Priviđenje

- „Као ветар на лицу, као кристалне капи, као уморни дани, као љубави старе... Хоћу да оперем руке, да те проклето нађем тамо где су ти мисли, где се кријеш од себе... Причај некакве приче, причај опет о себи, кажи где нам је време, дал се сећаш почетка? И где су улице среће које воде нас негде, где смо живели некад, где смо живели нешто? Кажи где је љубав...“

- Бедак. Остао сам сам. Опет. Седим на гајби, листам фотке Марине и мене на компу, дељем шљиву... Стара патетична сторија ламента за изгубљену љубав. Не трезним се од кад је Марина отишла, не идем  да шљакам од кад је Марина отишла. Вегетирам.

- Марина је пре 7 дана стигла у Перт, Аустралија. Јавила се Наташи, рекла јој да је све океј, потписала је документа, преузела кућу, имање, лову, аустралијски пасош, одушевљена је госпођом Бошковић, која јој сад дође маћеха, онај адвокат је стално уз њу, помаже јој да се снађе, помаже јој с финансијама, већ је тамо упознала неке Србе и одлично се снашла. Бар тако тврди Урош, који чита Маринине поруке из Наташиног телефона и преноси ми информације. Наташа не разговара са мном од кад је Марина отишла. Нит ја с неким разговарам, сем с Уркетом и Кркијем, нит са мном неко разговара, сем Уркета и Кркија, нит ја негде излазим, нит ми ко долази, сем Уркета и Кркија. И Нађа ми је љута, и она не разговара са мном. Отворено, онако интро, причам једино са шљивовицом кад угледам празно дно њеног тела, кад је сву исцедим. Тад кренем да причам, а она ме слуша, једино она... празна флаша... Трпи стакло, шта ће. Таква му судбина да ћути и трпи сваку будалу која с њим дође у контакт. Као и папир. Барем знам да неко неког искрено слуша на овој језивој планети...

- „Светлост у зору шири крила, по свуда твоја ма где била, грех ко стакло душу слама, боле очи, пуца глава. Упали свеће нека дођу, и све што мислим немам коме, кад могу среће онда прођу, и ком ћу Богу кад ме сломе? Где год кренем пут ме води, на овај Балкан јужно од среће, да нађем те и да те родим, за тако мало, мало ме неће...“

- Урке је упао код мене на гајбу, дао сам му онај дупликат кључева, јер не устајем и не отварам куцачима, донео неке пице, пљеке, сокове, вутру, кокс и сео на кревет. Пре тога је ногама и рукама ишутирао крш и лом који сам ја створио, вегетирајући у својој соби осаме. Не знам кад је дан, кад је ноћ, не знам колико су сати, не знам ништа, нити ме шта интересује. Нестало ми алкохола у кући па молим Уркета да скокне до продавнице и донесе неку жестину. Он одбија, црта линије кокса на диску, шмрче две, пружа ми диск, ја убацујем преостале две, гутам их и палим пљугу. Опет тражим од Уркета да иде по жестину, он опет одбија, мота џоинт и прича како посао трпи због мене. Никад ми то у животу није реко, чак ни онда кад је посо заиста највише трпео због мене, ал сад ми то говори, и то гласом који ме двоструко опомиње. Али ја Уроша знам. Није то због посла, већ зато што жели да ме извуче из чаме у коју сам заспао. Пали индо, вуче димове и кења како сутра морам на шљаку, затим ми пружа индо, кокс ме већ шиба, увлачим техаце у плућа, осећам како ми нагриже плућну марамицу, цинефакцирана душа се скупља и диже из рушевина уништеног мене; нешто се ту гради. Климам главом, одобравајући Уркетово појање, док ме ганџа све више улепљује, а кокс све више баца у еуфорију, набијајући ми адреналин до максимума. Наизменично ме масакрирају кокс и марихуана, час ме кокс диже и баца у стање „пуца ми курац за све“, час ме ганџа спушта и вуче у трип „све је црно - живот је казна“, али се осећам много боље но ових дана. Из звучњака допиру стихови:

- „Одлутам понекад и сањам сан, признајем не иде, али покушавам, и увек дође, де мол. Спусти се ко лопов по жицама, руке ми напуни твојим ситницама, и тешко прође све то...“

- И Урке и ја обожавамо Ђолета Балашевића, али де мол је јачи од туге која ме прогања и гази данима, зато Лол гаси рачунар и извлачи ме из моје осаме. Излазим напоље, сунце ми пржи зенице, слепило ме кида, Урке ставља неки качкет ма моју чутуру и тако ме штити од сунчевих зрака, хвала му. Волим сунце, али ме тренутно његови зраци боле и зато се испод качкета кријем и од њега, извињавам му се. Улазимо у џету, ја разваљен од свега спуштен кунтам у седиште, Урке некуд воза џету, не знам куда, не гледам ван аута, поглед ми је упрт у касету, коју пипкам прстом, и тај додир, то пипкање враћа ми сећање на онај дан кад је Марина стајала пред мојом тезгом, пипкајући својим прстићем неку књигу, док је тражила речи да ми каже „извини“. Јебена сећања из прошлости. Зашто ја никад немам прилику да неком кажем извини и да тај неко прихвати то моје извини и да све буде као и пре? Зашто? Зашто ми Марина није пружила још једну шансу? Зашто? Зато што сам прокоцкао хиљаду њих које ми је пружила, зато што ми је дала целу себе, а ја сам је згазио, зато што се хиљаду пута подигла са дна и настављала да корача за мном, а ја сам је поново газио... Зато што сам ја мамлаз... зато... зато... Зато што не умем да чувам оно што вреди, зато што ми Бог даје срећу на тацни, а ја је гурам од себе... зато... зато... Зашто? Зато. Зашто? Зато. Зашто? Зато.

- Џета пристаје на паркингу испред бувљака, излазимо ван, улазимо у масу људи који зверају унаоколо, тражећи нешто, а не знају шта, нервирају ме, нервира ме гужва, једва се пробијамо до бункера, Кркензи у послу преко главе, али с осмехом на уснама, гледа мене, а прича Уркету:

- „Па ти си геније! Оживео си мртвог човека!“

- „Јеботе мој довека“ - спуштам га Кркици, ал он насмејан наставља.

- „Још је и вицкаст! Није изгубио смисао за хумор!“

- Урош се баца на посао и припомаже Кркију, ја се бацам у столицу и припомажем свом мозгу да ухвати баланс и нађе свој мир. Једна госпођа муља по књигама, тражи Идиота од Достојевског, Кркица се не сналази најбоље, ја одговарам госпођи:

- „Ја сам идиот! Идиот од Арсића, српска верзија!“

- Госпођа се крсти, Кркензи јој говори да не обраћа пажњу на мене, проналази књигу и даје јој, она њему даје лову и растају се у миру. Коначно је дошла особа која зна ко је Достојевски, и која зна коју књигу жели, а ја, место да кажем хвала ти боже што још увек има писмених људи у овом мртвом граду, ја се спрдам на свој рачун, терајући од себе читатељку префињеног укуса. Ова двојица се разбијају од посла, мени пуца ккк... качкет за све, пристављам кафу, палим пљугу, дим Дринџе тера пијачни смрад од мене, склапам очи да не гледам реалност...

- „О, рањени, да ли те много боли?“

- Не отварам очи, јер препознајем тај глас.

- „Пусти ме, Дашо, нисам у винклу.“

- „А кад си па био, мамлазе! Ајде, дижи те мамурне капке, желим да ме видиш!“

- Луда Даша са својим болесним триповима. Отварам очи и гледам Дашењку. Човече, она је све лепша и лепша. Препипавам јој погледом прстење на рукама. Тражим онај веренички. Нема га. Немогуће да још увек нико није верио луду, али савршену врањанку.

- „Гледаш у погрешном смеру, посерко!“

- „Није те нико верио?“

- „Није. Што?“

- „Ниси се удала?“

- „Нисам. Што?“

- „Немогуће.“

- „Могуће је, сероњо, све је могуће! Слободна сам ко птица. Летим куда хоћу и кад хоћу! Живим свој живот како ја хоћу!“

- Е, ту је у праву. То је одувек радила, и уживала је у својој слободи, и зашто би она сад ту нешто мењала. Нема потребе.

- „Ајде, дижи дупе и води ме некуд!“

- „Не могу, Дашо. Уморан сам.“

- Даша ми прилази, љуби ме у чело, вода кључа у џезви, Даша закувава кафу, сипа у шољу и пружа ми је. Узимам шољу с кафом и осећам топао Дашин образ на свом, зараслом у десетодневну браду. Трља свој нежни, неговани образ о мој брадати. Не смета јој, никада јој није сметало то што се ретко бријем. Сметало је свакој с којом сам имао неку врсту везе, или везу. Сметало је и Марији, и Маришки, и Марини, али Даши никад. Не знам зашто. Ваљда ме прихвата таквог какав јесам, ма какав год да сам у датом моменту. Љуби ме у слепоочницу и тихо ми шапуће:

- „Ти си моје раме за плакање, моја утеха, моје острво, моја боксерска врећа...“

- Измамила ми је осмех за ово „боксерска врећа“.

- „ ... Ја сам твоје раме за плакање, твоја утеха, твоје острво.“

- „А боксерска врећа?“

- „Па не може све, драги мој. Ја сам жена, морам да имам карту више. Ја вучем конце, то је мој живот и моја игра. Дајем све, ал узимам дупло више!“

- „Е ја немам више шта да дам. Јеби га.“

- „Не спадаш ти у ту категорију, соме! Ти си нешто друго. Ти и ја имамо наш статут, ти и ја имамо једно друго, ти и ја смо два изгубљена чудака и налазимо се у неком изгубљеном свету коме не припадамо. Ти си се мени нашо кад си ми био потребан, сад сам ја теби потребна, и желим да ти се нађем. Хоћеш раме, хоћеш утеху, острво, а?“

- „Хоћу секс!“

- „Па онда дижи дупе, мамлазе, и води ме код тебе! Баш дуго нисам била тамо...“

- „Може, али само под једним условом!“

- „Којим?“

- „Да се не усељаваш код мене.“

- „Не пада ми на памет!“

- „Одлично! Идемо!“

- „Лол, дај кључеве од џете!“

- „Не може. Треба ми ауто. Узми такси.“

- „Јеби се!“

- Отварам фон и позивам такси. Стиже за пет минута. Даша и ја стојимо на паркингу бувљака. Стварно је лепша но икад.

- „А де си ти била све ово време?“

- „Врање, Златибор, Копаоник...“

- „А где си сад?“

- „Синоћ сам се вратила код Уроша. Хоћу да дам пар испита, чисто да ме моји не смарају. А и мало сам се ужелела Лесковца.“

- „Јеботе, ти баш знаш да живиш.“

- „Па наравно! Зашто сам се кој твој рађала ако не знам да живим?“

- „Ваљда мој?“

- „Твој, твој. То сам и рекла...“

- Кезила се Дашењка и спрдачила и са мном, и са собом, и са животом, док је смештала оно њено савршено дупе на задњем седишту такси возила. Сео сам крај ње, затворио врата, Даша је дала таксисти моју адресу и такси је кренуо. Луда Даша се кезила и ударала ме по качкету. Ужива у ситницама. Нека. Није ми сметало. Волео сам њен осмех, Каја усне, Аврил носић, тело Џесике Албе... Ех, та блесава фајтерка фром д Врање...

- Даша ми је усијала гајбу, аген. Избацила је аут сав смрад и сво ђубре, које сам ја данима градио у свом стану, али овога пута није убацила себе у моју габу. Држала се договора, као и увек. Орасположила ме јуче и синоћ, вратила ми ентузијазам, и ја сам одлучио да се вратим послу. 06:00, правац бункер, 17:00, правац кући, и тако дан за даном. Преко дана сам шљакао, увече сам био с Дашом код мене на гајби или негде у и око Лесковца. Код Уркета сам одлазио само кад Наташа није код куће. Два пута се задесило да банем код Уроша и чим бих упао у неку собу, у којој су се налазили Лол и Наташа, она би моментално, без речи, напуштала ту собу и прелазила у другу. Урош јој се жешће љутио због тога, али га Наташа није констатовала, мени се извињавао и у своје и у њено име, али сам ја само одмахивао руком. Сметало ми је то што ме Наташа игнорише, зато што смо до јуче били ко брат и сестра, а сада на крв и нож. Није желела да ми опрости оно с Марином, никако. И ја сам то тако и прихватио. Зато сам темпирао време кад Наташа није код куће и тад одлазио код Уркета, али је и то било ретко; више смо висили код мене. Једном смо направили и журку, и згужвали се ко пикавци. То је била реге-ганџа парти. На све стране џоинти, луле, неко је донео и неки пајп, минијатурни акваријум спојен из два дела, на дну прорез за цевчицу, која се провлачила дуж целог акваријумчића кроз воду, на једном крају чашица у облику костурске главе, на другом цуцла па вучи до моле воље. На рачунару Боб Марли и Џентлмен, ол факинг најт ен морнинг. Ди Џеј био је Пера Пампур, студент Технолошког, обожавао је реге, а своју инспирацију тражио је у Марлијевим песмама, зато га је и пуштао целе ноћи. Повремено је убацивао Џентлмена, јер је и у њему осећао неки, како је рекао, вајб реге-трипа. Не знам шта му дође то вајб, и не знам шта се мотало по глави Пере Пампура, а и не занима ме. То је његов живот и његова ствар. Пампур је био океј лик и веома интелигентан момак, понекад нам је и помагао у послу, није тражио лову само је хтео да виси с нама. Ми смо му рефундирали вутром, коју смо заједно сукали, а он је био задовољан, као и ми. Заузео је посебно место на листи наших ортака зато што нам је био лојалан, и зато сам му и дао свој рачунар и пустио га да он вози музику целе ноћи и јутра, тамо где она вози њега. И колико се сећам, сви су били задовољни. На ту журкицу се ни од куда појавила и Екатарина с Теодором. Ова је касније негде нестала, а Екатарина је завршила са мном на мом разјебаном француском лежају. Ја сам устао у подне, она је кмечала на мом кревету, запалио у бункер, одшљакао своје, вратио се кући око шестице, а она је још увек кмечала на мом француском лежају. Чукнута гуру вуду ћурка се усидрила у мој кревет и није хтела ван њега, никако. Морао сам да је избацујем из кревета, јебених пола сата. После се расањивала 45 минута, па гужвала неке сендвиче пола чуке, направила је и мени два, нису била лоша, онда смо варили грас и бријали лобеску, па смо се креснули, више пута, и на крају опет заспали у истом кревету, мом, у истом стану, мом. Ујутру је поново била иста спика, као и увече, као и наредна четири дана, и кад сам увидео да ми се Екатарина полако завлачи под кожу, како се полако уваљује у моју гајбу, иако има своју која је, узгред, већа од моје, морао сам да интервенишем и некако је се отарасим. ЕКЗ је слатка, интелигентна и имамо мноштво заједничких тема, али се наш однос углавном сводио на гудрање и секс, а за тако нешто могли смо да се договарамо и телефоном, а никако да отпочнемо заједнички живот. Никако! И баш кад сам хтео да то све лепо образложим Екатарини и да с њом склопим неки пакт, с пар тачака на обострано задовољство, на гајбу је изненада упала Даша.

- „Шта је, љубави, опет ме вараш, а? Нема ме два дана, а ти се одмах пустиш у промет!“

- Даша се обраћала мени, Екатарину није ни констатовала, изгледала је озбиљно, али се заправо зајебавала. Зашто, неам појма, ваљда је играла неку своју игру.

- „Е, немој му се љутиш. Само смо сушили грас, ништа друго.“

- Екатарина ме извлачила и полако купила своје ствари с моје гајбе.

- „Знам ја њега одлично. Чим ме нема он врда.“

- „А ја?“ - ЕКЗ је била збуњена.

- „Ниси ти ту ништа крива. Он је мамлаз!“ - настављала је Даша.

- Чак сам и уживао у овој представи. Даша је играла главну улогу. Била је моја љубоморна девојка, али велика заштитница жена, зато је Екатарину миловала и тешила је, а мене кривила за све. ЕКЗ је играла споредну главну улогу, неку врсту моје милоснице, била је потпуно збуњена, оправдавала ме, штитила, у исто време прихватала Дашине савете, која ју је на крају ипак убедила да сам ја заиста највећи кривац за све те имагинарне догодовштине у овој реалној представи у којој сам ја играо само улогу статисте и био једина публика. Реална супер представа, карта џебалеска, а крај је био најузбудљивији. ЕКЗ и Даша постале су најбоље пријатељице, чак су и бројеве мобила размениле, а мене су, наравно, окривиле за све. Даша је испратила Екатарину, закључала врата и вратила се у собу. Затим се поклонила, завеса се спустила и то је био крај представе, најбоље коју сам икада у животу одгледао.

- „Како глумим, а?“

- „Одакле ти кључ од моје гајбе?“

- „Па нисам ја гуска, мили мој! Направила сам дупликат! Шта си ти мислио, да ћеш тек тако да се извучеш, а?“

- Раскопчао сам ђипајући осмех и лупио се по челу.

- „Која сам ја будала!“

- „Ма то знам, него како глумим, а?“

- „Савршено! Требала си да упишеш глуму.“

- „Немам ја времена за губљење на студијама. Мене одмах треба да ангажују за неки филм!“

- „Е, јеси луда, бем те у буљу!“

- „Важи! Само пре тога избаци неку линџу. Желим анални оргазам под коксом!“

- Ненормална девојка. Само сам је опсовао, а она већ почела да се свлачи, вади онај лубрикант од кога се, чини ми се, у последње време не одваја, и чека да нацртам линије, како би коксално оргазнирала. Звучи невероватно, али изгледа да ми је суђено да будем све с неким опиченим, ненормалним и поремећеним девојкама. Ја 100% мамлаз, оне 100% луде. Курва судба није само курва, она је телише изопачена курва с морбидним смислом за хумор. Ал ко је јебе! Нек ме кара. Ионако је то само живот који, доказано, не траје дуго, а онда збогом туго и животе од бола, смрт ме чека с отвореним вратима пакла иза којих имам доста посла. Биће то пејбек тајм! Наплата дугова свима који су планету земљу претворили у то што јесте сада, а посебно ћу да наплатим дугове онима који су унуштили Србију и Лесковац.

- Целог свог живота пишем тестамент у коме чуче само дугови, моји, које ће ми паклом наплатити Бог, и њихови, дугови свих оних који су ме за живота карали у мозак. Њима ћу их у паклу наплатити и то с дебелом каматом, а почећу од оног Бајдена, набијем га на цкура, зато што се тај болесник највише залагао за оно бомбардовање Србије 99. а због тога сам ја изгубио шансу да се смувам с једном Аном у коју сам жешће био заљубљен. Недељама сам ковао план како да јој приђем, а онда ме у свему томе прекинуло то зверско бомбардовање, мајке им га натоистичке набијем, које ми је упропастило вишенедељно планирање шеме АНА, коју отада више никад нисам видео, нит сам шта чуо о њој, сем неку гласину да је запалила преко гране. Е, зато га и шиљим целог свог живота да кад одем тамо, у тај пакао, копљем мог шиљокурана пробијем све чмарове политичко-криминалско-секташке, како домаће тако и стране, сцене који су ми уништили живот, и мени и читавој мојој генерацији. Наплатићу им за све! За СВЕ!!! СВЕЕЕЕЕЕ.....!!!

- Скочио сам из кревета као збуњени гуштер кога је пробудила сирена за ванредно стање. Зверао сам унаоколо, тражио себе, покушавао сам да се орјентишем у времену и простору. На кревету је лежала Екатарина. Долази ми из чмара у неразум. Колко је сати? Где је сат? Вртим се по соби. Коначно проналазим неки дрвени сат у облику пентаграма. На њему ситне, преситне римске бројке. Ако сат не лаже онда је тачно 04:32. Мајко моја! Готов сам! Убиће ме Марина. Не. Учиниће нешто још горе, оставиће ме! Оставиће ме заувек! Пребрзо сам се обукао. Екатарина је још увак спавала чврстим сном. Зграбио сам моб и патике и излетео из стана. Јебени двадесети спрат, јебено дугме које мораш да притискаш тако да дотиче десну тачку механизма да би се покренуо. Немам времена. Сјурио сам се низ степенице. Летео сам преко њих. Болеле су ме руке, и ноге, и глава, али сам се и даље стропоштавао низ степенице. Напокон сам излетео из зграде и улетео у голфа. Стартовао сам мотор и кренуо. Укључио сам мобилни. Кренуо је да бриди ко блесав. Пропуштени позиви од Марине комада 37, од Уроша комада 24, од Кркензија комада 15, од Наташе комада 4. Поруке. Хиљаде порука. Од Марине: „где си“, „јеси добро“, „зашто си недоступан“, „јави се, молим те, бринем за тебе“, „јави се пичка ти материна“, „пичко једна“, надаље иду псовке и претње. Поруке од Кркија: „мамлазе“, „реко сам ти мамлазе“, све са сличним садржајем. Једино су Уркетове биле у стилу да му се јавим, а он ће да сложи шатру. После тога се и он забринуо. Хиљаде пропуштених позива, хиљаде порука, не знам шта да радим. Газим папучицу за гас док летим кроз пусти Лесковац. Нигде човека, нигде аута, ни птице, ни пса луталице, ничег нигде. Као да је град мртав.

- Напокон стижем у Радничко. Упаркиравам се испред зграде, излећем из голфа, упадам у улаз и трчим по степеницама. Док летим ка четвртом спрату конфузија ми прожима мозак. Тело више не осећам сем вене која ми пулсира на врату, јако, снажно, хоће да прсне. Коначно врата мог стана. И шта сад? Препипавам џепове и тражим кључ. Нема кључа. Нема јебеног кључа! Јебени кључ је код Марине! Други јебени кључ је закључан у стану! Да је зовем телефоном? Не, никако. Да звоним? Не, никако. Да куцнем полако, пар пута па шта ми бог да? Да. Куцам. Ништа. Опет куцам. Опет ништа. Звоним. Звоним, звоним, звоним... Ништа, ништа, ништа... Стиже ми порука. Отварам телефон. Отварам поруку. Од Уркета је:

- „Марина је код нас. Нисмо тренули због тебе целе ноћи. Дођи и ћути. Марина је бесна. Покушаћу да средим ствар. Наташа је на њеној страни. Ти само ћути и гледај у под.“

- Урке ће покушати да ме извуче. Хоће ли успети? Шта му ово значи Наташа је на њеној страни? Па наравно да је на њеној кад су најбоље другарице! Који кретен! Најебо сам. Знам да Урке увек има добру жваку, али овога пута тешко да ми било ко може помоћи. Нема тога што би ме извукло из гована у која сам упао сам, својом кривицом. Марина не зна да сам је преварио. Може само да претпоставља, али не може са сигурношћу да тврди. То је карта на коју ћу играти. Идем пешака код Уркета намерно, како бих обрисао све могуће поруке неприхватљивог садржаја. Не могу да се сетим да ли сам Екатарини дао свој број. Само да ме не зове, само да ми не пусти неку поруку ко она блесава Тамара. Јебо је Биг Бен! Шмркам кокс на сред улице, ко у време Милошевића. Сјебана земља, мртав град, полудели људи, поремећени људи, крваве очи, мржња на мега тоне, нико никог не јебе ни два посто. Шмрчем кокс да се средим, да средим болове у телу, да средим конфузију у глави, да припремим себе кад Марина крене да хистерише. Пролазим кроз двориште, пењем се уза степенице, кокс ме осваја, упадам код Уркета на гајбу. Сви седе у дневној соби. Свима подочњаци до колена. Неиспавани, изнурени, Наташа једва гледа, Урке смишља шатру, видим му у погледу, Марина је сва подбула од плакања, окреће главу од мене, не жели да ме гледа. Урке ми показује очима да седнем за сто за који нико не седи. Урке је на фотељи, Марина и Наташа на кревету. Седам за столицу и палим цигарету. Ћутим. Ћутим као по договору. Урке устаје и ставља кафу за све. Испод трепавица посматрам Марину. Она као да тихо плаче у Наташином поспаном загрљају, која ме кроз поспане очи презриво гледа. Благо речено, масакрира ме очима, и то сањивим, и то зато што сам јој повредио најбољу другарицу. Али нико не зна за превару, сем мене, наравно. То је једина карта коју имам, једини кец из рукава, сламка спаса за коју ћу упорно да се држим ма шта се десило, ма у ком год смеру оптужбе ишле. Нисам је преварио и крај! Скоро да сам и себе у то убедио. Палим и другу цигарету, прва лежи угашена на дну пепељаре. Урке приноси кафу и све четири шољице ставља за сто. Значи, сви се окупљамо за столом. Урке седа за сто и позива Марину и Наташу да приђу. Ове полако устају, прилазе столу и седају за њега. Марина ме и даље не гледа. Гледа у своју шољу кафе. Наташа ме још увек стреља, осећам како јој чауре испаљених метака падају из капака, а меци се забијају у моје тело, пробијају га и остављају га раскомадано. Ране по целом телу, али бол не осећам. Питам се да ли бих осетио бол да ме Марина прострели њиме, да ли бих закрварио да чујем њен јецај? Шта ће се десити? Како даље? Куда даље? Урке смишља прву реченицу. Маневрише. Тражи погодан тренутак и погодну реч. Али нема погодног тренутка. Нема погодне речи. Шта год да каже само ће гурнути пахуљу низ снежну планину и покренути лавину оптужби, увреда и псовки које ће листом све бити упућене мени лично. Ма кога јебе! То је само живот. Узимам шољу, сркућем кафицу, пушим цигарету и ћутим. Озбиљан сам, али поглед ми је прикован за Марину. Урке узима ваздух, видим га левим оком, отвара уста, али из њих не излази ништа. Марина га је претекла. Без хистерисања, без вике, цике, дреке, урлања, без глупих питања, без смарања. Тон минималан, нема грцаја, готово да је равнодушна. Скупљам очи и гледам право у њу. Она гледа у шољу, не миче поглед, само усне.

- „Кад попијем кафу идем у стан да покупим своје ствари. Само своје ствари. Идем на станицу и првим аутобусом палим за Београд. Чекам први авион који лети за Аустралију. И не враћам се више никад. Никад...“

- ВРААААООООО....!!! Атомска бомба! Управо ме је разнела. Очекивао сам све, али ово, никада. Само сам помислио на то, али никада то стварно нисам и очекивао. Урош ћути, не зна шта да каже, Наташа је збуњена, ја сам мртав. Не могу уста да отворим. Хоћу, напрежем се, али ми не успева. Марина устаје са стола, Наташа скаче за њом. Преклиње је да стане, да размисли, да прича с њом, да прича чак и са мном. Било шта. Било шта... Марина не проговара. Одлази. Наташа иде за њом. Излазе с Уркетове гајбе.

- „Ако си то хтео, океј. Али ако ниси, онда не знам зашто још увек седиш ту.“

- „А шта да радим?“

- „Трчи за њом, мамлазе! Извини јој се, замоли је да ти опрости. Кажи било шта, само немој да је пустиш да оде у таквом стању!“

- Устао сам и кренуо. Урош је ишао за мном. Марину и Наташу сустигли смо тек на вратима стана. Ушли смо унутра, све четворо. Марина је одмах кренула да се пакује. Наташа ју је молила да остане, бар још који дан. Урош је стајао на вратима спаваће собе и ћутао. Шта да радим? Шта да кажем? Кокс ме је управо шутнуо у оном стању безосећајности. Тамо где ми је све равно. Пришао сам прозорима и отворио један. Хладан мартовски ваздух у плусу испунио је собу. Пришао сам кавезу и отворио вратанца. Сви су ме збуњено гледали, чак и Марина. Гурнуо сам руке у кавез и шчепао Чичу и Аурору. Извукао сам их из кавеза и кренуо ка прозору.

- „Шта то радиш?“

- „Пуштам птице аут.“

- „Остави моје птице! Носим их са собом!“

- „Неће ти дозволити да их пренесеш преко гране. Такав је закон.“

- „ВРАТИ ПТИЦЕ У КАВЕЗ, МАМЛАЗЕ!!!“

- „Ако ти одеш од мене, нек иду и птице. Али не с тобом. Ти идеш својим путем, оне својим, а ја остајем сам... без пута... сам.“

- „Пусти их. Боље ће им бити напољу него овде с тобом!“

- Вербални шамар од Марине. Окренуо сам се ка прозору и гледао у ведро небо. Птице су ми дрхтале у рукама. Подигао сам их ка небу.

- „ЛЕТИ ЧИЧА! ЛЕТИ ЂЕНЕРАЛЕ! СЛОБОДАН СИ! Сад си напокон слободан...“

- Чича и Аурора полетели су ка небу, вртели се у круг, цвркутали, а затим нестали иза крова суседне зграде. Напокон су птице слободне. Окренуо сам прозору леђа и погледом се вратио натраг у собу. Наташа и Урош стајали су на вратима. Марина на корак од мене. Ништа није рекла, само је одмахнула руком и наставила да трпа само своје ствари у кофере. Отворио сам фиокицу и извукао из штека 8,5 сома евра и 24 сома динара. То је било све што сам имао. Згужвао сам лову и гурнуо у једну врећицу, зашнирао је и ставио у Маринин кофер. Марина је подигла поглед и забола га у моје зенице.

- „Није ми потребан твој смрдљиви новац!“

- Овај метак сам осетио. Заболео ме је. Гадно.

- „То није мој новац, већ твој! Од куће коју смо продали и нешто приде што си зарадила у бункеру. Зарадила си много више, али то је све што имам. То је твоје... Нек ти се нађе...“

- „Не треба ми! Вади то напоље из мог кофера!“

- „Више не требају ни мени...“

- Сео сам на кревет и припалио цигарету. Марина је извадила врећицу и бацила је на други крај кревета. Наставила је да трпа своје ствари. Након што је напунила први кофер, прешла је на други. Устао сам са кревета и лагано јој пришао. Ухватио сам је за десну шаку, сваки мој покрет помно је пратила мараката очима, скинуо сам јој прстен с палца, ухватио сам је за леву шаку и навуко јој прстен на домали прст леве шаке. Још увек јој је лева шакица била у мојим рукама. Погледи су нам се сусрели. На трен смо се једно другом окупали у воденим очима. Али само на трен. Извукла је шаку из мојих руку, погледала у прстен, скинула га с домалог прста и бацила на кревет.

- „Касно је...“

- Више нисам имао чиме да је задржим. Спаковала се и окренула ЛЕГАС. Аутобус за БГ има тек у 15:00, сада је 10:46. Све што је спаковала сместила је у ходник. Прешли смо у дневну собу и сместили се ко се где затеко. Наташа је приставила и послужила кафу. Скувала је чак и мени. Марина се договорила с Урошем да је одвезе на станицу, овај се понудио да је одвезе до Бг-а, до аеродрома, Марина се премишљала, Наташа се умешала, Марина је прихватила. Урке ми је намигнуо. То је био сигнал да нећемо чекати тројку, већ да ћу ја имати доста времена за маневар. Можда чак до сутра, јер сам у Уркетовом мигу, препознао његов стари трик. Ауто данас неће издржати пут, средићу га до сутра и крећемо раном зором, или нешто у том фазону. Мада, мислим да ће тешко та фора задржати разочарану Марину. Или ће је можда задржати, само не знам докле.

- „Марина - проговорио сам - а да ипак мало размислиш о свему.“

- „Немам о чему да размишљам.“

- „Имаш!“

- „О чему?“

- „О нама!“

- „Ми више не постојимо. Ти си нас уништио...“ - заискри јој суза у оку.

- „Није баш све уништено.“

- „А шта је остало?“

- „Шанса...“

- „Шанса? Каква шанса? Чија шанса?“

- „Наша шанса. Имамо круг...“

- „Немамо више круг. Ти си га деформисао. Сад је троугао, можда чак и четвороугао.“

- „Није. Још увек је круг...“

- „Молим те... Престани...“

- Престао сам. Припалио сам цигарету и забио поглед у под. Наташа је молила Марину да још једном размисли, да ми пружи још једну шансу, али ова није хтела ни да чује. Урке није успео да избоксује Маринин одлазак за сутра, није могао ни за вечерас. Марина га је уценила, или је он вози у три, или она бусом иде сама. Значи тројка. 12:52. Све мање времена да задржим Марину, све мање времена да јој било шта кажем. Отишао сам до спаваће собе, узео врећицу с ловом и прстен, и вратио се натраг. Сео сам крај Уроша и тутнуо му лову и прстен у џеп. Климнуо је главом. Потом сам пришао Марини, клекнуо крај ње, узео је за руку, није се опирала, ручица јој је била хладна, бела, мирна, али су јој очи дрхтале. Ниједан други део тела, само очи. Прислонио сам усне на њену лед белу ручицу, задржао их пар тренутака, и нечујно их уклонио са њених прстију. Поново смо упали једно другом у очи. Њене су дрхтале, моје су се пуниле водом.

- „Опрости ми... - хтео сам да кажем још нешто, али нисам знао шта - ... опрости ми...“ - поновио сам још једном.

- Устао сам и изашао ван из стана. Нисам знао куда да идем. Нисам знао ни зашто сам изашао. Сео сам у голфа и кренуо бесциљно да лутам по лесковачким друмовима. Не знам колико сам се дуго возао по граду кад сам изненада угледао неку биртију и упаркирао се пред њом. Не знам колико је било сати, не знам ни како се звала биртија, само сам ушао унутра, сео за осакаћени сто и наручио литар вотке. Чим је конобарица спустила вотку и чашу на сто, кренуо сам с уништавањем вотке, и себе. Цимао сам чашицу за чашицом. После седме или осме чашице, бацио сам поглед ка конобарици. Гледала ме замишљено. Имала је плаву таласасту косу, негде око четрдесетак година, можда коју мање, напуцане груди и добре ноге. Седела је за шанком, пијуцкала нешто провидно, пиљила у мене, пиљио сам ја у њу. Сем нас двоје, никог другог није било у биртији. Гледао сам у конобарицу, а мислио на Марину, сузе су ми пуниле капке и полако их напуштале, сливајући се низ моје образе. Настављао сам беспрекидно да натапам јетру вотком. Поглед ми се мутио, конобарица је нестајала, а са њом и шанк. Нестајала је и биртија, а са њом и ја...

- Зграда Три шешира. Висока у пизду материну. Блајцована живи на јебеном 20-ом спрату. Јебена блајцована је јебено слатка и носи име највећег рок бенда на Балкану, и шире. Само да ради лифт, само да ради лифт, само да ради лифт...

 - Јебени лифт јебено не ради! Притискам дугме већ седми пут и ништа. У реду. Следи планинарење до двадесетог спрата. Седам на првом степенику, шмркам линџу, палим пљугу и лагано крећем. То исто радим и на првом степенику 5-ог спрата, само без пљуге, осећам да ми крчи плућа и вене, и тако успорава моје пентрање. Седим на двадесетом спрату, душа ми је у зубима, шмркам ко зна коју линију, палим буксну и покушавам да се саберем. Док сам стиго до 20-ог спрата одмарао сам се једно 10-ак пута. За леђа ми шкљоца брава и нечија врата се отварају, џоинт ми је у рукама, управо испуштам дим, џепови су ми пуни вутре и лобеске, држим у крилу књигу Чезареа Павезеа, Доћи ће смрт и имаће твоје очи. Не знам ко стоји иза мене и не пада ми на памет да се окренем, јер ко год да је, почео би да крешти и виче упомоћ, ако га пре тога не би стрефила срчка. Кораци иду ка мени, значи странца није брига за смрт, за гудру. Или има превелика муда, или му се јебе и за мене и за оно што ја радим, или је то можда...

- „Хеј! Немој да седиш на хладном бетону, прехладићеш се.“

- Да. То је блајцована. Осећам њен глас на свом врату, топао глас, нежан глас, и додир руке на мом рамену. Као да сам омађијан, дотакла ме је и ја сам већ почео да лебдим, узела ме за руку и повела у свој дом. Више нисам био уморан, више нисам био нервозан, био сам препорођен. Свуда по њеној гајби леже, седе, или стоје неки Вудуи, Гуруи, Буде, Исуси, Бели анђели, неке направе од дрвета, успомене одавде, успомене оданде, фикус у ћошку, застава Србије, застава Јамајке, постери Боб Марлија, Ник Кејва, ЕКВ-а, Милан Младеновић виси на огромном постеру, капе, капе, капе, на све стране капе разних боја и облика, јастучићи, жути, љубичасти, плави, зелени, Џони Деп на постеру, опасан глумац и добар лик, Мики Рурк на постеру, опасан глумац и опасан баја, колекција књига разних аутора, колекција цеде-а разних извођача, коначно седам на неки кревет, леп је, удобан, мекан, топао. Можда је блајцована до сад лежала у њему. Јесте, има њен мирис. Још увек је свеж. Екатарина пали неке миришљаве штапиће, доноси неку флашу неког пића, ставља две чаше, сипа пиће, као да сам у неком сну, бацам себе из сцену у сцену, не могу све да похватам и попамтим. Морам нешто да је питам, да проломим тишину, разбијем сан и улетим у јаву...

- „Које је то пиће?“

- „Јегер...“ - као неки ехо одзвања ми Екатаринин глас.

- Нисам је најбоље разумео.

- „Јегер?“ - упитах.

- „Џегер...“ - опет проклети ехо.

- „Џегер?“

- „Како год теби одговара Борисе. Хоћеш неку кафу?“

- „Не. Радије бих тебе... Мислим, немој погрешно да ме... хтео сам да кажем да нећу, мислим, кафу... него... тебе, овај...“

- Шта ми се то дешава? Онај мирис оних свећа ми мути чула, или овај Јегер, Џегер, шта ли је већ, или онај кокаин који сам ушмркао у себе, количина која би требала да ми разнесе срце. Хоће ли? Хоће ли? Хоће ли... Изгледа да неће. Мој број још увек није на реду. Или то, или сам избалансирао чуку оним џохусафетом.

- „Желиш мене?“

- Ух... препаде ме кучка. На тренутак сам заборавио на блајцовану.

- „Мислио сам да седнеш поред мене. Јебеш кафу.“

- „Значи не желиш ме?“

- „Нисам то реко.“

- Шта мислиш ћурко једна, гуру вуду ћурко, дал бих пентрао себе на јебени двадесети спрат да те не желим?

- „Видим донео си ми књигу. Знала сам да је имаш.“

- „Да.“

- „И?“

- „Шта и?“

- „Колико ће да ме кошта долазак смрти с мојим очима?“

- „То не знам... То мораш сама да се договориш с њом...“

- „Мислила сам на књигу, изгубљени. Колико ће да ме кошта књига?“

- „То је поклон. Од мене за тебе!“

- „Зашто?“

- „Због твог имена!“

- „Свиђа ти се?“

- „Да, свиђаш ми се...“

- Блајцована је почела да се цери. Заценила се од смеха.

- „Мислила сам на име! Моје име, Екатарина...“

- „Да, на то сам и мислио...“

- „А ја ти се не свиђам?“

- Јел она то мене зајебава или шта?

- „Наравно да ми се свиђаш! Преслатка си!“

- Која патетика.

- „Штета.“

- „Не разумем...“

- „Штета што ти се свиђам.“

- „Зашто?“

- „Па ти си верен. Имаш вереницу! Или си можда и то заборавио, изгубљени?“

- „Немам ја вереницу! И не знам о чему причаш.“

- „Теодора ми је рекла да си верио неку клинку.“

- „Која Теодора?“

- „Теодора са Више Текстилне. Преко ње смо се и упознали. Зар си заборавио?“

- Теодорааааа... Да. То је она риба што сам с њом ваљао козметику. Њој дајем по набавној или испод цене, она ми за узврат налази хрпу муштерија. Како то да заборавим? И како сам заборавио Екатарину?

- „Нисам... Нисам него сам се мало збунио пентрајући се на овај твој двадесети спрат. Што вам, бре, не ради лифт? Могла је чука да ми рикне од овог планинарења!“

- Екатарина се поново смејала ко блесава.

- „Ма лифт ради, само кад притиснеш дугме мораш да га гураш у десну страну, ту једино дотиче механизам и покреће лифт.“

- Гурнуо бих ја теби један, више пута, и дотако ти крај механизма што мрсиш ту међу ногама.

- „Е, јебига!“

- „Нема везе. Дрмни то пиће, да се мало опоравиш.“

- Рече Екатарина и слисти своје пиће. Нисам чекао да ми се двапут каже. И ја сам слистио своје.

- „Значи поклањаш ми књигу?“

- „Да...“

- „И значи верио си ту малу?“

- „Коју малу?“

- „Па Теодора каже...“

- „Е, пусти то што Теодора каже. Никог ја нисам верио!“

- „Значи слободан си?“

- Значи, значи, значи, значи.... Хиљаду значи. Шта јој то јебено значи, јебено значи?

- „Па нисам иза решетака.“

- Екатарина је устала са кревета и сместила Чавезеа у своју малу кућну библиотеку, затим се вратила на кревет. Села је малчице ближе мени. Сигнал или шта? Ко би га знао. То је женски мозак, а женски мозак је компликована работа. Жене ни саме не знају шта хоће од себе, ни ја не знам шта хоћу од себе, а камоли да читам сигнале, који можда нису сигнали, од неке Екатарине Значи.

- „Имаш ли грас?“

- „Наравно!“

- „Па мотај, шта чекаш?“

- Чекам да се скинеш.

- „Мотам, мотам...“

- Док сам ролао буксну, Екатарина је сабила још две чашице оног Јегера-Џегера, допунила моју и рекла ми да је дрмнем на екс како би могли да наставимо даље да лочемо. Мени су руке биле заузете, па сам је замолио да ми полако сипа пиће у уста, а нарочито сам је замолио да буде пажљива према мом новом дуксу на коме је стајала слика Аврил Лавињ, на леђима дукса писало је: I don't give a damn 'bout my bad reputation! Екатарина се насмешила, узела чашицу у руке и лагано, кап по кап, сипала ми у грло. Освежавајуће. Још ме је онако држала за потиљак како би све било фул. Очаравајуће. Кад је искапала све из чашице налила је и себи и мени још по једну. Изи вумен, ар ју факинг крејзи? Смотао сам индо, припалио и почео да вучем, скроуз до муда. Затим сам индо предао Екатарини која је вукла скроз до... е па не знам докле, ал по њеном погледу, рекло би се да је негде дубоко, дубоко...      - Док је ЕКЗ вукла маријуану, ја сам цртао беле линије које су се ЕКЗ, судећи по њеним разрогаченим зеницама, веома допале. Искључио сам моб. Поварили смо џоинт, снифнули линке, поцврцали Јегер-Џегер, и некако се, не знам како, нашли на поду њене гајбе. Тепих је био мекан, уљуљкивао нас је у себе, као да је био водени. Екатарина се смешкала и показивала ми неке шаре на плафону њене гајбе. Ја их лично нисам видео, али ме она уверавала да су ту, јер их је, како одговорно тврди, она лично нашарала пре пар дана. Рекла је да их је цртала баш с тог места, на коме сад лежимо, неком дугом и танком црном оловком која је испустала љубичастоцрвену боју из себе.

- „Значи шаре су љубичастоцрвене, разумеш?“

- Настављала је ЕКЗ да једе говна и трипује и себе и мене. Више је нисам слушао. Док је она препричавала своје трипове, трипујући се триповима, ја сам гледао њен савршени профил. Несвесно сам прешао прстима преко њеног носића и усана, она је и даље причала, као да ме није констатовала ама ич, настављао сам да шарам прстима по њеном лицу, као да нешто цртам. Умукнула је тек кад сам јој упловио у поглед и кренуо жешће да цртам, ни сам не знам шта, по њеним образима. Изненада ме шчепала за руке и раздрала се:

- „ПРЕКИНИ!!!“

- Из основа сам прекинуо, али се с њеног тела нисам скидао.

- „Ти уопште не слушаш шта ти ја причам!“

- Наравно да не. Ко још слуша глупе трипове лудаче нафиловане свим и свачим.

- „Слушам те. Само ми се више свиђа кад те додирујем, кад ћутимо обоје, кад се гледамо...“

- Чим сам јој уснама дотако врат, Екатарина је почела снажно да уздише, а мени је патка почела силовито да се диже. Изгледа да је мој мозак послао сигнал за јуриш, а глупи курац то буквално схватио. Екатарина га је осетила, па наравно да јесте кад се мајмун изненада диго и распаучио је ту негде по дупету, јер је тако наместила ноге као да се карамо мисионарски, али смо заправо обоје били обучени, и одмах се насмешила, рекавши да сам баш немиран. Ја сам јој одговорио да то нисам ја, већ он, и да стварно не знам шта му је, а она је на то одговорила да је он баш немиран и упитала ме како га зовем. Мислио сам да ме зајебава, али је она настављала с тим питањем. Како зовем свој курац? Ја глупље питање у животу нисам чуо. Зовем га курац, кита, кара, патка, фалус, уд, мпо илити мушки полни орган, зовем га мајмун, тупсон, мамлаз, мазга, псујем га и јебем му матер разноразним именима, али му никад нисам дао неки надимак, а Екатарина је баш то желела да чује. Запела ко Здравко за спржу:

- „Кажи ми, кажи ми, кажи ми...“

- Морао сам да смишљам јебени надимак, а нисам имао представу како да га назовем. Шта ако јој се не допадне надимак и онда се предомисли у вези сексачине на коју смо се управо спремали да се бацимо? А онда сам ситуацију преокренуо у своју корист, рекавши да би ми била велика част, и мени и мом курцу, кад би му она смислила неки надимак. ЕКЗ је била веома пријатно изненађена на указану јој част и прихватила је понуду. Изабраће му надимак, то јест, крстиће ми курац, али мора прво да га види. Жели да види како изгледа, па ће му онда дати име, надимак, шта већ, каже да једино тако може, јер не ради ништа на невиђено. Добро, шта сад. Устао сам и скинуо трешке и боксерице. Мазгов је јуришао. ЕКЗ га је узела у руке и почела да га разгледа ко да је он нека патофна коју она купује на бувљаку па јој тражи онај фалш. Набијем је на курац баш! Померала га лево, па десно, па горе, па доле, па му препипавала јаја, јеботе, ко да сам код неке докторке тестисолога и патколога, која се бави проучавањем естетског квалитета. Трајало је дуго, али је нисам прекидао. Кад је завршила технички преглед, бацила је поглед ка мени. Кита ми је стајала усправно, била је у њеним рукама и то је био добар знак, али сам се прибојавао надимка. Њен поглед био је нечитљив, готово прозиран, без иједне примесе било каквог наговештаја неког сазнања. Бојао сам се да, можда, није задовољна његовим изгледом, па ће му због тога залепити неки дунђерски надимак и тако ми набити комплекс. Ако га сад увреди, мамлаз има да спласне и тешко да ће се дићи наредна три дана. Чекао сам пресуду. Ослобађајућа или осуђујућа?

- „Зваће се... Дон Карнак!“ - рече ЕКЗ, не испуштајући га из руку.

- „Дон звучи супер, ал шта му дође то Карнак? Јел позитивно ил негативно?“

- „Е, изгубљени... Управо си добио похвалу столећа! У старој египатској престоници, по имену Теба, постоје храмови у Карнаку из доба фараона. То су уметничка дела архитектуре!“

- „Хоћеш да кажеш да је таман толики колики треба да буде?“

- „Баш тако!“

- „Значи Дон Таман!“ - узвикнух поносно, а Дон се још више испрси.

- „Значи Дон Карнак! Немој да ме преправљаш!“ - бесно рече ЕКЗ и стисну Дона драконски.

- Не знам како је било њему, ал мени су се обрве најежиле, а бол ми се забио у слепоочнице. Чини ми се да ми је чак и севнуло ту негде у углу ока. Али, држао сам се стоички. ЕКЗ је мало попустила са својим драконским стиском и кренула лаганица да га дрка и при врху лиже врхом језика. У паузи њене игре, наредила ми је да смотам индо. Каква кучка. Ја треба да мотам џукс, а она да га лиже и дрка. Ја стојим, она седи. Ја се мучим, она ужива. Мислим да није фер. Ал... ааааалллл га лиже, бре! Професионално, нема ша! Једва сам смотао џукс. Био је јадан и згужван, рањен на неколико места, ко да је изашо из рова по коме је константно 24 часа била осута минобацачка паљба. Запалио сам га и разбуктао како бих га оживео и вратио му веру да за њега још увек има наде. Бакљада је одпочела и горе и доле, онда је доле стала те сам ја, тешка срца, морао Екатарини да предам распламсалог. Вукла је ко луда, а кад је избацивала дим из плућа дувала је дуректно мом таман дону у уста, ко да му је давала шатове. Лудача! Оће да ми напуши курац! А шта ако успе, па се овај сав разнежи и омлитави? Нисам доктор, нисам патколог, и не знам шта да чиним. Пустио сам је да настави, ваљда му ништа бити неће, а колико видим, ЕКЗ је то било веома интересантно. Смејала се и пушила ми га, а у паузама ми је лизала тестисе. Уморио сам се од стајања па сам ЕКЗ замолио да мало прилегнемо на кревет. Пристала је. Добро је. Пре тога лобеска како бих се мало повратио, и ја и Дон Таман, односно Карнак. Могу рећи да ми је надимак импоновао. Легао сам на леђа и пустио луду ЕКЗ да скаче по мени, да задовољава и себе и мене. Кад би свршили, цимали би џукс, лобекс и Јегер-Џегер, кога је ЕКЗ имала у огромним количинама, а затим настављали сеансу. Ја доле, она горе, и тако редом...

- „Није дотакла ништа што би могло да боли, њене руке су беле као лед, њене мисли су чисте она мисли да воли, она верује, верује. Неће доћи на јесен када опада лишће, неће доћи у зиму кад је снег, није имала разлог, није имала када, да остане, да остане, крај мене, крај мене. Да ли да верујем у то?...“

- Пролеће је стигло, фајнли! Стигло је брже но што сам га очекивао. Обзиром да се планета земља скроз пореметила, као и људи на њој, као и космос, и клима, мислио сам да ће и поремећена зима потрајати све до средине априла. Некада је знала чак и тада чврсто да рока, а баба-Марта нас је јебала, ако не сваке, а оно сваке друге године, и то баш, онако на минус. Међутим, клима је зајебана ствар, с њом никад ниси на чистац, овога пута, то јест ове године, пролеће нам је стигло 22 марта. Леп дан, напољу читавих 15 у плусу, људи врве на све стране, ја седим у бункеру, пушим пљугу и уживам у песмама ЕКВ-а. Нисам одврнуо стерео на голфу, који је овога пута због лакшег преноса робе стајао у бункеру, а не на паркингу пред бувљаком где га иначе остављам, већ сам пустио на шестицу, таман да се лепо чује у бункеру и малкице ван њега. ЕКВ мора да се чује, јер ЕКВ је историја, ЕКВ мора да се чује, јер ЕКВ је рок ен рол, ЕКВ мора да се чује, јер то је квалитет, то је поезија, то је наш штит који нас брани од налета турдифол мозгова с оне стране бувљака који су опичили неки кретенско скаредни ошљарски шлајм из грнд организације. Пола бувљака се тресе од те језиве катаклизме коју они зову музика, зашто, не знам, можда им неко тако реко, ако јесте, зајебо их грдно, али их не чујемо ми, јер ЕКВ сасвим солидном јачином певуши из сонија и тера тај смрад што даље од наших рафинираних чула слуха и музичког укуса.

- Јуче смо се вратили у наш стан, с мале суживот-екскурзије по Уркетовој гајби коју ћу памтити по много чему. Било је лудо и незаборавно, а Урке се чак и верио. Какав мајмун! Од тог шока се још увек опорављам, полако прихватам ту чињеницу, онако део по део, да Урке стоји пред вратима брака. Најебо је, ал то је његова ствар. Елем, кад смо се вратили у стан, у сандучету нас је чекао онај картончић који те обавештава да ти у пошти књава нека пошиљка и да мораш за пет дана да одеш по њу, иначе она иде натраг пошиљаоцу. Мене је лично моментално за ту информацују заболела патка, али то картонче није било за мене, већ за Марину. Кад је прегледала картончић, видла је да је пошиљаоц неко из Аустралије и да има још један једини дан да покупи пошиљку. Она није имала представу ко би њој могао да пошаље било шта из Аустралије, будући да никог живог свог нема на овом белом дуњалуку, сем оца скота који ју је давно напустио, себично говедо једно и саможивник, ко га јебе, а ја па тек нисам имао представу о чем се тука ради. Зато је Мариница својим скутером отишла до Поште по ту пошиљку, а ја сам с Кркензијем седео у бункеру и шљакао, тачније, он је шљакао, ја сам морао да правим поруџбенице, али и то је шљака, и то неко мора да ради. Чекали смо и Уркета, отишо да одвезе вереницу на факс. Следећег викенда иду код њених у Врање, на неки као ручак, и да се Урош упозна с тазбином. Е, то су муке. Ја сам му лепо говорио, ал он ме није слушао. Сад нек куса то што је муљао. А то је тек почетак. Најебо га је Лолче, ко кока кад се певац разјебе, па крене да је гази, и гази, и гази... а њој очи испадају, кокодаче ко помахитала, узалуд, јер је певац не чује, разјебо се ко блесав па му се јебе за њено кокодакање, па јебе и гази, јебе и гази, јебе, гази...

- „Ћао Борисе!“

- „Еј... Здраво!“ - одакле ли знам ову рибу.

- „Шта има?“

- „Ево, шљакамо мало. Код тебе?“ - зашто не могу да јој се сетим имена или бар одакле је знам.

- „Ево дошла да пазарим нешто код тебе!“

- Па зари ми, бејбе, тај језик у моја уста! Шта чекаш кој мој?

- „Шта те занима?“

- „Много тога, ал ја бих да прво кренемо од неке књиге. Неопходна ми је, а не могу нигде да је нађем!“

- Много тога, рече пиче с очима боје маслине, пуним привлачним уснама, сисићи су јој затрпани дубоко испод дукса, али се ипак виде, значи ту су, кратка блајцована косица, симпатично лице... ух...

- „Наћи ћу ти ја ту књигу, макар се налазила у самој згради Пентагона!“

- „Знам да можеш да набавиш сваку књигу, зато сам и дошла код тебе!“

- Позвао сам је да уђе у бункер и седне. Приставио сам кафицу, за мене и њу, Крка је одбио, и наставио да чаврљам с привлачно девојче које занима много тога и неко књишче, ал му још не помену наслов. Распричала се нашироко о себи, а ја сам је помно слушао, желећи да на тај начин од ње извучем информацију како се зове. Покушавао сам да се сетим одкуд је знам, лик ми је познат, али име и одакле вуче то познанство, то ме мучи, јер не знам, не могу да се сетим. Блајцована и даље прича, Марина ускоро треба да наиђе, и ја морам под хитно да скратим овај разговор који не води ничему. Персонално мени не пружа никакве релевантне чињенице које би ми биле од користи да сазнам ко је та мала. Зато је прекидам и питам је коју књигу тражи, она одговара:

- „Чезаре Павезе, Доћи ће смрт и имаће твоје очи.“

- Што не долази више, пичка ли јој материна! А моје очи имати неће, јер да ја имам своје очи, оне би гледале само Марину, а не свако женско што ми, макар и кришом, упути поглед; то нису моје очи, ко зна чије су, ја сам само тело које их носи. Моја душа нема везе с тим. Где ли то падам? Марина једном рече да стално падам у бунар сопствених мисли и да се тамо давим. У праву је. Ето, и сад се давим. Шта ли је била тема разговора? А да, књига. Имам ту књигу, тамо ми је у тезги, али ја се правим луд и кажем јој да је имам, али да ми је на гајби и да ћу јој је лино донети на кућну адресу, само мора да ми је да, мислим адресу, и број телефона. Она се смешка док записује адресу и број телефона, како сам лако успео да јој то извучем, и пружа ми папирић.

- „Још увек живиш у Три шешира?“

- „Наравно. Зашто бих мењала добро, за лоше!“

- „Како то мислиш?“

- „Па што бих се враћала код мојих на гајбу, кад имам двособан стан?“

- „Па и то што кажеш“ - испитујем ли испитујем.

- „Чекај! А име ниси мењала?“

- „Ха, ха... Наравно да нисам. Зашто бих?“

- „Одкуд знам. Можда се прерушаваш, мењаш имена, можда си страни шпијун?“

- „Не. Мењам само косу, боју и облик, име ми је увек исто. Зашто бих мењала тако лепо име као што је Екатарина?“

- НЕ СЕРИ ДА СЕ ЗОВЕШ ЕКАТАРИНА???

- „Прелепо, као Екатарина Велика!“

- „Јел знаш да си ми то исто рекао кад смо се први пут упознали?“

- Не. Вероватно сам био пијан ко торба, ил нагудран до бесвести.

- „Могуће, могуће...“ - ајде вади се из чабра. Оћеш да дође Марина и јебе ти матер, оћеш да те блајцована провали да немаш појма ко је она? Вади се коње, вади се...

- „Моји су ми дали име баш по бенду ЕКВ! Они су били они хипици 70-их, 80-их, а и касније. Пренели су и на мене тај рок ген, тако да се и ја не одвајам од рок звука!“ - рече и сркну последњи гутљај кафе.

- „Супер, Екатарина! Ја, овај, сад идем нешто до града, па ћу да свратим код мене на гајбу да узмем књигу и зовем те на фон да се договоримо где да се нађемо. Оке?“

- „Оке! Само ми реци која је цена?“

- „Ма, договорићемо се. То је најмање битна ствар. Чујемо се касније?“

- „Важи!“ - скочи блајцована, цмокну ме у образ, и нестаде у гужви бувљака.

- Брзо сам се окренуо и осмотрио простор око себе. Марине нема на видику, значи супер.

- „Ко ти је ова?“

- „Неам појма. Али ћу сазнати ту најт!“

- „Немој да ти и Мариница сазна ту најт!“

- „Неће Кркензи, донт вори! Имам идеју!“

- „Јели, ти од оне хаварије с Уркетом ниси радио Марини иза леђа?“

- „Нисам. Што?“

- „Па кад толико дуго ниси, онда не мораш ни сад!“

- „Кркице, брате, сад је пролеће. Закон природе каже да је врбопуцању дошло време. Значи нешто мора се креше! А, буди искрен, па ми реци, би ли ти пропустио ову блајцовану рок Екатарину?“

- „Ни за живу главу!“

- „Ето видиш. Зато немој да бринеш, Кркензи, мени је пакао одавно спремио ћелију, само је питање трнутка кад ће извући мој број, а пре но што га извуку, ја бих блајцовану да блајцнем, малкице. Мислим, кад већ идем у пакао, барем да имам лепе успомене с ове морбидне овоземаљштине...“

- У разговору нас је прекинула Марина, која је улетела скутером у бункер и умало нас све није погазила. Откачена, бре, сто посто.

- „Каква је то пошиљка?“

- „Ма неко писмо из Аустралије. Не знам, нисам га још отворила.“

- „Ко може да ти пише из Аустралије?“

- „Везе немам...“

- „Ајд отварај га да видимо!“

- Марина је села на столицу, запалила пљугу, као и ја, отворила писмо, и кренула с читањем, у себи. Седео сам преко пута ње и гледао је равно у очи. Како се писму ближио крај, тако су њене очи биле све воденије, а кад је завршила с читањем, једна малецна сузица јој се стропоштала низ образ. Брзо је отклонила њен траг, удахнула ваздух, смотала писмо у коверат и метнула у џеп од јакне.

- „Од кога је писмо?“

- „Од неког адвоката из Перта.“

- „Адвоката?“

- „Да.“

- „Ког адвоката? Чијег адвоката? Шта хоће тај адвокат из Перта од тебе?“

- „Шта те боли курац!“

- Марина је била нервозна. Прочитала је писмо, зна о чему се ради, а очигледно је у том писму нешто што њој не одговара. Чини ми се да је нешто веома озбиљно и зато морам да сазнам о чему је реч.

- „Марина, дај ми то писмо. Хоћу да га прочитам!“

- Погледала ме попреко, а онда је извукла коверту из џепа и пружила ми је. Отворио сам писмо и кренуо да читам. Неки Џералд Олафсон, смрди на неку аустралијско-шведску комбинацију, тврди да је он адвокат покојног Радише Бошковића, и да, по тестаменту покојника, Марина има велики део наследства. Онда иде трте-мрте, бла, бла, бла, и да мора да дође у Перт, Аустралија, како би потписала нека документа, преузела наследство, бла, бла, бла, тамо ће је сачекати он и госпођа Бошковић, која јој сада дође нешто као маћеха, бла, бла, бла, све пише на енглеском, који је смотан у аустралијско-америчком сленгу, и много тога ми није јасно. Неки Џералд сере о томе како Марина треба да се запуца с једног краја света на други, како би покупила огромно наследство које јој је оставио неки покојни Радиша. Све смрди на трговину белим робљем. Ва да фак из дис?

- „Ко је, бре, тај Радиша, јеботе?“

- „Мој ћале.“

- А???

- „Како то мислиш, твој ћале?“

- „Тако лепо! Ја сам Марина Бошковић, а мој отац се зове, односно, звао се, пошто је сад мртав, Радиша Бошковић!“

- „У јеботе!“

- „Јесте, Борисе, јесте. То је онај смрад који ме је напустио кад ми је био најпотребнији, сјебо ми је живот, па би сад на неки начин хтео да окаја своје грехе, да му опростим, да се сажалим на њега. Себични смрад. И мртав је смрад и то себични. Оће човек у рај, а заслужио је најгори могући сценарио пакла. Оће да одем тамо и покупим то имање, и ту лову на рачуну, и да му тако опростим, да на тај начин његово смрдљиво, себично, мртво тело почива у миру. Е, неће моћи! Нек труне без мира! Нек смрди у рупи и нек гори у паклу!“

- Покушавао сам да смирим захукталу Марину, бесну на свог мртвог оца, оправдано бесну, али он је сада мртав, и, колико видим, оставља јој поприлично добар део наследства, таман толики да Марина комфорно живи у Перту до краја живота. У писму пише кућа од 200 квадрата, на Маринино име, имање око куће, преведено на наше мере износило би негде око 50-ак ара, и рачун у банци на 50.000 америчких долара. Све у свему, Марина је богата осамнаестогодишња Српкиња из Лесковца, којој се нуди аустралијско држављансрво и живот у Перту. Тачније, то је услов да би Марина постала богата. Значи, мора да оде у Перт, постане аустралијанка и постане богата, али мора да остане тамо, јер нема право да продаје кућу и имање, нити да подиже новац уколико не узме њихов пасош, наш може да задржи, и пријави боравиште у Перту. И мртав себични смрад, мучи и зајебава моју Марину. Е, пичка ли му материна она себична! И њега ћу да јебем кад одем у пакао! Тврдо!

- „Добро. Шта си одлучила на крају?“

- „Рекла сам ти. Не желим ништа од њега. Ништа!“

- „Гледај овако. У потпуности те разумем и слажем се с тобом, и подржавам те. Али, мислим да је 50.000 долара плус кућа плус имање нешто о чему би ипак требала да размислиш. Нек сачека то неки дан, нек одстоји. Ти лепо и полако размисли о свему, среди утиске, извагај предности и мане, па ћемо онда да попричамо, а ти ћеш на крају донети одлуку. Немој да брзгаш. Немој да те инат превари. И зајеби с том причом о искупљивању грехова. Бог није материјалиста, то шлихтање донацијама и остале тричарије су сервирали земаљски лопови под мантијама, то нема везе с Богом, неће он добити опрост ни од кога зато што је теби оставио пар долара и неки кућерак. То не може да надомести зајеб који ти је учинио. Немој да ти то буде најтежи тег кад будеш вагала. Размисли добро, имаш неколико дана, а онда ћемо о свему томе да се договоримо ко људи, наравно, ти имаш завршну реч. Океј?“

- Марина је изгледала тако као да је управо вагала, иако сам јој више пута реко да остави кантар за неки други дан. Угасила је цигарету, истргла ми оно писмо, са све ковертом, из руку, и поново га смотала у свој џеп. Припалила је нову цигарету, погледала ме погледом који до сада није поседовала у свом репертоару погледа, и упитала:

- „Јел ти то хоћеш да се откачиш од мене?“

- Само за вечерас док креснем блајцовану, онда те поново желим натраг.

- „О чему то причаш?“

- „Тераш ме да идем да живим у неку тамо јебену Аустралију, у неки тамо јебени Перт, само због проклете куће, преклетог имања, и проклетог новца, који је оставио проклето јебени Радиша! Јебе ми се и за њега и за његове паре! Знаш?“

- „Не терам ја тебе никуд, само сам ти рекао да мало подробније размислиш о томе.“

- „Размислила сам! НЕ ЖЕЛИМ!“

- „У реду. Онда баци оно писмо и ћао!“

- „Нећу! И немој да ми нарећујеш! Нисам ти ја...“

- „Ма јеби се!“

- Устао сам са столице, улетео у голфа и запалио из бункера. Прекинуо сам Марину у сред реченице, јер је страшно нагло почела да ме смара. Опсовао сам је. Први пут сам је озбиљно опсовао. Пре тога сам је псовао док смо се шалили међусобно, или сам је псовао у себи, а сада сам је осповао наглас и то јако и нервозно. Пуко ми је живац, није желела да слуша шта јој говорим, зато што је тврдоглава. Ја јој пет пута кажем да мери и размишља пре но пресече, а она сече без размишљања, још изводи и погрешне закључке. Претвара моје речи у нешто што оне нису, мења им значење. Кад ми то неко ради, то ме страшно нервира. Да је то нека шала, нека спрдња, не би било фрке, али у питању је врло озбиљна ствар. Марини се нуди понуда која јој је пала с неба, о томе многи маштају читавог свог живота, добила је 50 сома америчких, велику кућу и симпатично имање у Аустралији. Ко не би волео да иде у Аустралију? И све за џ, све је плаћено. Карта за Перт је стајала у коверти крај писма. Ја 27 година дељем гузицу за парче хлеба, а она с 18 добила све, обезбедила будућност, и још се буса, и то мени! Баш сам био нервозан, нервозан до границе прскања, оне границе кад се у афекту претварам у поремећеног агресивца који је у стању да сам себе разнесе бомбом, уколико му то прдне на памет, то јес, мени. Али је ту кокс! И он ће ми повратити баланс. Сролаћу буксну, узећу књигу и идем код блајцоване. Не могу више, морам да одморим мозак. А и патку.

- Не знам, не знам, не знам... Журка је у току, сви су срећни, сви славе, а ја? Ја сам изгубљен у машти својих мисли, изгубљен у ходницим прошлости, појављујем се на стазама не постојеће будућности. Окрећем још једну чашу вотке на искап, устајем са столице, и тетурам се до собе. Улазим унутра и бацам се на кревет. Палим пљугу и покушавам да размишљам. Не могу. Мисли су се распрскале на све стране, мозак плута по стазама ничега, сећања из прошлости навиру, пијан сам, мортус, вучем димове Дринџе и покушавам да се саберем. Не иде. Марина улази на врата, нешто говори, ја је не чујем, ја је не разумем, она се смеши, седа крај мене, лежи крај мене, шапуће ми нешто, шапуће речи на моја оглувела чула, затим ме мази, љуби, не чујем је, не осећам је, не видим је...

             .... Истиче ми време, почињем да грешим... Јебем ти опкладу!

- „Добар дан, бем ти дан, стварно не бих да се жалим, ал што каже брат Жаки, шта радим то и патим, јер могу само да узмем за мојега да се уватим, кад стигну ми да платим рачуни и дажбинЕ, дабогда узо радиш па да схватиш како касне хонорари у Србијици мајци, МТС имате пријатеље, стерам им га мајци, чак и код Муле Јусуфа је харач био блажи...“ - копају кањон и у њему слажу ремек-дела Марчело и Филтер кру.

- Зима, хладноћа, минус. Какво срање. Ужас. Срећом, ми данас затварамо тезге, као по нашем опште познатом старом обичају. Чим дође зајебан минус ил оштре зиме снег, ми аутоматски затварамо бункер и отварамо га тек кад све то срање прође. Ми не радимо зими, јер презиремо зиму. Завлачимо се у куће и чапкамо сламарице које смо пунили током радног периода. На тезгама зими раде једино они који морају и будале. Они који морају су несретници који шљакају да би прехранили своје породице, а будале су сви они халапљиви који желе још. Што више да зараде, што више да стрпају у своје гузице, па макар се и скапали на оној хладноћи. Жао ми несретника, а будале материјалистичке ко јебе. Ми немамо породице, сем Кркија, и зато нас боли кара; шљакамо само кад нам одговара. Пошто смо дебело заглибили у посао с техником, коју ваљамо од Лесковца па све до Сурдулице и Владичиног Хана, ова зима нам неће бити проблем, а и ту су увек преко потребни производи од хемије, који нам попуњавају рупе; нажалост, књиге се слабо продају. Урке и ја мало ћемо да се стиснемо ове зиме и Кркију дамо већи проценат од наших прихода, како би пристојно с породицом прегурао зиму, премда ми у штеку имамо довољно лове да се чак и опустимо ове зиме. Али Кркензи је лаф, није хтео да буде сиса. Пошто је добијао највећи проценат, прузео је на себе одговорност да одвози робу на најудаљенија места по којима смо шљакали. Ишао је и по робу у Димитровград, тако да је у суштини он и заслужио највећи проценат. Али ми на то нисмо обраћали пажњу уопште. Нисмо гледали тако на те ствари. Рецимо, кад би Крка отишо ван града послом, а Нађи нешто зафалило у кући, она би окренула фоном мене или Уркета, рекла шта јој треба, ми би јој то однели и ћао, без рефундирања. Или кад би се, нажалост, неки Кркијав и Нађин слинавко прехладио, голф или џета, возили би слинавка и Нађу у Дечји диспанзер, а Марина или Наташа, чувале би, за то време, остатак слинавих потомака. Најпростије могуће објашњење је да смо живели као једна породица, Крки и Нађа, Урке и Наташа, Марина и ја. Свако у својој кући, свако са својим главобољама, али за све што треба, и у духовном и у материјалном смислу, ту смо једни за друге. Ето тако би могао наш однос најједноставније да се објасни.

- Паковали смо џету, голфа и неки комби, који је Крка позајмио од свог комшије, с робом из бункера, полако га празнили и одвозили робу код Уркета и мене. Кркензијев станчић био је препун живих бића, а подрумчић мали и тескобан, те код њега није могло ништа да стане, али смо зато у мој преправљени подрум и Уркетово већ усидрено складиште могли да сместимо све. И тако смо превозили једну по једну туру; укупно их је било три. Цели јебени дан смо изгубили на то. Паковали смо и превозили робу од пет ујутро до девет увече. Кад смо све завршили, затворили смо и закључали бункер, адио до први леп и топао дан, Крки је одвезо комби комшији и отишо кући, а Лол и ја смо свратили до мене. Наташа и Марина спремале су вечеру.

- „Купи, бре, више неки телевизор, јебем те затуцаног!“ - кењао је Лол оно његово.

- „Јеби се, бре, више и ти и тај твој телевизор!“ - одговорих му.

- Марина се у потпуности слагала са мном да је теве једна обична гузица која из себе само избацује говна, а и Наташа се сложила с нама. Тако је Урке надгласан с три на према један, демократски нема шта, и ућутао с његовом глупом гатком о том пластичном наратору срања, лажи, и празних обећања. Некада се и Марија слагала са мном око тога, али Марија више није у причи. Још увек ми се мота по глави, а ја још увек не знам зашто. Нит она зове мене, нит ја помишљам да зовем њу, а њену другарицу Катарину сам одавно већ престао да тражим. Више немам шта да јој кажем. Сад живим неки сасвим други живот, и све и да се Марија јавне неком поруком, тешко да бих на њу одговорио. Превише је времена прошло, превише смо се удаљили једно од друго, у мој живот ушла је Марина, у њен ко зна ко, и ја не видим шта би ту требало да се мења. По Марији, колко видим, ништа, по мени, колко видим, не знам. Не би требало да се мења ништа, али ми се, ето, Марија стално мота по глави, и осећам, негде дубоко у својој души, да ипак чекам тај њен позив, или поруку, шта год. Не знам зашто. Као да ме за њу веже нека невидљива сила, нераскидива нит, и не да ми да је преболим, не да ми да је заборавим. То је онај трип: душа у души. Изгледа да стварно, ко што рече Мерлин, душе једна другој путују. Вероватно је то у питању, иначе бих ја одавно заборавио Марију, јер поред Марине имам све што ми је потребно. Ал јеби га, то срање с душама не да ми да се макнем с оне почетне линије, никако. Складиштим све то у фолдеру МАРИЈА, у некој ладици у најзабаченијој прегради моје душе, и некако ћутим, трпим и покушавам да се изборим с тим. Некако ми успева. Само кад бих сазнао како је, да ли је добро, како живи, како јој иде с факсом? Само кад бих то некако могао да дознам...

- „Шта ти је?“

- „А?“

- „Нешто си се замислио?“

- Нисам ни приметио да Марина седи крај мене и посматра ме, нисам приметио ни Уркета и Наташу. Сви смо седели за столом, сви смо били присутни, само што сам ја духом некуд одлутао. Сви су бленули у мене. Ћутао сам. Био сам затечен.

- „Ма то му је од ове зиме. Не воли зиму па га дроби очај“ - извуче ме Урке.

- „Али ту сам ја, љубави! Ту сам да те грејем ко лето, и оживљавам ко пролеће!“

- Марина се гуркала у мене и стварно је постајала и лето и пролеће. Грејала ме и оживљавала. Вратила ми осмех на лице, вратила ми дух у тело и скупила расејане мисли. Брзо смо се вратили на вечеру, пиће и разговор. Марина и Наташа су хтеле да сви заједно одемо негде на зимовање, али смо Урош и ја одбацили тај предлог уз образложење да немамо довољно пара. Морамо рационално да их трошимо док не дође пролеће. Мало су кмечиле, али су убрзо престале кад им је Урке запушио уста тако што им је рекао: „Како да идемо на зимовање, кад не волимо зиму? Ја је не волим, а овај мамлаз је чак и мрзи!“

- Моментално сам се сложио. Наравно да је мрзим. Чим дође та проклета зима мене почињу да боле све кошчице на мом телу, сви преломи, сва места по којима сам ударан. Цури ми нос, хладно ми је на прстима, теку ми сузе, обавезно ме хвата нека прехлада, неки грип, и да није маријуане, бенсића и ксалола, морао бих сваког другог дана да трчим до доктора по разноразне терапије. Овако се завучем на гајбу, моју или Уркетову, свеједно, гудрам се, слушам, музику, гледам филмове на компу и преживљавам зиму. Ако натрчи неки зајебано луди бол, ту је кокс који ће то да реши из момента, а имам и хрпу разних лекова против болова. И тако већ годинама. Сик лајф ин дед Лесковац, само се надам да не буде шорт, а ако и буде, баш ме па заболе патка. Барем ће ми скратити овоземаљске муке. Због свих ових срања око нас, и у Лесковцу и у Србији, и у Свету, Урош и ја би се гарант врло брзо сјебали и било би оно „шорт лајф“, али нас некако од тога штите Марина и Наташа, које воле да живе. Често су насмејане и срећне и уносе нам ту позитивну енергију, респект за осмех и позитиву, али ја знам да среће нема, знам да је све то лаж, то само слепци не виде. Ал ето, дошла нека Наташа и нека Марина, па Уркету и мени продужавају животе. Урке и ја карамо судбу, и у буљу и у уста, кад год се нарољамо од алкохола и нагудрамо од свакојаких опијата, ал кад смо стрејт, тад ламентирамо. Зашто? Зар је потребно дати било какав одговор на тако глупо питање? Наравно да не. Зато смо више под психоактивним супстанцама него што смо стрејт, јер само тако можемо преживети овај покољ од живота, ову мржњу малих људи који чине огромну већину на планети земљи, овај јад и беду, ово страдање... Морам до клоње, јер продирем у бездан ламента. За пар минута бићу лажно хепи, и то вери, вери коџа.

- По читав дан смо, Урке и ја, пикали фузбал на компу. Товарио сам га као магарца, а он је пиздео и после сваке изгубљене утакмице, тражио је још. Нисмо избијали из собе, а камоли из Уркетове гајбе. Напољу је хладноћа и болест, а унутра лепо и топло. По цели дан фузбал, по целу ноћ журкирање. И тако седам дана, без престанка. На крају смо се и преселили код Лолчета на гајбу. Договор је пао током седме ноћи журкирања. Урош је предложио да се преселимо код њега на гајбу и то из више разлога. Први, његова гајба је огромна и удобна и има места за све четворо, а мој стан је двоипособан, значи нема довољно простора како би сви

били на окупу, као што већ јесмо, тако да је логично било изабрати пространији и удобнији простор, то јест, Лолчетову гајбу. Други, штедња. Тиме што смо закључали мој стан, током харања зиме, штедимо на све могуће рачуне и остала срања која нам дрпају џепове. Код Уркета на гајби рационално трошимо новац и делимо трошкове. Избацили смо сва просеравања на која су одлазиле огромне своте новца. Пиће смо, рецимо, свели само на пиво, шљиву и вотку, остало не конзумирамо. Кокс смо максимално смањили, вутру, ксалоле и бенсиће конзумирали смо у контролисаним количинама. Храну смо, такође, рафинирали. Престали смо да једемо производе од меса и бацили се у вегетеријански трип, уз по неко јаје, пицу и слично. Јебига, не може само биљке. За све потребе возили смо само џету, голф и скутер стајали су у Уркетовом дворишту. Трећи, пошто су Марина и Наташа желеле зимовање, а нису добиле, Урке је смислио тај суживот-екскурзију да журкирамо на његовој гајби све до пролећа, што се посебно допало Марини и Наташи, јер су сад стално могле да буду заједно, да се друже, торочу и заједничким снагама држе на оку мене и Уроша. То им и није било тешко, јер ми никуд нисмо ни излазили. Осталих разлога, све и да хоћу, не могу да се сетим, јер је списак био много, много дугачак. Ал није ни битно. Мени је било супер. По цели дан сам драо Уркета у фудбалици, уз пиво и ганџу, а увече би правили журкице, и у топлом дому се зезали до зоре. Марина је с Наташом одлазила, с времена на време, до стана да залије цвеће и провери јели све тамо у реду, ишле су заједно у куповину и заједно чистиле гајбу; тако им је било много лакше. Ја нисам радио ништа, боли ме курац, а Урке је редовно пуштао усисивач и чистио снег из дворишта. Значи рај, тебрекс. Марина је првог дана, званичног пресељења код Уркета, довукла и оне птице. Кавез је сместила у, тренутно, нашу собу и водила бригу о Аурори и Чичи. Кад је Марина досецала онај кавез с птицама и увукла га у нашу собу, без моје помоћи, Урке ме упитао:

- „Кад пушташ птице на слободу?“

- „Чим дође пролеће!“ - шеретски се насмејах.

- Једног дана, кад су Марина и Наташа изашле ван, Урке и ја смо напушили ганџом Чичу и гледали како јурца по кавезу ону римску фуфицу. Диго се Чичи, па је хтео да покаже Аурори, како кара српски курац. Ова је као блесава бежала по кавезу, а Ђенерал је упорно јурио све док се није уморио и укњавао. Што је то био доживљај. Смејали смо се ко ненормални. Чак смо направили и видео запис, који је Лолче закључао у свом фолдеру тајни, тамо где га, сем нас, нико никада неће видети ни чути, сем хакера из централне неинтелигентне службе који свуда трпају своје слинаве носурде, ал ја бих баш волео да упадну у Лолчетов комп и тамо виде клип у ком Урке и ја, одваљени од ганџе, кењамо по застави есадеа, огромним гуменим паткама ударамо Буша по глави који стоји на постеру, с Хитлеровим брчићима, у ставу зи хајл, и тако то. Видео сам тамо и десетоминутни Кркијев прц клип; лудак га није налепио на ју тјуб, али га чува у својој колекцији; порнографија ор ват?

- Након тога Ђенерал нам је стално тражио ганџу. Залепио би се за оне решетке и буљио у нас бесним погледом, као да нам наређује. Морали смо да извршимо Ђенералово наређење, што нам је била велика част, и Чича би редовно добијао своју порцију гудрања, а онда би уследио шоу-тајм. Добра страна свега тога је што се Чича више Марини није одазивао кад га је кришом звала Хелиос; од онда се одазивао само мени. Обраћао сам му се са Чича, или господине Ђенерале, и он се одмах окретао ка мени и смешио ми се окицама. Марина је била потпуно погубљена, није знала о чему се ради, како сам ја то за тако кратко време успео да Хелиоса поново преобратим у Чичу, и како то да Маринин Хелиос више не жели да комуницира с њом, нити да узима храну коју му она даје; Чича је комуницирао само са мном и с Уркетом, и јео само оно што смо му ми давали, а Ђенерала смо хранили богато плус је добијао дуван и ганџу; за тај трик Марина, наравно, није знала. Зато је била збуњена и запрепашћена, а да је знала вероватно би ми почупала муда. Више га није звала Хелиос, већ само и искључиво Чича, међутим, Ђенерал више није хтео ништа да има с Марином. И то је било итекако смешно. Али је зато Чича много волео и поштовао Аурору, и само због тога, значи само због нашег Горског цара, ја сам одлучио да их на пролеће обоје пуштим на слободу; оно штекерисање Аурориног дупета избацио сам из свог плана. Хтео сам то, али не могу због Ђенерала, изгледа да је превише воли. Архиве кажу да је одувек био човекољубац, и баш због тога што је био тако голем, дакле, из поштовања према њему, Аурора неће добити српску струју у дупе, али ће зато на пролеће добити слободу. И Ђенерал и његова Аурора одлепршаће чим сване први пролећни дан. Једва чекам.

- Кркензи је често свраћао, додуше на кратко, и одлазио кући из познатих разлога. А једном је дошао заједно с Нађом и дечурлијом. Нађа се цели тај дан науживала, јер се зајебавала с девојкама, а Кркица и ја смо најебали. Крки је на то био навико и њега ко јебе, ал ја нисам и то ме боли. Само сам пришо оном упишанку и реко:

- „ГРРРРР...“ - и зајебо се.

- Пишоња од тада није престајао да се смеје на та два глупа слова, од којих се прво изговара само једном, а друго се стално понавља, и ја не знам шта је ту њему занимљиво и смешно, ал ми је Нађа наредила да се више од њега не одвајам, јер сам ја први који га је насмејао. До тад је само пишао, срао, јео, и плакао. А онда сам наишо ја, мамлаз, направио се паметан, и постао бебиситерка, целог јебеног дана. Кркица је чистио дечја говна, успављивао их и хранио, јурцао за оним најстаријим и најнемирнијим, некако га обуздавао, ја сам их, дакле, засмејавао, а Урош је, пичка ли му материна, седео с девојкама и подјебавао нас. И то је трајало негде до девет увече када су се слинавци коначно листом сви поуспавали; сем оног најнемирнијег ког смо на силу ућуткали; дали смо му џем од шљиве, целу теглу; био је мршкав, ал је барем ћутао. Тихо смо их спустили у џету и Урке их је одвезао кући. Изнурен и измрцварен од бебиситерисања, одмах сам се одвукао у собу и бацио у кревет. Чим сам склопио очи одмах сам заспао.

- „Јеси ти верио Марину или ниси?“

- „Нисам.“

- „А онај прстен на њеној руци?“

- „Шта с њим?“

- „Па зар ниси приметио како га стално показује Наташи и хвали се како си је ти незванично верио. Показује јој неку гравуру урезану у унутрашњост прстена, објашњава јој њено значење и смешка се ко млада невеста.“

- „Ајде, бре, не трачари више! Како те није срамота да прислушкујеш глупе женске разговоре?“

- „Нисам прислушкивао, воле! Случајно сам се ту нашо.“

- „Аха...“

- „Добро, јеси је верио или ниси?“

- „Јеси ти глув? Лепо сам ти казао да нисам.“

- „Па шта онда значи тај прстен?“

- „То је поклон прстен. Поклонио сам га Марини за рођендан. Хтео сам да јој поклоним нешто што ће трајати вечно. И то је то! И шта си ти запео за тај прстен кој мој?“

- „Ма ништа... ја то онако... Безвезе.“

- „Ајде донеси то пиво па да те изубијам још једну партију!“

- „Морам до града да платим неке рачуне и да однесем нешто Нађи. Ето ме за пола чуке назад!“

- „Ајд жури!“

- Урке је запалио за својим обавезама, ја сам се ишамарао лобеском и пошао до дневне собе да видим шта раде девојке. Док сам корачао кроз Уркетов ходник зачуо сам пригушен смех. Марина и Наташа су нешто ћућориле, онако тихо, да их нико нечује. Полако сам, на прстима, пришао отвореним вратима и ослушкивао. Пре пар минута реко сам Урошу да је трачара, а то исто што је радио он, сад радим и ја. Катастрофа. Онда сам одвојио десно око и полако га завуко у дневну собу. Марина и Наташа седеле су на фотељама, нисам их чуо шта су се домунђавале, али сам савршено добро видео кад је Марина скинула прстен с палца десне шаке и ставила га на онај домали прст леве шаке. Затим га је подигла у ваздух, са све шаком, и окретала га у ваздуху, са све шаком, дивећи му се хипотетички. Брзо сам покупио око ван, и мало се повукао уназад, пар корака. Био сам затечен овим. Изгледа да сам Марину стварно незванично верио, и изгледа ми да она само чека дан када ћу ја прихватити премештање прстена с палца десне шаке на онај прст леве шаке где се гура прстен кад неког заиста желиш да вериш. Срећа те сам се на време пуко коксом иначе не знам како бих преживео ово сазнање. Овако сам то прихватио као неку Маринину трип-шалу, накашљао се и бучно упао у дневну собу. Када сам званично ушао у собу, затекао сам Марину и Наташу како гистро прелиставају неке часописе. Праве се луде пизда им га материна. Мене су нашле. Е па, неће то моћи тако. Одлучио сам да се правим шашав, као да оно што сам видео, нисам видео, и пришао девојкама. Марину сам цмокнуо у око, Наташу у чело, затим сам узео парче пице и сместио се код Марине у фотељу. Као, занима ме шта то читају, а у ствари, само сам хтео да видим како се праве луде да оно што су радиле, нису радиле. Како жене знају да глуме, невероватно. Бацио сам поглед на Маринин палац и видо да тамо нема оног прстена. Она је прелиставала часопис, а ја њене прсте; прстена није било ни на једном прсту. Негде га је смотала на брзака кад сам ја онако упао у собу, сад се занела у часопис па није приметила да сам ја приметио како прстена нема на њеним прстима. Океј, иде тест. Појео сам оно парче пице и устао са фотеље. Отишао сам до судопере и мало дуже прао руке како бих дао довољно времена Марини да врати прстен тамо где му је место. Завршио сам прање руку, обрисао их крпицом, припалио цигарету и тек тад сам се окренуо и вратио у фотељу. Девојке су и даље прелиставале часописе, а прстен је овог пута егзистирао на Маринином палцу. Жене јесу лукаве и знају веома добро да глуме, али ипак оне имају само женски мозак. Лако их је провалити, наравно, уколико ти раде вијуге. Моје јесу радиле, додуше споро, али ефикасно, а кокс ме учинио да будем овог дана лукавији од девојака.

- „Што се смешкаш?“

- „Онако.“

- Нисам ни приметио да се смешкам. То је вероватно због све ове ситуације нешто изнутра, несвесно мењало мој мимик лица. И Марина и Наташа су ме посматрале. Брзо сам покупио осмех. Тад је на врата упао Урош с две гајбе пива и две флаше вотке и рекао ми:

- „Пали комп, почиње журка!“

- Моментално сам се сместио за рачунар и почео да правим листу. Данас и вечерас, па све до зоре, слушаће се репачина. Изређао сам у винампу стару страну школу, Пак, Др. Дре, Снуп Дог, Еминем, Кулио, Сајпрес Хил, Баста рајмс, Бисти Бојс, Ву тенг и остале, а од домаће сцене убацио сам БГ Синдикат, Виклера, Струку, Вуду Попаја, Марчела, Шортија, Монтенигерсе, Едо Маајку, Елементал, Френкија, Демонија, Ви Ај Пи и слично. Док сам правио листу, Марина и Наташа су постављале шведски сто на српски начин, а Урке је ролао српске буксне шиптарске вутре. Многонационална журка с многонационалним елементима, а све је мир и љубав. Ето како је мало потребно да се огромна верска и национална баријера, коју вековима плету мали и глупи људићи, стопи и смести у једну мирољубиву компоненту где су сви једнаки и слободни, и то без трунке лицемерја, без иједне речи мржње, без иједног испаљеног метка. Политичари свих земаља гет д фак аут ов аур лајвс! Сат времена касније све је било спремно и журкица је званично отпочела. Прва песма је била револуционарна, а таквом силином кренула је и журка.

- „Ово нимало није политички коректно, ни лево, ни десно, већ право у месо. Песнаја у вугла, да остану без зуба, да фрфљају у скупштини кад расправља се устав. Ово је буна против дахија, ово је кидање букагија, овде немате контролу, то је масовна реакција! Ослободи премијера, чујем звецкају лисице, построј ми све министре, дај ми кључеве од ризнице. Ајмо рапорт за народ! Да чујем ко је крао, сјебо нам животе, а није одговаро? Сад сте се ушемили па нема реваншизма, то је кодекс лопова - нико неће да призна. А људи слабо памте, то је овде главни проблем! Ко те јебо годинама, јебаће те опет! Запитај се докле? Какав си то човек? Понизан и плашљив, живиш без слободе. Довољне су мрвице да одрекнеш се борбе, јајаре, фуњаре, заразна болест, продали би кеву да у томе виде корист, плаћамо рачуне на којим је ваш потпис! Не треба ми БИА да ми каже да сам поштен, нити радикали да ли Србин сам уопште! Не треба демагог да ме с говорнице зове, да борим се за боље, ми знамо што смо овде...“

- Репачина је прштала, песме и извођачи смењивали су једни друге, ми смо требили пиво плус вотку, девојке само ђус-вотку, а око граса смо се сви веома добро слагали. Како је журкица одмицала тако смо се ми све више радили и бивали све наелектрисанији. Скакали смо као ненормални у биту реп зике, рокали стихове, и лудовали. Не знам зашто, и не знам како, али музика је изненада утихнула. Марина је стајала с моје десне стране и посматрала фабулу иза мојих леђа. Ја сам точио вопс, у једној чаши, ђус и вотку у другој, и хтео све то да промешам и направим један коктел за себе да се урнишем. Међутим, у томе ме је прекинуо тај изненадни мук музике. Десним оком сам, дакле, погледао у Марину која је, као што рекох, помно пратила ту радњу која се одигравала иза мене. Окренуо сам се нагло и убацио поглед у ту представу. И шокирао се. Толико сам се шокирао да сам зинуо као клен, разрогачио очи и бленуо у сцену. Сцену у којој Урош на коленима клечи пред Наташом, десном руком држи њену леву ручицу, а левом руком показује јој сребрни прстен с неким супер зајебаним дијамантом на њему. Наташа се забезекнула, осмех јој је стајао на лицу, а поглед јој је лутао од прстена, осећам да је непристојно прескуп, до Урошевих усана, које су нешто изговарале. Добро сам изоштрио чуло слуха, подесио фреквенцију, одврнуо стерео чула до краја и слушао речи које су се помаљале из Урошевих устију.

- „Хоћеш ли да се удаш за мене?“

- Ш Т А А А А...??? Да ли сам ја то добро чуо? Луди Урош проси Наташу? Јел он луд, бре? Који му је курац?

- „Да!“ - силовито одговори Наташа.

- Нисам могао да верујем у то што сам управо гледао сопственим очима. Протрљао сам их, чисто да видим да ли можда сањам, али не. То није сан, то је била стварност. Што би рекли ми лесковчани: за истински, бе! Урош је гурао сребрњак с дијамантом, који је шљаштио ко испаљена ракета, на онај прст леве шаке на који гураш прстен кад неку рибу заиста желиш да вериш. Да ли Урке заиста то жели? Да ли је он свестан у шта се упушта? Одмах ми је кроз скрхане мисли и спржени ум, протутњала сцена данашњег разговора који се водио између Уркета и мене. Онај разговор у коме се распитивао о Маринином прстену. Хтео је да зна, да чује од мене, да ли сам се ја, иначе заклети противник бракова, поколебао и верио Марину. Ја сам му рекао не, али будалетина ми изгледа није поверовала. Зато је данас, брже- боље, одјурио до града, купио прстен, осмислио изненадну журкицу, иако је договор био фудбал на компу, а све то како би верио Наташу. Чини ми се да је све погрешно укапирао, да се превише брзо залетео и да се врло страшно много зајебо.

- Наташа и Урош су се грлили, љубили, и прослављали свој чин веридбе, ја сам се повлачио ка столици, морао сам да седнем како се не бих срушио на патос од запрепашћења шокантног сазнања, да се мој најбољи ортак управо зајебо, као и многи пре њега, и управо себи накачио жену на врат. Напипао сам рукама столицу и сместио се у њу. Још увек нисам могао да дођем себи. Протресао сам главу, мало размрдао закунтали и збуњени мозак, и кренуо да погледом тражим вотку, да рокнем две пуне чашетине на искап и повратим се од свега овог. Док сам тражио водку, ошамарио ме нови шок. Још јаче, још снажније но онај малопређашњи. Марина је стајала на два метра од мене, леву шаку држала дланом окренутој ка мени, с раширеним прстима, а десну стегнула у песницу, избацивши из ње палац с прстеном. У мом језику тај знак њених шака мого би се превести нешто као, океј је ово, али на њеном, то је значило само једно: питање. Конклудентном радњом Марина ми је поставила питање: Да ли овај прстен с палца десне шаке да пребацим на домали прст леве шаке? Илити, да ли желиш да ме вериш, званично? Сад ти је прилика! Нисам могао да трепнем, нисам могао да се макнем, иако сам напипао ону флашу вотке под прстима, само је требало да је сручим у чашу, или директ у грло, али ја нисам могао да се макнем ни за микромилиметар. Марина је и даље држала онај знак, с не постављеним питањем, али ту нема шта да се поставља, све је јасно, она жели да је верим, ја не могу, не могу јер не могу, не могу јер сам против брака, за живот у двоје - увек, али брак - невер. Марина спушта знак, не постављено питање одлази некуд, губи се у даљини прошлости, она ми прилази, седа ми у крило, нагиње се ка мом увету и каже:

- „Зезам те, мамлазе.“

- Уф. Уф, уф, уф... Паде ми вепар брига са срца и нетрагом нестаде. Добро је. Не, одлично је штавише! Музика се полако појачавала, журка се враћала у свој ток, Марина је устала са мене и бацила се Наташи у загрљај, честита јој, Урке прилази мени, седа за сто, сипа и себи и укоченом мени пуну чашу вотке, диже обе чаше, једну пружа мени, узимам је, другу примаче себи, и каже:

- „Па, хоћеш ли да ми пожелиш срећу, пријатељу?“

- Ја сам и даље одваљен од збуњености и раздробљен од неверице у којој се нађох, и рекох Урошу, онако изненада, као да ми је излетело:

- „Шта то учини, луди Уроше?“

- Урке се насмејао громогласно. Мислио је да се зајебавам. Куцнуо је своју чашу о моју, рекао „живели“, одговорих му „живели“, искаписмо чаше. Унео сам му се у уво и смртно озбиљан му рекао:

- „Најебо си!“

- Урке се поново френетично насмејао, а кад је завршио са смехом, рече:

- „Ја је волим! Она је она, права, брате, права! Ако ме разумеш?“

- Све и да сам хтео нисам могао да га разумем. Шта је, бре, право? Ко може тако нешто да прогнозира? То је чиста претпоставка. Питаћу га за годину, две дана, кад му два цмиздравца парају зидове дома и уништавају све, чега год се дотакну, питаћу га дал ће тад моћи аут кад Наташа и званично заведе ред на гајби, а мајмун јој је управо сада, оним прстеном, дао ту дозволу. Издао јој је пасош по коме она безусловно може да командује Урошу. Питаћу га онда да ли је права, да ли је сад то океј, да ли је сад свестан шта је учинио. Најебо га је, НА-ЈЕ-БО! Скута, дефинитивно скута.

- „Хиљаду и једно ЗАШТО! Да ли одговор ће доћи? Ако не могу сам дилему да разрешим, хоће ли неко помоћи?“ - пуцали су Демонио и Shorty са рачунара.

- Не знам, не знам, не знам... Журка је у току, сви су срећни,

- Седим на новој фотељици, коју смо јуче Марина и ја купили, и гледам у нови сточић, који смо Марина и ја, такође, јуче купили, и проверавам да ли још нешто ту хвали. Преко сточића је навучен црвени столњак, на њему доручкић, фазон: све за двоје, ваза, у вази вода, у води и вази ирис, преко пута цвећа стоје три миришљаве свеће, кугластог облика, значи ништа не хвали, значи све је фул. Бацам поглед на часовник, он тврди да је 09:22, и ја полако устајем и одлазим у тоалет. Шмрчем две дебеле беле, пљускам се водом, бришем пешкиром, излазим из купатила, и нечујно улазим у спаваћу собу. Марина још увек слатко сања, ја полако прилазим њој, спуштам се на кревет, седећи положај, и посматрам ту слатку малу пунолетницу. Да. Тако је. Марина је напунила тачно 18 годиница. Више нисам педофил ни по једној тачки закона. Коначно.

- Марина се синоћ мртва уморна скљокала у кревет и моментално заспала, и кад је прошла поноћ и ја хтео да јој честитам рођендан, нисам могао. Спавала је, онако чврсто и слатко, као и увек, и мени било жао да је будим. Зато сам одлучио да данас не шљакамо, да је пустим да спава све док се сама не пробуди и да јој спремим незаборавни доручак и мноштво изненађења, која сам уцртао у план у глави, и једва чекао да кренем са њиховим испуњавањима, односно остварењима, која ће Мариницу, надам се, данас учинити најсрећнијом пунолетницом на свету.

- Прах ми је дрмнуо централни нервни систем и ја више нисам имао стрпљења да чекам да се Марина пробуди. Ко зна докле ће она развлачити своју пунолетну гузицу по кревету. Лагано сам отклонио чаршаф с њеног тела, на њој само жуте боксерице с мноштво црвених знакова с белим словима која пишу СТОП! Тај знак за мене не важи. Хи, хи... Нечујно је прекривам црвеним ружа латицама, и њено тело и простор око ње. Полако јој навлачим сребрни прстен на палац десне шаке, једва живо сам успео неприметно да јој узмем меру, вучем га ка корену палца, не просим је, то је само поклон за рођендан, у унутрашњости сребрњака је угравирано „мараката“, санскрит, древни језик Индуса, на нашем преведено значило би смарагд, зелено, баш као и Маринине очи; успешно завршавам мисију, повлачим се са кревета, прилазим рачунару, пуштам Бајагину песму, али да плива полагано, онако нежно да пробуди Мариницу. Ја излазим из собе, нечујно затварам врата док уз ритам тихо плутају речи:

 - „Изненада ноћ се спустила преко крова па у двориште,
прве звезде чим се појаве у твом оку нађу скровиште.
Опет бих кренуо тамо куда идем ноћима,
да се склоним и да случајно потонем у твојим очима.
И крене све исто ко пре у кратким таласима,
и осетим да долази плима.
Напољу је време погрешно, скоро да ме и не занима,
ја бих с тобом негде отишо, па би тамо били данима.
Јер ти носиш то, бадеме и со, и у оку зраке сунца,
ти отераш све хладне таласе да не стигну до мог срца,
када дан је дуг миришеш на југ, и све на добро крене...“

 - Не знам шта се дешава у спаваћој соби, јер седим у дневној и чекам да се Марина појави. Од врата спаваће собе па све до дневне, пружа се стаза сачињена од зелених балона, а у дневној соби сам поставио нека два курца која личе на мале топове, које ми направио Кркица. Кад их укључиш у струју они из себе избацују оне балончиће од сапунице и покрећу се лево-десно. Поставио сам их у два различита угла собе и упрчио увис, тако да је дневна соба изгледала као да у њој пада нечујна киша лебдећих балончића од сапунице. Кркензи је те топове правио за своју дечицу како би се с њима играо, а њима то било занимљиво. И мени је то било занимљиво, ја сам дете, признајем, и Кркица ми реко да сам дете, ал мени тако годи, и прија ми, а надам се да ће и Марини. Чекам је. Још увек се не појављује на врата. Већ је десет сати, 10:01, врата се напокон отварају и сањива Мариница, с ружиним латицама у шакама и коси, пролази кроз зелени балон тепих, полако, нежно, као да се боји да га не поломи. Смеши се, улази у дневну собу у којој пада киша сапунских балончића, звера унаоколо, на лицу јој се види одушевљење, не скрива га, дирнуо сам је, осмех у мараката очима, врти се у круг, пушта балончиће да јој падају по телу и лицу, ја гледам, уживам у њеној лепоти, и чудим се како јој је мало потребно за срећу. Знам да срећа не постоји, знам да је привид, али ја ту опсену гледам сопственим очима, премда знам да очи варају, ал ко га јебе, ионако је живот само трен, нека је овај трен среће и варка, нека је, Марина је срећна, види се на њој, блиста, сјаји, а чини ми се да и мене лагано, тај занос привида среће, узима под своје. Седим у столичици, Марина ми прилази, просипа оне црвене латице из својих шака по мојој глави, затим ставља своје ручице око мог врата, грли ме, грли бесконачно дуго. Одвајам је од себе, милујем јој образе, косу, узимам за ручицу, одводим до њене столичице, с друге стране сточића, смештам је за столичицу, дајем један пољубац њеној коси промешаној с латицама, она не скида кез с лица, ја се враћам за своју столичицу, седам, и кажем јој:

- „Добро јутро, љубави!“

- Правим драмску паузу, јер она с кезом, који не скида с њених предивних усана, ишчекује да јој пожелим срећан рођендан, међутим, ја сам мамлаз, и афтер драма паузе настављам:

- „Више нисам педофил!“

- Марина се смеје. Цери се ко шунтава.

- „Ја очекујем да ми пожелиш срећан рођендан, а ти...“ - не може да заврши своју реченицу од смеха.

- „Срећан рођендан ти био пре 18 година. Ја сада само могу да пожелим... те!“

- „Па јел ме желиш?“

- „Желим те!“

- „Одмах?“

- „Из фундамента!“

- Марина ме спачала и бацила у фотељу. Скочила на мене и поклонила ми себе. Ко да сам ја рођенданко, а не она. Јеботе, Марина је све савршенија у сексу, све искуснија, све боља, све пожељнија. Незасит сам је. Чини ми се да је сваког секунда све више и више желим. Звучи невероватно. Већини парова је сексање у том неком почетном периоду занимљив, а касније одртаве и они и секс. Омлитаве им мозгови па им међусобни секс постане досадан, траже га на другом месту. А Марини и мени се дешава потпуно другачија ствар. Од самог почетка сам је страсно желео, а како време пролази, желим је све страсније, све похотније, и све сам заљубљенији и заљубљенији у њу. У ту малу слатку, сада већ, пунолетницу. Као непрестана стихија, горимо у пожару љубави, вртимо се у олуји заљубљености,  давимо се у поплави секса, она и ја и четири елемента, у свима њима смо замршени до бесконачности. Устопирај, драги боже, ову сцену, кликни паузу и више никад не пуштај старт, молим те...

- Тек при крају доручка Марина је на свом палцу приметила прстен. Гледала је прстен у чуду. Није знала шта он ту тражи. Потом је погледала у мене.

- „Шта је ово?“

- „Прстен.“

- „Какав прстен?“

- „Поклон прстен, за рођендан.“

- „Зашто баш на палцу?“

- Куку...

- „Мислим да ти ту најлепше стоји!“

- „Јел тај прстен само поклон за рођендан или има још неко значење?“

- Леле...

- „Само поклон... мислим, има значење... Хтео сам да ти поклоним нешто материјално али духовно...“

- „Како нешто што је материјално може да буде и духовно у истом моменту?“

- „Прстен је материја, а гравура у њему има духовни симбол. Тај прстен треба да представља нешто што је опипљиво, односно материјално, и да у истом тренутку буде и идеолошки, односно духовни. Да буде идеолошко-материјални симбол тебе и мене, сажет у једном кругу у ком постојимо само ти и ја. Наш свет, наш круг, а у њему само ми, нема треће особе, као што си пожелела. Ти си пожелела да ти и ја чинимо круг, а ја не желим да га напустим. Ето.“

- Збуњена Марина, са збуњеним осмејком, збуњено је гледала збуњеног мене. Ни сам нисам знао шта причам, а капирам да ме ни Марина није баш најбоље разумела. А како и би, кад ја не знам шта причам. Гледала ме неколико тренутака, онако без речи, а затим је спустила поглед ка прстену и дотакла га.

- „Значи то није онај прстен?“ - упита, не гледајући ме.

- „Који прстен?“

- Е, сад ме већ гледала. Баш ме гледала.

- „Па онај, веренички.“

- Куку и леле. Шта учини то, луди Борисе?

- „Па, може да буде и веренички... али... незванично веренички!“

- „Како незванично? Вериш ме незванично?“

- Шта се ово дешава? Шта ја то радим? Чупај се, Борисе! Бежи одатле! Скрећи тему! Мамлазе!

- „Ајмо у Царичин град!“

- „А? Шта?“

- „Ае. Идемо тамо. Караћемо се на сред оног мозаика у рушевинама Царичиног града. Археолошки локалитет добиће на поклон од нас двоје сцене врхунског сексања. Памтиће га град, а памтићемо га и ми. Идемо!“

- „Чекај, чекај, чекај!!!“

- „Нема чекања! Идемо одма!“

- „Борисе!!!“

- „Чекам.“

- Е, Борисе, пичко једна! И заслужујеш да те млати свако пиче на које налетиш.

- „Ја тебе ништа не разумем!“

- „Ни ја себе ништа не разумем, и то већ 27 година, па ништа!“

- „То да ти себе не разумеш, то разумем, и то ми је јасно. Али ми није јасно зашто ја тебе сад не разумем. Сад. Овог трена, у вези овог прстена. Хоћу да ми то објасниш! Јел овај прстен веренички или није?“

- Зажуљи га сад и кажи да није! Скупи муда барем једном у животу! Кажи НИЈЕ!

- „Јесте...“

- ШТА ЈА ТО ЈЕБЕНО РАДИМ???

- „ ... Мислим, јесте, али и није...“

- „Јесте или није? Да или не?“

- „Јесте, није, да, не...“

- КОЈ МИ ЈЕ, БРЕ, КУРАЦ!!?

- „Само трен!“

- Рекао сам, одлетео у клоњу, испрскао се водом, да охладим мисли које више не мисле, нит знају да мисле, нит мисле то што мисле, нит не мисле оно што не мисле, нит мисле то што не мисле, нит не мисле оно што мисле... Јеботе, ја сам луд! Моро сам да пукнем још две линчуге и да се поново умијем. Онда сам се вратио натраг, припалио цигарету и гледао у балончиће од сапунице. Још увек су падали ко киша, али све спорије, све спорадичније. Изгледа да ће топчићима нестати сапуница...

- Марина је скинула прстен с палца десне шаке, леву шаку држала је окренуту дланом ка мени, с раширеним прстима, док је палцем и кажипрстом десне шаке држала прстен и погледом препипавала његову унутрашњост.

- „Шта значи мараката?“

- „Смарагд.“

- „На ком језику?“

- „Санскрит.“

- „Зашто баш он?“

- „Свиђају ми се речи у том језику. Кад их изговараш делују некако... магично... савршено. Санскрит званично не постоји још од 6-ог века пре наше ере. Али, тамо у Индији, неки људи се још увек њиме служе. Чувају свој корен, а то је оно што ме фасцинира. И наш језик је леп и богат, али ми не знамо да га чувамо...“

- „Добро, добро... Ако те пустим да наставиш ту беседу има да потонеш у бунар сопствених мисли и да се утопиш у њега. Морам да те прекинем! Дакле, мараката је смарагд. Зашто смарагд?“

- „Због боје твојих очију. То је симболика, духовна! А не оне твоје птице...“

- „ЕЈ!“

- Уф, птице. Зајебана тема. Полако, Борисе. Олади.

- Марина је озбиљно гледала у мене, а шаке су јој биле у истом положају.

- „На који прст да натакнем твој симболични прстен, духовна авангардо?“

- Изгледала је врло озбиљна, глас јој је био оштар и одсечан, а као да ме подјебавала. Тако сам је осећао негде изнутра.

- „На који год хоћеш.“

- „Питала сам тебе, а не себе!“

- „Ја сам ти га ставио тамо где сам хтео. На месту које му је било предвиђено. А ти, ако желиш, стави га где год ти одговара.“

- Вратила га је на палац десне шаке. Добро је...

- „Нећу да идем у Царичин град!“

- „Зашто?“

- „Зато што нећу да се јебем на месту на ком почивају милиони мртвих несрећника разних вера и нација, који су дали своје животе, не знајући зашто. Ко зна колико пута је тај град рушен и паљен, и ко зна чије све несрећне душе лутају по њему, тражећи своје здробљене кости које више не постоје. То је морбидно!“

- А несрећне птице оковане решеткама? То ти није морбидно? А? Пред очима живих намучених птица можеш да се јебеш, а над не постојећим мртвим костима и тумарајућим душама не можеш, а? Хтео сам то да јој саспем у лице, али нисам. Нисам, јер сам заљубљен. Нисам, јер ме малецка узела под своје. Сад сам под њеном патиком и може да ме гази и наређује ми, без икакве моје побуне. Зато што сам јој се безусловно предао. Нисам ни приметио кад је све то почело, или нисам желео да приметим. Биће да је ово друго. Жене су дрога, батице! Зајебана дрога!

- Марина је устала и готово ми наредила да покупимо оне зелене балоне, што смо и учинили, и однесемо их у спаваћу собу, што смо и учинили, и промешамо их са оним црвеним ружа латицама, што смо и учинили. Након тога, Марина се бацила на кревет и позвала ме, тачније, наредила ми је да легнем крај ње, што сам ја и учинио. Били смо потпуно голи, она је пиљила у свој прстен и захтевала од мене да је чешкам по целом телу, што сам ја и... па наравно. Али, после получасовног чешкања, моји прсти, моје усне, зелени балони и латице крв ружа, учинили су да се Мариница распали ко натанкирана бубњара, и онда је пала једна жешће перфектна сексачина. МАРАКАТАААААА...!!!

 - Око петице дошли су Кркица, Лолче и Наташа; Нађа није могла из оправданих разлога. Донели су јој разне поклончиће, а најлепши је био, мислим мени најлепши, онај Наташин. Донела јој је црвену огрлицу с плусићем, коју је сама ручно саткала, а изгледала је као да је тек излетела из фабрике. То је уметност! Донела јој је још нешто, као и оне две будале, нарочито Ксалол, мајмунчина једна, донео јој корбач и рекао Марини да ме корбачује кад год је не слушам, а мени је поклонио онај његов средњи прст, набијем га на кур, и више нисам могао то да поднесем, те сам их оставио у соби да заврше с тим поклонима и подјебавањем мене, а ја сам изигравао конобара. Доносио сам, пиће, мезе, празнио пепељаре, и тако то. Кркензи је чуку и по касније морао да пали гајби, оправдано, а ми смо наставили да прослављамо Маринин рођендан. И опет смо требили алкохол, и опет смо бричили кокс, и опет смо се направили за нигде, и опет смо се направили сви у трошке, и опет ништа... Аут оф мемориз...

                                                                                     Наставиће се...

- „Гадиш ми се!“

- Неки женски глас дапирао ми је до чула слуха. Био је преоштар, а моје чуло слуха било је овог момента екстра-сензитивно. Чинило ми се да ће прснути ако тај глас настави да ми се обраћа с тим тоналитетом.

- „Погледај се нашта личиш!“

- Очи су ми биле широм отворене, али мој вид био је скроз замагљен. Ма какви замагљен! Имао сам осећај да је неко преко мојих очију навукао неку мрену, дебелу ко тепих, и мрачну ко оџак.

- „Устани већ једном!“

- Покушао сам. Први пут нисам успео, спотакао сам се руком о литицу кревета и инерција мог тела вратила ме натраг, у малопређашњи положај. Други пут је био много успешнији. Придигао сам се из лежећег и сместио у седећи положај. Тек тада је очињи вид полако чистио ону мрену, цепао тепих и расветљавао оџак, али је мој поглед још увек био некако зашамућен, нејасан. У њему је стајала нечија силуета. Напрезао сам се свим силама да је сагледам, да разбистрим поглед и видим паратеља мојих чула; сва су ми наједном постала хистерично осетљива.

- „Зашто ти је телефон био искључен? Где си био целог дана? Где си био целе јебене ноћи?“

- Полако ми је у поглед упловљавала Марина, онако, део по део, да би на крају упловила сва. Стајала је наспрам мене, с прекрштеним рукама на грудима, бесним погледом, гласом који ми сече чула и нерве, и с питањима на које одговора нисам имао. Ничег се нисам сећао. Марина је кренула да ми објашњава како ме звала телефоном милион пута, али се ја нисам јављао, а онда сам одједном постао и недоступан. Забринула се па је звала Уроша, али је и он био недоступан. Затим је позвала Кркија, али он није знао где се ми налазимо. Рекао јој је да се смири и да ће се он промувати по граду и да ће нас некако пронаћи. Међутим, није нас пронашао па је Марини јавио да нема представу где смо. Марина је онда позвала Наташу, која је такође била у истом трипу. Брзо су се нашле код мене на гајбу и договарале се шта да раде и куд да нас траже. Хтеле су да зову полицију, ургентни и не знам кога све не, јер су чуле да су се неки младићи поклали крај кеја, неки су мртви, неки тешко рањени. Уплашиле су се да смо то ми, па су отрчале до болнице да виде о чему је реч. Нас тамо нису нашле па су се вратиле натраг гајби где су дреждале целе ноћи, нервозне, бесне, очајне, уплашене. Казала је да смо Урош и ја банули на гајбу око осам ујутру и, пузећи по поду, докопали се троседа у коме смо заједно легли и моментално заспали. Уроша је Наташа једва живо пробудила пре пола сата и одвукла га кући, а Марина је мене тек сад пробудила. Додала је да је била много нежнија према мени него Наташа према Уркету. Да јој објашњавам где сам био и шта сам радио с лудим Уркетом, нисам могао. Нисам, зато што се готово ничег нисам сећао, а оног чега сам се сећао, журка, алкохол, гудра, сисе Тамаре Родригез у мојим рукама, није ми падало на памет да признам. На крају сам једва рекао:

- „Мож да ме убијеш, ал ја се ничег не сећам...“

- Марина је након подужег ћутања тужно уздахнула, а затим ми је казала да одем у купатило, бућнем се у каду и не излазим из ње све док не сперем тај смрад који сам довукао са собом, а она ће приставити кафу.

- Након детаљног чишћења унакаженог себе, дотетурао сам се до стола, сео за њега и бацио се на кафу уз цигаретицу. Марина више није постављала питања, али је њен поглед очаја говорио много више од хиљаду речи.

- „Хоћеш неки бенседин, да се мало опустиш?“

- „Попила сам...“

- Телефон је почео да звони. Био је ван домашаја мојих руку, био је ван мог видокруга, а онда је изненада улетео у мој зеница-кадар. Лежао је у Марининој руци. Отворила га је. Погледала у екран, затим у мене.

- „Хоћеш да се јавиш?“

- „Ко зове?“

- „Тамара.“

- ОУ!!! Осетио сам како ми сечиво преоштрог ножа реже грло. Телефон је у њеним рукама, прелиставала га је хиљаду пута, гарант. Прелистала је и именик, и поруке, не знам које сам обрисао, које нисам, не знам шта пише у њима, не знам од кога су, а Марина, судећи по њеном погледу, све то зна. И те како зна. Ако се избечим на њу и кренем да јој вичем да није смела да се усуди да ми такне телефон без мог одобрења, само бих погоршао ситуацију у којој се налазим, а већ је довољно зајебана. Не волим да ми неко чачка телефон, али сам ја био у коматрансу, обезнањен сто посто, па се Марина мало послужила мојим телефоном, да сазна информације од њега, пошто их од мене никада неће добити. Нисам мого, а нисам ни смео да је критикујем. И нисам знао шта ћу сад. Морао сам да импровизујем.

- „Ма то је нека сигурно у вези козметике. Пушти нек звони... Звониће, па ће да престане.“

- „Па не бих баш рекла да ће престати. Ово је већ трећи пут од јутрос како те зове.“

- „Ма нек иде, бре, на бувљак ако јој треба та усрана козметика! Ко је јебе!“

- „Судећи по порукама, ти.“

- ШТА??

- „Како то мислиш, ја?“

- „Прочепркала сам ти мало телефон док си ти смрдео на троседу и нашла ту веома интересантне ствари. Рецимо, три порукице од Тамаре која те непрестано зове.“

- Знао сам! Јао, пичка ли јој материна! Кад ли сам јој ја то дао свој број? Зашто сам јој да број? Зашто ми шаље поруке? Готов сам. Проваљен. Пробушен ко мета на стрелишту. Немам одбране. Немам тактику да оправдавам своју бесвест и неверство. Крив сам по свим тачкама дневног реда, а под разно сам тек крив. Ништа, бранићу се ћутањем.

- „Хоћеш да ти прочитам порукице?“

- Марина је била озбиљна, али као да ме подјебавала. Осећао сам ироничност у њеном гласу.

- „Брига ме за поруке тамо неке Тамаре!“ - нисам успео с ћутањем.

- „Није то тамо нека Тамара. То је Тамара која тврди да имаш курац ко Биг Бен и да жели поново да се провоза њиме, и још неке пикантерије помиње у све три порукице.“

- ОУУ...! Значи био је шоу! И који курац се брани ћутањем кад га тако хвале?

- „Па, за биг не знам, ал је Борис сигурно!“

- „Јел ме ти то подјебаваш?“

- „Не! Хтео сам да кажем.... није, бре, мој курац никакав Биг, а нарочито није Бен и остала говна. Мој курац је таман. Таман колики треба да буде... плус је добар техничар... и Србин је! Па ти барем то одлично знаш...“

- „Умукни, бре!“

- Умукао сам из места.

- „Како те није срамота, скоте! Јебеш се с неком Тамаром мени иза леђа и ко зна с каквим се дрољама све вуцараш, а мени продајеш муда за бубреге. Правиш ми се ту неко невинашце, шатро си нежан, љубиш ме, волиш... Стоко! Лажове!“

- „Немој тако Марина...“

- „Него како? Хоћеш да ти се бацим у загрљај? Хоћеш да ти кажем: Нема везе Борисе, јеби коју год хоћеш, ја сам ти само резерва! Е па, не иде то тако. Хтела сам да ти будем друга, јер је прича онда била другачија. Даша је била нешто друго, ти си био нешто друго, и то је било тада! А сада то више не желим! Не желим! И нећу то да трпим!“

- Нисам више могао да се зајебавам, нисам више могао да се правим луд, морао сам нешто да кажем. Не желим да изгубим Марину.

- „У реду Марина, кажи шта желиш.“

- „Желим да ти поставим један услов!“

- „Слушам.“

- „Желим да ти будем једна једина. Желим да будеш само мој и ничији више. Захтевам од тебе да ме не вараш. Шта је било, било је, више није важно. Али од данас хоћу да будемо пар који се не вара. Ја сам твоја, ти си мој, и не желим трећу особу. Никако! Никада! Ако можеш да се придржаваш овога, опростићу ти све и идемо даље, ако не, реци ми одмах да знам на чему сам.“

- „Прихватам.“

- „Шта прихваташ?“

- „Све што си рекла. Ти си та с којом желим да будем.“

- Марина је ћутала и гледала ме равно у очи док је мој поглед лутао од шољице, преко пакле цигарета, па до ње, и натраг. Након извесног времена у ком је владала тишина, Марина је проломи још једним питањем, али више јој глас није био ни љут, ни бесан, поглед јој је био водњикав, а очи некако радознале.

- „А... ко је та Марија?“

- БУМ! БАМ! БАМ! БУМ! БУМ! БУМ! БАМ! БУМ! БАМ! Сећања, ходници времена, прошлост, срце које гори, плаче, рањено срце, душа у души, крв у венама, све се меша, све се стапа и постаје једно: МАРИЈА.

- „Шта си пребледео тако, бре, поруке су старе. То је било ихихи пре мене, тако да ти то не могу узети за зло. Али ме занима ко је та Марија? Имаш једно 500 њених порукица, неке су романтичне, баш онако, патос. У некима ти јебе матер, у неким те подјебава... Па сам чисто, оно, радознала. Јел то било нешто озбиљно или како?“

- БУМ! БАМ! БАМ! БУМ! БУМ! БУМ! БАМ! БУМ! БАМ! Сећања, ходници времена, прошлост, срце које гори, плаче, рањено срце, душа у души, крв у венама, све се меша, све се стапа и постаје једно: МАРИЈА. Опет. Хоћу ли је икада преболети?

- „Некад смо били заједно, више нисмо и то је то. Ништа друго... И јел можемо, молим те, да пређемо на неке друге ствари?“

- „Које ствари?“

- „Па, рецимо доручак, џоинт, секс, па да онда одемо до бункера. Јесмо се договорили да прошлост оставимо у прошлости? Да смо сада само ти и ја? Јел то океј?“

- „Океј. Прошлост је прошлост. Тачка. Може доручак, може џоинт, и може бункер, али... сексања нема!“

- „Како нема?“

- „Данас нема, вечерас... можда. Видећемо.“

- Рече Марина весело и отпрхну кроз кухињу. Добро, данас нема, вечерас ће можда бити. И то је нешто. Сабери, одузми, прошо сам одлично. Ништа нисам изгубио, а добио сам много. Добио сам Марину која ме воли, а сем тога она кува, чисти, пере, шљака заједно са мном, секс с њом је чаролија, и шта још човек да пожели. Ја, бре, брате уживам и боле ме јајца за све!

- ЖИВЕО КАРАБОРИС!

- ЖИВЕООООО!!!!

- Клицао сам сам себи у себи. Није луди Урош луд, ја сам луд...

 - „Fuck you, fuck you very very much
cause we hate what you do
and we hate your whole crew
so please don’t stay in touch,
fuck you, fuck you very very much
cause your words don’t translate
and it’s getting quite late
so please don’t stay in touch...“

 - Лили Ален је средњим прстем пркосила конзервативним примитивцима док смо Мариница и ја, слушајући пурпурну Лили, пловили голфом ка стадиону Ф.К. Дубочица. Хтели смо да на неки оригиналан начин прославимо наш мали јубилеј, петомесечни живот у двоје. Ипак је то велики успех, како за њу, тако и за мене. Живети с неким толико дуго и слагати се тако јебено лепо, то је, за мене лично, била еурека. Једино што ме мучило у тој нашој вези су наши птићи који су још увек са нама; после оног срања које сам направио с Уркетом, само наговештај помисли на идеју ослобађања птица, претворила би ме у врећу на којој ће Марина, која то до сада није чинила, ал никад се не зна, испробати своје песнице; мој Чича, кога Марина кришом зове Хелиос и окреће га против мене, за то ћу јој јебати матер, и њена Аурора, она фуфљара римска, коју је Марина толико припитомила да јој ова једе из руке. Римска фуфа мене гледа с погледом убице, а Чича ми стално окреће дупе; вероватно му је Марина помутила разум па сад Чича не зна како се зове, дал је Чича, дал је Хелиос. Марина га заблесавила, она флинта Аурора га навукла на своју пичку и сад ђенерал више не зна ни где је јадан. Ал избавићу ја њега из тог чемера. Пустићу га на слободу кад-тад! Ону Аурору нећу, њу ћу да гурнем у штекер да пропева кад је дрмне 220 волти! Има да ми пева, та смрдљива римска флинтара, Тамо далеко, и то онако тихо, као да децу успављује, док јој буљу пржи 220 волти српске струје! Мајке јој га набијем! А набијем на курац и ове наше политичаре. Пичка им, бре, материна! Опет поскупели струју, гориво, телефон... Па стерам им га сестри, одакле, бре, они мисле да им ја то све платим? Ако они леже на милионима ја не лежим. Једва крпим дупе, а они јебу ли јебу! Још се ређају, један, па други, па трећи, па докле, бре! ДОКЛЕ, БРЕ! Набијем их на моју таман патку све до једног! И тачка!

- Где сам стао? А да. Дакле, Марина и ја смо хтели да се тачно у поноћ креснемо на центру стадиона, у оном кругу. Ја сам инсистирао да то буде шеснаестерац, ем има више простора, ем је гол близу па пружа додатну мотивацију, инспирацију, сатисфакцију, ал она није хтела ни да чује. Центар, па центар. И ја шта ћу. Пристао сам. А то уопште није била тако лоша идеја. И центар је интересантан. Судија још није ни звизнуо за почетак меча, а ти га већ забијаш, и забијаш, и забијаш, ко блесав, и то са центра терена. То није утакмица, то је спектакл, а највећа фора је у томе што нема публике. Дакле, играћемо пред празним трибинама. ХИП-ХОП ХУУУРЕЕЕЕЕЈ.... РОКЕНРОЛ БЕЈБЕ!

- Упаркирао сам голфа испод источне трибине, у ствари мало даље, јер је она јадна трибина толико скасана да ће, чини ми се, сваког трена да се сруши, а ја не бих волео да падне на Маринин и мој ауто. Изашли смо из голфа, ћебенце, ђус-вотка, индо, кокс - ов корс, промували се кроз ону покидану оградицу, и ушли на терен. Био је мркли мрак, једва га је притуљени месец обасјавао, али сам ја тај терен и све око њега знао ко свој пупак. Тренирао сам фудбал 10 јебених година и 10 јебених година гледао како криминалци и политичари уништавају наш фудбал и наше клубове. И још увек то раде у нос им свршим! Персонално ја! Зато сам и зајебо фудбал. Јебеш га кад је све намештено. А и шта сам се ја кој мој занео, јебо ме фудбал! Шта ли сам сад оно хтео...

- Сместили смо ћебенце на сред центра, измотали афродизијаке и цепали се ко шунтави. Кад смо се унаказили од гудре и ђус-вотке, Марина ми је пружила најслободнији и најмагичнији ужитак до тада. Секс под отвореним звезданим небом, док нас месец притуљено обасјава, на сред центра стадиона, с особом коју волиш и која тебе воли, је неописив доживљај. Али, НЕ-О-ПИ-СИВ! Све је било тако јебено савршено, чак ни она музика, без које нисам могао никад људски да карам, није утицала на мене, нисам је се чак ни сетио. Марина је својим уздасима и својим покретима, док је плесала по мом фалусу, компоновала најлепшу музику икада. Какав курац Бетовен! Марина је чудо. Невиђено чудо. А афтер сношке, пљуга слатка ко мед, док Марина и ја лежимо једно покрај друго, гледамо у небо препуно звезда, у загрљају у ком сам поново пожелео да будем замрзнут. Марина ми је избила све пичке из главе и постала она права, она једна једина, она заувек моја. Добро, руку на срце, Марију сам још увек волео. Још увек ми је плутала у венама и то је можда била и једина препрека да се скроз на скроз препустим Марини. Али сам наравно о томе ћутао. За ту тајну знали смо једино Бог и ја. Марија је још увек у мени. Љубав? Патетика? Прво, дефинитивно да, друго, дефинитивно не знам. Јебем ти сирење, никад нисам на чистац сам са собом...

- Марина је причала нешто романтично, маштала је о нашој будућности, али ја је нисам слушао. Лизао сам јој леву брадавицу и слушао њене откуцаје срца. И то је трајало, све док није изненада скочила и викнула да се облачимо и торњамо одатле, јер су неки дувачи бронзе почели жешће да опште са својим триповима на источној трибини. Нит су они видли нас, нит ја њих, ал их је видла Марина, па смо морали брже-боље да се покупимо и очистимо се одатле. Не би ваљало да се дувачи бронзе распасуље па да нас уфоткају и окаче на нат-у, а не би ваљало ни да се појави мурија, па да нас све заједно стрпа у марицу, па у станицу, па у пичку материну, јер док се ми изобјашњавамо ко, где, шта, како, с ким, с чим, паде робија мени на плећа за кокаин, марихуану, а верујем да би ми накачили и ону педофилију иако ја с тим немам никакве везе. Ал ајд, убеди ти будале затуцане да то није тако као што изгледа. Очи понекад знају да преваре. Оће оне тако. Понекад.

- Поштено речено, кад бих ја гледао себе са стране, пресудио бих сам себи 10 година, минимум. Зато је било боље овако: купи прње и - бежанија! Чим смо се голфом малкице удаљили од стадиона одмах нам је обома лакнуло. Нисмо знали шта да радимо па смо банули код Уркета на гајбу. И опет направили журкицу, и опет се отребили од свега и свачега, и опет се обезнанили, и опет је било клик. Овога пута без икаквих секвенци, без зрна сећања, црна рупа. Значи тоталус-мортус. Ја, ја, за остале не знам... не сећам их се... више... Ту је био - КЛИК!

- Чуо сам Марину како се поздравља с птицама, значи још увек је шашава, посебно дуго се поздрављала с Аурором, а оно што ме највише заболело је то што је мог канаринца Чичу, кришом назвала Хелиос. Чуо сам је сасвим јасно кад је рекла „видимо се Хелиосе“, казала је, такође, да му то име најлепше пристаје, јер је то неки старогрчки бог сунца, и још му је казала да испрца Аурору док се она не врати па да јој Аурора за који месец излегне младе птиће, мноштво канаринаца и канаринки. Хтео сам да устанем и дам јој неке бенсиће да смири своју пошашавелу главицу, али сам одустао од тога. Јуче сам сковао план који ћу данас да извршим. Чекао сам да Марина напусти гајбу и да ја кренем са ослобађањем нашег ђенерала Чиче и његове Ауроре. Нек се прцају и множе на слободи. Марина је коначно напустила стан, ја сам сачекао још једно десетак минута, можда је нешто заборавила па ће да се врати, није се вратила, добро је, затим сам устао, скухао кавече, јако, слатко и обилно, сролао џукс, и с тим, справама за буђење, упутио се у спаваћу собу. Затворио сам врата, припалио џукс, повукао пар добрих димова, сркнуо фукс, затим сам склонио завесу, подигао ролетене, диван дан је освајао Лесковац, отворио сам сва три прозора, широко, до краја, пришао кавезу, отворио вратанца и вратио се на кревет да циркам џукс и пушим кафу. У ствари обратно. Ууууу... добра вутрица, жешће ме распаучила. Хтео сам Чичи да дам који дим, онако увучем, па дунем њему у кљун, али сам се плашио да га не занесвестим. Можда никад није пушио ву, па постоји велика могућност да се од ове ганџе поцепа ко чарапа, и зато сам то изоставио. Чекао сам да Чича и Аурора напусте отворени кавез и кроз широм отворене прозоре одлете у слободу. Међутим, они су се нешто чачкали, чешкали, ваљда им је то нека игра, јебем ли га. У једном моменту сам се утриповао да Марина има неке специјалне моћи да разговара с птицама, и помислио сам да су је птичице послушале за онај прц-прц, али нисам видо дал Чича гази Аурору. Завршио сам џоинт и кафу, припалио цигарету и пришао скроз до кавеза, онако на прстима, да их не уплашим и пореметим, и да видим дал се стварно прцају. Никад у животу нисам видо како канаринац прца канаринку, па сам желео да то сада и видим. А под џиџом, која ме згужвала ко пакло цигарета, тај трип ми је прерастао у страсну жељу да доживим да видим тај чин, како се јебу канаринци. Чекао сам, али ништа. Нит су се прцали, нит су хтели ван тог затвора. Рекао сам Чичи, шапатом, да га не престравим:

- „Господине Ђенерале, слободни сте... Можете да одлетите куд вам воља...“

- Гледао ме некако збуњено, Аурора бесно, ваљда што мисли да јој зајебавам драгог. И њој сам рекао:

- „И ти си слободна, Аурора... Идите заједно... Води нашег Чичу у слободу, одлепршајте на неко лепше место. Слободно.“

- Нико ме јебавао није. Нит Чича, нит Аурора. Почела је да ме нервира ова Аурора. Чича би можда ван, ал је заљубљен у ову фуксу и сад она командује. Он ћути, онако покуњен, а она ме презриво гледа. Матер јој јебем римску! Фуфљара је завела нашег ђенерала и сад он пошандрцао од љубави. Изгледа да је она сторија о канаринцима тачна. Неће један без другог па да се јебеш. Ал ја им обома нудим слободу. Џаба! Неслушају ме. Поново се чешкају, милују, изгледа ми да стварно желе да се ође прцају и праве туце деце, односно канаринчиће. Е, неће моћи! Не у мојој гајби! Узео сам кавез, ал је тежак мајке му га, и однео га до прозора. Чекао сам да Чича и Аурора осете ваздух слободе и одлепршају. Вратанца кавеза су била окренута ка прозору, ја сам био иза кавеза и чекао догађај. Предуго сам чекао и почео да губим стрпљење, јер глупе птичурине нису хтеле ван затвора, нису хтеле у слободу. Шашава Марина им је напунила главе, дала им идеју оним прц-програмом и њима се то изгледа допало. Али, ја сам се сетио да је наш Чича волео дуван. Волео је наш ђенерал да зачури по неку. Зато сам припалио цигарету и пућкао му димове кроз решетке. Изгледа да му се допало. Почео је да скакуће по кавезу, да се шетка по оним решеткама, у једном моменту ми је намигнуо левим оком, што се мени учинило као знак да наставим да му пућкам димове, и ја сам настављао. Чича је срећан и расцвркутан јуришао кроз кавез, Аурора га је у стопу пратила, такође, цвркутајући срећна, али кавез нису напуштали. У мом покушају да ослободим Чичу, прекинула ме порука која ми је управо завибрирала фон.

- „Дижи дупе и долази код мене! И немој случајно да си ми заборавио ону козметику!“

- То је била Даша субаша, џепарош, невоља и страва пичка која се јебе факинг прфект! Свој план сам оставио за сутра, затворио сам кавез, вратио га на место, затворио прозоре, спустио ролетне, вратио завесу на своје место и излетео из стана. Сјурио сам се доле у подрум, стрпао у ранац козметику с Дашиног списка, сео у голфа и одлетео до студењака. Упао сам у Дашину собу, а она... ЈОУ! Лежи у кревету намазана неким уљем, сва сија, пресијава се, светлуца, ко звезда. Увија се и чека ме. Брзо сам бацио ранац с козметиком на под, нашмркао се коксом, да ми продужи ужитак, и Дашењка је цимнула једну линџу, затим сам се свуко и бацио на усијану Дашу која се пресијавала магично очаравајуће. Клизила ми је из руку због оног уља, али сам мету успешно погађао, 30 минута. Накокаисани Караборис јебао је нимфо-каратисткињу фром д Врање 30 минута. После сношке, уз цигарету, Даша је похвалила Карабориса, цмокнула га у око и легла му на груди. Сат времена касније Даша је кренула да се спрема за Врање, а ја сам се попео горе код Уркета на гајбу. Сомина је спавала. Срећом, Наташа није била код куће. Да сам јој још једном видео наго тело, мислим да бих полудео. Појела би ме она смрдљива савест до коске. Појела би ми и коске. И тако бих нестао без трага...

- „АААААААААААААААААААА.... БОМБАРДОВАЊЕЕЕЕЕЕ...!!! БОМБАРДОВАЊЕЕЕЕЕЕЕ...!!! СПАСАВАЈ СЕ КО МОЖЕ!“

- Сомина ни трепку померила није. Луди Урке је чак и хркутао, онако блажен, ко да нешто кара у сну па му се јебе за бомбардовање. Скувао сам кафу и себи и Лолчету, смотао џоинт, направио четри линџе марке диметиламфетамин илити спид, рефундирао ми Шибица онај дан у бункеру кад сам му дао неки деведе на лер, он није имао лове да ми плати, али је имао спидовину, и тако је трансакција комплетирана; и кренуо да будим Уркета распаљеним џоинтом, пухајући му димове директно у њоњу. Кад већ толико воли шатове, ето му их, овога пута не улазе му кроз усну дупљу, већ кроз носне цеви, ал исти курац. Мени је битно да га пробудим, не бирајући средства. И ето га! После само два пућ дима, почео је да кркља и да диже дупе из кревета.

- „Ајде, бре, умоболни! Дижи буљу, ставио сам ти кафу, а следују те и две линије зајебане синтетике од које ћеш постати халуцинантно параноично еуфорично хиперсексуалан!“

- Урке је ко попарен скочио из кревета и, готово трчећим кораком, приближавао се столу.

- „Не сери да имаш Кристи??“

- Урош је гледао те неке блесаве филмове у којима су се људи гудрали на ангро, и одлатле извлачио та имена. Екипице које су живеле у гету, по Британији и есадеу, користиле су сленговане називе, како би се заштитили од муријандерске провале. Зато за једну врсту неке психоактивне супстанце имаш 50 различитих назива. Урке је имао тај трип да гледа те филмове, памти називе, и одабира оне који му се највише допадају. Баш као и сад. Наш спид, назвао је Кристи. Скута илити лудак. Шта рећи...

- Одмах је ишмркао обе и мазнуо ми онај џоинт. Завалио се у столицу и чекао да га ошамари та његова Кристи. Ја сам шмркнуо мој спид и сркутао кафицу, чекајући рад мог спида. И дочекали смо га, разбио нас је ко брзи воз, онај експресни у који смо се и сами претворили. Причали смо ко навијени, дринкали вопс, шетали по соби, седели на столици, па на кревету, па шетали у круг, не престајући да причамо. Урке је чепркао по телефону и тражио неке рибе. Хтео је да позове неке бичерке па да их онако параноични хиперсексуално карамо. Наравно да сам се одмах сложио, али сам му рекао:

- „Не овде, батице! Може Наташа да бане, а онда ћемо ми да добијемо једно хиперанимално злостављање!“

- Урке се сложио и ми смо одмах напустили гајбу, улетели у џету и кренули кроз крај. Отворили смо прозоре, цеде до максимума, сад имамо наспидована муда и ко нам шта може?? Shorty кида са својим умотворинама, ходачи нас гледају разрогаченим очима, џета лагано клизи, а Урке и ја ђускамо у ауту, ако је то уопште могло тако да се назове. Нека врста плеса сигурно јесте. Из фундамента сам крстио плес: Кристи енд Спид денс. Урке се сложио, басови су брујали, Шортијеве умотворине освајале су околину...

- „ ... У већини случајева случајно се дешава то да нико проблем не решава, када је брдо грешака нечијом грешком створено, време споро и сморено, казаљка откуцава секунде и ту је прекид, крај дванаесте рунде. Док један добија други сигурно губи, публика жедна туђе крви, па виче - уби! Људи животиње, жељни су туђе патње, само што даље од мене, молим вас, без икакве сарадње, макар ми било задње! Ја нисам ваш, нити ћу бити, замрсићу вам конце па ћу вам кидати нити...“

- Урке је нашао број неких његових другарица, које су се тренутно смарале саме на гајби, па им је послао порукицу да стиже разбијач досаде у виду разноразних психоопијата плус алкохол плус два хиперсексуална курца, и, за дивно чудо, другарице су одмах прихватиле понуду. Фине неке те Уркетове другарице...

- „ ... уживаћу у вашем болу још више, много тога сам могао, мало пробао, уз велике шансе, све су то срања, све те ваше модерне перформансе, шупље будале, не знају они ништа, после ми причај ко је пизда кад чука изда. А моје другарице све пушикарице за парице, вас бар разумем, сироте девојчице и деца, јер немаштина кеца! Е, боже, да се све удају богато, само да младожења не буде превише матор, а туђа срећа најбрже окрене леђа, свих својих бивших се сећам како су нестале, чим су виделе привидно боље и више. Можда сам се спустио ниско, оне су сигурно ниже... оне су сигурно ниже...“

- Упаркирали смо се испред Гаретове палате и кренули да уништавамо ресурсе оближњег киоска. Повадили смо на тоне чипсева, смокија, кикирикија, чоколадица и осталих слаткосланих срања, трпали смо у кесе лименке пива, које више нисам ни бројао, Вотку, Узо, Џек, неке сокове, које је Урке грабио ко махнит, пљуге и јебем ли га шта све не. Једино што могу да потврдим је да смо купили 50 кондома. За то могу да гарантујем, а за количине остале робе, не могу, па да ме јебеш. Срећом, те је она продавачица била искусан трговац и све то лепо, брзо, паковала и куцала. На крају ме Урош натрпао и накитио оним кесетеринама, изгледао сам ко божићна јелка, хвалиле су ми само сијаличице, а он је плаћао рачун. Колики је био, јебем ли га. Покушавао сам да кажем Ксалолчини да мало успори и преузме део товара, јер ја нисам носач, али он ме није чуо. Од оног спида се успидовао и у трептај ока се нашао пред оним интерфоном и наглас тражио име:

- „Јана, Јана, Јана, Јана...“ - спуштајући кажипрст од врха интерфона па све до дна првог реда. Затим је прешао на други, док сам се ја борио с кесама и покушавао нешто да га питам.

- „Јана, Јана, Јана, Јана....“ - и даље је листао интерфон.

- Једва живо сам пробио носем оне кесе и раскрчио пут својим устима. Коначно сам успео да проговорим:

- „А како се зове друга?“

- „Тамара“ - одговорио ми је и не погледавши ме.

- Коначно је нашо то име, притиснуо дугме, али се глас није чуо, већ само звук: зииип! Врата су се отворила, аха, значи видле су нас на камерици, океј, идемо.

- „А који је спрат?“

- „Трећи.“

- „Кој, бре?“

- „Трећи, бре!“

- „Е онда ватај половину туча, пичка ли ти материна!“

- „Добро, бре, добро...“

- Напокон смо дошли до тог трећег спрата оне чудне зграде, јер смо се мало погубили, и наишли на врата стана у коме су требале да буду Јана и Тамара које се жешће смарају. Урош је зазвонио и врата се отворише. На вратима пиче, пресликана Марија Јакшић, рече да се зове Јана. То је рекла мени, јер је Уркета цмокнула у образ и он је већ дубоко продирао у унутрашњост стана. Јана ми је помогла с оним кесетеринама које смо сместили у кухињи, а затим ми је представила Тамару. А Тамара пресликана Мишел Родригез. А ја се на Родригезову ложим још од 2005. кад сам је видо у филму Bloodrayne, премда сам је и пре тога жешће готивио, али ми је од тада постала једна од најомиљенијих глумица. Дакле, Родригезова, то јест Тамара, понудила ме да седнем на кревет на који је она већ направила дубоку увалину од оне смарачине коју су Уркету објасниле преко порукице. Нема везе, средићемо ми ту увалу, или ћемо је продубити. Зависи од тога како нас занос понесе. Урке је с Јаном вадио грицке и пиће из кеса и распоређивао их по сточићу. Јана, ко права домаћица, постарала се да све то буде фул, онако, ушушкано женском руком, а онда су се сместили за идентични кревет као наш, мислим Тамарин, преко пута нас, мислим мене и Тамаре.

- „А како рече да се зовеш?“

- „Борис.“

- „Борис! Као наш председник!“

- „Који председник?“

- „Па Борис Тадић, председник Србије!“ - рече Тамара, хвалећи се својим општим знањем.

- „Не! Ја сам Борис Арсић! Он се зове као ја, а не ја као он! И можда је он твој председник, мој није!“ - шта ли сам сад хтео да кажем...

- „Па он је председник Србије...“

- „Можда твоје, моје не!“

- Тамара ме гледала збуњено и у неверици.

- „То није моја Србија! Моја Србија је земља у којој живе добри, поштени и честити људи, земља рока, хип-хопа, и осталих прогресивних квалитетних музичких праваца, а не шлајма, криминала и осталих кич гована која плутају по тој вашој Србији. Ја сам, бре...“

- Више нисам знао шта причам, ни куд води овај разговор. Ка коитусу сигурно не, зато сам одлучио да политику земље препустим забораву и сместим је у фасцикли „дед греив ситјуеишн“, и опустим се уз Тамару Родригез. Рекао сам јој:

- „Само трен.“

- Измотао сам кокс из кесице, нажврљао десетак линијетина, сви смо се послужили, затим је Урке ролао буксне, а Јана сипала пића.

- „За мене ђус-вотка!“ - рекох Јани док сам чепркао по рачунару, тражећи одговарајућу музику за одговарајући амбијент. Журка мора да крене. Потребан ми је ритам како бих с Тамаром алијас Родригез променио тему, ако може без речи. Да се чују само самогласници и то сви, нек их распоређује како јој воља, а може и који сугласник, рецимо м и х. Тамара је рекла „и мени ђус-вотку“, и то је био добар почетак. Урке је с Јаном дељао Узо. По фолдерима сам закључио да су девојке биле од наше касте, мислим врло сличног музичког укуса, као што је мој и Уркетов. Кликнуо сам фолдер Умек, бацио га у винамп, опиздио сараунд, и журка је моментално кренула. Јана је скочила с кревета и кренула да заводи Уркета својим телом Марије Јакшић, Урке јој се одмах придружио и већ је почео да је ваћари, Јана се није бунила јер је већ увелико шибао кокс чији је рад појачавао Узо. Дакле, смор је нестао и кренуло је ШИЗЕЊЕЕЕЕ!!! Пришао сам Тамари и сео крај ње, много ближе но малочас.

- „Хоћеш да играмо?“ - прскопљувала ме Тамара због прегласне музике.

- „Не! Ја играм само кад не знам за себе!“

- „Зашто?“

- „Зато што не волим да играм!“

- „Зашто?“

- Превише зашто, превише прскопљувачине и морао сам да прекинем с тим. Инмедијатаменте!

- „Мислим да би твој језик био много лепши и укуснији у мојим устима! Уво нема тај сензибилитет као језик!“

- Две секунде касније Тамарин језик већ се трљао с мојим и то дубоко у мојој усној дупљи. То је више личило на рат. Мој језик је бранио мој гркљан од агресивног Тамариног подугачког језика којим је покушавала да ме удави, али буквално. Дринкали смо, коксали се, палили буксне, крљали се језицима и ваћарили. Ништа мање за нама нису заостајали ни Урке и Јана. С тим што је луда Ксалолчина Јани већ раскопчао брус и кренуо с живим додиром. Тамарин и мој телесни додир, још увек је био посредан, сем језика, који су се међусобно балавили с коктелом укуса разних опијата. Последњег чега се сећам, био је призор Тамариних сисетина у мојим рукама, а онда... Мрак.

... Окренуо сам голфа и полетео према згради. Једва сам извукао оне јорговане из голфа, затворио ауто и успентрао се на четврти спрат, грлећи чврсто онај букет, букетерину у ствари, уз себе, како бих упио њен благи мирис и њиме, са своје коже, отерао Дашин парфем. Само да ме Марина не провали. Ако и њу изгубим, убићу се.

- Зазвонио сам. Чуо се шкљоц браве и врата су се отворила. А у ходнику, Марина. Та слатка мала Мариница. Гледао сам је кроз оно срање од јоргована и нисам могао да се помакнем. Нисам могао да се макнем с јебеног фак оф крпарчета на прагу мог стана, кога је, узгред, направила, специјално за мене, једна моја ортакиња из краја,  због јебене савести која је јебено кренула да ме прождире као тигар антилопу. Гризе, комада, дроби, жваће оним преоштрим чељустима, а ја крив, крив, гилти, гилти... више не знам ни по којим све тачкама. А да, прељуба. Па ми Срби смо, бре, ту заповест прецртали још 627 године, кад се први пут појављујемо под тим именом. Одвојили смо се од племена Јужних Словена, наше ново племе добило је назив Сораби, Серби, Срби и ома фикете заповест намбр севен. И шта кој курац сад хоће та савест од мене по том питању након 1384 године? БИП ли јој га материна она филистарска!

- „Шта чекаш? Ајде упадај!“

- Једва сам прекорачио праг. По оном ходнику ходао сам ко по жару, а изнутра, тамо негде у души, пршти ко нуклеарни рат. Кокс! Да! Он ће прекинути ово мрцварење. Има се нашмркам ко битанга и адио савести! Буквално сам угурао Марину у собу оним јоргованима, утрапио јој их у руке и рекао да одмах напуни неку велику вазу, јер јоргованима хитно треба вода, као, не могу без ње дуже од два минута. Де ли се тога сетих...? Ал је упалило. Марина се дала у потрагу за вазном, коју ми највероватније немамо у кући, а ја се закуцао у клоњу и кренуо да дељем линџе све док она прождрљива савест није престала да ме глође. Ондак сам ка нов изашао из купатила, и ноншалантно се дао у потрагу за Марином. Она није успела да нађе вазу, па наравно кад је и немамо, али је зато нашла неку пластичну кофу, пластикарију барем имамо колко ти муда хоће, напунила је водом и у њој сместила јорговане. А кофу с оноликим јоргованима на сред кухињског стола. И сад нема секса на кухињском столу све док глупи јоргован не увене. А кад ли ће, јебеш ли му матер. А све сам то смислио ја. Наивчина, и то она, највећа!

- „Баш је лепо цвеће. Хвала ти!“

- „НЕМА НА ЧЕМУ!“ - рекох с Хекторовим мудима.

- „Зашто вичеш?“

- „КО ВИЧЕ!!“

- „Напуцао си се коксом, па више ни разум немаш!“

- „Опрости ми Маринице!“ - рекох умиљат ко маче с мудићима ко у зеца.

- „Ајде да видиш моје изненађење!“

- Марина ме ухватила за руку и повела у спаваћу собу. Очекивао сам ултра супер тоталитарно ненормално зајебан секс после кога нећу моћи да дигнем патку три дана, а кад су се врата спаваће собе отворила, и када смо се ми ушетали у њу, Марина је стала испред неке црвене мараме под којом се нешто скривало. Ништа ми није било јасно. Марина се задовољно смешкала. Чекао сам да склони мараму и открије то изненађење.

- „Јеси ли спреман?“

- „Јесам.“

- Марина је свечано смакла црвану мараму и у мој поглед угравирао се огромни кавез с две мале птичице у њему. Једна је била бледожућкаста, а друга зеленкасто жута. Згрануо сам се.

- „ШТА ЈЕ ТО??“

- „Па канаринац и канаринка! Видиш ваљда. И немој да се дереш, престравићеш их!“

- „ПУШТАЈ ТЕ ПТИЦЕ НА СЛОБОДУ! ОДМАХ!“

- Марина је била у чуду.

- „Шта ти је, човече? Купила сам их да те изненадим. Оне су симбол нас.“

- „Какав симбол?“

- „Канаринац и канаринка живе заједно, у пару, баш као ти и ја. Нераздвојни су и нежни једно према другом. Толико су везани једно за друго, и толико се воле, да се, не дај боже, којим случајем деси да једно од њих угине, ово друго убрзо умире од туге. То је љубав!“

- „Јел ти то продавац-мучитељ тим срањима напунио главу? Па наравно да липше кад сте га смотали у кавез! И тебе да неко метне у тај кавез и ти не би дуго трајала! Вади их напоље и пуштај на слободу! Сместа!“

- Био сам неконтролисано бесан и нисам ни знао шта говорим. Марина је стала испред кавеза и штитила птице.

- „Јел знаш колико сам их скупо платила?“

- „СЛОБОДА НЕМА ЦЕНУ! ПУШТАЈ ТЕ ПТИЦЕ НА СЛОБОДУ!“

- „Нећу! То су моје птице и оне остају овде!“

- „Е неће моћи!“

- „Е моћи ће!“

- „Е неће!“

- „Е хоће!“

- „Неће!“

- „Хоће!“

- „НЕЋЕ!!!“

- Пуко ми је кур и одлучно сам кренуо у ослобађање заробљених птичица. Марина није хтела да се склони од кавеза и дозволи ми да ослободим птице, које су се од наше дреке поплашиле и згугуриле једна у другу у ћошку кавеза. Скочила је на мене и почели смо да се боримо. Ја сам хтео да отворим вратанца кавеза, она ме спречавала у томе. Некако ме оборила на кревет и легла преко мене. Није ми био циљ да се разрачунавам с пошашавелом заштиницом кавеза илити вербално-садистичким чуварем заточених птица, већ да ослободим те јадне и преплашене птиће и дам им слободу.

- „Бог им је дао крила да лете, а не да их ви нељуди трпате по кавезима!“

- Говорио сам Марини док сам десном руком покушавао да дођем до вратанца кавеза; мало ми је хвалило, можда који сантиметар.

- „Ти си луд! Ми ћемо да их пазимо и негујемо! Овде ништа не може да им се догоди, а напољу може свашта!“

- А онда ми је на памет пала страшно добра идеја.

- „Бирај!“

- „Шта да бирам?“

- „Или те птице пуштамо на слободу, или им се и ти придружујеш, па да видиш како изгеда кад си нечији заточеник!“

- „Како то мислиш?“

- Више се нисмо борили. Марина је и даље седела преко мене, гледала ме прекорно с висине, а ја сам из подножја покушавао да преокренем ситуацију.

- „Ако те птице остану у том кавезу, онда и ти остајеш с њима у овој соби. Добићеш решетке и на вратима и на прозорима, храну и воду ћу да ти протурам кроз решетке па ћеш да видиш како ћеш да пропеваш од муке. Исто ко и птице!“

- „Птице певају од среће, а не од муке, тупаџијо!“

- „Само слободне птице певају од среће, заробљене не! Само незналице и садисти мисле да је цвркут заточених птица песма срећних птица. То је њихов вапај. Мелодијом траже слободу, али их ви не разумете, јер сте слепци и мучитељи. Желите да вам певају, још и уживате у томе, а не схватате да је то њихово мелодично цвркутање заправо ламент за слободом!“

- Марина је ућутала и замислила се. Изгледа да сам је поколебао.

- „То су моје птице и оне остају ту где јесу! И тачка!“

- Ипак је нисам поколебао. Само је себи дала предах за коначну одлуку.

- „Онда и ти остајеш с њима у соби! А решетке добијаш колико сутра!“

- „Онда ја одлазим одавде са својим птицама и то сместа!“

- НЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕ..... Јебем ти Борисе твоју страшно глупу идеју!

- „Добро! Птице остају!“

- Марина ме гледала неповерљиво, као и оног дана кад смо се први пут срели.

- „Не желим да те изгубим... Ако желиш птице, имаш птице.“

- „Сигурно?“

- „Сто посто!“

- Кур мој сто посто. Чим Марина ујутру запали на арбајт, ја отварам све прозоре свог стана, отварам врата птичјег казамата и пуштам их на слободу. Оправдање за нестанак канаринке и канаринца, смислићу у међувремену.

- „Добро. Онда још остаје само да им дамо имена.“

- Па ова није нормална! Даје птицама имена! Она жели лично да их крсти! Умислила мала да је кум, поп, или ко већ. Е, не може!

- „Шта ће им имена!? То су птице, раса - канаринац. И то је то!“

- „Морају да имају имена! Како ћемо да их дозивамо, како ћемо да им се приближимо ако им ни име не дамо?“

- Опичена, луда, поремећена. Сто посто.

- „Добро. Крсти их.“

- Ионако ће сутра, раном зором, одлетети у слободу. Хе, хе, хе...

- „Ја ћу њој дати име, а ти њему.“

- „А како знаш ко је она, а ко он?“

- „Продавац ми је реко да је ова бледожута женка, а овај зеленко је мужјак!“

- „А како тај продавац то зна?“

- „Па он ради с птицама већ 20 година! Све зна о њима!“

- „Тај продавац је содомиста! Чачкао је полне органе јадним птићима да би установио ко је мужјак, ко женка! Мајке му га ненормалне набијем! Због таквих ће ова Србија да постане Мртво море!“

- „Ај не сери више него смишљај име зеленку, а ја ћу њој.“

- Марина је задовољно сместила своју гузицу на француски лежај и већ вртела по мислима имена и одабирала неко којим ће крстити ону јадну канаринку. Ја нисам ништа смишљао. Лупићу било које, чисто да задовољим Марину, а сутра пуштам птице аут. Замолићу их да опросте Марини и мени за све ово мучење које смо им приредили, и рећи ћу им да прокуну оног птицопрофитера, да одлете до те његове содомија радње и да побуне све птице против њега, да га очерупају до коске! Тог потомка Гоморе, мајку му његову!

- „Нека се зове Аурора! То је римска богиња зоре!“ - рече кума Марина.

- „Па што јој не надену име Зора? Канаринка је српкиња и треба да носи српско име, а не римско!“

- „Зваће се Аурора и тачка!“

- Ух, како ми ида на... живац!

- „А како ће да се зове зеленко?“

- „Чича!“

- „Како?“

- „Шта како? Зваће се Чича!“

- „Зашто Чича?“

- „Због Чича Драже! Нашег српског ђенерала!“

- „Ко ти је па тај?“

- „Е, незналицо једна. То је највећи српски херој другог светског рата! Био је учесник и у првом светском рату. И у првом и у другом светском рату борио се против окупатора, борио се за свој народ, за своју отаџбину и за свог краља коме је положио заклетву, а овај лицемер га издао. Продао га комуњарама. Тај Чича је рекао једну историјску реченицу: „У српском речнику реч капитулација не постоји!“ И тако је и било, све док га комуњаре нису заробиле, а не би га никад заробили да га она вашка од Черчила није продала, они смрадови из есадеа, и његови људи, и то баш они којима је највише веровао. Комунисти су му шатро судили, премда се коначна пресуда знала и пре тог лицемерног, злочиначког, и импровизованог квази-суда, и пресудили му. Убили га, пре тога су се иживљавали над њим, мучећи га зверски свим и свачим, и на крају га здробљеног гурнули у кесу и затрпали ко зна где. И дан данас се не зна где је његов гроб. А колико је био велик тај Чича показаћу ти у књигама, имам све о њему, све што комуњаре нису успеле да униште. А скоро су процуреле и неке нове информације, тако да сам и то прибележио и ставио у своју личну архиву о правим српским јунацима, а не злочинцима! Чича је био херој, а Тито злочинац! А...“

- „Ти си луд! Место да му даш неко лепо, занимљиво име, ти си га назвао Чича. Ја сам мојој канаринки дала име Аурора по римској богињи зоре! А шта си ти урадио? По коме си ти дао име канаринцу...“

- „По српском богу слободе Чича Дражи! Има да се зове Чича, и тачка!“

- Жешће сам се утриповао с овим крштењем наших птића. Кокс ме шибнуо по мозгу и ја сам утриповао да се наш Чича реинкарнирао у канаринца, да је неком чудном путањом судбе, нека виша сила одвукла Марину у ту радњу и да је њој птицомучитељ утрапио те птичице, које је шашава Марина донела у наш дом. Бленуо сам у оног канаринца и одједном је почео да ми се привиђа Балкански орао. Растао је тај канаринац и прерастао у њега, и добијао Чичин лик. Видео сам га! Управо га гледам! То јесте наш Чича! Извршио је реинкарнацију и вратио се у облику канаринца, јер као друго биће није могао; убили би га опет, потомци његових џелата би га препознали и опет би га убили. Зато је он заметнуо трагове, претворивши се у канаринца. За живота, док је био Драгољуб Дража Михаиловић, није био слободан ни једног секунда, а сада јесте. Сада је канаринац, има крила, жели да у свом другом животу, или трећем, буде слободан. Да барем једном буде слободан. И биће! Ја ћу лично дати слободу мом канаринцу Чичи, мом Чича Дражи, нашем ђенералу, хероју, нашем Балканском орлу, нашем Горском цару, нашем богу слободе! Чича, још колико сутра бићеш слободан! А ја ћу оном Крцуну да јебем све по списку, само кад одем у пакао. Наћи ћу их све, све до једног, и гузићу их, ва вјек вјекова! Јебем ли им сису комуњарску! Тако ми Бог помогао!

- Марина је дозивала своју Аурору и нешто јој шапутала, а ја сам намигнуо Чичи, и отишао да нешто бацим у кљун. Био сам гладан ка међед. Ово расправљање и хрвање с Марином, као и оно карање с Дашењком, скроз ме изгладнело, црева су ми се слепила ко солунцима. Чепркао сам по кухињи и тражио неку вечеринку, али нисам успео да нађем ништа спремљено.

- „МАРИНА! ШТА ИМА ЗА ВЕЧЕРУ?“

- „Пссссст, будало. Поплашићеш нам птице. Имаш макароне у рерни. И немој више да се дереш!“

- „Нећу, љубави.“

- Али ћу зато сутра да скачем од среће. Пуштићу Чичу на слободу! Пуштићу и ону Аурору, нема смисла, мора и Чича нешто да јебе. А можда је Маринина прича о тим канаринцима тачна. Оно умирање од туге због изгубљене љубави и то. Да. Пустићу их обоје у слободу, да лете где год хоће и уживају ко људи, бре! То јест птице. БРЕ!

- После вечере, Марина је била презаузета птицама те нисмо могли да се сексамо. Она је ћућорила с њима, ја сам се окренуо на другу страну и покушавао да заспим. Ал курац! Ко да заспи поред полуделе Марине? Причала им је свашта, шапутала им, дозивала их, хранила... Опичена, бре, равно до скроз!

- Аурораааа... ћућућуууу, ћућућуууу.... Аурорааааа.... ћиу ћиу ћуууу.... ћиу ћиу ћууууу... бубу, бубу, лет, лет...“

- Нисам више могао да издржим. Осећао сам како ми прскају нерви по глави, како ми се под кожом на лобањи дују вене, и како ће експлодирати сваког секунда. Скочио сам са кревета, зграбио чаршаф и јастук....

- „Псссссссст... Полако, немој да их плашиш.“

- У насврдлам ти га у... мх.... отишао сам у дневну собу, и закуцао се у тросед. Заспао сам после две секунде.

                                                                 Наставиће се...

- Прошло је тачно 3 месеца, 12 дана, кусур сати, ресто минута и ситниш секунди од кад је Марина започела апстинирање. Све је текло по договору. Марина је редовно узимала терапију, коју сам ја повећавао за по десет капи на свака десет дана, а онда сам почео да је смањујем до коначног престанка, повећавајући јој дозу бенседина, 2 ујутру, 2 подне, 3 увече плус по један мапротилин јутро, подне, вече. Пушили смо траву, али у контролисаним количинама, а њој сам забранио алкохол, сем пива; имала је право само на три лименке. Био сам стално поред ње, слушао је док ми је признавала све оно што је мучи у датом моменту и на који начин је мучи, о чему размишља и тако то, после чега смо се заједно договарали шта би било најбоље да урадимо како би она прегурала налете психичких криза, физичке више није имала, које су постајале све спорадичније; вероватно због пива и вутре. Успешно смо изгарали и пребродили све олује њених душевних мука и немира. Доп тестове сам јој радио изненада, чини ми се кад се најмање надала, али их никада није одбијала. Радила их је преда мном, а сад јој је то постало чак и занимљиво, јер смо били пар, па би после тестирања, које је говорило да је Марина чиста ко суза, наравно што се допа тиче, имали жешће зајебан секс на разним местима. Занимљива је била веш машина у току центрифугирања, фотеља на хангар-тераси, неизоставни кухињски сто, унутрашњост ормана, хауба голфа крај Јужне Мораве, поткровље у мојој згради на пољском кревету и незаборавни секс у бункеру у поноћ кад тамо нема ни живе душе, сем савесног стражара који гледа свој посао док савесно обавља свој посао. Увек га частим пљеком и пивом зато што не трпа нос тамо где му није место. Марини сам касније смањио и таблетирање, пила је само бенџеве и то ретко, углавном пред спавање, једну таблету од 5 мг. Кокс је узимала једном у три дана, само по једну малу линџу и то тек кад би упадала у неки бедак, али је зато љуштила пивчугу и вутру, мада сам и о томе водио рачуна. Понекад би претерали и с коксом, и с пивом, и с вутром, ал јеби га, живимо у Србији, а не у Швајцарској. На крају свих крајева, Марина је жива, не узима доп, нити више размишља о њему, сваки дан јој је занимљивији од предходног, а мало се и угојила, пролепшала, а и сисићи су јој припорасли. Премда су се мени више свиђали они њени, први, које сам упознао, али мајка природа ради свој посао и ја ту ништа не могу да учиним. И кад мало боље размислим, Марина је, у ствари, сада лепша но икад. Ускоро ће напунити 18 година и ја више нећу бити педофил. У ствари ја и нисам педофил, то ми је онај глупи Урош нешто увртео у мозак. Ја, бре, нисам старкеља који има болесне нагоне ка дечурлији! Ја имам 27, Марина 17 година, још малкице па 18, живимо заједно, радимо заједно, заљубљени смо једно у друго и ја ту не видим ништа незаконито ни противприродно. И нека га дува Урош, набијем га на курац ја! И то баш! До простате! И шире! Односно, дубље!

- Елем, све је било супер, и посао, и живот с Марином, чак је и мој живот добио неки смисао, и све је било факинг инкредбл фантастик, све до јутрос док нисам добио Дашину поруку. До сада се уопште нисмо чули, видли смо се три-четри пута и то у пролазу, оно, „здраво, здраво, како си, шта радиш“, и слично, све као што смо се договорили, али је јутрос стигла порукица. Дашењка је положила један зајебано тежак и напоран испит код неког професора говноједа и ситничара, и желела је да тај успех, ту њену седмицу, прослави са мном, како је рекла, по првој тачки нашег првог статута. Нисам знао шта да јој одговорим. Седео сам у фотељи и буљио у кактус пузавац. Искрено, желео сам да одем на ту прославу њене седмице, али нисам желео да преварим Марину, премда се Марина и ја никада нисмо договарали о том варању, неварању, како год се то звало. Живимо заједно и верујем да се у Марининој глави подразумева седма божја заповест, значи : НЕ КРШИТИ ЈЕ НИКАКО! Марина је, док сам живео с Дашом, пристала да буде, како је сама казала, друга, и да јој то одговара, међутим, сад живим с Марином, она је постала прва и једина, јер друге нисам имао. Нисам се виђао ни са једном девојком од кад сам с Марином, значи ниједном је нисам преварио. И чини ми се да, штавише, о томе уопште нисам ни размишљао. Поред Марине имао сам све што ми је у животу било потребно и варање ње, уопште ми није падало на памет, ако ја памети уопште и имам. Али је сада стигла порукица с примамљивим садржајем и мене је то почело да чеша по глави, оној доњој. Зна мазга зажуљена какав рад има Дашењка зато се и срди што се ја предомишљам. Набутам му га...

- Марина је зором отишла скутером у бункер да шљака. Купили смо тај скутер због малог јубилеја, тромесечног Марининог недружења с хорсом, положила је онај ПСП, и њиме сваког јутра ишла на посао. Добила је ту повластицу од мене да може сама слободно да одлази на посао и да се сама враћа. Ја сам полако стицао поверење у њу, а она ми је узвраћала тако што ништа није узимала без моје дозволе; Кркица ју је још увек држао на оку; то ми је био онај кец из рукава. Јеби га, што је сигурно - сигурно је, нема шта. И тако сам ја остао сам на гајби, и тако је дошла та порука...

- Нисам знао шта да чиним. Док сам сисао џ и конфронтирао се с курцем, распредајући о могућим нежељеним последицама, он је тврдио да их бити неће, ја сам де јуре говорио да ће их де факто бити, стигла је још једна порукица.

- „Борисе, одговори! Да или не! Немој да ми квариш тренутак!“

- А онда сам се сетио да Даша још увек код себе има кључ моје гајбе, а ја сам на то био потпуно заборавио.

- „Да. Кажи где да те покупим?“

- „У Рупи сам с неким друштванцетом. Прослављамо због наших успеха. Дођи да попијемо неко пиће, а онда ме одведи тамо где до сад никад нисам била.“

- „Нећу. Изађи из тог сељоберског шатро кафића за десет минута. Чекаћу те преко пута.“

- Спремио сам се и изашао из стана.

- „Ти си сељак, кафић је супер.“

- „Вероватно ми чукунпрађедови корени вуку из неког села са подручја Краљевине Србије, и можда сам потомак неког сељака, али нисам сељобер. Ја сам рођени лесковчанин, градско дете, и не залазим по тим сељоберским рупетинама само да бих био виђен од стране малограђана којима је то једини смисао њиховог јадног живота!“

- Стартовао сам голфа и кренуо.

- „Па и ја сам рођена у Врању, а то је град ако ниси знао!“

- „Па?“

- „Па и ја сам градско дете и нисам сељанка!“

- „Нисам реко да си сељанка него сељоберка, а то је велика разлика!“

- Заобишо сам ТЦ Пијаца, јер ми је малерозна, и заобилазним друмовима сам се докопавао центра града.

- „Врање је град, а не сељоберска насеобина, а ја сам градско дете, а не сељоберка, простачино једна!“

- „Врање јесте град, ти јеси градско девојче, предивно девојче са савршеним дупетом, али си сељоберка, јер се моташ и завлачиш по сељоберским кафићима.“

- „А ти си затуцан, заостао у средњем веку! Не излазиш у град, не излазиш у кафиће, у дискотеке... Сав нормалан свет излази, само ти не. Запитај се у коме је проблем? У теби или у нама?“

- „Ја сам ненормалан и јебе ми се за сав ваш нормалан свет! И јебе ми се за те ваше усране кафиће и ту вашу урбаност! Мајке вам га урбанохајванске набијем!“

- Упаркирао сам се испред Дома културе, тамо где паркирање није дозвољено; упалио сам сва четри како бих дао сигнал пандурима да сам ту само који тренутак.

- „Ма иди тимари коње! Више ми ниси потребан. Прославићу своју седмицу с неким другим!“

- У све ти јебем...

- „Испред Дома културе сам. Изађи из тог неосељоберизма, имаш два минута и ни секунд више. Ако те нема за два минута ја одо!“

- „Иди, баш ме брига! Овде бар има фрајера колко ми дупе хоће!“

- „Вероватно слични оним сокобањским. Ал добро, то је сада само твоја ствар. Само ми пре тога врати кључеве од гајбе.“

- „Има сличних, и још горих, то је тачно, али сам ја онда извукла поуку и сад само шацујем оригинале. Један ме управо мерка."

- Каква кучка, човече...

- „Е, зајеби ме с твојим игрицама! Заболе ме ко те мерка и заболе ме с ким ћеш да се јебеш због твоје седмице! Изађи и донеси ми кључеве од гајбе!“

- У том ето и пандура...

- „Господине, овде је паркирање забрањено! Молим вас да померите возило!“

- Јеботе, јел ја све ово сањам? Јесам ли ја то у Моровој Утопији? Не! Ја сам у Лесковцу, у Србији, и испред мене не стоји пандур, већ полицајац. Ово је занимљиво, ово је за Гиниса! Ово је чудо! Ово је за историју!

- „Знам, знам, позорниче! Одмах се склањам, само да ми другарица донесе кључеве од стана. Грешком их је узела. Само минут, ако није проблем?“

- „Добро. Имаш минут, али после тога мораш да се склониш, јер ћеш онда мени да направиш проблем.“

- „Нема проблема! Минут, и палим!“

- Учтиви полицајац је климнуо главом и прешао преко пута. Јебеш ми матер ако ово није неки изрод пандурске касте. Први пут ми очи виде правог полицајца. Испоштоваћу га. Заслужио је. Минут, и палим.

- „Дашо имаш 40 секунди да ми донесеш кључеве од гајбе, а онда иди где год хоћеш!“

- „Јеби се!“

- АААААААААААААААААААААА........

- „Дашо, 20 секунди. Немој сад да ме дркаш. Кој ти је курац? Што си ме уопште звала?“

- „Немој више да ме узнемираваш. Кључеве ћу ти оставити код Уроша. Иди копај кукуруз.“

- ААААААААААААААААААААААА.... Јебем ли јој све по списку ненормално!

- „За ово ћеш да ми платиш!“

- Стартовао сам голфа и уклонио се са места где је било забрањено паркирање. Испоштовао сам учтивог полицајца, а у себи сам одлучио да Даши јебем матер због ове испале.

- „Реци то мом новом дечку. Може да ти плати у ратама, а може и одмах.“

- „Набијем на курац и тебе и њега! То ми је хвала за све. Пичко једна!“

- Упаркирао сам се на паркингу преко пута Народног музеја, извадио лобеску, нашмрко се ко мамлаз, потом сам изашао из голфа и сео на клупицу у централном парку да испалим коју пљугу и да ме прође бес. Чим сам запалио цигарету стигла ми је нова порука.

- „Где си?“

- „Шта те боли сиска!“

- „Нема те испред Дома културе и лепо те питам где си?“

- „Што? Да би ме ти и тај твој фићфирић испребијали?“

- „ Фићфирић је у Рупи. Ја стојим сама и чекам тебе мамлаза да ми кажеш где си?“

- „У парку код коњића.“

- „Чекај ме. Стижем за пет минута.“

- Обавезно. Како да ноу. Одмах сам устао са клупице, отишао до голфа, извукао дизалицу из гепека и стао крај живе ограде, тачно на месту са ког сам имао савршен поглед на клупицу на којој сам требао да сачекам болесну фајтерку, Дашу Ван Дам, и њеног фићфирића, вероватно набилдованог Хулка који треба да ми наплати одмах, пошто су оне рате, колко контам, испале из комбинације. Нарољали су се алкохолом па би сад на мени да испробају своје нове вештине. Па може, ал јуче. Сад ја имам дизалицу у рукама, њоме ћу да пребијем Хулка, све док не почне да сере пролив, а њу ћу да уклешем у коњиће. За сва времена! Доста сам ја јео батине, сад је ред на друге. Стајао сам и чекао, осматрајући ситуацију. Даша се појавила пет минута касније, сама, као што је и обећала. Стала је крај клупице и тражила ме погледом. Она је тражила мене, а ја Хулка. Но, од Хулка није било ни бркова, те сам ја вратио дизалицу у голфа и, с рукама у џеповима, упутио се ка Даши. Стао сам на два метра од ње и рекао јој:

- „Врати ми кључеве!“

- „Ајде не сери! Води ме негде.“

- „Не желим више ништа да имам с тобом! Врати ми кључеве и збогом!“

- „Ево ти кључеви, јебали те кључеви!“

- Даша је извукла кључеве од гајбе и гађала ме њима. Срећом, промашила ме. Пролетели су ми покрај левог рамена и пали на плочнике. Брзо сам их покупио и још брже хтео да се изгубим из парка, али сам се на секунд осврнуо ка Даши, чисто ради предострожности, да ме не скења с леђа, међутим, угледао сам Дашу како седи на клупици и плаче. Зашто ли плаче сад? Можда се претвара? Ложи ме знам. Навлачи ме ко куртон. Чим женско жели да у мушкарцу изазове саосећање, оно крене са својим сузама и мушкарац се на ту удицу упеца ко сомина. У 98% случајева женске сузе су лажне. То им је главно оружје кад желе да те ражале. Али, оно јебено „али“, остају оних искрених два посто. То су оне искрене женске сузе. Ал ајд сад ти буди паметан па провали које су искрене, а које лажне. Сузе су сузе, исте су све. И боја, и величина, једино количина варира, мада и ту ниси на чистац, јер оне могу да рондзају сатима. Одакле ли им толке сузе? И зашто бог није нама дао толику количину суза па да ми цмиздримо, а да се оне над нама сажаљевају? Зашто? Ово није фер. То је неправда! Ем имају пичку, ем имају сисе, ем имају та савршена дупета, а сад још и сузе. Па добро, бре, драги боже, где ће ти душа? Шта ми мушкарци да радимо? Зар хоћеш да сви постанемо педери? Е, животе, јебем те у век...

- „Шта ти је? Што цмиздриш?“

- „Шта те брига! Ајде губи се!“

- А и тај њихов глас кад плачу... Грца, мајке му га собујем, и реже те директ у срце. Пришао сам Даши и сео на клупицу.

- „Шта је било?“

- „Ништа...“

- „Па кад је ништа што онда слиниш?“

- „Сви сте ви мушкарци исти... Сви само желите да појебете нешто. Само вам је то у глави. Ма каква глава! Ви курцем размишљате, а не главом...“

- „Па добро, то у већини случајева јесте тако. Ал нису сви мушкарци исти Дашо!“

- „Јесу! Сви су исти!“

- Више није плакала, сад је била бесна.

- „Сви су исти! И ти си! Сви сте исти!“

- „Нисмо, Дашо, сви исти. Ето, рецимо, ја се разликујем од осталих. Ја сам мамлаз!“

- „И да знаш да јеси!“ - насмешила се.

- „Ја или налетим на мамлаза, као што си ти, или на неке дебиле који само желе да ме стрпају у кревет. Нико ме не гледа као девојку, као везу... И ја хоћу да имам неког, неку везу... стабилну везу, која има перспективу...“

- „Нема данас ни стабилне ни перспективне везе. Свет је полудео. Нико никог не јебава ни два посто. Чим наиђе прва препрека сви беже куд који. Нема толеранције, нема компромиса. Јеби га, то ти је реалност...“

- „Еј, бре! Ти сад требаш да ме тешиш и умирујеш. Да ми кажеш како ћу и ја једном наићи на свог принца, а не да ме још више убедачујеш!“

- „Нисам ти ја другарица, знаш? Нећу да те лажем. Тај твој принц постоји само у бајкама, а живот није бајка него казна. Крв, сузе и бол, то ти је живот!“

- „Мамлазе песимистички!“

- „У јеботе! Па ја сам заборавио!“

- „Шта?“

- „Да живот има још нешто!“

- „Шта? Рачуне, кирију, ратове...“

- „Не. То спада у крв, сузе и бол.“

- „Па шта онда има, а да није црно?“

- „Па има СЕКС!“

- „Е, проста масо. Па ја због тога и плачем! Сви само тражите секс! А где је љубав?“

- „Јебем ли га. Изгледа да је избрисана из људских сећања.“

- „Јак си ми ти утешитељ...“

- „Ма јебеш то! Него... Ајмо ми на по једну линџу, да избришемо тај бол из твоје душе, па да се бацимо на секс! Кад већ нема љубави барем има карања!“

- „Дај шта даш... Ти си ми бар сигуран. Јеси мамлаз, али на тебе увек могу да се ослоним. А ако ме не слушаш, једноставно те пребијем и ћао!“

- „Море пичка ли ти материна!“

- Даша се кикотала док смо одлазили ка голфу. Сели смо у ауто, напрашкали вене и одвезли се на врх Хисара и упаркирали крај репетитора. Даша се одмах пребацила на задње седиште и кренула да се свлачи. Ја сам закључао сва врата и пустио Динг Донг, Нисам под либелу. Затим сам се свукао и бацио на задње седиште где ме је већ чекала гола, врела и распомамљена Дашењка с оним њеним телом ђавољеве мустре. Како је направише тако савршену, пизда ли им материна! У ствари, бог их благословио! И њу и њене творце...

- Вазда је секс с Дашењком био догађај, али овај је био некако другачији. Даша ме пустила да јој радим шта год сам хтео. Прво је пало једно добро пушење, све до сврша, потом по једна цигарета, па још по једна линџа, а онда дуел мог фалуса и њене вагине, у разним положајима, то јест позама, њен сврш, мој сврш, пљуга, линџа, и на крају понуда од стране Дашењке коју никако нисам могао да одбијем. Понудила ми је гузу и пружила лубрикант. Што ми то нешто познатооооо....!! Даша се разгузила плус је трљала клиторис, а ја сам се разјебао ко ненормалан, ко да нисам под либелу. Јеби га, хватао сам и ритам и текст песме, коју сам поставио на рипит:

- „Нисам под либелу, можда није прави падеж, ако ти се не свиђа ова песма наша... АЛЕ АЛЕ АЛЕ АЛЕЕЕЕЕЕ.... мозак ти је као овај мој младеж, мали, смисао за смешно теби фали...“

- „НИСАМ ПОД ЛИБЕЛУ ДАШООООО....“

- „ЛИИИ... БЕЛААААА.... аааааах...“

- Дашењка је свршила, аген, а и ја сам. Моје семе се распрскало на све три стране задњег седишта и прозора мојега голфа, а Даша је бацила пар капи, оног њеног срања, међу своје ноге. И кучка ми зафлека седиште. Брзо смо се пребацили на предња седишта и обукли. Нагазио сам голфа и забили смо се у прву перионицу.

- „Молим вас једно детаљно чишћење унутрашњости аутомобила!“ - рекох и цигарету припалих.

- „А хоћете да вам га оперем и од споља?“ - упита зелени и глупи перач аутомобила.

- Не мораш, синко, Дашењка је то подробно исполирала.

- „Може, може. Једно детаљно и комплетно. Хоћу да сија! Плаћам дупло!“

- Синак се бацио на прање аута, а Даша и ја смо седели на неким столицама и ћутке палили цигарете. Зазвонио ми је телефон. О не. Мој кућни број.

- „Да?“

- „Где си?“

- „У перионицу.“

- „Па шта радиш тамо?“

- „Перем муда! Шта могу друго да радим у перионици сем да перем ауто!“

- „Чекам те ко блесава, већ два сата! Где си био до сад?“

- Јебао сам Дашу!

- „Лутао сам по граду, тражећи за тебе најлепши букет јоргована! Одушевићеш се кад га будеш видела!“

- Даша ме подјебавала. Гурала ми је прст у нос.

- „Ајде пожури! Спремила сам и ја теби једно изненађање. И ти ћеш да се одушевиш!“

- „А какво изненађење?“

- „Па ако ти кажем, онда неће више бити изненађење. Ајде пожури!“

- „Стижем!“

- Позвао сам такси, тутнуо Даши пет сома динара у руке и рекао јој:

- „Молим те, нађи ми те јорговане. Нек букет буде раскошан!“

- „Ма немој! Шта сам ти ја, слушкиња?“

- „Пријатељ. И молим те помози ми.“

- Такси је стигао, Даша је узела лову и ушла у такси.

- „Пожури само, молим те!“

- Даша ми је намигнула и нестала заједно с такси возилом.

- „Брате, убрзај то прање, молим те! Гори ми под ногама!“

- Дечко је завршио за десетак минута, рекао „500 динара“, дао сам му црвену и испаркирао ауто из перионице. Два минута касније стигла је и Даша с неким огромним белим срањем.

- „Шта је то, јеботе?“

- „Јоргован, кретену!“

- „Лепо мирише, некако благо...“

- „Ајд не сери него плати таксисти!“

- Таксиста је рекао „370 динара“, дао сам му 400, и сео за волан. Даша је сместила онај јоргован на задњем седишту и села на сувозачко. Кренули смо.

- „Камо кусур од 5 сома?“

- „Ко те јебе, треба ми лова. Сутра идем за Врање.“

- „Па какве везе ја имам с тим?“

- „Па ти си ми пријатељ и управо ми помажеш тако што ми дајеш новац за карту и још неке ситнице.“

- У мамицу ти џепарошку!

- „То, бре, није пријатељство, то је черупање!“

- „Не сери! Треба ми и нека козметика, али хоћу оригинал!“

- „Оригинал си добила у чмар!“

- „Е, сељачино једна.“

- Даша је нажврљала на неки папирић списак оригинал продуката за негу лица и тела и рекла да јој то донесем ујутру у студењак, јер после подне има аутобус за Врање с којим жели да оде, како би имала времена да поседи кући са својима и да увече изађе у провод. Готово да ми је то наредила.

- „Добићеш ујутру, и козметику и курац!“

- „Важи!“ - насмешила се, цмокнула ме у образ, изашла из голфа и нестала у Уркетовом дворишту....

- „Слатке мале малолетнице, а?“ - подјебавао је Урош моју маленкост.

- „Ја мислио да ти ту малу хоћеш да лечиш, да је скинеш с допа, а ти јој скинуо невиност. Излечио си је од невиности! Ти си, бре, дефлоратор! Педофил! Необуздана педофилчина! Јел знаш за ону стару: ко спава с децом буди се упишан?“

- „Ајде не једи говна више!“

- „Оу... Рече педофил и почеша се за дефлораторски курац.“

- „Урке, дувај га!“ - рекао сам му смртно озбиљан.

- „У јеботе. Ниси јој ваљда направио дете?“

- „Нисам, бре, говедо једно. И шта сереш више?“

- „Не серем него те подјебавам!“

- „Онда зајеби с подјебавањем.“

- „О не. Ниси се ваљда заљубио? Кажи ми да ниси?“

- „Јесам...“

- „Који си ти мамлаз, јеботе! Ти се, бре, заљубиш у свако друго пиче на које налетиш. Шта се то дешава с тобом?“

- „Не знам...“

- „Чекај, чекај. Јел то нешто као с Маришком?“

- „Не...“

- „Није ваљда као с Маријом?“

- „Готово идентично.“

- „Ти то озбиљно?“

- „Најозбиљније.“

- „Значи Марина?“ - упита ме после подужег ћутања.

- „Значи Марина...“

- „И где је она сад?“

- „С Кркицом у бункеру.“

- „Па зар није мало прерано да је пушташ саму? Мислим, још је ровита. Шта ако клецне?“

- „Неће. Дајем јој јаку терапију, тестове јој радим на бу, тако да никад не буде сигурна кад ћу да јој урадим тест, а и Кркици сам реко да је не испушта из вида.“

- „А што је ипак не одведеш код неког шринка, бар на неки савет и то, а?“

- „Ма који курчев савет. Којим саветом ће шринкер да јој помогне? Ти као да не знаш како иде та прича, као да не знаш како изгледа лечење наркомана у нашој надалеко чувеној болници за болести зависности! Нит имају програм рехабилитације, нит имају адекватне услове за смештај, нити су стручни, односно јесу, ал ако им платиш једну малу свотицу са много јебених нула. И шта ће она тамо?“

- „Добро, бре, опуштено. Шта се одма дрвиш кој мој? Мислио сам само да одеш по неки савет, а не да је сместиш тамо!“

- „Који савет, мајмуне? Онај из Црне Реке? Садистичко лопатање по дупету. Или можда онај из наше пандурске станице? Дављење у казану препуном срч воде, пребијање бубрега до изнемоглости, везивање букагијама...“

- Шта ти је, јеботе...“

- „Онај из уџбеника? Да тражим неку супер зајебану теорију од дегенерика што доп убризгавају у пацове и мајмуне па на томе темеље своје идиотске теорије!? Не требају ми психијатри, психоаналитичари и остала багра с дипломама за проучавање душе да ми соле памет туђим цитатима теоријских проучавања. Све ја то знам и то практично, а знаш и ти! Барем тебе не морам да подсећам на наше мртве пријатеље и наше приповести...“

- „Не мораш, брате... Све знам...“

- Урке и ја смо полили по поду за ортаке који више нису са нама и кренули да натапамо јетру шљивом. Био сам нервозан до пуцања, али сам се некако примирио, сетивши се мртвих ортака што их је непосредно убио хероин, а посредно они који су им га донели. Моје мисли биле су упрте ка богу, молиле су га за спас Марине и свих судбина сличних њој. Доп је зло, доп је коб, болест, лудило и гроб.

- „ ... Боли нас, тај ехо сећања што дроби спас, сви мртви спремни су за крајњи рат, људи од земље на земљи, а горе вајни спрат. Нама припада рај! Наш пали трон је темељ за нови Вавилон - па градимо! Још увек чека нас тај распали мост, да спаја нас са небом што нам припада сво! Одозго гледа нас Он, заспали Бог, слеп и глув за бол што трпи сав његов род. Шта овде имамо то? Распад и зло, ми смо сирочад, гледамо леђа творца свог. Нећемо више дно!“

- „Добра ова Марчелова песмица, а?“

- „Више него добра!“ - моментално сам се сложио с Уркетом.

- „Није ми јасно, брате, зашто га толико људи мрзе и зашто га тако мали број људи слуша. Човек је геније, јеботе, ренесанса уметности музичке сфере, а већина га пљује. Мени ту, брате, стварно ништа није јасно.“

- „Шта је ту нејасно? Кад неком саспеш реалност у лице она га пече. Људи обожавају да их лажеш зато и слушају и гледају сплачине. Шелић им пљуне искреност у лице и они га зато мрзе. Искомплексирани џукци. Неписмени и затуцани ментални паори. Зато га и не контају. Знаш да код нас генија мрзе зато што му завиде, ал не брини! Слуша га мали, али одабрани број људи, таман толики да ова Србија, авлија проклета, не потоне ко Атлантида. И видећеш, његове песме тек има да се слушају и подробно проучавају! Оставио је он, са својом Филтер екипом, дубок траг на нашој музичкој сцени, а те кањоне од трагова, које још увек шири и продубљује, тешко да могу да затрпају ови кловнови пинк генерације, творци шунда и кича. Сети се шта су све причали за Младеновића и ЕКВ, а сад, готово 20 година касније, схватају како је био велик, и као песник и као музичар!“

- „Џаба, брате, кад је легенда мртва. Шта ће му сад ордења и похвале кад више није међу нама? Шта му сад то вреди?“

- „Па то ти је наша сурова реалност. Ми увек прекасно схватимо шта је добро, а шта лоше. Не зна и неће стока да цени квалитет, јер му руши лоповски и зверски систем. Зато их за живота олајавају, пљују и газе, а кад их спусте у земљу, онда им дижу споменике и кују их у звезде. Они на врху пирамиде то раде свесно и намерно, а ови на дну несвесно и намерно. Ови горе да би сачували узде, а ови доле су глупи и љубоморни, и онда се рађа тај сјебан систем вредности, изокренут у корист шупљоглаваца. Јеби га. Али знаш шта је у свој тој несрећи срећна околност? То што сваки геније има свог наследника. Неко као ученик иде стазама учитеља, а неко вади поуке па гази новим стазама, отвара нове хоризонте и постаје авангарда!“

- „Џабе кад су они увек у мањини.“

- „Да, али ту смо ми да их подржавамо у томе. Ми смо њихово гориво, а они наш мотор. Заједничким снагама гурамо наш свет где ми хоћемо, а не где нам глуперде нареде!“

- „Па и ми смо у мањини!“

- „Па шта! Боље да будем мањина која зна шта хоће него да будем  већина која једе говна. Ја сам бар свој, а они су туђи. А ти ако хоћеш, иди па се придружи већини, гледај пинк, слушај гранд, отвори фејсбук профил, иди у оне сељоберске дискотеке и постани робот-кмет.“

- „Аха, како да не. Ево, све трчим!“

- „Онда немој више да једеш говна него иди донеси нову флашу!“

- „Иди ти, филозофе, прво по Марину и доведи је овде. Саће и Наташа да дође. Направићемо неку вечринку, који џукс, који вопс, наша зика и наш свет, а? Два пара и једна журка! Шта кажеш, а?“

- „Одлична идеја. Ето ме за пола чуке!“

- „Путуј, педофиле, и не брини за грехове!“

- „Сисај кару!“

- „Јебаће те ђаво у буљу, ни Бог неће моћи да те спаси!“

- Урош се пакосно кезио док сам ја гађао браву голфа. Погодио сам је, ушао унутра, затворио врата, пустио Пака на сонијевом цеде-у, одвртео до краја и више нисам чуо Уркетов пакосни кез и његове глупаве провокације. Слушао сам Пака и уживао у лаганој вожњи:

 - „And if I choose to ride
Thuggin' till the day I die
Nobody cause they don't give a fuck about us
But when I start to rise
A hero in they children's eyes
Now they give a fuck about us.

And if I choose to ride
Thuggin' till the day I die
Nobody gives a fuck about us
But when I start to rise
A hero in they children's eyes
Now they give a fuck about us.“

 - Видео сам плаву одору субаше и његову стоп палицу, опет на истом месту, ТЦ Пијаца, као да је та траса постала по мене малерозна. Пошто сам лагано клизио голфом, лагано сам се и зауставио, иако је сточар као фурија излетео из бандере. Да сам  возио 40 на сат, колико је била дозвољена брзина на том делу пута, почистио бих говно, као шпаклом; срећом по пандурчину, ја сам уживао у Паковој, Едијевој, Кастровој, Кадафијевој и Наполеоновој животној сторији па сам клизио 10-ак км на сат. Упаркирао сам се на тротоар, а сони је брујао јаче него икад:

 - „Now if I choose to ride, thuggin' till the day I die
They don't give a fuck about us
While I'm kickin rhymes, getting to their children's minds
Now they give a fuck about us
They wanna see us die, they kick us every time we try
They don't give a fuck about us
So while I'm getting high, I'm watching as the world goes by
Cause they don't give a fuck about us...“

- Пандур је куцнуо на прозору и прстом ми показао да га спустим, мислим прозор, што сам ја и учинио. Музика је прштала, басови брујали, а пандур збуњен, јер евидентно не зна енглески и нема појма о чему песма говори, опет прстом кружи што значи да стишам тон на цеде-у. Ја се лагано с осмехом окрећем, смањујем тон, враћам поглед ка пандуру и питам га:

- „Ва да фак?“

- Пандур ме и даље гледа збуњено, час мене, час свог колегу, који стоји с друге стране прозора мог голфа.

- „Дозволу и саобраћајну!“

- „Зашто?“

- „Рутинска контрола.“

- „Нисам прекорачио брзину, везан сам, поштујем све прописе...“

- „Оћеш ти да даш ту дозволу или ћеш да се правиш паметан?“

- „Немам шта да се правим, ја јесам паметан!“

- „Пази колега, молим те, па ми овде имамо једног паметњаковића филозофа. Изгледа да је пијан ко лајсна!“

- „Немој ти субаша да ме клевећеш, знаш? Ја сам поштен и узоран грађанин!“

- „Ајде грађанине напусти возило па лепо мало да дуваш, да видимо колико си промила сабијо у те твоје вене.“

- „Ти можеш да га дуваш, а ја не напуштам свој ауто! У закону стоји да не морам да напустим ауто ако то не желим!“

- Пандур ме зграбио и у два потеза ме измотао из голфа и залепио за хаубу истог. Рачеречио ми и руке и ноге. Осећао сам се ко Исус, само што је Он својим неверницима гледао у очи, а ја сам својим окренуо дупе. Сирјеч, они су ме тако наместили. Пандури једноставно обожавају да гледају наше гузице, то им, изгледа ми, много годи. Они се шатро правдају да је то због сваке евентуалије, да се хапшеник у старту онеспособи, да им не узврати, али то је лаж! Не бих да прејудицирам, али чињенице рихтиг говоре супротно од онога што они тврде. Убо, претресао ме субаша и уздуж и попреко.

- „Јеси га напипо шоферу?“

- Е, онда сам добио ударац у пету што ми је рачеречило ноге до шпаге. Измотали су ми дозволу и саобраћајну из голфа док сам ја тртљао како они управо крше закон, јер ми без налога за претрес упадају у ауто. Колега пандур, који ме држао за главу, рекао ми је да ћутим и не једем говна. Ја сам му одговорио да лиже муда на овна и добио песницу у бубрег. Ух, изненада. Ал добро, ћераћемо се. Субаша пандур је прегледао документацију, утврдио да је све у реду и да сад још само треба да установе колико сам наалкохолисан. Подигли су ме са хаубе, фала курцу, и одвели ме до мупа, упаркираног у штеку на пет метара од мог аута. Колега пандур је држао документацију у руке и стајао са стране, а субаша пандур је измотао ону фрулу и реко ми да дувам у њу све док он не каже доста. Арлаукнуо сам „фак да полис“, и одбио фрулаљку.

- „Промени ту цуцлу субашо, ко зна ко ју је употребљавао пре мене! Не желим да испаштам због неког алкоса ког сте малочас скењали!“

- „Пази ти мали како се изражаваш! Оћеш да ради палица?“

- „Па неће ти, колико видим, бити први пута Аганлијо!“

- Субаша ме шчепао за врат, крв му је наврла на очи, а мене је за све то болео курац. Колега пандур га је повукао и скинуо његову ручерду с мог врата. Затим је извукао и одмотао нову цуцлу из коферчета, прикачио је на дуваљку и пружио ми:

- „Ајде крени!“

- Мајицом сам обрисао цуцлу намерно како би пандурчина видла да се грозим свега чега год се он дотакне, а он се полако надимао од беса. Било је само питање секунди када ће ме пребити. И вероватно би ми одвалили бубреге и поломили ноге, али је на улици било доста света па су мало примиривали сопствене узавреле страсти; ја сам био ладан ко шприцер, јер ми је шљива раширила муда и био сам јак ко Русија. Почео сам да дувам у оно говно, и дувао, и дувао, и кад сам на крају завршио обојица чауша су разрогачила очи и нашла се у чуду. Ништа нису рекли, а нису ни морали. У њиховом погледу се видло да сам патосиран од алкохола, и чудили су се како се тако стабилно држим на ногама. Рекао сам им да су моје ноге од челика, као и муда, и да слободно могу да опипају и једно и друго. Субаша ме мунуо у ребра, и то она ровита. Набијем га на стојка! Одмах су ми одузели дозволу и саобраћајну и кренули да пишу неке казне. Кад су завршили с писањем, пружили су ми папир да потпишем. Одсечно сам одбио.

- „Нећу ништа да потпишем јер сте ми потурили ону фалш дуваљку која не ради! Дајте ми нову да поново дувам па да видимо колико ће да покаже. И желим да видим резултат!“

- Субаша је хтео да ме опаучи, али га је колега поново смирио и завуко се у мупо у потрази за новом фрулом, међутим, смрдљивко није имао резервну фрулицу, а ја сам то одмах на почетку уочио зато сам их и гузио, суптилно. Јеби га, враћам им за СВЕ ОНЕ ГОДИНЕЕЕЕЕ...

- „Нема друга“ - бесно рече колега субаши.

- „Е па, ништа онда. Вратите ми документа па да се растанемо ко људи!“

- „Па не иде то баш тако“ - рече субаша.

- Одмах сам знао на шта циља. Тражи мито смрдљивко један пандурски, али лукаво.

- „Дај ту казну!“

- „Субаша је поцепао и оригинал и обе копије, пресавио их, и тутнуо ми их у руке. Из џепа сам измотао сто евради, смотао у папирић-казну и вратио субаши, он је згужвао лову у џеп и вратио ми казну и документа.

- „Следећи пут да пазиш како разговараш с нама!“

- „Нема фрке!“

- „И пази како возиш!“ - додаде колега.

- „Нема фрке!“ - поновио сам, сео у голфа и запалио у бункер. Опет сам добро прошо. Дозвола је могла да оде, али није, казна је написана, али поцепана, сто евра је сто евра. Чим зашушти стотка сви проблеми нестају и све је океј. Како се људи лепо договарају, пардон, како се људи јефтино продају. Осећам да ће ове пандуре описати неки нови Данте, српски Данте, кроз неке нове кругове, српске кругове.

- Упао сам у бункер, спаковао с Кркицом тезге на брзака, пре истека радног времена, покупио Марину, и штек улицама се вратио натраг код Уркета на гајбу. Наташа је у међувремену стигла, припремила мезетлук и пиће и журкица је кренула. Урке и ја дељали смо вопс, Марина и Наташа црно вино; у паузи смо ролали и испаљивали буксетине. На компу је рокао Виклер Скај:

- „ ... То што смо били ми такав не постоји филм, такав не постоји стих, кад душа боли ватра гори, ти си дим, мислио сам да ме волиш, али то су само сни, само желим да чујем ту лаж, барем можеш то за крај да ми даш, прелазим границу разума, одлазим а ти си крива. Дал сам луд са тобом или без тебе...“

- Верујем да није прошло ни сат времена, а ми смо, све четворо, већ били отребљени од алкохола и вутре. Урке је почео да гура језик Наташи у уста, ова му узвраћала, Урке је више пута падао са столице на под и кад год је устајао тврдио је да је његов ламинат полудео, да се стално подиже и удара га у главу, прилазио му је и лепо га молио да престане да га удара, јер ће у противном морати да му почупа делове тела, али га овај није слушао; и даље се подизао с патоса и настављао да га пребија. Наташа је јурила чаше и флаше по столу и драла им се што је нису слушале, говорила је да беже од ње, боје се да ће их поломити, а она само жели да их попије. Уркета је, дакле, пребијао ламинат и овај се безуспешно расправљао с њим, Наташа се свађала с чашама и флашама које је нису слушале, Марина се церекала као блесава и прстом леве шаке тражила нешто на дну празне чаше док јој је прстићем десне шаке претила како ће јој показати свога бога уколико јој не преда то што крије у том дну. Док сам гледао своје пријатеље и своју девојку у њиховом паранормалном лудилу, добио сам неописиву жељу да нешто креснем. Шчепао сам Марину за ноге и вукао је у Уркетову собу док се она, непримећујући мене, расправљала с оном празном чашом. Увукао сам је у собу и закључао врата. Бацио сам Марину на кревет, а чашу сам ћушнуо у неки угао, не сећам се који, да је одвојим од напорне Марине која ју је мучила; било ми је жао те чаше. Марина је заборавила на чашу истог трена кад сам ја почео да се дерем.

- „ЈА САМ КАРАБОРИС! СПРЕМАМ БУНУ ПРОТИВ ТВОГ ЦАРСТВА МЕЂУ НОГАМА! ИЛИ СЕ ПРЕДАЈ ИЛИ ЋУ МОРАТИ ДА ИЗВРШИМ АГРЕСИЈУ НА ТВОЈЕ ЦАРСКО УТВРЂЕЊЕ!“

- „Предајем се бунтовниче! Примам те у миру!“

- Након склопљеног мировног споразума мој бунтовник, са својим ортацима, уживао је у царству Марининог међуножја... Клик. Ваљали смо се по тепиху и тражили чаробну лампу... Клик. Плафон се спуштао ка мени и претио ми... Клик. Пребијали су ме неки тротоари и неке улице... Клик. Расправљао сам се с неком капијом чудне боје, мени и човечанству потпуно непозанате... Клик. Видео сам обрис, чини ми се Марининог лика, који ме је вукао некуд... Мрак...

 - Отворио сам очи. Мамуран, с главобољом која ми је тестерисала мозак, буљио сам у Марину која је спавала као заклана. Једна подужа бала, висила јој је са усана и чешала јастук. Обрисао сам јој балу чаршафом, Марина се промешкољила у кревету и окренула на другу страну. Устао сам из кревета и кренуо да бауљам по кући. Дао сам се у потрагу за својом спаваћом собом, али чим сам ступио у ходник схватио сам да се налазим на Уркетовој гајби. Осећао сам болове у пределу целог тела, а кад сам га мало боље загледао, увидео сам да је моје тело скроз одрано. Пребијено од ко зна кога или чега, не сећам се. Ничег се не сећам. Али знам да сам на Уркетовој гајби и сећам се штека кокса који ми је хитно потребан. Упао сам у Урошеву дневну собу. Била је у тоталном хаосу. Крш и лом! Али у њој ни живе душе. Измотао сам кокс из штека, отркаљао се до купатила, просуо лобе по веш машини и снифао све дотле док ми мамурлук није испарио из главе, док бол у лобањи није престао да ме тестерише, и док одрано и пребијено тело није престало да ме боли. За дивно чудо у кесици је остала поприлично добра количина белог. Вратио сам се у собу, навукао широкана лоне, смотао лобеску у џеп, легао крај Марине, припалио сам цигарету и гледао је како слатко спава. Смејала се у сну. Питао сам се шта ли сања? Била је потпуно гола, згрчена у фетус положај, с ручицама испод јастука. Како је слатка, помислио сам, и потпуно оран устао из кревета, отишао до кухиње, скувао кафу и себи и њој, и вратио се назад у кревет. Још увек је спавала у истом положају у ком сам је и оставио. Чешкао сам је по рамену, није се мицала. Полако сам је ухватио за руку и преместио је на бок. Затим сам јој чачкао брадавице. Кажипрстом сам их шамарао горе-доле, лево-десно. Перверзно с моје стране, али изгледа да јој је пријало, смешкала се. Чачкао сам јој носић, љубио врат и на крају је грицнуо за увце и тако је пробудио. Чим је отворила очи ухватила се за главу.

- „Аааааа... боли ме...“ - рекла је готово молећивим гласом.

- Мени препуне вене кокаина, мозак изгубљен у недођији безнађа, ја - мамлаз, без размишљања, а чиме ли па да размишљам, написао сам јој линџу кокса и дао јој да шмркне. Гледала ме збуњено сањивим очима и намргођеном фацом од главобоље.

- „Узми. Лечи главобољу, мамурлук, а појачава и жељу за сексом.“

- Снифнула је линџу, пружио сам јој кафу, и као прави млади небрачни пар, уживали смо у јутарњој кафици и цигаретици, с накоксаним мозговима, без мамурлука и болова. Како добар осећај. После кафе-цигарет-доручка, креснули смо се. Овога пута било је најлепше до сада, и било је свесно, чисто и јасно од почетка до краја. Били смо опуштени и уживали у свакој секунди. А кокс је, наравно, употпунио догађај. Марина је у сексу бивала све искуснија, почела је да уноси разне финесе, што ми је управо демонстрирала, а и ја сам јој открио пар трикова. What a wonderfull... sex!!!

- Даша је седела за кухињским столом, сркутала вермут, опуштена, с цигаретом у прстима. Марина и ја смо пребацили оне ствари, које смо покуповали у бутику, у дневну собу и вратили се у кухињу. Марина је села за сто, ја сам извукао Џек из фриза, сипао себи чашу, дрмнуо је до дна, затим налио још једну и сео за исти сто за који су седеле две девојке од којих једну карам јавно, другу сам тек почео, и то тајно. Једна луда, пребија ме кад год јој дуне, исисава ми сламарицу, чисти гајбу, спрема клопу, имам савршен секс с њом, али нам живот у двоје очигледно не одговара. Друга је дијамант, небрушени, добро, мало сам га бруснуо, наркоманка која је тренутно у апстиненционалној фази, жели ме крај себе заувек, њен додир, од кога се моментално топим као лед на сто степени, чини да будем миран и спокојан, желим је и заљубљен сам у њу, засигурно. Седим, пијем Џек, пушим цигарету и ћутим. Не гледам ни једну, ни другу, буљим у чашу и чекам расплет незгодне ситуације у којој се све троје налазимо.

- „Борисе?“

- Подигао сам поглед са чаше и спустио га на полупијану Дашу.

- „Ово међу нама не иде. Размишљала сам и мислим да је најбоље да овај наш покушај заједничког живота одмах прекинемо. Ја сам све своје ствари спаковала и спремна сам да кренем, само сам чекала да дођеш и да ти све ово пренесем. Ако имаш нешто да ми кажеш, кажи одмах, ако не, идем да покупим прње и да палим.“

- „Где да палиш?“

- „Враћам се код Уроша. Чула сам се малочас с њим и рекао ми је да има слободан лежај за мене. Мислим да је тако најбоље.“

- „Дашо, хоћу да ти се извиним за оно данас. Не знам шта ми је било...“

- „Немој да ми се извињаваш. Нема потребе. Криви смо обоје, подједнако.“

- „Да, али ја нисам желео да те увредим. Излетело ми је... не знам како...“

- „У реду је. Опраштам ти. Надам се да ћеш и ти мени. И због зуба, и због оног данас.“

- „Нема фрке. Међу нама је све океј.“

- „Добро, пошто смо то решили ја бих сад да кренем.“

- „Не мораш. Мислим, не мораш вечерас. Преспавај још ноћас овде, па иди сутра.“

- „Добро. Може и тако. А, што се тиче нашег договора?“

- „Ког договора?“

- „Нашег заједничког статута!“

- „Не знам...“

- „Ја бих задржала онај први, ако, наравно, ти немаш ништа против.“

- „Први је океј.“

- Одвојио сам десно око и кришом погледао у Марину која није знала детаље првог, Дашиног и мог, статута. Садржину другог познавала је делимично, онолико колико сам јој ја признао. Скупио сам очи и вратио их ка Даши.

- „Шта је реко Урке?“

- „Да је то најбоље решење, јер више не може да гледа како му пребијам ортака.“

- Још сам се и насмејао. На крају је све испало добро, врло добро. Даша и ја смо се растали у миру с договором који нам је обома одговарао, карање кад год нам дуне. Свој живот наставићу с Марином. Некако се полако, али сигурно смирује бујица мог максимално узбурканог живота. Након што смо све лепо рашчистили и о свему се лепо и човечански договорили, Марина је узела своју терапију и отишла на спавање. Даша и ја смо остали у кухињи све док она није очистила вермут, а ја Џек, онда ме ухватила за руку и повела ка спаваћој соби. Обоје смо били ко треске пијани, тетурали се до спаваће собе и некако се једва увукли унутра. Даша је затворила врата.

- „Да искористимо наше последње вече... нашег заједничког живота... како доликује“ - рекла је вермут-гласом.

- Бацио сам Дашу на кревет и кренуо да је јебем силовито, најтврђе до сада. Вриштала је као манијакална нимфоманка. А ја запео ко сивоња.

- „Желим у дупе...“ - рекла је и пружила ми лубрикант.

- То је било последње чега се сећам...

 - Кофа јебено срч воде сручила ми се на главу. Окренуо сам се у псећем положају и покушавао да се докопам ваздуха и упитам мој сатараш мозак где сам ја кој мој и шта се кој курац овде дешава, бре! Негде иза мојих леђа допирао је дрхтави глас. У почетку га нисам најбоље разумео, нити сам се окретао у његовом правцу, али кад сам мало дошао до ваздуха и сакупио себе из оног дављења глечер воде, окренуо сам се у правцу тог дрхтавог гласа, који је сада јаукао и нешто ме молио. Угледао сам згрчену Марину на поду спаваће собе, скоро угурану у врата, како гребе главу ноктима док јој, као гејзир, млаз суза избацују очи.

- „Кризирам... кризирам... КРИЗИРАМ! ХОЋУ ДОП! ХОЋУ ДОП!!!“

- Брзо сам скочио са кревета, узео Марину, бацио је на кревет, да бих је склонио од врата, излетео у ходник, ископао кључ из штека, откључао шпајз, зграбио бочицу с метадоном, улетео у кухињу, сипао воду у чашу и капао метадон у њу. Од свег оног лудила, казаматског буђења, Марининог призора и мамурлука у мојој сјеб глави, заборавио сам да бројим капи. Не знам колико сам накапао, вероватно више него што је до сад узимала, отрчао сам натраг у собу, Марина је гризла чаршаф и ударала рукама о кревет, зграбио сам је за главу и покушавао да јој сипем терапију у уста. Једва сам успео. Марина је прогутала терапију, али је и даље беснела. Брзо сам измотао из фиоке блистер бенседина, испуцкао 6 комада од 10 мг и угурао их јој у уста. Држао сам јој руку преко усана и одвукао је до кухиње. Једном руком сам је једва држао, а другом отворио чесму, сипао воду у чашу и поново се мучио да јој сипем воду у уста. Некако сам успео и Марина је прогутала бенседине. И даље се копрцала, мумлала, млатарала рукама и тражила доп. Спустио сам је на под, легао преко ње и чврсто је држао загрљену, све док није престала да дозива доп и млатара рукама.

- „Смири се... Смири се... Све ће бити у реду...“

- Покушавао сам да јој шапућем. Љубио сам је по изгребаном лицу, помодрелим уснама, крвавим очима и рашчупаном косом.

- „Буди јака... Мораш да будеш јака!“

- Почео сам гласније да говорим, али је нисам испуштао из загрљаја. Не знам колико је времена прошло кад је коктел метадона и бенџева напокон почео да делује и опушта је. Примирила се. Узео сам је у наручје и однео у дневну собу. Спустио сам је на кревет и легао крај ње. Хероинска киселина избијала јој је из кости и кроз поре се пробијала ван коже. По читавом њеном телу осећао се смрад оног киселог хероинског зноја. Сећања су изненада почела да се враћају... Некако сам успео, руком маште садашњег тренутка, да их отклоним и вратим тамо одакле су и дошла... у прошлост...

- Ровац у Марининој глави био је јак, разоран, деструктиван и само с једном мисијом: да Марину пошто-пото врати ђавољевом праху кога је измислио крволочни бехемот у костиму људског бића. Покушавала је да се избори, али је била превише крхка. Зато сам и морао да јој дајем проклети метадон. У комбинацији с бенсединима затупљивао јој је мозак, дух и читаву њу. Бацао је у стање индиферентности, што се тиче физичких мука, али што се тиче психо-система имао је само површну делотворност. Ту је Марина морала сама да се бори, да заузме гард и чека константне нападе од којих ће морати да се брани сопственим карактером који је тренутно срушен, згажен, изгубљен... Покушавао сам да се увучем у њене мисли, да се поставим, као нека врста штита, између ње и страха, и помогнем јој да заједничким снагама кренемо да зидамо њен порушени карактер, да заједно тражимо њену изгубљену вољу, да станемо раме уз раме, ко оловни војници, и боримо се против опаког и од нас много јачег непријатеља. Држао сам је чврсто у свом загрљају и говорио:

- „Добро је, добро је...“

- Бацио сам поглед на часовник. 08:42. Ко зна кад је Даша устала и отишла из стана. Ко зна колико ме дуго Марина будила док је кризирала. Проклети доп. Зашто нисам навио сат? Зашто сам дозволио себи да се успавам и оставим Марину на цедилу? Добро је што није почупала врата и излетела из стана и кренула да тражи доп. То је била срећна околност. Да су којим случајем остала она моја реликт врата, која је Марија полупала, Марина би их почупала из шарки и излетела ван, овако, ова нова, са сигурносном бравом, пуном и тешком ораховином, могла је само безуспешно да гребе и удара. Још је једна срећна околност слетела тога јутра на наше црне судбе. Даша је закључала врата кад је напустила мој стан, и то је добро, али морам што пре да јој тражим кључ натраг. У нашем статуту, да кључ од моје гајбе буде у њеним шакама, није било ни једне једине речи, те ће Даша, с тога, хтела она то или не, морати да ми врати кључ. Иначе ћу да јој јебем све по списку. У ствари, замолићу је лепо и културно, јер ако је само мало чачнем, избиће ми још један зуб и онда ћу са својих 27 година да постанем крезуб, а то већ није фер, премда ми због оних ексера, траве и кокаина већ хвале три зуба, с купа с оним што ми је Дашењка пребила, то износи четири. Зајебано.

- Пустио сам Кркици поруку да Марина и ја данас нећемо моћи да шљакамо и да покуша сам да се снађе, а ако не успе нек цима Уркета, ионако је Лолче изгубио ону њихову опкладу и сад Крка може да га прца ако му је ћеф.

- Марина се средила и више није имала физичку кризу, премда ју је психичка и даље клала, те сам ја одлучио да је потопим у каду и душем јој разбистрим ум. Одвукао сам је у купатило, свукао све са ње и метнуо је у каду. Зачепио сам решеткасти отвор оним пластичним говнетом и напунио јој каду млаке воде. Згугурена је седела у њој и бленула у беле плочице; нешто је по њима шарала прстићем, али ја нисам успео да сконтам о чему је реч. Нежно сам јој миловао косу и ћутао. После купке сам је обрисао пешкиром и обукао у чисту и нову одећу, навукао јој старке на ноге и извео из стана. Можда ће јој пријати природа. Угурао сам је у голфа и одвезао до Јајинских Бара, тамо смо се упаркирали, бацили ћебе на обали Баре и легли на њему. Марина ми је окренула леђа и прекрила лице косом. Лице јој је сво било изгребано па вероватно није хтела да је гледам такву. Лагано сам јој пришао и тихо склонио косу с њеног лица, спустио своје усне на њене огреботине и љубио их једну по једну, најнежније што сам могао. Почела је да плаче. Сузе су јој падале из ока на нос, преливале се преко њега и отицале низ сузопад, губећи се негде у ћебету с друге стране њеног лица, које ја, из положаја у ком сам био, нисам могао да видим. Нагнуо сам се над њеним уветом и тихо јој шапутао стихове Београдског Синдиката:

- „Да ли знаш како живим сваки дан, и још увек насмејан, кроз ово море проблема, ја пловим право кроз ветар...“

- Понављао сам тај верс, и понављао, и понављао, све док није престала да лије сузе. Кад су јој се скроз осушиле очи, окренула се ка мени и гурнула себе у мој загрљај. Љубио сам јој косу и нежно је чешкао по леђима. Дуго, веома дуго...           - Изашла је из мог загрљаја и загледала се у Бару. Лутала је негде својим мислима, а ја сам за то време сролао џоинт и припалио га. Хтео сам да је мало опустим и насмејем. Марина је пушила џоинт, загледана у Бару. Тако га је и узимала од мене и враћала ми га, нескидајући поглед с те Баре. Ко зна шта је тамо чепркала. Ја сам се напушио као сом и покушавао да Марину извучем из њеног чудног контемплирања. Нисам хтео да дозволим да је вутра повуче у неки свој мрачни трип, да је убаци у неки жешћи бедак, да је натера да поново плаче, да повраћа, или нешто пето, а оће то вутрештина кад је особа конзумира у таквом стању у каквом је сада Марина. Зато сам је грицкао по увету, гиличкао је, чачкао јој косу, гуркао је ногама, а све у нади да ћу мало да је орасположим и насмејем. И успео сам. Почела је да се смеши. У почетку је тај осмех личио на грч, али је касније све више освајао и постајао онај прави осмех, сунчев смајлић. Оборио сам је на земљу и почео да је љубим. Убацивао сам је у тај трип. Прихватила је. Легао сам преко ње и љубио је без престанка. Нисмо вадили језике једно из друго ко зна колико дуго. А кад сам престао да је љубим, она је изгледала као препорођена. Какав курац Флеминг, медицина, психијатри, кучине и трице. Ја сам, бре, геније! АЛА МИ РАСТЕ СУЈЕТАААА!!! Мрш од мене! Ја дајем срцем. Ја сам само средство. Марина је победник. Марина је златна медаља!

- „Једу ми се шампите!“ - рекла је.

- „Онда идемо на шампите!“

- „Не могу оваква.“

- „Онда ћемо да их поручимо и поједемо на неком другом месту.“

- „Ком месту?“

- „Које год ти одабереш.“

- „Хоћу да једемо шампите на твом сјебаном француском лежају!“

- Да. Сјебан је. Начисто. Заборавио сам да купим нови душек. Заборавио сам и да поправим кревет. Али то је сметало само Маришки, Даши није, а верујем да неће ни Марини. Мада мени и те како смета, ал сам се некако навико на његово скрцкање. Волим да скрцка док јебем. Да се чује, бре! Но, мораћу да га средим, мора да буде удобан Марини и мени, мора...

- „Мислиш на нашем француском лежају?“

- Поново сам јој измамио осмех.

- „Да. Сад је наш!“

- „Е, онда идемо по шампите, па правац француски лежај! Намазаћу твоје тело шампитама, а онда ћу целу да те полижем!“

- „Да ме полижеш?“

- „Прво ћу да те полижем, а онда ћу да те појебем!“

- „Мамлазе!“ - рекла је уз осмех који више није скидала с лица.

- Сместили смо се у голфа, пустио сам диск Ју групе, песмицу Моја си од злата јабука, Марина се смешкала, одвезли смо се до Мињон посластичаре, купили брдо шампита и вратили се на гајбу. Преко кревета сам навукао чисту постељину, ону ужвалављену сам бацио на прање, положио Марину на кревет, скинуо је голу и кренуо да је мажем шампитама. Премазао сам је целу, али буквално целу, од стопала до чела. Све време се смејала онако опуштена и разбашкарена, премазана шампитама, на француском лежају који је сада личио на свињац. Али нема везе. Важно да је Марина скинула и психичку кризу. То је мени било најбитније, а свињац ко јебе, очистићемо га, има времена. Садашњи тренутак је битан, јебеш касније. И кренуо сам да је лижем од палца на стопалу, преко чланка, листова, колена, бутина, стомака, сисића на којима сам се највише задржао, а ко не би, па све до врата, усана и носића. На чело сам заборавио, јер је Марина тада кренула мене да мачка оним шампитама по лицу. Смејала се и утрљавала оне растопљене шампите по мом лицу. Изгледао сам ко неки кловн кога свако може да подјебава. Нисам желео онакво утрљавање шампита рајт ту мај фејс, али нисам се бунио јер је то Марину чинило срећном; кикотала се ко нездрава. На крају смо се и креснули, онако умазани и раздрљани од оних шампита. Сексање је овога пута било много занимљивије, ваљда због те предигре, јебем ли га, углавном, свршила је она, али и ја. И овога пута сам се трудио да будем што нежнији и хтео да станем кад је Марина свршила, но она ми није дозволила.

- „Први пут ниси, а сад, богами, хоћеш!“

- Наредила ми је и ја сам је послушао. А ко па не би. И било је очаравајуће. Имала је нешто у себи, неку топлину, неки жар, неки божји дар. Секс није само пенетрирање фалуса у вагину, задовољштина искључиво физичког порива, секс је божанство, спајање комплетног психосоматског система и једног и другог бића, а крајњи врхунац, она екстаза која ти отвара врата трансцеденције, је спој и духовног и телесног ужитка, који доводи до мождано пенисалног и мождано вагиналног оргазма. Ако тога нема онда то није секс, већ типично карање, дрндање, трескање, кресање, телесно задовољавање где се само курац и пичка радују, а након сношаја, једино је цигарета слатка, а све остало је само траљаво отаљана прошлост, а ту, сем лицемерја, нема ничег другог. Људи се, ко кучићи, јебу на сваком ћошку, залепе се, сврше са својим себичним телесним поривима, а онда кукају и цвиле како им је секс јадан, а то је само последица лошег конзумирања сексуалног односа, зато што не знају да уживају у њему, зато што се боје да се духовно препусте том најлепшем чину икада смишљеном на овој бизарној планети.

- Један обичан човек измислио је кекс, други обичан човек провалио је млеко, свако је грицкао и пијуцкао своје и био потпуно незадовољан тиме, а онда се нашао трећи, паметан човек, који је смислио шему за потпуни ужитак и првог и другог човека и то тако што је учинио једну најобичнију, готово најједноставнију ствар. Потопио је кекс у млеко, спојио два света у један и направио млазму илити плазеко, како коме више одговара, и отворио очи човечанству, спојивши два добра у једну беспрекорно савршену целину.

- И питам се, док зашампитиран лежим покрај зашампитиране Марине у шампитообору, шта ја то јебено серем? Јебало ме и кекс и млеко, и млазма и плазеко! Јеботе, полудећу од ове Марине. Морам хитно да одем и бућнем се у каду, иначе... Ће да одлепим, бе, лајк крејзи Стен!

- Прсо сам скроз, излетео из бункера, гурнуо се у голфа, ишамарао лобеском и кренуо у бесциљну вожњу. Да се вртим друмовима сјебаног Лесковца којег су заклали политичари, надри-политичари. Само они и владају, мајке им га набијем! Чим сам скренуо лево код Народног музеја и угледао градску скупштину, истог секунда сам добио неодољиву жељу да нагазим голфа до стотке и као камиказа голф-бомбом улетим у тај свињац и разјебем сва говна која нам копају раку. Али сам онда зауставио ауто на сред пута и кренуо да бројим, на глас:

- „Један, два, три, четири, пет, шест, седам, осам, девет, десет. Ух. Полако, Борисе, има ствари због којих вреди живети. Има, мора да има...“

- Отворио сам телефон и почео да куцкам поруку Даши. Онда сам зачуо трубљење аутомобилштина иза себе. Јеботе, закрчио сам јебени саобраћај! Убацио сам у прву и повукао се у страну да пропустим, овога пута, оправдано љуте возаче и подигао руку у знак извињења. Прихватили су. Значи ипак има разумних. Ето трачак наде да није све изгубљено. Како судба суптилно гузи с том надом, невероватно. Наставио сам куцкање порукице Дашењки.

- „Где си?“

- У ретровизору сам угледао пандура како ми се приближава. Одмах сам упалио сва четри, он је мало успорио, па застао, али се није вратио тамо одакле је и дошао. Изгледа да ми је ударао тајминг. Ајде, бре, Дашо, одговарај!

- „У школи.“

- „Ајд изађи! Долазим по тебе за два минута!“

- „Шта хоћеш?“

- „Да те јебем!“

- „Сад си се сетио. Имам предавања, не могу.“

- „Ако те нема за два минута испред те мито установе, има да улетим аутомобил- бомбом и да вас све разјебем! И себе, и студенте, и корумпиране професорске пичке и оне две смрдле за шалтером!“

- Пандур је и даље стајао на истом месту. Упалио сам мотор, искључио сва четри, укључио леви мигавац, бацио поглед у ретровизор, и лагано кренуо. Све је било по пропису. Чим сам скренуо лево од семафора нагазио сам кроз Млинску са стотком скроз до Краља Петра Првог, онда лево па гас, па десно, кроз жуто, низ подвожњак, продефиловао крај ЛЕГАС-а и Текстилне, па кроз џомбасте сокачиће избио пред мито ВЕШ институцију. Отворио сам прозоре голфа, тачно испред капије школе, гурнуо диск у сонијев цеде, Групна терапија, Струка, Дада, Луд и песма Очи не виде правду. Грунуло је:

- „Професоре ово знамо само ви и ја, наука примања мита није митологија, многима страна валута дође као богиња, али етика у професији као робиња! Да ли знаш? Знам ли шта? За пали рад, прави план, мали стан, али вама бедна платица, па стани кад ћу да видим да испит дам, триста евра никад не знаш, брате, шта је истина. Слушај! Не морам да спремам се за следећи семестар, завршићу испите ко да ћале ми је министар! Колко ти је остало да завршиш годину? Само шест сома евра, чим сакупим готовину. Очи не виде правду, виде чин-чин, уши не чују правду, чују чин-чин, усне не говоре правду, кажу чин-чин, апсолутно, апсолутно, апсолутно...“

- Даша је излетела из школе, улетела у голфа и искључила цеде.

- „Јеси ли ти нормалан! Хоћеш да ме омрзну професори због тебе?“

- „Ма могу да ми га дувају, бре! То нису професори већ џепароши, сецикесе, алкохоличари, стрвождери, криминалци...“

- „УМУКНИ!!! Не могу више да те слушам!“

- „Шта? Можда нисам у праву?“

- „Јеси у праву, али ме управо компромитујеш на очиглед свих. Ако ти је макар мало стало до мене, вози ме одавде што пре.“

- Одвезо сам Дашу на Кукавицу. Изашли смо из голфа и шетали се кроз полуогољену шуму коју су дрволопови осакатили. Наишли смо на једно живо стабло старо 100 година, ту негде где су кољачи из НОП-а побили Србе за које су тврдили да су издајници. Лепезицом сам на том стаблу урезао: Друже Тито јебаћу те кад-тад, и тебе и све твоје комуњаре! Рукопис је био лош, али видно истакнут. Затим сам се посрао поред дрвета да га нађубрим како би ми натпис што дуже опстао. Даша се згадила мог поступка и одмах отрчала до голфа. Док сам брисао буљу папирнатим марамицама, схватио сам да сам се грдно зајебо. Довео сам Дашењку у природу да се креснемо, а ја, накокаисана и исфрустрирана будала, почео сам да ђубрим дрво. Завршио сам брисање свог дупета, навукао панталоне и вратио се у голфа.

- „Ти си будала и сероња! Вози ме кући!“

- „Чекај да ти објасним...“

- „Немој ништа да ми објашњаваш, немој да ме додирујеш, немој да ме гледаш, посерко један! Вози ме кући и ћути! Нећу глас да ти чујем!“

- Возио сам ћутке. Нисам смео ни музику да пустим. Гледао сам право, чекао да дођемо кући, да се окупам и креснем Дашу. Све сам ја то лепо смислио, све сам то лепо и урадио. Био сам чист ко суза, напрскао сам се Стрејтом, наснифао коксом и пришао Даши која је нешто чепркала по нет-у. Почео сам лагано да јој грицкам увце, баш како је она то волела. Међутим, она је устала са столице и одгурнула ме. Пао сам на кревет.

- „Бежи од мене, посерко!“

- Био сам накоксан, агресиван, луд. Скочио сам са кревета и почео да урлам:

- „А ти? Ти мислиш да си нека чистуница, а? Кад прдиш ноћу то одјекује као тромблонска мина, а смрди ко сама цркотина! Ко да си творове јела!“

- Даша ме гледала шокирано.

- „Сељачино!“

- „Ма пуши курац!“

- „Јеби се, сероњо!“

- „Прдежљанко прчотинска!“

- Даша је кренула да ме гађа свим и свачим што јој је дошло под руку. Успешно сам ескивирао све продукте од дрвета, пластике и стакла. Онда је скочила на француски лежај и кренула да се обрачуна са мном. Раширио сам руке и потпуно јој се отворио. Намерно. Ај донт ноу вај. Манула ме левом ногом у слепоочницу, задржао сам се за врата, онда сам поново раширио руке и отворио јој другу страну, рокнула ме десном ногом по вилици, пао сам на патос. Нокдаун. Нисам осећао бол, али ми се мало зашамутило у глави. Успео сам да устанем поново на ноге. Овога пута Даша је мирно стајала на кревету, није имала намеру да ме више удара. Изгледала је збуњено што се не браним, што јој допуштам да ме удара, што јој не узвраћам. Узео сам лепезицу са стола, Даша је коракнула уназад и разрогачила очи. Отворио сам нож, ухватио га за сечиво и пружио Даши. Повукла се још два корака уназад. Бацио сам јој нож пред ноге.

- „Ајде! Шта чекаш?“

- Даша је била бела ко креч. Укопана на оном лежају, пренеражена мојим ненормалним понашањем. Окренуо сам се и излетео из собе, из стана, из улаза. Улетео у голфа и одлетео до бункера. Кад сам упао у бункер, Крки и Марина су се шокирали мојим изгледом. Ништа нису рекли, посматрали су ме ћутке и уплашено.

- „Шта ме гледате кој курац!“

- Марина је полако устала са столице, полако ми пришла и ставила свој нежни длан на мој образ. Осећао сам како од болесно агресивног стања прелазим у манично покуњено. Као да се све оно лудило одједном избрисало из мене, нестало из мог разулареног ума. Почео сам да се топим. Мој дух као да се успављивао. Један додир Марининих руку. Један једини додир, спустио је систем лудила у мени и угасио га. Пожелео сам да је зграбим и одведем некуд далеко, што даље од овог заборављеног града, од ове сјебане земље, од ове болесне планете. Да је одведем у неку другу орбиту, негде где никог нема, негде где ћемо бити само она и ја. Она и ја...

- „Не!“ - склонио сам јој руку.

- Отворио сам тезгу с књигама, гурнуо главу унутра и тражио ни сам не знам шта. Претурао сам по оним књижуринама, а онда наједном стао, извукао се из тезге, затворио је, отишао до столице и сместио се у њој с главом у шакама. Покушавао сам да средим свој распрскани мозак. Унутар капака ми се појавио Маријин лик. Желео сам Марију, желео сам да се истог тренутка створи ту преда мном, да је загрлим, да је... Зашто ми више не шаље ту поруку? Зашто? Шта чека? И где је она Катарина? Како да је нађем? И шта ће ми кој мој Катарина кад ја имам Маријин број телефона и могу да је назовем кад год пожелим? Али Марија не жели да је зовем. Изричито ми је то забранила. Да макар могу поруку да јој пустим, али не могу ни то. И ту стоји вето. Какво је ово срање? Шта ми се то дешава?

- „Боркс?“

- „А?“

- „Шта ти је?“

- „Не знам, брате. Не знам...“

- „Ај да сроламо један букс, да се смириш.“

- Само сам климнуо главом. Крки је сролао буксну, припалио је и пружио је мени. Увлачио сам дим за димом, као луд. Затим сам му предао џоинт, он је повукао пар дима и дао џукс Марини.

- „Еј?“

- „А?“

- „Требаш Марини да даш оно срање.“

- „А да. Заборавио сам.“

- Брзо сам смућкао дозу Марини, испуцкао 2 ксалола и пружио јој терапију. Глићнула је два ксалола и попила метадон-кајсију. Крки је спаковао тезгу и рекао да иде таксијем кући. Марина и ја смо још мало поседели у бункеру. Ћутали смо обоје. Пришла ми је, ухватила ме за руку и рекла:

- „Ајмо кући...“

- Устао сам са столице и пошао ка голфу, Марина је затварала бункер. Сустигла ме код аута. Стајао сам пред вратима и нисам желео да уђем у ауто. Нисам желео кући.

- „Идемо ли?“

- „Нећу у стан.“

- „Где хоћеш да идеш?“

- „У бутик.“

- „Где?“

- „Хоћу да ти купим нешто... нешто лепо.“

- „Зашто?“

- „Зато што тако хоћу.“

- „Па ајмо онда.“

- Сели смо у ауто и одвезли се до Центра. Ушли смо у неку огромну радњу препуну разноврсне гардеробе, оно, од трешки до одела. Сео сам на једну столицу и рекао Марини да одабере шта год јој се свиђа. Марина је чепркала по оним стварима, гледао сам је заљубљено, пронашла је нешто и отишла да се пресвуче. Кад се вратила и стала испред мене, нисам могао да је препознам. Обукла је неку кратку и тесну хаљиницу и чизмице с високом штиклом. Деловала је старије, озбиљније, заносније, атрактивније, пожељно. Била је слатка и згодна, с оним малим слатким сисићима, које је увукла у неки брус и покушавала да их упери у мој поглед.

- „Јел ти се свиђам?“

- „Не.“

- Продавачица која је стајала крај нас и без зареза, на сав глас, трубила како јој све то идеално стоји и како је прелепа, сасекла ме је оним погледом који говори: „какав простак.“

- „Зашто? Па и Даша то исто носи, а код ње ти се то свиђа.“

- Продавачица је сада гледала у Марину. Није имала представу о чему се овде ради. Приметио сам да се и друга продавачица заинтересовала за наш случај. Сада су обе, без коментара, помно пратиле догађај. Трговачке трачаре.

- „Ти ниси Даша.“

- Погледи алапач-продавачица летели су у смеру говорника.

- „Зашто си ме онда довео овде?“

- „Да се обучеш као Марина. Али нова Марина! Избављена Марина која пркоси судбини!“

- „Мислила сам да волиш високе потпетице и кратке и тесне сукњице.“

- „Не. Волим старке, широке панталоне с џеповима, мајчице, шортсеве и дуксеве. Волим и хаљинице, али пристојне и мрзим штикле, нервирају ме!“

- „Значи желиш да се обучем по твом укусу?“

- „Не. Желим да се обучеш по свом укусу. Да се обучеш као Марина, природна и опуштена Марина. Да се обучеш за себе, јер се мени само таква Марина свиђа.“

- Марина је отишла у гардеробер, остала тамо пола сата, а онда се вратила и стала преда мном. Распертлане плаве дубоке старке, чарапе доколенице с водоравним жутоцрним пругама преко којих су падале рокерске црне панталонице, тик испод колена, тесна зелена братела мајчица, на којој је писало: The tracks of my tears. Ћутала је. Ништа ме није питала. Чекала је да ја пресудим. А ја бих у најмању руку рекао да је изгледала божанствено, али нисам могао. Устао сам, пришао до ње, узео је за ручицу и пољубио јој прстиће. Насмешила се.

- „То остаје на теби, а све оно што си пробала нека ти запакују.“

- „Баш све?“

- „Све. И оне наочаре које си кришом пробала.“

- „Видео си?“

- „Да.“

- „Како ми стоје?“

- „Као звезде небу...“

- Продавачице су промениле своје изразе лица, развукле их у огроман кез, јер су управо кренуле да ударају по оној каси рачун са много нула. Глупе продавачице. Немају оне појма шта се врти у главама муштерија. Могу само да нагађају, да предпостављају, да убеђују, да хвале, иако то искрено не мисле, али да провале шта се сад тачно мотало по мојој и Марининој глави, то не би могао да учини ни Сигмунд Фројд, а камоли оне две нафракане дударе с распасаним пиздуринама од стране власника бордел-бутика. Нафракане су спаковале мноштво кеса и кутија, и мазнуле нам 60 сома динара. Једва смо стрпали ону одећу и обућу у голфа, сместили се за седишта и кренули.

- „Куда ћемо?“

- „Где год пожелиш.“

- Марину од мене више ништа није могло да изненади. Прихватила ме као неког молекула у чијем нуклеусу стоји милијарду атома, сваки са својим алтер-егом. А тако сам се и сам осећао. Значи читала ме.

- „Води ме у неку тишину, у неки мрак, тамо где нема живе душе. Желим да упловим у твој свет, до краја.“

- Посматрала ме с осмехом који је говорио само једно: „желим те“. Желим и ја њу, више него што може да замисли. Пустио сам Неверне бебе, и кренуо у мрак, у мој свет...

- „Пут под ногама, сузе и смех у грудима, глад за уснама, казна ил грех тера ме да лутам, данима и ноћима сањамо туђим очима, јер ја данас сам ту, а сутра ко зна где, не питај ме за судбину, јер данас сам твој, а сутра ко зна где, заборави све и иди...“

- Спустио сам се голфом крај Јужне Мораве дубоко у мрак. Изашли смо из аута и сели на хаубу. Тишину је ломило само шуштање реке, али је било пријатно, некако опуштајуће. Марина је почела да ме чешка по коси. Ћутао сам. Пришла је уснама мом врату и пољубила га, онако нечујно, нежно.

- „Марина ја...“

- „Ћути. Не квари тренутак.“

- Спустила је своје усне на мој образ и полако их повлачила ка уснама. Прелазила је својим уснама преко мојих, као да ме миловала њима, а не љубила. Она је малолетна, говорио сам себи, малолетна. Нисам могао да се одупрем, да померим главу, да јој кажем да стане. Нешто ми није дало. Почела је да ме љуби, гурнула ми је језик у уста и шетала по мојој усној дупљи. Осећао сам укус меда у устима. Нисам више могао да се суздржим. Гурнуо сам јој прсте у косу и узвраћао јој пољупце. Скочила је на мене и ногама се обмотала око мојих кукова. Дуго смо се љубили, нисам желео да престане, никад. Кад би само могли заувек да се замрзнемо у том положају, онако спојени језицима и телом. Срца су нам се међусобно тукла, грлио сам је све снажније. Устао сам са хаубе, носио је онако преплетену око себе док ме она непрестано љубила. Сместио сам је на сувозачко седиште, спустио га, мислим седиште, затворио и закључао сва врата голфа и легао преко Марине. Хтео сам да пустим неку музику, али ми Марина није дозволила.

- „Хоћу мрак, тишину и твој свет...“

- „Марина ја немам... кондом...“

- „Верујем да ћеш ме пазити... Само буди нежан... молим те. Први ми је пут...“

- Ложи ме. Гарант ме ложи. Не. Искрена је. Дрхти. Скинула је мајчицу. Мали сисићи, невини, чедни... Нисам смео да је дотакнем. Збунио сам се, укочио, као да је мени било први пут, а не њој. Узела ми је шаку, десну, тек оздравелу, и ставила на своје груди. Срце јој је лупало као да ће сваке стотинке да експлодира. Спустио сам главу, махинално, и почео да јој лижем стомак. Збацио сам мајицу са себе и вратио се њеном стомаку. Мека кожа, нежна, по њој је плутао мој језик, спуштајући се ка шлицу рокерских панталоница. Откопчао сам јој дугме и повукао шлиц. Скинуо сам јој панталонице, бацио их на задње седиште, ухватио сам прстима њене зелене гаћице и полако их спуштао надоле. Ослободио сам је и гаћица. Настављао сам да је љубим по бутинама, ишао језиком до колена и враћао се натраг до њене вагине, али сам се ту заустављао, заобилазио је и кретао се горе, према пупку. Уздисала је снажно, али више није дрхтала. Дошао сам до њеног врата, зграбила ме за главу, настављао сам ка њеним уснама, прелазио преко њих, улазио унутра. Спустила је своје ручице на моја леђа и све јаче ме притискала, повлачећи ме себи. Скинуо сам панталоне, непрестајући да је љубим, или она мене, више нисам знао. Био сам у облацима, љубио сам мед, њене зелене очи сакриле су се испод капака. Моје су биле отворене, широм. Нисам могао да не гледам то предивно створење. Полако сам почео да продирем у њу, лагано, милиметар по милиметар. Плашио сам се да је не повредим. Тек ми је главић ушао кад је тихо јаукнула и стисла зубе; очи су јој и даље биле затворене. Стао сам. Прелазио сам јој уснама преко затворених очију, желео сам да их отвори, да ме гледа. И даље је жмурила. Наставио сам да продирем у њу, опет полако, још пажљивије. Дошао до пола, затим га вратио мало натраг, па поново напред. Несвесно је заривала своје прсте у моја леђа, што је говорило да осећа бол и поред свег мог труда да будем што нежнији. Пришао сам њеном увету и шапнуо јој да се опусти, да отвори очи и гледа ме. Послушала ме. Отворила је очи и мало се опустила. Имала је исте очи као Маријине. Смарагд очи. Само су Маријине биле бистрије и влажније. Зашто ми се баш у овом тренутку Марија врзма по глави? Да није то неки знак? Те смарагд очи, тај занос, усхићење као кад сам се с Маријом креснуо први пут. Да ли ми то бог шаље неки знак? Какав знак? Зашто сад? Чему то?

- „Шта ти је?“

- Марина ме овим питањем пренула из мојих расејаних мисли. Видла је да сам одлутао.

- „Ништа... Само се опусти...“

- Ушао сам у њу, цео. Овога пута јаукнула је много гласније, али није затварала очи, гледала ме равно у зенице. Али је почела да се опушта. Постајало јој је све пријатније. У једном моменту се и насмешила. Нисмо излазили једно другом из погледа. Још увек сам ишао лагано, извлачио га сасвим мало и поново враћао натраг, целог. Почела је да дахће, у почетку тихо, а касније све бучније, скроз до осмеха који ју је довео до врхунца. У том тренутку је поново зажмурила и чврсто ми стезала врат. Први пут сам девојци одузео невиност и први пут гледао како невина девојка свршава. Више није невина, али је задовољна. Ја нисам свршио, чини ми се да сам тек почео, али сам га извукао ван. Ово је била њена ноћ, не моја, њена. Нисам свршио, али ћу је вечно памтити. Обукли смо се на брзака. И припалили цигарете. Окренула се ка мени и упитала ме:

- „Зашто нема крви?“

- Збунила ме.

- „Какве крви, које крви, чије крви??“

- „Па... моје... Знаш оно, кад девојка изгуби невиност и то...“

- „Па, изгледа да ниси била невина, само си ме малкице ложила.“

- „Борисе! Зар желиш да ти се правдам? Како да те убедим? Ја сам ствар...“

- „Еј, бре! Зајебавам те, шта ти је?“

- „Ја сам ти најискреније признала своју најинтимнију тајну, а ти ме зезаш. Ниси фер.“

- „Гледај! Ја нисам доктор Флеминг, али сам читао у неким књигама да је код неких девојака химен еластичнији, и кад девојка први пут ступи у сексуални однос, он пукне, али не пролије крв, а код неких је мало затегнутији, па кане пар капи. Или тако некако. Нешто у том фазону. Нисам најбоље запамтио. Али то нема никакве везе с овом причом. И да сам ти први и да нисам, мени је свеједно. Желео сам те и овако и онако. Баш ме брига дал си била с неким пре мене или ниси...“

- „Нисам била ни са ким... ти си ми први. И како то мислиш да ти је свеједно? Кажеш да си ме желео? Значи сад ме више не желиш?“

- „Ма није то, бре, Марина. Све погрешно схваташ. Желео сам те пре овога, а после овога желим те још више! Кажем да ми је свеједно да ли сам ти први или не, а не да ли ми је свеједно дал сам с тобом или нисам. Није ми свеједно. Желим да будем с тобом. Желим те крај себе...“

- „А Даша?“

- „Не знам...“

- „Мени не смета твој однос с Дашом. Она не мора ништа да зна. Ћутаћу, само да будем с тобом, само да сам покрај тебе, заувек!“

- Не. Само то не. Ја нисам за тебе, нисам ја тај. Ја те не заслужујем!

- „Зашто ћутиш? Зар не желиш да будемо заједно?“

- „Желим. Али с Дашом имам веома компликован однос. И то ћу морати некако да решим. Како, не знам, али некако ћу морати.“

- „Немој. Даша је добра девојка. Прухватила ме као сестру, а ја јој мазнула дечка. Немој да је отераш од себе. Нека буде ту, мени не смета. Ја ћу ти бити друга...“

- „Шта лупаш! Шта ти значи то „друга“?“

- „Бићу Дашина резерва, али само твоја и ничија више!“

- „Марина, Даша и ја имамо специфичан однос. Ми живимо заједно, али смо само у стану пар, ван њега свако од нас може да ради шта му воља. Она воли да буде слободна и независна, а и мени тако одговара, бар што се шеме с Дашом тиче. Међутим, Даша и ја немамо перспективу, наша, условно речено, веза, нема будућност. И она и ја договорили смо се да траје колико траје, а кад пукне, свако иде својим путем. Данас смо се нешто споречкали, додуше мојом кривицом, и чини ми се да ће колико сутра наша трип-веза доживети бродолом. Ми нисмо једно за друго, слажемо се само у једном, а то је добар секс, и ништа више. Све пре и после тога је или компромис на мишиће, или свађа.“

- „Да се приметити.“

- „Шта?“

- „Па та свађа. Видим да ти је Даша разбуцала фасаду, само не знам чиме.“

- „Ногама. Она је луда каратисткиња из Врања и чим јој пукне филм оне крене да ме шутира ногама. Поломила ми је и зуб.“

- „Данас?“

- „Не. Пре неколико дана, недељу... две... Заборавио сам, а није ни битно.“

- „И? Шта ћемо сад?“

- „Ништа. Идемо кући да видимо расплет. Ово између тебе и мене остаје тајна, бар још неко време. Океј?“

- „Океј!“

- Марини као да је било свеједно. Била је насмејана, можда чак и срећна. Нашла је гнездо и ушушкала се у њега, одговара јој, прија јој, вади је из запећка у ког је упала. Зато и жели да остане. То је добро, с једне стране, јер постоји веома добра шанса да се скине с хорса и започне нови живот, с друге стране то није добро, јер сам ту ја. А ја не знам шта хоћу. Волим Марију, желим Марију и чекам Марију, а заљубљен сам у Марину, такође је желим, а та иста Марина сад живи на мојој гајби, то јест нашој, сада је и њена, јер друге нема. Ово је тако конфузна ситуација и ја не знам како да је решим. Идем кући, па шта ми бог да. Само да Дашењка није набавила моторну тестеру. Да не буде оно: „гуд бај болс“, и на крају: „детс ол фоукс.

- Било је 05:50 кад сам стигао до бункера и кренуо да избацујем робу. Крикија није било. Изгледа да га је Нађа провалила и сместила га у гипсано корито. Или то, или је овај лудак заглавио с оном рибом и сад не може да се откачи од ње. После Нађе то му је тек друга риба коју је карао, ако је уопште и карао, па му се сад усладило и не скида се са ње. А можда се превише потрошио па мало касни. Јебем ли га, видећемо. Отворио сам тезгу тачно у 06:25. Од Кркија и Марине ни трага, ни гласа. У том ми стиже порука.

- „Мало касним, али оправдано. Имам филм!“

- Кркензи је стварно опрао патку. Једва чекам да видим филм, а нарочито Уркетов израз лица. Мора да пљуне 100 евра и гледа како Крка кара неку радодајку. Мисли о свему томе прекинула ми је Марина када је упала у бункер сва у сузама. Улетела је у мој загрљај и кренула да јеца.

- „Шта је било?“

- Марина је грцала и није могла да дође до речи. Чекао сам да се смири. Спустио сам је на столицу, дао јој дозу метадона и 4 ксалола. Попила је. Дрхтавим рукама припаљивала је цигарету и кренула да прича:

- „Јутрос... Нисам одмах приметила... Она је...“

- „Полако Марина, полако. Смири се. Удахни ваздух.“

- Сузе су јој се сливале низ образе, али је лагано опуштао коктел метадона и ксалола, и смиривао јој јецај. Гледала је у бетон, палила цигарету за цигаретом и ћутала. Пришао сам јој и помиловао је по коси. Тај тренутак искористио сам да јој се загледам у зенице. Није узела доп. Добро је.

- „Моја бака је умрла... јутрос... синоћ... Не знам. Нашла сам је тек јутрос...“

- Поново је почела да плаче. Био сам напуцан коксом па ми вест о њеној мртвој баки није тешко пала. Нисам је познавао, деловала ми је далека и страна и зато нисам осећао ама баш ништа у вези њене смрти. Али су ме Маринине сузе разбиле, као и сазнање да је Марина на овом свету остала потпуно сама. То никако није смело да се деси у овом тренутку, али никако! Таман сам кренуо да извлачим Марину из гована и почетак је био бољи него што сам могао и да замислим, али ово с баком је скроз на скроз пореметило ситуацију. Марина је у тренутку растројства могла да посегне за допом, а ја онда не бих знао шта да радим. Да јој је бака жива, отерао бих је у курац, а овако... Не могу. И нећу! Морао сам нешто да смислим, из фундамента. Само шта?

- Крки се појавио с кезом на лицу од два метра. Држао је камеру увис и зевао као клен. Очима сам му показао да ћути. Погледао је у Марину и моментално обрисао кез с лица, стрпао камеру у ранац и сео за столицу.

- „Шта сад да радим?“

- Марина ме упитно гледала и вапила за помоћ, а ја нисам знао шта да јој одговорим. Све ми се испретумбало у глави. Више нисам живео свој живот. Више нисам био само ја. Марина је улетела у мој живот, највише мојом кривицом, и морао сам да предузмем нешто по том питању. Осећао сам се одговорним за ту клинку од 17 година, без иког свог, а тек је започела свој апстиненционални период. Судбина ми је дала зајебан шах и ја сам због продужетка партије морао да жртвујем неку фигуру. Само коју?

- „Преселићеш се код мене!“

- „А??“ - у истом тренутку су зинули у мене и Марина и Крки.

- „Продаћемо ону твоју кућу, а ти ћеш прећи код мене.“

- Повукао сам потез. Колико је добар, не знам. Видећемо.

- Крки је устао са столице и кренуо да опслужује муштерије. Пришао сам Марини, загрлио је и рекао јој да не брине ништа и да ћу ја све то да средим, и око продаје куће и око сахране њене баке.

- „Кркензи можеш ли сам?“

- „Могу, могу...“

- Узео сам Марину за руку и повео је са собом. Сместио сам је у џету, дао јој још 5 ксалола, а затим смо се ћутке одклацкали до њене гајбе. Нисам знао кога да зовем, кога да обавестим, нисам имао појма како иде та процедура око тога. Шта радиш кад неко рикне? Кога зовеш? Да се петљам с пандурима, не пада ми напамет, да зовем хитну, каква вајда од тога. Бака је мртва па мртва, не треба ми хитна да констатује смрт. Бака је била хладна као лед и бела ко млеко. Шта да радим?

- „Јел твоја бака имала неку другарицу, неку бабу с којом се дружила, неког из комшилука?“

- „Да. С једном баком је често пила кафу. Живи ту преко пута.“

- Одлично. Жива бака ће да заврши процедуру око мртве, ја ћу да продам кућу, покријем трошкове око сахране, и водим Марину са собом. Отишао сам до куће у којој је становала жива бака и објаснио јој ситуацију. Бабускера је кренула да рове и кука како је изгубила једину другарицу и сад нема с ким да пије кафу. Јебала је кафа! Каква себичност с њене стране. Некако сам успео да умирим бабускеру. Рекао сам јој да сам ја Маринин брат од неке леве тетке и да она иде да живи код мене у Ниш. То ми је прво пало на памет. Дао сам јој лову да заврши све око припреме Маринине баке за сахрану и замолио је да Марину не петља у то. Затим сам отишао до гробарске радње, купио најјефтинији ковчег, неко цвеће, неколико свећа и вратио се у Норвежанску. У кући је, осим бабускере, било још неколико жена, вероватно комшинице. Извео сам Марину у двориште да испалимо коју цигарету. За то време позвао сам Драгана Жваку, матрапаза који је муљао с кућама и рекао му за послић. Муфљуз је дошао после пет минута.

- „Добро, бре, Жвако, реко сам ти сутра! Куд си навро?“

- „Сад је шанса! Имам човека који ће одмах да искешира гајбу. Само да бацим поглед унутра.“

- „Унутра је мртва баба са сахраном у току, блентовчино једна!“

- „Нема везе. Запалићу свећу, два-три погледа и готово! Уф, двориште је лоше естетски, ал је добро што излази на пут...“

- „Еј, зајеби! Иди унутра, одради то што имаш, па да продамо кућу.“

- „Колко је цениш?“

- „Ајде не сери! Коју год цену да ти кажем ти ћеш да се мрштиш и да гајби налазиш замерке, само да ућариш што више. Иди унутра, погледај и сам оцени. Само немој да ме много кратиш, угради се, ал мисли на савест!“

- „Добро, добро...“

- Жвака је упао на гајбу, задржао се десетак минута и, излазећи рекао:

- „Осам сома. И то је плафон!“

- „Немаш ти Драгане ни трунке савести.“

- „Осам и по и то је крај! Арсићу, не могу преко тога.“

- „Добро. Иди заврши то. Кад ће лова?“

- „Чим покојница напусти кућу“ - рече Жвака и оде.

- „Осам и по сома. Није лоше, а?“

- Марина се привила уз мене и ћутала ми у врат. Осетио сам на свом рамену удар њеног срца. Удар срца сирочета. Ех, животе...

- „Ајд да ти помогнем да спакујеш своје ствари, па да палимо код мене.“

- Марина је цели свој живот стрпала у два коферчета. У кући је остала нека старудија од намештаја и ништа вредно. Марина и ја смо запалили по свећу, постојали пар минута, затим се она опростила од баке, пољубивши је у чело, и отишла у џету. Бдење је отпочело са свим оним глупим обичајима који немају никакву сврху, али су зато дебело коштали. С једном женом, која ми је деловала разумно, договорио сам се да сутра без икаквих глупих церемонија, појања попова, и осталих срања, на брзака спустимо покојницу у земљу и растанемо се. Госпођа је заиста била разумна и одмах се сложила са мном. Дао сам јој лову да плате превоз ковчега и још неке ситнице, поздравио се с њом, изашао из куће, сео у џету, и Марина и ја смо кренули ка мојој габи.

- Марину сам сместио у дневну собу и док се она распакивала, ја сам Дашу одвео у спаваћу собу и све јој објаснио, до најситнијих детаља. Мислио сам да ће Даша да попизди, али је она одреаговала као Мајка Тереза. Све је прихватила. Одмах се нашла Марини, помогла јој с оним стварима, а сат касније пиле су кафу као две најбоље другарице. Даша је била лафчина и полако ме освајала својим добрим делима. Марина је била у чуду. Живела је у неком свету где свако сваког мрзи, подјебава, повређује, забада му нож у леђа и мислила је да други свет, сем тог љигавог у ком се закопрцала и заплела до безизлазности, не постоји. Али је онда налетела на нас. Отворила су јој се нова врата, света кога до тада није познавала, и пронашла људе који живе једни за друге, помажу се, боре се. Први пут је у животу видла пријатеље који би дали свој живот, своје све, један другом. Није веровала да то постоји и зато је била у чуду. Истовремено је била и срећна, јер смо јој се нашли онда кад је почела да тоне, и потонула би. Судба јој је то наменила, али га је овога пута мало подувала. Не пита се само судбина, питамо се понешто и ми. Зато је карамо чим нам се укаже прилика. Судба побеђује увек, то је доказана чињеница, али нека се с нашим животима мало више намучи. То је све што можемо и што морамо, па нек мало и њу ждере џигерица, а не само нас.

 - Сахрана ко сахрана, пар људи, она бабускера и комшинице, Марина, Даша, Наташа, Урке и ја. Није трајало дуго, баш као што сам се и договорио с оном госпођом. Ковчег је спуштен, грумен земље бачен и онда назад, свако свом животу.

- Марина је добила следовање терапије, мало сам је појачао, 50 капи метадона плус два ксалола ујутру, подне, вече. Оставио сам је код куће с Дашом и отишо у бункер. Баш кад сам стиго Урке је гледао филм, а Кркензи га подјебавао. Филм није био ништа посебно. Мисионарски положај, прц-прц, једно десетак минута и на крају сврш. Али је Крки добио 100 еурића. Шапнуо сам му да узме камеру од Уркета и обрише филм. Овај се мало предомишљао, није му било лако, јебао је и снимао и сад то треба да обрише, али кад сам му реко да то веома лако може да се налепи на нет-у, овај је одмах зграбио камеру и обрисао снимак. Три пута је проверио да ли је обрисан и пошто се уверио да јесте, одахнуо је. Урке се шеретски насмејао и све ми се чинило да је тај десетоминутни клип он већ пребацио. То ми је говорила његова торба у којој је чувао лап топ. Е, јебеш га. Урке је узео торбу, потапшао Кркија по рамену, рекавши му „јуначино, добро јебеш“, и запалио негде. Вероватно да пусти клип целој Мајци Србији, и шире. Луди Урош сјебаће Кркијеву кућну комуну. Зајебано.

- Нешто касније стиго је Жвака, пљунуо осам и по сома еурића, узео кључеве од гајбе и запалио. Стрпао сам лову у џеп и кренуо ван бункера.

- „Где ћеш и ти сад?“

- „Идем да купим неки ауто?“

- „Какав ауто?“

- „Јебем ли га, неки полован, ал очуван.“

- „Од мртве бабе мажњаваш лову и купујеш себи кола. Ти си, бре, некросиличар!“

- „Море мрш, бре! То су кола за Марину клену један, ја ћу само да се служим док она не положи возачки.“

- „Некросиличарски профитеру!“

- „Сисај курац!“

 - Покупио сам Марину са гајбе и одвео је до Цакета, стару школу, који је препродавао половна возила. Ушли смо код њега у двориште и истог тренутка сам приметио да је Цаке проширио бизнис. Почео је да увози и кола из иностранства, готово нова. Кренуло му. Рекао сам Марини да погледа кола и да одабере нека која јој се допадају. Она о колима није имала појма, гледала је њихов спољашњи изглед.

- „Цаке, има ли ту нешто за мене или нема?“

- „Кажи малој да гледа ова с леве стране“ - рече Цаке и оде да избаци вопс муштеријама, сирјеч нама.

- Рекао сам Марини да бира кола с леве стране, десна нису за нас. Она се окренула, прелетела их погледом и рекла:

- „Може ова сива?“

- „Чекај.“

- „Цаке?“

- „А?“

- „Апиш два!“

- „Уууу... ал ти је фораааа...“

- „Каква су ова сива?“

- Цаке је кренуо да објашњава, те годиште, те пређени километри, те има атестиран плин, завлачио се испод кола, показивао ми прагове, мотор, гепек, а од свега тога ја сам само запамтио да је то голф двојка. Никад ме нису интересовала кола на тај начин. За мене је то било превозно средство, седишта с каросеријом на точковима која треба да ме превезу с једног места на друго. И то је то.

- „Цаке, хау мач?“ - прекинуо сам га док ми је показивао како се нечујно затварају врата возача.

- „Две хиљаде.“

- „У, бре, Цаке!“

- „Шта У? Неко би ти тражио два и по сома!“

- „Неко да, али ти не. Кад дођеш код мене на тезгу све узимаш по набавним ценама, а сад си нашо на мени да зарађујеш! Ајд нађи неку разумну цену, па да слистимо ону пивчугу, да се на згреје.“

- „Добро, ајде. Хиљаду седамсто.“

- „Купљено!“

- Слистили смо пивчугу, пљунуо сам 1.700 јура, узео папире и саобраћајну, и Марина и ја смо сели у наш нови ауто. Одвезли смо се до мене, из подрума измотали сони цеде и уградили га у голфа. Затим смо отишли на бувљак код Чочета и он нам је повезао озвучење. Одмах смо га испробали.

- „Ја пазим на хигијену, могу рећи да је негован, марим да скинем смегму с њега, стално третман редован, сатима присутне су на мом компу слике јебуља, мазим га, шиљим га, а он врда као јегуља. Он има проблем, тај проблем нема мету, ја не знам шта још да радим он постаде тако пречудан. Почео да жига ме стално, ноћима не спавам, тај бол ме прекида у друштву, а штреца и кад сам сам. Не дао ти бог ту ствар, ти не знаш шта је мука, доцо мој, јад и плач, бре!“

- Чоче је фантастично повезао озвучење, мало смо дрндали турбо дизелаше, а онда помогли Кркију да спакује тезгу, пазар је био одличан, одвезли Кркицу кући, и отишли до Уркета да му се похвалимо новим аутом. Чим је Урке угледао голфа рекао је:

- „Фала курцу! Сад је џета само моја!“

- Сели смо код њега на терасу и нове гуме залили Џеком и буксетином од које смо се рашили ко буље. Смејали смо се и спрдачили два сата, а онда смо Марина и ја отишли кући. Дашењка је спремила клопу, наждрали смо се ко блесави и фундаментално се закуцали у сан. Марина у дневној, Даша и ја у спаваћој соби.

 - Марина се добро држала. Редовно је узимала метадон и ксалоле плус ганџу и вопс, или Џек, и тако превазилазила психофизичке кризе од допа и жал за баком. Понекад би тихо плакала од чега сам се ја јежио, ал сам гутао кнедле и упорно је тешио. Ништа речима, само загрљај. Ништа речи ту не могу да помогну, само рука за коју можеш да се ухватиш, само раме на коме можеш да се исплачеш, само уво које ће све то да истрпи. Тачно сам знао како јој је. Та празнина што ти се усидри у души, тај бол који пече горе од жара... Кад је отишо мој рођени стриц, изненада и заувек, с њим је отишло и парче моје душе. Био је ликчина, громада од човека, много сам га волео, иако то, чини ми се, никад нисам показивао, и његова смрт разнела је цео мој систем. Ал се некако навикнеш, не можеш да преболиш, то је сасвим јасно, али некако научиш да живиш с тим. Некако...

- На реду је дошао и тест. Правила, правила. Био сам сигуран да Марина није узела доп, али сам ипак желео да јој урадим тест како бих јој ставио до знања да још увек немам поверења у њу, иако смо буквално 24 часа заједно. Устали смо у пет ујутру, Марина је кувала кафу, Даша је спавала, а ја сам спремио тест, и бочицу, то сам купио јуче у апотеци за 350 динџи, у коју је Марина требала да се ишора. Попили смо кафу, испалили цигарете и Марина се спремила за покрет.

- „Ајде идемо, већ је шест, шта чекаш?“

- „Прво да урадиш тест.“

- Марина је сталожено узела тест и бочицу и кренула у клоњу.

- „Еј! Неће моћи тако.“

- „Него како?“

- Ушли смо заједно у клоњу, затворио сам врата, рекао Марини да се скине до голе коже, да одложи ствари на веш машину и да тек тада напуни бочицу мокраћом.

- „Јеси ти луд? Пред тобом да се скидам? Не пада ми напамет!“

- „Марина, хоћу да будем сигуран да ништа не кријеш од мене. Мораш да се скинеш и оставиш ствари на веш машину, и не брини, није ми стало да те гледам голу, само желим да не будем преварен.“

- „Па немам ништа код себе. Шта ти је сад?“

- „Ајде скидај се, бре! Све што ти имаш ја сам већ видео. И немој да ти буде непријатно, само опуштено.“

- Марина се полако скидала, панталоне, мајчицу и ту је стала.

- „Све, све. До голе коже!“

- Окренула ми је леђа, скинула брус, а затим и гаћице. Сву одећу одложила је на веш машину.

- „Рашири руке и окрени се.“

- „Ти си стварно мамлаз!“ - рекла је и окренула се.

- Нисам имао намеру да гледам Маринино тело, већ да ли је смотала нечију туђу мокраћу у неки шприц, то је главна џанкерска фора кад раде тест, али сам се збунио и забленуо у њено тело ко да ми очи женско никад виделе нису. Била је СА-ВР-ШЕ-НА!

- „Јеси се нагледао мамлазе?“

- „Извини... нисам, мислим, хтео... Стварно си добра риба. Извини, стварно извини...“

- Био сам сметен, задивљен њеним телом, и ушепртљан ко никад до тада. Морао сам некако да се извлачим из ове неугодне ситуације.

- „Ајд шорај, па да видимо тест.“

-  Марини није ишло од руке да се одмах ишора. То је онај трип кад неко стоји поред тебе, а теби дође нека блокада у мозгу и све и да ти се ненормално пиша, мочка напоље да изађе неће. Марина се стискала и почела да се нервира. Окренуо сам јој леђа, како би јој бар мало олакшао, и тркељисао јој џепове. Сем цигарета, упаљача, папирнатих марамица и лабела, ништа друго није имала. Одлично. Међутим, мокрење је било проблем. Пустио сам воду на чесму, која се зажуборила, и на тај начин хтео да подстакнем Марину да коначно пусти пар капи, макар четри, пет. То би било сасвим довољно за доп тест. На једвите јаде је успела да истиска из себе пар капи. Дала ми је ону бочицу и док се облачила псовала ме и уздуж и попреко. Ја сам био озбиљан све док тест није показао две црвене црте. Значи негативан. Значи Марина је чиста. Онда сам се насмешио.

- „Јеси сад задовољан, воајерчино једна?“

- Толико сам био задовољан и весео да сам загрлио Марину и нисам је пуштао пет минута. Једва ме одвојила од себе.

- „Видиш да се све може кад се хоће!“

- „Ниси ми дао метадон и ксалоле.“

- „Стиже!“

- Спремио сам јој коктел, Марина га је сабила, изашли смо из стана, спуштили се до голфа, упали унутра и, уз Азру, лагано пичили ка бункеру.

- „Не знам што да радим са собом, на што мисли да бацим, ето стварам полако пјесму о теби, гледам твоје тијело, лудујем за њим, и покушавам у себи само једно. Пољуби ме па ми прсте у косу увуци, и загрли ме, пољуби ме па се приви тик уз мене и запјевај ако знаш било што. Желим да се стиснем уз тебе, да те милујем, да ти шапућем на ухо бисере, да причам о слободи, да се глупирам, да ти кажем: ох, ти лудо једина...“

- Кад су ми речи песме допрле до мозга и кад сам их повезао с малопређашњом ситуацијом, брзо сам искључио цеде. Јеботе, како се човек брзо погуби. Иако одлично знам ту песму, нисам је ни на крај памети повезао с Марином. Али је можда то учинила моја подсвест. Одвојио сам око и бацио га у Маринином правцу. Гледала је кроз прозор те јој лице нисам видео, али ми се све чини да се смешка криомице. Не знам зашто, али Марина је полако улазила у моје мождане поре. Можда сам је само пожелео, можда ми је постала драга, можда сам се заљубио... Опет оних хиљаду и триста можда. Не знам како да опишем то, али да осећам нешто према њој, осећам. А осећам и да ће ми Даша јебати матер, ако само нешто наслути. Рекла је: „ван гајбе трпај коју год хоћеш, али у нашем стану само мене“. Али, Марина живи у нашем стану, чак и да је трпам ван стана опет морамо да се вратимо у њега, а то може да буде компликовано, јер бих можда и на својој габи пожелео Марину, и шта онда? Ма шта, бре, серем? Каква Марина? Па она је малолетна! Који сам ја педофил. Не могу да верујем. Протресао сам главу и на тај начин хтео да избијем своје перверзне мисли из главе, али нисам успевао, никако. Шта ћу, како ћу, не знам. Покушавао сам то да прикријем, али ме изгледа Марина прочитала. Мислио сам да сам добар глумац, али сам се изгледа негде зајебо.

- „Свиђам ти се, а?“

- Стварно ме прочитала, стерам јој га...

- „Не. Одкуд ти то?“

- „Па ја нисам ретардирана. Видим ти у очима.“

- Срећа па смо већ били пред бункером и ја сам брзо напустио голфа, иначе не знам како би даље разговор текао. Кретали смо се ка бункеру, ја сам мислио да је оној теми дошао крај, али Марина је имала неописиву жељу да ме подјебава.

- „Не брини, нећу ја Даши ништа да кажем.“

- „Шта, бре, да јој кажеш?

- „Па то да ти се свиђам.“

- Смејала се и гурала ми прст у уво. Отимао сам се.

- „Ајде ћути и не лупај!“

- „Ма не мора нико да зна. Само ти и ја, то је наша тајна.“

- „Шта, бре, сереш ти?“

- Марина ме шчепала за дукс и прислонила ми усне на уво.

- „Ти си једини мушкарац који ме је видео голу.“

- Ва да фак?

- „То је због теста и нема никакве везе с тим што ти мислиш.“

- „Аха. А што си онда зинуо ко клен и делио ми комплименте?“

- „Ћути, бре, ево га Крки.“

- „А песма?“

- „Ћути, бре!“

- Угурао сам се у бункер и одмах кренуо да претурам по књигама, правећи се да се разговор између Марине и мене никада није догодио. Марина је сређивала козметику, посматрала ме и смешкала се. Јебем те, Борисе, транспарентног! Муштерије су нагрнуле, Марина се борила с козметиком, Кркица с пластикаријом, духовно благо нико јебавао није, проста и затуцана руља, те сам ја трчкарао од Марине до Крикија и припомагао им. Оно што ме изненадило и задивило је Маринин коефицијент интелигенције и готово фотографско памћење. Брзо се сналазила, брзо услуживала муштерије, запамтила је све, али све цене, чак је знала и појединости одређеног продукта. Оно, тај шампон садржи то и то, он је за суву кожу, чак је наглас, из главе, наводила и његове састојке, оне називе, оне за које је мени требало 5 минута да прочитам једну. Невероватно! А њу шутнули из школе, и то Пољопривредне. Јеботе, увек иста прича.

- Дође Тесла и каже: Хеј људи, ја умем да направим наизменичну струју! А Срби му кажу: Ајде носи се у курац! Тесла оде у есаде, направи триста чуда, а Срби се тек после његовог доказаног успеха курче како је он њихов горе лист. Свако разуман, либералан, иновативан и интелигентан гура се под тепих, а владају љиге, лактароши, комуњаре и сујетна ђубрад. Ти смислиш супер креативну идеју, поклониш је свету, а они те пљуну, направе те лудог и чекају да умреш, ако те пре тога не рокну. Онда ти мазну идеју, која је требала човечанству да донесе неко добро, нешто позитивно и корисно, и од тога направе атомски бомбу, неки вирус, сиду и остала говна којима уништавају људе. Џаба се ти трудиш и добротом дарујеш свет кад то нема никакве сврхе. Овом свету не треба дати ништа. Треба га пустити да се покоље у сопственој мржњи и да нестане са лица земље. И тако завршиш с овим наказним светом. Ал онда се, јеби га, сетиш оних ситница које, кажу добри људи, живот значе. Љубав, мир, слобода, сетиш се пријатеља, осмеха, малене тренутке у којима уживаш, рецимо секс, пољубац с девојком коју волиш у свечаном заласку сунца, шетња по јесењем лишћу које ти шушти под ногама, листање пролећа, шуштање таласа док лешкариш на плажи, рађање деце, и добијеш онај трачак наде да није све тако црно и да можеш нешто да промениш, и ти се наравно поколебаш и препустиш се томе, а иронија живота се наставља, ширећи сва могућа зла по читавој васељени. Епиметеју, јебем ли те у уста баш! А кад дођем у пакао, јебаћу те и у дупе! Индискретно!

- Колико ли је таквих Марина по Лесковцу, а тек Србији? Језа ме хвата кад само и помислим на то. И одмах сам се сетио Азре и оне песме Балкан, после ње Вољела ме није ниједна, па Чорбине, Погледај дом свој, анђеле, па Марчелове, Недођија, Нови Вавилон... ЕКВ-а, Идемо, Не... Каква очајна стварност... И шта више чека она јебена Смрт са мном у оној врећи на њеним леђима? И колико јој јебено треба да пронађе више ту усрану парцелу!? Набијем и Смрт на курац!