[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 08 Decembar, 2011 19:05
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- „Слатке мале малолетнице, а?“ - подјебавао је Урош моју маленкост.

- „Ја мислио да ти ту малу хоћеш да лечиш, да је скинеш с допа, а ти јој скинуо невиност. Излечио си је од невиности! Ти си, бре, дефлоратор! Педофил! Необуздана педофилчина! Јел знаш за ону стару: ко спава с децом буди се упишан?“

- „Ајде не једи говна више!“

- „Оу... Рече педофил и почеша се за дефлораторски курац.“

- „Урке, дувај га!“ - рекао сам му смртно озбиљан.

- „У јеботе. Ниси јој ваљда направио дете?“

- „Нисам, бре, говедо једно. И шта сереш више?“

- „Не серем него те подјебавам!“

- „Онда зајеби с подјебавањем.“

- „О не. Ниси се ваљда заљубио? Кажи ми да ниси?“

- „Јесам...“

- „Који си ти мамлаз, јеботе! Ти се, бре, заљубиш у свако друго пиче на које налетиш. Шта се то дешава с тобом?“

- „Не знам...“

- „Чекај, чекај. Јел то нешто као с Маришком?“

- „Не...“

- „Није ваљда као с Маријом?“

- „Готово идентично.“

- „Ти то озбиљно?“

- „Најозбиљније.“

- „Значи Марина?“ - упита ме после подужег ћутања.

- „Значи Марина...“

- „И где је она сад?“

- „С Кркицом у бункеру.“

- „Па зар није мало прерано да је пушташ саму? Мислим, још је ровита. Шта ако клецне?“

- „Неће. Дајем јој јаку терапију, тестове јој радим на бу, тако да никад не буде сигурна кад ћу да јој урадим тест, а и Кркици сам реко да је не испушта из вида.“

- „А што је ипак не одведеш код неког шринка, бар на неки савет и то, а?“

- „Ма који курчев савет. Којим саветом ће шринкер да јој помогне? Ти као да не знаш како иде та прича, као да не знаш како изгледа лечење наркомана у нашој надалеко чувеној болници за болести зависности! Нит имају програм рехабилитације, нит имају адекватне услове за смештај, нити су стручни, односно јесу, ал ако им платиш једну малу свотицу са много јебених нула. И шта ће она тамо?“

- „Добро, бре, опуштено. Шта се одма дрвиш кој мој? Мислио сам само да одеш по неки савет, а не да је сместиш тамо!“

- „Који савет, мајмуне? Онај из Црне Реке? Садистичко лопатање по дупету. Или можда онај из наше пандурске станице? Дављење у казану препуном срч воде, пребијање бубрега до изнемоглости, везивање букагијама...“

- Шта ти је, јеботе...“

- „Онај из уџбеника? Да тражим неку супер зајебану теорију од дегенерика што доп убризгавају у пацове и мајмуне па на томе темеље своје идиотске теорије!? Не требају ми психијатри, психоаналитичари и остала багра с дипломама за проучавање душе да ми соле памет туђим цитатима теоријских проучавања. Све ја то знам и то практично, а знаш и ти! Барем тебе не морам да подсећам на наше мртве пријатеље и наше приповести...“

- „Не мораш, брате... Све знам...“

- Урке и ја смо полили по поду за ортаке који више нису са нама и кренули да натапамо јетру шљивом. Био сам нервозан до пуцања, али сам се некако примирио, сетивши се мртвих ортака што их је непосредно убио хероин, а посредно они који су им га донели. Моје мисли биле су упрте ка богу, молиле су га за спас Марине и свих судбина сличних њој. Доп је зло, доп је коб, болест, лудило и гроб.

- „ ... Боли нас, тај ехо сећања што дроби спас, сви мртви спремни су за крајњи рат, људи од земље на земљи, а горе вајни спрат. Нама припада рај! Наш пали трон је темељ за нови Вавилон - па градимо! Још увек чека нас тај распали мост, да спаја нас са небом што нам припада сво! Одозго гледа нас Он, заспали Бог, слеп и глув за бол што трпи сав његов род. Шта овде имамо то? Распад и зло, ми смо сирочад, гледамо леђа творца свог. Нећемо више дно!“

- „Добра ова Марчелова песмица, а?“

- „Више него добра!“ - моментално сам се сложио с Уркетом.

- „Није ми јасно, брате, зашто га толико људи мрзе и зашто га тако мали број људи слуша. Човек је геније, јеботе, ренесанса уметности музичке сфере, а већина га пљује. Мени ту, брате, стварно ништа није јасно.“

- „Шта је ту нејасно? Кад неком саспеш реалност у лице она га пече. Људи обожавају да их лажеш зато и слушају и гледају сплачине. Шелић им пљуне искреност у лице и они га зато мрзе. Искомплексирани џукци. Неписмени и затуцани ментални паори. Зато га и не контају. Знаш да код нас генија мрзе зато што му завиде, ал не брини! Слуша га мали, али одабрани број људи, таман толики да ова Србија, авлија проклета, не потоне ко Атлантида. И видећеш, његове песме тек има да се слушају и подробно проучавају! Оставио је он, са својом Филтер екипом, дубок траг на нашој музичкој сцени, а те кањоне од трагова, које још увек шири и продубљује, тешко да могу да затрпају ови кловнови пинк генерације, творци шунда и кича. Сети се шта су све причали за Младеновића и ЕКВ, а сад, готово 20 година касније, схватају како је био велик, и као песник и као музичар!“

- „Џаба, брате, кад је легенда мртва. Шта ће му сад ордења и похвале кад више није међу нама? Шта му сад то вреди?“

- „Па то ти је наша сурова реалност. Ми увек прекасно схватимо шта је добро, а шта лоше. Не зна и неће стока да цени квалитет, јер му руши лоповски и зверски систем. Зато их за живота олајавају, пљују и газе, а кад их спусте у земљу, онда им дижу споменике и кују их у звезде. Они на врху пирамиде то раде свесно и намерно, а ови на дну несвесно и намерно. Ови горе да би сачували узде, а ови доле су глупи и љубоморни, и онда се рађа тај сјебан систем вредности, изокренут у корист шупљоглаваца. Јеби га. Али знаш шта је у свој тој несрећи срећна околност? То што сваки геније има свог наследника. Неко као ученик иде стазама учитеља, а неко вади поуке па гази новим стазама, отвара нове хоризонте и постаје авангарда!

- „Џабе кад су они увек у мањини.“

- „Да, али ту смо ми да их подржавамо у томе. Ми смо њихово гориво, а они наш мотор. Заједничким снагама гурамо наш свет где ми хоћемо, а не где нам глуперде нареде!“

- „Па и ми смо у мањини!

- „Па шта! Боље да будем мањина која зна шта хоће него да будем  већина која једе говна. Ја сам бар свој, а они су туђи. А ти ако хоћеш, иди па се придружи већини, гледај пинк, слушај гранд, отвори фејсбук профил, иди у оне сељоберске дискотеке и постани робот-кмет.“

- „Аха, како да не. Ево, све трчим!“

- „Онда немој више да једеш говна него иди донеси нову флашу!“

- „Иди ти, филозофе, прво по Марину и доведи је овде. Саће и Наташа да дође. Направићемо неку вечринку, који џукс, који вопс, наша зика и наш свет, а? Два пара и једна журка! Шта кажеш, а?“

- „Одлична идеја. Ето ме за пола чуке!“

- „Путуј, педофиле, и не брини за грехове!“

- „Сисај кару!“

- „Јебаће те ђаво у буљу, ни Бог неће моћи да те спаси!“

- Урош се пакосно кезио док сам ја гађао браву голфа. Погодио сам је, ушао унутра, затворио врата, пустио Пака на сонијевом цеде-у, одвртео до краја и више нисам чуо Уркетов пакосни кез и његове глупаве провокације. Слушао сам Пака и уживао у лаганој вожњи:

 - „And if I choose to ride
Thuggin' till the day I die
Nobody
cause they don't give a fuck about us
But when I start to rise
A hero in they children's eyes
Now they give a fuck about us
.

And if I choose to ride
Thuggin' till the day I die
Nobody gives a fuck about us
But when I start to rise
A hero in they children's eyes
Now they give a fuck about us
.“

 - Видео сам плаву одору субаше и његову стоп палицу, опет на истом месту, ТЦ Пијаца, као да је та траса постала по мене малерозна. Пошто сам лагано клизио голфом, лагано сам се и зауставио, иако је сточар као фурија излетео из бандере. Да сам  возио 40 на сат, колико је била дозвољена брзина на том делу пута, почистио бих говно, као шпаклом; срећом по пандурчину, ја сам уживао у Паковој, Едијевој, Кастровој, Кадафијевој и Наполеоновој животној сторији па сам клизио 10-ак км на сат. Упаркирао сам се на тротоар, а сони је брујао јаче него икад:

 - „Now if I choose to ride, thuggin' till the day I die
They don't give a fuck about us
While I'm kickin rhymes, getting to their children's minds
Now they give a fuck about us
They wanna see us die, they kick us every time we try
They don't give a fuck about us
So while I'm getting high, I'm watching as the world goes by
Cause they don't give a fuck about us
...“

- Пандур је куцнуо на прозору и прстом ми показао да га спустим, мислим прозор, што сам ја и учинио. Музика је прштала, басови брујали, а пандур збуњен, јер евидентно не зна енглески и нема појма о чему песма говори, опет прстом кружи што значи да стишам тон на цеде-у. Ја се лагано с осмехом окрећем, смањујем тон, враћам поглед ка пандуру и питам га:

- „Ва да фак?“

- Пандур ме и даље гледа збуњено, час мене, час свог колегу, који стоји с друге стране прозора мог голфа.

- „Дозволу и саобраћајну!“

- „Зашто?“

- „Рутинска контрола.“

- „Нисам прекорачио брзину, везан сам, поштујем све прописе...“

- „Оћеш ти да даш ту дозволу или ћеш да се правиш паметан?“

- „Немам шта да се правим, ја јесам паметан!“

- „Пази колега, молим те, па ми овде имамо једног паметњаковића филозофа. Изгледа да је пијан ко лајсна!“

- „Немој ти субаша да ме клевећеш, знаш? Ја сам поштен и узоран грађанин!“

- „Ајде грађанине напусти возило па лепо мало да дуваш, да видимо колико си промила сабијо у те твоје вене.“

- „Ти можеш да га дуваш, а ја не напуштам свој ауто! У закону стоји да не морам да напустим ауто ако то не желим!“

- Пандур ме зграбио и у два потеза ме измотао из голфа и залепио за хаубу истог. Рачеречио ми и руке и ноге. Осећао сам се ко Исус, само што је Он својим неверницима гледао у очи, а ја сам својим окренуо дупе. Сирјеч, они су ме тако наместили. Пандури једноставно обожавају да гледају наше гузице, то им, изгледа ми, много годи. Они се шатро правдају да је то због сваке евентуалије, да се хапшеник у старту онеспособи, да им не узврати, али то је лаж! Не бих да прејудицирам, али чињенице рихтиг говоре супротно од онога што они тврде. Убо, претресао ме субаша и уздуж и попреко.

- „Јеси га напипо шоферу?“

- Е, онда сам добио ударац у пету што ми је рачеречило ноге до шпаге. Измотали су ми дозволу и саобраћајну из голфа док сам ја тртљао како они управо крше закон, јер ми без налога за претрес упадају у ауто. Колега пандур, који ме држао за главу, рекао ми је да ћутим и не једем говна. Ја сам му одговорио да лиже муда на овна и добио песницу у бубрег. Ух, изненада. Ал добро, ћераћемо се. Субаша пандур је прегледао документацију, утврдио да је све у реду и да сад још само треба да установе колико сам наалкохолисан. Подигли су ме са хаубе, фала курцу, и одвели ме до мупа, упаркираног у штеку на пет метара од мог аута. Колега пандур је држао документацију у руке и стајао са стране, а субаша пандур је измотао ону фрулу и реко ми да дувам у њу све док он не каже доста. Арлаукнуо сам „фак да полис“, и одбио фрулаљку.

- „Промени ту цуцлу субашо, ко зна ко ју је употребљавао пре мене! Не желим да испаштам због неког алкоса ког сте малочас скењали!“

- „Пази ти мали како се изражаваш! Оћеш да ради палица?“

- „Па неће ти, колико видим, бити први пута Аганлијо!“

- Субаша ме шчепао за врат, крв му је наврла на очи, а мене је за све то болео курац. Колега пандур га је повукао и скинуо његову ручерду с мог врата. Затим је извукао и одмотао нову цуцлу из коферчета, прикачио је на дуваљку и пружио ми:

- „Ајде крени!“

- Мајицом сам обрисао цуцлу намерно како би пандурчина видла да се грозим свега чега год се он дотакне, а он се полако надимао од беса. Било је само питање секунди када ће ме пребити. И вероватно би ми одвалили бубреге и поломили ноге, али је на улици било доста света па су мало примиривали сопствене узавреле страсти; ја сам био ладан ко шприцер, јер ми је шљива раширила муда и био сам јак ко Русија. Почео сам да дувам у оно говно, и дувао, и дувао, и кад сам на крају завршио обојица чауша су разрогачила очи и нашла се у чуду. Ништа нису рекли, а нису ни морали. У њиховом погледу се видло да сам патосиран од алкохола, и чудили су се како се тако стабилно држим на ногама. Рекао сам им да су моје ноге од челика, као и муда, и да слободно могу да опипају и једно и друго. Субаша ме мунуо у ребра, и то она ровита. Набијем га на стојка! Одмах су ми одузели дозволу и саобраћајну и кренули да пишу неке казне. Кад су завршили с писањем, пружили су ми папир да потпишем. Одсечно сам одбио.

- „Нећу ништа да потпишем јер сте ми потурили ону фалш дуваљку која не ради! Дајте ми нову да поново дувам па да видимо колико ће да покаже. И желим да видим резултат!“

- Субаша је хтео да ме опаучи, али га је колега поново смирио и завуко се у мупо у потрази за новом фрулом, међутим, смрдљивко није имао резервну фрулицу, а ја сам то одмах на почетку уочио зато сам их и гузио, суптилно. Јеби га, враћам им за СВЕ ОНЕ ГОДИНЕЕЕЕЕ...

- „Нема друга“ - бесно рече колега субаши.

- „Е па, ништа онда. Вратите ми документа па да се растанемо ко људи!“

- „Па не иде то баш тако“ - рече субаша.

- Одмах сам знао на шта циља. Тражи мито смрдљивко један пандурски, али лукаво.

- „Дај ту казну!“

- „Субаша је поцепао и оригинал и обе копије, пресавио их, и тутнуо ми их у руке. Из џепа сам измотао сто евради, смотао у папирић-казну и вратио субаши, он је згужвао лову у џеп и вратио ми казну и документа.

- „Следећи пут да пазиш како разговараш с нама!“

- „Нема фрке!“

- „И пази како возиш!“ - додаде колега.

- „Нема фрке!“ - поновио сам, сео у голфа и запалио у бункер. Опет сам добро прошо. Дозвола је могла да оде, али није, казна је написана, али поцепана, сто евра је сто евра. Чим зашушти стотка сви проблеми нестају и све је океј. Како се људи лепо договарају, пардон, како се људи јефтино продају. Осећам да ће ове пандуре описати неки нови Данте, српски Данте, кроз неке нове кругове, српске кругове.

- Упао сам у бункер, спаковао с Кркицом тезге на брзака, пре истека радног времена, покупио Марину, и штек улицама се вратио натраг код Уркета на гајбу. Наташа је у међувремену стигла, припремила мезетлук и пиће и журкица је кренула. Урке и ја дељали смо вопс, Марина и Наташа црно вино; у паузи смо ролали и испаљивали буксетине. На компу је рокао Виклер Скај:

- „ ... То што смо били ми такав не постоји филм, такав не постоји стих, кад душа боли ватра гори, ти си дим, мислио сам да ме волиш, али то су само сни, само желим да чујем ту лаж, барем можеш то за крај да ми даш, прелазим границу разума, одлазим а ти си крива. Дал сам луд са тобом или без тебе...“

- Верујем да није прошло ни сат времена, а ми смо, све четворо, већ били отребљени од алкохола и вутре. Урке је почео да гура језик Наташи у уста, ова му узвраћала, Урке је више пута падао са столице на под и кад год је устајао тврдио је да је његов ламинат полудео, да се стално подиже и удара га у главу, прилазио му је и лепо га молио да престане да га удара, јер ће у противном морати да му почупа делове тела, али га овај није слушао; и даље се подизао с патоса и настављао да га пребија. Наташа је јурила чаше и флаше по столу и драла им се што је нису слушале, говорила је да беже од ње, боје се да ће их поломити, а она само жели да их попије. Уркета је, дакле, пребијао ламинат и овај се безуспешно расправљао с њим, Наташа се свађала с чашама и флашама које је нису слушале, Марина се церекала као блесава и прстом леве шаке тражила нешто на дну празне чаше док јој је прстићем десне шаке претила како ће јој показати свога бога уколико јој не преда то што крије у том дну. Док сам гледао своје пријатеље и своју девојку у њиховом паранормалном лудилу, добио сам неописиву жељу да нешто креснем. Шчепао сам Марину за ноге и вукао је у Уркетову собу док се она, непримећујући мене, расправљала с оном празном чашом. Увукао сам је у собу и закључао врата. Бацио сам Марину на кревет, а чашу сам ћушнуо у неки угао, не сећам се који, да је одвојим од напорне Марине која ју је мучила; било ми је жао те чаше. Марина је заборавила на чашу истог трена кад сам ја почео да се дерем.

- „ЈА САМ КАРАБОРИС! СПРЕМАМ БУНУ ПРОТИВ ТВОГ ЦАРСТВА МЕЂУ НОГАМА! ИЛИ СЕ ПРЕДАЈ ИЛИ ЋУ МОРАТИ ДА ИЗВРШИМ АГРЕСИЈУ НА ТВОЈЕ ЦАРСКО УТВРЂЕЊЕ!“

- „Предајем се бунтовниче! Примам те у миру!“

- Након склопљеног мировног споразума мој бунтовник, са својим ортацима, уживао је у царству Марининог међуножја... Клик. Ваљали смо се по тепиху и тражили чаробну лампу... Клик. Плафон се спуштао ка мени и претио ми... Клик. Пребијали су ме неки тротоари и неке улице... Клик. Расправљао сам се с неком капијом чудне боје, мени и човечанству потпуно непозанате... Клик. Видео сам обрис, чини ми се Марининог лика, који ме је вукао некуд... Мрак...

 - Отворио сам очи. Мамуран, с главобољом која ми је тестерисала мозак, буљио сам у Марину која је спавала као заклана. Једна подужа бала, висила јој је са усана и чешала јастук. Обрисао сам јој балу чаршафом, Марина се промешкољила у кревету и окренула на другу страну. Устао сам из кревета и кренуо да бауљам по кући. Дао сам се у потрагу за својом спаваћом собом, али чим сам ступио у ходник схватио сам да се налазим на Уркетовој гајби. Осећао сам болове у пределу целог тела, а кад сам га мало боље загледао, увидео сам да је моје тело скроз одрано. Пребијено од ко зна кога или чега, не сећам се. Ничег се не сећам. Али знам да сам на Уркетовој гајби и сећам се штека кокса који ми је хитно потребан. Упао сам у Урошеву дневну собу. Била је у тоталном хаосу. Крш и лом! Али у њој ни живе душе. Измотао сам кокс из штека, отркаљао се до купатила, просуо лобе по веш машини и снифао све дотле док ми мамурлук није испарио из главе, док бол у лобањи није престао да ме тестерише, и док одрано и пребијено тело није престало да ме боли. За дивно чудо у кесици је остала поприлично добра количина белог. Вратио сам се у собу, навукао широкана лоне, смотао лобеску у џеп, легао крај Марине, припалио сам цигарету и гледао је како слатко спава. Смејала се у сну. Питао сам се шта ли сања? Била је потпуно гола, згрчена у фетус положај, с ручицама испод јастука. Како је слатка, помислио сам, и потпуно оран устао из кревета, отишао до кухиње, скувао кафу и себи и њој, и вратио се назад у кревет. Још увек је спавала у истом положају у ком сам је и оставио. Чешкао сам је по рамену, није се мицала. Полако сам је ухватио за руку и преместио је на бок. Затим сам јој чачкао брадавице. Кажипрстом сам их шамарао горе-доле, лево-десно. Перверзно с моје стране, али изгледа да јој је пријало, смешкала се. Чачкао сам јој носић, љубио врат и на крају је грицнуо за увце и тако је пробудио. Чим је отворила очи ухватила се за главу.

- „Аааааа... боли ме...“ - рекла је готово молећивим гласом.

- Мени препуне вене кокаина, мозак изгубљен у недођији безнађа, ја - мамлаз, без размишљања, а чиме ли па да размишљам, написао сам јој линџу кокса и дао јој да шмркне. Гледала ме збуњено сањивим очима и намргођеном фацом од главобоље.

- „Узми. Лечи главобољу, мамурлук, а појачава и жељу за сексом.“

- Снифнула је линџу, пружио сам јој кафу, и као прави млади небрачни пар, уживали смо у јутарњој кафици и цигаретици, с накоксаним мозговима, без мамурлука и болова. Како добар осећај. После кафе-цигарет-доручка, креснули смо се. Овога пута било је најлепше до сада, и било је свесно, чисто и јасно од почетка до краја. Били смо опуштени и уживали у свакој секунди. А кокс је, наравно, употпунио догађај. Марина је у сексу бивала све искуснија, почела је да уноси разне финесе, што ми је управо демонстрирала, а и ја сам јој открио пар трикова. What a wonderfull... sex!!!

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 08 Decembar, 2011 19:00
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Даша је седела за кухињским столом, сркутала вермут, опуштена, с цигаретом у прстима. Марина и ја смо пребацили оне ствари, које смо покуповали у бутику, у дневну собу и вратили се у кухињу. Марина је села за сто, ја сам извукао Џек из фриза, сипао себи чашу, дрмнуо је до дна, затим налио још једну и сео за исти сто за који су седеле две девојке од којих једну карам јавно, другу сам тек почео, и то тајно. Једна луда, пребија ме кад год јој дуне, исисава ми сламарицу, чисти гајбу, спрема клопу, имам савршен секс с њом, али нам живот у двоје очигледно не одговара. Друга је дијамант, небрушени, добро, мало сам га бруснуо, наркоманка која је тренутно у апстиненционалној фази, жели ме крај себе заувек, њен додир, од кога се моментално топим као лед на сто степени, чини да будем миран и спокојан, желим је и заљубљен сам у њу, засигурно. Седим, пијем Џек, пушим цигарету и ћутим. Не гледам ни једну, ни другу, буљим у чашу и чекам расплет незгодне ситуације у којој се све троје налазимо.

- „Борисе?“

- Подигао сам поглед са чаше и спустио га на полупијану Дашу.

- „Ово међу нама не иде. Размишљала сам и мислим да је најбоље да овај наш покушај заједничког живота одмах прекинемо. Ја сам све своје ствари спаковала и спремна сам да кренем, само сам чекала да дођеш и да ти све ово пренесем. Ако имаш нешто да ми кажеш, кажи одмах, ако не, идем да покупим прње и да палим.“

- „Где да палиш?“

- „Враћам се код Уроша. Чула сам се малочас с њим и рекао ми је да има слободан лежај за мене. Мислим да је тако најбоље.“

- „Дашо, хоћу да ти се извиним за оно данас. Не знам шта ми је било...“

- „Немој да ми се извињаваш. Нема потребе. Криви смо обоје, подједнако.“

- „Да, али ја нисам желео да те увредим. Излетело ми је... не знам како...“

- „У реду је. Опраштам ти. Надам се да ћеш и ти мени. И због зуба, и због оног данас.“

- „Нема фрке. Међу нама је све океј.“

- „Добро, пошто смо то решили ја бих сад да кренем.“

- „Не мораш. Мислим, не мораш вечерас. Преспавај још ноћас овде, па иди сутра.“

- „Добро. Може и тако. А, што се тиче нашег договора?“

- „Ког договора?“

- „Нашег заједничког статута!“

- „Не знам...“

- „Ја бих задржала онај први, ако, наравно, ти немаш ништа против.“

- „Први је океј.“

- Одвојио сам десно око и кришом погледао у Марину која није знала детаље првог, Дашиног и мог, статута. Садржину другог познавала је делимично, онолико колико сам јој ја признао. Скупио сам очи и вратио их ка Даши.

- „Шта је реко Урке?“

- „Да је то најбоље решење, јер више не може да гледа како му пребијам ортака.“

- Још сам се и насмејао. На крају је све испало добро, врло добро. Даша и ја смо се растали у миру с договором који нам је обома одговарао, карање кад год нам дуне. Свој живот наставићу с Марином. Некако се полако, али сигурно смирује бујица мог максимално узбурканог живота. Након што смо све лепо рашчистили и о свему се лепо и човечански договорили, Марина је узела своју терапију и отишла на спавање. Даша и ја смо остали у кухињи све док она није очистила вермут, а ја Џек, онда ме ухватила за руку и повела ка спаваћој соби. Обоје смо били ко треске пијани, тетурали се до спаваће собе и некако се једва увукли унутра. Даша је затворила врата.

- „Да искористимо наше последње вече... нашег заједничког живота... како доликује“ - рекла је вермут-гласом.

- Бацио сам Дашу на кревет и кренуо да је јебем силовито, најтврђе до сада. Вриштала је као манијакална нимфоманка. А ја запео ко сивоња.

- „Желим у дупе...“ - рекла је и пружила ми лубрикант.

- То је било последње чега се сећам...

 - Кофа јебено срч воде сручила ми се на главу. Окренуо сам се у псећем положају и покушавао да се докопам ваздуха и упитам мој сатараш мозак где сам ја кој мој и шта се кој курац овде дешава, бре! Негде иза мојих леђа допирао је дрхтави глас. У почетку га нисам најбоље разумео, нити сам се окретао у његовом правцу, али кад сам мало дошао до ваздуха и сакупио себе из оног дављења глечер воде, окренуо сам се у правцу тог дрхтавог гласа, који је сада јаукао и нешто ме молио. Угледао сам згрчену Марину на поду спаваће собе, скоро угурану у врата, како гребе главу ноктима док јој, као гејзир, млаз суза избацују очи.

- „Кризирам... кризирам... КРИЗИРАМ! ХОЋУ ДОП! ХОЋУ ДОП!!!“

- Брзо сам скочио са кревета, узео Марину, бацио је на кревет, да бих је склонио од врата, излетео у ходник, ископао кључ из штека, откључао шпајз, зграбио бочицу с метадоном, улетео у кухињу, сипао воду у чашу и капао метадон у њу. Од свег оног лудила, казаматског буђења, Марининог призора и мамурлука у мојој сјеб глави, заборавио сам да бројим капи. Не знам колико сам накапао, вероватно више него што је до сад узимала, отрчао сам натраг у собу, Марина је гризла чаршаф и ударала рукама о кревет, зграбио сам је за главу и покушавао да јој сипем терапију у уста. Једва сам успео. Марина је прогутала терапију, али је и даље беснела. Брзо сам измотао из фиоке блистер бенседина, испуцкао 6 комада од 10 мг и угурао их јој у уста. Држао сам јој руку преко усана и одвукао је до кухиње. Једном руком сам је једва држао, а другом отворио чесму, сипао воду у чашу и поново се мучио да јој сипем воду у уста. Некако сам успео и Марина је прогутала бенседине. И даље се копрцала, мумлала, млатарала рукама и тражила доп. Спустио сам је на под, легао преко ње и чврсто је држао загрљену, све док није престала да дозива доп и млатара рукама.

- „Смири се... Смири се... Све ће бити у реду...“

- Покушавао сам да јој шапућем. Љубио сам је по изгребаном лицу, помодрелим уснама, крвавим очима и рашчупаном косом.

- „Буди јака... Мораш да будеш јака!“

- Почео сам гласније да говорим, али је нисам испуштао из загрљаја. Не знам колико је времена прошло кад је коктел метадона и бенџева напокон почео да делује и опушта је. Примирила се. Узео сам је у наручје и однео у дневну собу. Спустио сам је на кревет и легао крај ње. Хероинска киселина избијала јој је из кости и кроз поре се пробијала ван коже. По читавом њеном телу осећао се смрад оног киселог хероинског зноја. Сећања су изненада почела да се враћају... Некако сам успео, руком маште садашњег тренутка, да их отклоним и вратим тамо одакле су и дошла... у прошлост...

- Ровац у Марининој глави био је јак, разоран, деструктиван и само с једном мисијом: да Марину пошто-пото врати ђавољевом праху кога је измислио крволочни бехемот у костиму људског бића. Покушавала је да се избори, али је била превише крхка. Зато сам и морао да јој дајем проклети метадон. У комбинацији с бенсединима затупљивао јој је мозак, дух и читаву њу. Бацао је у стање индиферентности, што се тиче физичких мука, али што се тиче психо-система имао је само површну делотворност. Ту је Марина морала сама да се бори, да заузме гард и чека константне нападе од којих ће морати да се брани сопственим карактером који је тренутно срушен, згажен, изгубљен... Покушавао сам да се увучем у њене мисли, да се поставим, као нека врста штита, између ње и страха, и помогнем јој да заједничким снагама кренемо да зидамо њен порушени карактер, да заједно тражимо њену изгубљену вољу, да станемо раме уз раме, ко оловни војници, и боримо се против опаког и од нас много јачег непријатеља. Држао сам је чврсто у свом загрљају и говорио:

- „Добро је, добро је...“

- Бацио сам поглед на часовник. 08:42. Ко зна кад је Даша устала и отишла из стана. Ко зна колико ме дуго Марина будила док је кризирала. Проклети доп. Зашто нисам навио сат? Зашто сам дозволио себи да се успавам и оставим Марину на цедилу? Добро је што није почупала врата и излетела из стана и кренула да тражи доп. То је била срећна околност. Да су којим случајем остала она моја реликт врата, која је Марија полупала, Марина би их почупала из шарки и излетела ван, овако, ова нова, са сигурносном бравом, пуном и тешком ораховином, могла је само безуспешно да гребе и удара. Још је једна срећна околност слетела тога јутра на наше црне судбе. Даша је закључала врата кад је напустила мој стан, и то је добро, али морам што пре да јој тражим кључ натраг. У нашем статуту, да кључ од моје гајбе буде у њеним шакама, није било ни једне једине речи, те ће Даша, с тога, хтела она то или не, морати да ми врати кључ. Иначе ћу да јој јебем све по списку. У ствари, замолићу је лепо и културно, јер ако је само мало чачнем, избиће ми још један зуб и онда ћу са својих 27 година да постанем крезуб, а то већ није фер, премда ми због оних ексера, траве и кокаина већ хвале три зуба, с купа с оним што ми је Дашењка пребила, то износи четири. Зајебано.

- Пустио сам Кркици поруку да Марина и ја данас нећемо моћи да шљакамо и да покуша сам да се снађе, а ако не успе нек цима Уркета, ионако је Лолче изгубио ону њихову опкладу и сад Крка може да га прца ако му је ћеф.

- Марина се средила и више није имала физичку кризу, премда ју је психичка и даље клала, те сам ја одлучио да је потопим у каду и душем јој разбистрим ум. Одвукао сам је у купатило, свукао све са ње и метнуо је у каду. Зачепио сам решеткасти отвор оним пластичним говнетом и напунио јој каду млаке воде. Згугурена је седела у њој и бленула у беле плочице; нешто је по њима шарала прстићем, али ја нисам успео да сконтам о чему је реч. Нежно сам јој миловао косу и ћутао. После купке сам је обрисао пешкиром и обукао у чисту и нову одећу, навукао јој старке на ноге и извео из стана. Можда ће јој пријати природа. Угурао сам је у голфа и одвезао до Јајинских Бара, тамо смо се упаркирали, бацили ћебе на обали Баре и легли на њему. Марина ми је окренула леђа и прекрила лице косом. Лице јој је сво било изгребано па вероватно није хтела да је гледам такву. Лагано сам јој пришао и тихо склонио косу с њеног лица, спустио своје усне на њене огреботине и љубио их једну по једну, најнежније што сам могао. Почела је да плаче. Сузе су јој падале из ока на нос, преливале се преко њега и отицале низ сузопад, губећи се негде у ћебету с друге стране њеног лица, које ја, из положаја у ком сам био, нисам могао да видим. Нагнуо сам се над њеним уветом и тихо јој шапутао стихове Београдског Синдиката:

- „Да ли знаш како живим сваки дан, и још увек насмејан, кроз ово море проблема, ја пловим право кроз ветар...“

- Понављао сам тај верс, и понављао, и понављао, све док није престала да лије сузе. Кад су јој се скроз осушиле очи, окренула се ка мени и гурнула себе у мој загрљај. Љубио сам јој косу и нежно је чешкао по леђима. Дуго, веома дуго...           - Изашла је из мог загрљаја и загледала се у Бару. Лутала је негде својим мислима, а ја сам за то време сролао џоинт и припалио га. Хтео сам да је мало опустим и насмејем. Марина је пушила џоинт, загледана у Бару. Тако га је и узимала од мене и враћала ми га, нескидајући поглед с те Баре. Ко зна шта је тамо чепркала. Ја сам се напушио као сом и покушавао да Марину извучем из њеног чудног контемплирања. Нисам хтео да дозволим да је вутра повуче у неки свој мрачни трип, да је убаци у неки жешћи бедак, да је натера да поново плаче, да повраћа, или нешто пето, а оће то вутрештина кад је особа конзумира у таквом стању у каквом је сада Марина. Зато сам је грицкао по увету, гиличкао је, чачкао јој косу, гуркао је ногама, а све у нади да ћу мало да је орасположим и насмејем. И успео сам. Почела је да се смеши. У почетку је тај осмех личио на грч, али је касније све више освајао и постајао онај прави осмех, сунчев смајлић. Оборио сам је на земљу и почео да је љубим. Убацивао сам је у тај трип. Прихватила је. Легао сам преко ње и љубио је без престанка. Нисмо вадили језике једно из друго ко зна колико дуго. А кад сам престао да је љубим, она је изгледала као препорођена. Какав курац Флеминг, медицина, психијатри, кучине и трице. Ја сам, бре, геније! АЛА МИ РАСТЕ СУЈЕТАААА!!! Мрш од мене! Ја дајем срцем. Ја сам само средство. Марина је победник. Марина је златна медаља!

- „Једу ми се шампите!“ - рекла је.

- „Онда идемо на шампите!“

- „Не могу оваква.“

- „Онда ћемо да их поручимо и поједемо на неком другом месту.“

- „Ком месту?“

- „Које год ти одабереш.“

- „Хоћу да једемо шампите на твом сјебаном француском лежају!“

- Да. Сјебан је. Начисто. Заборавио сам да купим нови душек. Заборавио сам и да поправим кревет. Али то је сметало само Маришки, Даши није, а верујем да неће ни Марини. Мада мени и те како смета, ал сам се некако навико на његово скрцкање. Волим да скрцка док јебем. Да се чује, бре! Но, мораћу да га средим, мора да буде удобан Марини и мени, мора...

- „Мислиш на нашем француском лежају?“

- Поново сам јој измамио осмех.

- „Да. Сад је наш!“

- „Е, онда идемо по шампите, па правац француски лежај! Намазаћу твоје тело шампитама, а онда ћу целу да те полижем!“

- „Да ме полижеш?“

- „Прво ћу да те полижем, а онда ћу да те појебем!“

- „Мамлазе!“ - рекла је уз осмех који више није скидала с лица.

- Сместили смо се у голфа, пустио сам диск Ју групе, песмицу Моја си од злата јабука, Марина се смешкала, одвезли смо се до Мињон посластичаре, купили брдо шампита и вратили се на гајбу. Преко кревета сам навукао чисту постељину, ону ужвалављену сам бацио на прање, положио Марину на кревет, скинуо је голу и кренуо да је мажем шампитама. Премазао сам је целу, али буквално целу, од стопала до чела. Све време се смејала онако опуштена и разбашкарена, премазана шампитама, на француском лежају који је сада личио на свињац. Али нема везе. Важно да је Марина скинула и психичку кризу. То је мени било најбитније, а свињац ко јебе, очистићемо га, има времена. Садашњи тренутак је битан, јебеш касније. И кренуо сам да је лижем од палца на стопалу, преко чланка, листова, колена, бутина, стомака, сисића на којима сам се највише задржао, а ко не би, па све до врата, усана и носића. На чело сам заборавио, јер је Марина тада кренула мене да мачка оним шампитама по лицу. Смејала се и утрљавала оне растопљене шампите по мом лицу. Изгледао сам ко неки кловн кога свако може да подјебава. Нисам желео онакво утрљавање шампита рајт ту мај фејс, али нисам се бунио јер је то Марину чинило срећном; кикотала се ко нездрава. На крају смо се и креснули, онако умазани и раздрљани од оних шампита. Сексање је овога пута било много занимљивије, ваљда због те предигре, јебем ли га, углавном, свршила је она, али и ја. И овога пута сам се трудио да будем што нежнији и хтео да станем кад је Марина свршила, но она ми није дозволила.

- „Први пут ниси, а сад, богами, хоћеш!“

- Наредила ми је и ја сам је послушао. А ко па не би. И било је очаравајуће. Имала је нешто у себи, неку топлину, неки жар, неки божји дар. Секс није само пенетрирање фалуса у вагину, задовољштина искључиво физичког порива, секс је божанство, спајање комплетног психосоматског система и једног и другог бића, а крајњи врхунац, она екстаза која ти отвара врата трансцеденције, је спој и духовног и телесног ужитка, који доводи до мождано пенисалног и мождано вагиналног оргазма. Ако тога нема онда то није секс, већ типично карање, дрндање, трескање, кресање, телесно задовољавање где се само курац и пичка радују, а након сношаја, једино је цигарета слатка, а све остало је само траљаво отаљана прошлост, а ту, сем лицемерја, нема ничег другог. Људи се, ко кучићи, јебу на сваком ћошку, залепе се, сврше са својим себичним телесним поривима, а онда кукају и цвиле како им је секс јадан, а то је само последица лошег конзумирања сексуалног односа, зато што не знају да уживају у њему, зато што се боје да се духовно препусте том најлепшем чину икада смишљеном на овој бизарној планети.

- Један обичан човек измислио је кекс, други обичан човек провалио је млеко, свако је грицкао и пијуцкао своје и био потпуно незадовољан тиме, а онда се нашао трећи, паметан човек, који је смислио шему за потпуни ужитак и првог и другог човека и то тако што је учинио једну најобичнију, готово најједноставнију ствар. Потопио је кекс у млеко, спојио два света у један и направио млазму илити плазеко, како коме више одговара, и отворио очи човечанству, спојивши два добра у једну беспрекорно савршену целину.

- И питам се, док зашампитиран лежим покрај зашампитиране Марине у шампитообору, шта ја то јебено серем? Јебало ме и кекс и млеко, и млазма и плазеко! Јеботе, полудећу од ове Марине. Морам хитно да одем и бућнем се у каду, иначе... Ће да одлепим, бе, лајк крејзи Стен!

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 08 Decembar, 2011 04:44
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Прсо сам скроз, излетео из бункера, гурнуо се у голфа, ишамарао лобеском и кренуо у бесциљну вожњу. Да се вртим друмовима сјебаног Лесковца којег су заклали политичари, надри-политичари. Само они и владају, мајке им га набијем! Чим сам скренуо лево код Народног музеја и угледао градску скупштину, истог секунда сам добио неодољиву жељу да нагазим голфа до стотке и као камиказа голф-бомбом улетим у тај свињац и разјебем сва говна која нам копају раку. Али сам онда зауставио ауто на сред пута и кренуо да бројим, на глас:

- „Један, два, три, четири, пет, шест, седам, осам, девет, десет. Ух. Полако, Борисе, има ствари због којих вреди живети. Има, мора да има...“

- Отворио сам телефон и почео да куцкам поруку Даши. Онда сам зачуо трубљење аутомобилштина иза себе. Јеботе, закрчио сам јебени саобраћај! Убацио сам у прву и повукао се у страну да пропустим, овога пута, оправдано љуте возаче и подигао руку у знак извињења. Прихватили су. Значи ипак има разумних. Ето трачак наде да није све изгубљено. Како судба суптилно гузи с том надом, невероватно. Наставио сам куцкање порукице Дашењки.

- „Где си?“

- У ретровизору сам угледао пандура како ми се приближава. Одмах сам упалио сва четри, он је мало успорио, па застао, али се није вратио тамо одакле је и дошао. Изгледа да ми је ударао тајминг. Ајде, бре, Дашо, одговарај!

- „У школи.“

- „Ајд изађи! Долазим по тебе за два минута!“

- „Шта хоћеш?“

- „Да те јебем!“

- „Сад си се сетио. Имам предавања, не могу.“

- „Ако те нема за два минута испред те мито установе, има да улетим аутомобил- бомбом и да вас све разјебем! И себе, и студенте, и корумпиране професорске пичке и оне две смрдле за шалтером!“

- Пандур је и даље стајао на истом месту. Упалио сам мотор, искључио сва четри, укључио леви мигавац, бацио поглед у ретровизор, и лагано кренуо. Све је било по пропису. Чим сам скренуо лево од семафора нагазио сам кроз Млинску са стотком скроз до Краља Петра Првог, онда лево па гас, па десно, кроз жуто, низ подвожњак, продефиловао крај ЛЕГАС-а и Текстилне, па кроз џомбасте сокачиће избио пред мито ВЕШ институцију. Отворио сам прозоре голфа, тачно испред капије школе, гурнуо диск у сонијев цеде, Групна терапија, Струка, Дада, Луд и песма Очи не виде правду. Грунуло је:

- „Професоре ово знамо само ви и ја, наука примања мита није митологија, многима страна валута дође као богиња, али етика у професији као робиња! Да ли знаш? Знам ли шта? За пали рад, прави план, мали стан, али вама бедна платица, па стани кад ћу да видим да испит дам, триста евра никад не знаш, брате, шта је истина. Слушај! Не морам да спремам се за следећи семестар, завршићу испите ко да ћале ми је министар! Колко ти је остало да завршиш годину? Само шест сома евра, чим сакупим готовину. Очи не виде правду, виде чин-чин, уши не чују правду, чују чин-чин, усне не говоре правду, кажу чин-чин, апсолутно, апсолутно, апсолутно...“

- Даша је излетела из школе, улетела у голфа и искључила цеде.

- „Јеси ли ти нормалан! Хоћеш да ме омрзну професори због тебе?“

- „Ма могу да ми га дувају, бре! То нису професори већ џепароши, сецикесе, алкохоличари, стрвождери, криминалци...“

- „УМУКНИ!!! Не могу више да те слушам!“

- „Шта? Можда нисам у праву?“

- „Јеси у праву, али ме управо компромитујеш на очиглед свих. Ако ти је макар мало стало до мене, вози ме одавде што пре.“

- Одвезо сам Дашу на Кукавицу. Изашли смо из голфа и шетали се кроз полуогољену шуму коју су дрволопови осакатили. Наишли смо на једно живо стабло старо 100 година, ту негде где су кољачи из НОП-а побили Србе за које су тврдили да су издајници. Лепезицом сам на том стаблу урезао: Друже Тито јебаћу те кад-тад, и тебе и све твоје комуњаре! Рукопис је био лош, али видно истакнут. Затим сам се посрао поред дрвета да га нађубрим како би ми натпис што дуже опстао. Даша се згадила мог поступка и одмах отрчала до голфа. Док сам брисао буљу папирнатим марамицама, схватио сам да сам се грдно зајебо. Довео сам Дашењку у природу да се креснемо, а ја, накокаисана и исфрустрирана будала, почео сам да ђубрим дрво. Завршио сам брисање свог дупета, навукао панталоне и вратио се у голфа.

- „Ти си будала и сероња! Вози ме кући!“

- „Чекај да ти објасним...“

- „Немој ништа да ми објашњаваш, немој да ме додирујеш, немој да ме гледаш, посерко један! Вози ме кући и ћути! Нећу глас да ти чујем!“

- Возио сам ћутке. Нисам смео ни музику да пустим. Гледао сам право, чекао да дођемо кући, да се окупам и креснем Дашу. Све сам ја то лепо смислио, све сам то лепо и урадио. Био сам чист ко суза, напрскао сам се Стрејтом, наснифао коксом и пришао Даши која је нешто чепркала по нет-у. Почео сам лагано да јој грицкам увце, баш како је она то волела. Међутим, она је устала са столице и одгурнула ме. Пао сам на кревет.

- „Бежи од мене, посерко!“

- Био сам накоксан, агресиван, луд. Скочио сам са кревета и почео да урлам:

- „А ти? Ти мислиш да си нека чистуница, а? Кад прдиш ноћу то одјекује као тромблонска мина, а смрди ко сама цркотина! Ко да си творове јела!“

- Даша ме гледала шокирано.

- „Сељачино!“

- „Ма пуши курац!“

- „Јеби се, сероњо!“

- „Прдежљанко прчотинска!“

- Даша је кренула да ме гађа свим и свачим што јој је дошло под руку. Успешно сам ескивирао све продукте од дрвета, пластике и стакла. Онда је скочила на француски лежај и кренула да се обрачуна са мном. Раширио сам руке и потпуно јој се отворио. Намерно. Ај донт ноу вај. Манула ме левом ногом у слепоочницу, задржао сам се за врата, онда сам поново раширио руке и отворио јој другу страну, рокнула ме десном ногом по вилици, пао сам на патос. Нокдаун. Нисам осећао бол, али ми се мало зашамутило у глави. Успео сам да устанем поново на ноге. Овога пута Даша је мирно стајала на кревету, није имала намеру да ме више удара. Изгледала је збуњено што се не браним, што јој допуштам да ме удара, што јој не узвраћам. Узео сам лепезицу са стола, Даша је коракнула уназад и разрогачила очи. Отворио сам нож, ухватио га за сечиво и пружио Даши. Повукла се још два корака уназад. Бацио сам јој нож пред ноге.

- „Ајде! Шта чекаш?“

- Даша је била бела ко креч. Укопана на оном лежају, пренеражена мојим ненормалним понашањем. Окренуо сам се и излетео из собе, из стана, из улаза. Улетео у голфа и одлетео до бункера. Кад сам упао у бункер, Крки и Марина су се шокирали мојим изгледом. Ништа нису рекли, посматрали су ме ћутке и уплашено.

- „Шта ме гледате кој курац!“

- Марина је полако устала са столице, полако ми пришла и ставила свој нежни длан на мој образ. Осећао сам како од болесно агресивног стања прелазим у манично покуњено. Као да се све оно лудило одједном избрисало из мене, нестало из мог разулареног ума. Почео сам да се топим. Мој дух као да се успављивао. Један додир Марининих руку. Један једини додир, спустио је систем лудила у мени и угасио га. Пожелео сам да је зграбим и одведем некуд далеко, што даље од овог заборављеног града, од ове сјебане земље, од ове болесне планете. Да је одведем у неку другу орбиту, негде где никог нема, негде где ћемо бити само она и ја. Она и ја...

- „Не!“ - склонио сам јој руку.

- Отворио сам тезгу с књигама, гурнуо главу унутра и тражио ни сам не знам шта. Претурао сам по оним књижуринама, а онда наједном стао, извукао се из тезге, затворио је, отишао до столице и сместио се у њој с главом у шакама. Покушавао сам да средим свој распрскани мозак. Унутар капака ми се појавио Маријин лик. Желео сам Марију, желео сам да се истог тренутка створи ту преда мном, да је загрлим, да је... Зашто ми више не шаље ту поруку? Зашто? Шта чека? И где је она Катарина? Како да је нађем? И шта ће ми кој мој Катарина кад ја имам Маријин број телефона и могу да је назовем кад год пожелим? Али Марија не жели да је зовем. Изричито ми је то забранила. Да макар могу поруку да јој пустим, али не могу ни то. И ту стоји вето. Какво је ово срање? Шта ми се то дешава?

- „Боркс?“

- „А?“

- „Шта ти је?“

- „Не знам, брате. Не знам...“

- „Ај да сроламо један букс, да се смириш.“

- Само сам климнуо главом. Крки је сролао буксну, припалио је и пружио је мени. Увлачио сам дим за димом, као луд. Затим сам му предао џоинт, он је повукао пар дима и дао џукс Марини.

- „Еј?“

- „А?“

- „Требаш Марини да даш оно срање.“

- „А да. Заборавио сам.“

- Брзо сам смућкао дозу Марини, испуцкао 2 ксалола и пружио јој терапију. Глићнула је два ксалола и попила метадон-кајсију. Крки је спаковао тезгу и рекао да иде таксијем кући. Марина и ја смо још мало поседели у бункеру. Ћутали смо обоје. Пришла ми је, ухватила ме за руку и рекла:

- „Ајмо кући...“

- Устао сам са столице и пошао ка голфу, Марина је затварала бункер. Сустигла ме код аута. Стајао сам пред вратима и нисам желео да уђем у ауто. Нисам желео кући.

- „Идемо ли?“

- „Нећу у стан.“

- „Где хоћеш да идеш?“

- „У бутик.“

- „Где?“

- „Хоћу да ти купим нешто... нешто лепо.“

- „Зашто?“

- „Зато што тако хоћу.“

- „Па ајмо онда.“

- Сели смо у ауто и одвезли се до Центра. Ушли смо у неку огромну радњу препуну разноврсне гардеробе, оно, од трешки до одела. Сео сам на једну столицу и рекао Марини да одабере шта год јој се свиђа. Марина је чепркала по оним стварима, гледао сам је заљубљено, пронашла је нешто и отишла да се пресвуче. Кад се вратила и стала испред мене, нисам могао да је препознам. Обукла је неку кратку и тесну хаљиницу и чизмице с високом штиклом. Деловала је старије, озбиљније, заносније, атрактивније, пожељно. Била је слатка и згодна, с оним малим слатким сисићима, које је увукла у неки брус и покушавала да их упери у мој поглед.

- „Јел ти се свиђам?“

- „Не.“

- Продавачица која је стајала крај нас и без зареза, на сав глас, трубила како јој све то идеално стоји и како је прелепа, сасекла ме је оним погледом који говори: „какав простак.“

- „Зашто? Па и Даша то исто носи, а код ње ти се то свиђа.“

- Продавачица је сада гледала у Марину. Није имала представу о чему се овде ради. Приметио сам да се и друга продавачица заинтересовала за наш случај. Сада су обе, без коментара, помно пратиле догађај. Трговачке трачаре.

- „Ти ниси Даша.“

- Погледи алапач-продавачица летели су у смеру говорника.

- „Зашто си ме онда довео овде?“

- „Да се обучеш као Марина. Али нова Марина! Избављена Марина која пркоси судбини!“

- „Мислила сам да волиш високе потпетице и кратке и тесне сукњице.“

- „Не. Волим старке, широке панталоне с џеповима, мајчице, шортсеве и дуксеве. Волим и хаљинице, али пристојне и мрзим штикле, нервирају ме!“

- „Значи желиш да се обучем по твом укусу?“

- „Не. Желим да се обучеш по свом укусу. Да се обучеш као Марина, природна и опуштена Марина. Да се обучеш за себе, јер се мени само таква Марина свиђа.“

- Марина је отишла у гардеробер, остала тамо пола сата, а онда се вратила и стала преда мном. Распертлане плаве дубоке старке, чарапе доколенице с водоравним жутоцрним пругама преко којих су падале рокерске црне панталонице, тик испод колена, тесна зелена братела мајчица, на којој је писало: The tracks of my tears. Ћутала је. Ништа ме није питала. Чекала је да ја пресудим. А ја бих у најмању руку рекао да је изгледала божанствено, али нисам могао. Устао сам, пришао до ње, узео је за ручицу и пољубио јој прстиће. Насмешила се.

- „То остаје на теби, а све оно што си пробала нека ти запакују.“

- „Баш све?“

- „Све. И оне наочаре које си кришом пробала.“

- „Видео си?“

- „Да.“

- „Како ми стоје?“

- „Као звезде небу...“

- Продавачице су промениле своје изразе лица, развукле их у огроман кез, јер су управо кренуле да ударају по оној каси рачун са много нула. Глупе продавачице. Немају оне појма шта се врти у главама муштерија. Могу само да нагађају, да предпостављају, да убеђују, да хвале, иако то искрено не мисле, али да провале шта се сад тачно мотало по мојој и Марининој глави, то не би могао да учини ни Сигмунд Фројд, а камоли оне две нафракане дударе с распасаним пиздуринама од стране власника бордел-бутика. Нафракане су спаковале мноштво кеса и кутија, и мазнуле нам 60 сома динара. Једва смо стрпали ону одећу и обућу у голфа, сместили се за седишта и кренули.

- „Куда ћемо?“

- „Где год пожелиш.“

- Марину од мене више ништа није могло да изненади. Прихватила ме као неког молекула у чијем нуклеусу стоји милијарду атома, сваки са својим алтер-егом. А тако сам се и сам осећао. Значи читала ме.

- „Води ме у неку тишину, у неки мрак, тамо где нема живе душе. Желим да упловим у твој свет, до краја.“

- Посматрала ме с осмехом који је говорио само једно: „желим те“. Желим и ја њу, више него што може да замисли. Пустио сам Неверне бебе, и кренуо у мрак, у мој свет...

- „Пут под ногама, сузе и смех у грудима, глад за уснама, казна ил грех тера ме да лутам, данима и ноћима сањамо туђим очима, јер ја данас сам ту, а сутра ко зна где, не питај ме за судбину, јер данас сам твој, а сутра ко зна где, заборави све и иди...“

- Спустио сам се голфом крај Јужне Мораве дубоко у мрак. Изашли смо из аута и сели на хаубу. Тишину је ломило само шуштање реке, али је било пријатно, некако опуштајуће. Марина је почела да ме чешка по коси. Ћутао сам. Пришла је уснама мом врату и пољубила га, онако нечујно, нежно.

- „Марина ја...“

- „Ћути. Не квари тренутак.“

- Спустила је своје усне на мој образ и полако их повлачила ка уснама. Прелазила је својим уснама преко мојих, као да ме миловала њима, а не љубила. Она је малолетна, говорио сам себи, малолетна. Нисам могао да се одупрем, да померим главу, да јој кажем да стане. Нешто ми није дало. Почела је да ме љуби, гурнула ми је језик у уста и шетала по мојој усној дупљи. Осећао сам укус меда у устима. Нисам више могао да се суздржим. Гурнуо сам јој прсте у косу и узвраћао јој пољупце. Скочила је на мене и ногама се обмотала око мојих кукова. Дуго смо се љубили, нисам желео да престане, никад. Кад би само могли заувек да се замрзнемо у том положају, онако спојени језицима и телом. Срца су нам се међусобно тукла, грлио сам је све снажније. Устао сам са хаубе, носио је онако преплетену око себе док ме она непрестано љубила. Сместио сам је на сувозачко седиште, спустио га, мислим седиште, затворио и закључао сва врата голфа и легао преко Марине. Хтео сам да пустим неку музику, али ми Марина није дозволила.

- „Хоћу мрак, тишину и твој свет...“

- „Марина ја немам... кондом...“

- „Верујем да ћеш ме пазити... Само буди нежан... молим те. Први ми је пут...“

- Ложи ме. Гарант ме ложи. Не. Искрена је. Дрхти. Скинула је мајчицу. Мали сисићи, невини, чедни... Нисам смео да је дотакнем. Збунио сам се, укочио, као да је мени било први пут, а не њој. Узела ми је шаку, десну, тек оздравелу, и ставила на своје груди. Срце јој је лупало као да ће сваке стотинке да експлодира. Спустио сам главу, махинално, и почео да јој лижем стомак. Збацио сам мајицу са себе и вратио се њеном стомаку. Мека кожа, нежна, по њој је плутао мој језик, спуштајући се ка шлицу рокерских панталоница. Откопчао сам јој дугме и повукао шлиц. Скинуо сам јој панталонице, бацио их на задње седиште, ухватио сам прстима њене зелене гаћице и полако их спуштао надоле. Ослободио сам је и гаћица. Настављао сам да је љубим по бутинама, ишао језиком до колена и враћао се натраг до њене вагине, али сам се ту заустављао, заобилазио је и кретао се горе, према пупку. Уздисала је снажно, али више није дрхтала. Дошао сам до њеног врата, зграбила ме за главу, настављао сам ка њеним уснама, прелазио преко њих, улазио унутра. Спустила је своје ручице на моја леђа и све јаче ме притискала, повлачећи ме себи. Скинуо сам панталоне, непрестајући да је љубим, или она мене, више нисам знао. Био сам у облацима, љубио сам мед, њене зелене очи сакриле су се испод капака. Моје су биле отворене, широм. Нисам могао да не гледам то предивно створење. Полако сам почео да продирем у њу, лагано, милиметар по милиметар. Плашио сам се да је не повредим. Тек ми је главић ушао кад је тихо јаукнула и стисла зубе; очи су јој и даље биле затворене. Стао сам. Прелазио сам јој уснама преко затворених очију, желео сам да их отвори, да ме гледа. И даље је жмурила. Наставио сам да продирем у њу, опет полако, још пажљивије. Дошао до пола, затим га вратио мало натраг, па поново напред. Несвесно је заривала своје прсте у моја леђа, што је говорило да осећа бол и поред свег мог труда да будем што нежнији. Пришао сам њеном увету и шапнуо јој да се опусти, да отвори очи и гледа ме. Послушала ме. Отворила је очи и мало се опустила. Имала је исте очи као Маријине. Смарагд очи. Само су Маријине биле бистрије и влажније. Зашто ми се баш у овом тренутку Марија врзма по глави? Да није то неки знак? Те смарагд очи, тај занос, усхићење као кад сам се с Маријом креснуо први пут. Да ли ми то бог шаље неки знак? Какав знак? Зашто сад? Чему то?

- „Шта ти је?“

- Марина ме овим питањем пренула из мојих расејаних мисли. Видла је да сам одлутао.

- „Ништа... Само се опусти...“

- Ушао сам у њу, цео. Овога пута јаукнула је много гласније, али није затварала очи, гледала ме равно у зенице. Али је почела да се опушта. Постајало јој је све пријатније. У једном моменту се и насмешила. Нисмо излазили једно другом из погледа. Још увек сам ишао лагано, извлачио га сасвим мало и поново враћао натраг, целог. Почела је да дахће, у почетку тихо, а касније све бучније, скроз до осмеха који ју је довео до врхунца. У том тренутку је поново зажмурила и чврсто ми стезала врат. Први пут сам девојци одузео невиност и први пут гледао како невина девојка свршава. Више није невина, али је задовољна. Ја нисам свршио, чини ми се да сам тек почео, али сам га извукао ван. Ово је била њена ноћ, не моја, њена. Нисам свршио, али ћу је вечно памтити. Обукли смо се на брзака. И припалили цигарете. Окренула се ка мени и упитала ме:

- „Зашто нема крви?“

- Збунила ме.

- „Какве крви, које крви, чије крви??“

- „Па... моје... Знаш оно, кад девојка изгуби невиност и то...“

- „Па, изгледа да ниси била невина, само си ме малкице ложила.“

- „Борисе! Зар желиш да ти се правдам? Како да те убедим? Ја сам ствар...“

- „Еј, бре! Зајебавам те, шта ти је?“

- „Ја сам ти најискреније признала своју најинтимнију тајну, а ти ме зезаш. Ниси фер.“

- „Гледај! Ја нисам доктор Флеминг, али сам читао у неким књигама да је код неких девојака химен еластичнији, и кад девојка први пут ступи у сексуални однос, он пукне, али не пролије крв, а код неких је мало затегнутији, па кане пар капи. Или тако некако. Нешто у том фазону. Нисам најбоље запамтио. Али то нема никакве везе с овом причом. И да сам ти први и да нисам, мени је свеједно. Желео сам те и овако и онако. Баш ме брига дал си била с неким пре мене или ниси...“

- „Нисам била ни са ким... ти си ми први. И како то мислиш да ти је свеједно? Кажеш да си ме желео? Значи сад ме више не желиш?“

- „Ма није то, бре, Марина. Све погрешно схваташ. Желео сам те пре овога, а после овога желим те још више! Кажем да ми је свеједно да ли сам ти први или не, а не да ли ми је свеједно дал сам с тобом или нисам. Није ми свеједно. Желим да будем с тобом. Желим те крај себе...“

- „А Даша?“

- „Не знам...“

- „Мени не смета твој однос с Дашом. Она не мора ништа да зна. Ћутаћу, само да будем с тобом, само да сам покрај тебе, заувек!“

- Не. Само то не. Ја нисам за тебе, нисам ја тај. Ја те не заслужујем!

- „Зашто ћутиш? Зар не желиш да будемо заједно?“

- „Желим. Али с Дашом имам веома компликован однос. И то ћу морати некако да решим. Како, не знам, али некако ћу морати.“

- „Немој. Даша је добра девојка. Прухватила ме као сестру, а ја јој мазнула дечка. Немој да је отераш од себе. Нека буде ту, мени не смета. Ја ћу ти бити друга...“

- „Шта лупаш! Шта ти значи то „друга“?“

- „Бићу Дашина резерва, али само твоја и ничија више!“

- „Марина, Даша и ја имамо специфичан однос. Ми живимо заједно, али смо само у стану пар, ван њега свако од нас може да ради шта му воља. Она воли да буде слободна и независна, а и мени тако одговара, бар што се шеме с Дашом тиче. Међутим, Даша и ја немамо перспективу, наша, условно речено, веза, нема будућност. И она и ја договорили смо се да траје колико траје, а кад пукне, свако иде својим путем. Данас смо се нешто споречкали, додуше мојом кривицом, и чини ми се да ће колико сутра наша трип-веза доживети бродолом. Ми нисмо једно за друго, слажемо се само у једном, а то је добар секс, и ништа више. Све пре и после тога је или компромис на мишиће, или свађа.“

- „Да се приметити.“

- „Шта?“

- „Па та свађа. Видим да ти је Даша разбуцала фасаду, само не знам чиме.“

- „Ногама. Она је луда каратисткиња из Врања и чим јој пукне филм оне крене да ме шутира ногама. Поломила ми је и зуб.“

- „Данас?“

- „Не. Пре неколико дана, недељу... две... Заборавио сам, а није ни битно.“

- „И? Шта ћемо сад?“

- „Ништа. Идемо кући да видимо расплет. Ово између тебе и мене остаје тајна, бар још неко време. Океј?“

- „Океј!“

- Марини као да је било свеједно. Била је насмејана, можда чак и срећна. Нашла је гнездо и ушушкала се у њега, одговара јој, прија јој, вади је из запећка у ког је упала. Зато и жели да остане. То је добро, с једне стране, јер постоји веома добра шанса да се скине с хорса и започне нови живот, с друге стране то није добро, јер сам ту ја. А ја не знам шта хоћу. Волим Марију, желим Марију и чекам Марију, а заљубљен сам у Марину, такође је желим, а та иста Марина сад живи на мојој гајби, то јест нашој, сада је и њена, јер друге нема. Ово је тако конфузна ситуација и ја не знам како да је решим. Идем кући, па шта ми бог да. Само да Дашењка није набавила моторну тестеру. Да не буде оно: „гуд бај болс“, и на крају: „детс ол фоукс.

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 08 Decembar, 2011 04:36
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Било је 05:50 кад сам стигао до бункера и кренуо да избацујем робу. Крикија није било. Изгледа да га је Нађа провалила и сместила га у гипсано корито. Или то, или је овај лудак заглавио с оном рибом и сад не може да се откачи од ње. После Нађе то му је тек друга риба коју је карао, ако је уопште и карао, па му се сад усладило и не скида се са ње. А можда се превише потрошио па мало касни. Јебем ли га, видећемо. Отворио сам тезгу тачно у 06:25. Од Кркија и Марине ни трага, ни гласа. У том ми стиже порука.

- „Мало касним, али оправдано. Имам филм!“

- Кркензи је стварно опрао патку. Једва чекам да видим филм, а нарочито Уркетов израз лица. Мора да пљуне 100 евра и гледа како Крка кара неку радодајку. Мисли о свему томе прекинула ми је Марина када је упала у бункер сва у сузама. Улетела је у мој загрљај и кренула да јеца.

- „Шта је било?“

- Марина је грцала и није могла да дође до речи. Чекао сам да се смири. Спустио сам је на столицу, дао јој дозу метадона и 4 ксалола. Попила је. Дрхтавим рукама припаљивала је цигарету и кренула да прича:

- „Јутрос... Нисам одмах приметила... Она је...“

- „Полако Марина, полако. Смири се. Удахни ваздух.“

- Сузе су јој се сливале низ образе, али је лагано опуштао коктел метадона и ксалола, и смиривао јој јецај. Гледала је у бетон, палила цигарету за цигаретом и ћутала. Пришао сам јој и помиловао је по коси. Тај тренутак искористио сам да јој се загледам у зенице. Није узела доп. Добро је.

- „Моја бака је умрла... јутрос... синоћ... Не знам. Нашла сам је тек јутрос...“

- Поново је почела да плаче. Био сам напуцан коксом па ми вест о њеној мртвој баки није тешко пала. Нисам је познавао, деловала ми је далека и страна и зато нисам осећао ама баш ништа у вези њене смрти. Али су ме Маринине сузе разбиле, као и сазнање да је Марина на овом свету остала потпуно сама. То никако није смело да се деси у овом тренутку, али никако! Таман сам кренуо да извлачим Марину из гована и почетак је био бољи него што сам могао и да замислим, али ово с баком је скроз на скроз пореметило ситуацију. Марина је у тренутку растројства могла да посегне за допом, а ја онда не бих знао шта да радим. Да јој је бака жива, отерао бих је у курац, а овако... Не могу. И нећу! Морао сам нешто да смислим, из фундамента. Само шта?

- Крки се појавио с кезом на лицу од два метра. Држао је камеру увис и зевао као клен. Очима сам му показао да ћути. Погледао је у Марину и моментално обрисао кез с лица, стрпао камеру у ранац и сео за столицу.

- „Шта сад да радим?“

- Марина ме упитно гледала и вапила за помоћ, а ја нисам знао шта да јој одговорим. Све ми се испретумбало у глави. Више нисам живео свој живот. Више нисам био само ја. Марина је улетела у мој живот, највише мојом кривицом, и морао сам да предузмем нешто по том питању. Осећао сам се одговорним за ту клинку од 17 година, без иког свог, а тек је започела свој апстиненционални период. Судбина ми је дала зајебан шах и ја сам због продужетка партије морао да жртвујем неку фигуру. Само коју?

- „Преселићеш се код мене!“

- „А??“ - у истом тренутку су зинули у мене и Марина и Крки.

- „Продаћемо ону твоју кућу, а ти ћеш прећи код мене.“

- Повукао сам потез. Колико је добар, не знам. Видећемо.

- Крки је устао са столице и кренуо да опслужује муштерије. Пришао сам Марини, загрлио је и рекао јој да не брине ништа и да ћу ја све то да средим, и око продаје куће и око сахране њене баке.

- „Кркензи можеш ли сам?“

- „Могу, могу...“

- Узео сам Марину за руку и повео је са собом. Сместио сам је у џету, дао јој још 5 ксалола, а затим смо се ћутке одклацкали до њене гајбе. Нисам знао кога да зовем, кога да обавестим, нисам имао појма како иде та процедура око тога. Шта радиш кад неко рикне? Кога зовеш? Да се петљам с пандурима, не пада ми напамет, да зовем хитну, каква вајда од тога. Бака је мртва па мртва, не треба ми хитна да констатује смрт. Бака је била хладна као лед и бела ко млеко. Шта да радим?

- „Јел твоја бака имала неку другарицу, неку бабу с којом се дружила, неког из комшилука?“

- „Да. С једном баком је често пила кафу. Живи ту преко пута.“

- Одлично. Жива бака ће да заврши процедуру око мртве, ја ћу да продам кућу, покријем трошкове око сахране, и водим Марину са собом. Отишао сам до куће у којој је становала жива бака и објаснио јој ситуацију. Бабускера је кренула да рове и кука како је изгубила једину другарицу и сад нема с ким да пије кафу. Јебала је кафа! Каква себичност с њене стране. Некако сам успео да умирим бабускеру. Рекао сам јој да сам ја Маринин брат од неке леве тетке и да она иде да живи код мене у Ниш. То ми је прво пало на памет. Дао сам јој лову да заврши све око припреме Маринине баке за сахрану и замолио је да Марину не петља у то. Затим сам отишао до гробарске радње, купио најјефтинији ковчег, неко цвеће, неколико свећа и вратио се у Норвежанску. У кући је, осим бабускере, било још неколико жена, вероватно комшинице. Извео сам Марину у двориште да испалимо коју цигарету. За то време позвао сам Драгана Жваку, матрапаза који је муљао с кућама и рекао му за послић. Муфљуз је дошао после пет минута.

- „Добро, бре, Жвако, реко сам ти сутра! Куд си навро?“

- „Сад је шанса! Имам човека који ће одмах да искешира гајбу. Само да бацим поглед унутра.“

- „Унутра је мртва баба са сахраном у току, блентовчино једна!“

- „Нема везе. Запалићу свећу, два-три погледа и готово! Уф, двориште је лоше естетски, ал је добро што излази на пут...“

- „Еј, зајеби! Иди унутра, одради то што имаш, па да продамо кућу.“

- „Колко је цениш?“

- „Ајде не сери! Коју год цену да ти кажем ти ћеш да се мрштиш и да гајби налазиш замерке, само да ућариш што више. Иди унутра, погледај и сам оцени. Само немој да ме много кратиш, угради се, ал мисли на савест!“

- „Добро, добро...“

- Жвака је упао на гајбу, задржао се десетак минута и, излазећи рекао:

- „Осам сома. И то је плафон!“

- „Немаш ти Драгане ни трунке савести.“

- „Осам и по и то је крај! Арсићу, не могу преко тога.“

- „Добро. Иди заврши то. Кад ће лова?“

- „Чим покојница напусти кућу“ - рече Жвака и оде.

- „Осам и по сома. Није лоше, а?“

- Марина се привила уз мене и ћутала ми у врат. Осетио сам на свом рамену удар њеног срца. Удар срца сирочета. Ех, животе...

- „Ајд да ти помогнем да спакујеш своје ствари, па да палимо код мене.“

- Марина је цели свој живот стрпала у два коферчета. У кући је остала нека старудија од намештаја и ништа вредно. Марина и ја смо запалили по свећу, постојали пар минута, затим се она опростила од баке, пољубивши је у чело, и отишла у џету. Бдење је отпочело са свим оним глупим обичајима који немају никакву сврху, али су зато дебело коштали. С једном женом, која ми је деловала разумно, договорио сам се да сутра без икаквих глупих церемонија, појања попова, и осталих срања, на брзака спустимо покојницу у земљу и растанемо се. Госпођа је заиста била разумна и одмах се сложила са мном. Дао сам јој лову да плате превоз ковчега и још неке ситнице, поздравио се с њом, изашао из куће, сео у џету, и Марина и ја смо кренули ка мојој габи.

- Марину сам сместио у дневну собу и док се она распакивала, ја сам Дашу одвео у спаваћу собу и све јој објаснио, до најситнијих детаља. Мислио сам да ће Даша да попизди, али је она одреаговала као Мајка Тереза. Све је прихватила. Одмах се нашла Марини, помогла јој с оним стварима, а сат касније пиле су кафу као две најбоље другарице. Даша је била лафчина и полако ме освајала својим добрим делима. Марина је била у чуду. Живела је у неком свету где свако сваког мрзи, подјебава, повређује, забада му нож у леђа и мислила је да други свет, сем тог љигавог у ком се закопрцала и заплела до безизлазности, не постоји. Али је онда налетела на нас. Отворила су јој се нова врата, света кога до тада није познавала, и пронашла људе који живе једни за друге, помажу се, боре се. Први пут је у животу видла пријатеље који би дали свој живот, своје све, један другом. Није веровала да то постоји и зато је била у чуду. Истовремено је била и срећна, јер смо јој се нашли онда кад је почела да тоне, и потонула би. Судба јој је то наменила, али га је овога пута мало подувала. Не пита се само судбина, питамо се понешто и ми. Зато је карамо чим нам се укаже прилика. Судба побеђује увек, то је доказана чињеница, али нека се с нашим животима мало више намучи. То је све што можемо и што морамо, па нек мало и њу ждере џигерица, а не само нас.

 - Сахрана ко сахрана, пар људи, она бабускера и комшинице, Марина, Даша, Наташа, Урке и ја. Није трајало дуго, баш као што сам се и договорио с оном госпођом. Ковчег је спуштен, грумен земље бачен и онда назад, свако свом животу.

- Марина је добила следовање терапије, мало сам је појачао, 50 капи метадона плус два ксалола ујутру, подне, вече. Оставио сам је код куће с Дашом и отишо у бункер. Баш кад сам стиго Урке је гледао филм, а Кркензи га подјебавао. Филм није био ништа посебно. Мисионарски положај, прц-прц, једно десетак минута и на крају сврш. Али је Крки добио 100 еурића. Шапнуо сам му да узме камеру од Уркета и обрише филм. Овај се мало предомишљао, није му било лако, јебао је и снимао и сад то треба да обрише, али кад сам му реко да то веома лако може да се налепи на нет-у, овај је одмах зграбио камеру и обрисао снимак. Три пута је проверио да ли је обрисан и пошто се уверио да јесте, одахнуо је. Урке се шеретски насмејао и све ми се чинило да је тај десетоминутни клип он већ пребацио. То ми је говорила његова торба у којој је чувао лап топ. Е, јебеш га. Урке је узео торбу, потапшао Кркија по рамену, рекавши му „јуначино, добро јебеш“, и запалио негде. Вероватно да пусти клип целој Мајци Србији, и шире. Луди Урош сјебаће Кркијеву кућну комуну. Зајебано.

- Нешто касније стиго је Жвака, пљунуо осам и по сома еурића, узео кључеве од гајбе и запалио. Стрпао сам лову у џеп и кренуо ван бункера.

- „Где ћеш и ти сад?“

- „Идем да купим неки ауто?“

- „Какав ауто?“

- „Јебем ли га, неки полован, ал очуван.“

- „Од мртве бабе мажњаваш лову и купујеш себи кола. Ти си, бре, некросиличар!“

- „Море мрш, бре! То су кола за Марину клену један, ја ћу само да се служим док она не положи возачки.“

- „Некросиличарски профитеру!“

- „Сисај курац!“

 - Покупио сам Марину са гајбе и одвео је до Цакета, стару школу, који је препродавао половна возила. Ушли смо код њега у двориште и истог тренутка сам приметио да је Цаке проширио бизнис. Почео је да увози и кола из иностранства, готово нова. Кренуло му. Рекао сам Марини да погледа кола и да одабере нека која јој се допадају. Она о колима није имала појма, гледала је њихов спољашњи изглед.

- „Цаке, има ли ту нешто за мене или нема?“

- „Кажи малој да гледа ова с леве стране“ - рече Цаке и оде да избаци вопс муштеријама, сирјеч нама.

- Рекао сам Марини да бира кола с леве стране, десна нису за нас. Она се окренула, прелетела их погледом и рекла:

- „Може ова сива?“

- „Чекај.“

- „Цаке?“

- „А?“

- „Апиш два!“

- „Уууу... ал ти је фораааа...“

- „Каква су ова сива?“

- Цаке је кренуо да објашњава, те годиште, те пређени километри, те има атестиран плин, завлачио се испод кола, показивао ми прагове, мотор, гепек, а од свега тога ја сам само запамтио да је то голф двојка. Никад ме нису интересовала кола на тај начин. За мене је то било превозно средство, седишта с каросеријом на точковима која треба да ме превезу с једног места на друго. И то је то.

- „Цаке, хау мач?“ - прекинуо сам га док ми је показивао како се нечујно затварају врата возача.

- „Две хиљаде.“

- „У, бре, Цаке!“

- „Шта У? Неко би ти тражио два и по сома!“

- „Неко да, али ти не. Кад дођеш код мене на тезгу све узимаш по набавним ценама, а сад си нашо на мени да зарађујеш! Ајд нађи неку разумну цену, па да слистимо ону пивчугу, да се на згреје.“

- „Добро, ајде. Хиљаду седамсто.“

- „Купљено!“

- Слистили смо пивчугу, пљунуо сам 1.700 јура, узео папире и саобраћајну, и Марина и ја смо сели у наш нови ауто. Одвезли смо се до мене, из подрума измотали сони цеде и уградили га у голфа. Затим смо отишли на бувљак код Чочета и он нам је повезао озвучење. Одмах смо га испробали.

- „Ја пазим на хигијену, могу рећи да је негован, марим да скинем смегму с њега, стално третман редован, сатима присутне су на мом компу слике јебуља, мазим га, шиљим га, а он врда као јегуља. Он има проблем, тај проблем нема мету, ја не знам шта још да радим он постаде тако пречудан. Почео да жига ме стално, ноћима не спавам, тај бол ме прекида у друштву, а штреца и кад сам сам. Не дао ти бог ту ствар, ти не знаш шта је мука, доцо мој, јад и плач, бре!“

- Чоче је фантастично повезао озвучење, мало смо дрндали турбо дизелаше, а онда помогли Кркију да спакује тезгу, пазар је био одличан, одвезли Кркицу кући, и отишли до Уркета да му се похвалимо новим аутом. Чим је Урке угледао голфа рекао је:

- „Фала курцу! Сад је џета само моја!“

- Сели смо код њега на терасу и нове гуме залили Џеком и буксетином од које смо се рашили ко буље. Смејали смо се и спрдачили два сата, а онда смо Марина и ја отишли кући. Дашењка је спремила клопу, наждрали смо се ко блесави и фундаментално се закуцали у сан. Марина у дневној, Даша и ја у спаваћој соби.

 - Марина се добро држала. Редовно је узимала метадон и ксалоле плус ганџу и вопс, или Џек, и тако превазилазила психофизичке кризе од допа и жал за баком. Понекад би тихо плакала од чега сам се ја јежио, ал сам гутао кнедле и упорно је тешио. Ништа речима, само загрљај. Ништа речи ту не могу да помогну, само рука за коју можеш да се ухватиш, само раме на коме можеш да се исплачеш, само уво које ће све то да истрпи. Тачно сам знао како јој је. Та празнина што ти се усидри у души, тај бол који пече горе од жара... Кад је отишо мој рођени стриц, изненада и заувек, с њим је отишло и парче моје душе. Био је ликчина, громада од човека, много сам га волео, иако то, чини ми се, никад нисам показивао, и његова смрт разнела је цео мој систем. Ал се некако навикнеш, не можеш да преболиш, то је сасвим јасно, али некако научиш да живиш с тим. Некако...

- На реду је дошао и тест. Правила, правила. Био сам сигуран да Марина није узела доп, али сам ипак желео да јој урадим тест како бих јој ставио до знања да још увек немам поверења у њу, иако смо буквално 24 часа заједно. Устали смо у пет ујутру, Марина је кувала кафу, Даша је спавала, а ја сам спремио тест, и бочицу, то сам купио јуче у апотеци за 350 динџи, у коју је Марина требала да се ишора. Попили смо кафу, испалили цигарете и Марина се спремила за покрет.

- „Ајде идемо, већ је шест, шта чекаш?“

- „Прво да урадиш тест.“

- Марина је сталожено узела тест и бочицу и кренула у клоњу.

- „Еј! Неће моћи тако.“

- „Него како?“

- Ушли смо заједно у клоњу, затворио сам врата, рекао Марини да се скине до голе коже, да одложи ствари на веш машину и да тек тада напуни бочицу мокраћом.

- „Јеси ти луд? Пред тобом да се скидам? Не пада ми напамет!“

- „Марина, хоћу да будем сигуран да ништа не кријеш од мене. Мораш да се скинеш и оставиш ствари на веш машину, и не брини, није ми стало да те гледам голу, само желим да не будем преварен.“

- „Па немам ништа код себе. Шта ти је сад?“

- „Ајде скидај се, бре! Све што ти имаш ја сам већ видео. И немој да ти буде непријатно, само опуштено.“

- Марина се полако скидала, панталоне, мајчицу и ту је стала.

- „Све, све. До голе коже!“

- Окренула ми је леђа, скинула брус, а затим и гаћице. Сву одећу одложила је на веш машину.

- „Рашири руке и окрени се.“

- „Ти си стварно мамлаз!“ - рекла је и окренула се.

- Нисам имао намеру да гледам Маринино тело, већ да ли је смотала нечију туђу мокраћу у неки шприц, то је главна џанкерска фора кад раде тест, али сам се збунио и забленуо у њено тело ко да ми очи женско никад виделе нису. Била је СА-ВР-ШЕ-НА!

- „Јеси се нагледао мамлазе?“

- „Извини... нисам, мислим, хтео... Стварно си добра риба. Извини, стварно извини...“

- Био сам сметен, задивљен њеним телом, и ушепртљан ко никад до тада. Морао сам некако да се извлачим из ове неугодне ситуације.

- „Ајд шорај, па да видимо тест.“

-  Марини није ишло од руке да се одмах ишора. То је онај трип кад неко стоји поред тебе, а теби дође нека блокада у мозгу и све и да ти се ненормално пиша, мочка напоље да изађе неће. Марина се стискала и почела да се нервира. Окренуо сам јој леђа, како би јој бар мало олакшао, и тркељисао јој џепове. Сем цигарета, упаљача, папирнатих марамица и лабела, ништа друго није имала. Одлично. Међутим, мокрење је било проблем. Пустио сам воду на чесму, која се зажуборила, и на тај начин хтео да подстакнем Марину да коначно пусти пар капи, макар четри, пет. То би било сасвим довољно за доп тест. На једвите јаде је успела да истиска из себе пар капи. Дала ми је ону бочицу и док се облачила псовала ме и уздуж и попреко. Ја сам био озбиљан све док тест није показао две црвене црте. Значи негативан. Значи Марина је чиста. Онда сам се насмешио.

- „Јеси сад задовољан, воајерчино једна?“

- Толико сам био задовољан и весео да сам загрлио Марину и нисам је пуштао пет минута. Једва ме одвојила од себе.

- „Видиш да се све може кад се хоће!“

- „Ниси ми дао метадон и ксалоле.“

- „Стиже!“

- Спремио сам јој коктел, Марина га је сабила, изашли смо из стана, спуштили се до голфа, упали унутра и, уз Азру, лагано пичили ка бункеру.

- „Не знам што да радим са собом, на што мисли да бацим, ето стварам полако пјесму о теби, гледам твоје тијело, лудујем за њим, и покушавам у себи само једно. Пољуби ме па ми прсте у косу увуци, и загрли ме, пољуби ме па се приви тик уз мене и запјевај ако знаш било што. Желим да се стиснем уз тебе, да те милујем, да ти шапућем на ухо бисере, да причам о слободи, да се глупирам, да ти кажем: ох, ти лудо једина...“

- Кад су ми речи песме допрле до мозга и кад сам их повезао с малопређашњом ситуацијом, брзо сам искључио цеде. Јеботе, како се човек брзо погуби. Иако одлично знам ту песму, нисам је ни на крај памети повезао с Марином. Али је можда то учинила моја подсвест. Одвојио сам око и бацио га у Маринином правцу. Гледала је кроз прозор те јој лице нисам видео, али ми се све чини да се смешка криомице. Не знам зашто, али Марина је полако улазила у моје мождане поре. Можда сам је само пожелео, можда ми је постала драга, можда сам се заљубио... Опет оних хиљаду и триста можда. Не знам како да опишем то, али да осећам нешто према њој, осећам. А осећам и да ће ми Даша јебати матер, ако само нешто наслути. Рекла је: „ван гајбе трпај коју год хоћеш, али у нашем стану само мене“. Али, Марина живи у нашем стану, чак и да је трпам ван стана опет морамо да се вратимо у њега, а то може да буде компликовано, јер бих можда и на својој габи пожелео Марину, и шта онда? Ма шта, бре, серем? Каква Марина? Па она је малолетна! Који сам ја педофил. Не могу да верујем. Протресао сам главу и на тај начин хтео да избијем своје перверзне мисли из главе, али нисам успевао, никако. Шта ћу, како ћу, не знам. Покушавао сам то да прикријем, али ме изгледа Марина прочитала. Мислио сам да сам добар глумац, али сам се изгледа негде зајебо.

- „Свиђам ти се, а?“

- Стварно ме прочитала, стерам јој га...

- „Не. Одкуд ти то?“

- „Па ја нисам ретардирана. Видим ти у очима.“

- Срећа па смо већ били пред бункером и ја сам брзо напустио голфа, иначе не знам како би даље разговор текао. Кретали смо се ка бункеру, ја сам мислио да је оној теми дошао крај, али Марина је имала неописиву жељу да ме подјебава.

- „Не брини, нећу ја Даши ништа да кажем.“

- „Шта, бре, да јој кажеш?

- „Па то да ти се свиђам.“

- Смејала се и гурала ми прст у уво. Отимао сам се.

- „Ајде ћути и не лупај!“

- „Ма не мора нико да зна. Само ти и ја, то је наша тајна.“

- „Шта, бре, сереш ти?“

- Марина ме шчепала за дукс и прислонила ми усне на уво.

- „Ти си једини мушкарац који ме је видео голу.“

- Ва да фак?

- „То је због теста и нема никакве везе с тим што ти мислиш.“

- „Аха. А што си онда зинуо ко клен и делио ми комплименте?“

- „Ћути, бре, ево га Крки.“

- „А песма?“

- „Ћути, бре!“

- Угурао сам се у бункер и одмах кренуо да претурам по књигама, правећи се да се разговор између Марине и мене никада није догодио. Марина је сређивала козметику, посматрала ме и смешкала се. Јебем те, Борисе, транспарентног! Муштерије су нагрнуле, Марина се борила с козметиком, Кркица с пластикаријом, духовно благо нико јебавао није, проста и затуцана руља, те сам ја трчкарао од Марине до Крикија и припомагао им. Оно што ме изненадило и задивило је Маринин коефицијент интелигенције и готово фотографско памћење. Брзо се сналазила, брзо услуживала муштерије, запамтила је све, али све цене, чак је знала и појединости одређеног продукта. Оно, тај шампон садржи то и то, он је за суву кожу, чак је наглас, из главе, наводила и његове састојке, оне називе, оне за које је мени требало 5 минута да прочитам једну. Невероватно! А њу шутнули из школе, и то Пољопривредне. Јеботе, увек иста прича.

- Дође Тесла и каже: Хеј људи, ја умем да направим наизменичну струју! А Срби му кажу: Ајде носи се у курац! Тесла оде у есаде, направи триста чуда, а Срби се тек после његовог доказаног успеха курче како је он њихов горе лист. Свако разуман, либералан, иновативан и интелигентан гура се под тепих, а владају љиге, лактароши, комуњаре и сујетна ђубрад. Ти смислиш супер креативну идеју, поклониш је свету, а они те пљуну, направе те лудог и чекају да умреш, ако те пре тога не рокну. Онда ти мазну идеју, која је требала човечанству да донесе неко добро, нешто позитивно и корисно, и од тога направе атомски бомбу, неки вирус, сиду и остала говна којима уништавају људе. Џаба се ти трудиш и добротом дарујеш свет кад то нема никакве сврхе. Овом свету не треба дати ништа. Треба га пустити да се покоље у сопственој мржњи и да нестане са лица земље. И тако завршиш с овим наказним светом. Ал онда се, јеби га, сетиш оних ситница које, кажу добри људи, живот значе. Љубав, мир, слобода, сетиш се пријатеља, осмеха, малене тренутке у којима уживаш, рецимо секс, пољубац с девојком коју волиш у свечаном заласку сунца, шетња по јесењем лишћу које ти шушти под ногама, листање пролећа, шуштање таласа док лешкариш на плажи, рађање деце, и добијеш онај трачак наде да није све тако црно и да можеш нешто да промениш, и ти се наравно поколебаш и препустиш се томе, а иронија живота се наставља, ширећи сва могућа зла по читавој васељени. Епиметеју, јебем ли те у уста баш! А кад дођем у пакао, јебаћу те и у дупе! Индискретно!

- Колико ли је таквих Марина по Лесковцу, а тек Србији? Језа ме хвата кад само и помислим на то. И одмах сам се сетио Азре и оне песме Балкан, после ње Вољела ме није ниједна, па Чорбине, Погледај дом свој, анђеле, па Марчелове, Недођија, Нови Вавилон... ЕКВ-а, Идемо, Не... Каква очајна стварност... И шта више чека она јебена Смрт са мном у оној врећи на њеним леђима? И колико јој јебено треба да пронађе више ту усрану парцелу!? Набијем и Смрт на курац!

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 07 Decembar, 2011 23:11
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Сутрадан, негде око пола осам ујутру, дошао сам у бункер, избацио књиге и сређивао их. Кркица је кувао кафу и хвалио се како ће данас тачно у 15:00 да снима порнић. Све је уговорио, све је спремио и једва чекао тројку. Био је видно узбуђен. Тачно у 08:00, пред тезгом је стала Марина. Шокирао сам се. Нисам се надао томе. Пипкала је прстићем једну књигу и ћутала.

- „Кажи Марина, шта ти треба?“

- „Дошла сам да ти се извиним... за оно јуче...“

- Подигла је поглед. Опет утачкане зенице. Опет је узела доп. Да није узела доп, не верујем да би дошла.

- „Јел могу да уђем?“

- „Можеш.“

- Марина је ушла у бункер и села за исту столицу као и јуче. Као да је дошла на сеансу, само... ја нисам психијатар. Крки је упитао Марину хоће ли кафу, она је рекла да хоће, какву, слатку, Крки је приставио кафу и сео да доврши своју која се већ била охладила, као и моја. Сео сам преко пута Марине, пио лед кафу, пушио цигарету и мотрио на тезгу. Кркензи је завршио Маринину кафу, послужио је, затим довршио своју и таман хтео да припали пљугу, ал су натрчале муштерије и зајебале га. Док је Кркензи шљакао, ја сам шатро записивао неку поруџбину и изгледао толико занесен у тај посао да Марину опште нисам примећивао, као. Гледао сам је левим оком. Сркала је фукс, пушила цигарету и кришом ме посматрала. Желела је нешто да ме пита, али није знала како да почне. Прво правило је било да она сама започне разговор, јер мене то више није интересовало, односно јесте, али ја сам се правио да није, како бих је потстакао да призна да је џанки, да прихвати посо који јој нудим и да почне са скидањем. Или тако или никако другачије. Џанки мора да призна себи да има проблем, то је први корак, затим мора да убеди себе да се лечи, то је други корак, и да крене с лечењем, то је трећи корак. После тога важна је само јака воља, чврста жеља, изолација од свих који имају везе с хорсом, зидање срушеног карактера, и оживљавање скрушене душе. Све је то тек почетак. Морала је да начини први корак. Чекао сам.

- „Јеси прихватио извињење?“

- „Да нисам ти сад не би седела ту.“

- „Јуче си био пријатељски настројен, а данас ме уопште не констатујеш.“

- „То је било јуче, данас је овако.“

- „Како?“

- „Јуче си ми рекла да гледам своја посла, и ја то управо радим.“

- „Јуче сам погрешила, данас сам ти се извинила. Пошто си прихватио извињење...“

- Спустио сам папир и оловку, окренуо се Марини и пажљиво је слушао. Било јој је непријатно и била је равнодушна у истом тренутку. Равнодушна је била због хорса, а непријатно јој је било вероватно због тога што жели нешто да ме пита, а не зна како да почне. Морао сам да јој помогнем.

- „Кажи слободно све што имаш на уму.“

- „Хтела сам да те питам... ако се ниси предомислио, за ону понуду. Да ли још увек важи?“

- „Коју понуду?“ - правио сам се луд.

- „Па, понудио си ми посао. Потребан ми је и хтела сам да те питам да ли још увек важи та понуда?“

- „Важи, али ако прекинеш с тим срањем које трпаш у њоњу.“

- „Договорено! Кад почињем да радим?“

- „Не иде то тако.“

- „Него како?“

- „Ти знаш како. Чим будеш била спремна, крени.“

- Марина ме је дуго гледала. Нисам скидао поглед са ње. Онда се приближила са све столицом на пет сантиметра од мене и кренула с признавањем проблема.

- „Океј. Ја сам наркоманка. Имам проблем и желим да га решим. Хоћу да се лечим. Можеш ли да ми помогнеш?“

- „Могу, али мораш да се придржаваш свих правила која ти будем поставио. Не брини, нису то срања из болнице и осталих шатро лечилишта. То су моја правила, али врло јасна и мораш строго да их се придржаваш иначе нема ништа од нашег договора. То што си мени признала да си џанки, то је океј, али мораш то исто и себи да признаш. Мораш чврсто да решиш у својој глави да желиш да се лечиш, да убедиш себе да ти то можеш, а моћи ћеш, само уколико то заиста желиш.“

- „Добро. Која су правила?“

- „Прво, прекидаш сваки вид контакта са било ким ко има везе са хорсом...“

- „Не могу...“

- „Зашто?“

- „Рекла сам ти да дугујем лову и морам да је вратим. Зато ми и треба посао.“

- „Колико си дужна?“

- „150 евра.“

- „Коме?“

- „Не могу да ти кажем. То је друкање дилера, а ја нисам друкара.“

- „Гледај овако! Сад идемо на пиће у неки кафић. Позваћеш тог твог дилера и рећи ћеш му да дође у кафић да му вратиш лову. Ја ћу да ти дам тих 150 евра. Ајде идемо!“

- Марини сам успут објаснио да од овог тренутка не сме више да узима доп, јер ћу да јој радим тестове на свака три дана. Ако је тест позитиван, завршавамо причу, ако није, настављамо борбу. Позвао сам Уркета телефоном и рекао му да ми набави метадон и ксалоле у мало већој количини. Тиме ћу лечити Марину. Договор је био да се у бункеру нацрта у шест ујутру и да радно време завршава у пет послеподне. После посла ја је враћам кући. Метадон добија два пута дневно, ујутру кад стигне на посо и у пет кад крене кући, касалоле јој дајем да попије предвече да може да спава. У бункеру има доручак и ручак плус две пакле цигарете сваког дана. Рекао сам јој да је то тек почетак, али је она одмах прихватила. Док смо седели у кафићу и пили пиво, Марина се све време нервозно врпољила. Позвала је дилера с мог телефона и рекла му да га чека у кафићу да му врати лову, овај је нешто срао преко телефона, али је на крају прихватио. Чекали смо га већ двадесет минута. Марина као да га се плашила, тако је изгледала. А онда се појавио и лерди. Био је крупан, ћелав, с кајлетином око врата, намргођеном фацом, али фејкер, прави сељобер који глуми неки велики курац. Нисам га познавао. Можда је наоружан, не знам, а и боли ме курац. Требао сам да му дам лову, а то је њега највише интересовало. Пришао је столу, гледајући ме попреко и упитао Марину:

- „Ко је овај?“

- Марина се изгледа усрала од страха, јер није могла ни да бекне, само је зинула. Рекао сам ћелавом да седне и понудио га пићем. Сео је и наручио Чивас и Ред бул; утриповао да је неко много зајебан. Ставио сам 200 јура испод телефона на сто и привукао га њему. Палцем је померио фон, узео двеста јура и стрпао их у џеп.

- „Извини што смо те звали овако изненада и намучили те да долазиш овде. Али морали смо тако, јеби га. Марина жели да се лечи, а ја јој у томе помажем. Надам се да немамо никаквих проблема и да смо сад квит?“

- „Само под једним условом!“

- „Којим?“

- „Ти и ја се никада нисмо срели, не познајеш ме, разумеш?“

- „Разумем. Али имам и ја један услов!“

- Ћелави ме поново погледао попреко.

- „Који?“

- „Да заборавиш на Марину. Она је само клинка која је погрешила и сад жели да ту грешку исправи. Немој да јој правиш проблеме. Имамо ли договор?“

- Ћелави је престао да ме гледа попреко и наједном је променио облик лица. Изгледао је помало збуњен што ја с њим тако разговарам. Дрмнуо је коктел Чиваса и Ред була и рекао:

- „Имамо.“

- Затим је устао са столице и изашао из кафића.

- „Ето и то смо средили“ - рекао сам Марини и лупио је прстом по носићу.

- „Ух... Усрала сам се. Мислила сам да ће да нас пребије.“

- „Не брини. Он је само желео своје паре натраг и ћутање. Ми га не познајемо и то је то. Све ће бити океј.“

- „А што си му дао 200, кад сам му дуговала само 150?“

- „Баш због тога да нас не би смарао. Частили смо га пићем плус 50 јура, а то је крај свих твојих проблема с њим.“

- Довршили смо пиво, платили рачун, изашли из кафића и вратили се у бункер. Марини сам рекао да ће она да ради с козметиком и написао јој све цене на папиру и залепио на тезгу, као и цене на сваки артикал понаособ, како би се лакше снашла. За остало сам јој рекао да не брине, јер ћемо књиге и пластикарију радити Крки и ја. Затим сам јој дао 5.000 динара и послао је по клопу, пиво, сок и цигарете. То је био мали тест. Хтео сам да видим да ли ће нестати с пет сома, или ће ме бар уштинути за кусур. Крки ми је рекао да сам глуп, јер се упуштам у ствари које ме се уопште не тичу, али ја сам одлучио да пробам, уплео сам се превише и сад нема назад. Или ћи да је спасим, или нећу, треће нема, а све конце у тој игри држала је Марина. Ја сам је бацио на тест и она је вукла потез. Вратила се двадесетак минута касније, донела све што сам јој тражио и вратила ми кусур тачно у пару. Добро је. Кад смо клопали, попили смо по два пива и поварили једну буксну. Почетак је био добар, јер је Марини одговарало то што може да лоче пиво и пуши траву колико хоће. Утриповала се у учење цена и разгледање каталога. Крки је око двојке запалио на свој судар, а Урке је стигао тачно у три. Донео метадон и ксалоле. Објаснио сам му да је Марина наша нова радница. Урке се, као да јуче Марину није ни регистровао, културно поздравио и упознао с њом, али му је било свеједно. Рекао је Марини да ћу ја да је плаћам и да од њега не тражи паре. Марина се насмејала и вратила се ценама и каталозима. Урке је поседео пола чуке, а онда пешака, пошто сам му ја потражио џету, отишао до Центра да се нађе с Наташом. Чим је Урке запалио, ја сам узео онај метадон, и у чаши са соком од кајсије, спустио 40 капи, и дао Марини да то попије. После смо испалили још по једну буксну, а онда средили тезге, пребројали пазар и сели у џету.

- „Где живиш?“

- „На Хисару, Норвежанса улица.“

- Двадесетак минута касније упаркирали смо се испред Маринине гајбе. Била је то мала, трошна кућица, с двориштем у расулу.

- „Хоћеш да уђеш?“

- „Не могу. Журим кући.“

- Сипао сам кајсију у чашу, налио још 40 капи метадона и пружио Марини да попије. Кратак размак између прве и друге дозе, ал неће јој бити ништа. Изгледаће ко да се пукнула хорсом. Дрмнула је сок и олизала усне. Затим сам од блистера поцепао 2 комада ксалола и дао јој их.

- „Ово ћеш да попијеш тачно у осам, да би могла лакше да заспиш. Ако имаш неких проблема, ако ти треба разговор, ако ти треба било шта, имаш мој број, назови ме и ту сам за пет минута. За остала правила знаш, да се не понављамо.“

- „Знам.“

- „За три дана ти радим тест. Не смеш да узимаш доп, јер ако узмеш... знаш већ.“

- „Океј.“

- Марина је покупила цигарете, упаљач и неке каталоге с ценама које је узела с тезге да се занима вечерас, учећи цене. Затим ме је изненада цмокнула у образ, рекла „видимо се сутра у 6“, и нестала иза врата свог кућерка. Упалио сам џету, повукао се неких стотинак метара од њене куће и ту се упаркирао. Шмркнуо сам лобе, припалио цигарету и сачекао да видим хоће ли се Марина придржавати нашег договора. Прошло је више од пола сата, а Марина није напустила свој дом, нити је ко у њега улазио. Добар знак, за почетак. Упалио сам џету и кренуо кући.

- Упао сам на гајбу и с врата улетео право у купатило на детаљно хигијенисање. Била ми је потребна купка да мало средим расејане мисли. Након тога сам ушао у спаваћу собу, а на кревету је лежала Даша у црвеним чипкастим гаћицама и без бруса. Прстићем ми је наредила да сместим своје дупе крај њеног. Учинио сам то, али ми није било до секса с Дашом. Мисли су ми се разлетеле на све стране. Највећа преокупација био ми је бункер, ово с Марином тотално ме обузело, у глави ми је стално била Марија, а и Маришка је стајала ту негде, премда је полагано бледела. А ту је била и незасита Дашењка. Пет курца да имам и пет глава, опет не бих могао да се снађем. Међутим, искусна Даша опустила ме максимално. Она је радила читав посао, ја сам само лежао на леђа и уживао. Након секса Дашењка је спремила неку вечеринку, и изашла у град. Био сам гладан, али ме мрзело да устајем из кревета. Вртео сам се по њему, не знам колико дуго, и на крају и заспао.

                                                                                                                          Наставиће се....

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 07 Decembar, 2011 23:06
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- „Лол, морам нешто да ти кажем!“

- „Кажи, брате.“

- „У ствари, морам нешто да ти признам.“

- Урош је престао да рола буксну и загледао ми се у зенице.

- „Оног дана, кад сам пошао са Дашом у Сокобању, кад сам ти тражио лову и кључеве од аута, сећаш се?“

- Урке је климнуо главом.

- „Ти си био у кревету с Наташом. Чаршаф вам је мало спао с тела, знаш, и ја сам хтео да вас покријем. Мислим покрио сам вас чаршафом, али сам пре и за време тога, видео Наташине сисе.“

- Осећао сам како ми Урош продире у срж душе, али нисам знао да ли ће успети тамо да пронађе искреност.

- „Видео сам их и хтео сам да ти то кажем, да знаш. Хтео сам и раније, али због сплета околности нисам успео. Заборавио сам, али сада ти кажем.“

- Урош ме ћутке посматрао. Није се померао, није трептао, и није скидао своје зенице са мојих. Као да ме студирао. Изгледао је као неки живи детектор лажи који, без икаквог телесног додира, неким чудним духовним моћима улази у мој ум и тражи најскривеније најискреније одговоре.

- „Шта си осетио у том тренутку?“

- „Не знам. Неку врсту нервозе, као неко кајање, неки стид... Као да гледам груди своје сестре. Тај тренутак док сам гледао Наташине груди доживео сам као неку врсту духовног инцеста. Тако некако...“

- „Верујем ти.“

- Ух... Пао ми је Трем са срца. Урке ме чита ко књигу, а то је одлична ствар кад ти је неко тако добар пријатељ као што је мени Урош. Наставио је да рола, а ја сам цртао линије по столу. Ишмркали смо лобе и кренули да варимо џукс. Тад је на гајбу упала Наташа.

- „Где сте шалабајзери?“

- Пољубила ме у чело, а затим упала Уркету у крило, цмокнула га у уста и мазнула му џукс. Повукла два-три дима, вратила га Уркету и села крај мене.

- „Треба ми нека козметика. Донеси ми један каталог да прегледам цене.“

- „За кога је козметика?“

- „Па за мене.“

- Узео сам папир и оловку и рекао јој да ми издиктира шта јој је све потребно.

- „Морам прво да видим цене.“

- „Не требају ти цене! Цене су за муштерије, не за тебе!“

- „Еј, нисам ти ја Даша!“

- „Ало, бре! Јел теби ганџа зашамутила мозак? Па овај твој триперко и ја смо ортаци. Све је то наше, моје и његово. Зато диктирај шта ти треба и уживај!“

- Наташа је издиктирала један подужи списак свега и свачега, ја сам записао, отишао до подрума, све по списку стрпао у ранац, вратио се натраг, код Уркета, и дао Наташи препун ранац свакојаких женских потребштина за негу лица и тела. Наташа се увукла у купатило и кренула да троши ресурсе, а Урке и ја смо кренули до бункера. Док смо се возили џетом кроз крај, Лол ми је рекао да су ме тражиле неке две рибе док сам био у Сокобањи.

- „Које две рибе?“

- „Не знам, брате. Једна је била плава, друга ћелава. Вероватно су те тражиле због козметике. Ја сам им рекао да си на неком путу, а ако хоће робу нека иду до бувљака. Ништа нису рекле, само су се окренуле и отишле. Не знам шта су хтеле.“

- У, јебем ти... Па то су оне две лезбијке, бисексуалке! Како сам могао на то да заборавим. Каква сам ја глуперда.

- „Јесу рекле нешто, јесу оставиле неки број телефона, неку адресу, нешто...“

- „Ало, бре, ало! Ресетуј се. Шта си запео ко... Реко сам ти да нису рекле ништа. Питале за тебе и отишле. Ако им требају шампони нек иду на тезгу.“

- „Ма нису оне биле ту због шампона, воле! Договорили смо се за крес комбинацију, разумеш?“

- „Не разумем.“

- „Ја против њих две. На мојој гајби. А ја будала отишо за Сокобању и заборавио на то. Који сам ја мамлаз.“

- „Е, стварно си мамлаз. Уместо да креснеш две рибе ти си добио батине. Између два пичета и батина, ти си изабрао батине. Јеботе, ти си стварно мамлаз!“

- „Ајде не сери!“

- Урке се смејао и упаркиравао џету на паркингу бувљака, а ја сам нервозно гризао заноктице. Пропустио сам шансу која се ретко нуди у животу. Што је највећа фора ја још нисам имао такав секс, да гузим две рибе наизменично и да их гледам како се оне међусобно задовољавају. Њихово задовољство је веће од мог, јер оне воле и једно и друго. Док ја задовољавам њих, оне међусобно задовољавају себе. Оне заправо користе мене, као неку спону, да њихова веза цвета. Невероватно! Ал им је фора, поштено, до јаја. Уживају и јебе им се за све. А и мени би било лепо, мало једну, мало другу, па колико издржим. Али сам ја мајмунчина једна расејана и пропуштио сам прилику, а нит им знам адресу, нит број телефона, а да их сретнем у граду, тешко, јер ја не излазим у град. Једина шанса да их опет видим је бункер. Урке им је рекао за тезгу и оне ће можда да се прошетају неки дан. Тако је. То је то. Од данас морам што више времена да проводим у бункеру.

- „Де си Крки набијем ти туки!“ - редовни Уркетов поздрав.

- „Де сте, бре, јебиветри!“

- Сели смо у бункер и одмах распалили буксну. Кркензи је причао о некој риби која је дошла на тезгу и мувала га. Дала му број фона и он ће као вечерас да је позове да се договоре где и кад да се нађу на пиће, причу и крес. Урке му је рекао да не једе говна, јер као прво он то неће да уради, а као друго ако то којим случајем и уради, Нађа има да му јебе матер. Кркица је рекао како има опасан план који је смишљао два сата и како нема шансе да га Нађа провали. Урке је онда узео камеру, ставио унутра пуне алкалне батерије и пружио је Кркици.

- „Једино можеш да ме убедиш да си је стварно креснуо ако се на снимку види комплетна сцена. Значи хоћу да сте у кадру обоје, не сме ниједан део тела да вам хвали, ни прст, ни прамен косе! Ако је стварно креснеш дајем ти 100 евра, ако не, ти радиш целе недеље, мене уопште немој да зовеш! Имамо договор?“

- „Имамо!“ - рече Кркензи, узе камеру и пружи руку у знак опкладе; ја сам пресеко.

- Урке је отишо по пиво, Кркензи је нешто чачкао камеру, а ја сам чепркао по књигама и гледао шта хвали па да сутра попуним асортиман. Рекао сам Кркију да ћу од сутра више времена да проводим у бункеру, тако да може да уграби слободан дан и ослони се на мене, ако га испуши у опклади с Уркетом.

- „Ма има да је појебем, Боркс, не због стотке него због Уркета! Има данима да га дрка на филм коју ћу да му наснимим на овој камери!“

- Ако Кркензи успе да сними филм, онда ћу и ја да га гледам, и да га дркам, ако је секс добар. Мислио сам да кажем Кркију да се не снима, јер филм лако може да доспе на нет, посебно ако се луди Урош наснифа лобеском па му прдне на памет да појебе Кркицу и он лично налепи филм на нет-у, али, опклада је већ пала и сад нема натраг. Предосећам да ће Нађа Кркију да јебе матер. Док сам у глави пуштао филм како Нађа пребија Кркија који моли за опроштај, пред тезгом је стала једна клинка с модрим колутовима око очију, утачканим зенкама, обучена у клош фазону, чешала се по носу и чепркала по књигама. Није ми требало више од две секунде да сконтам да је на хорсу, и то навучена до коске. Само не знам дал је на игли, или цевчици. Нема трагова убода по рукама. Можда се боде у ноге? Посматрао сам ту клинку док је кљуцала по оним књигама. Имала је дугу црну косу и не више од 16, 17 годиница. Била је слатка, али је хорс већ начео. За годину, две, ако преживи, изгледаће ко леш. Е, судбо, јеси курва, и то оне најгоре врсте. Клинка је подигла поглед и забила ми га равно у мозак. Пресеко сам се. Пустио сам машту да лута и онда БУМ!

- „Тражим једну књигу већ годину и по дана... Никако да је нађем. Случајно сам пролазила овде и бацила поглед... и видла да продајеш... књиге... Мислила сам да је можда имаш...“

- „Како иде наслов књиге?“

- „Ми деца са станице зо.“

- БУМ! Немачка, Берлин 1978-ма година, Кристијана, Бабси, Детлеф... Омладина која је умирала по Немачкој од хорса. Истина записана на страницама књиге. Завртело ми се у глави. Клинка тражи помоћ, али је нико не разуме. Жели да види свој крај кроз редове реченица Кристијаниног живота. Наравно да имам ту књигу. Прочитао сам је бар једно 10 пута.

- „Имам.“

- „Стварно?“

- „Да.“

- „Колко кошта?“

- „Гледај овако! Поклонићу ти књигу, али ако седнеш на ову столицу и искрено ми одговориш на три питања.“

- Клинка је погледала Кркија, па мене, па погледом прелетела цео бункер, па опет погледала мене, па Кркија, а онда је спустила поглед на књиге.

- „Е, нисам ти ја у том фазону...“

- „У ком фазону?“

- „Па оно, ти мени књигу, а ја теби себе.“

- „Не лупај. Тим стазама којим се ти сада крећеш ја сам прегазио док су теби расли први зубићи. Одлично знам те твоје улице и ћошкове и зато немој да ми пушташ причу! Ја постављам три питања, ти дајеш три искрена, али пази ИСКРЕНА одговора, и добијаш књигу за џ. Само немој да у одговорима приметим шупљину!“

- Клинка ме неповерљиво гледала пола минута, а онда је заобишла тезгу и ушла у бункер. Крки је устао са столице и пришао уз тезгу. Покретом руке реко сам малој да седне, што је она и учинила. Ја сам сео преко пута ње.

- „Ово што ћу сад да те питам не улази у она три питања и нема никакве везе с нашим договором. Како се зовеш?“

- „Марина.“

- „Марина, јеси гладна?“

- Ћутала је.

- „Слободно ми кажи.“

- Спустила је поглед и упорно ћутала. Устао сам са столице, отворио тезгу, извукао књигу и вратио се у столицу. Спустио сам књигу на Маринина колена. Погледала је књигу и узела је у руке. Морао сам некако да је задржим, да задобијем њено поверење. Понудио сам је цигаретом. Прихватила је. Припалили смо пљуге и ћутали. Марина је чврсто држала књигу и брзо увлачила димове цигарете.

- „Имаш књигу. Можеш да идеш.“

- Марина је подигла поглед.

- „Видим да нећеш да причаш са мном, кад већ нећеш, а ти лепо иди.“

- „А три питања?“

- Добро је.

- „Прво ми кажи јеси ли гладна?“

- Спустила је поглед.

- „Јесам...“ - рекла је тихо, готово нечујно.

- „Крки, иди купи једну пљеску и један густи од кајсије, тетрапак!“

- Крки је отишо по пљеку и сок, а Марина ме посматрала уплашено, збуњено, неповерљиво.

- „Јел може прво питање?“

- „Може...“ - гледала ме у очи, али је и даље говорила тихо.

- „Јеси дужна неком лову за доп?“

- Била је потпуно збуњена.

- „Јесам...“

- Урке је упао у бункер, сео за столицу, ставио кесу с пивом у лименкама између нас, и кренуо да рола буксну, и скроз пореметио моју концепцију. Марина се прво узентала од Уркета, погледала у мене, затим вратила поглед на Уркета који је већ завршавао буксну.

- „Ајде отварајте то пиво, шта чекате?“

- „Нећемо пиво. Причамо нешто важно и поверљиво.“

- „Ајде?“

- Урке је био у хај фазону и већ је распаљивао џукс. Повукао је пар дима и пружио ми џоинт. Узео сам џоинт и угасио га. Урке ме пребио погледом. Затим је погледао Марину, онда узео две лименке и, одлазећи из бункера, рекао:

- „Јеби се, мамлазе!“

- Само што је Урке нестао, појавио се Крки с врелом пљеском и густим од кајсије у тетрапаку.

- „Ево ти ово. Ја идем у џету, чека ме Урке. Реко ми је да ти кажем да си мамлаз!“

- Крки је отишао, ја сам узео пљеску и пружио је Марини. Затим сам отворио тетрапак и налио чаше, и себи и њој. Марина је буквално прождирала пљеку. Била је више него гладна. Сркутао сам кајсију и чекао да Марина заврши оброк. Кад је слистила пљеску, цепнула је кајсију на екс и потражила ми цигарету. Дао сам јој целу кутију и упаљач. Припалила је цигарету и упитала ме:

- „А ти се зовеш Мамлаз?“ - насмешила се.

- „Да. А што? Јел ми не стоји?“

- Поново се насмешила.

- „Стоји ти.“

- „Хвала. Јел може друго питање?“

- „Може.“

- „Колко си дуго на допу?“

- „Две године.“

- „С ким живиш?“

- „С баком...“

- „Ћале, кева, брат, сестра...?“

- „То је већ четврто питање.“

- А Урке јебем те у рњке!

- „У праву си. Добро, ако хоћеш можеш да попијеш тај сок, или пиво, или узми и једно и друго. Можеш да седиш ту, а можеш и да идеш. Како хоћеш.“

- „До колико радиш?“

- „До пет.“

- „А колко је сад сати?“

- „Пола четри.“

- „Могу да останем још мало с тобом?“

- Добро је...

- „Можеш.“

- Марина је отворила лименку, пијуцкала и гледала ме. А онда је изненада проговорила.

- „Ја сам јединица. Кева ми је умрла на порођају, а ћале је нашо другу жену. Отишо је с њом, а мене зајебо код баке, и то кевине мајке. Никад више није дошао, није чак ни позвао телефоном да пита како сам. Одрасла сам с баком. Никог другог немам...“

- „Идеш ли у неку школу?“

- „Ишла сам у Пољопривредну, али су ме шутнули прошле године. Провалили ме за доп.“

- „И шта сад радиш?“

- „Глуварим. Имам неко друштванце, живим код баке, и тако...“

- „Знаш, неће бака вечно да ти буде жива. Шта ћеш кад ње више не буде било?“

- „Не знам... Снаћи ћу се некако...“

- „Ако наставиш с тим срањем, тешко да ћеш да се снађеш.“

- „Ја могу да престанем кад хоћу. Нисам се навукла. Узимам само на нос, а кад узимаш само на нос...“

- „Ајде не сери! Нос, вена, исти курац. Доп је доп. Пуцаш се већ две године, дилери те јуре за лову и ти ми слажеш шатру да можеш да се скинеш с допа кад хоћеш. Ког лажеш? Себе?“

- „А шта друго да радим? Никог у овом усраном граду није брига за мене! Сви су ме одјебали. И шта ја да радим?“

- „Имаш два избора. Да се бориш, мучиш и преживљаваш, или да се рокаш допом док не умреш. Ето ти па бирај.“

- „Боље да умрем него да се мучим!“

- Као да ме је ковнула песницом у мозак. Била је тотално скрушена. Нисам знао како да је убедим да се мане допа и бори за живот. Размишљао сам док је она циркала другу лименку.

- „Ја могу да ти нађем посо с платом која ће ти бити довољна да плаћаш рачуне, да имаш клопу, а ако мало приштедиш можеш да имаш и за гардеробу. Али само ако баталиш доп! Другачије нема!“

- „А који посо?“

- „Овај овде.“

- „Да тезгарим?“

- „Што? Јел ти то испод части?“

- „Нисам мислила на то.“

- „Него?“

- „Шта те брига! И шта ти у ствари хоћеш од мене?“

- „Да ти пружим шансу!“

- „Шта си ти неки Самарићанин?“

- „Не. Само желим да живиш.“

- „Не брини ти за мене! Гледај ти своја посла!“

- „Да гледам своја посла, а?“

- „Да!“

- „Ајде онда, узми ту књигу и пали одавде!“

- „И хоћу!“

- Марина је устала са столице, књигу је чврсто држала у руци, треснула оном лименком о бетон и отрчала из бункера. Изнервирала ме до пуцања и дошло ми је да јој распалим једну шамарчину. Толико сам био нервозан. Нисам успео да је вратим, да је поколебам, иако сам јој понудио посао, и то ме је највише нервирало. Ако настави с допом завршиће пре краја. Био сам бесан на себе што сам се уопште упустио у разговор с њом и глумио неког Самарићанина, и био сам бесан на себе што нисам успео да је убедим да се бори за живот и батали тај проклети доп. Био сам бесно бесан и бесан бесно. Нисам жалео да заврши као Бабси. Нисам желео да... Мислио сам да никада више у животу нећу видети Марину, а бојао сам се да ћу је видети... на некој плакати. Међутим, десио се преокрет...

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 07 Decembar, 2011 23:01
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Отворио сам очи и угледао бели плафон. Добро позната верзија, али овај је био најбељи до сада. Страшан бол ме жигнуо у ребрима, секунд после, још један, у десном стопалу. Хтео сам да устанем и видим о чему се ради, али нисам могао. Нисам могао да мрднем. Почело је све да ме боли, као да се распадам. Личило ми је на неки сан, али су очи говориле супротно, а и јак бол је реално био реалан. Колутао сам очима око себе и гледао беле зидове, бела окна прозора, бела врата, бела постељина. Све тако јебено бело, тако јебено шљашти и боде ми очи. Зажмурио сам. Сконцентрисао сам се само на једну ствар: да се пробудим из овог глупог сна. Затим сам отворио очи, нагло, а све у нади да ћу се вратити јави. Ал курац! Све је и даље било исто. Значи будан сам, не спавам. Почео сам да мрдам прсте на левом стопалу, нисам осећао никакав бол, затим сам вртео цело стопало, све оке. Подигао сам леву шаку и погледао је. Кретала се нормално, али је била мало модрикава код прстију и по оним коскама где бројиш месеце у години. Пипам се левом шаком по лицу, осећам сваки додир, али ме мало боли глава. Спуштам руку на врат и напипавам ону ортопедску крагну. Збуњен сам. Не знам шта то говно ради на мом врату. На врата улазе Урош, Даша и нека медицинска сестра. Даша надувена од плакања, Урош нервозан, видим му крв у очима, сестра опуштена. Дашењка ми прилази с леве стране, хвата ме за руку, плаче, милује ме по образу, то ми нешто познато, Урке седа за столицу с моје десне стране, гледа ме равно у очи, пали пљугу, сестра, која нешто мрчка око оне боце за инфузију, шири очи, отвара уста и почиње да виче на Уркета како је овде забрањено пушење, ово је забога болница, значи у болници сам, како, зашто, не знам, Урош подиже средњи прст, убацује га у поглед медицинске сестре, она склапа уста, Уркетов средњи прст се извлачи из њеног погледа и пребацује на бела врата, што аутоматски значи да сестра треба да се откурца из собе кроз та врата, и то сместа, сестра излази напоље, Лолче устаје са столице, гледа ме, премерава од главе до пете, ко да ми узима меру за ковчег, вади цигарету из уста и пита ме:

- „Хоћемо на фудбал?“

- Ја почињем да се сејем, али истог трена осећам бол у ребрима с десне стране, и престајем да се смејем. Даша ме љуби у око, још увек плаче, њене сузе се сливају низ моје лице, Урке почиње да се дере.

- „Ајде не слини му више над главом! Видиш да је ту једино читав!“

- Даша се помера од мене и одлази до прозора. Ја гледам у Уроша и кажем му:

- „Читав ми је и курац са све мудима! Још могу да јебем, а и да се размножавам!“

- Урош се смеје, Даша - такође. Престала је да плаче. Објашњава ми шта се догодило и мени се враћа сећање. Пребијен сам од стране мрцина и њихових ортака.

- „Кад си ме одгурнуо од себе, они су почели да те ударају. Оборили су те на земљу, шутирали те. Вриштала сам и молила их да престану. Једног сам штиклом шутнула у муда и он је пао на земљу. Тад су се умешали неки пролазници и кренули да их раздвајају од тебе. Онда је стигла и полиција. Све се тако брзо одиграло. Све у пет-шест минута. Ухватила сам те за главу, дозивала те, али ме ти ниси чуо, као да си био у коми. Онда је наишла хитна помоћ и стрпали су те у кола. Ја сам ушла с тобом унутра...“

- Дашењка ми је пришла и почела да ме мази по глави.

- „Протркељисала сам ти џепове и повадила све из њих. Морала сам због полиције, да ти не би нашли робу. Нико ме није видео. После су ме испитивали шта се догодило и ја сам им дала детаљан опис. Рекли су да ће доћи и до тебе да узму изјаву...“

- Дашино исповедање прекинули су пандури који су упали у собу. Један је био у цивилу, двојица у оним батинашким одорама. Онај у цивилу се представио и одмах кренуо да ми поставља нека питања. Прекинуо сам га и рекао му да је Даша дала изјаву с којом се ја у потпуности слажем, да само препишу одговоре и да ме оставе на миру. Пандур је рекао да могу да тужим оне који су ми нанели тешке телесне повреде, а ја сам му рекао да је он корумпирана пандурска пичка и почео да пљујем по њима још од 91. па на овамо. Додао сам и да су судије корумпиране пичке и њих кренуо да псујем. Пандур је одмахнуо руком и изашао напоље. Она двојица с батинашким униформама, које сам управо вербално попљувао, имали су неодољиву жељу да ме доврше пендрецима, али су се ипак некако суздржали, можда због крволочног Уркета, можда због уплакане Даше, а можда и због видео надзора; и изашли напоље. Урке је за њима затворио врата и пришао ми.

- „Мени ћеш да их опишеш, а ја ћу да им јебем све по списку!“

- „Мани освету, Урке. Само зли људи се свете, добри праштају.“

- Урош ме је гледао једно пет минута, ћутке, размишљао, а онда ме упитао:

- „Хоћеш кући?“

- „Хоћу.“

- „А можеш ли?“

- „Могу. Само ми скини ово говно с врата!“

- Док ми је Урош скидао ону ортопедску крагну, упутио сам га да оде с Дашом и покупи кола, ствари, да обавезно плати госпођи која нам је издала собу, и да се потом врате по мене. Урке ме ослободио оног говнета и запалио с Дашом да изврши моје инструкције. Полако сам се придигао на кревету. Стопало ме кидало, а ребра као да су ме клала. Морао сам мало да се извијем и нађем им повољнији положај. Истргао сам из вене ону иглу од инфузије и прелепио убод фластером под којим сам метнуо газу. Мало ми се вртело у глави, али сам се некако привикавао на болове. Нису ми први пут прскале кости. Одавно већ познајем тај бол. Мало су ме табали пандури 98. у два наврата, поткачили ме 99. а 2001. су ми јебали кеву. Одрали су ме од батина и зајебали на тротоару. Зато сам их и напсовао малопре кад су ми упали у собу. Они ће да ме заштите пичка им материна! Лепо каже Шелић: „Нису заштитили њега, па верујем да нисмо сигурни ни ти и ја.“ А мало ме табала и нека багра из Лесковца и околине. Не сећам се разлога закачке, али се сећам поломљеног носа, напрслих ребара, баш као и сад, и оне зајебане подливе дуж целог тела, а највише памтим кад добијем преко пичке. Те око помодри, те пукне усна, те аркада... Бол. Физички бол. Навико сам. Ал ме душевни јебе. На њега се нисам навико и знам да никада нећу, јер од горег увек има горе. Цео живот је бол. Какав песимизам...

- Урке је упао у собу с неким инвалидским колицима, приближио их до кревета, пришао ми и подигао ме у наручје. Бол у ребрима ме шибнуо до лобање. Даша је придржавала колица у којима ме Урке полако спустио и удобно ме наместио. Затим је окренуо колица ка вратима и рекао:

- „Кажи кад си спреман!“

- „Вози!“

- Урке је кренуо. Испаркирао ме из собе и возао дуж ходника болнице. Даша је корачала с моје леве стране. Бели мантили су се одједном разлетели свуда око нас. Урлали су, крештали да морамо да се вратимо назад, да то није по закону, да ја не смем да мрдам из кревета још наредних седам дана, на крају су нам припретили и полицијом, на шта им је Урке одговорио:

- „Дувајте га и ви и пандури!“

- Изашли смо из болнице. Урке је довезао колица до џете, Даша је отворила задња врата, а онда су ме заједно сместили на задњем седишту. Даша је села на сувозачко, Урош је шутнуо она инвалидска колица, сео за волан, упалио џету и кренуо лагано. Дашењка је све време била окренута мени и држала ме за колено. Био сам у полулежећем положају, најбољем што сам могао да нађем како бих што мање осећао бол. Урке је и даље возио лагано како би ме што мање труцкао по друмовима. Затим је зауставио џету, измотао из џепа неку бочицу, која је скоро личила на ону с прополис капима, само је била малкице већа и шира. Затражио је од Даше неки сок, она је извукла из ранца флашицу Браво од јабуке, пружила му је, овај је отворио и кренуо да накапа из оне бочице у флашицу. Бројао је капи. У себи.

- „Тријес пет“ - промумлао је нешто у том фазону. Затим је затворио флашицу, промућкао садржај, поново отворио, гурнуо неку цевчицу унутра, пружио Даши и рекао јој да ми да да то попијем.

- „Шта си то накапао?“

- „Метадон.“

- Окренуо сам се ка Даши и буквално дрекнуо:

- „ДАЈ!“

- Даша је прешла са сувозачког на задње седиште и држала ми флашицу из које сам ја цевчио ремикс метадона, јабуке и осталих термина које трпају унутра. Посркао сам све до последње капи и чекао да ме шибне метадон. Бациће моје болове у заборав, а психу ће ми средити у хај фазон. Урке ме затим нахранио ксалолима, комада осам, Даша је суделовала у храњењу мене, јер сам тренутно био неспособан и да се почешем за муда, а камоли за нешто друго. Двадесетак минута касније метадон и ксалоли су ме максимално опуштили и џета је полетела за Лесковац. Мало сам се повукао у дно седишта и направио Даши место да седне крај мене, све време је чучала на патосу у зајебано тесном и неудобном положају. Кад је сместила своје савршено дупе крај мене, због кога сам умало изгубио главу, очима сам је позвао да ми приђе. Дашењка се нагнула и сместила своје уво на моје усне. Тихо сам прошапутао:

- „Сврбе ме јаја, а не могу сам да се почешам. Ајд одмени ме, али нек траје мало дуже.“

- Метадон и ксалоли су ме орасположили па сам могао чак и да се шегачим, онако сјебан и изубијан. Даша се мало повукла у страну, заклонила дупетом своју леву шаку и лагано прстићим кренула да ми шара по јајима. Ја сам склопио очи и пустио себе да уживам. А и Дашењка је себи дала одушка те је прстићима лагано са јаја прелазила на киту, која се полако будила што је био одличан знак, и враћала се натраг. Чешкала ме преко шортса, а онда јој је то досадило па је завукла руку унутра. Е, сада је доживљај био комплетан, јер је постао живи додир, што би се рекло - непосредан. Зажуљила га је и лагано дркала, а малићем с ноктићем ми је шарала по јајима. Урке је на цеде-у пустио Електрични Оргазам:

- „ ... Она делује у таласима, не зна ко сам ја, зашто никад нисам одрастао нико не схвата, хајде мама, хајде мама, реци ко сам ја, зашто тако често мислим да сам девојка. МЕНТАЛНО ретардирана особа, МЕНТАЛНО, ја сам ментално ретардиран...“

- Даша је извукла руку из мојих гаћа, прешла на сувозачко, окренула главу ка прозору и одбрусила Уркету да је дебилчина. Урош се смејао, а ја сам му реко да сиса кару. Прекинуо ми је савршени ужитак. Метадон и ксалоли су ме перфектно бацали у еуфорију, Даша је бескрајно величанствено масирала мој фалус и његове ортаке, а све то је прекинуо глупи Лол и његов глупи смисао за хумор. Премда сам се у једном тренутку заиста осетио као ментално ретардиран. Живот је стварно интересантан, онако баш, баш. Таман пустиш машту, винеш је у небеса и она крене да ради свашта. Чаробно. Али се онда ни од куда појави реалност са својим мачетама, и крене да те коље и гази. Живот је парадокс, ја сам у њему контрадикторан, а све то је умотано у шизоидну врећу коју на леђима носи Смрт, тражећи парцелу у којој ће сместити баласт. Како глупав пројекат...

 - Даша се уселила код мене. Изгледа да је осећала грижу савести што сам због њеног фетиша, да чачка мушки ум својим гиздавим телом, ја завршио делимично загипсиран и тренутно недовољно способан да се старам сам о себи, те је одлучила да се пресели код мене и буде моја робиња. Можда је требало да Дашењку отерам у сто пизде материне, можда, али ја нисам. Нисам, јер сам некако био задивљен, можда чак и одушевљен њоме. Даша је усијала моју гајбу до цаклења. Све је средила, све очистила, све скоцкала. Прала је веш, правила клопу, трпала у мене неке витамине и користила сваки слободан секунд да буде крај мене. Испуњавала ми је буквално све жеље. Увече ме чешкала и мазила све док не бих заспао, а ујутру, чим бих отворио очи, она ми је приносила доручак, смешкала се и хранила ме ко неко дете. Титрала ми је јаја у сваком смислу те речи. Урке ми је донео метадон и ксалоле који су ме три дана држали ван болова, а четвртог дана сам устао, нашмркао се кокаином, и вратио у нормалу. Ране су полако зарастале, ја сам се кретао по стану и вежбао своје тело, припремајући га за излазак. Доста је било ленчарења, морало је да се шљака. Рекао сам Даши да сам океј, да не мора више да брине о мени и да слободно може да се врати у студењак и баци на учење, јер је већ школовање гурнула у други план. Али она није хтела ни да чује. Рекла је да нема намеру да напушта мој стан, да јој је овде много лепше и пријатније, и да жели да остане. Додала је, такође, да се још нико до сада није толико жртвовао за њу као ја оне ноћи кад сам добио преко пичке због њених хирева. Није желела да мења наш статут, али га је мало модернизовала. Тада је још једна транзиција ушла у мој живот...

- Модернизован статут сада је изгледао овако:

- Даша и ја живимо заједно у мом стану. Она обавља све кућне послове, ја зарађујем лову. Веза нам је апсолутно либерална, с тим што у стану не доводимо оне које карамо, већ то чинимо на неким другим местима. У стану се карамо само Даша и ја. Посете су дозвољене искључиво пријатељима и пријатељицама, као и мојим пословним партнерима. Ми смо дакле пар који се међусобно не вара једино у стану. О осталим ситницама договарамо се накнадно, тражећи неко споразумно решење на обострано задовољство. Хм...

- Живот у двоје с Дашом ни мало ми се није допао. То је био Маришкин и мој трип, и једино сам Маришку осећао као особу с којом бих могао да живим. И она спаваћа соба била је Маришкина и моја спаваћа соба. А мој живот била је Марија. С њом бих могао и на крај света, њу бих чак и оженио, наравно незванично. Марија је била моје срце, крв у венама, душа у души мог тела, смисао мог живота. Маришка је била моја кожа, мој отисак, мој додир маште коју сам делио с њом. Маришка је била моја варијанта, нека врста резерве за Марију. Марију волим, али је немам, Маришку желим, и желим да волим, али ни њу немам. С Дашом ми је лепо, супер штавише, али је не волим, и наша веза нема перспективу. Имам је и немам је, желим је, али не желим да живим с њом. Пошто нисам био начисто сам са собом, и нисам знао шта да чиним, оставио сам времену да оно пресуди даљи ток курве судбине, или да ја у међувремену проникнем у самог себе, пронађем у дубини душе свој сан, и напокон одлучим шта ћу, с ким ћу, кад, како, где, и остала питања на која тренутно немам ниједан одговор. Зато сам Дашењки климнуо главом, у знак сагласности за њен предлог, али сам јој наговестио да не знам колико ће то трајати и да ли ће уопште трајати. Дашењка ме пољубила и рекла:

- „Нека траје колико траје. Само једном се живи!“

- И то је то...

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 07 Decembar, 2011 22:56
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Када сам се пробудио био је мркли мрак. Требало ми је пар минута да се сетим где се налазим. Кад ми је дошло из муда у уши, устао сам са кревета, упалио светло, које ме је ошинуло и заслепило, и замрзло на пет минута све док се нисам привикао на њега. Није ми то требало, ал јеби га. Отворио сам ранац и покупио из њега чисту гардеробу, изашо сам из собе и кренуо дугим ходником до купатила. Отворио сам врата, бацио ствари на веш машину и упао у каду. Купао сам се до задње капи топле воде. Ко га јебе, једном се живи. Изашо сам из каде и на пластичној сталажици угледао пешкире, четри велика, четри мала. Весна је све припремила. Обрисао сам се пешкиром, обукао наранџасти шорц и плаву мајицу на којој је блистала слика двоглавог орла с круном Немањића, и коњском патком на коју виси прободена америчка застава. Ако есаде не можемо другачије да карамо, онда барем можемо да будемо креативни. Вај нат. Испао сам из купатила и упао у собу. Збунио сам се. Весна је седела на кревету, с прекрштеним ногама, у краткој хаљиници из које су јој испадале сисе, и оним порнићарским чизмицама са штиклом од двадесет сантиметара. Мрзим штикле. Нервирају ме.

- „Да нисам погрешио собу?“

- „Ниси, ниси. Ту си где и требаш да будеш.“

- Окренуо сам се око себе и разгледао собу. Да, то је била соба из које сам малочас изашао, а то су говориле и моје, и Дашине ствари, разбацане свуда по соби.

- „Где је Даша?“

- „Изашла је са Василијем.“

- „Којим Василијем?“

- „Василије је мој син!“

- „Па колико он има година?“

- „Не брини се, само седам. Одвела га је на сладолед и да се мало прошетају.“

- „А то... Добро, добро.“

- Бацио сам ствари на под и угледао кесе које су требале да буду у џети, а џета је требала да буде на паркингу, барем једно 600 метара од места на коме стојим.

- „Одкуд ово овде?“

- „Ти си ми нешто много радознао. Много питаш, а ништа не радиш.“

- Опа! Кренуло је и више се не може зауставити. Госпођа је кренула да крши седму божју заповест. Ништа ја ту нисам крив, више му дођем као нека колатерална штета, али ми је одговарало да одиграм ту улогу. Опрости ми боже, ја сам само човек. Њој не мораш, она је само жена. Ко зна с ким се све трпа док јадни супруг, сада већ вишегодишњи рогоња, ринта ко коњ негде на црногорском приморју на плус 40 и кусур степени ултра зајебаног Целзијуса.

- „Док си ти спавао, Даша је с Василијем отишла у шетњу, а ја сам се ушуњала у собу и мазнула ти кључеве од аута. Провозала сам их мало по бањи и упаркирала их у двориште. Те ствари сам изнела из аута и оставила их ту док си се ти туширао, мислила сам да ће ти бити потребне. Не љутиш се?“

- „Таман посла. Скратила си ми муке.“

- „Нема на чему.“

- У ал ми га спушта госпођа. Ајд да видим колико је талентована.

- „Кад се враћају Даша и мали?“

- „Неће скоро.“

- „Може Џек?“

- „Може!“

- Сипао сам Џек у чаше, поставио их на сточић крај Весниних ногу, и рекао:

- „Само трен.“

- Одлетео сам до клоњаре, нагутао се лобеском, и долетео натраг, сместивши своје дупе тик уз Веснино. Узели смо чаше, куцнули се, Весна је рекла „живели“, ја сам помислио „и ја теби“, нисам рекао ништа, јер сам буљио у њене сисетине које су све више испадале из хаљинице, затим сам џипнуо скиви на екс, Весна такође, спустио чашу на сточић, нескидајући поглед с Весниних сиса, приметила је, јер сам ја био провидан ко ваздух, а затим је искусно и она спустила чашу на сточић, поклонивши ми тим потезом величанствени поглед на комплетно њено попрсије. Задржала се мало у тој пози, тек толико да ја кренем да балавим и постајем похотан. Кокс је само поспешивао раст мојих грехова. Весна се затим вратила на наслон од кревета, скинула десну ногу с леве, поново направила ону драмску паузу, ја сам у целости пратио догађај, а онда је лагано леву ногу пребацила преко десне, искусним тактичким потезом где је крај хаљинице још више приближила пичету, заправо пиздурини, у њеном случају. Осмехнула се и ноктом ми прешла преко врата, нежно, пазила је да не остави никакве трагове. Курац је већ почео да ми се диже, и све и да сам хтео, више нисам могао да га спустим. Весна је и то приметила.

- „И? Шта ћемо сад?“

- „Све! Од А до Ш!“

- Весна је лагано спустила руку на мој фалус и препипавала га. По њеном изразу лица рекло би се да је била задовољна квантитетом. Полако ми је скинула мајицу, спустила ме на леђа и свукла шорц. Била је невероватно нежна. Узела ми је курац у шаке и почела да га дрка. Језиком је лизала вићгла, десном шаком га дркала, а левом ми је стискала муда. То већ није било нежно. У неким моментима ме је чак и болело, али сам морао да стиснем стиснута муда и издржим тест стискања свирепе похотљивице. Једва сам левом руком дохватио Џек са стола и отпио из флаше пар гутљаја, док је Весна и даље радила свој посао. Када је постала задовољна његовом величином и тврдоћом, испустила га је из уста, одмакла се и окренула дупетом ка мени. Подигла је хаљиницу, раширила ноге и понудила ми своју родуљу, на широко. Нисам чекао лимун. Одмах сам скочио, фукнуо јој га без пардона, без изи трипа, и набијао јој га онако спринтерски и до краја.

- „Ојсааааа... Брске, брске...“

- Шамарао сам је левом шаком по кришкама и немилице пенетрирао патком. Како би је ошамарио шаком по гузу, тако би она вриснула; то јој је за оно стискање. Хвалио ми је бит па да убацим у шесту и употпуним доживљај, али зике није било нигде у рукохвату, а ни у видокругу, те сам морао да се задовољим Весниним „да, да, да, да...“. А онда је кренуло врење у мудима, кувало је свршотку и три секунде касније гурнуло је кроз паткине цевке. Једва сам стиго на време да га извучем и испрскам је по дупету. Обрисао сам га о њене гузове и бацио се на леђа. Ух... КАКО ЈЕ ДОБРОООО...

- „А? Шта?“ - Весна се окренула ка мени и загледала ми се у курац.

- „Већ си завршио?“

- Осетио сам шамар. Шамарчину! Депримирала ме је.

- „Хајде дижи га и настави! Немамо још много времена!“

- Хтео сам ја да га дигнем, али он више није хтео да се диже. Био је утучен и понижен од стране њене језичине.

- „Само сам једном свршила. Хоћу бар још два пута!“

- Ништа ја ту више нисам могао. Отпио сам још пар гутљаја Џека, надајући се да ће га то мотивисати, али панглу ћене, па ћене. Ко за инат! Весна је скочила и наново гренула да га дрка и лиже, али то га је само подигло на трен. Чим га је опкорачила и ставила у себе, он се поново повукао. Весна је мешала, покушавајући да га подстакне, ја сам је левом шаком држао за сисетину, коју људски нисам могао да обухватим ни обема, а камоли једном, али ништа му помагало није. Весна је почела да ми лиже врат, уво, да ми шапуће неке безобразне речи типа: „јеби ме, разби ми пичку, желим твој курац“ и сличне ствари, ал џабе! Неће мазга да се дигне! Увредио се. Веснин поган језик га је ујео за мудо и он је сад терао инат и мени и њој. Ајд њој, ал што мени, бре! Али ајде, убеди ти патку у ту догму да она овога трена мора да се дигне како би, испуњавајући Весну, испунила мене. Неће да слуша, јебем ли му коске! Весна је узалуд покушавала и на крају је нервозно скочила са кревета, шчепала ме за врат и наредила:

- „Сутра желим да буде прав ко стрела све док се не задовољим, иначе си најебо!“

- Затим је напустила собу, и потпуно скењаног ме оставила самог самцијатог у њој. У том моменту имао сам неописиву жељу да пребијем свој курац, али нисам смео, јер га је сутра чекала велика обавеза. Морао је да изврши Веснино наређење како ја не би најебо. То сам му шапутао тихо, готово молећивим гласом, милујући га по његовим ортацима, који су можда највећи кривци за све, зато што су пребрзо шикнули ону сперму ван. Док сам цевчио Џек, размишљао сам о томе како да ескивирам секс с Дашом, јер уколико буде сексања с Дашењком, мазга сутра неће бити у пуној снази. Дашењка зна максимално да му исиса сву снагу. А ако мазгов не буде био у пуној снази, ондак сам га најебо.

 - Даша је упала у собу пола сата након дебакла мог курајбера у првом двомечу с Веснином широкана ђаном. Сквацала се крај мене и одмах почела да ми струже нерве.

- „Нисам могла оног Василија да довучем кући све до сад. Ја му лепо кажем да морамо кући, јер ће његова мајка да се забрине, али он неће па неће. И знаш шта ми је реко? Каже: мени је мама рекла да могу да останем колико хоћу и тачка! Ја не верујем. Нисам никако могла да га убедим да кренемо кући. Онда сам седела на клупици, док се он иживљавао на једној љуљашки с још неким клинцима. И полудела бих од досаде да ми није пришо један фрајер. Сео је крај мене и кренуо да ме мува на фору, као, ја сам лепа млада мама и слична срања. Причао је како би и он волео да има децу, али да у Сокобањи не може да нађе девојку која га разуме. Онда ми је рекао да сам слатка, да му се много свиђам и да би желео да ме изведе на пиће, да се боље упознамо. Питао ме кад водим клинца на спавање, а ја сам му рекла да то није мој клинац, већ неке жене код које смо изнајмили собу. Онда ме питао одакле сам, с ким сам дошла...“

- „Еј Дашењка, зајеби ме с твојим триповима. Није ми сад до тога.“

- „А љубоморан си што ме мувају сокобањски фрајери, а?“

- „Ма баш ме заболе ко те мува.“

- „Па да онда ја изађем на пиће с њим, а? Леп је, висок, има мишиће...“

- „Кој ти је курац? Што си толко напорна?“

- Даша је уживала, подјебавајући ме, а ја сам некако покушавао да глумим да ми се спава, иако ми се није спавало, и да се како знам и умем сачувам од сексања с Дашом. Међутим, њој је било занимљиво, јер је мислила да сам љубоморан, и настављала је са својим триповима.

- „Добро! Онда ја сад идем да се скоцкам и палим аут! Срђан је рекао у ком ће ме кафићу чекати ако се будем предомислила за оно пиће.“

- „Кој Срђан?“

- „Па онај фрајер са клупице! Онај што ме мувао, што оће да ме жени! Лепа је ова Сокобања, можда бих и могла овде да се удам.“

- „Па иди удај се више! Заболе ме патка!“

- Даша је покупила неке стварчице и отишла до купатила. Двадесетак минута касније упала је у собу фулдрес изгледом који би оборио сваког, али сваког. Претесна бела кошуљица с подигнутом крагном, раскопчана до груди које је напрчила белим чипкастим брусом, претесни бели минић, на дупету су јој се оцртавале гаћице, а на ногама је навукла неке беле старке на штиклама, које су ишле преко листова. Биле су то неке чизма-старке. Дашењка је била упакована тип-топ. Стајала је преда мном и шамарала ми поглед својим јебозовним телом. Просуо сам лобе по сточићу, снифнуо две линијетине, припалио пљугу и наставио да уживам у Дашином изгледу.

- „Стварно си прелепа.“

- Даша се осмехнула и рекла да и њој нацртам једну линџу. Сипала је Џек у чаше и села крај мене. Написао сам јој линију и пружио сролану новчаницу од сто евра. Цимнула је виски и кроз 100 евра ишмркала 25 у виду белог праха. Док је она гутала кокс, ја сам сабио Џек који ми је сипала и кренуо да је чешкам по коси. Склањала ми је руку.

- „Нисам се спремила за тебе, жао ми је.“

- „Него за кога?“

- „За оног фрајера што хоће да ме жени.“

- „И кад крећеш?“

- „Чим ме рокне кокс!“

- Склупчао сам се у кревету и гледао ту луду врањанку. Стварно је била предивна.

- „Можда вечерас нећу спавати овде.“

- „Него?“

- „Код Срђана. Каже да има вееееелику кућу на два спрата. Замисли! Два потпуно слободна спрата. Биће то незаборавна ноћ.“

- И ту ми је пуко курац. Морао сам и ја да је мало пецнем.

- „Нисам знао да се ложиш на вееееелике куће. Постајеш спонзорушица јели?“

- „Не. Само уживам у животу.“

- „А јел има тај твој фрајер неки зајебан ауто?“

- „Ауди А6, црни са затамњеним стаклима на задњем седишту!“

- Ма ко да сам знао. То је тај типични сељоберизам који је преплавио целу Србију.

- „Значи хвали се кућом, ловом и црним аудијем којег возе само сељобери. Пеца те на јефтине форе.“

- „Љубоморан си зато тако и сереш. Док се ти овде досађујеш ја ћу да се проводим.“

- Е, ту је већ била у праву. Досађиваћу се целе јебене ноћи док се она башкари с неким набилдованим сељобером по кућетерини од два јебена спрата. Пичка јој материна! Нисам био љубоморан, а нисам ни смео због нашег статута, али сам био нервозан до прскања, јер сам дошао у бању да се проводим, а не да се јебено досађујем.

- „Идем и ја у провод! Нећу да џеџим овде и да се смарам!“

- „Е, не може!“

- „Шта, бре, не може?“

- „Нећеш да ми поквариш судар! Ја излазим са Срђаном, а ти се јеби!“

- „Ма јебе ми се за тог твог Смрдана, у бањи пичака колко ти курац хоће. Идем и ја нешто да нађем!“

- Скочио сам са кревета, нашљискао се парфемом и кренуо. Даша је пошла за мном. Изашли смо из куће у двориште.

- „Хоћеш да те повезем?“

- „Па центар је одавде на 50 метара, будало! Где да ме возиш?“

- Била је у праву. Вратио сам кључеве у џеп и заједно с Дашом кренуо ка центру. Како смо се више ближили центру, тако је Даша бивала све расположенија. И мени је било лепо, али је она имала судар, а ја вероватно неки шанк у који ћу да се закуцам и нарољам као стока. У центру маса људи. Препуно, не мож иглу да бациш! На сред шеталишта Даша ме зауставила и рекла:

- „Ено га тај кафић! Идем, чека ме Срђан!“

- „Ако те испали?“

- „Он мене? ХА! За 15 минута има да ми једе из руке. Уђи, попи пиво, и гледај како шени преда мном!“

- „Е, јеси глупа. Па наравно да ће да шени, ћурко! Циљ му је да те одведе на гајбу и појебе. Видећемо дал ће сутра да шени, кад се задовољи и каже ти МАРШ!“

- „Е па, видећемо!“

- Даша је ушла у кафић, ја сам сачекао пет минута, а онда кренуо за њом. Прошао сам кроз кафић и закуцао се за шанк. Поручио сам један Хајнекен, лименка наравно, нећу да ми конобари у флашици праве бућкуриш, и окренуо се ка столу за који је седела Даша и три мрцине. Зајапурени главурдани с мишићима ко Рамбо. На столу су, као типични сељобери, избацили кључеве од аута и мобилне телефоне. Сва тројица пили су пиво из кригле. Дашењка је као дамица сркутала мартини бјанко. Прекрстила је ноге, а кленови су бленули у њу. Кренула је са својом игром завођења. У том тренутку завибрирао ми је мобилни. Извукао сам га из џепа и угледао поруку. Отворио је и прочитао.

- „Јел удараш штоперицу? Прошло је тек 10 минута, а они већ балаве. Срђан је овај до мене, десно.“

- Даша ми је била све време леђима окренута и уопште не знам како ме је и у ком тренутку спазила. Стварно је чудо од девојке. Пушила је онај Вајсрој, који сам јој ја купио, мајке јој га стерам, а и сестре, и куцкала се порукицама са мном, док је себе нудила другом. Срећа те смо Даша и ја били ортаци, иначе...

- „Да му кажем да ме води кући или да још мало сачекам?“

- „Ради шта хоћеш, то је твоја ствар.“

- Циркао сам пиво и кришом посматрао Дашењку и мрцине за столом. Стварно је скењала оног Смрдана. Шенио је пред њом и да је имала неке леблебије у рукама, онај кретен би јој стварно јео из руку. Жене су то, батице. Ђавоља работа!

- „Еј, предомислила сам се. Овај је тотални дебил, а ова двојица су још гори од њега. Ајд приђи за сто и води ме негде.“

- „Јес, како да не. Оћеш да ме пребију због тебе? Види колике су им главурде, мајке им га набијем! Барским столицама да их ударам, не бих могао да их оборим два сата. Сама си месила тесто, сам га и једи!“

- „Рекао си да од тебе могу да тражим све! Јел тако било или си заборавио?“

- „Нисам заборавио.“

- Главурдан је приближио столицу још ближе Дашењки и добрано припит покушавао да је загрли. Гулио сам трећу лименку Хајнекена. Да је Даша хтела, већ би одвела Смрдановића на његову гајбу. Изгледа да је он неки жешћи смарач, па се ова предомислила. Лепо сам јој реко да се само сељобери хвале имањем и да само сељобери возе ауди, али она није хтела да слуша. И шта ја сад ту могу?

- „Рекао си да желиш да прошеташ моје савршено дупе по Сокобањи.“

- „Не. Рекао сам да желим да прошетам твоје савршено дупе по Сокограду, а то сам и учинио, зар не?“

- Дашењка је постајала нервозна. Знао сам по томе што се чешкала по увету. Кад је зајебано нервозна она се чешка по увету кажипрстом и палцем, а то је управо сада и чинила. А Рамбо јој се све више приближавао, чак је почео да јој нешто мрчка око косе.

- „Е сад желим да прошеташ моје савршено дупе по Сокобањи! И то одмах!“

- Склопио сам телефон и смотао га у џеп. Бацио шанкеру црвену, и упутио се ка столу за коме је седела нервозна Даша и три мрцине које могу да ме згужвају за секунд. Обећао сам Дашењки да може од мене да тражи било шта и ћурка сад то користи, а то што су моја муда у процепу због њеног инатирања, то њу уопште не дотиче. Заболе њу оно савршено дупе за све то.

- Пришао сам Даши за леђа, затим је обишао и стао покрај ње, с њене леве стране, спустио усне на њено увце и лизнуо је неприметно. Она се насмешила. Левим оком сам снимао мрцине које су ме збуњено посматрале. Ухватио сам Дашу за леви длан и лагано је подигао са столице. Истог тренутка Рамбо је скочио са своје столице, као и његова два билмеза. Пришао ми је и гурнуо своју пијану главурду у моје уво и кренуо да ме прска пљувачком.

- „Шта хоћеш ти од моје девојке?“

- Претрпео сам пљувачку у увету иако ми се истог трена згадило. Сталожено сам му принео своја уста на његово уво и културно, без прскања, одговорио му:

- „Она је малолетна. Ја сам њен брат и морам да је водим кући.“

- Рамбо ме шчепао за раме, умало ми га није откинуо, и поново ме попрскао.

- „Ти можеш да идеш. Она остаје!“

- Билдер је ухватио Дашу за руку и повукао је ка себи. Даша је почела да се отима, али јој билмез није дозвољавао да успе у томе. Левим оком сам гледао ону двојицу и приметио да су незгодно стајали измађу столица и стола. На столу су биле полупразне три кригле, чаша од мартинија и остала срања. Десним оком гледао сам билдера који вуче Дашу за руку и пљује јој у уво. Она покушава да се измигољи, али не успева. Сцена која ми смрди на жешће пребијање мене од стране мрцина, а шта ће бити с Дашом касније, јебем ли га. Морао сам да извучем и њу и себе одатле. Пришао сам столу, уплео се у причу и сад нема назад. Сетио сам се да билдери обично дркају горњи део тела, а да им ножице углавном остану чачкалице. То је њихова слаба тачка, а моја предност. Левом шаком сам зграбио криглу са стола, левом ногом шутнуо најјаче што сам могао ивицу стола, и у секунди гледао две мрцине како их обара сто, како падају и грваљају се по поду са столом и столицама. Истог секунда сам криглом мануо у главурду збуњеног Рамба, који је због чуда у ком се нашао пустио Дашу и гледао у своје оборене ортаке, и кригла му се разбила преко зајапурене фацурине. Ухватио се за очи, а ја сам га шутнуо у десну чашицу. Срушио се ко кула од карата. Нисам имао времена за губљење, јер су се оне две мрцине већ вадиле испод стола. Зграбио сам Дашу за руку и кренули смо да трчимо кроз кафић препун људи који су поскакали са својих столица и гледали догађај. Излетели смо на врата и ја сам осетио нечију песницу на својој слепоочници. Блицнуло ми је у десном углу. Не знам како сам остао на ногама, али сам још чвршће стегнуо Дашу за руку и наставио да трчим кроз башту кафића, обарајући за собом столице које су ми долазиле под лангета шаку. Сјурили смо се низ степенице и угурали у масу шетача. Само на трен сам бацио поглед иза себе и угледао хорду манијака како трче за нама. Није било времена. Нисмо имали шансе. Одгурнуо сам Дашењку од себе и рекао јој:

- „БЕЖИ!!!“

- Онда сам осетио песнице по глави, леђима... Пао сам на земљу. Све што сам успео да урадим је да се згрчим ко фетус и покријем главу рукама. Шутирали су ме свуда по телу и газили... Клик. Чуо сам неко вриштање... Клик. Видео сам Дашино лице у сузама... Клик. Миловала ме по образу... Клик.

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 07 Decembar, 2011 22:52
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Зора је полако освајала Сокобању. Даша је кунтала на месту сувозача. Упаркирао сам џету на неком паркингу, полако отворио врата, изашао из аута и готово нечујно их затворио. Напољу је било толико хладно да су ми се муда смрзла. У џети је био рај, али ја сам морао да се дам у потрагу за неком клопом и успут се распитам за неки смештај на дан-два, пошто је Даша изразила жељу да останемо у бањи како би се прошетала њоме и упознала њене пределе. Јеби га, сам сам јој рекао да може од мене да тражи шта год пожели и она је пожелела. Сад је ред на мене да одржим дату јој реч. Срећа па је Сокобања била мало месташце и све што ти је требало налазило се у самом центру. Значи рај, брате! Обожавам мала места. Прошао сам кроз неки парк и испао на плочнике који су представљали пешачку зону. Ту се налазило све што ми је било потребно. Кафанице, продавнице, трафике, посластичаре, чак и огласна табла с шемом Сокобање, чак и огласи за издавање соба. Факинг фантастик! Људи су полагано почели да циркулишу и живот у бањи се управо рађао. Једна црвенокоса риба од тридесетак година, добро очувана каросерија, са сисама ко бундеве, отварала је киоск. Одмах сам отрчао у том правцу. Тек што је кренула да излаже робу и чини ми се да је још увек била поспана кад сам је салетео као манијак и кренуо да декламујем шта ми је све потребно.

- „Две пакле Дрине, две пакле Вајсрој, једна Хеба, један Џек, Хајнекен комада 10 и то лименке...“

- „Полако, полако. Добићеш све, само чекај да мало дођем себи.“

- „Баш све?“

- „Све, све... Само моменат.“

- Цура је изгледа још увек дремуцкала те није била свесна да ми је управо понудила све, значи и себе. Бар сам ја тако капирао то „све“. Ушла је унутра, села на неку столицу и навалила главу на шаку, као да се спремала да заспи. Ја сам стајао испред киоска и чекао. Међутим, риба је почела да књава, а то није био део договора. Морао сам да интервенишем. Упао сам у киоск и дрекнуо:

- „ПОЖАР! ПОЖАР!“

- Риба је прво скочила са столице, затим пала на под киоска, а онда је почела да се бори са столицом на којој је седела. Изгледала је као да је желела да устане, обаче јој столица, која је сада била преко ње, то није дозвољавала. Почела је да паничи и све се више упетљавала с оном столицом на поду киоска. Стајао сам на вратима и смејао се као луд, а када сам задовољио свој порив подјебавање странца, кренуо сам да јој помогнем да се искобеља из оне столице у коју се дебело била уплела. Да се којим случајем пожар стварно догодио она би изгорела у њему и то само зато што је паничарка. Дакле, мала употреба можданих вијуги не би била на одмету ником, а поготово њој.

- „Ти ниси нормалан! Препао си ме!“

- Раздвојио сам је од столице, која ју је пребила на мртво име, и припомогао јој да устане.

- „Шта хоћеш, управо сам ти спасио живот. Место да ме наградиш, ти ме вређаш. То није фер!“

- „Да те наградим? Управо си ми скратио живот за десет година! Требало би да те нагрдим, а не наградим!“

- „Добро, пошто смо сад егал, ајде да склопимо примирје.“

- „Нисмо егал, ти водиш са један према нула!“

- „Јесмо, јесмо. Ти си повела кад си ме зајебала пред киоском да ледим муда док ти књаваш, ја сам само изједначио резултат.“

- Убедио сам црвенокосу да је нерешено и пријатељски смо једно другом пружили руку. Онда је црвенокоса рекла да полако набрајам шта ми је све потребно, а она ће лагано све то да пакује у кесама. Када смо завршили требовање на ред је дошло сумирање рачуна. Ни црвенокоса ни ја нисмо имали појма с математиком, те сам ја отворио смоки и пиво, припалио пљугу, и чекао да се она снађе с оним дигитроном. Заборавила је да упали касу. Или је била глупа ко тоцило, или је синоћ имала незабораван провод. Док сам јој ан детај меркао сисетине, које су биле послужене на изволте, стигла ми је порука. Отворио сам је.

- „Где си?“

- Изгубљен у пределима огромних сисетина црвенокосе раднице коиска.

- „Управо купујем клопу и преговарам с једним господином да нам изнајми собу на дан-два.“

- „Оставио си ме саму у откључаним колима на паркингу, кретену један!“

- „Смири се, стижем за неколико минута.“

- „За ово ћу ти ЈЕБАТИ МАТЕР!!!“

- Даша је, судећи по порукама, била љута ко џинче и бесна ко малинар, кога су појебали за откупну цену, а то је значило да ће ми се осветити тако што ће ме мучити током сексања, ако пре тога не стави вето на прилазу моје патке њеној рибици, или ће ми набити џетин ауспух у чмар, а то би болело више него вето и мучење током секса заједно. Али, ја имам оправдање! Управо вршим преговоре око клопе и собе, а то је била њена жеља. Дакле, имам штихове у рукама.

- Црвенокоса је избола дигитрон који је признао цифру од 3.974 динара, у коју је урачунала унуче вињака и једну гуарану коју је она цврцала.

- „То ти је за претрпљени бол и страх! Још си добро и прошао! Умем ја да наплатим много више.“

- Дао сам јој 4 сома и тражио јој број телефона. Није хтела да ми да. Питао сам је кад завршава смену, рекла је у три и одмах додала да после посла има обавезе.

- „Које обавезе?“

- „Имам дете и кад завршим смену морам кући.“

- „А где ти је муж?“

- „У Црној Гори.“

- „Ради?“

- „Да.“

- Оп, ето прилике за авантуру. Мало сам тактизирао.

- „Јел знаш неког ко издаје собе? Треба ми преноћиште на дан-два, али за две особе.“

- „А ко је друга особа?“

- „Моја другарица која жели да упозна Сокобању.“

- „Другарица или... ?“

- „Другарица и крес комбинација.“

- „Имаш хотеле и имаш огласе за издавање собе на сваком кораку. Снађи се сам.“

- У, мајке ти га прсате...

- „Треба ми неко од поверења, а не хотели и станодавци дерикоже!“

- Гледала је у своје дуге црвене нокте и нешто размишљала. Мирисало ми је на типично каширање, те сам с тога довршио пиво, покупио кесе и кренуо ван. Зауставила ме на вратима.

- „Еј! Како се зовеш?“

- „Борис.“

- „Слушај Борисе! Ја имам кућу, ту у близини. Не издајем собе, али тренутно имам две потпуно слободне, пошто ми је муж у Црној Гори, а ја с клинцем спавам у једној соби.“

- Дошла маца...

- „Па шта онда?“

- „Па, мислила сам, ако хоћеш можеш да одседнеш код мене.“

- „Нисам сам.“

- „Добро, с другарицом.“

- „Колико ће то да ме кошта?“

- „Договорићемо се.“

- „Онда, да те сачекам овде у три?“

- „Важи!“

- „Океј! Тројка!“

- Црвенокоса је климнула главом и упутила ми осмејак, ја сам јој намигнуо и упутио се ка паркингу на коме ме је чекала џета са Љ.К.Џ. и Б.К.М. Дашом спремном на све. Убрзао сам корак и смишљао причу. На стотинак метара од паркинга приметио сам неколицину људи како се гуркају лактовима и нешто домунђавају. Још више сам убрзао корак, стигао међу људе, гурнуо се у гомилицу и згрануо се призору који се одигравао на паркингу. На крову џете стајала је Даша с пајсером у рукама.

- „ТУ СИ ПИЧКО!“ - заурлала је чим ме угледала.

- „ДОЂИ ДА ТИ ЈЕБЕМ МАТЕР!“

- Очекивао сам мучење и вето, прибојавао се ауспуха, али ми пајсер ни на крај памети није пао. Нисам знао да је Даша толико луда. Знао сам да је дивља током секса, знао сам да спрема супер доручак, знао сам да није љубоморна, то је доказивао наш статут, али да је спремна да ми поломи ноге и то пајсером, нисам знао. Јеби га, човек се учи док је жив.

- Пришао сам полако џети и рекао Даши да се смири и да ћу јој све лепо објаснити. Међутим, Даша није сишла с крова џете и није испуштала пајсер из руку.

- „Причај! И немој случајно један зарез да си ставио на погрешном месту, иначе има пајсер да ради!“

- Људи су се све више окупљали око паркинга и чекали расплет представе. То ме је чинило страшно нервозним и напетим, не због гледалаца, већ због пандура које сам очекивао да се појаве сваког тренутка, а то ми уопште није било потребно. Спустио сам кесе с клопом, пићем и осталим дрангулијама и кренуо полако и сталожено да објашњавам Даши разлоге због којих сам се толико дуго задржао. Све што сам рекао била је гола истина, једино сам „малкице“ модификовао један детаљ мог монолога. Објаснио сам јој да господин с којим сам причао у вези преноћишта није био нормалан и да ми је тражио огромну своту новца за неку чатрљу. Онда сам случајно налетео на једну госпођу с дететом која се бави „издавањем соба“ и с њом сам се договорио за супер смештај по одличној цени. Додао сам и да ћемо остати који дан дуже ако она буде желела, и указао јој на то да нам је џета пуна опијата због којих би и она и ја заглавили робију, ако наиђе полиција, а наићи ће уколико се она не буде моментално скинула с џете. Даша се тек тад расвестила и тек после реченице која је у себи садржала реч „робија“, мало се узентала и скинула с крова џете. Али је пајсер још увек држала у рукама и лагано ми прилазила. Коракнуо сам уназад и рекао да нема потребе за виоленцијом, да о свему можемо људски да се договоримо. Бацила је пајсер на земљу, ушла у џету на месту сувозача, и бесно залупила врата. Одахнуо сам. У том тренутку маса људи, која је окруживала паркинг, кренула је с френетичним аплаузом. Чини ми се да им је представа баш пријала. Док сам скупљао кесе и пајсер, маса се полако разбијала у групицама и нестајала у парку и улицама око паркинга. Пајсер сам ставио у гепек, а кесе на задњем седишту. Само што сам сео за волан и пружио леву руку ка кључу који је спавао у брави, у намери да стартујем мотор, добио сам преко пичке. Ударац је био толико јак да ми се глава залепила за седиште; срећа па је седиште било мекано. Нисам смео да подижем главу, јер сам се бојао наредног ударца од кога би моја глава могла да заврши у неком незгоднијем положају. Нисам отварао ни очи. Чекао сам да се Даша ражали. Док сам згугурен ћутао и жмурио у седишту, псовао сам у себи своју лангета шаку. Она је била крива за све. Да је била здрава ја бих њоме окренуо кључ, лева би била за воланом, а одвајање очију би ми помогло у ескивирању ударца. Овако сам се био скроз отворио, с мислима да се што пре очистимо са тог усраног паркинга, и нисам очекивао Дашину анти-ферплеј реакцију. Онда сам језиком напипао поломљени зуб и ту ми је пуко курац. Прво ме Марија пребила ко пичку, онда сам због јурњаве за Маришком сјебао десну шаку, а сад сам добио и ломљење зуба од стране Дашине песнице, или шта је већ то било; одиграло се муњевито брзо те нисам стигао да видим. Постао сам дојка коју пребија свако женско пиче на које налетим. Е па, што је много, много је. Нагло сам се цимнуо са седишта, повукавши се скроз до врата с рукама у гарду. Кроз сопствени гард гледао сам виолентну врањанку како се левом руком и левом ногом ослања на седиште, десном руком придржава за кров џете, а десном ногом спрема се да ми отшрафи главу. Била је у много повољнијем положају од мене из више разлога. Први, ја имам лангета шаку и с њом не могу ништа, други, имам поломљен зуб и још увек ми зуји у глави од првог ударца, трећи, сатеран сам уз врата, а кунг-фу врањанка је у знатно повољнијем положају од мене и нога јој је већ спремна за ударац. Значи она напада, а ја све што могу то је да се браним. Е, неће моћи! Морам то да спречим, некако.

- „Марш напоље! Излази из мог аута!“ - то је било прво што ми је пало на памет.

- „Шта да радим?“

- Добро је. Мало сам је поколебао. Време за маневар. Ајде мамлазе, размишљај!

- „Хтео сам да нам нађем смештај да се зезамо мало по бањи, а ти си ми поломила зуб!“

- Даша је спустила десну ногу, која је била спремна за напад, али је и даље била у повољнијем положају од мене. Њен израз лица из бестијално насилничког прешао је у револт израз с примесом сажаљења.

- „А како је мени било? А? Пробудила сам се на јебеном паркингу у некој недођији. Нигде никог, врата откључана, тебе нема, напољу хладно. Знаш ли шта ми је све прошло кроз главу? Шта ћутиш ко пичка, кретену један!?“

- „Реко сам ти да изађеш напоље. И ово није недођија него бања! Иза дупета ти је сам центар свега!“

- Даша се спустила на седиште и прилепила поглед за касету. Ја свој положај нисам мењао, фор ич кејс.

- „Извини... Уплашила сам се... Бојим се кад сам сама, кад је мрак... кад... Извини.“

- Сачекао сам још пар тренутака, а онда сам спустио гард. Руке су ми биле утрнуле. Отворио сам врата и испљунуо готово цео зуб. Затим сам зинуо и огледао се у ретровизор. Четворка горе десно била је скроз полупана. Остало је једно малено парченце од зуба, руина која више ничему није могла да послужи. Морао сам код зубара да вади остатак тог срања из мене. Бацио сам десно око на Дашу. Њен поглед сада је био прикован за мене и изражавао је кајање.

- „Шта тренираш, фул-контакт?“

- „Не. Тренирала сам карате.“

- „Тренирала. Значи више не тренираш?“

- „Не.“

- „Ал си зато добро запамтила где да ковнеш неког па да му поломиш зуб!“

- „Хтела сам само мало да те поткачим, да видиш блиц. Нисам хтела да ти поломим зуб. Извини.“

- „Да видим блиц, а?“

- „Аха...“

- „Јел имаш сестру?“

- Даша ме збуњено погледала.

- „Имам. Што?“

- „Е, јебем ти сестру!“

- „Е, жалим! Удата је!“

- „Јебем ја и удате!“

- „Сељачино једна!“

- Изашао сам из џете, заобишао је и дошао до врата сувозача. Отворио сам их и рекао:

- „Напоље!“

- Даша је шчепала појас и везала се.

- „Нећу!“

- „Еј, Брус Ли, ја сам гладан, а верујем да си и ти. Морамо негде да ручамо и убијемо време. Собу добијамо тек у три. Зато немој да кењаш него изађи напоље!“

- Даша је почела да се смеје, затим се одвезала и изашла из џете. Извукао сам гудру из касете, закључао џету и повео Дашу кроз парк да нађемо неко кафанче и да нахранимо гладне стомаке. Раздаљина између Даше и мене, док смо корачали ка кафанчету, била је два метра. Нисам желео да ризикујем да ме луда каратисткиња поново изблицка. И у кафани сам држао одстојање. Изабрао сам сто у ћошку, где сам њу и сместио, а ја сам био на отвореном, слободан и спреман да сачувам своју маленкост од потенционалног атака врањанске каратисткиње. Конобар је дошао, пружио нам мение, а каратисткиња се претворила у џепароша. Отворила је мени и кренула да наручује неке специјалитете са зајебаним именима и ценама високим ко Ајфелов торањ. Али ни то јој није било доста него је поручила и неко француско вино чију цену нисам смео да погледам. Џепарош-каратисткиња понашала се као да преко пута ње седи власник свих нафтних поља на Блиском истоку, а не расејани мамлаз који шићари на лесковачком бувљаку. Пизда јој материна! И јебем ли јој сестру, ону удату! Конобар је записао аждајину поруџбину, затим се окренуо ка мени и упитао ме:

- „За вас, господине?“

- Ако сам ја био тај господин, онда ми је требала једна омча и кашикара. Омчу да свежем око врата, а кашикару да активирам и гурнем у сопствена уста. Ако затаји омча, кашикара неће! Јебем ти прескупу излет супер идеју!

- „Сендвич са шунком.“

- „Још нешто, господине?“

- У пичка ти га материна, она конобарска!

- „Ништа више, хвала!“

- Конобар је отишао до пулта да наручи и донесе поруџбину, која ће ми испразнити све џепове, а ја до кењаре да се пукнем кокаинчином како би ме есап мање болео. Аждаја је задовољно разгледала шеталиште, које је сада већ било крцато људима, и парк у коме су седели нормални људи и нормално јели нормалне сендвиче, док сам се ја курчио по, изгледа ми, најскупљој кафани у целој југоисточној Србији. Јбг.

- Током ручка у коме се аждаја феноменално најела прескупим специјалитетима и нашљискала француским вином, чије ни име ни цену нисам желео да гледам и памтим, ја сам се гушио сендвичем због поломљеног зуба од стране Јусуф Даше. У десет до три сам позвао конобара и рекао му да донесе рачун који нити сам желео да гледам, нити да платим. Носио сам се мишљу да скочим преко терасе кафане и збришем, а Дашу да оставим да измири рачун. То је трајало само пар секунди, јер сам сконтао да би Даша до краја свог живота вребала сваку прилику да ми изблицка фацу својим ултимат-фајт потезима, а то не бих пожелео ни највећем душманину. Зато сам завукао руку у џеп и чекао да конобар донесе харач. Конобар је пришао и љубазно пружио рачун на тацни, уз оно „изволите господине“. Погледао сам цифру: 5.360 динара. Ух... Избројао сам пет и по сома, спустио их на тацну, уз оно „кип д чејнџ“, конобар се љубазно захвалио, уз „до виђења и дођите нам опет“, ја сам помислио „до невиђења и доћи ћемо никад више“, а затим напустио дрен-кафану. Аждаја, с пуним стомаком и вином у венама, ишла је за мном. Приближавали смо се киоску где је радила сисата црвенокоса која је требала да нам обезбеди собу, у коју сам једва чекао да улетим и разбијем се од спавања, а онда сам изненада на врату осетио руке Мехмедаге Даше Фочић и њена уста у мом увету која су настављала да ме глобе.

- „Купи ми сладолед, купи ми сладолед, купи ми сладолед...“

- Није престајала све док је нисам пито:

- „Хоћеш кугле или на штапићу?“

- „На штапићу, на штапићу, на штапићу...“

- Јебем ти француско вино! Купио сам јој јебени сладолед на јебеном штапићу, крава није хтела руменка већ кинг, зграбио је за руку и одвукао до киоска. Црвенокоса је управо предала смену и изашла из њега.

- „Тачно на време!“ - рекла је с осмехом, а онда је угледала Дашу и моментално обрисала осмех. У њеном очима видела се завист. Веома чест женски смртни грех, кога оне редовно крше, чим угледају бољу рибу од себе. Даша је имала двадесет годиница и врашки добро тело, црне крупне очи, Аврил носић и Каја усне. С друге стране црвенокоса је имала симпатично лице, Памела сисе и добро очувано тело тридесетпетогодишњакиње која је већ окотила једно чељаде с пачетом. Сисата се поздравила брзо и кратко, а Даша весело и радознало. Кренули смо ка кући црвенокосе чије име сам сазнао тек кад се поздрављала с Дашом. Звала се Весна. Одмах сам сконтао да јој пизда више није тесна. Весна је ишла напред, Даша и ја за њом. Даша ме загрлила и шапнула ми:

- „Ала има сисетине...“ - затим је праснула у смех. Ја сам покушавао да се суздржим, а Весна ништа није примећивала.

- Стигли смо до куће. Била је приземна, али лепа. Бела фасада и зелени кров. Двориште је било мало, али лепо скоцкано. Унутар куће дугачак и прав ходник који је гађао врата купатила, лево је била огромна соба, у којој је Весна обитавала са својим сином, а десно две мање собе. Домаћица је рекла да одаберемо од те две мање коју хоћемо, ја сам одабрао прву до себе, јер сам хтео да се што пре закуцам у кревет, а Даша је хтела другу, јер је, како је рекла, била удобнија и имала поглед на најлепши део дворишта. Океј, друга. Само да се што пре докопам кревета. Упао сам у собу, скинуо све са себе и закуцао се у кревет. Док ми је сан полако опијао свест слушао сам Дашине речи:

- „Весна је супер! Рекла је да нам је све дозвољено...“

- Више ништа нисам чуо...

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 07 Decembar, 2011 22:47
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Даша је спремила невероватан доручак док сам ја још књавао. Пробудила ме тако што ми је нежно грицкала увце. Кад ме разбудила, донела је доручак за двоје, и то у кревету. Донела је велики сребрнкасти послужавник и поставила га на сред кревета. На послужавнику је све фино било скоцкано. Лепо нарезана шункица, качкаваљ, краставчићи, парадајз на колутиће, кафа с млеком и сок од јабуке. Све за двоје. Села је преко пута мене у турском положају. И ја сам то исто учинио, било ми је занимљиво. Док смо уживали у савршеном доручку, Даша ме све време посматрала неким погледом иза кога је титрао злочести осмех. Не знам шта је под тим мислила, можда ми је спремала неку зајебану освету. Изгледала је као да је сковала заверенички план, спремила ми замку и сад једва чека да се њен план изврши, да ја упаднем у ту замку. Завршили смо с доручком, ја сам припалио цигарету и сркутао кафу, а Даша је однела послужавник с остацима у кухињу. Тад ми је синула страшно добра идеја. Немам појма како ће ми луда врањанка напакостити, али ја ћу преокренути игру наглим тактичким потезом, а крајњи исход нашег меча, верујем, памтиће до краја свог живота. Кад се Даша вратила у собу, с оним истим конспиративним погледом, ја сам узвикнуо:

- „Спремај се! Водим те у Сокобању!“

- „А?“ - нестао јој је уротнички кез.

- „Ајде брзо!“

- Скочио сам са кревета и војнички се облачио. Даша је била збуњена и укопана, с погледом који је говорио: „овоме је преко потребна Топоница.“

- „Ајде, шта чекаш? Немамо много времена!“

- „Шта причаш, бре? Каква Сокобања?“

- „Сокобања - Сокоград. Пакуј се!“

- Даша је изгледала као да је у бунилу, али је кренула да пакује ствари у свој ранац. За то време ја сам се успентрао до Уркета и упао му на лом гајбу. Ушао сам у његову собу, али сам у његовом кревету затекао две голе студенткиње, мени непознате, у завезаном положају који је мени личио на лезбијски. Изгледа да су цуре имале бурну ноћ. Затворио сам врата и упао у другу собу, али ни тамо није било Уроша. На поду је лежао Пера Пампур, студент Технолошког, мало даље од њега непознат лик, на кревету три рибе од којих сам само једну познавао. Теодора, слатка и добра девојка која је завршавала Вишу Текстилну. Њој сам продавао козметику по набавној цени, по нешто и испод цене, јер ми је заузврат налазила мноштво муштерија, како из Више, тако и из средње Текстилне. У тренутку док сам је гледао како слатко спава помислио сам да јој неки дан пустим неку порукицу. Мало зближавање, ово-оно, сад сам бар слободан ко ветар. Упао сам и у трећу собу и коначно нашао Ксалолчину шашавчину који је лежао у Наташином загрљају. Полако сам му пришао и ћушнуо га. Није се ни мрднуо. Гурнуо сам му прст у уво, ништа, гурнуо сам му прст у нос, ништа, опалио сам му шамар и он се напокон тргнуо, премда је и даље био у полусну. Затворио сам му шаком уста, како не би пробудили Наташу којој сам видео сисе али сам се правио луд јер је она била девојка мог најбољег ортака, и полако му шапутао на уво да идем за Сокобању с Дашом и да ми требају кључеви од џете и 500 евра. Урке је прстом показао у правцу његовог штека за чије постојање смо знали само он и ја. Налазио се у горњем делу ормана иза разноразних ствари које су га замаскиравале. Сеф је био метални, величине кутије за ципеле, са шифром датума смрти његовог оца. Укуцао сам шифру и отворио сеф. Био је препун лове. Измотао сам 500 евра и поново га затворио. Док сам га замаскиравао разноразним стварима из једног дукса испала је црна кеса. Одмотао сам је и завирио унутра. Кокаин и вутра, поприлична количина и једног и другог. Кокаин је био распоређен у малим провидним замрзивач-кесицама, одокативно једнаке количине, комада десет. Вутра је била смотана у обичној пвц кеси из маркета. Узео сам кесицу лобеске, напунио шаку травом и стрпао у џепове. Вратио се до Уроша и тражио му кључеве, али се лудак поново успавао. Морао сам опет да га будим. Није отварао очи, само ми је средњим прстом показао правац у ком сам требао да се крећем како бих пронашао кључеве. Били су у његовим панталонама које су лежале на поду. Извукао сам кључеве и поново пришао Уркету коме је средњи прст био уперен у моје лице; очи су му и даље биле склопљене. Тај зевзек прца ме и док спава. Спустио сам му руку и покрио неким чаршафом и њега и Наташу. Тада сам јој још једном видео сисе и почео сам да се нервирам. Урош се био напржио на Наташу, иселио је из студењака и преселио код себе. Започели су заједнички живот, били су заљубљени једно у друго и то је постала врло озбиљна веза. Од тог тренутка мени је Наташа постала нешто као сестра. Видети Наташине сисе, па још два пут, био је превелик грех за мене.

- Урош и ја имали смо такав однос да смо могли један другом да урадимо све, али баш све. Да се подјебавамо, да се псујемо, да трпамо један другог у ситуацијама блама и још милион других ствари где границе краја нису постојале. Али све то није утицало на наш однос. Осим што смо шљакали заједно, делили лову, делили последње парче хлеба, делили живот, били смо и ортаци до гроба. Ништа није могло да нас раздвоји. Чини ми се, чак ни смрт. Али је постојало једно правило које ниједан од нас није смео да прекрши. Девојку свог ортака прихваташ као сестру, како у физичком тако и у духовном смислу. Не смеш чак ни да помислиш на девојку свог ортака у неком другом контексту, сем у сестринском, а камоли да у глави вртиш филм о њој. То правило није смело да се прекрши. Ако би се којим случајем то правило прекршило, Урош и ја никада више не би били пријатељи. То правило садржало је још једну тачку. Ако којим случајем дође до раскида и девојка ортака постане бивша, ниси смео ни да помислиш да је муваш, а камоли нешто теже од тога. Дакле, ту није било опроста. И зато је мене почела да јебава савест. Видео сам сисе девојке свог најбољег пријатеља, свог брата, а то је већ ударало у линију кршења граничног прелаза нашег правила, иако нисам ништа помислио, ни једног секунда, себе ми. Али је зато почело толико да ме нервира да сам морао Урошу да кажем. Морао сам да му признам да сам видео Наташине сисе, али не сад него кад се вратим из Сокобање. Искреност јесте болна, али је часна и поштена, и искупљује душу. Где нема искрености, нема ни правог пријатељаства, а ако је пријатељ прави, разумеће твоју искреност и прихватиће је. И то је то.

- Изашао сам из Уркетове собе и кренуо ка купатилу да покупим неки парфем, стик и још неке ситнице како не бих свраћао до свог стана и тако губио драгоцено време. Ушао сам у купатило и почео да купим све што ми је било потребно за једнодневни излет. Док сам муљао по оној сталажици-огледалу изнад лавабоа, нешто ми је шушнуло за леђима. Нагло сам се окренуо и заковао поглед за каду. Пришао сам до каде и угледао приказу која је књавала у њој. Јеботе, лик је спавао у кади и то потпуно го! Још се кретен држао за јаја. Чешкао их је. Изгледа да је имао оне снове. Оне у којима сањаш да нешто караш. Морао сам што пре да се изгубим одатле. Још би ми само хвалило да видим како мајмун свршава у сну па да се одмах исповраћам. Било је више него превише то што сам видео његова рутава муда и како их чеше, још ми је само хвалило да видим и како доживљава екстазу па да после тога имам доживотне ноћне море. То себи никада не бих опростио. Излетео сам из клоње и упао у собу где су спавале оне лезбијке. То је била Уркетова соба, али је од синоћ припадала само тим двема блудницама. Корачао сам буквално на прстима како им не би пореметио сан. Тражио сам Уркетов ранац и неке његове ствари да имам за успут. Нашао сам ранац и у њега стрпао мајицу, качкет, шорц, дукс и фармерке. Полако сам зашнирао ранац и кренуо да напустим собу. Међутим, застао сам на вратима. Јеби га мушко сам, морао сам да бацим још један поглед. Девојке су и даље биле голе и испреплетане. Видео сам ћебе на поду, које им је вероватно током ноћи спало с кревета, подигао га и хтео да их покријем. Да се деца не прехладе. И да још мало гвирнем. Постао сам и воајер. Али нисам намерно, бабе ми! Баш у моменту кад сам спуштао ћебе на њихова гола тела, једна од девојака је одшкринула оба ока и прострелила ме погледом.

- „Шта то радиш?“

- Воајеришем!

- „Ништа. Само да вас покријем.“

- „Само да нас покријеш?“

- „Да.“

- „И ништа друго?“

- „И ништа друго.“

- „А да ниси можда хтео да се увучеш између нас две?“

- Јесам!

- „Не.“

- „Сигурно?“

- Не!

- „Сигурно.“

- „Штета. Био би то добар доручак.“

- БАААААМ!!! Па ова је скроз опичена!

- „Па зар вас две нисте...“

- „Волимо ми и једно и друго.“

- Пази ти данашњу омладину, воле и једно и друго. Задовољство без граница.

- „Е, онда у том случају ја имам један предлог.“

- „Који?“

- „Ти и она сутра вече код мене на гајби. Ја ћу све да организујем, а вас две само треба да се појавите и да журка крене.“

- „Ма немој! А шта си ти, Дејвид Бекам?“

- „Не! Он је искомплексирана метросексуална пичка која продаје дупе за лову, само да би био садржај памфлета скаредних часописа.“

- „А ко си онда ти?“

- „Ја сам Караборис! Имам специјалне сексуалне моћи. Ако желиш да их спознаш, имаш карту за сутра вече у мојој гајби, ако не, онда дркај пичку на постер тог фејкера!“

- Покрио сам их ћебетом, нажврљао своју адресу на папирић и пружио га будној девојци, плавуши с плавим очима и тетоважом шкорпије изнад десне сисе. Друга је била спавалица, ошишана на двојку с пирсингом на носићу.

- „Па не знам Караборисе. Размислићемо о томе.“

- Смотала је папирић с мојом адресом испод јастука и покрила себе и своју девојку ћебетом преко главе. Испод ћебета чуо сам њен глас:

- „Лаку ноћ...“

- Шашава бисексуалка подсетила ме је да сам се предуго задржао у Уркетовој кући и да дебело касним на излет с Дашом до Сокобање. Брзо сам напустио Уркетову гајбу и сјурио се низ степенице. Даша је спремна чекала у дворишту.

- „Ајде, бре, више! Шта си тражио тамо толико дуго? Злато?“

- „Ма кључеве од џете и неке Уркетове ствари. Дижи то савршено дупе са те столице, желим да га прошетам по Соко-граду!“

- Даша је устала са столице и скочила ми на леђа. Она, њен ранац, Лолчетов ранац, претешко за мене. Али сам успео да их све пренесем до џете и убацим их у њу. Сео сам за волан, пустио CYPRESS HILL - Loco en el coco, опичио цеде до крајњих граница, басови су забрујали, као и џетин мотор, и Даша и ја смо кренули на наше путешествије...

 - Сокобање докопали смо се негде око пет, али нам је требало још пола сата да што ближе приђемо неприступачном Сокограду. Онда смо џету морали да зајебемо у подножју и да се пешака, с ранцима на леђима, упутимо до врха утврђења. Ја сам још на почетку освајања врха Сокограда морао да се рокнем лобеском, како бих имао снаге да завршим мисију. Даша је мало кењала како смо требали да се прошетамо по Сокобањи и да мало разгледамо њене знаменитости богате историје и културе, али је после шмркнуте линије кокса престала да сере. Затим сам јој рекао да је прва дестинација Сокоград, а после тога водићу је где год буде желела. Пентрање до врха било је зајебано по оним стазама и богазама, али моја силна жеља, да креснем неку рибу у неком старом граду, плус кокс у венама, дали су ми неописиву снагу и вољу, и никаква препрека није могла да ме заустави у мојој намери. Док смо освајали средњевековно утврђење, Дашу је развалио кокс и она није престајала да брбља. Постављала ми је хиљаду питања у вези Сокограда, а ја на 99 посто њих нисам знао одговоре. Све што сам знао о тој развалини спаковао сам у једну реченицу.

- „То је нека тврђава назидана на римским темељима за време неког цара Јустинијана још од пре курца.“

- Даша је још увек просипала питања, али ја је нисам слушао. Једва сам чекао да се домогнемо циља. Чим смо стигли на одредиште ја сам из ранца избацио ћебенце, простро га по оним каменчугама, сместио на њему слатке и слане занимације, флашу Џека и 11 миришљавих свећа. Све сам то покуповао успут. Хтео сам да, и Даши и мени, ова посета Сокограду буде незаборавна. Сели смо на ћебе, шмркнули још по једну линџу снега и љуштили Џек из флаше. Даша је грицкала неку чоколаду, гледала некуд неодређено и дробила двеста на сат. Ја сам чекао први мрак да запалим миришљаве свеће и испуним себи своју дуго снивану жељу. Смирај дана је кренуо и ја сам упалио свих једанаест свећа. Изгледало је фасцинантно, као на филму. Свеће су гореле, избацивале мирис из себе, који је освајао околину, Даша је престала да прича и окренула се ка мени. Пришао сам јој и почео да је љубим. Не нежно, већ дивље и страсно. Кокаин и Џек избацили су нежност и из мене и из Даше, која је истог трена прихватила моју игру. Али, мене је јебавала лангета шака, као и током пута, па је Даша решила да ствар преузме у своје руке. Скинула је све са мене, положила ме на ћебе, затим је скинула све са себе и села ми на стомак.

- „Зашто баш 11 свећа?“

- „Због један на један.“

- „А ако ја победим?“ - упитала ме и почела да трља своју јажу о мој фалус, неувлачећи га у себе, јер је чекала мој одговор.

- „Онда можеш од мене да тражиш било шта!“

- „Мислиш све?“ - и даље се трљала док је моја жеља висила у ваздуху и чекала своје остварење.

- „Да! Све! Шта год пожелиш!“

- Даша ме истог тренутка зграбила за курац и лагано га увукла у себе. Шакама ми је заробила руке и, у почетку лагано, а потом све брже и брже, скакала на мој курац, набијајући се на њега до краја. Склопио сам очи и унутар капака гледао своју жељу како се управо остварује. Ко каже да снови не могу постати стварност? Хе, хе, хе... Затим сам отворио очи и гледао подивљалу Дашу, коју је коктел Џека и кокса максимално распомамио, како ме разваљује од јебања. И мене и себе. Израз њеног лица говорио је да ће управо свршити, а врхунац је прославила једним громогласним вриштањем који се разлегао до подножја средњевековног утврђења. Тај гест ми је разбио све системе и само секунд ме је делио од ејакулације. Даша као да је то осетила. Палцем и кажипрстом је снажно притиснула мој фалус, негде у пределу корена, и дахтајући рекла:

- „Неее.... мој... аааах... још. Још само.... мало... а, а, а, а... само... м, м, м...“

- Чинило ми се да ће ми муда експлодирати од врења сперме у њој, и мислио сам да јој сколоним руку и испрскам је, али је тај тренутак мене довео у екстазу која је трајала дуже но икада, и зато сам је пустио да заврши свој плес. А онда се скинула с њега, уперила га у себе, склонила палац и кажипрст и обухватила га целом шаком. Мозак ми је бридео у трансу, а сперма из мог курца шљискала је Дашу по стомаку и сисама. Нисам могао да се саберем од задовољштине. Разбила ме од секса, мајке јој га искусне набијем.

- Мирис свећа нас је опијао, а њихов пламен пресијавао се по нашим телима и чинило нам се као да лебдимо у његовом одсјају. Лежали смо на ћебенцету, палили пљуге и гледали савршено звездано небо са врха Сокограда. Коначно ми се остварила жеља и кладим се да ћу је памтити и док мртав будем лежао у гробу.

- Не знам колико смо дуго уживали у том призору, и не знам колико дуго сам занесен чешао сопствена јаја од задовољштине, али сам се пресеко и вратио у време кад је Даша одлучила да све то прекине и то тако што је скочила са ћебета и снажно ме шутнула стопалом у леву бутину.

- „Ајде дижи дупе!“

- Нисам стигао ни да јаукнем од ударца, а Даша је већ погасила свеће, покупила остатке грицкалица и празну флашу Џека, и све то смотала у оно ћебе са кога ме је пре тога ишутирала. Једва сам устао и обукао се. Тек што сам ставио ранац на леђа, Даша ми је утрапила оно ћебе, пуно отпадака, и свој ранац.

- „Сад да ме спустиш доле како знаш и умеш, паметњаковићу! И немој да си случајно дозволио да се само огребем, иначе ћу да ти јебем матер!“

- У први мах нисам знао зашто је толико побеснела. Помислио сам да је то неки завршни кокаински трип. Оће он понекад да те тако убаци у агресију, али кад сам мало погледао око себе схватио сам да је мркли мрак и нисам имао појма како ћемо да се спустимо доле. Пентрали смо се по дану под коксом и све је било хип-хоп урееееј, али је сад било мрачно ко у пећини и било је хорор лелееееј. Скупио сам распојасана муда, више од хорор лелеја него од храбрости, стао испред Даше, ухватио је за руку и рекао:

- „Не брини бејбе, ни длака с главе неће да ти хвали!“

- Спуштали смо се лагано по оној хорор тами, Дашу сам чврсто држао за руку, али сам у једном моменту нагазио на неки каменчић и оно ћебе с оним говнима ми је излетело из руку и откотрљало се некуд.

- „Е, јеби га! Оде ћебе!“

- „Јебало те ћебе, држи мене!“

- Након извесног времена смо се приземљили, сели у џету и упалили фарове. Тек кад су џетини фарови осветлили околину пред нама, Даша и ја смо схватили да уопште нисмо били у тако зајебаном положају, нити на таквој висини каква нам се чинила кад смо били горе у оном мраку. Почели смо да се смејемо као блесави и то је трајало једно десетак минута. Онда сам креснуо мотор и окренуо џету према Сокобањи. Лагано смо каскали друмом заваљени у седишта и опуштали се уз Галију:

- „На твојим уснама кад будеш заспала, два ћу ти тиха написати стиха, на твојим уснама, пред твојим очима кад будеш заспала, гореће слика вољеног лика, пред твојим очима. Нека те нико не пожели ове ноћи, нека те нико не пробуди, нека те нико не пожели ове ноћи, нека се нико не усуди...“

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 07 Decembar, 2011 22:42
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Нађа се коначно породила. Избацила је из себе своје пето чедо. Дечак. Крикензи је добио још једног дечака. Одмах ме је назвао да ми саопшти ту радосну вест. Честитао сам му на новом пишоњи, а он је урлао преко телефона од среће и рекао ми да покупим Уркета, да дођемо по њега у болницу и да се сместа сјуримо у прву кафану да се олешимо од алкохола. Затим је прекинуо везу. Одмах сам окренуо Уркета и пренео му вест. Преко фона смо се Урке и ја сложили да је кафана мртав курац и да треба да направимо незаборавну журку у некој кућној варијанти. Урош је предложио своју гајбу и на ту тему је истог момента стављена тачка. Док сам се ја спремао за уништавање алкохола у енормним количинама, што због својих изгубљених љубави, што због Кркијевог пишоње, што због бола моје десне шаке, Урке је џетом отишао по слављеника да га довезе до своје гајбе и да успут покупе разне врсте алкохолних пића у огромним количинама. Шортс сам лако обукао, али дукс је ишао мало теже због моје сјебане десне шаке. Доктори су констатовали да није у питању прелом, већ нагњечење. Они су рекли да је боље нагњечење него оно прво, верујем им, али питај моју шаку да ли јој је боље. Мене бол комада па комада, шта год било у питању. Умотали су ми шаку завојем и обукли је лангетом приде. Зашто, јебем ли га. Ваљда доктори знају шта раде. Хм...

- Елем, једва сам се обукао и пошто ме шака ненормално мучно болела, морао сам да се ишамарам коксом по носу како бих ублажио бол. Лекићи које ми је чика доца преписао нису вредели ни гола говна. Ништа ми нису помагали па сам ја решио да ствари узмем у своје руке. Две добре и дебеле линије белог праха и гуд бај пејн. А сад, правац Урошева гајба и гутање алкохола како бих заборавио патњу која ми је парала душу због Маришкиног одласка. Закључао сам стан, спустио се низ степенице, негде у улазу ме је шибнуо кокс, и ја сам наставио да корачам ка Уркетовој гајби. Већ на педесетак метара од његове куће чула се музика. Тутњао је неки хаус. Прошао сам кроз двориште и док сам се пентрао уз степенице већ сам се уклапао у ритам. Упао сам на гајбу препуну риба из студењака, њихових другарица и пар њихових колега, океј ликова, с којима смо се зближили и повремено висили заједно. Крки је већ ждрао јетру неком ракијом, Урке је таманио Џек и ћускао с Наташом, а остали су се цепали свим и свачим и скакали ко блесави. Верујем да ни пола њих није знало поводом чега славимо. Пришао сам Кркију и званично му честитао. Већ је био летва, али је и даље дељао ракичетину. Поздравио сам се с Уркетом и Наташом и још с пар риба и ортака које сам успео да уловим погледом. Затим сам зграбио Џек и завукао се у један угао у коме је Урке шутнуо фотељу како би направио неку врсту подијума на сред собе. Тај угао и та фотеља одмах су ме потсетили на Маришку, али због кокса, празнина настала после њеног одласка, није више толико болела, а сад је ту био и Џек. Њиме ћу и потпуно да одагнам бол. Кренуо сам да цимам чашу за чашом. Људи су скакали, плесали, урлали један другом на уво, покушавајући да се некако споразумеју. Гласна музика их је у томе успешно ометала, али није изостала она стандардна прскопљувачина говорника по увету свог саговорника. Вазда је тако било. Рокао сам чашу за чашом лудом брзином и после пола флаше већ нисам ни слушао која се музика вртела по Уркетовом компу, а све и да сам хтео нисам могао. Кокс и Џек разбуцали су ми чула и замаглили поглед. Полако сам почео да се губим... Клик. Био сам у купатилу и шмркао лобеску. На трен сам угледао неку рибу која је упала у клоњу, нешто промумлала, ја је нисам разумео, а онда је напустила објекат. Навалио сам се на лавабо, клатио се и гледао себе у огледалу. Нисам могао да се препознам. Био сам некако развучен, раскрзан, чудан, као да сам управо слетео из неке орбите из пичке материне. Једино што сам знао је да сам заборавио да закључам врата кењаре... Клик. Нека рибетина ме вукла низ неке степенице... Клик. Седео сам на неком кревету, мада ми се више чинило да сам покушавао да седим, јер сам често падао са њега, а она рибетина ме стално подизала и враћала назад на кревет у седећи положај... Клик. И даље сам седео на кревету, али овога пута много стабилније него прекјуче, или јуче, или кад већ. Поглед ми се полако бистрио и у њему сам препознао ону рибетину која ме враћала из коме, више пута. То је била Даша. Даша, никад лепша, никад згоднија, никад пожељнија. Устала је са неке столице и полако пришла к мени.

- „Јел ти сад мало боље?“

- „Мало...“ - борио сам се с речима.

- „Хоћеш киселу воду да те мало разбуди?“

- „Може кисела... али ако с њом у паковању дођеш и ти...“

- Гледао сам Дашино дупе како одлази да ми донесе ту киселу воду. Нестало је иза неких врата и пар тренутака касније се појавило, али је сада мени било окренуто леђима. Тачније, Дашине сисе су ми се приближавале с чашом киселе, а њено дупе је каскало за њом. Дала ми је чашу с мехурићима у њој коју сам ја прогутао на екс. Мало сам се повратио, а онда сам из џепа измотао лобе и на паклици Дрине развукао две црте. Једну сам шмркнуо, другу пружио Даши.

- „Не идем ти ја у паковању с киселом, а ни с цртом.“

- „Океј. Онда само ти, без прилога.“

- Даша је села крај мене, шмркнула црту и одмакла се од мене на други крај кревета. Припалио сам цигарету и окренуо се ка њој. Сад сам је видео сасвим бистро. Џек ме је полако напуштао, а кокаин све више освајао. Осећао сам се много боље. Више нисам имао прекиде. Сконтао сам да сам у Дашиној соби. Горе се више није чула музика, а кроз рупице спуштених ролетни на прозору полако се пробијала зора. У Дашиној соби владала је потпуна тишина. Даша на једном крају кревета, ја на другом.

- „Нешто си љута на мене?“

- „Не. Само ме мало нервирало то што се ниси придржавао нашег договора. Више пута сам ти слала поруке, а ти си ме упорно одбијао увек с неким новим изговором. Те не можеш због Марије, те не можеш због Маришке, те ово, те оно. Ниси се сетио да ми пошаљеш ниједну поруку. Ни једну! Ја сам слала упитне поруке, а ти си само одговарао на њих, и то увек одречно. Никад ниси први пустио поруку. Макар да питаш како сам, макар порука била празна. Сконтала би. А ти ништа. Ни једну једину јебену празну поруку!“

- „Шта да ти кажем... Био сам у курцу.“

- „То те не оправдава. Можда сам и ја била у неким проблемима, али сам бар поштовала наш договор. Ти ниси.“

- „Ајд да заборавимо прошлост...“

- „Не можемо да заборавимо прошлост!“ - прекинула ме у пола реченице, сва надркана.

- „Значи ипак си љута на мене.“

- „А што? Можда не бих требала да будем?“

- „А зашто да будеш?“

- „Па рецимо због тога што си после дебакла с Маријом позвао Маришку да живи с тобом. Мене се ниси сетио.“

- „Није тако као што изгледа.“

- „Него како је?“

- „Исувише компликовано.“

- „Слушај ме Борисе! Довукла сам те у своју собу. Чекала да се истрезниш. Чекала целе ноћи, већ је свануло, а ја још чекам. Чекам на то твоје јебено комликовано објашњење! Ако ја могу поред свих својих обавеза да издвојим толико времена да чујем твоје оправдање, онда макар једном у животу буди мушко и бар једном искрено одговори на моје питање.“

- „Које питање?“

- „Зашто си позвао Маришку, а не мене? Она ти је засрала везу с Маријом, не ја. Њу си требао да игноришеш, а не мене.“

- „Није знала да сам тог јутра био с Маријом, па ми је послала поруку. После је с Маријом испао курцшлус...“

- „Да, да, знам. Онда ти се јадна Маришкица извинила преко порукице што ти је сјебала везу, а ти место да је отераш у курац, ти је зовеш да дође да живи код тебе. Ти си кретен! Сјебани кретен!“

- „Јесте, ја сам сјебани кретен. И можеш да ме убијеш, али ја нећу моћи да ти разумно објасним своје поступке. Немам оправдање. Ја сам мамлаз и лажов. Лажем све и сваког, па чак и самог себе. И не знам шта да ти кажем сем извини. И пре него ме прекинеш желим да знаш да је то извини најискреније могуће извини. Ако ти то ишта значи...“

- „Кажеш извини и мислиш да ће то твоје извини решити све. Кажеш да си лажов и тврдиш да је твоје извини најискреније. Теби стварно треба помоћ.“

- Дашиног испирања мозга, ма колко год она била у праву, било ми је преко курца. Више нисам могао да је слушам. Хтео сам ван те собе. Гушила ме. Та јебена соба изгледала ми је као неки притвор у коме ме саслушавају пандури. И све ми је била тескобнија. Морао сам да изађем напоље, што пре.

- „У праву си Дашо. Треба ми помоћ. Зато идем да је нађем.“

- Подигао сам се са кревета и кренуо ка вратима.

- „И то је све?“

- Рука ми је посегла за кваком, али се ту и зауставила. Окренуо сам се ка Даши.

- „А шта још да додам? За сваку моју реч и ти и ја кажемо да је лаж. Чиста измишљотина сјебаног мене. Зашто онда да продужујемо мучење?“

- Даша је из седећег положаја прешла у лежећи.

- „Врати се.“

- Дошао сам до кревета и сео крај Дашиних стопала. Загледао сам се у њих. Нисам то до сада приметио, али Даша је имала најлепша стопала која сам у животу видео. И не знам зашто сам их узео у руке, ваљда инстинктивно. Држао сам их у рукама, тачније, у руци, левој, и масирао. Даша се опуштала.

- „Јел имаш неку траву?“

- „Имам.“

- „Ајд смотај то па се онда врати на масажу.“

- „Јел то значи да ми је све опроштено?“

- „Не. Али је то добар почетак. Не могу тек тако лако да пређем преко свега. Зато ћу ти све ово мучење наплатити дупло!“

- Ролао сам џукс левом руком, потпомажући се десном, и посматрао Дашу.

- „Наплати. Заслужио сам.“

- Сролао сам индо, припалио га, повукао пар димова која су ме поцепала, а затим бакљу проследио Даши. Даша је узела индо и тутнула ми стопала у руке. Пушила је траву, смешкала се, и уживала у фут масаж.

- „Прија, а?“

- „Аха... Настави... горе, према листовима.“

- Оп. Изгледа да ми Даша полако опрашта. И ко каже да трава није лек? Да чујем?

- „Нежан си... Штета што ти и друга рука није слободна.“

- „Могу ја и једном. Ја сам добар и искусан масер!“

- Измотао сам лобеску из џепа, просуо је по Дашиној десној бутини и увукао је скроз до аркада. Даша се насмејала и угасила џ. Спустио сам руке на Дашине кукове и кренуо да јој лижем бутине. Штрецнуо ме бол у десној шаки, али више за то нисам марио.

- „То није масажа, неваљалче један!“

- „Јесте, јесте. Само није прстна, већ језична!“

- „Масажа треба да опушта, а не да раздражује.“

- „Све док прија није битна каква је.

- „А јел хоћеш целу да ме полижеш?“

- „Целу!“

- Даша је скинула све са себе и окренула се на трбух. Десну шаку сам ставио на безбедно место, крај Дашиног тела на кревету, левом сам јој масирао леђа, а језиком гузове. Зајебано чврсте гузове. Даша је све више уживала. Левом руком сам смакнуо шортс и боксерице и легао преко Даше. Осетила је мој набрекли фалус на свом дупету.

- „ЕЈ!“

- „Реци.“

- „Овде смо стигли да ја мучим тебе и уживам, а не да се ти задовољаваш!“

- Зграбио сам је за косу и почео да јој лижем врат. Спустила је руку доле и напипала ми фалус. Зграбила га је и померила у страну, како би њена гуза била безбедна, али га није испуштала из руку. Није га дркала, само га је држала.

- „Па то је већ мучење!“

- „Тако ти и треба кад си био неваљао!“

- Јебем јој матер баш! Напалио сам се као канаринац у пролеће, а она ми је чврсто држала киту и није јој дозвољавала да се гурне тамо где сам ја желео. Мало сам се придигао и покушавао да јој истргнем своју киту из њених руку, али лудача је толико јако стегнула да нисам могао да мрднем. То је искористила и преокренула се. Сада је лежала на леђа. Шчепала ме за врат, привукла себи и почела да ме љуби. Ја сам и даље безуспешно покушавао да извучем курац из њене шаке. Јебем ти лангету и моју сјебану десну шаку!

- „Ниси завршио лизање!“

- Море мрш мајке ти га!

- „Настави!“

- Морао сам да јој лижем врат, па сисе и брадавице, на које ме је посебно задржала, стискајући ме за курац све јаче и јаче. Био сам се напалио као во и кренуо да је јебем у шаку. Изгледало је као дркање с тим што сам ја морао да се напрежем. Но, боље ишта него ништа. Затим сам прелазио језиком преко стомака, пупка и приближавао се вагини. На сантиметар од клиториса ме шчепала за браду и цимнула је нагоре. Држала ме једном шаком за вилице, а другом за курац, док сам ја настављао да је јебем у шаку. Изгледао сам сам себи као болесник који се задовољава оним: дај шта даш, а чини ми се да сам и њој тако изгледао. Тако је бар говорио њен поглед док је буљила у мене и стезала ме за вилице. Онда ми је пуштила фалус и нагло ме стопалима одгурнула од себе. Пичка јој материна! Заборавила је да ми пушти вилицу и скроз ме згребала ноктима.

- „Кој ти је, бре, курац!?“

- „Мучење! То си и заслужио!“

- Више ми није било до туцања. Болела ме је десна шака, болела ме је изгребана вилица, болеле су ме и груди, јер ме кучка буквално шутнула стопалима. Даша је и даље седела гола на кревету, као да ме изазивала, али је мени мучења за вечерас, односно јутрос, било доста. Нисам имао снаге да идем кући па сам се само спустио у кревет и покрио се прекривачем са кревета. Притулио сам капке, правећи се да желим да спавам, и пратио је кроз трепавице. Седела је у истом положају још пар минута, а онда се лагано увукла под покривач и легла крај мене. Морао сам скроз да склопим очи како ме не би провалила да не спавам. Након пар тренутака осетио сам њене прсте на својим јајима. Почела је да их шашољи. Стварно жели да ме мучи, сису јој јебем. Фалус је поново почео да ми се диже, а ја сам се шатро правио да спавам. Престала је да ми мрси муда и лагано кренула прстима да прелази преко мог пениса. Нисам више могао да се претварам да спавам, јер оно размајавање мог курца, Дашиним спретним прстима и ноктима, дигнуло би и стогодишњег мртвака из гроба, а камоли мене живог и накокаисаног. Отворио сам нагло очи, а она се насмејала.

- „Знала сам да се претвараш!“

- „Хоћеш да те јебем или шта?“

- „Где? У шаку?“

- У стерам ти га...

- „У дупе!“

- „У шта?“

- „У дупе, бре, у дупе!“

- „Не може!“

- „Е, може!“

- „Е, не може!“

- „Зашто?“

- „Зато што то нисам никад, мислим, радила.“

- „Па ето ти прилике да пробаш!“

- „Нећу. Чула сам да боли.“

- „Ма лажу те, бре. Боли само у почетку, и то мало, док се не отвориш. После иде ко подмазано!“

- „Мрш кретену један перверзни!“

- „Не зајебавам те. Озбиљан сам. Исто ти је као и с пичком...“

- „Ајде прекини више!“

- „Исто је, бре, Дашо, шта ти је? Као кад губиш невиност. У почетку мало боли, али је после све пријатније и пријатније.“

- „Нећу! Не верујем ти!“

- Ух, каква си!

- „Онда склони руку с мог курца, јер више не могу да ти гарантујем безбедност!“

- Даша ме је стиснула за патку тако да су ми очи излетеле.

- „Шта ти је? Јеси нормална?“

- „Оћеш да ти га искидам сад?“

- „НЕМОЈ!!!“

- „Немој како?“

- „Немој, молим те!“ - коску ти јебем, додадох у себи.

- Накезила се као да је освојила злато на олимпијади. Затим ми је пустила киту, а ја сам се повукао скроз уз наслон кревета и окренуо јој дупе. Она се смејала још читава два минута, а онда је приљубила своје тело уз моја леђа и загрлила ме. Лангета шака ми је била у неповољном положају па сам је замолио да заменимо места. Прихватила је. Ја сам прешао на њену, а она на моју страну. Поново сам јој окренуо дупе, а она се поново привила уз мене и спустила ми шаке на стомак. Лангета шаком сам прекрио и муда и патку, а левом сам јој држао шаке. Бићу безбедан бар док не заспим. Даша се смешкала и трљала је сисе о моја леђа. И даље ме подјебавала. Иза склопљених капака почео сам да замишљам како ми се патка налази на гиљотини и у тај трип сам се баш унео. Од тог трипа сам се најежио и патка се смањила. Та замишљена слика је била толико реална да мој фалус више није ни помислио да се диже. Даша је још неко време трљала сисе о моја леђа, а онда је престала. Изгледа да је сан оборио и она се закуцала у њега. Ја сам још неко време био будан, за сваки случај, а онда је и мене оборио сан...

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 07 Decembar, 2011 22:33
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Престајем да жваћем. У устима ми полусажвакани комадићи сендвича. Спуштам сендвич на тањир, гутам оне комадиће који једва пролазе кроз гушу и с муком настављају свој пут кроз црева до желуца. Маришка и даље увлачи и избацује димове цигарете, то је једини покрет који њено тело чини, не вадећи свој поглед из мојих зеница. Једва долазим до даха и коначно проговарам:

- „Молим?“

- „Кажем да сам трудна. Јеси глув?“

- Шок. Забезекнут гледам смртно озбиљну Маришку. У лобању ми се увлачи неки лепљиви мехур, дује се, осећам како ће ми се распрскати унутар лобање. Руке су ми хладне, ноге не осећам. Мехур се топи, спушта се низ вратни пршљен, излази кроз поре, у виду ледених капљица, и слива се низ кичму. Покушавам да склопим реченицу.

- „Не... не... Него, како знаш? Јеси урадила тест?“

- „Наравно да јесам.“

- „И?“

- „Шта и? Јел ти кажем да сам трудна, коњу глупи!“

- Кроз мисли ми је пролетела Марија и њена сторија. Нема даље приче. Нећу да испаднем пичка. Нисам желео дете с Маришком, али ето, десило се. Како, не знам, али се десило. Устајем са стола и прилазим Маришки. Хватам је за образе, спуштам усне на њено чело и питам је:

- „Шта ћемо сад?“

- „Ништа. Абортираћу.“

- „НЕ! НЕ! НЕЋЕШ!“

- „Шта се дереш, бре?“

- Клекнуо сам пред њене ноге, ухватио је за колена и рекао:

- „Не смеш да абортираш!“

- „Него шта да радим?“

- „Задржаћемо дете.“

- Маришка је изненада променила облик лица. Кип је нестао, њене очи су засијале, и усне је развукла у осмех.

- „Јеби га, пропаде ми фора.“

- Нисам је сконтао.

- „Која фора?“

- „Мислила сам да ћеш да се загрцнеш оним сендвичем, да ћеш да попиздиш и сличне ствари. Али ти си ме изненадио и разоружао.“

- „Не разумем.“

- „Нисам трудна, будало. Само те зајебавам.“

- Као да ме је неко мокром чарапом опаучио по лицу. Више пута. Попиздео сам. Тек сад сам попиздео. Пичка јој материна блесава! Нашла је сад да ме зајебава таквим стварима. Дошло ми је да јој набијем главу у саксију и да је мокрим новинама шамарам по гузици једно 45 минута.

- „Једи говна! И... и ... и јеби се! И... и... мрш у курац! И...“

- Нисам могао да довршим мисао. Нисам могао да склопим било какву реченицу. Пошизео сам. Нисам знао шта да радим. Почео сам да се вртим по кухињи, па сам прешао у дневну собу где сам наставио да се вртим у круг. Маришка је покушавала да ми приђе. Нешто је причала, али ја је нисам чуо. Онда сам је осетио на својим леђима. Обгрлила ме снажно рукама и спустила ми главу на раме. Нисам могао да мрднем, а хтео сам. Хтео сам да је одгурнем од себе и да јој кажем да се таквим стварима не треба шалити. Али онда сам чуо њено „извини“ и сав мој бес је у тренутку нестао. Ипак је то само шала, а она је само хтела да ме тестира, да види моју реакцију и да сазна како би се поставио да се тако нешто заиста догодило. Глупи женски трипови. Међутим, на крају свих крајева, морам да признам да јој је фора ипак била добра. Зезнула ме и ја се стварно умало нисам загрцнуо. „Извини“ чуло се још једном иза мојих леђа.

- „Чак сам и поласкана. Хтео си да задржиш наше дете. Неко би побегао главом без обзира, а ти си се у трену суочио са ситуацијом и прихватио последице. Шармирао си ме, свака ти част!“

- Море мајке ти га изнабадам. Умало се нисам шлогирао, а она ми дели комплименте. Стварно није нормална. Од сад је карам искључиво с оделом за господина. Маришка је почела да ме љуби и вуче ка спаваћој соби док сам јој ја кроз пољупце псовао матер ненормалну, а она се кроз исте смејала. Увукла ме у спаваћу собу и бацила на кревет. Затим се бацила на мене као мачка, односно, у њеном случају, као паук који се управо спрема да поједе, односно, у њеном случају, да појебе своју жртву. Почела је да скида све са мене, а ја сам се извијао и руком покушавао да напипам фиоку, отворим је, и из ње извучем одело за господина. Кад је скинула мене, почела је да свлачи себе и то је био тренутак да се докопам кондома. Успео сам. Поцепао сам га зубима и већ држао у руци. Што је сигурно - сигурно је. Она је тај гест пропратила френетичним смехом.

- „Шта је? Не желиш са мном мале Борисе?“

- Ћапила ме за киту, глупу киту која је већ тражила свој топли собичак да се муне у њега и загреје. Покушавао сам да навучем кондом, али ми шашава Маришка то није дозвољавала. Једном руком ме ометала у мојој намери, да навучем кондом на будалу, а другом руком је ту исту будалу покушавала да увуче у себе. И све то с оним лудачким осмехом, као да ме зајебава. На крају ме је шчепала за муда тако јако да ми је пробила бубне опне. Од јаука и бола, који ме је жицнуо у мали мозак, кондом ми је неконтролисано одлетео из руку и сакрио се негде ван мог видокруга. Маришка је тупаџију гурнула у себе, зграбила ме за руке и заробила ме. Јебала ме је тако дивљачки страсно да сам ја у секунди заборавио и на кондом, и на мале Борисе, и на мале Маришке, и на цели свет. У ствари, савршено ми се јебало за све. У том моменту постојала је само дивља Маришка, која се набијала на мојој кити, и ја испод ње, који сам у свему томе уживао. Јебеш сутра, јебеш последице, живот је само трен. Трен који ми се управо дешава и ја га живим. Маришка се задовољавала десетак минута, свршила је пар пута, криком наговештавајући сваку своју екстазу, а кад се задовољила, скинула се с ћелавог и дркала га све док панглу није бљуцнуо, онако обилно, уз мој крик. Обоје смо се разбили од сексања. Маришка је легла крај мене, прстима ме чешкала по бутини и зезала ме.

- „Ето видиш. Нема малих Бориса.“

- „Ни малих Маришки“ - додао сам.

- „Сутра имаш два задатка.“

- Ма немој! Наређења, наређења, наређења. Све више и више верујем у ону Уркетову теорију о женама. Увуку ти се кроз поре испод коже, забију се у вене, допливају до срца, нагњезде се у њега, а онда немилице крену да те карају у мали мозак, и у велики. Те жене, то су ти крвопије с једним савршенством смештеним у међуножју за којим ти вапиш док ти оне исисавају живот до гроба. Адаме, јебем те у ребро!

- „Која два задатка?“

- „Да купиш нови душек, јер ме од овог боле леђа, и да поправиш овај кревет, јер ме нервира његово јебено скрцкање. Желим да те јебем у тишини коју ће да ломе само наши крикови и дахтања.“

- А то имаш на уму! Е па, жемо. Нисам луд да одбијем овакву понуду.

- „Колико сутра ћу решити тај проблем, јебачице моја!“

- „Марш.“

- „Марширала, марширала краља Петра гарда... - кажипрстом, и оним средњим, корачао сам преко Маришкиних сисића и спуштао се низ њен савршено затегнути стомак - ... Корак иде за кораком, а ја јунак са барјаком... - прстићи су марширали низ венерин брег, нема шуме, нема ничег, чиста голет, чиста, негована - ... Бој се бије, бије, застава се вије за слободу Србије плус Русије“ - почела је да влажи док се славни извиђач пробијао унутар божанства и тражио ону фамозну тачку Г. Јебем ли је где је, али Маришкино титрање тела наговештавало је да је извиђач био веома близу циља. Јебеш извиђача. Извукао сам га ван и сместа у запаљену Маришку убацио, џентлменски наравно, свог господина с главуџом. Не треба му шешир, извући ћемо га на време. И извукли смо га, али је овога пута панглу бљуцнуо по Маришкином стомаку. Јеби га. Није се имало кад усмеравати га у неку другу мету. Маришка то није волела, али се није љутила. Рекла ми је да донесем пешкир и обришем је што сам ја и учинио. Пљуга после секса - О-БА-ВЕ-ЗНА. Маришка ме је дуго чешкала по глави, певушила Има нешто од срца до срца од Црвене Јабуке, све док ја нисам склопио очи и заспао у њеном загрљају.

 - Седео сам с Уркетом у бункеру и размишљао шта да радим с три препуне кутије парфема. Нико их више није тражио. Сви су сконтали да су парфеми само миришљава водица и симпатично упаковане лоше копије. Телефоном сам позвао Пеђу, клинца који је радио те парфеме за мене, и рекао му да дође до бувљака да му их све поклоним. Рекао сам му да нећу више да се бакћем с парфемима, јер улазим у много већи посао. Пеђа је сав радостан дотрчао однекуд десетак минута након нашег разговора. Узео је оне парфеме и отишао. Добра страна свега је била та што је остала козметика ишла веома добро. Имали смо доста копија, али и много оригинала мушке и женске козметике коју је Тонијев буразер грицкао на граничном прелазу. Техника је, такође, ишла одлично, као и пластика. Имали смо сасвим солидне приходе, али је Урош и даље био у трипу да то неће дуго потрајати и да пре него што кола крену низбрдо пронађемо неку алтернативу с којом ћемо почупати дупета из евентуалне буле. Он је дељао главу тиме, ја нисам. Нисам био у стању да смишљам нову шљаку. По глави ми се врзмала Марија. Њена порука да је чекам. Али ја нисам могао. Морао сам што пре да прекинем то мучење и себе и ње. Смишљао сам како да дођем до Катарине, где и како да је нађем и кажем јој да Марија заборави на мене, да окрене нову страницу и крене живот испочетка. Размишљао сам како да склопим тај текст у глави и на који начин да јој све то лепо пренесем, а да не повредим Марију, поново. И да не добијем фрескање од стране креативне Катарине. Оно што је било најбитније је то да ја морам да стигнем до Катарине пре Маријиног одговора мени, ма какав год он био. То је било под број један, а текст ћу већ некако да смислим.

- „Где си одлутао?“

- Прену ме Урке из мојих мисли и врати у бункер.

- „Ма јебем ли га. Размишљам нешто.“

- „Шта?“

- „Нећу да ти кажем, јер си ме ти лично замолио да ти не причам о томе.“

- „И немој. Не бих могао да те слушам.“

- Урош је кренуо да рола буксну, а ја сам правио списак материјала за нову набавку. Требало је да се иде до Тонија по технику и козметику, и до Јоце по пластикарију. Кркица је још увек користио слободне дане и чекао да се Нађа породи, а кад ли ће, бог свети зна, те с тога на њега нисам могао да рачунам. Морали смо Урош и ја да се договоримо ко ће ићи по робу, а ко ће остати у бункеру. Нит ми се ишло по робу, нит ми се седело у бункеру, али сам нешто од понуђеног морао да одаберем. На крају сам се договорио с Уркетом да он иде по робу, а да ја останем да тезгарим. То сам смислио ја и лукаво навукао Лолчета на тај потез. Смислио сам то, јер сам морао да будем у граду и тражим Катарину. Како ли ћу то да изведем, не знам, али да морам, морам. Урош је прихватио мој предлог и залио га управо припаљеним џоинтом.

- „Јеси нашо нову подстанарку?“

- „Јесам.“

- „Каква је?“

- „Уууу... Опасна пичка.“

- „Јел је јебеш?“

- „Не, брате.“

- „Што?“

- „Има дечка.“

- „У, а тебе баш за то засврбе лево мудо. Како глумиш, сисо једна. Дрндаш је, признај!“

- „Не, брате, зашто бих те лагао. Стварно има дечка и жешће је загрејана за њега. Зезамо се, причамо, али ништа преко тога. А и не могу, тебра.“

- „Што? Да ниси постао импотентан?“

- „Ма јок, него сам у шеми с Наташом и кришом газим Тању.“

- „Шема с Наташом јавно?“

- „Аха.“

- „А Дулчинеја?“

- „Шта?“

- „Па како реагује?“

- „Па и ја умем да направим споразум. Ниси само ти интелигентан.“

- У разговору су нас прекинуле муштерије, па смо морали да угасимо џоинт и услужујемо их, а то се одужило. После смо само на брзака спаковали тезге, Урке је узео онај списак, покупио лову и запалио с џетом до Центра да плати неке рачуне и снабде се клопом, а ја сам се пешака одгегао до куће. Требала ми је та шетњица да мало средим мисли, али нисам успео. Како бих коју реченицу у мислима кренуо да склапам, тако се она негде на средини топила и нестајала. На крају сам се увукао у стан и, уморан од свега, спустио себе на тросед. Склопио сам очи и покушавао да се успавам, али ми сан никако није долазио. Отворим очи, буљим у паркет, а у глави конфузија. Затворим очи, унутар капака мешају се Маријин и Маришкин лик, а у души празнина. Имају психијатри дефиницију за то, али се мени код њих није ишло. А и да немају дефиницију смислили би је. Дали би ми шаку лекова и то ће као да ми помогне. Оће курац! Чепркали би по мојој подсвести у потрази за термином којим би констатовали моју болест, али ја не верујем да би ико на овом белом свету хтео да сазна шта све тамо чучи. А ја не бих хтео да то сазнају психијатри, јер ми један санаторијумчић с посебно изолованом собом, као Лертеровој у Последњој екскурзији 2, не гине након мог исцрпљујућег исповедања. Вероватно би ми рокнули и једну кошуљу, ону што се закопчава на леђима плус електрошокови и оно насилничко трпање хране директно у мој желудац. О, Господе, па ја сам стварно луд! Човече, морам да сролам један индо како бих утупио ово лудило које ми масакрира душу. Устао сам са троседа и кренуо ка спаваћој соби по зелено.

- Улазим у спаваћу собу, приближавам се сточићу, у глави само једна мисао: вутра, као лек! Хватам се за ручицу фиокице и замрзавам се. Рука ми и даље стоји на ручици неотворене фиоке. Поглед закуцан у белу коверту која лежи на мом сточићу. На коверти пише: за Бориса. Не знам о чему се ради. Одмрзавам се. Рука се скида са ручице фиоке и узима писмо. Отварам белу коверту и вадим пресавијени бели папир. Коверат стављам на сто, полако се спуштам на лежај и отварам бели папир. На њему текст. Маришкин рукопис. Ништа ми није јасно. Крећем да читам текст:

- „Дошла сам до раскрснице. Стојим на путу са кога сам кренула своју животну причу. На његовом самом крају окренула сам нову страницу. На њеном почетку стајало је твоје име зарез моје име зарез пар тачка. Ништа више. Нисам желела даље да пишем редове реченица моје животне приче, јер си неким чудом ти постао део ње. Бојала сам се. Ниси ми био први у кревету, али јеси у мом срцу, а то је оно чега сам се бојала. Раскрсница је преда мном. Нема знакова, нема семафора, никаквих обавештења. Збуњена сам. Не знам куда да кренем. Нуде ми се три непозната пута. Лево, право, десно. Сваки је једнако замагљен и мистериозан. Онај на коме стојим је удобан, лепо ми је на њему. Некако се осећам испуњено и задовољно. Чак могу рећи и да сам срећна. Али ми нешто не да мира. Сећаш се оне танке нити која чини наше снове и путује од срца до срца? Певушила сам ти је. Можда ме ниси чуо, јер сам ти је углавном шапутала док си спавао на мојим грудима. Не знам... На путу сам. Танке нити постајале су све дебље и све чвршће. Не знам како ти је то успело. Ником до сада није, али теби јесте. Ти си их плео, а ја сам ти несвесно помагала у томе. А онда сам постала свесна и то баш оног дана када сам ти саопштила да сам трудна. А ти, место да их покидаш једним јединим погрешним потезом, ти си их још више учврстио. Више нису биле нити, ни јаке, ни чврсте, ни дебеле, постале су јака и несаломива челична конструкција у којој смо се нашли нас двоје. Ти и ја. Сами. Заробљени у твојој конструкцији. Уплашила сам се, јер је моја мрежа нестала. Ја сам била паук, а ти само жртва. Жртва која је требала мени да служи, да буде моја љубав. Али је та љубав постала снажна, направила челичну конструкцију и заробила ме у њој. Изгубила сам моћ, добила тебе и уплашила се. Уплашила сам се, јер сам пожелела да заувек останем у том непробојном склопу твоје конструкције. Можда бих тамо, унутар те грађе, нашла наш хепиенд, а можда и не бих. Али нисам смела да га тражим. Нисам смела, јер би тог тренутка престала моја животна прича, а настала би наша. И морала сам да побегнем. Не да одем, јер бих се током одласка можда и предомислила, већ само да побегнем, да нестанем, испарим, као да ме никада није ни било. На путу сам од кога бежим. Прекорачујем тај праг и ступам на раскрсници без знакова. И већ осећам хладноћу, и већ осећам празнину... Три пута. Не знам куда ћу, али морам да кренем. Било којим путем. Налазим се на сред раскрснице и већ сам хладна као лед. Поново постајем паук. Остављам иза себе пут на коме сам изгубила себе негде у теби. Тај губитак мене у теби био је толико савршен, нежан и топао, и невероватно иновативан. Готово чаробан, немогућ, као онај из бајке. А добро знам да бајке не постоје. Зато бришем трагове, гасим прошлост и газим у непознату будућност. Само ме пече та проклета празнина коју осећам у делу себе, она празнина која се створила оног трена када сам те обрисала, када сам закорачила у раскрсницу. Сад нема назад. Корачам у тами и тражим свој угао. Мој лични угао да исплетем нову мрежу. Не тражи ме... Желим сама да завршим своју причу, да склопим корице и оставим књигу у библиотеки живота људских бића на планети земљи.

 - ПС. - На првој страници писаће: „Волећу те... заувек...“

                                                                                         Маришка

 - Буљио сам у редове реченица Маришкиног опроштајног писма. Торнадо ми је пролетео кроз мозак и уништио га. Тотално. У мојој глави - ништа. Све је порушено и испретумбано. Негде у тим рушевинама стало је и време. Заробљен сам у рушевинама у којима часовник не откуцава, време не протиче, стоји у месту. Негде у даљини чујем откуцај свог срца. Откуцај ме гура напред. Враћам се. Дижем се из рушевина. Устајем са кревета и окрећем се по соби. Време почиње да тече. Мисли ми се полако враћају. Вртим се по соби. Бацам поглед на угао у коме је стајао Маришкин рачунар. Нема га више. Као да ме у сам центар мозга погодио метак сазнања. У три скока сам се нашао испред ормара. Отворио сам га. Био је потпуно празан. Маришка је покупила све своје ствари и оставила само пусте вешалице. Излетео сам из собе и улетео у ходник. Отворио сам сталажицу за обућу. Унутра је стајала само моја, од Маришкине ни трага. Нисам знао шта да радим. У рукама ми је и даље стајало Маришкино писмо. „Не тражи ме“, дубало ми је у глави. Како да је не тражим? Морам. МОРАМ! Зграбио сам телефон и позвао такси. Назуо сам патике и излетео из стана. Трчао сам низ степенице с Маришкиним опроштајним писмом у рукама. Излетео сам испред зграде. Такси је рекао да стиже за пет минута. Јебених пет минута протицала су као пет јебено предугих година. Јебено људско поимање јебеног времена. Јебени минути, јебене секунде. Зашто не долази више? Глупи минути, глупи часовник, глупо време, глупи људи који су све то измислили. Јебем им матер! Угледао сам такси. Коначно! Још није ни пристао, а ја сам већ улетео у њега, бацио две црвене таксисти и рекао му да одлети до ЛЕГАС-а. Таксиста је прелетео руту и слетео испред ЛЕГАС-а. Излетео сам из таксија и пробијао се кроз јебену масу јебених људи. Било их је хиљаду. Зашто? Зашто баш сад толика гужва? Не знам. Не знам ни зашто сам изабрао ЛЕГАС као прву дестинацију. Можда Маришка уопште није ту. Можда не полази са тог одредишта. Можда је већ и отишла...

- Пробио сам се кроз масу, али ме је на пункту зауставило обезбеђење. Тражили су ми перонску карту. Требала ми је јебена перонска карта. Измотао сам из џепа 500 динара и гурао их раднику обезбеђења у руке, само да ме пусти да прођем. Одсечно је одбио, рекавши ми да ако желим да прођем пункт, морам да одем до шалтера и тамо купим перонску карту. Билмез неће да узме мито, јер има хиљаду сведока противу себе, да је станица била пуста и те како би он смотао лову у џеп и пустио ме да прођем. Скрљам ли му га... Немам времена за убеђивање. Окрећем се у правцу шалтера, а пред њим она иста хорда од хиљаду чекача на ту јебену перонску карту. Гадови материјалистички! Све су смислили само да од човека извуку паре. Јебена бирократска правила људских животиња. Немам времена. Пробијам се кроз масу чекача и долазим до ограде која ме је делила од перона на коме су стајали аутобуси у које су улазили путници. Без размишљања сам прескочио поприлично високу ограду и на једвите јаде се дочекао на ноге. Седам аутобуса и стотине путника који се укрцавају у њих. Гурам се кроз њих и тражим Маришкину кратку плаву косицу. Три, четири, пет, али ниједна није Маришкина. Улазим у први аутобус, препипавам погледом свако седиште, али узалуд. Нема Маришке. Ушао сам у сваки аутобус и детаљно га претресао. Ни трага од Маришке. Нисам знао шта да чиним. Аутобуси су кретали. На перонима је било све мање људи. Где сад да је тражим? Железничка? Наравно. Ићи ће возом. Како се тога раније нисам сетио!? Дотрчао сам до ограде и прескочио је. Нисам успео да се дочекам на ногама. Залепио сам се за бетон на бок и пригњечио шаку. Брзо сам устао и кренуо да трчим низ подвожњак. Шака ми је била врела, почела је да се дује и модри, али бол нисам осећао. Настављао сам да трчим. Претрчао сам подвожњак, скренуо лево и успентрао се уз степенице. Као стрела сам прелетео паркинг преко кога се стизало до улаза у Желесничку и упао унутра. Клупице у чекаоницама пуне људи. Спринтао сам међу клупицама и погледом тражио Маришку. Нема је. Излетео сам на перон станице. У седиштима људи, поред седишта људи, али нема плаве кратке косице, нема Маришкиног лица, нема ни воза. Више немам где да је тражим. Можда је отишла аутобусом, али много пре него што сам ја стигао до ЛЕГАС-а. Можда је отишла возом много пре но што сам ја стигао до Железничке. Можда је отишла таксијем. Можда, можда, можда. Хиљаду и триста можда и ни једно право. Глупе предпоставке. Сео сам на степенице улаза у Железничку. У левој руци ми је и даље стајало Маришкино писмо, десна шака је била модра, подујена, и врела ко пећ. Тек сада сам осетио бол. Јак, мучан, тужан и тежак бол. Ставио сам писмо у џеп, ушао у такси, који је стајао пред Железничком, и рекао му да ме вози у болницу. Шака ме је све више болела. Можда је била поломљена, можда само ишчашена, можда скроз здробљена. Шака кида, душа пече, срце крвари. Изгубио сам Маришку. Она и њена глупа животна прича. Глупа правила, затуцане предрасуде, страх од везивања, бојазан од љубави. А шта је живот без љубави? Зар све мора да боли? Зар се цели живот своди на патњу, пакао, ратове, клања, страдања, беде, очаја? Зар је живот мржња? Зашто јебено боли? Зашто нема јебене љубави? Зашто? Јебем ти живот!

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 07 Decembar, 2011 15:56
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Целог дана је Маришка тегљила своје ствари из Уркетовог студењака у мој дом. Донесе једну торбу и одмах иде по другу. Када је коначно све ствари пренела, убацили смо их у магацин собу, а она је кренула да их разврстава. Мој француски лежај био је прекривен планином Маришкине гардеробе. Мајице, шортсеви, гаћице, боксерице, кошуљице, панталоне, фармерице, тренерице, блузице, чарапице, ма милион модела, милион боја разноврсне гардеробе. Питао сам се шта ли ће девојкама толике количине гардеробе? Не могу то све одједном да носе, чак и да се пресвлаче три пута на дан не могу да износе сву ту количину одеће. Који ли им је то трип? Нисам знао, а вероватно никада нећу ни сазнати. Зашто толико пара бацају на те бесмислице? Довољно је да имаш пар стварчица да обучеш кад изађеш на улицу и то је све. Али не. Оне купују ко блесаве. Што је највећа фора оне купују ствари које обуку само једном, или два пута у животу, или их никада и необуку. Дрежди им тако у ормару и чека. Неке дочекају да их тело прошета, а неке заувек остану да висе на вешалици. То је просеравање и мучење гардеробе, и вешалице јер она све то мора да трпи. Због тих ствари су неке јадне животиње платиле животом, или бар неким делом свога тела, а зарад чега? Зарад тога да та ствар виси у нечијем ормару. Какав чемер. Маришка је довукла и пун курац, односно кофер разних ципела, патика, и папуча. И за то је главом платила нека животиња. Људи су крвожедни кољачи биљака и животиња, а све то раде зарад својих себичних порива.

- Док је Маришка склапала своје стварчице, ја сам вадио књиге и козметику из ормана, ослобађајући простор који ће Маришка попунити својом гардеробом. Онда ми је наредила да све то избацим из собе, и књиге, и козметику, и миксере, соковнике, дивиди-е, цеде-е и сву осталу скаламерију.

- „А где да је денем?“

- „Где год хоћеш, само не овде.“

- „А зашто не овде?“

- „Зато што је ово наша спаваћа соба и ја у њој желим сав могући комодитет, а не да се саплићем од тих твојих скаламерија сваки пут кад прођем кроз собу.“

- Можда сам ипак пренаглио с оном понудом да се Маришка пресели код мене. Била ми је потребна, да, али не и да мења мој књавач-магацин у неку „нашу спаваћу собу“. Ем ми је прекрстила собу, ем ми је наредила да је испразним. И шта ћу. Полако сам износио ствари, које су ме лебом раниле, и смештао их у шпајз који је ионако већ био крцат. Остало је још много тога да се избаци из књавач-магацина, односно спаваће собе, али где? Једина опција била је подрум. Несигуран, необезбеђен подрум у кога је свако могао да упадне кад год је хтео. Морао сам да га обезбедим. Прво сам позвао оне јањичаре, што су ми за врата мазнули 450 еурића, наручио сигурносна врата и решетке с неком супер зајебаном бравом и нагласио да ми је све то потребно за одма сг. Знао сам да ће да ме одеру, али шта је ту је. Мајстори су стигли десетак минута касније, за два минута све премерили и отишли да ми испуне жељу за коју ћу да пљунем цифру чију ћу величину да осетим дуж целог гужњака. Такав ти је живот, или, што би рекли Немци, се ла ви. Ти караш неког док неко кара тебе. То је суштина, све између тога је чиста патња уз лажна обећања да после сваког карања уследи слатка цигарета коју попушиш као награду. Вероватно је то она цигарета коју ти забију у песак испред крстаче док ти лежиш у закуцаном ковчегу два метра испод земље. Проверићемо.

- Елем, мајстори су се вратили с мојом жељом и кренули да је испуњавају. Ја сам се попео у стан, окренуо Уркета и рекао му да сам му сјебо месечни приход од 50 евра из судењака, и ако мисли да га како надомести, одмах крене да тражи нову студенткињу. Мислио сам да ће да ме напичкара, али је он ноншалантно одговорио: „све за тебе, бураз“, и спустио ми га. Урке, ортак до јаја. Након разговора с Урошем упао сам у „спаваћу собу“ и забезекнуто гледао у њен ентеријер. Маришка је све испретурала. На месту где је, до пре две чуке времена, стајао мој рачунар, сада стоји њен, мој је пребацила на супротну страну. Сточић са фиокама је пребацила на месту где је стајала ТА пећ, а њу је пребацила на месту где је некада стајала комода. Из комоде је избацила све књиге, попунила је постељином, ћебићима и јастуцима и гурнула је до прозора. Ноћни сточић, који је стајао с леве стране кревета, пребацила је на десну, тамо где сада стоји њен рачунар. Моју наранџасту завесу је скинула и ставила неку њену, небоплаве боје. Једино су на свом месту остали орман и француски лежај, и то вероватно због тога што су били претешки па није могла да им промени боравиште, иначе би, да је имала снаге. Сву моју одећу уредно је средила и сместила у десни део ормана, онај најмањи, а она је својим стварима заузела остатак ормана, онај највећи део. Бацио сам поглед на мој килер-сараунд који је и даље стајао на свом месту. Да се то усудила да помери не знам како бих одреаговао. За мој килер-сараунд, којим сам карао музичке неистомишљенике, био сам спреман да убијем, а преко осталог сам прешао. Прегледао сам и зидове. Све фотографије, постери, стихови песама великих музичара, цитати извучени из књига великих писаца, све је било ту, ни за милиметар померено. Добро је, иначе бих је и за то одмах по дупету. Врао лева кришка, врао десна кришка пута 25 фришка, па да види Маришка како шака шљиска. Лирика, брате, лирика!

- Маришка је задовољно трљала руке након обављеног посла и упитала ме како ми се чини, на шта сам ја одговорио: „предивно.“ Она је срећна скочила у мој загрљај и љубила ме по врату док сам је ја вртео по нашој новој спаваћој соби. Вртео сам је све док нисам угледао огледало у мом књавач-магацину. Онда сам престао да је вртим, испустио је из свог загрљаја и упитао:

- „Шта је ово?“

- „Које?“

- „Ово овде“ - пришао сам до огледала и уперио прстом у њега.

- „Па то је огледало. Видиш ваљда.“

- „А шта ће ту?“

- „Спаваћа соба мора да има огледало!“

- „Не мора!“

- „Мора!“

- „Не мора!“

- „Е, мора и тачка!“

- Изашла је из спаваће собе и отишла у кухињу. Кренуо сам за њом. Претурала је по фрижидеру, извукла густи од кајсије и кренула да цевчи сок, онако из тетрапака. У томе смо се бар слагали. Што мање прљаш посуђе, мање ћеш и да га чистиш. Једноставно. Мучило ме је оно огледало у соби и нисам тек тако могао да пређем преко тога.

- „А што мора оно огледало да буде онолико? Зар ниси могла да нађеш неко мање?“

- „Нисам. То ми је поклон од мајке.“

- Више ништа ту нисам могао да учиним. У њеном погледу се видело да јој мајка значи превише и да то огледало за њу има неко симболично значење. Океј. Огледало остаје. Маришка је кренула да кува шпагете, а ја сам се спустио до подрума да видим колико ће мајстори да ме одеру. Мајстори су мајсторски одрадили посао. Наместили су нека врата која ни топом ниси могао да разнесеш, а све то су преградили решеткама које су, с унутрашње стране, истапацирали пластифицираним лимом и мазнули четири квадрата од заједничког ходника свих станара зграде, тачније, од оних који су у том делу имали своје подруме. Међутим, мајстори су то тако скоцкали да мој хангар није угрожавао туђе подруме. Савршено. Још само да чујем колико ће да ме одрапе. Рекли су 670 евра и то само зато што сам им за кратко време постао стална муштерија. Мајке им га набијем. Дабогда ми више никад не затребали. Пљунуо сам 670 евра плус тридесет којим сам их частио. Ипак су ми направили довољно простора да сместим све оно што ми је Маришка избацила из спаваће собе. Мајстори су отишли, а ја сам са четвртог спрата спуштао робу доле у подрум два јебено предуга и претешка сата. Попунио сам цео подрум, а четири квадрата ван њега била су слободна. Одлично. Затим сам све лепо закључао и попео се у стан. Одмах сам упао у купатило да извршим хигијенисање комплетног соматског система, а кад сам завршио с тим упао сам у нову спаваћу собу и из фиокице извукао лобеску како бих освежио комплетни психо-систем. Шмркнуо сам две повеће линије, легао на француски лежај, који је сада био прекривен новом и чистом Маришкином постељином и мирисао на наранџе, и чекао да ми кокс опали шамар мозгу. Седам минута касније шамар је пукао и ја сам изашао из спаваће собе и ушао у кухињу, а тамо... БУМ! БАМ! Маришка је поставила црвени столњак, на њему фул опрема, онај фазон: све за двоје. Плус црно вино и свеће. Романтика у кућном амбијенту. Све је мирисало на савршен почетак савршене везе. А онда се појавила и Маришка. Беле чарапице нагужване око зглобова и бели широки дукс, који јој је падао до изнад колена, на коме је писало: Take me! Стајала је на вратима кухиње, налакћена на футер с изазивачким погледом и осмехом који је говорио: „Шта чекаш, пензију?“ Зграбио сам је и бацио на тросед. Маришка је одмах са себе збацила дукс и показала ми да тамо доле, у свом личном еденском врту, ништа није мењала.

- „Немој случајно да поквариш утисак од последњег пута!“

- „Нема шансе!“ - узвикнуо сам док сам лагано продирао у њу...

- После наше прве заједничке вечере и вина које нас је изуло из мозга, прешли смо у нашу спаваћу собу, сад је, јеби га, постала наша, и испробали нашу нову постељину на нашем француском лежају. Маришка је била дивља у разним позама и показала ми да више воли да она води игру док се довољно не задовољи, а онда се препушта мени и дозвољава да јој радим све што пожелим. Врхунац сопствене задовољштине добио сам док сам је карао од позади, највише због тога што ми је показала да не морам само ја да се напрежем, него да могу само да га ставим, а да се она извија и набија на њега. Ритам, брате, РИ-ТАМ! Голи, ознојени и испреплетани једно у друго, легли смо на кревет, љубили се и маштали о будућности све док нас сан није оборио...

- Лежао сам го на француском лежају и гледао голу Маришку како ми се лагано приближава са шољама вреле кафе у рукама. Кафа у кревету за добро јутро, за предивно јутро. Нико ми никада није донео кафу у кревету. Маришка је била прва особа која је то учинила и то на потпуно оригиналан начин. Села је крај мене и тутнула ми шољу у руке. Узела је две цигарете, ставила их у уста и припалила. Једну је пружила мени, другу је оставила у својим уснама. Сркутали смо кафицу, пушили цигарете и уживали у предивном јутру, у ствари било је подне, али шта сад. Ми смо тек устали и за нас је то било јутро. Осталим сисарима који буље у часовнике и тркају се с временом нек буде подне. Ја не журим нигде. Крај мене је све што ми је потребно. Чим смо довршили кафицу Маришка је кренула да ми грицка увце. Држао сам је за косу и привлачио ка себи. У једном моменту спазио сам њен тату на који сам био заборавио. Паук. Шта ли јој то значи? Морао сам да је питам.

- „Маришка?“

- „Молим?“

- „Шта ти значи тај паук?“

- „Који паук?“

- „Тату паука на твом врату. Јел има неко посебно значење или...?“

- „Па има, али је смешно. Мислим теби ће можда бити смешно, али мени је занимљиво. Зато сам га и урадила.“

- „Смешно или занимљиво. Ајд да чујем.“

- Маришка се сместила на кревет и заузела такав положај као да ће кренути да ми објашњава како је заправо потонула Атлантида.

- „Кад сам била мала стално сам се гурала по ћошковима, пузала уз ивицу зида и пода и код куће и у забавишту. Касније кад сам кренула у основну, клупу у којој сам седела повлачила сам скроз до угла у коме сам једва смештала столицу и тамо седела. Учитељи су ми често то замерали, као и наставници касније, али су ме некако навикли, помирили се с тим и допуштали ми да то радим. То сам касније наставила и у средњој. Професори се нису бунили, прихватили су ме. А и да су се бунили ја од тога не бих одустала. Једноставно волим углове. На једном часу из биологије, професорка нам је предавала неку лекцију и објашњавала нешто у вези инсеката. Ту је наишла на паука и кренула да објашњава његове карактеристике и остала срања, међутим, мало се зајебала.

- „Како се зајебала?“

- „Па паук није инсект, већ зглавкар!“

- „Мммм... Паметнице моја.“

- „Добро, то ми прија, али немој да ме прекидаш уколико желиш да чујеш причу до краја!“

- „У реду, ћутим.“

- „Дакле, професорка је настављала с приповедањем и у једном моменту је рекла како паук у неком ћошку лучи неку течност из себе, а та течност се у додиру с ваздухом претвара у невероватно јаку и чврсту нит од које паук својим ногама плете мрежу и ту чека своју жртву. Кад жртва упадне у мрежу почиње да се копрца и тиме се још више запетљава у њу. Тада паук лагано прилази, хвата жртву и прождире је. Док је беседила о томе како паук највише воли да у углу плете своју мрежу, показала је руком на мене и рекла: „баш као и наша Маришка“, а онда је наставила предавање. Сутрадан сам одмах урадила тату паука. Ја сам паук који плете мрежу у свом углу и у њему чека своју жртву!“

- „Да је прождере?“

- „Не будало! То ради само паук. Ја сам жена-паук. Моја жртва уплетена у моју мрежу постаје моја љубав, а не оброк.“

- „А ја мислио да сам једини лудак на васељени.“

- „Марш!“

- „Оу, изи спајдервумен.“

- Маришка је затим скочила на мене као прави паук, зарила ми прсте у груди и рекла:

- „Дај 2.000 динара, или ћу да ти исисам срце и прождерем га!“

- Мислио сам да ме зајебава, да је то нека паук игра и ја сам је настављао, рекавши да је могла да тражи и више лове. Као, жртва је у подређеном положају и даће све што има само да остане жива. А онда ме је Маришка пустила, подигла неку плаву коверту са сточића и опалила ме њоме по носу.

- „Дај, бре, два сома, пре него што те стрпају у бувару, а тамо нема жене паука, већ чувара који батинају, и куратих зликоваца који карају све што стигну, робијаше, мачке, псе, све што им дође под руку!“

- Дошло ми је из дупета у главу. То је казна за појас коју нисам платио и да Маришка није сређивала нашу спаваћу собу и спазила тај плави коверат, ја бих већ сутра трпео смрад усраног чучавца и чувао своју буљу строго уза зид на оном кревету од гвожђа. Моја Маришка, мој спасиоц. Пољубио сам је снажно и набио јој језик до ресице. Онда сам из штека измотао пет црвене и дао их Маришки.

- „Па не требају ми пет него две.“

- „Плати ту казну и купи нешто себи.“

- „Да купим нешто себи?“

- „Да.“

- „Па нисам ја твоја спонзорушица, дебилу један!“

- Згужвала је лову и погодила ме право у њоњу. Нагло је излетела из собе. Скочио сам из кревета и кренуо за њом. Сустигао сам је на тераси по којој је нервозно шетала. Једва сам јој објаснио да ме је погрешно скапирала, да сам ја у ствари желео нешто да јој купим као поклон за наш почетак који се зове „живот у двоје“, али нисам могао, јер онако унакажен нисам хтео да излазим напоље. Зато сам смислио да јој дам нешто лове и да она себи купи нешто што јој је најпотребније. Пошто сам ја то заиста мислио, онако најискреније, она је то ваљда прочитала у мојим очима и поверовала ми. На крају је један дуги пољубац решио наш неспоразум и Маришка се спремила, узела лову и отишла да плати казну и купи себи поклон.

- Дуго сам седео на тераси. Буљио сам у бамбус и палио пљугу за пљугом. Чим је Маришка напустила стан моје мисли преплавила су сећања на Марију. Никако нисам ногао да их се отресем иако сам се баш трудио. Марија се завукла у моју душу и срце на бразака и ту оставила неизбрисив траг. Неки печат који никако нисам могао да обришем. Склопила је уговор с мојом душом и ја сам хтео да га поцепам, али душа није хтела, превише се везала за Марију. Дубоко сам се замислио. У том копању по архивама сећања из блиске прошлости завлачио сам се у све дане, сате, минуте, секунде, па чак и оне стотинке које смо Марија и ја заједно преживели. Сваки дан је био чаробан, посебно онај почетак, онда кад смо се упознавали. Свега сам се јасно сећао и њених пољубаца, и њених миловања, шапутања... Сетио сам се и последњег дана кад ми је полупала гајбу и пребила ме ко неко дете. Нисам јој замерао. Сетио сам се њеног пријемног. Одједном ми је то пало на памет. Устао сам из фотеље и са терасе прешао у дневну собу. Угледао сам мобилни на кревету, расклопио га, прелистао именик и дошао до њеног броја. Хтео сам да је позовем и питам како је прошла на пријемном. Хтео сам да сазнам да ли је успела да се упише на ФДУ. Да ли је успела... Нисам могао да окренем број. Сетио сам се њених речи док сам се скривао иза врата купатила. Бубњале су ми по глави, одјекивале у њој, касапиле су ми мождане нерве у фронцле. Не жели више да ме види, не жели ни да осети мирис моје индивидуе у радијусу од 500 метара. Нисам могао да је назовем. Нисам имао снаге. А и да сам је окренуо вероватно се не би јављала, или би искључила телефон. Можда би променила и картицу, ако то већ није и учинила. Нисам знао никог из њеног друштва, баш никог. Да сам бар неког знао па да се код њих распитам о томе како је и да ли је прошла пријемни, али никог познавао нисам. Познавао сам њену сестру, али њу ни мртав не бих позвао. Све и да хоћу не могу, јер немам њен број, а и да имам, шта онда? Све се плашим да би ми се јавила. А можда би се и јавила и рекла ми да пушим курац. Да. Гарант би тако одреаговала. Нисам знао ни Сањицин број. Њу бих већ могао да назовем и да се код ње распитам о Марији, али џабе кад немам ни њен број. Нисам знао шта да радим, а радозналост ме све више копкала. Морао сам нешто да смислим. Сетио сам се. Узео сам фиксни телефон и позвао 988. Упитао сам их за број ФДУ-а, записао га на папирићу и прекинуо везу. Гледао сам у број и смишљао коју причу да им сложим. Шта да кажем кад ме буду питали ко зове? Ништа. Једноставно ћу их питати да ли је Марија Стефановић положила пријемни и то је то. Није то ДБ па да чувају досијее под тајном, то је обичан факс. Зашто би крили тако обичну информацију чије објављивање ником не би нашкодило? И онако га налепе на оним огласним таблама које свако може да види. На крају сам одлучио да ипак окренем број. Телефон је зазвонио и јавио се неки женски глас. Дао сам Маријине податке и упитао за информацију да ли је Марија примљена или не. Женски глас ме је упитао шта сам ја Марији и ја сам одговорио да сам јој брат. Женски глас с друге стране жице ћутао је пар тренутака, а онда је одговорио да не може да ми да такву информацију и одмах је прекинуо везу. Крава једна. Изгледа да се нешто жестоко истриповала. Као да сам јој тражио милион евра на зајам, а не најобичнију јебену информацију. Глупа правила глупог факултета. Нисам знао шта да радим а радозналост ме све више чешала. Нисам више могао да издржим и окренуо сам Маријин број. Телефон је звонио. Није ми јасно зашто, али био сам необично узбуђен, као ђак првак првог дана у школској клупи. Телефон је и даље звонио. Није одмах искључила позив и то је добро, али се није ни јављала, а то није добро. Телефон је одзвонио до краја и прекинуо се. Колебао сам се да ли да још једном окренем број. Две секунде. Окренуо сам, поново. Опет је звонио. После треће звоњаве веза се успоставила. Био сам пресрећан. Изгледа да ипак није толико бесна на мене. Не желећи да чекам ни часа одмах сам викнуо:

- „Хало! Марија?“

- „Ко је то?“

- БАААААМ!!! Као атомска бомба ме разнео јебени мушки глас с друге стране жице. Тражио сам Марију, очекивао да се јави она, а добио „ко је то“ од баритон гласа.

- „Треба ми Марија!“

- „Марија тренутно не може да се јави. А ко си ти?“

- „Шта те боли курац! Дај ми Марију!“

- „Слушај ме пичкице једна паприкарска!“

- Значи зна ко сам. Што ли ми онда поставља тако глупо питање, кретен један глупи.

- „ ... Ако само још једном окренеш овај број, доћи ћу у ту твоју селендру и загипсираћу те за вечита времена! Јели ти то јасно?“

- Матер му јебем вашљиву! Ја пичкица паприкарска? Мој Лесковац селендра? Дошло ми је да му се најебем целе његове усране фамилије преко телефона, али то није имало никакву сврху. Ја бих псовао њега и претио му с ове стране жице, а с оне стране жице он би то исто чинио и то ко зна колико дуго, а само мени пуцају импулси. Неће да може. Прескочио сам преко свега и лагано рекао том смрдљивку:

- „Нема потребе да се мучиш да долазиш у моју селендру, доћи ћу ја код тебе, у твоју метрополу, и јебаћу те на сред Теразија, а онда ћу да те набијем на курац и прошетам по Кнез Михајловој. А сад ми дај Марију и иди намажи буљу лубрикантом да те мање пече док те на курцу будем шетао по престоници.“

- Сељобер је почео да ме псује, претио ми је, као има мој број, зна ми адресу и слична срања, и како ће већ сутра да дође у Лесковац и да ме загипсира. Пошто шимпанзо није престајао с вулгарностима упућеним на мој рачун, и пошто сам сконтао да се Марија неће јавити, рекао сам шимпанзи да га дува и прекинуо везу. Нисам желео да трошим кредит на мороне. Није ми било криво то што је Марија нашла неког престоничког џулова, није ме болело то што Марију сад неко други кара, то је њена ствар. Болело ме је то што нисам чуо њен глас и што сам ускраћен за информацију због које сам и окренуо њен број. Мало сам се провртео по соби, а онда сам сео на тросед и откуцао Марији поруку. Најдужу до сада.

- „Знам да не желиш да те зовем, и знам да не желиш да ме видиш, и разумем те. Нисам хтео да те узнемиравам, само сам хтео да те питам да ли си положила пријемни. Знам колико су напорно учила и колико си се дуго спремала за то, и знам колико ти то значи. Само сам хтео да сазнам да ли си примљена. Само то. Било би ми драго да јеси, јер си заслужила. Заслужила си да ти се десе све најбоље ствари у животу, да ти се испуне сви снови. Заслужила си, јер ја знам колико вредиш. Ако хоћеш одговори ми, ако нећеш, разумећу. А оном билмезу кажи да ми сиса курац!“

- Пустио сам поруку и одмах је обрисао. Нисам желео да којим случајем Маришка набаса на њу па да опет добијем по пички и опет изгубим још један бисер који је пристао да са мном свије гнездо. Нисам смео себи да дозволим тај луксуз да изгубим и Маришку. Чини ми се да би ме то докусурило. Нервозно сам шетао горе-доле по соби и чекао одговор од Марије, али он никако није долазио. Али је дошла Маришка и ја сам сместа искључио телефон. Пружила ми је ону уплатницу и рекла да је чувам као доказ да сам казну платио, а затим ми је показала шта је купила себи од оних пара које сам јој дао. Белу торбу и бели каиш. Женски мозак је женски мозак. И шта да им радиш. Она је била одушевљена тиме, а мени је било драго што сам јој том ситницом измамио осмех на лице. Имала је предиван осмех и прелепе зубе. Након што се похвалила својим поклонима, отишла је до купатила да се, како је рекла, потопи у кади. Позвала ме да јој се придружим, што сам ја одбио, извлачећи се на сјебану аркаду. И све то само зато што сам једва чекао да она оде у купатило па да ја укључим телефон и видим има ли икакве поруке од Марије. Иначе, ко је луд да одбије Маришку у кади препуној воде и пене. Изгледа само ја. Маришка се башкарила у кади и репала од Гидро Понке, руске хип-хоперке, Никаму њи должем, бит је правила тако што је пљускала дланом о површину воде, креативна нема шта, а ја сам укључио телефон, снизио тон и за поруке и за позиве, и изашао на терасу. Иако сам био нестрпљив, морао сам да седнем у фотељу и бар малчице се опустим, јер ако случајно блесава Маришка истрчи из каде, онако гола с пеном на телу, и заскочи ме, да бар могу лакше да се снађем. Смотам негде фон и правим се луд. Чекао сам, и чекао, и чекао, а од Маријине поруке ни п. Ништа. Онда сам се мало замислио и скројио у глави хипотезу да је Марија највероватније прошла пријемни и да је у Београду код своје сестре дизентеричне амебе. Тамо јој је ова нашла неког гундеља који ће да буде Маријина телефонска секретарица у случају да јој ја досађујем телефоном. Тако ће да ме дркају и праве љубоморним. Е па, није им успело. Нисам љубоморан, а и немам права да будем. Једино ми је криво што ми Марија не одговара на поруку. Изгледа да ћу морати да је заборавим, како знам и умем.

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 07 Decembar, 2011 15:51
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Нисам желео да излазим из стана. Лево око ми је било модро ко натмурено небо, изнад њега ушивена аркада с газом прелепљена ханзапластима. Доња усна била је подувена с раницама које су полако зарастале. Болело ме је раме, болела ме нога, а све то је било Маријиних руку дело. Имао сам и оне огреботине по леђима од Сањициних ноктију. Катастрофа. Никако нисам желео ван у таквом издању. Ушао сам у дневну собу, која сада сем троседа, није имала ни комад намештаја. То је био проблем. Морао сам да купујем нове ствари за које новаца нисам имао. Али то није био и мој једини проблем. Ех, да је само то у питању. Оно што ме је највише мучило је сазнање да сам остао без Марије. Одјебала ме је за сва времена и то све због мојих грешака. Осећао сам се празно, некако сјебано, поражено. Иако ми је Марија разјебала собу и пребила ме, баш онако професионално, ипак ми је недостајала. Њен мирис, њен осмех, њена коса... Кад нешто неповратно изгубиш, тек тада схватиш колико си то у ствари волео, и тек тада ти недостаје, а док си га имао у руци, док је било крај тебе, ниси имао то сазнање. Зашто увек прекасно схватимо тако једноставне ствари? Ту су нам испред носа и ми их не видимо, а кад нестану, ми ламентирамо. Сам сам крив, знам. Да сам умео да чувам оно што сам имао, сад не бих био у позицији да жалим за изгубљеним. Живот је срање.

- Нешто касније Кркензи је дошао до мене. Чим сам му отворио врата почео је да ме подјебава и није престајао, све док му нисам зачепио уста џоинтом и рекао му да сам у бедаку и да ми није баш до његових провокација. Онда је ућутао, сконтавши да је цела поента у томе да сам изгубио Марију и да је то моја највећа рана, а не мој ногдаун од стране девојке и моја разјебана соба. Пошто смо поварили џ, комада два, Крки је из неке кесе измотао кутијицу с новим мобилним телефоном на расклапање.

- „Ово ти је поклон од Уркета!“

- Рекао ми је која је марка, објашњавао ми је предности и разне опције тог телефона, али мене је за то болео курац. Рекао сам му да гурне моју картицу у тај телефон и да га остави на кревету, што је он и учинио.

- „А ово ти је од мене!“

- Кркица ми је донео клопу за наредна три дана, један Џек, и домаћу ракију, шљивовицу 24 гради. Одмах смо је начели.

- „А ко је у бункеру?“

- „Данас и сутра Урке, прекосутра и накосутра ти, а после се договарајте!“

- „Како, брате? Па где ћу овакав да тезгарим? Има да поплашим све муштерије.“

- „Нећеш. То ће за два дана све да спласне. Мажи кантарион, пиј ову шљиву и за два дана бићеш ко нов!“

- „А где ћеш ти?“

- „Морам да будем с Нађом. Термин јој је био јуче, али доктори кажу да се то никад не зна. Некад жена може да се породи пре рока, а некад после. Јебеш ли му матер. Та медицина је чисто просеравање. Све је предпоставка и све је оно: мож да бидне, ал не мора значи!“

- „Па колко ће то да траје?“

- „Док се Нађа не породи и још три дана после тога!“

- „И ја требам овакав да дреждим у бункеру 5 дана, а можда и који дан више због хипотетике медицине и твог незаситог курца? Јеби се Крки!“

- „Ма ко те јебе! Идем сад, требам нешто Нађи да купим. Дала ми је списак дугачак ко ролна тоалет папира!“

- „Имаш ли лове?“

- „Е добро си ме сетио. Умало да заборавим!“

- Крки је из џепа измотао свежањ Вајферта.

- „Ово је твој део!“

- „Ма питао сам те имаш ли лове за тај сипсак и то око Нађе!“

- „А то, ма имам. Не брини!“

- „Ево ти још три сома да ти се нађе.“

- Измотао сам три црвене из оног свежња новчаница и тутнуо их Кркију у руке. Он је одбијао, рекавши да му не треба, а ја сам му силом угурао лову у џеп и рекао да се тера код жене. Затим је устао и отишао. Ја сам за њим закључао врата и вратио се у тросед. Узео сам телефон, који ми је купио Урке, и кренуо да чепркам по њему и да дељем шљивовицу. Листао сам именик и наишао на МАРИЈУ. Истог трена ме је опрхвала нека туга и кренула да ми ждере душу. Спустио сам фон на кревет и слистио три чашице шљиве док си реко клик. Али је то био жешћи зајеб. Шљивовицом сам само распиривао тугу и ону празнину што сам осећао за Маријом. Раџа јесте утеха за муку, али не и њен лек. Онда сам устао са троседа, одбауљао се до књавач собе и из фиокице извукао таблу бенседина. Рокнуо сам три комада од 5 мг и вратио се назад на тросед. Припалио сам цигарету и чекао двадесетак минута да ме рокну бенседини. Уз ону шљивовицу што сам попио и два џукса што сам поварио с Кркијем, ови бенџоси би требали да ме баце у стање индиферентности према свему и свачему, а нарочито према Марији. А онда сам се исцимао од непознате звоњаве. Скочио сам са кревета и освртао се око себе све док нисам угледао јебени мобилни који ми је поклонио Урке. Вероватно ме он и зове да ме подјебава. Е па, добиће од мене једно жешће напушавање. Узео сам телефон, расклопио га и угледао непознати број. Непрестано је звонио. То ме је подсетило на Марију. Јебо те, све ме подсећа на њу. Нисам хтео да се јавим. Непознатим бројевима не јављам се никад. Телефон је престао да звони, али је секунд касније стигла порука. Њу сам одмах отворио.

- „Извини, ја сам крива за све. Урош ми је рекао да сам ти сјебала везу, али, како сам ја то могла да знам? Никада ми ниси рекао да имаш девојку. Разумећу ако не желиш више да ме видиш. Извини, још једном.“

- Маришка. Предивна Маришка. Није она крива ни за шта. Једини кривац сам ја. Ја, ја, и само ја. Шљивовица, вутра и бенџеви су ми мало вратили баланс у либелу. Онај тас, на коме је стајала мука с празнином и ламентом за Маријом, мало се придигао с пода, а после Маришкине поруке одлучио сам да га винем скроз у висине. Толико јако и толико снажно да из њега избацим све три ствари које су ме притискале. Одмах сам написао поруку Маришки.

- „Дођи одмах! Требаш ми!“

- Затим сам улетео у стор хаус рум, извукао из фиокице триксифене и рокнуо три комада. Под њима дуго не можеш да свршиш, а и кад свршиш сперме нема, или је има веома мало, а то мало је разређено, успорено. Дакле, безбедно, што се тиче оплодње наравно. Затим сам убацио још три бенџа и рокнуо још две чашице шљиве. Сео сам на тросед и чекао Маришку. Док сам чекао српску рускињу у свом новом телефону прибележио сам њено име, и то крупним словима МАРИШКА. Зачуо сам куцање на вратима и моментално кренуо да их отворим. Пред мојим новим вратима стајала је Маришка. Озбиљна и унезверена од мог изгледа. Узео сам је за руку и увукао у ходник свог стана. Закључао сам врата сигурносном бравом и повео Маришку у дневну собу. Поставио сам је на сред собе, сео на тросед и гледао у то бледуњаво савршено биће српско-руске производње. На себи је имала белу летњу хаљиницу без ичега испод ње, дубоке беле распертлане патике и нову пирсинг комбинацију. Цело лево уво било јој је прободено сребрним алкицама, на десном је имала сидро и малени крстић, а обрву је пробола још једном сребрном стрелицом. Изгледа да се жешће ложила на те метале који су пробадали њено тело. Питао сам се шта ли је додала доле? Знам да је имала једну алкицу, али не знам да ли је додала још нешто. Сазнаћу, ускоро. Маришка је и даље стајала на сред дневне собе. Изгледала је као да чека да јој одржим неку лекцију, да је жестоко изгрдим што ми је сјебала везу, али није ни била свесна да сам ја заправо уживао гледајући то предивно створење. Устао сам и пришао јој. Гледала ме равно у зенице и нудила ми свој образ, као да је желела да је ошамарим. Пре бих себи одсекао руку него да урадим тако нешто. Ако је неко заслужио шамар, онда сам то ја. Ја сам варао, и њу, и Марију. Марија ми је наплатила, и то широко, а богами и болно, а Маришка, Маришка ми се преко поруке извињавала. Она мени! Место да ме и она пребије, или бар пљуне због свих мојих лажи, она стоји и чека да ја њу казним. Боже, ти баш знаш да закомпликујеш овај живот. Пружио сам руке ка Маришки и ухватио је за бледе образе. Хтео сам да је пољубим, али не верујем да би уживала у пољупцу мојих рањавих усана. Зато сам јој само спустио главицу на раме и чврсто је загрлио док су ми њени пирсинзи гулили кожу. Али ме није болело. Било ми је драго што је она ту, у мом загрљају, а онда ми се и срце растопило када сам осетио њене ручице на мојим леђима. Док смо се грлили на сред моје дневне собе, упитао сам Маришку:

- Хоћеш ли да се преселиш код мене?“

- Истог тренутка је излетела из мог загрљаја и гледала ме шокирано.

- „Ја? Код тебе?“

- „Да. Што?“

- „Мислила сам да ћеш да ме презреш, да ме отераш од себе за сва времена, а ти ми нудиш живот у двоје. Није ми јасно.“

- „Маришка, потребна си ми.“

- „Да ти лечим ране које ти је нанела Марија?“

- Нисам то очекивао, али је њено питање, гледано из њеног угла, имало смисла.

- „Не. Не знам како да ти објасним, али осећам нешто према теби. Нешто... Ајд да не филозофирамо много. Једноставно покупи ствари из студењака и пресели се код мене. Може?“

- „Па не знам баш колико је то добра идеја.“

- „Зашто?“

- „Зато што сам се тамо уклопила. Имам друштво, Урош ми не кења за кирију чак и кад касним дуже од 15 дана, дозвољава нам да правимо журке кад год пожелимо...“

- „Еј, ја ти не тражим кирију! Овде можеш да живиш потпуно бесплатно, имаш собу у којој можеш да учиш, а и журке можеш да правиш кад год пожелиш. Још си и на добитку! Шта више да пожелиш?“

- „У ствари... Није то у питању.“

- „Него?“

- „Шта ако се ти помириш с Маријом? Шта ћу онда ја?“

- „С Маријом је готово. Не мораш о томе да бринеш.“

- Маришка је села на кревет и припалила цигарету. Гледала је у под и размишљала. Онда је бацила поглед ка мени и рекла:

- „Ви мушкарци сте стварно свиње.“

- Није била у праву. Пандури су свиње. Ми мушкарци смо једноставно двоношци који размишљају курцем и стомаком. Сео сам крај ње, припалио цигарету и загледао се у њен профил.

- „А да ипак покушамо. Можда нам успе.“

- Погледала ме је попреко.

- „Није ми животни сан да се закуцам у Лесковац, удам се за тебе, и родим ти туце деце. Имам друге планове.“

- „Које?“

- „Шта те брига!“

- „Маришка, нити те просим, нити тражим од тебе да ми рађаш децу. Само сам ти понудио да се преселиш код мене, да живимо заједно. Ако нећеш, не мораш!“

- Оставио сам Маришку у дневну собу и изашао на терасу. Сео сам у фотељу, сролао индо и припалио га. Гледао сам у цвеће и мислио ни на шта. Маришка је након подужег борављења у дневној соби изашла на терасу, стала преда мном и рекла:

- „Идем да покупим ствари.“

- У том тренутку сам осетио како су ми засијале очи и ја сам од радости скочио са фотеље. Кренуо сам ка Маришки да је загрлим, али ме је њена рука зауставила.

- „Имам само један услов.“

- „Који?“

- „Немој да си ме случајно преварио! Ако ти будем досадила, ако будеш пожелео неку другу, желим да ми то на време саопштиш! Јел то океј?“

- „Океј!“

- „Немој да ми обећаваш нешто уколико то не можеш да испуниш.“

- Ставио сам три прста на срце и свечано се заклео:

- „Обећавам да ћу своју киту држати у гаћама. Заклињем се животом да ћу интегритет и суверенитет своје ките бранити свим средствима од свих пичака из целог универзума. Мојој кити безусловни приступ имаће само и искључиво Маришка. Тако ми Бог помогао!“

- Маришка се дуго смејала, а онда ме шутнула у дупе и отишла по своје ствари...

[ Generalna , Društvo , Život , Književnost , Politika ] 07 Decembar, 2011 15:47
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Негде око два сата иза поноћи стигли смо у Лесковац. Марија није желела да иде кући. Још увек је била бесна због Ирине, мада о томе није проговарала током пута. Била је уморна од свега и још увек ју је дрмала неизвесност око факса. Резултате је требала да сазна тек за три дана, а то је за њу било предуго. Није желела да ми каже зашто неће да је одвезем кући, само ми је рекла да ноћас жели да преспава код мене. Окренуо сам хонду и упутио се за Радничко. Двадесетак минута касније, Марија је већ лежала на мом троседу и гледала хаос у соби који су направили они дегени од мојих ортака. Изгледа да су стварно журкирали на мојој гајби у мом одсуству. Ајд што су се проводили то је оке, али што бар нису почистили лом за собом? То ми је већ ишло на живац. Узео сам једну огромну црну кесу, ону ђубретарску, и кренуо да купим лом. Лименке, флаше, препуне пепељаре на све стране, изгледало је као да је ураган пролетео кроз моју дневну собу. У књавач-магацин нисам ни помишљао да улазим. Покупио сам лом и отворио прозоре да се мало соба пролуфтира. Ђубре сам ушушкао на терасу, јер ћу сутра њиме да пребијем и Уркета и малог Крку. Удараћу их оном кесетином препуном одпада све док се не усеру. Чак ни кондоме нису могли да избаце, пичка им материна. Зајебали их на патосу. Морао сам рукавицама да их скупљам. Шта ли је о свему томе мислила Марија, не знам, али када сам се вратио у дневну собу и угледао је како буљи у неке женске гаћице, пресеко сам се. Чије ли су?

- „Превише сам уморна да бих сада с тобом расправљала о овоме, али ћеш сутра, уз јутарњу кафу коју ћеш ти да скуваш, све то лепо да ми објасниш, и молим те, буди искрен, јер ако само осетим да ме лажеш... Бери кожу на шиље!“

- Шта ли јој то значи? Јебем ли га, али шиље, кожа... Моја кожа на неком шиљку? Зајебано. Добра страна свега тога је што имам форе до сутра ујутру да смислим причу. У ствари, шта има ја да је смишљам, нек је смишљају Урош и Крки. Добро, Кркија нећу да дирам, има човек и превише својих проблема. Њега ћу за сада да оставим на миру, али му једно пеглање оним ћубретом не гине. Одлучио сам се за Уроша и одмах му пустио поруку:

- „Имаш фору до сутра у подне да смислиш бајку која ће ме извући из гована у која сте ме бацили ти и Крки с вашим оргијама. И чије су оне зелене гаћице, пичка ли ти материна!?“

- Затим сам разместио тросед и Марија се одмах увукла у њега. Ја сам у фризу налетео на полупразну флашу Џека, коју су оне морончине оставиле, и насуо себи једну чашу да се повратим. Вратио сам се у дневну да питам Марију хоће ли и она, али сам је затекао како увелико кунта. Вратио сам се у кухињу, испио чашу, а онда сам се полако завукао у кревет поред Марије; мајицу нисам скидао из познатих разлога. Дисала је уједначено и лагано. Пољубио сам је у раме, склопио очи, и гурнуо главу у јастук.

 - Марија ме ујутру пробудила тако што ме је дегажирала из кревета. Док сам се сабрао и схватио где се налазим, она је већ кренула да хистерише. У рукама је држала мој телефон, очи су јој биле закрвављене и киптила је од беса. А ја у тоталном незнању и грешан по тачкама 3 и 5.

- „Шта је ово?“

- „Које?“

- „Ова порука! Шта значи?“

- „Па не знам док не прочитам!“

- „Хоћеш ја да ти прочитам?“

- „Нема потребе! Сам ћу.“

- „Нека, нека. Могу ја.“

- У мојој глави збрка и неред. Стојим поред кревета, из кога ме је Марија дегажирала, трпим бол у леђима од ударца и чекам да прочита поруку коју уопште не желим да чујем. Марија бесна стоји на кревету, на њој њене плаве боксерице с малим којотима и моја бела реп мајица са плавим ванземаљцем који пуши огроман џоинт и показује три прста. Нас Србе једино ванземаљци воле. Марија окреће екран телефона ка себи и креће да чита поруку:

- „Вечерас, 19:00, моја соба, ђус-вотка, ти и ја, и музика по твом избору.“

- Марија гледа у мене, ја гледам у Марију.

- „Имаш ли нешто да ми кажеш поводом овога?“

- „Немам. То је неко погрешно послао поруку.“

- „Ма немој?“

- „Чије име пише на екрану?“

- „Нема имена, само број.“

- „Ето видиш. Лепо сам ти реко да је неко погрешно послао поруку.“

- „И то ти је оправдање?“

- „Немам разлога да се правдам кад ни за шта нисам крив.“

- „Добро. Онда ћу ја да окренем овај број па да видимо ко ће да се јави.“

- Ух. Сад је већ зајебано. Шта да радим? Да јој отмем телефон? Не. То би ме закуцало за зид кривца лажова. Да покушам да је одговорим од тога? Покушаћу.

- „Марија мани те глупости. Дај да ти скувам кафицу...“

- „Јебала те кафица, знаш!“

- А и план ми је до јаја. Која ли је кучка написала ту поруку? Маришка? Даша? Мирише ми на Маришку због оне вотке. Најебо сам.

- Марија је и даље стајала на кревету. Окренула је број и ставила фон на уво. Само да се не јави, молим те, боже!

- „Хало?“

- Готово је.

- „Послали сте поруку са вашег броја на овај са кога вас зовем. Хтела сам само да питам коме сте је наменили?“

- Е, Борисе, ти ниси мамлаз. Ти си идиот!

- „Аха. Добро. Не морате ништа да ми објашњавате, све је јасно. Не, нема потребе. Хвала вам. Здраво.“

- И шта сад? Марија је подигла мој телефон у ваздух, замахнула преко рамена и хитнула га у мом правцу.

- „АААААА.... Пичка ти материна ненормална!“

- Луда Марија ме је ковнула у главу мојим рођеним телефоном. Ухватио сам се за главу и јаукао од бола. Како је прецизна матер јој... Ух, како боли. Поцепала ми је аркаду. Држао сам се за лево око из кога ништа нисам могао да видим. Избила ми је око, јебо те! Десним оком видео сам лудачу како ми се приближава ненормалном брзином, а затим сам осетио њене песнице које ме пуцају свуда по глави. Псовала ме је и песничила, а ја сам се повлачио ка купатилу.

- „ПИЧКО ЈЕДНА! ПИЧКО ЈЕДНА!“

- Урлала је као блесава и још увек ме песничила. Једва сам напипао кваку купатила и отворио врата. Почела је да ме шутира ногама. Увукао сам се у купатило и покушавао да затворим врата, али лудача је добила натприродну снагу. Осећао сам слану и лепљиву крв у устима, руке су ми биле крваве, на левом оку ништа нисам видео. Задњим атомом снаге сам гурнуо врата, замандалио их и закључао. Лудача је ударала по вратима и псовала ме. Пошто сам био на безбедном, пришао сам огледалу и погледао се у њега. Лева аркада је била поцепана и из ње је шикљала крв. То је од телефона. Доња усна је била скроз расцопана, то је од лудакињиних песница. Тело нисам ни желео да гледам иако сам осећао бол у левој бутини по којој ме је више пута шутнула, а и десно раме ме жигало. Узео сам пешкир и притиснуо аркаду јако да колико-толико зауставим крволиптање. Марија је престала да удара по вратима, али ми је зато демолирала дневну собу. Из тог дела су се чули одјеци поломљених ствари. Да изађем овако полуосакаћен није ми падало на памет. Да позовем неког не могу, јер у купатилу немам телефон. А и кога да зовем? Уркета? Он би ме због тога подјебавао до краја живота. Хитну? Не. Интервентну? И шта да им кажем? Е, знате, девојка ме пребија. Дођите и помозите ми. Који сам ја кретен. Демолирање дневне собе је утихнуло. Затим су се зачули бесни кораци који су се приближавали вратима купатила. Ослушкивао сам. Марија је дошла до врата и заурлала:

- „НЕМОЈ ДА СИ МЕ ИКАДА ВИШЕ ПОЗВАО, ГОВНО ЈЕДНО! НЕМОЈ ДА СИ МИ ИКАДА ВИШЕ ПРИШАО! НЕ ЖЕЛИМ ВИШЕ НИКАДА ДА ТЕ ВИДИМ! АКО ТЕ САМО БУДЕМ ОСЕТИЛА У КРУГУ ОД 500 МЕТАРА ЗАКЛАЋУ ТЕ, ПИЧКО ЈЕДНА СМРДЉИВА!“

- Онда је излетела из мог стана и тако јако треснула вратима да су се ова истог трена одвалила. Испала су из шарки. То сам видео 5 минута касније када сам изашао из купатила. А у дневну собу нисам могао ни да уђем. Лудача ми је уништила собу. Полупала је све у њој. Држао сам пешкир на левом оку и са кућног телефона позвао такси који је рекао да стиже за пет минута. Сачекао сам га испред зграде, а десетак минута касније доктор ми је крпио аркаду. Три јебена конца. Поцепану усну су ми само дезинфиковали и прелепили је ханзапластом. Изгледао сам као да сам доживео Кличков нокаут у трећој рунди. Доктори су ме питали ко ме је пребио и да ли да позову полицију ако желим да тужим батинаше, а они ће направити извештај са брдо тежих и лакших телесних повреда плус претрпљени бол и страх. Само сам одмахнуо руком и изашао из ургентног. Испред болнице сам покупио такси и вратио се кући. На вратима мог стана стајао је Урке с мојом палицом у његовим рукама.

- „Шта је било? Шта се десило?“

- „Позови неког мајстора да ми направи нова врата. Хоћу да буду дебела, пуна и са сигурносном бравом! Шпијунка, о-ба-ве-зна!“

- „Јебала те врата, бре! Шта је било?“

- „Ништа. Мало ме Марија пребила.“

- Уркету у почетку ништа није било јасно, али сам му касније све разјаснио, уз флашу Џека и много линија кокса. Након ревизије догађаја, који се збио у мом стану, Урке је почео да се смеје и није престајао. Знао сам да ће ме за ово подјебавати до краја живота.

- „Ништа, брате. Једино да позовемо Маришку да ти вида ране. Она је за све крива, па нек сноси и део одговорности.“

- „Ајд не сери, бре!“

- Урке ме подјебавао још једно пола чуке, а онда је отишао до неке агенције која врши продају и уградњу прозора и врата. Вратио се после чуке времена с новим вратима, баш каква сам и поручио, и мајсторима. Они су уграђивали врата, а Урке и ја смо сређивали демолирану дневну собу, тачније, бацали смо све у ђубре, јер више ништа није било употребљиво. Мајстори су завршили и наплатили ми 450 еура. Мајке им га набијем лоповске. Урке је затим отишао у бункер, а ја сам за њим затворио своја нова врата и закључао их новом сигурносном бравом. Још једном сам се погледао у огледало, пљунуо себе у њему, и бацио се на кревет у књавач-магацин.