- Ljudi se boje slobode. Fakat. Kad porinu duboko u sebe, oni shvate da je sloboda jedini i pravi temelj za život u ljubavi i miru, međutim, oni zvanično ne žele to sebi da priznaju, ni sebi ni drugima, i zato kopaju samo po površini, tamo gde nikako nisu slobodni, tamo gde nema mira i ljubavi, ali svakako ima koristi. A za to ne moraju uopšte duboko da kopaju, ne moraju čak ni da kopaju, dovoljno je da samo zagrebuckaju po površini i da svoje kmet-telo i rob-dušu smeste u neki profil koji će odgovarati određenom okruženju. I okruženje i osoba, koja se boji slobode, baš kao i njegovo okruženje, jednostavno žele da budu deo, šraf, matica, zubac, svejedno, tog točka sopstvene zatucanosti i zabiti koji nezadrživo srlja ka beznađu. I oni su potpuno svesni toga, ali zašto da budu na margini kad mogu da se uklope u bolest, najčešće materijalne definicije, ili gotovo uvek, s kojom će do kraja svog veka, ma koliko on trajao, biti lažno srećni i posve tuđi, jer tamo ne mogu biti svoji. Ne da sistem. A kako bi dao kad sistem želi te točkiće u svojoj uniji. Sistem ih stvara, gradi i pušta u promet. Točkići su potrebni sistemu jer tako lakše može da upravlja njima i da ih vodi putem koji njemu odgovara. Što se pokazalo kao veoma korisno za sistem, ali ne i za ljude. No oni to ne znaju, tačnije ne žele da znaju, neće to sebi da priznaju. Jer lakše je biti rob i jesti jastoga u ekskluzivnom restoranu, no biti slobodan i jesti pirinač u svojoj straćari. Dokazano lakše, i dokazano ropski. (Ovde će se sada pobuniti najgluplji robovi od svih najglupljih robova u celoj Srbijici Majci, i dijaspori takođe. Jer pravi Srbin i patriota ne kaže ropski, već robski, i on ne priča na srpskom jeziku, već samo i isključivo na srbskom. A zašto? Zato što mu je tako rekla crkva, tačnije SPC, odnosno patrijarh Irinej, koji za mene nikada nije bio niti će ikada biti patrijarh. Neka bude nekoj drugoj Srbiji i nekim drugim Srbima, meni – neka fala. Ja ne mogu da ga priznam za patrijarha jer je šlihtanjem došo do te funkcije, ne mogu, jer se voza u blindiranim autima, živi u svili i kadifi okićen zlatom, dok njegov narod jadan, gladan i bedan zvera pogubljeno u nedođiji zvanoj Srbija. Ne mogu, jer je taj Irinej rekao da onaj koji na ovim izborima nije glasao ni za koga, nema prava da se buni što loše živi, samo zato što nije zaokružio bedni listić s još bednijim imenima na njemu. I nije uopšte bitno što ti kažeš „čoveče, nemam za koga da glasam, svi su isti, ja ću jednako loše da živim od sada, baš kao što sam loše živeo do sada, ma koji broj ja zaokružio, ma kom prevarantu moj glas otišao“. To nije važno, tvoje mišljenje je apsolutno nebitno, važno je samo da izađeš na glasanje i zaokružiš bilo koji usrani broj na usranom listiću. E tad stičeš pravo da se buniš, ali samo da se buniš, jer da dobiješ svoja prava ne možeš i nećeš. Ali zato ovi, koji nisu glasali, ne smeju nikako i ni pod kojim uslovima da se bune. Šta koj kurac oni imaju da se bune kad nisu ni za koga glasali! Takozvani patrijarh je tim svojim javno iskazanim stavom (samo ne znam šta će koji moj on u politici, a da, pa mi nismo ni izašli iz ’90-ih) zalepio flaster preko mozga svima onima koji ga imaju, pre svega, a zatim i onima koji su samo iskoristili svoje pravo, koje im je propisao Ustav i zakon republike Srbije, da glasaju ili ne glasaju. Dakle, imaš pravo da glasaš za koga god želiš, to kaže Ustav i zakon, ali imaš pravo i da ne glasaš, ukoliko tako želiš, jer to pravo ti takođe poklanja taj isti Ustav i zakon te iste republike Srbije. I onda se nameće pitanje „pa šta onda koj moj hoće od nas ovaj šatro patrijarh“, i istog trenutka dobijaš odgovor „zato što čova želi do svoje smrti da bude patrijarh“. Zato i jeste šlihtara, zato i jede govna tamo gde ne treba da ih jede. Mesto da vodi svoje izgubljeno stado ka izbavljenju i da se bori za mir, on vodi svoje dupe tamo gde mu odgovara i bori se za svoju funkciju. Meni takav materijalista i podrepaš za patrijarha SPC nije potreban. Ajd sad, pljunite me lažni vernici lažnog pravoslavlja, i vi Srbi i patriote što zborite na srbski, pa da nastavimo dalje. PU! PU! Fala.))
- Najlakše je danas biti urban. Samo pustiš MTV i slušaš šta ti on naredi da slušaš. Budi Lejdi Gaga sestro, jer to je sad in! Il Đastin Biber bratelo, i to je in! A ako želiš da budeš deo mase balkan-seljakluka, onda lepo pustiš teve pink, utopiš se u grand estradu, siti rekords i slične ziljave pičke materine, i smesta dobiješ etiketu da si ekstra, ili vrh. Samo slušaj Cecu i Acu i ti si brate ekstra! I ti si sestro vrh! To je što se tiče društva, a što se tiče zaposlenja, ti sestro raširi noge i daj šefu da te malo pojebe, a ti brate ćuti i trpi dok te šef ponižava i gazi. Budite ljigavi i tuđi i sve je kul carevi! I carice! Doduše batice ti si prošo lošije, jer sestra je pojebana samo fizički, a ti si, brate, pojeban mentalno. Al ko ga jebe! Važno da je urbano-urbano! A kapne i po koja kinta, zar ne?!
- I ne postoji ništa što bi taklo taj taster za razum, čak ni onaj drugi ti što čuči duboko skriven u tebi, još uvek maštovit, dovitljiv i drugačiji, al nejak i u strahu od zlobe i odvratnog nerazuma tebe prvog. On zna put, on prepoznaje razliku, no tvoj teški egoizam, patetične sadržine, stvoren rukom tuđe bolesne mašte, okovao ga je bodljikavim bukagijama u ćeliji na dnu tvoje prazne duše. Držiš ga kao zatočenika, gladnog i bednog, izolovanog, kompletno diskonektovanog od svega živog i živahnog u celom jebenom kosmosu. Mučiš ga. Lažeš sebe najpodmuklijim trivijalnostima dok ti bistri Ti umire na rukama. To je najporemećeniji oblik sadizma koji sam ikada video. Da čovek sam sebe muči, i sam sebe laže, i duboko veruje u sve te prosute laži, srcem se u njih kune i kaže: „pa naravno da boli. Jer, ako voliš, mora i da boli.“ Pitam te samo koja je to ljubav? Jel ona za kojom sliniš, preklinješ, vapiš u sebi i pred bogom, čeprkaš, grebeš, čupaš, kidaš... i napokon te čuje, i vidi. Sudba, elementi, kosmos, bog il nešto sedmo, i daruje ti, mislivši da si iskren. A ti, kompleksima prožet i lažima zasut, darovanu ljubav, molitvom i zakletvom traženu, varaš i opet lažeš. Misliš da možeš bolje i više, ne zapitaš se ni da li to zaslužuješ, neko ti je rekao da da, i tu mu veruješ, i odlaziš... gubiš se. To se zove izdaja, druže. Izdaja je najteži oblik povrede svih mogućih najdubljih i najtananijih osećanja. Al ti to ne znaš, jer ih nemaš. Fakat. Pod ključem su, u onoj ćeliji, kod onog drugog, onog koga više ne prepoznaješ. Sećaš se? Ne... Sećanja blede, sećanja su neverna, ona lažu. Sve je laž. A gde je istina? Negde tamo... Pa da. Tako je najlakše. Jebote, ponekad mi se učini da si baš ti i takav potpuno u pravu. Što manje budeš znao, to ćeš laganije kroz život da prođeš. To je tvoje načelo, premda tebi manjka to saznanje. Ne vidiš ga. Jebi ga, drugarice. Pusti zatočenika na slobodu, on će ti reći ako misliš da ja lažem. Jesam li pomenuo slobodu? Da, i ti odlično znaš šta je to, ali se bojiš. Čoveče, ni Teslin jebeno genijalni mozak ne bi mogao da odgonetne tu zagonetku od 5 slova s upitnikom na kraju reči.
- Koliko sam samo puta rekao da je teve plastično govno smišljeno od strane sistema, stvoreno iz samo jednog jedinog razloga: da te drži na jednom mestu. Da te zakove za krevet ko ekser za dasku, da živahan ti budeš nepokretan, da razuman ti gutaš nerazum, da instaliraju u tvom mozgu neosetljivost, ravnodušnost, mulj... Šta to tamo toliko silno šljašti i drži te prikovanog uz praznu kutiju ko da si neki fikus!? Slušaš i gledaš servirane laži koje te stihijski vuku u ambis! Odabrane vesti samo za tebe da budeš informisan taman kako oni žele, ti misliš da znaš sve a zapravo živiš u mraku. Šta misliš, zašto reklame traju pola čuke? Jel 30 minuta psihozlostavljanja dovoljno da se tvoj slabašni um ispere, pa da se, indolentan za svet ali ushićen za sebe, sjuriš u prodavnicu i kupiš najnoviji prašak za pranje veša, jer on skida čak i najotpornije mrlje! Akcija! Akcija! Sniženje! Sniženje! Pa trči nezdravi, kupuj i uštedi, pravi magacin od gajbe! A jesi li zaista uštedeo, il samo misliš da jesi jer su ti oni tako rekli? Zajebana reklama i nova pasta za zube! Na kutiji sastojci po ps-u, al šta je u tubi? Rone se zubi, karijes vlada, trči brzo kod zubara u pljuni 2 soma dinara. Zanimljiv sistem. Kako je samo sve to glatko povezao. Sinhronizovano svi šljakaju a samo sirotinja plaća. Novi gel, novi šampon, krema, mleko, čokolada, i sve je zdravo, sve je po protokolu, svaki ministar bi se u to zakleo! Pa otkud onda sakata nacija koja skapava od raka?! Nagradne igre na sve moguće načine pa budi i ti milioner! Pa gde, bre, to ima pare za džabe, ja sam se pitao celog svog jebenog života! Legalizovana kocka, al zato čep za slobodu. Kladionice 200 metara od škole, kao da je klinji teško da prepešači tu relaciju. Prostitucija, gudra i klanja u školskom dvorištu, a gospoda panduri kuntaju u nekom kafančetu. Pa mater vam jebem! Za kog to ubicu trebam da pravim decu?! Pubovi mesto da čuvaju red i mir, oni ga narušavaju, mesto da hapse ubice i kriminalce, oni klinca zbog kapuljače startuju. E, jebote, kolko još godina treba da prođe pa da ti se otvore oči, glupi čoveče! Emisije, serije, programi napravljeni tako da te mehanički rasplaču il nasmeju, u zavisnosti od toga ka kom ponoru danas zemlja brodi. Raspisani izbori pa slede kampanje, i onda biva šta? Raspad care! Stanje – sranje! Odbrambeni sistem za poplave nemamo, al nam zato gradovi prelepljeni plakatima nitkova. Bilbordi ko nebo, za to para ima, al zato nema radnih mesta za mladost koju nijedna politička opcija ne zanima. Radijacija kulja još od ’99. a ti gledaš ’trenutak istine’, il ’da-možda-ne’ gde se pitanja i odgovori unapred znaju, a ko je ubio Slavka Ćuruviju i zašto se klinac bacio sa zgrade, to su stvari koje u ovoj zemlji nikoga ne zanimaju. Devojka obolela od raka grlića materice, matorog strefio infarkt, komša zlostavlja svoju ženu, profesor učenicu, klinac silovao klinca usred školskog dvorišta, dileri na slobodi jer protok kontrolišu panduri, političari imaju imunitet pa mogu slobodno da gaze ljude po ulici, navijači više ne vole svoj klub već navijaju za novce, doktori ne leče svoje pacijente dok im ovi ne daju mito, obrazovanje nam je u kurcu, mladi pale preko grane il popunjavaju parcele, u pljugama duvan s lepkom, u crkvi vašar, cene skaču, dinar pada, stiže nam genetski modifikovana hrana, a ti gledaš ’Sulejmana’, ’velikog brata’, ’nemoguću misiju’... raspravljaš ko je u pravu, krviš se koga da osudiš, i obavezno mrziš svakoga ko ne misli kao ti. A 7 milijardi ljudi živi na ovoj planeti, 7 milijardi i svi su drukčiji. Zapamti!
- Degenerisana omladina – dijagnoza jednog psihoanalitičara, al ne reče zašto. A zašto je to tako, GOSPODINE!??? Današnja dečica još seru u gaće a snimaju se na mobilu kako se karaju. Dečica, bre! 7-mi razred! A ko je kriv, GOSPODINE!?? Nisu za to kriva samo dečica, krivi su i starci. Možda čak i više nego slinavci. I ranije su straci bili paraziti skučenih shvatanja, al danas su ga baš prekardašili. Ako već praviš decu, roditelju moj, onda ćeš morati i nešto da ih naučiš. Plače mi se kad vidim današnje roditelje, gistro roditelje. Mlada keva stavila naočare, ko kučke iz sapunice, liže sladoled, kucka porukice, smeška se, tračari, a tek juče prohodalo dete, koje misli da se sve jede, stoji na ulici i čeka da ga lupe kola. Mlada keva mu se onda nalupa šamara, kao da to dete konta o čemu se tu radi. Batina je iz raja izašla, kaže i mudri otac dok srče vops s ortacima i tripuje da je još uvek deran. Dok on loče alkohol i gleda mladu pičetinu, njegova ćera ga već puši nekom ortaku iz škole, a sinak već šmrče kristale. Pa kad ti ćera u 15-oj završi sa stomakom do zuba, a sinak s isto toliko u Drajzerovoj, ti se onda pitaj koji im je kurac. Pa posle traži časovnik da vratiš vreme i ispraviš greške, roditelju moj. No važno da si mu ti, pre no što je ono ugledalo svetlost dana, otvorio profil na fejsbuku. A možeš komotno i nju i njega da okriviš zato što su krivo srasli. Al zapamti, roditelju moj, da „dete nije dete – igrčka za strine i tete, dete je dete, da ga volite i razumete“. Sećaš se?
- Danas je sve interes. Koristoljublje je toliko uzelo maha da živ čovek, sve i da hoće, ne može da razgraniči šta je tu pravo a šta krivo. Ta reč, ljubav, postala je trivijalna, svaki njen smisao se vremenom skroz na skroz ofucao. Ljubav je nestala... Šaljem suze, al to fakat ništa promeniti neće. I nisam je ja uništio draga, već mali ljudi sa svojim praznim i ogavnim rečima. Za fraj su drali tišinu, i na ulici, i u kući, seriji, pesmi... Voleo sam je, volela me je, al nas sreća nije htela. Pa kaže, sam za stolom u kafani prazne čaše brojim. ?
- A sad je i rijaliti postao ljubav, pa sutra kad pukne veza pukne i bruka. Jebi ga, kasno si se setio da zašiješ sebi usta. Šta je ljubav, šta je ljubav - pitao se mali Mića. Mama, tata, da li je to možda pička? Točkići, točkići i šareni leptirići, jednog dana kad te povuku saznaćeš i ti šta je to đinđi minđi. A onda čika jebe batu, čika jebe seku, tata jebe tetu, mama puši celom svetu. Ma baš prava srećna porodica. Ma jebo incest! Važno je samo da izabereš pravog boga, i da on obavezno bude tvoje vere, a za ostalo ćemo se raskusurati u čistilištu. Smešno ti je, a? Mali priča nepovezano? Da, ja i moje mentalno rasulo. Al seti se sveznalice da je iz haosa sve nastalo. Sve što tvoje oči vide, rodio je kosmos. Možda nisi znao, al i kosmos je živo biće! Frka, a?
- Bio neki doktor, šatro, avatar za sve i svašta, kaže da svima želi dobro zdravlje i sreću a odgovara na pitanja koja samo njega čine srećnim. Ostale se trudi da ismejava, trudi se, trudi, al mu nikako ne uspeva. Ma važno da je uljudan i učtiv, tripuje beli mantil al mu manjka Hipokratova zakletva. On pita, on zaključuje, on sudi, on muda mrsi, on zna da se gandža bode u venu, bandoglavi magarac, šaban, znanje steko preko gugla. Nije se čak ni potrudio da svoje sponzore sakrije između redova rečenica, već ih je eksplicitno svima pljusnuo u lice. Čim otvoriš oči moraš da znaš šta trebaš da gutaš kako bi ostao zdrav, zdrav za sistem a bolestan za sve ostalo. Pa gutajte borovi i jele nove tablete za mršavljenje, jer i vi morate da izgledate ko lica s teve ekrana! Morate da budete deo, jer ako niste, onda ste nenormalni, gotovi za ludaru! Smršajte, jer debele niko ne voli, kvarcajte čireve u solarijumu da i zimi imate lep ten, pijte voćni jogurt, običan je živi kurac, i naravno fejslifting da i u 50-oj izgledate mladoliko. A povrh svega toga plastične sise i dupeta, zato što je prirodno aut, a sintetika je 21. vek. I tako redom... Sve manje vremena imam, moj život dobio je novog vlasnika, silom mu nametnutog. Krotko u sistemu, nema vrdanja. A tako silno bih hteo da promenim svet, da ga probudim, da oseti te pozitivne vibracije, al ne mogu sam... I možeš slobodno da urlaš, virtualni liku, pljuni me i mrzi, al ja ću ti ipak reći svoj stav, a ti tvoj i dalje nemaš. Flegma – to si ti. Za sistem samo korisnik, al kad te iskoristi završićeš isto gde i mi ostali, anonimni, nebitni...
- Slušaj me sada pažljivo, čitaoče! Boli me kurac za šablone Blog-a! Boli me kurac kako je nastao i kojoj svrsi služi! Jebe mi se za sve one koji redovno objašnjavaju njegovu definiciju i svrhu! Serem se ja na njihove kalupe. Jebe mi se ako me ignorišu, a ako me sutra obrišu, jebaće mi se duplo! Neka nam i ACTA ubace u proces umiranja, rekao sam već, karaćemo ih iz podzemlja. Jesi li skontao šta pokušavam sve vreme otkad sam ovde? SLOBODA, MIR, LJUBAV – to je sve zašta se borim. Ako si skontao, bori se i ti, ako nisi – skontaj. Potreban si mi, jer ne mogu sam. Znam da ova zemlja ima poštene, dobre i pametne ljude, al se oni ne čuju. Pomozi im da se njihov glas čuje, pomozi i sebi da se i tvoj glas čuje, jer samo zajedno možemo da se borimo za prave ideale, samo zajedno možemo da iskorenimo bolesti koje nam je sistem u mozak ugravirao: mržnju, bahatost, pohlepu, nacionalizam, nacizam, fašizam, rasizam... Potreban si mi da se držimo jedan drugom za ramena dok se vadimo iz govana u koja su nas uvukli, potreban si mi ko štit Spartancu da štitom razuma štitimo jedni druge od otrova koji seva iz zlobnih zenica onih koji žele da nas sprže, potreban si mi danas da od nule zajedno krenemo i gradimo sve one porušene vrline, da gradimo mostove i pruge i povezujemo se sa onima dobrima čiji se glas ne čuje, potreban si mi da sutra zajedno stanemo na čistom i iskrenom temelju SLOBODE, LJUBAVI I MIRA, da to bude naš trijumf i da taj pehar predamo onima koji dolaze za nama. Izađi iz tog prokletog memljivog kazamata i svima jasno stavi do znanja svoj stav. Ne dozvoli da drugi tobom upravlja, ne dozvoli da drugi žive život tvoj, ne dozvoli da budeš isti. Zar želiš da budeš šraf? Da li je to tvoj san? Imaš samo jedan život, i taj život je jedina stvar koju istinski poseduješ. Zar ćeš dozvoliti da jednu jedinu stvar, koja je samo tvoja i ničija više, gaze gnjide nedostojne tvojih govana a kamoli bilo čega drugog!? Upamti dobro da se ti rađaš i da ti umireš, ti donosiš odluke i ti snosiš odgovornost, ti si uzrok i posledica, sve i ništa, zvezda i prah, ti si početak i kraj, ti si život i smrt... Sve je na tebi. Ti odlučuješ. Opcije su: lokot na mozak, ili beskrajna sloboda. Biraj. Tik-tak, tik-tak, tik-tak... Časovnik otkucava, čoveče! Šta ćeš da budeš: rob sistema ili dete sunca? Hej, ne plaši se. To je samo sloboda. To ona kucka na vratima tvoga srca, čeka da je primiš... Oslobodi se... Budi tu, otvori um svoj i bori se! Bori se, makar cena bila prezrenje tebe od strane tvoje okoline. Ako platiš tu cenu, znaćeš da smo uspeli. Još uvek nije gotovo, pridruži se i budi čovek. A kad se budemo sreli na onoj drugoj obali života, ko zna, možda i ja tebi zatrebam...
- I na kraju, izviniću se samo jednom liku na ovom Blog-u, neću reći njegovo ime (nek tračare glođe jed), izvinjenje ipak ide, s tom rezervom što ne tražim oprost, već isključivo razumevanje za moje greške, ako ih je bilo. Ako sam pogrešio onda, onda ja znam zašto, ako grešim sada, onda lik zna zašto. Ako je izvinjenje opravdano a kasni, nek lik zna da su barijere razlučivanja, koje su me nagnale na ovaj korak, bile ogromne i nepojmljivo otporne na sve moje pokušaje da shvatim. To je samo dokaz da niko živ u ovom kosmosu ne zna sve, i da se svi mi učimo dok smo živi. I da smo, na kraju krajeva, potrebni jedni drugima... kako bi preživeli.
- Da vidim ruke! Ti digla si mi, digla si mi (šta, kurac? ne!?) cenu, moja dobra vila si ti. Ne lažem te kad ti kažem, istina je da te lažem. Šta učini crni gavrane? Ne nadaj se, ne varaj se da ću tebi doći, ti si mene prevarila, umri u samoći. Ti me dižeš iz kome, baš si dobra u tome. Odlazim, sa ljubavi se skidam, prestajem, sa tim je gotovo. (A da se ti „rokeru“ ne skidaš s koksa? Jok more! Sve za ljubav!). IDEMOOOO!!! O dali me vara sa tobom, o da li me vara sa tobom. Razvedi se od nje, bar na jednu noć, biće dovoljno, razvedi se od nje ako sa mnom misliš ozbiljno. (Pa odluči se, bre, snajke! Ja imam sise. Odakle ti? Kupila.) ŽIVO, ŽIVO! Uzmi ili ostavi, idi ili ostani. Samo da ti bude kao meni, O. (A jesi i ti kupila sise? Jesam! E šteta, trebala si da kupiš mozak. Što, jel to u trendu? BUM!) Nogice gore! Zovem te zovem, noću te sanjam. (Bjež bona, kandišeš! Štuc, štuc...) I stari laf reče: iz te čaše svi su pili i želeli što ja sada. Moja prva ljubav sada svetom hara, postala je kraljica trotoara. (E jebi ga. Šta ćeš.) Štancaj pare jer: mi se volimo, mi se volimo, od ljubavi naše ničeg nema slađe. Zar za mene nema sreće, dokle će mi tužno biti lice. (I bogovi su pali na teme.) Dalje: eh kad bi ti želje moje popila. Daj mi malo vremena da se od šoka povratim. Vratiće tebi bog svu patnju srca mog. (Bože, pa ovaj ga zasra. Zasra ga, zasra. Ma nema veze, daj mu malo vremena... da nam decu upropasti.)
- Jel sad malo jasnije? NIJE! Će da razjasnimo.
- Samo za društvo iz ćoška koje uveliko cveta, a naglo propada! Pijem, pljujem, sečem vene, sa kim da se pobijem, šta uradi, što me ostavi. Bila si moja, a ja sam druge želeo, kao da samom sebi sam inat terao. (Ma jeli moguće?) Jedno veče u kafani sretoh starog druga, mene jedna žena rani, a njega je druga. (Bucko, otpusti tekstopisca. Ja sam pevač! U oboru? U grandu! Saučešće.) Đubre si bila, đubre i osta, nećemo nikad biti par. (Dobro, bre, debeli, majku mu! Što kradeš muziku? Ma ja nemam veze s tim. Ja samo pevam. E jebem te u pesmu.) Samo za sponzoruše! I one zatucane! GO! GO! BMW sa dva sedišta bela i za minut stižemo ispred hotela, mama neće znati gde noć si provela, do jutra vraćam te, da li bi smela? (E šabane jedan. Ja sam poznat i slavan! Ti si kurac i balvan! Klinke se lože na mene! Nažalost.) Ja sam i prek i lud, pa šta, možda si sve zaslužila, možda i nisi, al zbog nje noćas ispaštaš. (Ajde beži u kurac, plagijatoru neopevani!) Opa! Živo! Mene dao pa se pokajao, ne zna gde će više nema sreće. (Alo, bre, sisljarko! Nosi se više u pičku materinu!) Pa kaže: mahi-mahi-mahi-mahi (ima li ovome kraja?) mahinalno, okrenem te usred noći tako stalno. (Pu pička ti materina, ona bezobrazna! Razdrndana pizdurino matora.) Vidi, vidi, vidi! Hormoni lete ko baloni, jer ti si urnebes, hormoni šareni baloni, udari me orijent ekspres. (Reče inventar iz svih mogućih i nemogućih emisija. A nekad to beše normalno čeljade. Slava ih je lupila o glavu. I to nogom! Pa sad spika gilja „sve za parite“. Jebem ti ja takav lebac.) Opleti ga snajke! Kupuj majko cipelice što imaju potpetice, dragi visok ko jelika, hoću ja da budem velika. (O, Gospode! Svetlano, što se mene lično tiče – tvorza! Al zahvali pojedinim tekstovima što drže balans između šljama i pevačice. A iza scene – fuj!) Pa kaže drtina matora: na livadi gde je breza bela, gde je breza bela, voleli se ja i Danijela, ja i Danijela. (DOSTA, BRE, VIŠE!!! Ček-ček, da završim pesmu.) Plači brezo bela i ja ću sa tobom, otišla je Danijela nije rekla zbogom. Sad se šetam ispod breze bele, ispod breze bele, nema više (JOJ!) moje Danijele, moje Danijeeeeeleeeee...
- LELELELEEEEEEEEEEEEEE!!! Cane, brate, prijatelju! Pomagaj, spašavaj! Ovu pogubljenu naciju...
- Svaki klinac ima svoju priču, svaka keva ima svoga čiču. Okreni se – saznaćeš! Kad umreš – živećeš! Ljudi nisu isti! (Kratko i jasno. Čisto i iskreno. Hvala Partibrejkers.)
- De fakto, mikrofon je tvoj!
- Ćale i ja, i radža, i meze, lepo popodne, čantramo bezveze. Al ne lezi vraže kad eto ti teme, stari ukrstio bore, ćuti-ćuti pa tek će: vidi mali, ovako stoje stvari, da se ne lažemo – jebali te ideali! Jer, suma sumaru u džepu nemaš sumu, plus neko će te olupa jer proseravaš rulju. Idi u neki rijaliti, jel te lepo zvali, uzmi pare govnima, otimaj, otmi pa pali. Posle veruj u šta hoćeš, pa ko ti brani!? Ali što da budeš slepac, a da se tove govnari!? Otkud to tako, dragi tatko de fakto!? Ništa konstantno, sve se maklo debaklom, 28 dina šta su ugled, čast i disciplina – učiš me, da bi mi sada reko drukčije. Pa jebem mu ježa, sve otišlo u bestrag, sreća pa sam svestan da iz njega priča zemlja. Al možda ponekad, i samo ponekad, zapitam se zašto je poštenom skupi lebac...
- I na kraju – Suid. Definicija stanja u društvu kroz liriku.
- Izađi na glasanje, interes zaštiti, ti i ja da glasamo opet isti ćemo biti. Mi bi život sa reklame da izlečimo rane, ako ništa drugo, pustite nas preko grane, a na reklami nigde bez kondoma, što ga bar ne stavite dok nas volite sa trona. Ukrao si! Nisam. Evo dokumenta, ispravan je doktor ispred pacijenta, oni vole navijače, mi volimo navijanje, medijska kampanja i vešto skrivanje. Vole našu decu da ih sklone s ulice, dobri ribolovci samo tupe su im udice, stiže roba prskana sa Skadarskog mora, Albanci šalju pozdrave – viva Crna Gora! Srbija se pruža iza sedam gora, sedam brda i dolina, sedam noćnih mora, iza sedam gora – sedam obećanja, Snežana i sedam lažnih radovanja... Menjam kanal, prelivaju se boje, javi se na kviz – halo, ko je? Prepoznajte lik na slici, naša pevačica! Mala pomoć? Kod tebe su njene gaćice. Tačan odgovor! To su nove grand zvezde, deca nastala oplodnjom Dafine i Jezde. 50.000 za našeg dragog dobitnika i paket sinalka! Sinalko, sinalko (sin-alko, sin-alko) ... 48 sati svadba, ženi se ljakse i udaje baba!
- Hvala bogu te imam alternativu da zaobiđem čobaniju koja satarom od dece sataraš pravi pa i oni postaju deo njih. De fakto je kod većine plitkoumnih dijagnoza - parapsihopatologija. Nažalost, to je ogromna većina ljudskih bića u pokušaju koja nastanjuju ovu Srbijicu Majku, zemlju mržnje i bede. Al šta ćeš, nekim ljudima stvarno nema pomoći. Zato i tonemo. Jebi ga...
- Nalepio sam tekstove da čitate, ako umete, i da shvatite, ako možete. Jer lepio sam spotove, neke od njih čak i s lirikom preko klipa, al su vaše uši onda bile gluve. Sada se nadam da barem vaše oči neće biti slepe, tačnije, da vaš razum neće biti slep, i da će uspeti da skonta, ako postoji...
Od druga do druga
Od drage do drage
Od grada do grada
Provodim vijek.
Rasut u komade
Vezan samo pjesmom
Sebi i životu
Tražim smisao i lijek...
I moja ruka će se pružiti ka nebu
Zahvaliću se Bogu na belom hlebu!
Boga nema među lošima, moj Bog bez imena
Gleda isto svakoga, jednakog sa istima!
Moj Bog je istina i može da nam pomogne
Da isplivam iz mutnoga, domognem se obale
Vazduha da udahnem kad poplave nas poplave!
A odavno nas vuku dole, žele da nas podave!
Ja ne verujem tebi jer moj Bog ne laže
On kaze, ne brini, samo guraj ne daj se!
Oni vole đavola, ne daj da te prevare!
Nikada ne predaj se kad grmi ili seva sve!
Pusti neka reka teče, nekad plivaj uzvodno
Nekada po kamenju, nekada je udobno!
Zahvali se iz duše, jer je ljudi jako malo
Pokaži im koliko ti je stalo... i nek crknu!
Oružje ne govori, ono samo razdvaja
Mržnja je u ljudima i svaku glupost napaja!
Mene to ne zanima - glavu sam okreno
Al oči ja ne zatvaram - nisam tolko skreno!
Još uvek cujem da doziva nas isto
Evo tu je... i zato pišem ovo pismo!
Čitajte kad umrem, jer rođen sam da budem
I u sve to ja se kunem! Razumeš?
Ovo nije moja zemlja, ja nisam ovde rođen
Ovo je za druge - ja rođen sam de dođem!
Gde su moji ljudi - tu je moje mesto
A Bog nek mi sudi, bar od njega gubim!
Jako mi je žao što me neće čuti drugi
Za mene ste vi ludi, neki čak i nisu ljudi
Zato umri i nosi se, al moj vetar ti ne osećaš u kosi, bre!
I nemojte se ljutiti na mene što sam iskren
Oprostite na svemu, al ja sam pismen!
Mene ne možes da prevariš - unosiš mi blato
Kaljave ti čizme i ta sekira na pragu što ti kisne!
Ja je vidim, i ja se stidim, ne sebe, vec se stidim tebe
I ostaćeš na kraju sam - ko te jebe!
Brate zajebo si druge ali mene nećeš, ili ne smeš!
Moj Bog će vas kazniti, đubrad neka trunu
Što pobili ste narod, grešan sam - nek umru!
Kad znali ste da gurate u jamu pored drveta
Na grobu će vam biti cveća saksija, al uvela!
U čije ime ste ubijali? U MOJE NISTE!
U čije ime ste ih poklali? U MOJE NISTE!
Vaše ratove ste vodili - MOJE NISTE!
Ludilo!!! I sve ste ih dobili! A ja izgubio...
Od druga do druga (od druga do druga!)
Od drage do drage (od drage do drage!)
Od grada do grada (od grada do grada!)
Ja provodim vek, brate!
Rasut u komade (ja sam rasut u komade!)
Vezan samo pesmom (vezan samo pesmom!)
Sebi i životu (ja, ja) tražim smisao i lek! (Ikac - Rasut u komade)
I noćas gledam u zvezde. Pitam se, šta je sudbina?
Drhtaj u grudima. Zemlja večito žedna za suzama
I bol što obuzima. I noćas čekamo Godoa na stepeništu metroa
-sanjam sivo. A sanjao bih život...
O Bože, čije to grehove skupo plaćamo? Čije dugove vracamo?
Svi uzaludni ratovi, kišni dani bez duge
Mladi životi na koje su čekale neke nove pruge
Više ne gledaj svoj dom anđele! Umrećeš od tuge!
Zbog lažnog rodoljublja vršnjaci su ginuli a nisu ni krivi
O Bože, ja priznajem, ja sam PIčKA - ja volim da živim!!!
A slike mašu sa zidova, iako kažu da vreme leti
Molim se suncu da nas se ponovo seti.
I kunem se Bogom, vala, nema tog ideala vrednog mog jedinog života!
Svi veliki filozofi-utopisti - hvala
Al mene ne teši ta spika o patriotizmu, dogme i lažne nauke.
Ja znam da mrtvi plaču, jer srcem čujem jauke!
Jecaju i kunu, pitaju "Zašto? Jel bilo vredno?"
Jel bilo vredno? Reci to majci što je izgubila jedino čedo!
A mi i dalje živimo bedno i u očaju
Suze za raju u starom kraju. Celom svetu! Nek znaju!
Nek znaju da se ovde pucalo i plakalo iz istog očaja!
Nek znaju da ni dan danas ne znamo ni razloga ni značaja!
Rokao sam mikrofon u Tuzlu, primili su me kao brata
Pa svima je dosta rata! Mržnja nije naša, već nam je data!
O tata, reci zar danas treba da mrzim Hrvata ili Muslimana?
Pa sve nas muči ista rana iz starih dana!
Ljudi su ljudi, bez obzira sa ovog ili onog meridijana.
Iste nas stvari plaše... Oprosti nam grehove naše...
E, Marčelo...
Jadno je naše i povodljivo stanovništvo.
Čovek kad ništa nema, najlakše mu prodat zajedništvo.
Opet je uplakan cijeli Balkan
Imamo velke nacije sa malo mozga.
Tvrde očeve i vođe - oni su nam ko droga
Cijelo vreme biramo loše sisteme
Dragi moji ljudi, pa vrijeme je da se krene!
Neću više metke da ispucavam za sumnjive pretke!
Neću cijeli život da živim početke!
Mamu vam jebem! Đe god da krenem - u Evropu
Ljevo, desno, napred, iza - treba mi viza!
I naša je glupost strah i neodlučnost.
Većinska želja da smo u mentalitetu sela.
Taman dobro krenemo - pa u mržnju skrenemo
Nemamo strpljenja za nove, pa onda venemo
Zaboravili smo kako se smijat. Ti mišici na licu
nam se jednostavno ne miču.
Hej, evo ga! Kad estradu vidim
I opet nestane... Kad se sjetim đe živim...
Oče naš!
Ja nisam taj što zna, al nadam se da bar ti znaš
Otkud toliki bol, suze i strah?
Pepeo pepelu i prah opet postaće prah
Al niko neće znati što je na brata pucao brat... (Marčelo ft. Edo Maajka - Suze)
On je mlađi, rodio se kasno i nije mu jasno
Zašto otac govori da bi trebalo sve Srbe na vrbe
Kako da objasni da voli baš nju!
Baš srpkinju! Baš Milanovu kćer!
Kako objasnit ocu u kojem je bio geler
Kojem su cijeli odred pobili Srbi
kako objasnit tigru koji je uvijek išo prvi
Da je rođena u Zagrebu '85
Isto ko i on, i da sada nosi baŠ njegovo dijete?
Trebaće starom Ksanaksa, ko i njoj piva
Onda kad je sve počelo, kad je sa njim na maturancu bila.
Oni su urbana djeca, briju na exove i na partye
Ne zanimaju ih hvidre ni komunisticke partije
Oni vole samo Dinamo, i Eddyja i Dusa
Pacifisti bojkotiraju sve sto je Made in USA.
Oni su metropola akvarius, oni su radio 101
Da ih pitaš ko je predsjednik, oni će ti reći: ne znam.
Kasno je za pobačaj, iskreno oni pobačaj ne žele
Vole se ludi maturanti, svoje dijete žele!
Imam plan, reče im, tata i mama, ovo je Ana
Tako je svejedno svi zovu, prešutiće da joj je puno ime Milana.
Al ne, ne, saznali bi oni to kad tad
Stari voli kad sam iskren, zato im idem to reći sad, sad, sad!
Travno, zgrada, liftom do četvrtog kata
Prezime Marušić, njegova mama im otvori vrata.
Dobro veče! Bok mama! Fino miriše ti sarma
Ovo je moja djevojka!
Drago mi je, gospođo, ja sam Milana!
Ja sam Marija! Vi uđite sad će večera, vi se poslužite
Tak si zgodna, idite za stol, ja ću doći odma!
Za stolom stari sa Žujom puši Kolumbo cigarete
Na zidu Franjo spomenica, iz rata bajonete
Koga to moje oci vide?! Faljen Isus, sine!
Muški stisak ruku koje se znoje, i pitanje: koje je ime tvoje?
Milana, ona reče blago, i stvarno mi je drago
Prezime nije bitno. Ma bitno je, mala, bitno!
Dovodiš mi četnike u kuću! Mali, imas muda!
To nije sve, stari! Milana je sa mnom i trudna
Vec treći mjesec, dosli smo reći vama
Pa onda idemo do njenog oca Milana i njezine mame Jele.
Franjo, to je njihov život
Nek naša djeca rade što god žele!
Došli smo reći, mama
Prvo vama da ćemo se vjenčat!
Ako ćeš se s njom vjenčat
Onda, mali, možeš komotno odjebat iz stana
A obojica znamo da nemaš kamo!
On se samo diže sa stola, pogleda Milanu i reče:
Milana, hajmo, hajmo u pičku materinu odavde!
Ivane, stani!!!
Ivan stade, otac na koljena pade
Otac pade u plač, u desnoj ruci mu osigurač
Otac jeca, u lijevoj ruci bomba mu iz Kragujevca
Srce ga škljeca i kaže:
E ne i moja djeca!
Isto mi je, da mi ovaj srpski geler puče
Ili srpsko unuče da imam
Isto bi me bolilo, isto bi me ubilo!
Slušaj me, tata! Pun mi kurac više i tebe i rata!
I ustaša i četnika, i partizana i domobrana!
Ja volim nju više nego ti domovinu!
Tuđmana i generale! Ja volim nju i boli me kurac za ostale!
Ona je moj bljesak! Ona je moja oluja!
Moja crkva i papa! Ona je moja spomenica rata!
Unprofor prevlaka, ona je moja haška klupa!
Ona i dijete su mi bitniji nego ti i mati i sve to skupa!!
Otac se skameni, otac se ne miče, otac zanijemi
Marija mu, žena, smirujuće stišće šakama ramena
U sobi muk, jedini zvuk dolazi sa linije
Svira linija Mate Bulić i pjesma 'Gori Borovina'.
Gori, gori, mater joj jebem!
On gori dok gleda sina kako ga ne jebe ni pet posto
On je naprosto sretan sa četnikušom
Gleda svog Ivana, svoje dijete
Kako je hrabar i odvažen ko on devedesete.
Ali nije on za dom spreman, on ga napušta spremno
I nije mu svejedno, živjeće bez pomoći mame i oca
Ponosan, ali u strahu, s Milanom napušta.
Na ulicu Božidara Magovca Travnog, drži Milaninu šaku čvrsto
Volim te, kaže klinac klinki
Biće sve u redu, vjeruj mi, no sikiriki!
Ivan se poče derat: ne, ne, ne, neee!!!
Čuli su eksploziju kragujevke na ulasku u Utrine
Malo prije HG-spota Ivan se jecajući smota
Na zagrebački asfalt sad, ko da zna šta je rat... (Edo Maajka - On je mlađi)
Teorija zavere u lobanji jednog sajka
Gajtan do majka – daj ga, pa hajka!
Tajfunu ravan – taj sam za gamad
Antraks za ljaksad – strašna je farsa
Sav kajmak iz kasa daj nam jer glasam iz sveg glasa!
I šta sad? Cunamija i sarsa za sav taj narodni vapaj
Pa skapaj, nacijo raka! San satkan akcijom štaka
Ćopavih rodoljuba! Zar sam sramota roditelja
Ako ne jebem ratove jer svaki ima reditelja?
Seri, tebra, svedi me na izdajnika naše "više rase"!
Ljudi bre, vama je smešteno, al vam ladovina paše.
Anketa s mitinga radikala: "Cela planeta srpska, vala!"
Samo se sluša Alka Kurvica s ružičastog kanala
Al zato na kolac Marčela i ribu iz Elementala:
"Ma kakvo ’Bekstvo’,tralalala – njihova ruka nas je klala!"
Što se mene tiče, nabij disk o kurac, al nisi mudrac
Jadni disko buraz, tvoja zika i tvoj stav koji furaš
Ja bih čistkom sve vas! Gistro za neku Srbiju urlaš
A ne znaš ni jedan običaj, ikona ti služi za ukras!
Ne znaš gramatiku, ni motiku – sad modernica vodi puk
Samo laganica godi mu, a godinama muda u procepu!
Iskreno zgrožen svim tim – ja i moj bunt smo dream-team
I veći sam patriota iako po mitingu ne zviždim!
Bolje prouči poreklo, tebra. Dosta igara bez leba!
Taj Karić nek safta glavić, i sva bajka o "narodu s neba"!
A gde je tu ZEMLJA? Dilema: šta bi rekli moj i tvoj deda?
"Sećanja blede na herojska vremena..."
Ja kažem - ne baš! Rekli bi: "Samo deco ne ginite radi reda
sve je to partija šaha, armija pešaka strada za megdan!
Nikada više, kao Edgar! Ikara kliše – karasevdah:
Nećeš leteti sve dok vučeš sidra, vučeš, a ne znaš!
Komercijalni predah za mentalne snobove
Jer ne shvataju da imamo i lepše stvari za ponos, nego grobove!
Svi smo senke prošlosti
Sutra je juče, gde smo danas ja i ti?
Dal su 'svetli grobovi'?
Ili su mrtvi već odavno umorni?
Svi smo senke prošlosti
Sutra je juče, gde smo danas ja i ti?
Dal su 'svetli grobovi'?
... ili su mrtvi umorni?
Ako je otadžbina majka, fakat fura čedomorstvo.
I eto, otad imam taj gard, lakat guram, sve dok moj grob
Ne bude bio isklesan – trans-ekspres za nebesa
Al neću biti tako besan da i odozgo kunem sinove
Da dižu ralo i volove i sebi zabijaju klinove i auto-golove
Za činove i šatro-govore – kao, mirno je a samo ponor je sve što vidim!
Deset godina dug fitilj! A opet je prošlo 5, pa budi ranije dovitljiv!
"Opet onaj reper! Stereotipno sere on!"
Steram ti ga kroz tvoj stereo u sterilni mozak s teretom!
Ste rekli Bog? Taj mobilni pretplatnik nije dostupan
Mnogo smo ga cimali, a bio je strpljiv i postupan:
- Robert Boldoranov je mladi čovek iz Leskovca kome je hitno potrebna transplantacija srca. Iako se već mesecima priča o tom, iako mediji svakodnevno obaveštavaju LESKOVAC o Robertovom jezivom problemu i pozivaju sve ljude da u skladu sa svojim mogućnostima pomognu ovom mladom čoveku, niko se na to ne obazire. Kad kažem niko, tu mislim prvenstveno na političare, jer se par dobrih ljudi svim silama trude da pomognu našem sugrađaninu. Ali slaba vajda. Robert u džepu ima samo 5.000 evra, a potrebno mu je još 95.000 evra kako bi otišao na operaciju i spasio sebi život. Zašto sve ovo pišem? Zato što Robert Boldoranov ima suprugu i dvoje maloletne dece. Da li su njegova deca zaslužila da ostanu bez oca??? Da li je njegova supruga zaslužila da ostane udovica??? Pa gde će vam duša, smradovi?! Robert želi da živi zbog svoje dece. Da li je to greh?? Ne želim da budem ni patetičan, nit pristojan, niti jadan (kako me je jedan stočar nazvao kada sam pisao o Mileni koju je usred školskog dvorišta pregazio džip u vlasništvu političara), već želim da budem drzak, bezobrazan i maksimalno nekulturan! Zašto? Evo zašto. Dok stoka politikantska u bojama SNS-a, DSS-a i ostale bagre, pravi nered po ulicama Leskovca, preti, pljuje i ponižava sve redom, jer žele da se što pre ufuraju u lokalnu Skupštinu i zauzmu svoje funkcije s bezobrazno ogromnim platurinama, Robertova porodica lije suze i vapi za pomoć, al suze siromaha niko ne čuje, tačnije ne želi da ih čuje, nit vidi. A kako je tek Robertu? Da li znaš „gospodine“ Gorane Cvetanoviću? Da li znate, ti i tvoja rulja? Ne, ne znate. Ne znate, jer ste danima slavili vašu ništavnu pobedu na smrdljivim i dogovorenim izborima, slavili uz trubače, veselili se i radovali zbog fotelje, vlasti i para. Proseravali ste se i bacali nenormalne svote novca na vaše bestijalne hireve, a niste se setili da makar deo tih para date Robertu. Makar deo. I vi goveda iz DSS-a, što ste se slizali s lopovima iz SNS-a, pa sad zajedno pravite ršum po gradu i zahtevate, naređujete da svi šene pred vama, jer i vi želite fotelje, a ni vi se niste setili da izdvojite makar simboličnu sumu sa svih vaših višemilionskih bankovnih računa. I ti „gospodine“ Kociću, i ti Pejčiću, poltronu DSS-a (seti se kad si bio trener FK Dubočice i suprotstavljao se mnogo moćnijima od sebe, imao si ideale, imao si stav, a gde si sad?), i svi vi ostali političari, bilo da ste iz opozicije il pozicije, niko se od vas nije setio, jer vas nije briga za ljudski život. Vama su važnije fotelje. Jebale vas one!
- Šta je važnije, političari ovog mrtvog grada, ljudski život ili fotelja? Ljudski život ili funkcija? Ljudski život ili vaš usrani mandat? A???
- SETITE SE DOBRO ŠTA STE KENJALI PRED IZBORE!!!
- I KAKO SAD KAD SVE ĆU DA VAS POMENEM!!! ZGUŽVALI STE MLADOST, BRE!!
- DS, SPS, PUPS, JS, SNS, SRS, DSS, LDP, URS, NS, SDP, SDPS, DVERI i svi vi ostali govnari svih političkih pravaca!
- Ni vas manćari nisam zaboravio! Gde ste sada mantije okićene zlatom što se vozikate u preskupim autima i živite u viletinama, a sve to ste pokupovali od narodnih para!? Gde ste sada „pastiri“, „duhovne vođe“, propovednici pravoslavlja!? Gde ste sada da date novac iz vaših predubokih džepova i pomognete čoveku koji se bori za svoj sopstveni život zarad svoje dece!? Gde su sada božje zapovesti i vrline!? U kog boga verujete, vi sebični smradovi!? Nema za vas ni raja ni pakla, vi potomci Sodome!
I kada bi poslali na mene životinje sa praznim očima
Volim te
I kada bi iz zemlje iskopali psa da laje na nas
Volim te
I kada bi mi budućnost premestili iza mene
I kada bi me ubili
Volim te
Branko Miljković – Domovini
- Mnogi su ti pisali, neki mislima, neki penkalom. Reči i molitve upućene tebi, tebi neosvojivoj, nedostižnoj, nemoj i dalekoj.
- Neosvojivoj, jer si uspevala da posle svakog udarca ustaneš i ponovo nastaviš da se boriš, da iz ruševina sagradiš dom, da iz pepela rodiš moral, da ni iz čega stvoriš osmeh, da obrišeš suze koje peku tvoju decu, da oprostiš zlotvorima čiji otisci krvavi leže na noževima zabodenim u tvoja leđa... Njihovi otisci, a tvoja krv... Tražila si neprijatelja spolja, a neprijatelj je živeo u tebi. I još uvek živi...A ti im još uvek praštaš. Praštala si kada su te gazili i krali, praštala si kada su te rušili i palili, praštala si kada su ti menjali ime, kada su ti menjali pravac, kada su te gurali u ambis... Zveri žedne krvi, pohlepni gladni para, hobi-ubice, grobari s kravatama... činili su zločine noseći sva tvoja divna i čestita obeležja, a ti si ćutala. Ćutala i praštala im onda, baš kao i sada. A one misli i ona penkala još uvek ne znaju zašto. A one molitve još uvek nad tobom vise. Neuslišene.
- Nedostižnoj, jer niko tako slobodu ljubio nije, kao što su je ljubila tvoja deca. Nedostižnoj, jer je pepeo jednog sveca utkao veru opstanka tvojoj deci iako ih je pakao pržio. Nedostižnoj, jer su sa fronta solunska mrtvi heroji mrtvu tebe oživeli. Nedostižnoj, jer su te gradili siromašnim rukama oni koji su te dušom voleli, oni koji su ti srcem pesme pisali, oni koji su bili tu i kada nisi bila svoja, oni koji su te ljubili razumom, oni koji su ti poklonili predivan jezik, oni koji su umirali s tvojim imenom na usnama... Nedostižnoj, jer ni tako veliki i silni nisu mogli da te osvoje, nisu mogli da shvate kako jedan tako mali i nejaki narod može istovremeno da plače i igra iako mu i život i smisao visi o koncu. Nisu verovali da je smrt veličanstvena kada se daje za slobodu. Nisu bili kadri da razumeju tada, kao što nisu kadri da razumeju ni sada, a ipak znaju. I zato si njima bila nedostižna, a sada si nedostižna postala i nama. Zato što ni ti više... ne razumeš.
- Nemoj, zato što si ćutala kada su tvoju decu nasilno slali u smrt. Nemoj, zato što si ćutala kada su ubice tvoju decu prebijale na tvojim ulicama. Nemoj, zato što si ćutala kada su oružje ubice uperile u tvoju mladost. Nemoj, zato što si ćutala kada je mladost odlazila. Nemoj, zato što si ćutala kada je mladost umirala. Nemoj, zato što si ćutala kada su ubice razum opcrtale kredom na pločniku, kada su ubice ubile viziju, kada su lihvari prodali parče tvoje zemlje... Nemoj, zato što si ćutala i još uvek ćutiš. Nemoj, zato što si sve to zaboravila...
- Dalekoj, jer više ne znam gde si, jer više ne znam koja te to nova-stara tama obavila. Dalekoj, jer više tvoje karakteristike nisu čestitost, poštenje, data reč, iskrenost, blagodarnost, ljubav, mir, sloboda... Dalekoj, jer tvoj opus sada sadrži mržnju, gnev, razvrat, sodomiju, pohlepu, zavist, neumerenost, zločin, zaborav... Dalekoj, jer onaj grcaj u suzama heroja koji su sanjali o tebi i tiho pevali ’Tamo daleko’, ostalo je neosvojivo, nedostižno, nemo i daleko... maštanje. Daleka si meni, Srbijo Majko, zato što si dozvolila da tobom upravlja manjina, ona bolesna, ona mentalno ćopava, ona otrovna... Daleka si meni, jer te vodi nakaza, daleka si meni zato što takvu suicidnost dozvoljavaš sebi. Daleka si, mati, postala si strana, tamo negde, tamo gde te ne prepoznajem, tamo gde ne ličiš na sebe... Takvim postupcima samo me teraš od sebe, a ne možeš ni da zamisliš kako to boli, kako to peče, kida, drobi... Da li bar čuješ te dečje suze koje molitvu ispisuju dok se slivaju niz obraze boje tvoje zastave? Da li znaš kako pati zaboravljeno dete, ostavljeno dete, dete bez imena, dete koje je majka izdala...? Da li si svesna, majko jedina, da baš ta deca beže od tebe tražeći tebe! Beže zato što te ne prepoznaju, traže te jer te vole. A tebe nema... Gde si prokleta bila?! Ka kome ponoru sada brodiš, tako sakata?! Nakaze sada drže žezlo za pravac, one nakaze koje su te osakatile. Ne prepoznaješ ih, nose kostime. Rekao sam jednom da si slepa, da su slepa tvoja deca i da je u zemlji slepih jedino oko razum. No sada shvatam da razum tebi ne odgovara, de fakto ga teraš od sebe, kao da ti koljači više odgovaraju. Ubice pretvaraš u heroje! Gamad slaviš! A oni gadosti u tvoje ime čine. Pa ti samoj sebi raku kopaš, duboku! I opet ćeš pod pokrovom leći... A kako ćeš se sutra zvati!? Koje ćeš to ime nositi, jedina mati? Na kom grobu suze za tobom da prolijem kad ti ni imena više ne znam? Bojim se... Bojim se da priznam sebi da si bila, da jesi i da ćeš ostati samo Krvava Bajka. I da je sve to bilo u jednoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu... Prokleta bila, majko jedina! Prokleta da si slugo nakaza! Mrzim te! Mrzim te suzama koje vrište za tobom! Mrzim te srcem koje kuca zbog tebe! Mrzim te dušom koja za tobom vene! Mrzim te, jer ne mogu da te zaboravim... Mrzim te, zato što te... volim.
- Pljuni me sad! Zgazi me! Neće ti biti prvi put. Prvenac ti je što me sada tako krvnički teraš od sebe. A kuda da odem? Gde parče neba sada da tražim? U čijoj zemlji... Nemoj! Nemoj majko, preklinjem te! Previše je vršnjaka otišlo, previše njih si oterala. Da, baš ti. Tebe krivim, ti si to dopustila. Ti, jedina moja...
- I na kraju želim samo da te pitam, da li je ovde najbitnije ko se kako zove, ko je čije vere, ko je kakve boje kože, kakve seksualne orijentacije...? Ako umrem sutra, želim danas da znam da li je moja majka bila majka sve njene dece, da li je ova zemlja bila za nas, da li je bila za sve naše ljude, da li je ovo bila kuća za nas, da li je ovo bila kuća za svu našu decu...? Ako jeste, izvini. Ako jeste, oprosti. Ako nije, onda ne želim da te se sećam, čak i ako tamo ničeg nema... A ti sad idi tamo kuda te nakaze vode, i zovi se onako kako zveri nalažu. Pa kako bude...
- Želim da znam, jer na to imam prava, ko me obrisao sa foruma i zbog čega? Ko je taj koji određuje ko može biti na forumu a ko nikako ne sme? Zbog kojih se razloga neko bez ikakvog prethodnog objašnjenja briše sa foruma? Moj nick, ako se tako kaže, bio je Priviđenje. Kada sam danas pokušao da se registrujem na forumu, taj koji upravlja njime, odgovorio mi je da to korisničko ime ne postoji. Kako je to moguće? Ako mislite da na taj način uređujete forum, onda vam sasvim slobodno mogu reći da ste jedna neopevana stoka, i to ona nomadska sa obronka planine Golije. Forum će vam umreti, ako već nije, zato što se ponašate tako primitivno i zatucano kao Tito i Milošević zajedno. Niko nema prava da meni određuje šta ću ja na forumu da napišem, jer forum, ako niste znali, služi upravo zato da se na njemu pokreću svakojake teme, i da se iste komentarišu, ako je neko zainteresovan, ili da se jednostavno ne komentarišu ako za iste niko nije zainteresovan. I zaista ne znam čemu drama. Da li se administrator uvredio pa je raširio muda, jer mu se dalo pa može, i zbog svoje sopstvene sujete mene namerno obrisao sa foruma, onda je dokazao koliko je mali i sitan, prazan i prost, jer ne zna, ne ume, da adekvatno odgovori, ili objasni, forumašu u čemu greši. Konstantno sam bio ignorisan na tom usranom forumu samo zato što sam slobodouman i pišem ono što rihtig mislim i osećam. Velika je šteta što ste tako konzervativni imbecili koji ne vide dalje od svog nosa i mislite da ste vi jedini koji ste pametni i imate šta da kažete, a to baš i nisam primetio. Ono što jesam primetio, bilo je da se jedna te ista osoba pod raznim, različitim, nadimcima (nick-ovima) dopisuje sama sa sobom. Žalosno. Tragično.
- Da li je uređivač foruma taj dmc, il kako se već zove, ili jovana80, il kako se već zove, ili ko god to bio, ja stvarno ne znam, ali je groteskno smešno što taj/ta, koji/a mrsi muda/pičku na forumu i glumi nekog baju, gazdu, il koga već, radi takve stvari. To je strašno neozbiljno i aparthejdno. Degradirati nekog ko samo slobodno misli i piše to što misli, liči na tragi-farsu umobolnika kojima je to smešno. Takve persone nazivaju se idiotima zbog zaostalog mentaliteta.
- Na kraju i nemam više šta da dodam, jer bi sve ostalo, što bih napisao, bilo besmisleno, pišanje uz vetar, razgovor sa zidom, premda bi me zid i saslušao, ali gazde-diktatori sa foruma očigledno ne, jer njima je bitno da se oni međusobno dopisuju i gospodare forumom koji dnevno poseti 5-6 osoba. Katastrofa. Iskreno mi vas je žao, jer ljudi koji ne prihvataju šalu na svoj račun, naprosto su degenerici. Ako niste znali, prihvatanje šale na svoj račun je odlika mudrih ljudi. A vi ste očigledno dokazali da ste baš ono suprotno. Toliko.
- Mislim da bi konačno trebali da se dobro
organizujemo, potpišemo neku peticiju, šta već, i tako maznemo neki datum pod
kojim bi zaveli praznik Kurcovdan. To nikako ne bi bio običan praznik. Nikako!
To bi bio, jelte, ovako jedan vrlo zanimljiv, slavljen i hvaljen praznik. Bez
ikakvih predrasuda. Dakle, Kurcovdan bi slavio svaki onaj ko ima kurac, bez
obzira na veličinu, težinu, debljinu, stranačku opredeljenost, seksualnu
orijentaciju, boju kože, veroispovest, obrezanost, neobrezanost, maljavost,
ćosavost, nacionalnu pripadnost, tetoviranost, netetoviranost, i sl. kao i
ljubitelji istog. Dakle, apsolutno slobodoumlje. To bi bio nešto kao državni
praznik. A može i crkva da ga slavi. Ukoliko želi, naravno. Pošto, dakle, žene
imaju svoj dan, 8. mart, ostale i ostali imaju paradu ponosa, koja doduše nije
datumirana ali ima izgleda da će u perspektivi biti, valjalo bi da i mi kurci
konačno dobijemo neki svoj datum i da toga dana slavimo neke svoje kurčeve
arije. (Kad mogu svi, što ne bi i mi. Dakle, jebo konzervativizam! Pa da...)
- E sad, na taj datum, mogli bi da
organizujemo i neko takmičenje. Čisto ono, da svima bude zanimljivo, a naročito
takmičarima. To takmičenje mogli bi da nazovemo „Prvi kurac Srbije“. I uvedemo
osnovna pravila kojih bi se svaki takmičar pridržavao, kako u konačnoj
nominaciji ne bi došlo do bilo kakvih nepravilnosti. Ili do obrnutih sistema
vrednosti. Ili do iskrivljene logike. I tako redom. Znači, to nikako ne bi
smelo da bude mafijaško takmičenje. Ili da u njemu učestvuju neki maloumnici,
il šta ti ja znam ko već. Kako bi u startu eliminisali „mudonje“ i ostale
parapsihonenormalne opcije, osnovna pravila izgledala bi ovako:
1. Svaki takmičar morao bi da ima najmanje
petoro dece (nebitno kog pola) i da poseduje sertifikat, koji bi izdavala
država ko izvod iz matične knjige rođenih, u kome se jasno svima stavlja do
znanja da je ta osoba, odnosno takmičar, jedini pravi i originalni vlasnik svih
svojih proizvoda. Tačnije, otac.
- Ovim prvim osnovnim pravilom u startu smo
eliminisali milion potencijalnih takmičara. Hihi...
2. Vlasnik sertifikata obavezno mora da
ispunjava osnovnu obavezu koja podrazumeva plaćanje izdržavanja svim svojim
proizvodima, odnosno deci. Deca vlasnika, u skladu sa obavezama, obavezno
moraju da nose prezime svog vlasnika, to jest oca.
- I ovim pravilom automatski smo šteknuli više
od 100 soma ljudi. HA!
3. Prednost imaju oni takmičari koji su od
početka u braku sa samo jednom ženom. Znači, žena, pod obavezom, a u skladu s
obavezama, obavezno mora da bude majka sve svoje dece, a muškarac, odnosno muž,
to jest vlasnik, mora, takođe pod obavezom, a u skladu sa obavezama, obavezno
da bude otac sve svoje dece. Ukoliko takvih nema, to jest ne postoje, onda
prvenstvo dobijaju oni takmičari koji imaju najmanje brakova a najviše dece.
4. Deca takmičara, pre, za vreme i nakon
takmičenja, mogu sasvim slobodno da žive u bilo kojoj državi na planeti Zemlji
i van nje, ali moraju u svom vlasništvu da poseduju pasoš države Srbije, kao
što isti obavezno mora da poseduje i sam takmičar. (Ovo pravilo uvodi se kao
dodatno pravilo na osnovna pravila svih pravila datog takmičenja, a u skladu s
obavezama svih navedenih obaveza. Ovo dodatno pravilo je veoma važno pravilo
zbog samog smisla takmičenja. Npr: Ne može Švedjanin s indijskim pasošem da bude
takmičar takmičenja „Prvi kurac Srbije“. Bilo bi nelogično i besmisleno.)
5. Sva gorenavedena pravila moraju obavezno da
ispunjavaju svi takmičari takmičenja „Prvi kurac Srbije“.
- Pošto smo taksativno naveli sva moguća
pravila takmičenja, kao i obaveze istog, smatram da bi bilo veoma poželjno i
konstruktivno da se uvedu i nagrade za pobednike takmičenja. To bi dalo i
dodatnu motivaciju, satisfakciju i slično, svim takmičarima u takmičenju za
„Prvi kurac Srbije“. A nagrade bi izgledale, recimo, ovako:
- Pobednik takmičenja, odnosno takmičar s
najvećim brojem osvojenih poena, to jest glasova, dobija pehar „Prvi kurac
Srbije“ koji će biti izliven od žutog, to jest zlata, i izgleda velikog i
rasnog kurca sa mudima (mora obavezno da ima i levo i desno, mislim mudo, zbog
radi smisla takmičenja, kao i simbolike istog) u težini od 7 kg. (Isti, ali
potpuno isti pehar će se svake godine dodeljivati pobedniku nove sezone „Prvi
kurac Srbije“. Što dalje implicira da pobednik takmičenja može da nosi pehar
kući, ali ne sme da ga prodaje, uremljuje i slično, jer će morati svečano da ga
preda sledećem pobedniku takmičenja, ukoliko pobednik ne bude bio isti
takmičar, a ukoliko bude, onda takmičar ponovo nosi pehar kući i vraća ga na
sledećem takmičenju. Znači, kurac se lije samo jednom, a svake godine dodeljuje
se isti. Na ovaj način sprečićemo svaki mogući i nemogući vid zarade, kako
legalne tako i nelegalne, odnosno ilegalne, kao i zaradu na profit i
ekstra-profit od moguće i nemoguće legalne, kao i nelegalne, to jest ilegalne,
prodaje pehara, i na taj način zaštitićemo svakog građanina i građanku države
Srbije i ispoštovati sve ustavne i zakonske odredbe države iste.) Pobednik
takmičenja, pored pehara, dobija i stalno zaposlenje na onom radnom mestu koje
mu omogućava da bez ikakvih problema veoma pristojno situira svu svoju decu i
sve svoje žene, ili ženu, ukoliko je jedna jedina. Tačnije, da obezbedi
egzistenciju svojoj porodici. Drugo mesto dobija sve moguće beneficije u sferi
zdravstva, školstva i tako to, kao i popust na svim mogućim proizvodima koji se
tiču odeće, obuće i školskog pribora, plus popust na osnovne namirnice, plus
popust na osnovne potrebštine svoje sopstvene trenutne žene. Takođe dobija i
medalju od bakra na čijoj će prednjoj strani visiti kurac, a na zadnjoj muda.
Čisto onako simbolike radi, da se zna da je za uspeh potrebno obatroje, odnosno
i jedno i drugo, to jest i prva i druga strana, najtačnije i kurac i muda.
Treće mesto dobija pohvalnicu i pravo na besplatnu masažu, depilaciju i
detoksikaciju njegovoga kurca, sa sve mudima, u bilo kom centru, koji se bavi
takvom vrstom delatnosti, na prostoru čitave zemlje Srbije. Ostalim učesnicima
dodeljivaće se, verbalno naravno, jedno veliko HVALA, kao i ono „više sreće
drugi put“.
- Na taj način ujedno ćemo se boriti protiv
bele kuge i za brzi ekonomski oporavak zemlje, jer će od toga dana svaki
potencijalni kurac stremiti ka nekoj pičci u nadi da će napraviti tuce dece i
pobediti na takmičenju „Prvi kurac Srbije“, a od toga će, duboko verujem, svi
imati koristi. I država Srbija, i njeni građani.
- Na Kurcovdan uveče, dakle nakon takmičenja,
biće organizovan Kurcobal na koji će biti pozvani svi kurci u pratnji sa svojim
pičkama i ostalim članovima porodične komune na meze, piće i muziku do zore.
Biti će to pravi karneval raznih rasnih kuraca, sa sve pičkama, na Kurcovdan,
kao i Kurcobal, na brdovitom Balkan-u. I jedinstveni prizor za sve učesnike,
kao i posetioce, takmičenja „Prvi kurac Srbije“. Tako ćemo ući u anale istorije
kao zemlja o kojoj će se s poštovanjem govoriti: srećna je ona zemlja koja ima
najviše rasnih kuraca i još više rasnih pičaka, kao što ima zemlja Srbija.
- Kome se ideja ne sviđa, može slobodno da
piše Savetu Evrope, iliti - ko ga jebe! Kome se sviđa, može slobodno da doda
neki svoj predlog, u skladu sa obavezama naravno, kako bi ideja bila što
savršenija i što kompletnija, i kako bi Kurcovdan konačno dobio svoj datum i
slavu kakvu zaslužuje. S tim u vezi - ŽIVELA SRBIJA I SVA NJENA DECA!
- Koliko je teško i zahtevno, komplikovano i
kompleksno, konkurisati i postati pandur u Leskovcu svedoče o tome razni
podaci. Konkurencija je uvek jaka, potencijalni „brucoši“ se konstantno u
ogromnom broju odazivaju na svaki poziv, to jest raspisivanje konkursa, odnosno
prijemnog. Prijemni za „guštere“ u PU Leskovac raspisuje se svake godine, broj
je, kao što rekoh, enormno nebulozan, a prijemni je nadrealno limitiran
parametrima odsečnih i strogih, od kojih se ni za milimetar ne odstupa, a
vezani su za tradicionalno izvorne vrednosti, one najdublje, one iskonske
vrline sažete u apstraktno ekspresivne čuvene termine koji su impresivni i
inspirativni u svakom datom momentu, a to su: junaštvo, viteštvo, vernost,
predanost, poštenje, kultura, higijena, pristojnost i sve one superlativne reči
koje krase sve sedam vrline, bez ijedne mane, bez ijednog greha...
- Elem, prijemni za nove „značke“ održava se u
ogromnoj prostoriji u kojoj su klupe i stolice zavarene jedna uz drugu, kako bi
potencijalni panduri mnogo lakše mogli da prevaziđu sve moguće poteškoće na
koje naiđu tokom tog prijemnog ispita. U toj sali postoji samo jedna katedra i
samo jedno uniformisano lice koje nadgleda celokupni prijemni ispit. To lice
prošlo je kompletnu drotovsku obuku, uvuklo se u pubovsku odoru i sad je i
zvanično veliki prezervativ s utokom, pendrekom, lisicama i značkom koja mu
omogućava da u datom momentu upotrebi svu raspoloživu silu, koja mu je
„zakonom“ dozvoljena, i da na svaki mogući način u svakoj mogućoj situaciji,
koju uglavnom sam izazove, pravovremeno reaguje i onesposobi, eliminiše, pa čak
i izvrši egzekuciju nad licem koje je pošlo po žvake, ili eventualno selo na
klupicu da malo predahne. Tad na licu mesta nastupa značka i sa svim svojim
rekvizitima, na sve dozvoljene i nedozvoljene načine odvaljuje bubrege i lomi
rebra slučajnim prolaznicima, sirotanima koji mole za parče hleba, manjinama
ove ili one vrste, kao i sve ostale građane/ke na koje se značka nameračila tog
trena.
- Dakle, to ultra-specijalizovano čauš-lice
sedi za katedrom, koja je tri prsta udaljena od zavarenih klupa i stolica
„brucoša“, pred njim je jedna kutija šibica, a njegov zadatak je da izvuče
zrnca iz kutije, prebroji ih i ponovo vrati u istu kutiju, onako lepo i uredno
složena, kao što su i bila pre početka cele operacije. Toliko ujedno i traje
taj prijemni ispit. E sad, šema je u tome što se nikada tačno ne zna koliko je
vremena potrebno murkanu da odradi svoj zadatak i pucnjem iz prangije, obično u
nepoznatom pravcu, označi kraj prijemnog ispita. Neki tvrde da ti ispiti traju
i po dva, pa čak i po tri dana, jer uglavnom je toliko vremena potrebno
čauš-licu da prebroji i složi zrnca unutar kutije šibice. No, to tvrde ovi koji
ispit nisu prošli, ovi koji jesu nikada ne pričaju o tom, te s toga to i nećemo
uzimati kao fakt; ali ćemo podatak primiti s rezervom.
- Na belom papiriću, formata A-4, nalazi se 20
pitanja na koja „brucoši“ moraju dati tačne odgovore ukoliko, naravno, žele da
budu primljeni u službu PU Leskovac. Moram pri tom da obavestim sve one
neupućene da „gušteri“ mogu da izlaze i ulaze u prostoriju za prijemni ispit
kad god to požele. Naime, oni to koriste kako bi otišli do toaleta, kako bi
popili malo vode, nešto pojeli, a usput i da pitaju profesionalne pubove da im
šapnu neki odgovor. (Da li je to tačno ja stvarno ne znam. Ali, tako se
priča...) Ono što sa sigurnošću mogu da tvrdim je da su pitanja svake godine
potpuno ista. A pitanja glase ovako:
1. Da li umete da hodate?
2. Da li umete da trčite?
3. Da li umete da se derete i psujete?
4. Da li volite da mrzite?
5. Da li volite da nekoga prebijate pendrekom
i šutirate čizmama?
6. Da li volite da pucate iz pištolja?
7. Da li razlikujete ćirilicu od latinice,
odnosno azbuku od abecede?
8. Ako ste na prethodno pitanje odgovorili sa
DA, molimo vas da navedete onoliko slova koliko znate, i to posebno. Znači, u
levom kvadratiću upišite slova ćirilice, odnosno azbuke, a u desnom kvadratiću
unesite slova latinice, odnosno abecede.
9. Da li razlikujete crvenu, žutu i zelenu
boju od ostalih?
10. Da li umete da razlikujete novčanice,
odnosno pare? Npr. dinar, evro, dolar itd.?
11. Ako ste na prethodno pitanje odgovorili sa
DA, molimo vas da sada odgovorite da li umete da brojite novčanice, odnosno
pare, i do koliko?
12. Da li znate šta je gepek i kako se
koristi?
13. Koliko duboko se kopa raka za mrtvaka?
14. Da li znate šta je Policija i kako se ona
brani?
15. Da li znate šta je lična karta i ko obavezno
mora da je nosi sa sobom?
16. Da li znate šta je vozačka i saobraćajna
dozvola i ko obavezno mora da je nosi sa sobom?
17. Da li znate šta je pasoš?
18. Koliko puta treba udariti pendrekom, ili
upucati pištoljem, sumnjivo lice?
19. Da li znate šta je mito i korupcija?
20. Da li znate šta je MUP i kako se brani?
- Jedna osoba koja je prošla ispit i postala
pandur, u strogom poverenju dala mi je kopiju njegovog papira formata A-4 sa
pitanjima i odgovorima. Pošto sam gore već naveo pitanja, sada ću vam predočiti
samo odgovore koje je dala pomenuta osoba, a koja je danas zvanična pandurčina
sa značkom. Dakle:
1. Da
2. Da
3. Da
4. Da
5. Da
6. Da
7. Da
8. A E I O U A E I O U
9. Žuto da, ostalo nesam probaja.
10. Da itd.
11. Da. Do kolko imav.
12. Gepek je prostorija u koga smeštavamo
sumnjivo lice.
13. Taman tolko da mrtvaka ne viri.
14. Policija je naša država. Ne se ona brani,
ona gi napada.
15. Lična karta je lična karta u koju se
nalazu slova i brojke od sumnjivo lice. Obavezno mora da gu nosi svaki onaj kuj
neje stanovnik od Policija.
16. Vozačka i saobraćajna dozvola je vozačka i
saobraćajna dozvola u koju su tureni slova i brojke od sumnjivo lice. Obavezno
mora da gu nosi sa sebe svaki onaj kuj se kreće sas točkovima.
17. Da
18. Sve dok ne prestane da se trza.
19. Mito i kopurcija je onoj koje Policija
uzima od sumnjivo lice.
20. MUP ti je Mafija Unutra Policija. Sas sve
kvo ti padne pod ruku dok Šef ne vikne begaj.
- Eto, mili moji, tako se postaje pandur u
Leskovcu.
- PS. - Lik koji je dao ove odgovore i postao
pandur je, inače, bio jedan od najboljih na prijemnom. Te sezone nije primljena
samo jedna osoba i to iz samo jednog jedinog razloga. Dotična osoba je otišla
do toaleta i tamo, nakon velike nužde, svoju zadnjicu obrisala papirom formata
A-4. Nekom je život majka, nekom maćeha. Jebi ga...
- „ ... u svakom slučaju, bio ja pobeđen ili
pobednik, još iste večeri uzeću svoju torbu, svoju torbu siromaha, ostaviću svu
svoju imovinu, sve vaše poklone, sve vaše penzije i obećanja za buduća dobra i
otići ću pešice, da život završim kao vaspitač kod nekog trgovca, ili da od
gladi umrem iza kakvog plota. Rekao sam. Alea jacta est!“
- Fjodor M. Dostojevski -
- Dakle, niko ništa da učini. Vidim svi ćute,
svi se prave ludi, kao da ovo nikoga ne zanima. E pa, JA NEĆU DA ĆUTIM! Ne
želim da tolerišem stoku, smradove i ljige na putu PREOKRET za Leskovac. Zašto?
Evo zašto...
... Ako prilazite jednom problemu na isti
način, možete da očekujete da ćete dobiti isti rezultat kao i ranije. Ako
nećete da menjate pristup, nemojte da se žalite što ćete opet imati iste
rezultate.
AKO JE REZULTAT BIO LOŠ,
MENJAJTE PRISTUP!
... Mene ne interesuju namere. Mene interesuju
posledice. Svako ima dobre namere i mislim da je to stvar pristojnosti. Nemam
nameru da diskutujem o nečijim namerama... Ako imate permanentno loše
posledice, po meni je svejedno da li je na Božjoj pravdi, na nekoj drugoj
pravdi zasnovano, ili na dobrim namerama, jer to na kraju dovodi do propasti te
zajednice koja treba na kraju da uspe.
VAŽNO JE DA IMAMO JASAN PLAN I JASNU VIZIJU!
... Odrastimo jednom kao narod i kao ljudi,
prihvatimo cenu za ciljeve koje smo prihvatili. Ima nekih koji kažu: daj da
ponovo štampamo malo para, dosta nam je bilo te finansijske discipline, možda
je bolje bilo za vreme Miloševića, jer kad god smo malo krenuli ka Beogradu,
uvek su nam naštampali i dali, nije važno što je zemlja tonula, važno je da smo
tog dana mogli da podelimo plate.
JEDNO JE DRŽATI ZAPALJIVE GOVORE I OBRAĆATI SE EMOCIJAMA,
A DRUGO JE PLANIRATI OZBILJNU DRŽAVNU POLITIKU!
... Zahvaljujući jasnom planu i čvrstoj
viziji, mi ovu zemlju možemo da izvučemo iz najveće ekonomske bede u kojoj se
jedna evropska zemlja nalazi, da je uvedemo u oporavak i ekonomski razvoj. Ali,
uvek je važna vizija. Uvek morate da pitate - kuda ja to idem? Ne da li samo
brzo trčim, ne da li trošim energiju, nego da li znam na koji cilj želim da
stignem.
DA SE POGLEDAMO U OČI
I KAŽEMO:
AKO HOĆEMO CILJ, MORAMO DA PRIHVATIMO I SREDSTVA
KOJA VODE DO
TOG CILJA!
... Naš cilj je Evropska unija. Ne postoji
nijedna prepreka koja može da nas zaustavi na tom putu. Kao čoveka koga drže
pod vodom 50 godina, u njegovoj želji da dođe do vazduha, do kiseonika, tako i
Srbiju ne može ništa da zaustavi na tom putu do kiseonika, a to je Evropa,
porodica demokratskih, modernih, razvijenih zemalja...
Zoran Đinđić
oktobar 2001. godine
- Ja ovo nisam zaboravio, niti ću. Ali, čini
mi se da su to zaboravili predstavnici LDP-a u Leskovcu, a naročito gospodin
Bojan Bojović.
- Dotični „gospodin“ više ne zna ni gde je
jadan, nit šta radi tako izgubljen u kofozi sopstvenog mozga. Ni njegova tačna
funkcija se ne zna. Šta je on u lesovačkom ogranku LDP-a? Član, poverenik,
mangup koji želi da nastavi stopama Bojana Kražića, Bobana Popovića, Dražena
Ružića, Zorana Stoilkovića... da pljuje, vređa, ponižava, maltretira i prebija
članove LDP-a, a naročito aktivne članove mladih za PREOKRET - Leskovac. To je
mladima za PREOKRET - Leskovac jasno stavio do znanja, a kako, videćete na
video-klipu na kraju članka.
- Bojan Bojović je na kraju svih krajeva uspeo
da se, uz pomoć Radmile Gerov, neraskidive ekipe Dražen-Zoran i ostalih
njihovih ljudi, koje su po nepotističkoj liniji dovukli u partiju, uvuče na
mesto šefa IŠ-a. I sada nomad drakonskom anarhijom izdaje dekrete članovima
LDP-a u Leskovcu šta i kako treba da rade, a ni on sam ne zna ko, šta, gde, kad
i kako treba da radi. No, ima on svoju ekipicu koja mu u tome pomaže, pa će se
nekako snaći. Sposobnijih kadrova od Bojana Bojovića i te kako ima u
leskovačkom LDP-u, ali se članovi LDP-a u Leskovcu ne pitaju ništa, pita se
gorepomenuta armada.
- Mali osvrt na skorašnje događaje:
- Na jednoj konferenciji za medije, koju je
održao Dražen Ružić (tema je bila vezana za jedan napad na novinarku TV K-1,
Ivanu Veličković koja je inače član LDP-a, koja je otišla, na poziv DSS-a, na
Pašnjak da medijski proprati radove koji se tamo održavaju. Održavaju se
mesecima, a ko ih i kako održava, zadržava ili šta već, ko će ga znati, jer
ovde u Leskovcu se ništa ne zna javno, ali se zato tajno sve zna. I ko održava
radove, i kako ih izvodi, na koji način to radi itd. Uglavnom, ta kvazi
novinarka je napadnuta na terenu dok je šatro izveštavala o tim radovima na Pašnjaku,
DSS-ovci se razbežali, ona najebala, a Dražen Ružić je odmah sazvao
konferenciju za medije kako bi i javno zaštitio svoju štićenicu, koja, uzgred,
dupe nije pomakla za LDP) prisustvovao je i Bojan Bojović, ne znam u kom
svojstvu, a nije ni bitno. Ono što jeste bitno, i što jeste ISTINA, je da je,
nakon saopštenja za javnost i osudu za napad na novinarku, kada su se pogasile
kamere, ekipa novinara brutalno krenula da vređa pripadnike romske populacije
na najgnusniji, najbezobrazniji i najdrskiji način, govoreći: „Oni smrde ko
govna! Da li ste se ikada s njima vozili u autobusu? Niste, a? E pa da znate
samo da smrde na ustajali kiseli kupus. Ja ih odlično znam (reče jedno držalo
kamere) živim kraj Mahale u Podvorcu i oni, bre, smrde! Ne trpe se!“ I još
svakojake uvrede izrečene su toga dana od strane nadri novinara i držača kamera
svih lokalnih televizija na račun Roma. Ono što je tragično, jeste upravo
konstatacija da se ni Dražen Ružić, niti Bojan Bojović, kao članovi LDP-a koji
se ekstremno bori za jednakost svih vera, nacija, boja kože, za prava svih
nacionalnih manjina, za prava pripadnika drugačije seksualne orijentacije i sl.
nisu niti jednom jedinom reči ni pomislili, a kamoli usprotivili takvom
fanatično huliganskom ponašanju pripadnika svih lokalnih medija. Ni jedna
jedina reč. Ništa. Ćutali su i gledali u patos ko popišani, i sve mi se čini da
se i oni u potpunosti slažu sa poremećenim i konzervativnim polunovinarčićima i
trčkarala s kamericama. To su dokazali svojim ćutanjem. Toliko o njihovoj
liberalnosti, preokretu, istini... I šta se desilo nakon svega? Upravo ti
ljudići postavljeni su na čelnim funkcijama u LDP-u. I šta reći posle svega?
ZEMLJO, OTVORI SE!!!
- I kao što sam i obećao, videćete video-klip
(koji takođe možete pogledati i na you tube kanalu ’Ultrarabbit1’. Žešća ekipa
stoji iza imena rebel! Revolucija je eksplodirala. SLOBODA ILI NIŠTA!) na kome
se čuje razgovor Bojana Bojovića, šefa IŠ-a, i jednog od najaktivnijih članova
mladih za PREOKRET - Leskovac. Tu ćete čuti svu „kulturu“, „liberalnost“, „demokratiju“,
„pristojnost“, „pismenost“, „pamet“, „savest“, „konverzaciju“, „vaspitanje“,
„mentalnu higijenu“, „obrazovanost“... vođe puta ’Šetnja za Zorana’ i šefa
izbornog štaba LDP Leskovac Bojana Bojovića. Pa mi posle odgledanog snimka
recite gde je Preokret, šta je ISTINA, i ko je ovde lud...
- Ko je ko u LDP-u Leskovac??
- Nažalost, još uvek se ne zna...
- Uzgred, sastanak je bio održan i u utorak
13. i u sredu 14. marta 2012. godine, ali na tim sastancima prisustvovala je
samo ekipica laktaroša i secikesa; ostali aktivni članovi, kao i mladi za
PREOKRET, namerno nisu pozvani na sastanak kako bi se ISTINA o svemu što se
dogodilo, uspešno zataškala. Baš kao što je to rađeno i do sada...
„Non bene pro toto libertas venditur
auro!“ISTINA
ILI NIŠTA!
MEĐULJUDSKI ODNOSI U OPŠTINSKOJ ORGANIZACIJI
LDP – LESKOVAC
- Međuljudski odnosi unutar opštinske
organizacije (Opštinski odbor, Omladinska mreža, šire članstvo) LDP-a u
Leskovcu su poremećeni još od predsedničkih izbora. Menadžera Bojana Kražića
smatram najodgovornijim za to iz sledećih razloga:
Nesposobnost (ili nedostatak želje) za
saradnju i timski rad:
- Bojan Kražić je samovoljno, bez konsultacije
sa bilo kim, smislio i plasirao u javnost slogan lokalne kampanje „I Leskovac
je Srbija“. Kada su mu ljudi to zamerili, „prihvatio“ je kritiku, da bi
sutradan, pre konferencije za novinare, sa zida poskidao fotografije Zorana
Đinđića i Čedomira Jovanovića i okačio zastavu sa pomenutim sloganom. Nakon
dogovora da se lista odborničkih kandidata ne predaje posle konvencije, već da
se dopuni sa još kandidata, bez konsultacija sa bilo kim (za to nije znao ni
šef OIŠ-a), prijavio je predaju liste odmah sutradan, sa nalogom portparolki da
ne obaveštava novinare, jer oni mogu da postavljaju nezgodna pitanja. I pored
toga što je, kao menadžer, deo medijskog tima, samo jednom je prisustvovao
sastanku tog tima, da bi kasnije prigovarao što se nije dovoljno pojavljivao u
medijima. Odbijao je svaku saradnju sa šefom OIŠ-a, a za prenošenje njegovih
naređenja teh. sekretaricama koristio je portparolku Ivanu Veličković.
Organizovao je izbor poslaničkih kandidata iznenada, kada mnogi ljudi iz OO
nisu bili u gradu.
Seksualne afere:
- Bez ulaženja u to da li je, ili nije, bio u
nekakvoj vezi sa te dve devojke, jer me se ne tiče njegov privatni život, Bojan
Kražić je svojim ponašanjem dao povoda da gradom krenu da kolaju priče o tome.
Njegovo ponašanje u partiji nije bilo primereno, jer je najpre Jovani
Dimitrijević dao prevelika ovlašćenja, da bi joj ih zatim oduzeo i preneo Ivani
Veličković (ključ partije, pečat...) Na moja upozorenja da promeni svoje
ponašanje, jer je percepcija ljudi takva da tu nešto ima, nije se obazirao.
Krajnji ishod toga je da je Jovana Dimitrijević podnela više krivičnih prijava
protiv njega, a da se Ivana Veličković u poslednje vreme ponašala kao da je
njegova lična portparolka, a ne Opštinskog odbora. Pred same izbore jedva smo
šef OIŠ-a i ja sprečili distribuciju letaka na kojima je Jovana predstavila
Kražića kao Firera i na kojima je pisalo da je on sklon seksualnom nasilju i
zlostavljnju žena. Taj isti letak su podržale i Žene za mir.
Sklonost ka nasilničkom ponašanju,
spletkarenju i potpuni nedostatak samokontrole u javnosti:
- Bojan Kražić mi je lično saopštio
27.03.2008. da je upotrebom fizičke sile iz prostorija LDP-a izbacio Jovanu i
Milana, sa pretnjom da će učiniti isto svaki put kad se pojave. Na moja
upozorenja da to ne sme da radi, ponovo nije reagovao. Tada je dolazila
policija, a krivične prijave su podneli Jovana i Slaviša (koji je pokušavao da
ih zaštiti). Novu krivičnu prijavu Jovana je podnela zbog izbacivanja iz
partije njenih umetničkih slika, zbog čega ona traži odštetu. Nekoliko dana pre
izbora, najpre je verbalno, a zatim i fizički nasrnuo na Krcka, koji je bio
revoltiran zbog upornog skidanja fotografija Zorana Đinđića i Čedomira
Jovanovića, izbila je tuča i ponovo je dolazila policija. Na povratku sa
konvencije u Nišu, Bojan Kražić je verbalno napao i maltretirao kandidatkinju
za gradonačelnicu pred zgranutim članovima i simpatizerima LDP-a, a sve to zbog
toga što je njegova portparolka, Ivana Veličković, navodno zapostavljena u
medijima (iako se pojavljivala na svim konferencijama za novinare,
predstavljanju odborničkih kandidata i ostalim događajima medijski
propraćenim). Reakcije svedoka tog urlanja su bile jedno zaprepašćenje i osuda.
Tada je, između ostalog, rekao da će pokazati on nama šta je hijerarhija u
partiji i ko je tu menadžer, i da će više članova izbaciti iz partije. U više
navrata je širio dezinformacije koje su bile tako smišljene da naprave razdor u
partiji, čime je pokazao da sve nas tretira tako kao da smo mi pitomci zatvora,
a ne slobodni ljudi.
Potpuno neprimereno predstavljanje programa
LDP-a u javnosti:
- Poređenje Kosova i Metohije sa najvećom
žabom koju treba progutati (TV Studio MT)
- Mi nismo stranka establišmenta (?), u našim
redovima ima dosta ljudi sa sela... (TV Studio MT)
- „Mi moramo da idemo u tu jebenu Evropu...“
(tribina u Svircu)
- Više puta javno izrečeni fašistoidni stavovi
prema homoseksualcima.
- Ovo nije sve, ali ja zaista više ne mogu da
pišem o ovim mučnim stvarima. Sebe smatram odgovornom u smislu da sam ja
predložila Kražića za v.d. menadžera (nisam ga dobro poznavala, a delovao mi je
kao pristojan čovek), pa zato sada preuzimam na sebe da javno kažem ono što
misli većina članova. Smatram da Kražić nema kapacitete da bude menadžer OO
LDP-a u Leskovcu i da treba da ode sa tog mesta. Predlažem da se članovi OO
izjasne o svemu što sam iznela.
Član OO
LDP – Leskovac
Suzana Dimitrijević
- Sve ovo gorenavedeno napisao sam kako bih
uporedio nekadašnje rasulo sa sadašnjim haosapokaliptičnim stanjem u LDP-u
Leskovac.
1. Suzano, snajke, odelo ne čini čoveka
čovekom. Ne možeš jednim pogledom na personu da oceniš kakve su njene
karakterne osobine i šta se krije u unutrašnjosti tog bića. Neko može da nosi
odelo i kravatu, a da bude ubica, na primer. A neko može da nosi kapuljaču
preko kape a da bude sasvim normalna i dobra osoba. U to si se koliko vidim
uverila, ali mnogi još uvek nisu, kao npr. Bojan Bojović o kome ću napisati
poseban članak, a bogami i opširan. Zaslužio je...
2. Međuljudski odnosi unutar LDP-a Leskovac ne
postoje. Postali su poremećeni (mada je to preblaga reč u odnosu na to šta se
dešava u partiji) dolaskom Dražena Ružića na mesto v.d. menadžera LDP-a. Ne zna
se tačno šta je gospodin Ružić u LDP-u Leskovac: menadžer, poverenik, gazda,
vlasnik leskovačkog ogranka LDP-a... Ne zna se. Ali ono što se zna, jeste da
pomenuta persona ne radi ništa za dobrobit LDP-a, sem što radi na sopstvenom
reklamiranju samog sebe kao „ikone“ Leskovca, koja će od ovog zaklanog grada
isisati preostalu zgrušanu krv, i onaj pepeo i prah koji su predhodnici slični
njemu ostavili iza sebe. Takođe se svesrdno zalagao da Ivanu Veličković, koja
se veoma, veoma retko pojavljivala na sastancima (o ostalim akcijama da i ne
govorim, jer nikada nije želela da učestvuje u njima rekavši: „Ja znam kolikom
vredim i meni ne priliči da delim flajere, lepim plakate i prikupljam sigurne
glasove.“ Inače, to je ona retardirana nadri novinarka koja radi u TV K-1 i ne
zna ni dva padeža a kamoli da sklopi jednu prostu rečenicu. Toliko o tome
koliko dotična vredi), ubaci na što važnije mesto u LDP-u. Jedna od opcija bio
je i OO LDP Leskovac. Da li je uopšte potrebno postavljati pitanje zašto?
Mislim da ne, jer je sve sasvim jasno.
3. Što se tiče Jovane Dimitrijević, mladi za
Preokret – Leskovac u više navrata pokušavali su da ubede Dražena Ružića i
Zorana Stoilkovića, kao osobe koje su egzistirale na centralnim funkcijama u
partiji, da na sve moguće načine kontaktiraju Jovanu, da joj se u ime LDP-a
izvine i zamole je da se ponovo vrati u LDP i uključi u rad partije, jer je
upravo ta Jovana Dimitrijević od samog nastanka LDP-a u Leskovcu bila glavni
motor i pokretač svih akcija (od štandova, preko plakatiranja, predizbornih
kampanja, itd. itd. pa sve do akcije od vrata do vrata), borila se za LDP,
širila dalje, čuvala ideal LDP-a kao kap vode na dlanu, a LDP joj je za sve to
vratio tako što je popljuvao i išutirao iz partije. Savršeno. (Rekao bih
SRAMOTA, ali me sramota da kažem sramota, jer je to smešna reč u odnosu na
zlodelo koje je počinjeno nad Jovanom Dimitrijević.) Na molbu mladih LDP-a
Leskovac, ekipa Dražen-Zoran, odgovorili su: „Ma baš nas briga. Ne zanima nas
nikakva Jovana. Ako želi da se vrati u partiju neka se vrati, ako ne želi – ne
mora. Mi ne želimo nikoga da molimo, niti da se kome izvinjavamo. Imamo mi
preča posla.“ (Pitam se samo koja li su? Ah da, već sam ih naveo u predhodnim
člancima. BLAM, BLAM). Mladi su i dalje pokušavali da dopru do Jovane, naročito
u toku revizije članstva, ali bezuspešno. Na kraju je LDP Leskovac izgubio
jednog od najvrednijih članova zbog patološke bolesti Bojana Kražića i
nemarnosti, nezainteresovanosti i kofoze Dražena Ružića i Zorana Stoilkovića,
koji su svojim delima pokazali da njima članovi uopšte nisu bitni, već njihova
lična karijera, a to je: preći cenzus i ući u lokalnu Skupštinu. (Samo ne znam
kako će to postići ako se tako ponašaju prema članovima LDP-a. Zbog borbe za
Jovanu, mladi su opet platili ceh i to tako što su izvređani i izbačeni iz
prostorija LDP-a.) Jedino mi je žao što ideja Jovane Dimitrijević, da Bojana
Kražića plakatira kao Firera, nije sprovedena u delo. No, dala mi je odličnu
ideju da ja sprovedem u delo taj poduhvat, s tim što će Firer ovoga puta biti
Dražen Ružić, a Jozef Mengele biće Zoran Stoilković. Čisto da javnost zna s kim
ima posla, osim ako Beograd na vreme ne interveniše, i Dražena Ružića i Zorana
Stoilkovića zauvek skloni sa čelnih funkcija i postavi ih tamo gde im je i
mesto. Po mom mišljenju takvim devastatorima mesto je u kanalizaciji, ali neka konačnu
odluku donese Predsedništvo LDP-a. Nadam se samo da će biti brza, efikasna i
pravična, jer LDP Leskovac nema vremena za gubljenje. LDP – Leskovac želi
Preokret, želi ISTINU!
4. Stanje u LDP-u Leskovac od Bojana Kražića
do danas uopšte se nije promenilo. Ni za milimetar. Članovi LDP-a su zaista
pitomci zatvora koji se zove ’Radikalni komunizam’. Zoran Stoilković je jasno
mladima stavio do znanja šta je to hijerarhija i kako se ona sprovodi. A
sproveo je na sledeći način: popljuvao je, izvređao, ponižavao, pretio i
fizički nasrtao na mlade LDP-a. I, kao što rekoh, prošao apsolutno nekažnjeno.
Dalo mu se pa može. Dakle, to je taj liberalizam koji se sprovodi u LDP-u
Leskovac. Pitam se samo dokle će Predsedništvo LDP-a u Beogradu da ćuti o
ovome. Ova destrukcija u leskovačkom LDP-u, nit je LDP, niti je PREOKRET, a
kamoli ISTINA! Dakle, od slobode samo korbač, od Preokreta samo trt, a od
ISTINE ni mojega. Zbrka, nered, haos, anarhija, despotizam, drakonizam, smak...
A dokle? Zar nije prioritet staviti dva prsta na čist obraz i tri prsta na
čisto srce i reći: MI SMO ISTINA!? Ili je prioritet lagati narod samo da bi se
prešao taj cenzus i došlo na vlast? Recite mi EL PREZIDENTE, učinite nešto po
tom pitanju, sprečite ovaj haos i rasulo u LDP-u Leskovac, jer mi to
zaslužujemo, jer leskovački LDP ima mnogo kvalitetnije kadrove no što su to
neodahije Dražen Ružić, Zoran Stoilković, Bojan Bojović...
- Halo, Beograde! Zovem te iz provincije! Da
li se čujemo???
- „Zašto su Justiciji, Boginji pravde,
zavezane oči? Otkuda joj i čemu služi ona neprozirna krpa koja je lišava vida?
Da li je mač Justicijin, koji drži u jednoj, a vagu u drugoj ruci, valja
shvatiti kao drevnu i vrhovnu zapovijest prava da je istina uvijek na strani
jačega i da je dužnost sudija jedino u tome da tumače volju gospodara koji im,
iznad glava i iznad presuda, kovitlaju isukanim bičevima?“
- Vuk Drašković -
Lista kandidata za OO LDP-a koje predlažu
članovi za izbornu skupštinu LDP-a Leskovac, 22.09.2007.
Vladica Pavlović
Radosav Popović
Nenad Mitrović
Cveta Đorđević
Aleksandar Mitić
Dalibor Stanojković
Aleksandar Jovičić
Tomislav Mašković
Nikola Nikolić
Vladimir Ranđelović
- Za menadžera OO LDP Leskovac kandidovao se
Dejan Mitić.
- Na osnovu člana 7. Pravilnika o kandidovanju
menadžera i članova Gradskih i Opštinskih odbora LDP, Predsedništvo LDP,
razmatrajući žalbu v.d. menadžera OO LDP Leskovac, izjavljenu na postupak
kandidovanja Dejana Mitića za menadžera i 10 članova LDP za Opštinski odbor, na
sednici održanoj dana 13.09.2007. godine, donelo je sledeću odluku:
- NE PRIHVATAJU SE KANDIDATURE, jer nisu u
skladu sa procedurom propisanom Pravilnikom o kandidovanju menadžera i članova
Gradskih i Opštinskih odbora LDP i to:
- U žalbi koju je Predsedništvu LDP podneo
v.d. menadžera i članove OO LDP Leskovac od strane lica navedenih u dispozitivu
ove Odluke nisu validne.
- Naime, nakon podnošenja kandidature koje su
u prilogu sadržale i potreban broj potpisa (koje nažalost nisam uspeo da
dostavim na uvid), izvršena je provera od strane Izborne komisije i utvrđeno je
u ličnom kontaktu da mnogi navodni potpisnici kandidatura nisu ni upoznati sa
kandidovanjem tih lica a kamoli da su iste potpisali. (Pa naravno kad ih je
potpisivala ruka samokandidovanih kandidata.) Svojim pisanim i potpisanim
izjavama to su i potvrdili iz čega jasno proizilazi da su potpisi za
kandidovanja falsifikovani.
- Iz navedenih razloga se ne prihvataju
kandidature navedenih članova LDP za menadžera i članove OO LDP Leskovac.
Ova Odluka je konačna.
Beograd,Predsedništvo LDP
13.09.2007.god.
- E moj EL PREZIDENTE ČEDOMIRE JOVANOVIĆU... a
tako sam ti verovao...
- No, da se mi vratimo na temu. Sve je to lepo
i krasno, jer je napokon Predsedništvo LDP reagovalo pravovremeno i efikasno,
sprečivši u korenu sve moguće posledice koje bi se kasnije fatalno odrazile po
leskovački LDP. Međutim, Predsedništvo LDP previdelo je krajnju podmuklost i
malignost kvazi LDP-ovaca iz Leskovca. Skoro 5 godina kasnije, sudarili smo se
sa veoma identičnom tragihaotičnom situacijom. Za početak izdvojiću samo jedan
jedini primer od mnoštvo istih, ili veoma sličnih.
- Tomislav Mašković ponovo se našao na listi
kandidata za OO LDP Leskovac, onako furiozno na najmorbidniji način. Svima nama
je potpuno jasno da je nepotizam svugde prisutan i da smo se gotovo navikli na
njega, ali što je mnogo – mnogo je. Tomislav Mašković nije se pojavljivao ni na
jednom štandu, plakatiranju, sastanku... opravdavajući svoje izostanke gnusnim
lažima i to tek kad bi se javio na telefon. Mnogo puta je pozivan, mnogo puta
je bio nedostupan, ili je obećavao da će prisustvovati akcijama LDP-a u
Leskovcu, ali se nikada nije pojavljivao. (O tome nema zvaničnih dokaza jer su
svi zapisnici netragom nestali.) Pojavio se tek na jednom kvazi sastanku, krajem
februara tekuće godine, koji je organizovala Radmila Gerov u prostorijama LDP-a
u Leskovcu i to tek nakon poziva Dražena Ružića. Dakle, došlo je vreme da
gospodin Ružić dovede i smesti svoje ljude oko sebe, kako bi imao što veću
podršku u svojoj lukavo isplaniranoj ujdurmi da ukoliko LDP u Leskovcu pređe
cenzus, Dražen Ružić zauzme dugo snivano mesto u fotelji gradske Skupštine.
Gospodin Ružić nije skrivao svoje zadovoljstvo nit ozarenost na licu kada se na
sastanku pojavio Tomislav Mašković. Ustao je u sred sastanka, pošto je dotični
kasnio, „opravdano“ naravno, i rekao za svog pulena: „Eto to je naš Mašković“,
predstavljajući ga gospođi Gerov, koja je, verovatno nesvesno ali zato veoma
eksplicitno, stavila svima da znanja da je on taj i taj od toga i toga, i da
ona odlično poznaje njegove roditelje, tetke i strine, rukovali su se s onim
politikasterskim kezom na licu, i za tili-čas je Tomislav Mašković ubačen u
spisak kandidata za OO LDP Leskovac. (Ostali članovi, koji su do tada bili
veoma aktivni, bačeni su na marginu, šutnuti u zaborav, jer su svoje zadatke uspešno
ispunili i sad im više nisu potrebni.)
- Dakle, mladi za Preokret – Leskovac držali
su štandove, delili flajere, radili reviziju članstva, plakatirali grad,
prikupljali sigurne glasove i potpise za deklaraciju: SRBIJU U EVROPU, EVROPU U
SRBIJU! A od Tomislava Maškovića tada nije bilo ni traga ni glasa. Ali je zato
sada tu i to po crti nepotizma, ušetavši se nonšalantno u listu odborničkih kandidata.
I šta reći... Leskovac - mrtav grad! A PREOKRET - do mojega!
- Tomislav Mašković je samo jedan jedini primer
u masi istih koji su na identičan način dospeli na tu listu kandidata za OO LDP
Leskovac, koju su gradili gospođa Radmila Gerov, kao vrhovni komandant, zatim
Dražen Ružić, propali političar, ispušena muštikla, persona non grata koja se
čvrsto uhvatila za slamku LDP-a, nadajući se da će i on, s onim smešnim odelom
i narandžastom kravatom, uspeti da se uvuče u lokalnu Skupštinu, onda imamo tu
i Bojana Bojovića koji je, onako iz senke, vrebao svoju šansu, a kako sada
stvari stoje, uspeo je u tome, i na kraju, a to nikako ne smemo da zaboravimo,
u toj konspiraciji učestvovao je i Zoran Stoilković, propali rukometni trener,
koji sam za sebe tvrdi da je u toj sferi jedan od najboljih na Balkanu (meni je
to smešno, ali mi dođe i da zaplačem, onako tiho, nečujno, u skutu mog
zaboravljenog i izmrcvarenog grada), persona s pregršt kompleksa, isfrustrirani
sado-agresivac, koji je u više navrata vređao i ponižavao mlade LDP-a Leskovac.
(Citiraću jednu njegovu rečenicu izgovorenu iz njegovih poganih ustiju na
jednom od sastanaka: „Dajte da pozovemo ove iz organizacije mladih, ove mlade
lepe devojčice da nam privuku birače. One su mlade, lepe, zgodne, malo ovo-ono,
znate...“ itd. Da ste tom prilikom videli njegovu ubalavljenu i pohotnu
fizionomiju, shvatili biste me u potpunosti o čemu vam govorim.) Na jednom
sastanku, na kome je bio prisutan i Dražen Ružić, otvoreno je vređao, pretio,
čak i fizički nasrnuo na jednog člana mladih za Preokret – Leskovac, nanevši mu
pritom lakše telesne povrede. Taj nemili događaj, koji je, uzgred, uspešno
zataškan, dogodio se 09.09.2011.god. oko 18:45h u prostorijama LDP-a, samo par
minuta pre početka sastanka. U kancelariji za sastanke, sem Dražena Ružića,
bila je prisutna i sredovečna gospođa/ica s kratkom crnom kosom po imenu Alisa (nisam uspeo da joj doznam
prezime, ali sam dobio informaciju da je nastavnica u nekoj lokalnoj školi, ili
tako nešto. Nebitno na kraju krajeva.)
- Elem, napadnuti mladić pozvao je policiju
koja je stigla 30-ak minuta kasnije (ali je ipak stigla i hvala joj na
besprekornoj efikasnosti) uzela lične podatke napadnutom mladiću kao i njegovu
izjavu, međutim, mladić nije imao svedoke da potvrde neuravnoteženi i sumanuti
postupak tadašnjeg predsednika IO LDP Leskovac Zorana Stoilkovića, koji,
naravno, pripadnicima policije ništa nije priznao iako su policajci ugledali
veoma vidljive tragove povreda na mladićevom telu i licu. No, svedoka nije
bilo, Alisa se pravila naivna, kao da je u zemlji čuda, a gospodin v.d.
menadžer je na pitanje policajca šta se zapravo desilo, počeo da priča o Novaku
Đokoviću, kao da je šenuo pameću. Policajac je još jedared postavio isto
pitanje „šta se desilo“, a vajni menadžer je nastavljao sa svojom demencijom i
pričao o tome kako je taj mladić, žrtva u ovom slučaju, pušio cigarete u
prostoriji gde se oduvek pušilo i gde je pušenje dozvoljeno, ali je „nepoznata
osoba“, koja je davala nebulozne izjave pripadnicima leskovačke policije,
skinula taj znak, zaboravivši da nalepi onaj drugi ’zabranjeno pušenje’, i
potpuno nesvestan posledica, nastavio je da baljezga unapred smišljeni dogovor
s ostatkom ekipice da je tu zabranjeno pušenje i da je taj mladić prekršio
zakon, neshvatajući da time pre svega ugrožava sam kredibilitet LDP-a, ne samo
u Leskovcu, već i na nivou cele Srbije, jer je po njegovoj priči ispalo da
članovi LDP-a ne poštuju zakone Srbije, a kaznu bi, za to učinjeno delo, snosio
LDP, koja je u tom trenutku iznosila negde oko 500.000 dinara. Na kraju krajeva
svih krajeva pripadnik policije je uvideo da ima posla sa personom izgubljenom
u sopstvenoj šizofreniji, i na ivici svog strpljenja još jednom ga je lepo,
jasno i glasno zamolio da kaže da li su se pretnje i fizički napad od strane
Zorana Stoilkovića desile ili nisu u toj prostoriji u kojoj su svi ispitani
učesnici bili prisutni i videli celokupni događaj, gospodin izgubljeni se
pribrao, setio dogovora i rekao: „Ne, to se nije desilo. To je laž.“
- Policija nije imala nikakvih dokaza od
izjave svedoka, te se konspiracija politikanata uspešno završila. Sve što su pripadnici
interventne jedinice mogli da učine, bilo je to da opomenu Zorana Stoilkovića
da se ne približava mladiću, da ga ne vređa i da mu ne preti, a kamoli fizički
napada. Lako uočljive lakše telesne povreda mladića odletele su u zaborav, jer
podnošenje privatne krivične prijave nije pilo vodu zato što je tužilaštvo i
sudstvo u Leskovcu maksimalno korumpirano, a parničenje traje više decenija, a
to previše košta pa je mladić digao ruke od toga. I tako je to ostalo na tome.
- Na sledećem sastanku, koji je iniciran
povodom tog nemilog događaja, došli su predstavnici iz Beograda, Maja, Uroš i
Branko, koji su godinu dana proveli u Leskovcu, dolazili dva-tri puta nedeljno,
učestvovali u svakoj akciji koju su uglavnom organizovali mladi LDP-a Leskovac,
i pokušavali na sve moguće načine da premoste sve probleme i da konačno reše
status Leskovca, ali u svemu tome oni nisu uspeli zbog ekipe Dražen-Zoran, koji
su maksimalno opstruirali i sabotirali svaki njihov pokušaj, a u toku tog
sastanka Zoran Stoilković je u jednom momentu krenuo da se i fizički obračuna s
Brankom, ali se na veliku sreću to nije dogodilo; valjda zato što je bilo i
previše svedoka koji bi ovoga puta i te kako progovorili ISTINU. Na kraju se
sve završilo u fazonu: zaboravimo nemile događaje i krenimo dalje. (Zoran
Stoilković nije snosio nikakve posledice za sva zlodela koja je počinio:
vređanje, ponižavanje, šikaniranje, pretnje, fizički napad. Još uvek je u LDP-u
i još uvek igra ključnu ulogu. Dakle, nije bio sankcionisan nit primereno
kažnjen za to što je učinio, naprotiv, postao je još usiljeniji, razjareniji,
bahatiji, licemerniji i nastavio je da radi ono što je radio i do sada, a to je
devastiranje LDP-a u Leskovcu. Bravo za PREOKRET!) Međutim, Dražen Ružić i
Zoran Stiolković to nisu želeli. Oni su nastavili da sabotiraju rad mladih
LDP-a Leskovac na sve moguće načine, oterali preko nekih svojih veza veoma
dobru ekipu iz Beograda: Maja-Uroš-Branko, nastavili su sa svojim neradom i
prikupljanjem njima bliskih ljudi (rođaka, prijatelja, komšija), praveći tako
neprobojni bedem oko sebe i svoju sekciju unutar LDP-a, prekršivši gotovo sve
tačke statuta Liberalno Demokratske Partije. Oni su učinili sve kako bi raskomadali
i uništili jedva skrpljeni LDP u Leskovcu, koji je na jedvite jade kiseonik
uzimao na cevčicu sa filterom pri vrhu koji su samoinicijativno postavila
gorepomenuta gospoda. Uništili su forum žena, koji je tek počeo da se formira i
to najogavnijim lažima, ono kao: ma to je bila samo trenutna energija koja je
vrlo brzo splasnula, one nisu imale cilj da stvore forum žena, već da se
ufuraju na položaje (što je totalitarna neistina) i tako su ih i oterali. Ali
se nisu na tome zaustavili. Nastavili su da ignorišu, sabotiraju i šikaniraju
mlade LDP-a. Mnogi od njih su i napustili partiju upravo zbog Dražena Ružića i
Zorana Stoilkovića. A zatim su preko svojih veza doveli Radmilu Gerov i neke
svoje ljude iz Leskovca i okoline, napravili svoju ekipu i nastavili po starom.
Oformili su inicijativni odbor, nazvali ga OO, a zatim i lažni GO i krenuli sa
svojim mahinacijama uz svesrdnu podršku Radmile Gerov, koja evidentno uopšte
nije upućena u rad LDP-a Leskovac. Svi su odjednom zaboravili na mlade koji su
radili sve ono što nadri odbor nije: štandovi, akcije, plakatiranje, reviziju
članstva itd. Zaboravili su čak i da isplate teh. sekretare koji su predano
obavljali sve nametnute im zadatke, a mnogi od njih nisu ni bili u njihovoj
nadležnosti. Dražen Ružić i Zoran Stoilković nisu snosili ama baš nikakvu
odgovornost, sve propuste svalili su na teh. sekretare i organizaciju mladih LDP-a.
I to je, naravno, prošlo nekažnjeno. Uostalom, kao i sav uredni nerad koji su
ta dvojica mahinatora i laktaroša učinila u LDP-u. Na primer, od kada je Ružić
postao v.d. menadžera LDP Leskovac, pečat partije je nestao. Gospodin Ružić ga
je nosao sa sobom u svom džepu kao da je partijski pečat njegovo privatno
vlasništvo, a šta je sve mogao da učini s tim pečatom, da ga zloupotrebi na
bilo koji način, ne smem ni da pomislim. Sem toga, u prostorijama LDP-a ponašao
se kao da je to njegova privatna birtija, a on je njen gazda. Vikao je, urlao,
lupao šakom o sto, čak je i psovao. Kućno vaspitanje, nema šta. Kultura na
najvišem nivou, nema šta. Diplomirani polotikolog – nema šta. Baš pravi
liberal, baš pravi PREOKRET, totalni PREOKRET; samo ne znam u kom smeru... Još
gore od njega se ponašao i Zoran Stoilković, kao da je Staljinov brat blizanac.
Bez pitanja je prisvojio ključeve od prostorija LDP-a, vršljao tamo kad god i
šta god je hteo, a pri tom je sve vreme govorio kako ključevi nisu kod njega i
da on nema veze s tim. Pitam se samo kako su prostorije LDP-a bile otključane
pre dolaska teh. sekretara onog dana kada je dobio batine, a jedino je, kako
tvrdi Zoran Stoilković, teh. sekretar imao ključeve od kancelarije. Da li da
prejudiciram ili je sve jasno? Hmmm...
- Zaista mi je najiskrenije žao što će zbog
tih secikesa i gulanfera ispaštati oni dobri i pošteni ljudi u LDP-u Leskovac
kojih ima sasvim dovoljno, ali su to ljudi čiste savesti i neukaljanog obraza
te nisu u stanju da se suprotstave ljigama koji su zaposeli sve one glavne,
važne i bitne funkcije u partiji i nemaju nameru da odatle odu, makar ih metlom
jurili; ukorenili su se uz pomoć Nebojše Ranđelovića, a sada i Radmile Gerov, i
od LDP-a, PREOKRET-a i ISTINE, napravili neki remiks, radikalno-naprednjačko-socijalističku
sekciju unutar jedine političke opcije s vizijom koja sija svuda, samo ne u
Leskovcu. Nažalost.
- PS. – Primorali su me da se otvorim i
progovorim... svojim ćutanjem.
- „The only thing necessary for the triumph of
evil is for good men to do nothing!“
- Edmund Burke -
- Hiljadu i jedno pitanje čiji se odgovori
uspešno zataškavaju. Jedno od najvažnijih je upravo taj PREOKRET koji u
Leskovcu, verovali ili ne, još uvek ne postoji. Pitanje je: gde je, bre, taj
PREOKRET? Gde se zaturio i ko to uspešno zataškava? U javnosti se sve u
superlativu prezentuje, a iza kulisa stara pesma: nepotizam, lukrativizam,
laktaroši, secikese, oportunisti, propali i isfrustrirani nadri političari i
političari u pokušaju, da ne kažem politikanti, premda je to najadekvatnija reč
koja taj košmar na javi jedino može da opiše.
- Elem, u pripremi je bila ’ŠETNJA ZA ZORANA’
koja se svake godine održava 12-og marta, (ove godine održana je 10-og marta),
baš toga dana kada je ubijen dr. Zoran Đinđić, možda jedini čovek u Srbiji koji
je imao viziju kako najbrže i najefikasnije rešiti probleme u Srbiji i ubrzanim
koracima ući u EU. (Da ne dužim, jer svi znamo šta se dogodilo i zašto.)
- Priprema za ’Šetnju’ u Leskovcu je
organizovana zbrda zdola, knjiga je spala na tri slova te je organizaciju
uglavnom sprovodila određena grupa ljudi, a to su bili mladi za PREOKRET –
Leskovac i teh. sekretar LDP-a u Leskovcu. Ostali su, kao i obično, prodavali
zjala, sređivali se za fotografisanje, češljali osmeh za kamere, spletkarili,
laktali se za odborničku listu, koja je napravljena po sistemu: ovo je moj
čovek. Ili, najjednostavnije rečeno, nisu radili ništa.
- Celokupna akcija izgledala je smešno, jer je
samo jedna osoba morala da odradi sav posao kako bi iz Leskovca na ’Šetnju’ u
Beogradu krenulo što više ljudi, tačnije, svi oni poštovaoci dr. Zorana
Đinđića. Međutim, iza zavese, onako u tajnosti, desili su se razni obrti,
zaokreti, mahinacije i one podmukle ujdurme koje, osim haosa, nisu stvorili
ništa.
- Donedavni v.d. menadžer Dražen Ružić,
poznati spletkaroš i licemer, koji je, uzgred, dipl. politikolog, mada bi mu
više pristajala titula dipl. demagog, jer osim što prodaje maglu ništa drugo i
ne radi, ima strasnu podršku potpredsednika LDP-a Nebojše Ranđelovića Necera,
koji je inače i narodni poslanik. (Sva dosadašnja kadrovska rešenja uvaženog
nam narodnog poslanika i potpredsenika LDP-a Nebojše Ranđelovića, pokazala su
se kao suicidalna i destruktivna po leskovači ogranak LDP-a, koji se svim
snagama trudi da nešto stvori u ovom zaboravljenom gradu, ali mu to nikako
neuspeva upravo zbog gorepomenutog gospodina i njegovih bliskih saradnika. Sve
ljude koje je gdin Ranđelović svojim vezama postavljao na funcije počev od
Milorada Pejčića, Bojana Kražića, Bobana Popovića, itd. itd. pa sve do Dražena
Ružića, LDP u Leskovcu, osipao se, raspadao i sve više tonuo u bezdan.) Da
skratim. Bez ikakve najave, nit kakvog sastanka, na kome su trebali da se
pozovu svi aktivni članovi LDP-a Leskovac, kao što rekoh iza zavese, doneta je
odluka da se na funkciju menadžera inicijalnog nadri odbora, pošto OO LDP
Leskovac još uvek ne postoji (zbog nesposobnosti onih koji su ga do sada
vodili) postavljen je Bojan Bojović. Ko ga je, kako i zašto postavio na tu
funkciju - sam bog zna. Verovatno na inicijativu Radmile Gerov, koja je poslata
da od haosa, koji vlada u LDP-u Leskovac, napravi još veći haos; ujedinjena sa
šund ekipom postavljenom oko nje. I tako je gospodin Bojan Bojović postao menadžer
kvazi odbora, verovatno onako plebiscitarno, kao što je to bio slučaj i sa
Draženom Ružićem koga je na mesto v.d. menadžera postavila ekipica od 6 ljudi,
a LDP u Leskovcu je tada imao više od 350 članova; danas ih sasvim sigurno ima
više.
- Naime, trebalo je organizovati autobuse kako
bi se svi članovi, aktivisti i simpatizeri LDP-a u Leskovcu, koji su želeli da
odu na ’Šetnju za Zorana’, smestili i da, udobno i bezbedno, stignu do
prestonice. Međutim, to nikoga nije zaista interesovalo. Tehnički sekretar
LDP-a u Leskovcu na sve moguće načine pokušala je da organizaciju sprovede u
delo onako kako se to profesionalno i radi, no nadri menadžer i ostala ekipica
šatro LDP-ovaca za to nije marila, te je sav balast spao na teh. sekretara koja
je propišala majčino mleko kako bi koliko-toliko sve to izgledalo približno
organizovano i normalno, ali, nit je bilo organizovano, niti normalno. Mesto
dva-tri autobusa, jer su „veliki“ LDP-ovci obećavali da će skupiti dovoljno ljudi
za taj događaj, pojavio se samo jedan jedini autobus. Zašto? Pitajte vajnog
menadžera Bojana Bojovića i njegovu ekipicu sačinjenu od ljudića čije je načelo
nepotizam i lukrativizam.
- Na kraju svih krajeva autobus
ISTINA-PREOKRET krenuo je put prestonice. I sve bi bilo super, ako izostavimo
„autobus“ koji nema ni jedan najobičniji WC, a klima se uključuje tek kad
„gospodi“ LDP-ovaca i vozaču to zatreba; ostali članovi, aktivisti i
simpatizeri nisu bitni, kao ni mladi za PREOKRET, a naročito ISTINU, koji su,
uzgred, jedini radili dok su svi ostali spavali. Ne, oni nisu bitni, a i zašto
bi bili kad je najvažnije na funkcije ugurati svoje ljude i svima na sav glas
trubiti kako LDP u Leskovcu konačno funkcioniše. Ovo funkcioniše moglo bi biti
i „funkcioniše“ ili još adekvatnije NE-FUNKCIONIŠE!
- Dakle, nekako je taj „autobus“ krenuo i
nekako stigao nadomak Beograda. Međutim, 70-ak km pred prestonicom „autobus“ se
zaustavio i objavljena je petominutna pauza. Taman su ljudi napustili autobus,
pripalili cigarete, otvorili flašicu vode, kako bi se malkice osvežili, kvazi
menadžer i njegov kompanjon Zoran Stoilković (o kome ću pisati nadugačko i
naširoko u narednim člancima) naredili su pokret. Ponavaljam NA-RE-DI-LI. Oni
koji su bili na metar od busa na brzaka su se ukrcali, a oni koji su otišli da
izvrše malu nuždu, morali su, tako na pola posla, da utrče u vajni autobus. Dva
najaktivnija člana mladih za Preokret nisu uspeli da stignu do busa, koji je
već krenuo, a vajni vozač tog sokoćala doviknuo im je, ponavljam DOVIKNUO, da
će se zaustaviti na sledećem stajalištu i sačekati ih. Sledeće stajalište
nalazilo se nekih 300 metara od mesta sa koga je autobus krenuo, međutim, na
tom stajalištu nije bilo autobusa. Tog autobusa nije bilo ni na jednom
stajalištu, a bilo ih je 4-5, do prestonice. (Autobusi ISTINE I PREOKRETA iz
raznoraznih gradova, prolazili su hladnokrvno kraj mladih leskovčana i nije im
padalo na pamet da stanu i pokupe ih, što bi učinio svaki čovek koji u sebi ima
makar mrvicu ljudskosti. Jedini koji je stao i pokupio mladiće, bio je jedan
stariji čovek s automobilom koji ih je bezbedno doveo skoro do mesta na kome je
okupljanje za ’Šetnju’ uveliko počelo, a čovek čak nije ni pošao tamo gde i
mladići; išao je svojim putem). Ostaviti mlade ljude u sredini ničega na 70-tak
km od BG-a, mlade ljude koji su pošli u ’Šetnju za Zorana’ sa bedževima ISTINA,
je u najmanju ruku zverski zločin. Mogu ga slobodno tako nazvati upravo zbog
toga što se LDP, Preokret, ISTINA bore za mladost Srbije, bar tako oni kažu, međutim,
ovaj čin dokazuje nešto sasvim suprotno, a to je da se i LDP-u, i PREOKRET-u i
toj njihovoj ISTINI realno u praksi mladi uopšte ne tiču, bar što se tiče
Leskovca. Ponavljam opet: Leskovca! Jer se u BG-u i Nišu i te kako bore za
mlade. Jedino leskovački LDP-PREOKRET ne brine za mlade, već samo za likove
koji su po nepotističkom i ližisahanskom linijom uvršteni u red važnih i pravih
LDP-ovaca. Pa mi recite sad šta je ISTINA??? I kakav je to PREOKRET??? Ova
pitanja su konkretno vezana za Leskovac.
- Zaista bih voleo da ovaj tekst, nekim čudom,
dopre do predsednika LDP-a Čedomira Jovanovića, pre svega zato što bi ovakva
stvar njega i te kako trebala da se tiče. Jer određeni ljudići u Leskovcu
jednostavno ne žele da rade za PREOKRET i ne znaju šta je ISTINA, a naposletku
i da gospodin Čedomir Jovanović već jednom reši ovo rasulo od leskovačkog
ogranka LDP-a. Jer ako se ovaj kataklizmatični haos ne reši u najskorije vreme,
počeću, premda sam to dugo odlagao nadajući se da će stvari doći na svoje
mesto, da iznesem sav onaj prljav veš koji sam trpeo jedan duži vremenski
period, pa nek svi građani Srbije, a naročito Leskovca, saznaju šta je prava
ISTINA i na koji način se određeni pojedinci „bore“ za nju. A biće tu svega i
svačega. Bogami!
- Za tren oka mogu da izblickam sećanja mog
prokletog života, i svu prošlost, i svu sadašnjost mogu u glavi ko fotke da
prelistam, ali da nađem prave reči da ti to opišem... to ne mogu... to ne umem.
Jedno je život, drugo knjiga, treće film, i tako redom... Sve što mogu da
učinim, jeste da napišem rečenice s upitnikom koji ne traži odgovor. Zašto?
Saznaćeš na kraju teksta...
- Jesi li ikada, stranče, šetao pocepane
’šangajke’ i pijačne treške kraj buržuja s brendiranom garderobom i patikama
’air-max’ i osetio onaj prezirni podsmeh nadmenih tatinih i maminih sinova
upućen tebi siromašku? Jesi li ikada, sa suzom u duši, slušao svoje roditelje,
koji su prebijali kičmu ne bi li ti obezbedili parče hleba i sačuvali krov nad
glavom, kako ti postavljaju pitanja: „Jesi dobro? Jel sve u redu?“; a da toj
suzi izdajici ne daš da napusti unutrašnjost kapaka i odgovoriš: „Jeste, sve je
okej...“, a znaš da nije. Jesi li, stranče, sa 9 godina gledao na TV-u zaklane
starce, žene, decu... plač bez suza onih koji su stradanje preživeli, sve
izgubili i s golim životima ne znaju gde će, spaljene leševe, porušene kuće,
sela i gradove u plamenu... nasmejana lica zlotvora s ogrlicama ispletenih od
dečjih očiju, ušiju, prstiju... mrtva telesa koja su plutala po vodi... i krv
koja je za njima tekla...? Jesi li sa 10 godina sedeo s ortakom na stepeništu
njegove kuće i gledao njegovog oca kako odlazi u Bosnu te proklete ’94. pod
prisilom vojne murije? Da li si osetio njegove suze kako ga peku dok gleda
svoju majku kako grca, ispraćajući svog muža u bratoubilački rat, i drhtavi
glas njegovog oca koji kaže: „Ne brinite, sve će biti u redu“, a onda, 2 meseca
kasnije, saznaš da se neće vratiti nikada, i da njegovo telo niko ne može da
pronađe, jer ne zna gde je, ili ne želi da sazna gde je... Jesi li? Jesi li
slušao glupe nastavnike u školi koji ti pričaju kako je sve u najboljem redu,
kako se rat dešava daleko od nas i da mi ne brinemo jer to s nama nema nikakve
veze, a ti znaš da ima, jer gledaš svoj narod kako gine tamo negde u ničijoj
zemlji? Jesi li se, stranče, s 13 godina razočarao u život i shvatio sav njegov
besmisao, jer si prerano odrasto i skontao da si samo šahovska figura kojom
drugi upravlja? I gledao pred svojim očima samoubistvo očajnika koji je sve
izgubio, a ti mali i bespomoćan, ne možeš ništa da učiniš sve i da hoćeš.
Ukočen si i leden a sve se munjevito brzo odigralo, i kad si došao sebi i
osvrnuo se oko sebe, video si da nikoga nije briga za to. I uživo gledao dva
iskasapljena mrtva tela i jedno koje se batrga, hitna dolazi, ali suviše
kasno... Jesi li gledao, stranče, svoje rođake, komšije, poznanike kako odlaze
u rat i verovao da će se živi vratiti, ali nisu. A oni koji jesu, ostali su
večito sakati, invalidi... bez ikakvih prava, bez volje za životom, s traumama
iz rata, onim neizlečivim... bez budućnosti. I one koji su bežali preko grane i
nikada se nisu vratili, ni dan danas ne znaš dal su živi, dal su našli to što
su tamo tražili... život i slobodu... Jesi li, stranče, stajao sa bedom i
sirotinjom u redu za zejtin, brašno i hleba i dočekao svoj red praznih šaka, a
desetak minuta kasnije video da se iz istog objekta iznosi roba, trpa u kamione
i odnosi ko zna kud, a ti opet tako jadan i mali nisi mogao ništa da učiniš?
Jesi li čuo jezive priče ljudi koji su preživeli pokolj, prebegli u Srbiju, a
zatim dočekali blokadu na ulazu u Beogradu, blokadu njihovih sunarodnika koji
su ih slali u Niš, Leskovac, Vranje, Kosovo i Metohiju... a oni gladni, goli,
bosi ridaju, ne znajući šta ih tamo čeka? Jesi li, stranče, bio tu kad su ’99.
padale bombe nad Srbijom? Jesi li čuo vapaj beznadežnih sakatih sunarodnika
koji su molili da stradanje prestane? Da li si video spaljeni voz u grdeličkoj
klisuri, ugljenisana tela, rastrgnute i krvave komade do juče živih ljudi, da
li si čuo krik koji ledi srce, blokira razum i koči krv u venama, krik onih
koji su se tu zatekli, koji su došli da pomognu, da spasu ako se šta spasti
može, iako je vazdušna opasnost i dalje bila na snazi, iako je pretilo novo
stradanje...? Jesi li gledao seobu Srba sa Kosova i Metohije, a neki od njih su
tvoja krv, tvoja familija? Da li si gledao kako od nepismenih golja, lopova i
ubica nastaju biznismeni čiji bankovni računi ni sami ne znaju koliko nula
imaju? A ti gladan tumaraš ulicama grada po hladnoj i lepljivoj kiši jer nemaš
kud da se skloniš... I spavao u haustoru nečije zgrade na buđavom kartonu koga
probija bes hladnog betona... I sedeo na polomljenoj klupici, čekajući ništa...
Pa glavom o beton, pa glavom o zid, i opet ništa... I gurnut od sistema propao
u bezdan, a bezdanu kraja nema... I degradiran od kriminalaca i lopova a sve
„poštenih“ ljudi koji su to bogatstvo „pošteno“ stekli... Jesi li stajao nad
grobovima svojih ortaka i ortakinja ubijenih od strane horsa, noža, metka... i
gorko plakao jer si znao da nisu to zaslužili? Jesi li osetio cev pištolja na
slepoočnici i gledao krvave oči svog dželata, osetivši kako smrt dolazi po
tebe, a onda ugledao njegov zlokobni osmeh, shvativši da ti dželat neće biti
on, nego život koji ćeš, kao preteški balast, večito vući za sobom? Jesu li te
prebijali pandurski pendreci i štangle poremećenih psihopata ni krivog ni
dužnog zato što si se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, ili si samo
rođen na pogrešnom mestu u pogrešno vreme...? Jesu li te pljuvali, kinjili,
vređali i ponižavali gori od tebe? Jesi li u tom trenu osetio bes i želju za
osvetom, a već sledećeg sekunda gledao kako se taj bes u tebi topi ko pahulja
snega i pretvara u oprost? Jesi li uspeo da pređeš preko svega i oprostiš im?
Jesi li? Da li ti je iko ikada umirao na rukama? Da li su od tebe odlazili one
koje si najviše voleo? Da li te je izdao ortak zabivši ti nož u leđa zbog
najmanje sitnice, a ti bio spreman za njega i život da daš? Ona izdaja gorka ko
pelen, ona rana koja ne zarasta, ona praznina koja večito ostaje u tebi... Da
li si spoznao taj osećaj? Da li si ikada bolovao od neizlečive bolesti?
Boluješ, leka nema, svi te mrze, na margini si... potpuno sam. Sva vrata su ti
zatvorena, pomoći ni od kuda, svi su te zaboravili... Ne trebaš im... I psiha
koja testeriše mozak, ubija, gužva dušu, srce plače, i košmarni snovi, i puste
nade, i java koja boli i peče, jer znaš da ćeš nakon prespavane noći, sutra
doživeti jučerašnju reprizu masakra realnosti. I tako u krug do kraja svog
veka, kratkog, jadnog i bednog. (A to je, stranče, samo deo mog života, samo
jedan njegov majušni deo. Ostatak sve i da hoću da ti ispričam, ne mogu... Ne
mogu, stranče, jer tu drugu stranu medalje ti nikada ne bi razumeo. Te
raskrzane parčiće mog života ne možeš da shvatiš, ne može niko, ne mogu ni
ja... jer nisu dovoljne reči, jer reči ne mogu opisati te ožiljke na duši i one
rašivene rane po srcu koje još uvek krvare, a leka za njih nema...)
- Jesi li stranče prošao kroz sve te morbidne
krugove i prepešačio sve te drumove od pakla satkane? Jesi li? Ako jesi
stranče, tek onda smo isti, i tek onda možeš da mi kažeš nešto, i tek onda
možeš da mi soliš pamet... A ako nisi stranče, onda nemoj, onda ćuti, jer ne
znaš taj osećaj, jer ne znaš kako boli... Nemoj da me sažaljevaš, nemoj da me
savetuješ, nemoj da mi daješ lažnu nadu, jer sve sam to preživeo, i sve što
nisam znao sada znam... Znam da je život kazna, i znam da sreća ne postoji, i
povrh svega toga ja osmeh ipak navučem preko usana, nastavljam da živim kako
znam i umem, a ponekad se čak i radujem... Ne moraš, stranče, ništa da kažeš, samo
razumi... ako možeš...
