Priviđenje

- Sklonite se puževi golaći i fosilne kornjače, jer na krilima mira sa zastavom slobode dolazi mladost da kaže svoje. Pesak je iscurio, sat je stao, vaše vreme je isteklo. Nedamo da okrenete peščanik da nam se ponovo ne bi sručio na glavu vaš balast koji vas je godinama potapao. Ako je vama pesak šmirglao oči te ste zbog toga izgubili kurs i našli se u bezizlaznom procepu, pa bi sad... šta? Natrag na početak da... šta? Tupom olovkom pišete bleda slova natopljena svežom krvlju novih sinova? Još jedna stranica istorije potpisana porazom? Neka hvala, vašu istoriju ostavljamo vama, mi okrećemo novi list jer dosta je bilo suza i bola, bede i mržnje, dosta je bilo straha od svetog Svetka, aplaudiranja novom potopu, stropoštavanja u istom ponoru vaše bolesne ideologije: „Srbija je večna dok su joj deca verna.“ Znači trk svezani bukagijama starih pa skok lastom u ambis sve do konačnog istrebljenja! Srbija će živeti dok joj deca imaju pameti, a ne snage inata i konzervativizma. Da, Zemlja se vrti u krug i oko sopstvene ose, ali njoj je to jedina trasa za opstanak. Međutim, ne paše to i nama, mi želimo da idemo pravo, da odemo dalje, da se popnemo više, a ne da se slepi vrtimo u vašem krugu stradanja koji ste sami stvorili. Jadne su te vaše otrcane fraze: „Zavadi pa vladaj“. A dokle? Dotle dok imate žrtvenog jarca da ga pustite niz vodu kad vam biznis krene nizbrdo. Očajno bedne su te vaše rečenice koje poseduju samo uzaludnost donkihotovske uobrazilje i svetost svetog suicidalnog pokolja iz 1389. Ko još veliča i slavi sopstveni egzodus? Samo onaj slepac koji misli da je Svet nastao onda kada se on rodio, samo onaj koji poraz doživljava kao pobedu, onaj koji veruje da se Srbija rodila onda kada je poginula... Hvala lepo, al ja ne bih ponovo kletvom slao svoju decu u sigurnu smrt. Ja bih rađe na sopstvenim kolenima izgubljenog dostojanstva, sa šakama molbe za milost, golim očima sklanjao trnje sa puta koji vodi ka miru, i polomljenim zubima čupao zarđale eksere sa barijere mržnje i inata samo da probijem zabarikadirane prilaze i raskrčim drumove koji vode ka slobodi i spokoju mladosti koja dolazi za nama. Možda knez Lazar tada nije imao drugih opcija do da povede u boj sve ono što je moglo da nosi mač, možda je izabrao carstvo nebesko da bi napravio temelj novog kulta i legende, koju su vešti pesnici kasnije veoma vešto iskoristili da vode svest srpskog naroda tamo gde nova dogma nalaže, a možda je samo bio slep za budućnost te nije uvideo da je svojim nepromišljenim potezom bacio Srbiju u gotovo petovekovno ropstvo. Ali uzaludno je danas naglabati o kosovskom boju zato što tačna stranica istorije iz tog doba nama ni dan danas nije poznata. Ono što zasigurno možemo da tvrdimo je to da knez Lazar nije iz nekog bunkera dekretima popovao ostalim srpskim velikanima kako i u kom pravcu da vode bitku, kao što su to neki „Srbi“ činili u novijoj istoriji i kao što danas to čine, već je na čelu kolone poveo svoj narod u susret čizmi koja je pretila da nas zgazi i tamo poginuo s verom u boga i s nadom da će spasiti Srbiju od krvnika. A šta vi radite? Vi nama ostavljate vaše bušne vreće da ih mi krpimo, vi nama poklanjate vaše ruševine da ih mi gradimo, vaše jaruge da u njima gacamo, vaše buđave pećine da u njima istrunemo, vaše zvučne slogane da ih mi i dalje nosimo u sve kraćoj i sve tesnijoj Srbiji koju vi kreirate dok nas proklinjete i kudite samo zato što se opiremo vašim zverskim nagonima. Granice su crvene boje zato što su napisane mastilom od krvi. Mesto da ih bude sve manje, njih je u poslednje vreme sve više. Komada se i drobi zemlja i to samo zbog onih koji ne žele da vide dalje od svog nosa, koji ne žele da čuju za drugu stranu medalje iako znaju da postoji, koji samo u svoje džepove trpaju i samo svoje avlije gledaju. E pa, žao nam je zaista, ali mi nismo baš toliko ponosni da bi se divili vašem nerazumu i sebičnjaštvu. Hvala veliki Seneka na tvojim mudrostima, al džaba tebi one kad su pomešane kapima krvi Neronove incestoidnosti, varvarstva i krvništva, jer ako si njemu bio loš učitelj, što bi nama bio dobar profesor? O mudri starci pravoslavlja, o veliki glasnogovornici srpstva, zar vam nisu dosadile godine prožete jednim te istim rečenicama? O akademici nauka, istoričari i političari, zar vam te zborane ruke ne govore da je vreme da se spakujete u odeljenje za ostavu? Koliko brzo mogu da trče vaše umorne i od poraza sakate noge? Koliko daleko mogu da vide vaše oči skrivene ispod enormnih dioptrija nepravičnosti i laži? Koliko gipko može biti vaše stogodišnje telo? Koliko visoko tako mentalno kljasti možete da skočite, a da se ne razbijete o beton pri prizemljenju? Da li ste srećni što su vam deca gluva za savest, da li se radujete što su vam ona deca rođena juče, koja ne znaju ni koliko tačno azbuka ima slova, danas najveći glasnogovornici, da li ste dovoljno prosuli otrova za naredne generacije koje će vam sricati himne i ponosno ginuti zarad vaših stranačkih ideologija, da li ste im sasvim isprali mozgove il još uvek postoji nada da se njihova krv sačuva od novih ispisivanja granica unutar naše zemlje? Gde ste sada, o vi časni i čestiti rodoljubi Majke Srbije, da izađete na binu i javno priznate toj deci vaše greške i poraze? Gde su sada vaši nadahnuti besednici, književnici, akademici i glumci, koji su vas svih ovih godina verno pratili u vašim nebuloznim kampanjama koje su nas dovele do dna bunara ispod koga nema više ničeg, da spasu obraz otačaštva svoga priznanjem da se nisu borili za spas Srbije, već za svoje funkcije i nagrade? Ili ćete nam i dalje glodati naše sasušene kosti i gaziti vašim preskupim cipelama naše zdrobljene snove, i nastaviti da lažete njih, kao što ste lagali nas? Ne morate da priznate glasno, možete i šapatom. Čućemo vas... Ne zahtevamo izvinjenje, samo tražimo priznanje jer nama je i to dovoljno. Izvinite se generacijama koje dolaze, one to zaslužuju, jer ako mladost nestane, ko će onda braniti onaj kamen zemlje Srbije, ko će pisati nove knjige, ko će osvajati nove medalje, ko će biti onaj istinski reprezent tradicije i kulture srpskog naroda? Ako nestane mladost kako će se zvati Srbija, gde će biti naši grobovi, hoće li budućnost znati da smo nekada postojali, hoće li nove stranice istorije o nama pisati pozitivno, ili će nas pamtiti kao samoubilačko pleme koje je nestalo..? Setite se mladosti mudri starci, jer i vi ste nekada bili mladi, i vi ste nekada dizali revolucije i borili se za svoje snove. Zar nije vreme da tron prepustite mladosti da i ona kaže šta ima? Kažete da mladi ne znaju šta pričaju jer je mladost ludost. Možda ste i u pravu, ne znam. Ali, zar nisu baš iz tih ludosti nastali najveći geniji? Zar nisu iz njihove lude pameti nastala sva otkrića i proistekle sve mudrosti na planeti? A koliko je tek mladih, ili relativno mladih ljudi bilo avangarda u svojoj sferi. Recimo, Gordon Bajron je do svoje 33. godine napisao čuvene epove i drame. Fransoa Daban je u 25. godini sagradio prvi parobrod. Ivan Cankar je sa 26 godina napisao roman Na klancu, a iza sebe je već imao dve drame i tri pripovetke. Jurij Gagarin je sa 27 godina postao prvi čovek koji je leteo u kosmosu. Martin Luter King je sa 24 godine organizovao i predvodio Marš slobode. Horas Vels je sa 29 godina pronašao anesteziju. Njegoš je sa 32 godine napisao Luču mikrokozmu, a sa 33 godine Gorski vijenac, itd. itd.

- Šta je ovo rebel koji moj? Šta se ti stalno buniš, kudiš i muda mrsiš? Idi radi nešto rentabilno il jedi govna! - urlao je vidljivo iznervirani alter.

- Upravo ih jedem, a ti možeš da ga duvaš, mali seronjo u ćošku mog mozga.

- Mamlaz... - dobaci alter, odlazeći jebem li ga kud.

- (Uopšte ne znam šta taj stočar radi u mojoj glavi. Dofukljao se od ko zna gde i samo mi gazi tu po moždanoj kori... govedo jedno okupatorsko...)

- Skroz me poremeti džudža jedan parazitski... prekinu mi nit misli... Dezorjentisao me načisto... Ništa, kad vam je mozak u totalnoj blokadi i kad ne znate šta dalje da pišete, a vi lepo uzmite pa nalepite citat. To zna da bude jako korisno ukoliko se neko citira u pravo vreme i na pravom mestu. Idemo!

- „Ma jebem ti život bez života, bez dinara - sramota! Samog sebe psujem kad čujem šta se radi, kad vidim ko sve ima i ko može, kao da najgori najbolje živote žive! Bože, kako život ne smem uzeti a treba da ga dam? Ko je to izmislio, reci da ga iznabadam? Ko je reko da me čeka blagostanje posle smrti, da ja pravim se blesav a drugi moju lovu vrti? Jeli? Ne ovo nije Amerika, zemlja mogućnosti velika, ne ova zemlja je robija i ovde retko ko dobija. Ne ovo nije Amerika, zemlja mogućnosti velika, ovo je privatna država koja se jedva održava... Ma sine, isti smo kurac ko Crna Gora, pandur ti menja gumu ako imaš dobra kola, ovde trećina grada daje pare na kamatu, druga trećina valja pajdo komšiji i bratu, ostatak ljudi negde radi za bednu platu, kakav usrani vic u ovoj Srbiji - blatu!“ (Marconiero)

- I za početak:

- „Draga moja vlado ja bi imo djecu rado, daj mi dobru platu napraviću ti ih stado, solo ću povećat natalitet za 5 posto, i ja i ona, pun nam kurac više kurtona. Ne tražim puno samo stan dok nisam umro, sekiraš me, feštam ko da živim još petnest. Biće dosta, zaboravio sam, o shit!! to je premalo godina da otplatim kredit. I ja bi na more jer mi ruke od žuljeva gore, za eure, kune ja bi kod vas dole na Brijune, zaposlite me tamo da se kupam, glumim lafa, lopatom ću čistit govna od vaših žirafa, zaposlite nas ko portire da čuvamo ministarske suvenire, dokumenta i papire. Ama vlado, jebo ga ti, bićemo ti security, čuvat od belaja kad dođe naša raja, kad sindikalna masa krene prema tvojoj zgradi ne brini se, mi smo jaki, i zdravi, i mladi. Mi smo takva nacija, nismo za astronaute, al ćemo lomit kosti dok čuvamo vaše aute. Znali su nudit poso ali to sam usro, za svaki pošten poso traže iskustvo, dok traže oni tražim i ja da ga dam, dotad ću drkat kurac jer to najbolje znam. Kad dođem do kraja i ne mogu više gledat ovaj truli sistem kako me siše, uzeću zastavu, krenut na kordone, tražiću promjenu i pjevat parole: Jebo vladu, JEBO! politiku, JEBO! u saboru, JEBO! sve njih redom. Jebo vladu, JEBO! politiku, JEBO! u parlamentu, JEBO! sve njih redom. Daj mi hljeba Predsjedniče, daj mi nešto da pojedem, daj mi para za auto da nešto pojebem, podmiti me jer si pjesme Titine pjevo, reću nije istina, reću da si samo zjevo. Ama daj mi posla da ne bode ko osa, barem komunalac da mi se otupi žalac, moja duhovna kasta je bez dostojanstva, bez cilja i smjera zbog puno pijanstva. Posla, mi ga hoćemo a bez njega ločemo, puni bjesa u sebi a ne znamo da plačemo, onda šta ćemo? Skupit jade pa na barikade, i bježat iz države mile i tražit azile. Nije istina, Edo mili brate, vi mladi uopšte bježat odavde ne morate. Care, skupi pare moraš platit ako hoćeš radit samo dobra veza donosi radna mjesta, a veza je jaka ko mreža puna čvorova, puna gladnih usta i raznih odgovora. Malo glavom mućnem u svakoga soma bućnem, zaboli me glava i bez soma sam ko Sava, a cijelo vrijeme punim koktele, idem na burzu rada i tamo gubim vrijeme. Reče opet ništa na šalteru teta, opet ništa, ubacila je opet svog zeta. Kad dođem do kraja i ne mogu više gledat ovaj truli sistem kako me siše, uzeću zastavu, krenut na kordone, tražit promjenu i pjevat parole: Šta? Jebo vladu, JEBO! politiku, JEBO! u saboru, JEBO! sve njih redom. Jebo vladu, JEBO! politiku, JEBO! u parlamentu, JEBO! sve njih redom. Možeš birat fakultet il cigla i cement, a i kad imaš fakultet čeka te cement opet. Imamo kičme krive, mišiće najveće, jer praznimo pive dok nosamo vreće, punimo mješalice, vozaju nas marice, zbog žuljeva ću kukat od njih ne mogu više drkat. Sjetio sam se, otvoriću jednu fontanu, po noći vadit iz nje pare, gledat pičke po danu, otvoriću školu, učit djecu švercu za raju, ako ne pravom onda onom u tramvaju. Zaradiću platu, prodaću tramvaj levatu, preduhitrit vladu, prodaću im nebo i Savu, prodaću pola kurca, jer ipak ja sam Bosanac pa ću bit ko političar, ali intelektualac, uzeću spermu stavit u nju parfema, prodavat ko gel za kosu il ko za ten krema, iznajmit sebe uz kadu, za siromasne u tuzi ja cu prdit da im bude ko đakuzi, prodavat svoje strahove, prodavat svoje paranoje, ma prodaću govno da nam povrće raste bolje. Al kad budem na cesti na čelu kolone, kad budem na meti zato jer rušim one, sa zastavom u ruci stajaću časno, gledat kordone i pjevaću pravo glasno, jer došo sam do kraja i ne mogu više, gledat truli sistem kako me siše, uzo sam zastavu, krenuo na kordone, tražim promjenu i pjevam parole: Ma jebo vladu, JEBO! politiku, JEBO! u saboru, JEBO! sve njih redom. Jebo vladu, JEBO! politiku, JEBO! u parlamentu, JEBO! sve njih redom.“ (Edo Maajka)

- Ako nekom slučajno bude trebao titl, nek dođe slobodno kod mene da ga natitlam. Pošto vidim da ga neki prazilukovići bezprizorno tupe, ja ću volonterski da im ga natitlam zbog očuvanja tradicije i kulture. Do juče smo se međusobno svi kerebečili i odlično se kapirali, a danas nam odjednom za razumevanje treba titl. Jel da? Kako da ne. To je što se tiče titla, a što se tiče teksta... šta reći. Tako je, sve je tako...