Soba prazna ko kazna u njoj ćutim sam
Grobna tišina, samo papir, olovka i ja
U duši grozno drhtim, žestinom jetru pržim
A bol boli dok kiša udara o prozore.
To sivo nebo plače, kapima mokri skut
Majci što jeca jače dok sina ispraća na put...
U glavi fotke listam, osmeh i suze čitam
Misli me gone natrag da stalno vrtim film u krug
Možda je i moglo bolje, al više nemam volje
Jer ovaj život boli kad jedan klošar moli
Za zrno sreće što ne postoji...
Smrt je sve bliža, obruč se brzo steže
Dželat iz senke drži uže što vrat mi steže
Plus bodljikave mreže praznih očiju što na mene reže
Ta tačka kad nastupa kraj...
I vidim tvoje oči, setim se svake noći
Kraj tebe telom nisam al dušom veruj jesam
Za tebe uvek pomolim se - znaj!
Oprosti što ne pišem poruke duge više
I broj ne okrenem tvoj, čisto da čujem ti glas.
Za mene to je kliše, ja volim živi kadar
Bog nam je dao dar, al mi ne koristimo ga
I ne znam u čemu tražimo spas.
Pričamo preko žice, tastere, skajpe, trice
I sve je otišlo u materine tri!
Zato ja ćutim tiše i kad smo mnogo bliže
Ne znam da to opišem, al znam da za te dišem
Ljubav na čudan način poklonim...
Na crkvi zvona zvone, u ruci sveće gore
Na odru mladi leži pokojnik
Za njim se suze rone, majka mu obraz ljubi
I čupa kose svoje, rečima oprašta se s njim...
Oblaci bele boje, sunce se opet rađa
Dečji osmeh čujem, da vidim prozor otvaram.
Na klupi dvoje sede, zagrljaj sada dele
Na krovu vrabac ćuti sam.
Nekom je život skrojen, pod srećnom zvezdom stvoren
Pa živi kao da je kralj
A nekom bedom soljen, ko kljasti vuče se pas
Časovnik broji, skazaljka ko malj
Dok poslednji ne udari mu čas...
Moje se misli roje, slova mi nekud beže
Srce se naglo steže, al sve dok kuca tu je – znam!
Da misliću na tebe, a kada telo ode
Ja dušom voleću te – znaj!
„My biggest fear of death is to come back reincarnated.“ - Amaru Šakur -
