobijaš odgovor „zato što čova želi do svoje smrti da bude patrijarh“. Zato i jeste šlihtara, zato i jede govna tamo gde ne treba da ih jede. Mesto da vodi svoje izgubljeno stado ka izbavljenju i da se bori za mir, on vodi svoje dupe tamo gde mu odgovara i bori se za svoju funkciju. Meni takav materijalista i podrepaš za patrijarha SPC nije potreban. Ajd sad, pljunite me lažni vernici lažnog pravoslavlja, i vi Srbi i patriote što zborite na srbski, pa da nastavimo dalje. PU! PU! Fala.))
- Najlakše je danas biti urban. Samo pustiš MTV i slušaš šta ti on naredi da slušaš. Budi Lejdi Gaga sestro, jer to je sad in! Il Đastin Biber bratelo, i to je in! A ako želiš da budeš deo mase balkan-seljakluka, onda lepo pustiš teve pink, utopiš se u grand estradu, siti rekords i slične ziljave pičke materine, i smesta dobiješ etiketu da si ekstra, ili vrh. Samo slušaj Cecu i Acu i ti si brate ekstra! I ti si sestro vrh! To je što se tiče društva, a što se tiče zaposlenja, ti sestro raširi noge i daj šefu da te malo pojebe, a ti brate ćuti i trpi dok te šef ponižava i gazi. Budite ljigavi i tuđi i sve je kul carevi! I carice! Doduše batice ti si prošo lošije, jer sestra je pojebana samo fizički, a ti si, brate, pojeban mentalno. Al ko ga jebe! Važno da je urbano-urbano! A kapne i po koja kinta, zar ne?!
- I ne postoji ništa što bi taklo taj taster za razum, čak ni onaj drugi ti što čuči duboko skriven u tebi, još uvek maštovit, dovitljiv i drugačiji, al nejak i u strahu od zlobe i odvratnog nerazuma tebe prvog. On zna put, on prepoznaje razliku, no tvoj teški egoizam, patetične sadržine, stvoren rukom tuđe bolesne mašte, okovao ga je bodljikavim bukagijama u ćeliji na dnu tvoje prazne duše. Držiš ga kao zatočenika, gladnog i bednog, izolovanog, kompletno diskonektovanog od svega živog i živahnog u celom jebenom kosmosu. Mučiš ga. Lažeš sebe najpodmuklijim trivijalnostima dok ti bistri Ti umire na rukama. To je najporemećeniji oblik sadizma koji sam ikada video. Da čovek sam sebe muči, i sam sebe laže, i duboko veruje u sve te prosute laži, srcem se u njih kune i kaže: „pa naravno da boli. Jer, ako voliš, mora i da boli.“ Pitam te samo koja je to ljubav? Jel ona za kojom sliniš, preklinješ, vapiš u sebi i pred bogom, čeprkaš, grebeš, čupaš, kidaš... i napokon te čuje, i vidi. Sudba, elementi, kosmos, bog il nešto sedmo, i daruje ti, mislivši da si iskren. A ti, kompleksima prožet i lažima zasut, darovanu ljubav, molitvom i zakletvom traženu, varaš i opet lažeš. Misliš da možeš bolje i više, ne zapitaš se ni da li to zaslužuješ, neko ti je rekao da da, i tu mu veruješ, i odlaziš... gubiš se. To se zove izdaja, druže. Izdaja je najteži oblik povrede svih mogućih najdubljih i najtananijih osećanja. Al ti to ne znaš, jer ih nemaš. Fakat. Pod ključem su, u onoj ćeliji, kod onog drugog, onog koga više ne prepoznaješ. Sećaš se? Ne... Sećanja blede, sećanja su neverna, ona lažu. Sve je laž. A gde je istina? Negde tamo... Pa da. Tako je najlakše. Jebote, ponekad mi se učini da si baš ti i takav potpuno u pravu. Što manje budeš znao, to ćeš laganije kroz život da prođeš. To je tvoje načelo, premda tebi manjka to saznanje. Ne vidiš ga. Jebi ga, drugarice. Pusti zatočenika na slobodu, on će ti reći ako misliš da ja lažem. Jesam li pomenuo slobodu? Da, i ti odlično znaš šta je to, ali se bojiš. Čoveče, ni Teslin jebeno genijalni mozak ne bi mogao da odgonetne tu zagonetku od 5 slova s upitnikom na kraju reči.
- Koliko sam samo puta rekao da je teve plastično govno smišljeno od strane sistema, stvoreno iz samo jednog jedinog razloga: da te drži na jednom mestu. Da te zakove za krevet ko ekser za dasku, da živahan ti budeš nepokretan, da razuman ti gutaš nerazum, da instaliraju u tvom mozgu neosetljivost, ravnodušnost, mulj... Šta to tamo toliko silno šljašti i drži te prikovanog uz praznu kutiju ko da si neki fikus!? Slušaš i gledaš servirane laži koje te stihijski vuku u ambis! Odabrane vesti samo za tebe da budeš informisan taman kako oni žele, ti misliš da znaš sve a zapravo živiš u mraku. Šta misliš, zašto reklame traju pola čuke? Jel 30 minuta psihozlostavljanja dovoljno da se tvoj slabašni um ispere, pa da se, indolentan za svet ali ushićen za sebe, sjuriš u prodavnicu i kupiš najnoviji prašak za pranje veša, jer on skida čak i najotpornije mrlje! Akcija! Akcija! Sniženje! Sniženje! Pa trči nezdravi, kupuj i uštedi, pravi magacin od gajbe! A jesi li zaista uštedeo, il samo misliš da jesi jer su ti oni tako rekli? Zajebana reklama i nova pasta za zube! Na kutiji sastojci po ps-u, al šta je u tubi? Rone se zubi, karijes vlada, trči brzo kod zubara u pljuni 2 soma dinara. Zanimljiv sistem. Kako je samo sve to glatko povezao. Sinhronizovano svi šljakaju a samo sirotinja plaća. Novi gel, novi šampon, krema, mleko, čokolada, i sve je zdravo, sve je po protokolu, svaki ministar bi se u to zakleo! Pa otkud onda sakata nacija koja skapava od raka?! Nagradne igre na sve moguće načine pa budi i ti milioner! Pa gde, bre, to ima pare za džabe, ja sam se pitao celog svog jebenog života! Legalizovana kocka, al zato čep za slobodu. Kladionice 200 metara od škole, kao da je klinji teško da prepešači tu relaciju. Prostitucija, gudra i klanja u školskom dvorištu, a gospoda panduri kuntaju u nekom kafančetu. Pa mater vam jebem! Za kog to ubicu trebam da pravim decu?! Pubovi mesto da čuvaju red i mir, oni ga narušavaju, mesto da hapse ubice i kriminalce, oni klinca zbog kapuljače startuju. E, jebote, kolko još godina treba da prođe pa da ti se otvore oči, glupi čoveče! Emisije, serije, programi napravljeni tako da te mehanički rasplaču il nasmeju, u zavisnosti od toga ka kom ponoru danas zemlja brodi. Raspisani izbori pa slede kampanje, i onda biva šta? Raspad care! Stanje – sranje! Odbrambeni sistem za poplave nemamo, al nam zato gradovi prelepljeni plakatima nitkova. Bilbordi ko nebo, za to para ima, al zato nema radnih mesta za mladost koju nijedna politička opcija ne zanima. Radijacija kulja još od ’99. a ti gledaš ’trenutak istine’, il ’da-možda-ne’ gde se pitanja i odgovori unapred znaju, a ko je ubio Slavka Ćuruviju i zašto se klinac bacio sa zgrade, to su stvari koje u ovoj zemlji nikoga ne zanimaju. Devojka obolela od raka grlića materice, matorog strefio infarkt, komša zlostavlja svoju ženu, profesor učenicu, klinac silovao klinca usred školskog dvorišta, dileri na slobodi jer protok kontrolišu panduri, političari imaju imunitet pa mogu slobodno da gaze ljude po ulici, navijači više ne vole svoj klub već navijaju za novce, doktori ne leče svoje pacijente dok im ovi ne daju mito, obrazovanje nam je u kurcu, mladi pale preko grane il popunjavaju parcele, u pljugama duvan s lepkom, u crkvi vašar, cene skaču, dinar pada, stiže nam genetski modifikovana hrana, a ti gledaš ’Sulejmana’, ’velikog brata’, ’nemoguću misiju’... raspravljaš ko je u pravu, krviš se koga da osudiš, i obavezno mrziš svakoga ko ne misli kao ti. A 7 milijardi ljudi živi na ovoj planeti, 7 milijardi i svi su drukčiji. Zapamti!
- Degenerisana omladina – dijagnoza jednog psihoanalitičara, al ne reče zašto. A zašto je to tako, GOSPODINE!??? Današnja dečica još seru u gaće a snimaju se na mobilu kako se karaju. Dečica, bre! 7-mi razred! A ko je kriv, GOSPODINE!?? Nisu za to kriva samo dečica, krivi su i starci. Možda čak i više nego slinavci. I ranije su straci bili paraziti skučenih shvatanja, al danas su ga baš prekardašili. Ako već praviš decu, roditelju moj, onda ćeš morati i nešto da ih naučiš. Plače mi se kad vidim današnje roditelje, gistro roditelje. Mlada keva stavila naočare, ko kučke iz sapunice, liže sladoled, kucka porukice, smeška se, tračari, a tek juče prohodalo dete, koje misli da se sve jede, stoji na ulici i čeka da ga lupe kola. Mlada keva mu se onda nalupa šamara, kao da to dete konta o čemu se tu radi. Batina je iz raja izašla, kaže i mudri otac dok srče vops s ortacima i tripuje da je još uvek deran. Dok on loče alkohol i gleda mladu pičetinu, njegova ćera ga već puši nekom ortaku iz škole, a sinak već šmrče kristale. Pa kad ti ćera u 15-oj završi sa stomakom do zuba, a sinak s isto toliko u Drajzerovoj, ti se onda pitaj koji im je kurac. Pa posle traži časovnik da vratiš vreme i ispraviš greške, roditelju moj. No važno da si mu ti, pre no što je ono ugledalo svetlost dana, otvorio profil na fejsbuku. A možeš komotno i nju i njega da okriviš zato što su krivo srasli. Al zapamti, roditelju moj, da „dete nije dete – igrčka za strine i tete, dete je dete, da ga volite i razumete“. Sećaš se?
- Danas je sve interes. Koristoljublje je toliko uzelo maha da živ čovek, sve i da hoće, ne može da razgraniči šta je tu pravo a šta krivo. Ta reč, ljubav, postala je trivijalna, svaki njen smisao se vremenom skroz na skroz ofucao. Ljubav je nestala... Šaljem suze, al to fakat ništa promeniti neće. I nisam je ja uništio draga, već mali ljudi sa svojim praznim i ogavnim rečima. Za fraj su drali tišinu, i na ulici, i u kući, seriji, pesmi... Voleo sam je, volela me je, al nas sreća nije htela. Pa kaže, sam za stolom u kafani prazne čaše brojim. ?
- A sad je i rijaliti postao ljubav, pa sutra kad pukne veza pukne i bruka. Jebi ga, kasno si se setio da zašiješ sebi usta. Šta je ljubav, šta je ljubav - pitao se mali Mića. Mama, tata, da li je to možda pička? Točkići, točkići i šareni leptirići, jednog dana kad te povuku saznaćeš i ti šta je to đinđi minđi. A onda čika jebe batu, čika jebe seku, tata jebe tetu, mama puši celom svetu. Ma baš prava srećna porodica. Ma jebo incest! Važno je samo da izabereš pravog boga, i da on obavezno bude tvoje vere, a za ostalo ćemo se raskusurati u čistilištu. Smešno ti je, a? Mali priča nepovezano? Da, ja i moje mentalno rasulo. Al seti se sveznalice da je iz haosa sve nastalo. Sve što tvoje oči vide, rodio je kosmos. Možda nisi znao, al i kosmos je živo biće! Frka, a?
- Bio neki doktor, šatro, avatar za sve i svašta, kaže da svima želi dobro zdravlje i sreću a odgovara na pitanja koja samo njega čine srećnim. Ostale se trudi da ismejava, trudi se, trudi, al mu nikako ne uspeva. Ma važno da je uljudan i učtiv, tripuje beli mantil al mu manjka Hipokratova zakletva. On pita, on zaključuje, on sudi, on muda mrsi, on zna da se gandža bode u venu, bandoglavi magarac, šaban, znanje steko preko gugla. Nije se čak ni potrudio da svoje sponzore sakrije između redova rečenica, već ih je eksplicitno svima pljusnuo u lice. Čim otvoriš oči moraš da znaš šta trebaš da gutaš kako bi ostao zdrav, zdrav za sistem a bolestan za sve ostalo. Pa gutajte borovi i jele nove tablete za mršavljenje, jer i vi morate da izgledate ko lica s teve ekrana! Morate da budete deo, jer ako niste, onda ste nenormalni, gotovi za ludaru! Smršajte, jer debele niko ne voli, kvarcajte čireve u solarijumu da i zimi imate lep ten, pijte voćni jogurt, običan je živi kurac, i naravno fejslifting da i u 50-oj izgledate mladoliko. A povrh svega toga plastične sise i dupeta, zato što je prirodno aut, a sintetika je 21. vek. I tako redom... Sve manje vremena imam, moj život dobio je novog vlasnika, silom mu nametnutog. Krotko u sistemu, nema vrdanja. A tako silno bih hteo da promenim svet, da ga probudim, da oseti te pozitivne vibracije, al ne mogu sam... I možeš slobodno da urlaš, virtualni liku, pljuni me i mrzi, al ja ću ti ipak reći svoj stav, a ti tvoj i dalje nemaš. Flegma – to si ti. Za sistem samo korisnik, al kad te iskoristi završićeš isto gde i mi ostali, anonimni, nebitni...
- Slušaj me sada pažljivo, čitaoče! Boli me kurac za šablone Blog-a! Boli me kurac kako je nastao i kojoj svrsi služi! Jebe mi se za sve one koji redovno objašnjavaju njegovu definiciju i svrhu! Serem se ja na njihove kalupe. Jebe mi se ako me ignorišu, a ako me sutra obrišu, jebaće mi se duplo! Neka nam i ACTA ubace u proces umiranja, rekao sam već, karaćemo ih iz podzemlja. Jesi li skontao šta pokušavam sve vreme otkad sam ovde? SLOBODA, MIR, LJUBAV – to je sve zašta se borim. Ako si skontao, bori se i ti, ako nisi – skontaj. Potreban si mi, jer ne mogu sam. Znam da ova zemlja ima poštene, dobre i pametne ljude, al se oni ne čuju. Pomozi im da se njihov glas čuje, pomozi i sebi da se i tvoj glas čuje, jer samo zajedno možemo da se borimo za prave ideale, samo zajedno možemo da iskorenimo bolesti koje nam je sistem u mozak ugravirao: mržnju, bahatost, pohlepu, nacionalizam, nacizam, fašizam, rasizam... Potreban si mi da se držimo jedan drugom za ramena dok se vadimo iz govana u koja su nas uvukli, potreban si mi ko štit Spartancu da štitom razuma štitimo jedni druge od otrova koji seva iz zlobnih zenica onih koji žele da nas sprže, potreban si mi danas da od nule zajedno krenemo i gradimo sve one porušene vrline, da gradimo mostove i pruge i povezujemo se sa onima dobrima čiji se glas ne čuje, potreban si mi da sutra zajedno stanemo na čistom i iskrenom temelju SLOBODE, LJUBAVI I MIRA, da to bude naš trijumf i da taj pehar predamo onima koji dolaze za nama. Izađi iz tog prokletog memljivog kazamata i svima jasno stavi do znanja svoj stav. Ne dozvoli da drugi tobom upravlja, ne dozvoli da drugi žive život tvoj, ne dozvoli da budeš isti. Zar želiš da budeš šraf? Da li je to tvoj san? Imaš samo jedan život, i taj život je jedina stvar koju istinski poseduješ. Zar ćeš dozvoliti da jednu jedinu stvar, koja je samo tvoja i ničija više, gaze gnjide nedostojne tvojih govana a kamoli bilo čega drugog!? Upamti dobro da se ti rađaš i da ti umireš, ti donosiš odluke i ti snosiš odgovornost, ti si uzrok i posledica, sve i ništa, zvezda i prah, ti si početak i kraj, ti si život i smrt... Sve je na tebi. Ti odlučuješ. Opcije su: lokot na mozak, ili beskrajna sloboda. Biraj. Tik-tak, tik-tak, tik-tak... Časovnik otkucava, čoveče! Šta ćeš da budeš: rob sistema ili dete sunca? Hej, ne plaši se. To je samo sloboda. To ona kucka na vratima tvoga srca, čeka da je primiš... Oslobodi se... Budi tu, otvori um svoj i bori se! Bori se, makar cena bila prezrenje tebe od strane tvoje okoline. Ako platiš tu cenu, znaćeš da smo uspeli. Još uvek nije gotovo, pridruži se i budi čovek. A kad se budemo sreli na onoj drugoj obali života, ko zna, možda i ja tebi zatrebam...
- I na kraju, izviniću se samo jednom liku na ovom Blog-u, neću reći njegovo ime (nek tračare glođe jed), izvinjenje ipak ide, s tom rezervom što ne tražim oprost, već isključivo razumevanje za moje greške, ako ih je bilo. Ako sam pogrešio onda, onda ja znam zašto, ako grešim sada, onda lik zna zašto. Ako je izvinjenje opravdano a kasni, nek lik zna da su barijere razlučivanja, koje su me nagnale na ovaj korak, bile ogromne i nepojmljivo otporne na sve moje pokušaje da shvatim. To je samo dokaz da niko živ u ovom kosmosu ne zna sve, i da se svi mi učimo dok smo živi. I da smo, na kraju krajeva, potrebni jedni drugima... kako bi preživeli.
CHANGE THE SYSTEM!!!
[ Sub-kultura ulice
]
08 Jun, 2012 01:12
- Čvrsto sam odlučio da od danas budem nesvrstani. Al ne oni titoistički tripovi, oni su oni, ovi su ovi a mi ćemo biti nesvrstani. Zajebi me. Ja neam veze s tim. Kad kažem nesvrstani, tu mislim na sebe i svoju senku. Ona i ja – sami. Imamo naš svet. Pošto je realnost crna, a budućnost ne postoji, od prošlosti žive samo budale, ja sam, dakle, odlučio da postanem autista, kao što rekoh nesvrstani. Znači, nesvrstani autista. Skontao sam da mašta može svašta, pa ću, s tim u vezi, lepo da se okrenem sebi i svom mikro kosmosu u svojoj glavi. Tamo slobodno mogu da radim šta hoću i niko mi ništa ne može, jer tamo, u mojoj ludoj glavi, niko nema pristup, tačnije, nisu skontali kako da mi se uvuku u misli. Vanzemaljci jesu, al s njima sam u oke odnosima, tako da... MIR!
- Mislim, hteo sam ja da budem deo okoline, društva, sistema itd. al u tom sveopštem sranju i bezdanu ja nisam uspeo da se snađem. Primer: pokušao sam da nađem pošten poso, al su mi rekli „mali odjebi“. Na zavodu isti kurac, niko te ne jebe ni 2%, svi te gaze, pljuju i mrze, a zašto, jebem li im seme, neam pojma. Pokušao sam da budem i deo mase, ono – lice u gomili, al ne ide. Neće me. Eto baš neki dan ortak zapeo ko nezdrav „ajmo u Safari, ajmo u Safari“, ja mu lepo, čovečanski kažem da ne želim da idem u tu seljanu, kičeraj, fenseraj prepunog izmeta i lica ko iz izloga. Ne želim, bre! Al on zapeo ko okidač „jebem te drugare, prijatelje, brate kad ti nećeš ni društvo da mi praviš“ i sl. I ja kud ću, šta ću, da ne izgubim ortaka zbog njegovog nerazumevanja moje persone i mog stava prema nekim stvarima koje ne mogu da svarim pa da ga jebeš, ja prihvatim i mi odemo. On se skockao ko da će se ženi, a ja – vendeta klošarčina. Zakucao sam se u najzabačeniji sto u najzabačenijem uglu, onako ispod kačketa, i utonuo u onu odvratno fensi i kič foteljku. On je malo srao kako iz te percepcije ne može da vidi ribe, a zbog toga je i došo, mene je realno boleo penis zbog toga, jer su tamo ionako samo sise koje slušaju grand i lože se na materijalizam, al se brzo ućutkao, skontao valjda da sam bio u pravu, i počeli smo da čantramo neke naše priče. U tom, eto ti konobara. Šatro konobara. Mali ne zna ni ajncer da drži, ni dobro veče da kaže, il barem zdravo. Jebem te kulturo. Kaže on nama „šta ćete da pijete?“ Pomislih u sebi „proliv, verovatno samo to i služite“, al prećutao sam, zbog ortaka. Drug reče neki sok, ja naručih pivo i naglasih u flašu, znači bez čašu. Nomad je posle 2 minuta doneo glupi sok s cevčicom, iliti slamčicom, koja je ličila na cevku, onu metalnu, jer nije mogla da se povija u položaju koji ti odgovara. Pomislio sam da su to možda neke nove cevčice, one u trendu, sad je kao to glavna fora, i prećutao, zarad socijalizacije u „društvu“. Meni je doneo pivo koje sam tražio, al ga smrdanović sipo u čašu, koja je pri dnu bila uska a pri vrhu ogromna, bre, široka, krug ko mesec, ko da ja imam usta velika ko Jupiter. Izgleda da me govedo podjebavalo. Nema veze, sreća pa je pola tečnosti ostalo u flašici. Maznuo sam cevka-slamku od ortaka, fuknuo je u groznu fensi čašu, ako ta stvar čašom uopšte i može da se nazove, i pocvrcao ono dok si reko seks. Onda sam ka pravi klošar drinkao iz flaše, to mi jedino bilo ugodno u tom sveopštem seljoberizmu. Taman sam pripalio pljugu, posiso ostatak piva iz flašice, kad me odjedared izbiše neke ospice, plikovi, šta li je, ko kraste, svud po telu. Verovatno i duhu. Munjevito sam izleteo van, direkt u centralni park i zagrlio prvo drvo na koje sam naišo. Reko sam mu „oprosti“ i grlio ga čitava 2 minuta. Alergija je nestala ko rukom odnešena a moj spokoj se vratio. Ortak je nešto mrmljao dok je stajao kraj mene, sigurno je mislio kako ja nisam normalan, verovatno je u pravu, ne znam, pokazaće vreme, a onda smo se vratili gajbi. Tada sam mu i reko „zajebi me s tim urbano-urbano, znači – NIKAD VIŠE!!!“ Onda su me zapeli „otvori fejsbuk, otvori fejsbuk“ i nisu prestajali sa tim planinarenjem sve dok nisam otvorio jebeni profil na jebenom bukfejsu za koga sam tvrdio i još uvek tvrdim da služi samo i isključivo za desocijalizaciju društva, za kontaminaciju individue, za zatupljivanje i zračenje persone, koja je i inače već ozračena od svega i svačega, za zahlađivanje međuljudskih odnosa, za ograničavanje svesti, za gubitak slobode, jer tamo si samo broj, samo profil i to je to. I tamo nema ničeg pametnog, ni zanimljivog, sem par nekih stvari, recimo igrice, pojedine, i po koji čova kog nisi vido godinama al eto ga tamo. Živi. Virtualno. Lukavi sistem okupio milione i milione ljudi na jednom mestu, uzima im za to lovu, tamo sve košta, i kara ih u bulju bez prestanka. Bukfej, to ti je isto što i hors, s tim što za horsom moraš da trčiš, moliš itd. a ovde samo klikneš i pukne te fleš. Masa u transu! Svi su haj dok čantraju s kutijom od plastike, iliti sami sa sobom, pod izgovorom da pričaju s prijateljem. Pitam li se samo kojim. A da, virtualni. No ko ga jebe! Urbano-urbano! Masa je aspirin! Budu i ti MTV! Na bukfejsu možeš da budeš sve ono što nisi u realnosti, tamo su svi pametni i lepi, fotošop je majka, i svi imaju muda. Al kurac, brate! Ni tamo me niko neće. Ko da sam gubav, šta li. Osete, valjda, da sam intruder, da ja nisam taj virtualni lik, baš kakvog oni žele, nego sam onakav kakav zaista i jesam, ma kakav ja to bio. Ljudi nisu isti. Al ajd dokaži ti to rulji. Ne možeš, niko te ne sluša. Informacije lete 300 na sat, primoravaju te da i ti letiš, da ih juriš, to se zove oduzimanje slobode. Roknuli ti pečat na čelu, žig na vratu, bar-kod ko na tetrapaku, dok ti ne istekne rok trajanja, i nagone te da buljiš tamo kuda te oni vode. U kurac. Al većina njih to ne konta. Ruku na srce, ima tamo i dobrih ljudi, totalno su okej, al su u manjini i ne mož da ih nađeš. Muka buraz, muka i jad.
- Da ne serem puno, pokušo sam sve, al mi ništa od ruke nije išlo. PROPAST! I zato sam pobego u nesvrstane autiste. U sistemu, bar-kodiran, a ko pa nije, al slobodan i sam sa svojom senkom u onih 5 minuta, al samo 5 min. mog pravog , jedinog i stvarnog života. 5 min. jebi ga, ne daju više. Al i to je dovoljno, čisto da se isfiltriram od fensi „lajfstajl“ i urbane kataklizme. Ma najebo sam u svakom slučaju. Jebeš mi sve, al čini mi se da polako dobijam želju da zapalim odavde negde u tri lepe pičke materine, negde gde me niko ne zna, i gde ja nikog ne znam, i da tamo ćutim i gledam u nebo. Samo da je što dalje od gradova, naročito velikih, od sela gusto naseljenih, od zaseoka s budalama i sličnih mesta gde postoje ljudi s predrasudama. Ako takvog parčeta zemlje nema u nekom prostoru nazovi civilizacije, onda bežim u šumu. S orlovima, vukovima i pečurkama. Verujem da će mi biti bolje. A do tad, dok mi ne pukne kurac i ne zapalim, ide ono...
"
[ Sub-kultura ulice
]
05 Jun, 2012 20:43
Jer smrt je samo tren kada umiranje prestaje...
Soba prazna ko kazna u njoj ćutim sam
Grobna tišina, samo papir, olovka i ja
U duši grozno drhtim, žestinom jetru pržim
A bol boli dok kiša udara o prozore.
To sivo nebo plače, kapima mokri skut
Majci što jeca jače dok sina ispraća na put...
U glavi fotke listam, osmeh i suze čitam
Misli me gone natrag da stalno vrtim film u krug
Možda je i moglo bolje, al više nemam volje
Jer ovaj život boli kad jedan klošar moli
Za zrno sreće što ne postoji...
Smrt je sve bliža, obruč se brzo steže
Dželat iz senke drži uže što vrat mi steže
Plus bodljikave mreže praznih očiju što na mene reže
Ta tačka kad nastupa kraj...
I vidim tvoje oči, setim se svake noći
Kraj tebe telom nisam al dušom veruj jesam
Za tebe uvek pomolim se - znaj!
Oprosti što ne pišem poruke duge više
I broj ne okrenem tvoj, čisto da čujem ti glas.
Za mene to je kliše, ja volim živi kadar
Bog nam je dao dar, al mi ne koristimo ga
I ne znam u čemu tražimo spas.
Pričamo preko žice, tastere, skajpe, trice
I sve je otišlo u materine tri!
Zato ja ćutim tiše i kad smo mnogo bliže
Ne znam da to opišem, al znam da za te dišem
Ljubav na čudan način poklonim...
Na crkvi zvona zvone, u ruci sveće gore
Na odru mladi leži pokojnik
Za njim se suze rone, majka mu obraz ljubi
I čupa kose svoje, rečima oprašta se s njim...
Oblaci bele boje, sunce se opet rađa
Dečji osmeh čujem, da vidim prozor otvaram.
Na klupi dvoje sede, zagrljaj sada dele
Na krovu vrabac ćuti sam.
Nekom je život skrojen, pod srećnom zvezdom stvoren
Pa živi kao da je kralj
A nekom bedom soljen, ko kljasti vuče se pas
Časovnik broji, skazaljka ko malj
Dok poslednji ne udari mu čas...
Moje se misli roje, slova mi nekud beže
Srce se naglo steže, al sve dok kuca tu je – znam!
Da misliću na tebe, a kada telo ode
Ja dušom voleću te – znaj!
„My biggest fear of death is to come back reincarnated.“ - Amaru Šakur -
[ Društvo
]
02 Jun, 2012 03:50
- Da vidim ruke! Ti digla si mi, digla si mi (šta, kurac? ne!?) cenu, moja dobra vila si ti. Ne lažem te kad ti kažem, istina je da te lažem. Šta učini crni gavrane? Ne nadaj se, ne varaj se da ću tebi doći, ti si mene prevarila, umri u samoći. Ti me dižeš iz kome, baš si dobra u tome. Odlazim, sa ljubavi se skidam, prestajem, sa tim je gotovo. (A da se ti „rokeru“ ne skidaš s koksa? Jok more! Sve za ljubav!). IDEMOOOO!!! O dali me vara sa tobom, o da li me vara sa tobom. Razvedi se od nje, bar na jednu noć, biće dovoljno, razvedi se od nje ako sa mnom misliš ozbiljno. (Pa odluči se, bre, snajke! Ja imam sise. Odakle ti? Kupila.) ŽIVO, ŽIVO! Uzmi ili ostavi, idi ili ostani. Samo da ti bude kao meni, O. (A jesi i ti kupila sise? Jesam! E šteta, trebala si da kupiš mozak. Što, jel to u trendu? BUM!) Nogice gore! Zovem te zovem, noću te sanjam. (Bjež bona, kandišeš! Štuc, štuc...) I stari laf reče: iz te čaše svi su pili i želeli što ja sada. Moja prva ljubav sada svetom hara, postala je kraljica trotoara. (E jebi ga. Šta ćeš.) Štancaj pare jer: mi se volimo, mi se volimo, od ljubavi naše ničeg nema slađe. Zar za mene nema sreće, dokle će mi tužno biti lice. (I bogovi su pali na teme.) Dalje: eh kad bi ti želje moje popila. Daj mi malo vremena da se od šoka povratim. Vratiće tebi bog svu patnju srca mog. (Bože, pa ovaj ga zasra. Zasra ga, zasra. Ma nema veze, daj mu malo vremena... da nam decu upropasti.)
- Jel sad malo jasnije? NIJE! Će da razjasnimo.
- Samo za društvo iz ćoška koje uveliko cveta, a naglo propada! Pijem, pljujem, sečem vene, sa kim da se pobijem, šta uradi, što me ostavi. Bila si moja, a ja sam druge želeo, kao da samom sebi sam inat terao. (Ma jeli moguće?) Jedno veče u kafani sretoh starog druga, mene jedna žena rani, a njega je druga. (Bucko, otpusti tekstopisca. Ja sam pevač! U oboru? U grandu! Saučešće.) Đubre si bila, đubre i osta, nećemo nikad biti par. (Dobro, bre, debeli, majku mu! Što kradeš muziku? Ma ja nemam veze s tim. Ja samo pevam. E jebem te u pesmu.) Samo za sponzoruše! I one zatucane! GO! GO! BMW sa dva sedišta bela i za minut stižemo ispred hotela, mama neće znati gde noć si provela, do jutra vraćam te, da li bi smela? (E šabane jedan. Ja sam poznat i slavan! Ti si kurac i balvan! Klinke se lože na mene! Nažalost.) Ja sam i prek i lud, pa šta, možda si sve zaslužila, možda i nisi, al zbog nje noćas ispaštaš. (Ajde beži u kurac, plagijatoru neopevani!) Opa! Živo! Mene dao pa se pokajao, ne zna gde će više nema sreće. (Alo, bre, sisljarko! Nosi se više u pičku materinu!) Pa kaže: mahi-mahi-mahi-mahi (ima li ovome kraja?) mahinalno, okrenem te usred noći tako stalno. (Pu pička ti materina, ona bezobrazna! Razdrndana pizdurino matora.) Vidi, vidi, vidi! Hormoni lete ko baloni, jer ti si urnebes, hormoni šareni baloni, udari me orijent ekspres. (Reče inventar iz svih mogućih i nemogućih emisija. A nekad to beše normalno čeljade. Slava ih je lupila o glavu. I to nogom! Pa sad spika gilja „sve za parite“. Jebem ti ja takav lebac.) Opleti ga snajke! Kupuj majko cipelice što imaju potpetice, dragi visok ko jelika, hoću ja da budem velika. (O, Gospode! Svetlano, što se mene lično tiče – tvorza! Al zahvali pojedinim tekstovima što drže balans između šljama i pevačice. A iza scene – fuj!) Pa kaže drtina matora: na livadi gde je breza bela, gde je breza bela, voleli se ja i Danijela, ja i Danijela. (DOSTA, BRE, VIŠE!!! Ček-ček, da završim pesmu.) Plači brezo bela i ja ću sa tobom, otišla je Danijela nije rekla zbogom. Sad se šetam ispod breze bele, ispod breze bele, nema više (JOJ!) moje Danijele, moje Danijeeeeeleeeee...
- LELELELEEEEEEEEEEEEEE!!! Cane, brate, prijatelju! Pomagaj, spašavaj! Ovu pogubljenu naciju...
- Svaki klinac ima svoju priču, svaka keva ima svoga čiču. Okreni se – saznaćeš! Kad umreš – živećeš! Ljudi nisu isti! (Kratko i jasno. Čisto i iskreno. Hvala Partibrejkers.)
- De fakto, mikrofon je tvoj!
- Ćale i ja, i radža, i meze, lepo popodne, čantramo bezveze. Al ne lezi vraže kad eto ti teme, stari ukrstio bore, ćuti-ćuti pa tek će: vidi mali, ovako stoje stvari, da se ne lažemo – jebali te ideali! Jer, suma sumaru u džepu nemaš sumu, plus neko će te olupa jer proseravaš rulju. Idi u neki rijaliti, jel te lepo zvali, uzmi pare govnima, otimaj, otmi pa pali. Posle veruj u šta hoćeš, pa ko ti brani!? Ali što da budeš slepac, a da se tove govnari!? Otkud to tako, dragi tatko de fakto!? Ništa konstantno, sve se maklo debaklom, 28 dina šta su ugled, čast i disciplina – učiš me, da bi mi sada reko drukčije. Pa jebem mu ježa, sve otišlo u bestrag, sreća pa sam svestan da iz njega priča zemlja. Al možda ponekad, i samo ponekad, zapitam se zašto je poštenom skupi lebac...
- I na kraju – Suid. Definicija stanja u društvu kroz liriku.
- Izađi na glasanje, interes zaštiti, ti i ja da glasamo opet isti ćemo biti. Mi bi život sa reklame da izlečimo rane, ako ništa drugo, pustite nas preko grane, a na reklami nigde bez kondoma, što ga bar ne stavite dok nas volite sa trona. Ukrao si! Nisam. Evo dokumenta, ispravan je doktor ispred pacijenta, oni vole navijače, mi volimo navijanje, medijska kampanja i vešto skrivanje. Vole našu decu da ih sklone s ulice, dobri ribolovci samo tupe su im udice, stiže roba prskana sa Skadarskog mora, Albanci šalju pozdrave – viva Crna Gora! Srbija se pruža iza sedam gora, sedam brda i dolina, sedam noćnih mora, iza sedam gora – sedam obećanja, Snežana i sedam lažnih radovanja... Menjam kanal, prelivaju se boje, javi se na kviz – halo, ko je? Prepoznajte lik na slici, naša pevačica! Mala pomoć? Kod tebe su njene gaćice. Tačan odgovor! To su nove grand zvezde, deca nastala oplodnjom Dafine i Jezde. 50.000 za našeg dragog dobitnika i paket sinalka! Sinalko, sinalko (sin-alko, sin-alko) ... 48 sati svadba, ženi se ljakse i udaje baba!
- Hvala bogu te imam alternativu da zaobiđem čobaniju koja satarom od dece sataraš pravi pa i oni postaju deo njih. De fakto je kod većine plitkoumnih dijagnoza - parapsihopatologija. Nažalost, to je ogromna većina ljudskih bića u pokušaju koja nastanjuju ovu Srbijicu Majku, zemlju mržnje i bede. Al šta ćeš, nekim ljudima stvarno nema pomoći. Zato i tonemo. Jebi ga...
