- Čvrsto sam odlučio da od danas budem nesvrstani. Al ne oni titoistički tripovi, oni su oni, ovi su ovi a mi ćemo biti nesvrstani. Zajebi me. Ja neam veze s tim. Kad kažem nesvrstani, tu mislim na sebe i svoju senku. Ona i ja – sami. Imamo naš svet. Pošto je realnost crna, a budućnost ne postoji, od prošlosti žive samo budale, ja sam, dakle, odlučio da postanem autista, kao što rekoh nesvrstani. Znači, nesvrstani autista. Skontao sam da mašta može svašta, pa ću, s tim u vezi, lepo da se okrenem sebi i svom mikro kosmosu u svojoj glavi. Tamo slobodno mogu da radim šta hoću i niko mi ništa ne može, jer tamo, u mojoj ludoj glavi, niko nema pristup, tačnije, nisu skontali kako da mi se uvuku u misli. Vanzemaljci jesu, al s njima sam u oke odnosima, tako da... MIR!
- Mislim, hteo sam ja da budem deo okoline, društva, sistema itd. al u tom sveopštem sranju i bezdanu ja nisam uspeo da se snađem. Primer: pokušao sam da nađem pošten poso, al su mi rekli „mali odjebi“. Na zavodu isti kurac, niko te ne jebe ni 2%, svi te gaze, pljuju i mrze, a zašto, jebem li im seme, neam pojma. Pokušao sam da budem i deo mase, ono – lice u gomili, al ne ide. Neće me. Eto baš neki dan ortak zapeo ko nezdrav „ajmo u Safari, ajmo u Safari“, ja mu lepo, čovečanski kažem da ne želim da idem u tu seljanu, kičeraj, fenseraj prepunog izmeta i lica ko iz izloga. Ne želim, bre! Al on zapeo ko okidač „jebem te drugare, prijatelje, brate kad ti nećeš ni društvo da mi praviš“ i sl. I ja kud ću, šta ću, da ne izgubim ortaka zbog njegovog nerazumevanja moje persone i mog stava prema nekim stvarima koje ne mogu da svarim pa da ga jebeš, ja prihvatim i mi odemo. On se skockao ko da će se ženi, a ja – vendeta klošarčina. Zakucao sam se u najzabačeniji sto u najzabačenijem uglu, onako ispod kačketa, i utonuo u onu odvratno fensi i kič foteljku. On je malo srao kako iz te percepcije ne može da vidi ribe, a zbog toga je i došo, mene je realno boleo penis zbog toga, jer su tamo ionako samo sise koje slušaju grand i lože se na materijalizam, al se brzo ućutkao, skontao valjda da sam bio u pravu, i počeli smo da čantramo neke naše priče. U tom, eto ti konobara. Šatro konobara. Mali ne zna ni ajncer da drži, ni dobro veče da kaže, il barem zdravo. Jebem te kulturo. Kaže on nama „šta ćete da pijete?“ Pomislih u sebi „proliv, verovatno samo to i služite“, al prećutao sam, zbog ortaka. Drug reče neki sok, ja naručih pivo i naglasih u flašu, znači bez čašu. Nomad je posle 2 minuta doneo glupi sok s cevčicom, iliti slamčicom, koja je ličila na cevku, onu metalnu, jer nije mogla da se povija u položaju koji ti odgovara. Pomislio sam da su to možda neke nove cevčice, one u trendu, sad je kao to glavna fora, i prećutao, zarad socijalizacije u „društvu“. Meni je doneo pivo koje sam tražio, al ga smrdanović sipo u čašu, koja je pri dnu bila uska a pri vrhu ogromna, bre, široka, krug ko mesec, ko da ja imam usta velika ko Jupiter. Izgleda da me govedo podjebavalo. Nema veze, sreća pa je pola tečnosti ostalo u flašici. Maznuo sam cevka-slamku od ortaka, fuknuo je u groznu fensi čašu, ako ta stvar čašom uopšte i može da se nazove, i pocvrcao ono dok si reko seks. Onda sam ka pravi klošar drinkao iz flaše, to mi jedino bilo ugodno u tom sveopštem seljoberizmu. Taman sam pripalio pljugu, posiso ostatak piva iz flašice, kad me odjedared izbiše neke ospice, plikovi, šta li je, ko kraste, svud po telu. Verovatno i duhu. Munjevito sam izleteo van, direkt u centralni park i zagrlio prvo drvo na koje sam naišo. Reko sam mu „oprosti“ i grlio ga čitava 2 minuta. Alergija je nestala ko rukom odnešena a moj spokoj se vratio. Ortak je nešto mrmljao dok je stajao kraj mene, sigurno je mislio kako ja nisam normalan, verovatno je u pravu, ne znam, pokazaće vreme, a onda smo se vratili gajbi. Tada sam mu i reko „zajebi me s tim urbano-urbano, znači – NIKAD VIŠE!!!“ Onda su me zapeli „otvori fejsbuk, otvori fejsbuk“ i nisu prestajali sa tim planinarenjem sve dok nisam otvorio jebeni profil na jebenom bukfejsu za koga sam tvrdio i još uvek tvrdim da služi samo i isključivo za desocijalizaciju društva, za kontaminaciju individue, za zatupljivanje i zračenje persone, koja je i inače već ozračena od svega i svačega, za zahlađivanje međuljudskih odnosa, za ograničavanje svesti, za gubitak slobode, jer tamo si samo broj, samo profil i to je to. I tamo nema ničeg pametnog, ni zanimljivog, sem par nekih stvari, recimo igrice, pojedine, i po koji čova kog nisi vido godinama al eto ga tamo. Živi. Virtualno. Lukavi sistem okupio milione i milione ljudi na jednom mestu, uzima im za to lovu, tamo sve košta, i kara ih u bulju bez prestanka. Bukfej, to ti je isto što i hors, s tim što za horsom moraš da trčiš, moliš itd. a ovde samo klikneš i pukne te fleš. Masa u transu! Svi su haj dok čantraju s kutijom od plastike, iliti sami sa sobom, pod izgovorom da pričaju s prijateljem. Pitam li se samo kojim. A da, virtualni. No ko ga jebe! Urbano-urbano! Masa je aspirin! Budu i ti MTV! Na bukfejsu možeš da budeš sve ono što nisi u realnosti, tamo su svi pametni i lepi, fotošop je majka, i svi imaju muda. Al kurac, brate! Ni tamo me niko neće. Ko da sam gubav, šta li. Osete, valjda, da sam intruder, da ja nisam taj virtualni lik, baš kakvog oni žele, nego sam onakav kakav zaista i jesam, ma kakav ja to bio. Ljudi nisu isti. Al ajd dokaži ti to rulji. Ne možeš, niko te ne sluša. Informacije lete 300 na sat, primoravaju te da i ti letiš, da ih juriš, to se zove oduzimanje slobode. Roknuli ti pečat na čelu, žig na vratu, bar-kod ko na tetrapaku, dok ti ne istekne rok trajanja, i nagone te da buljiš tamo kuda te oni vode. U kurac. Al većina njih to ne konta. Ruku na srce, ima tamo i dobrih ljudi, totalno su okej, al su u manjini i ne mož da ih nađeš. Muka buraz, muka i jad.
- Da ne serem puno, pokušo sam sve, al mi ništa od ruke nije išlo. PROPAST! I zato sam pobego u nesvrstane autiste. U sistemu, bar-kodiran, a ko pa nije, al slobodan i sam sa svojom senkom u onih 5 minuta, al samo 5 min. mog pravog , jedinog i stvarnog života. 5 min. jebi ga, ne daju više. Al i to je dovoljno, čisto da se isfiltriram od fensi „lajfstajl“ i urbane kataklizme. Ma najebo sam u svakom slučaju. Jebeš mi sve, al čini mi se da polako dobijam želju da zapalim odavde negde u tri lepe pičke materine, negde gde me niko ne zna, i gde ja nikog ne znam, i da tamo ćutim i gledam u nebo. Samo da je što dalje od gradova, naročito velikih, od sela gusto naseljenih, od zaseoka s budalama i sličnih mesta gde postoje ljudi s predrasudama. Ako takvog parčeta zemlje nema u nekom prostoru nazovi civilizacije, onda bežim u šumu. S orlovima, vukovima i pečurkama. Verujem da će mi biti bolje. A do tad, dok mi ne pukne kurac i ne zapalim, ide ono...
 
 
"