Priviđenje

- Jedan od najvećih oblika podsvesnog psiho zlostavljanja i svesnog zatupljivanja celokupnog moždanog sklopa, kao i svake potencionalne vijuge koja bi po medicini trebala da se nalazi tu negde oko i u mozgu, jeste jedan od najbolesnijih ikada smišljenih projekata koji se zove: televizija pink. Personalno ja, nikada je ne bih nazvao televizijom, a posebno ne pink, ali se našla neka lopurda koja je napljačkala milione evradi, podmitila naše nadaleko poznate, po mitomaniji naravno, političare, sudije i ostale bezrazumne strukture prikaza na visokim funkcijama koje u ovoj sjeb zemlji odlučuju o svemu i svačemu, pa čak i o našim životima (da, još uvek... To je ova demokratija, ova najnovija, komunistička demokratija. Titoizam i slobizam pretočeni u žutu boju raznih gmizavaca i podgmizavaca koji nam nude ništa plus kvazi slobodu i nadri mir), nazvala tako to govno roze boje, pustilo u promet, šljašteće izdanje naravno, ko što reče Dule Pacov: „Da vrišti, da privuče“, a goveda naša neopaorska oma se zaletela da i ona zinu, da omirišu, da zagrizu to šljašteće govno. Sada se to otelo kontroli, uzelo prevelikog maha i teško da će to iko više zaustaviti. Čini mi se da to ne bi mogao zaustaviti čak ni veliki Dositej Obradović, da onako vaskrsne i krene u novo putešestvije gde će sa svojim novim priključenijima prosvećivati zatucani narod. Ne bi uspeo, jer bi ga nekom močugom oterali ovi novokomponovano stari buzdovani što se nakotiše u vreme onog dedinjskog koljača, a sad se komforno rasprdeli u vreme neokomunista iliti kvazi demokrata. Još uvek ćelavi, još uvek debeli, još uvek s kajlama, još uvek er maks, il kako se to već kaže, još uvek nabudženi džip, još uvek crni audi, još uvek sve... isto.

- Jedna nepismena budala, s ćoroskopima dioptrije odavde do Merkura i nazad (to je ona najnovija), gilipter s ćopavim prstima koji su prebijali i mučili razne harmonike, sisoje kome su svi redom lupali zuce, vašljivko rošavi koji je na kolenima po povraćotini kupio one komunističke novčanice i takve ih trpao u usrane gaće, sada je postao uspešna multimedijalna ličnost, il kako se to već kaže. Flegmatični snob putuje po raspaloj, gladnoj i bednoj Srbijici, organizuje neke šatro audicije gde dolaze, uslovno rečeno, ljudi koji, kako džiber Sale kaže, iskazuju, ispoljavaju (svejedno) svoj „talenat“ putem pevanja. Ima tu raznih profila, svakojakih „talenata“ od 7 do 77 godina. Ko stoka pred klanje stoje u redovima s nalepljenim brojevima i čekaju svojih 5 minuta slave. I dok horde pevača sranja prave budale od sebe, licemerština s čirevima na zubima, ono na licu ne znam šta mu je, verovatno neki NZP (neidentifikovani zarazni plikovi) eksplicitno se kezi ravno u lice ovima što misle da će dotaknuti krov sveta, ne shvatajući da će biti samo sadržina pamfleta nekog skarednog časopisa ili crni humor nalepljen na ju tjubu. Poražavajuća činjenica je to da smrad Sale, u koktelu sa snorkijevcem Žikom, verbalno ponižava, pardon, podjebava osobe koje evidentno imaju neki oblik poremećaja, fizičkog ili duhovnog. Ne znam kako se sada politički korektno kaže, nit znam koji izraz tačno da upotrebim a da ne pogrešim, ali ono što znam je to da se tamo pojavljuju osobe sa smetnjama u razvoju, s nekim defektom na telu ili u glavi (ovo je vrlo ozbiljno i unapred se izvinjavam svim osobama s bilo kakvom vrstom nedostatka i želim da kažem da ih ne diskriminišem, vređam, ponižavam... svojim možda pogrešnim terminima) i smatram da bi helsinški odbori ili neki naši odbori za ljudska prava (oni koji nisu govna mitomanska, ne mit nego mito) i ostale nevladine organizacije koje se bave tom problematikom (Vladine organizacije su sve korumpirane) ne pozabave, već konačno reše to bestijalno iživljavanje  koje se javno vrši nad tim osobama. Za pijane fosile nemam komentar, ali me boli konstatacija da priglupi roditelji podržavaju svoju decu, štaviše nagone ih na taj čin, da se pojavljuju tamo i samodestruktivno samouništavaju (kakav pleonazam) sopstveni dignitet. Ne postoje reči koje mogu opisati taj bolesni, varvarski čin. Kvazi roditelji plombiraju sopstvenoj deci put za ambis, bodre njihovo stropoštavanje u ponor, ponosno izjavljuju: „To je moje dete, to je moje dete...“, kada isto ugledaju na tom, ili u tom govnetu koje neke spodobe nazivaju „zvezda granda“, ili „zvezde granda“, ili „grand zvezda“, zvezde... ili neko peto govno (da je govno, i to grand govno, to zasigurno znam, e sad o kakvoj se vrsti govneta radi, dal je retko il tvrdo ili neko treće, zaista nisam pametan da odgovorim na to pitanje). Gistro otac šilji kurac, gistro majka šilji klitoris, dok se onako prkosno diče i prče toj šaradi, gledajući samouništavanje sopstvenog sina ili ćerke. A tačka gde poslednje zrno razuma nestaje je slučaj kada imbecili od roditelja šalju svoju maloletnu decu u taj bolesni cinizam na totalitarno cinefakciranje. Na kraju svih krajeva, kada se sve sabere i oduzme, u celokupnom tom hohštaplerskom svinjizmu, najviše ispaštaju deca, a posebno ona maloletna, jer nisu uspela da postanu „zvezde granda“. A u sve to su ih uvukli roditelji, ili društvo, odnosno sistem. DakleM, što bi rekla hczihernadla, imamo problem. Problem je sistem, problem je društvo, problem su roditelji, i na kraju problem su i sama deca, neka od njih svesno a neka nesvesno gurnuta u taj bezdan. Ne treba vam nikakav mister Fleming, kao ni doktor Frojd, da bi vam saopštio da cela ta gore navedena ekipica treba da stane u red za prijem u najnoviji sanatorijum pred vratima broj 7 iznad koga piše: PARAPSIHOPATOLOGIJA,  zato što tu dijagnozu mogu da im, ili da vam, ako ste i vi deo toga, predočim i ja, koji o toj boleštini znam koliko i fikus o štetnosti nuklearnih elektrana. Znači, CHANGE THE SYSTEM!!! – rekoše na rege akcenat momci iz ekipe Rebelution.  A kako se menja sistem? Ponovo demonstracije? Ponovo revolucije? To su ona stereotipna pitanja svakog ko bi malo da šeta, duva u zviždaljke, krši izloge i mažnjava patike. Naravno da ne, jer to dolazi tek na kraju kad više nemaš nikakvih opcija, kad si sateran u ćošak, kad si u govnima do preko nosa, kad si dužan ko Grčka, kad si jeban ko Jelena Karleuša, kad si zajeban ko baja Rurk u filmu Lepi Džoni... Prvi korak je onaj najjednostavniji a ujedno i najkomplikovaniji (kakav paradoks) a to je promena sopstvenog sebe. Jednom, ne tako davno, rekao je legendarni Milan Mladenović: „Kako da sačuvam sebe od promene? Samo putem promene...“, što automatski znači da moramo menjati sebe, naravno na bolje, kako bi sačuvali sebe upravo od onog goreg. Dug i težak proces, ali veoma uspešan, naravno ukoliko se to zaista želi, jer sve je stvar navike. Ako pljugač može da ostavi pljuge zašto onda grandovac ne bi mogao da ostavi grand. Znači, menjajmo navike kako bi promenili sebe, menjajući sebe menjamo i društvo, to se zove kolektivna promena, a menjajući društvo menjamo i sistem, jer bez budaletina sam sistem kao sistem ne može da funkcioniše. Dobar primer za to je Dragan Marković Palma, to je onaj poslanik u Narodnoj skupštini, isti onaj što je predsednik JS-a, isti onaj što je gradonačelnik Jagodine, isti onaj što tvrdi da bi i samog Betovena pozvao da mu svira na slavi samo kad bi imao njegov broj mobila. Eto takvi su potrebni sistemu, tu su da lupaju gluposti, da izazivaju nered, da budu bukači, a sve to samo da bi se sistem održao. Jer svaki sistem dobar je koliko i njegov najgluplji korisnik.

- Siže: Ako želite u sobu broj 7 onda nastavite da ćutite i savijate šipke (misli se na glavu, ko noj u pesak kad naiđu problemi) raširite čmar i čekajte kurate vlastodržce da vam ga nabijaju do jaja, ako ste se pak predomislili onda se menjajte i dobro zapamtite da promene vršite samo na bolje. Znači sečite mane i zalivajte vrline...

- Ma, u stvari, ko vas jebe, bre! Ako ste toliko glupi da dozvoljavate da vas drpa i kara ćoravi urlač, onda i zaslužujete takvu dijagnozu i takav život koji živite. Avangarda naše muzičke scene, gospodin Marko Šelić, jednom prilikom rekao je ovako: „21. vek je, već možemo sve, svi braća i sestre, globalno sranje – što da ne! 21. vek je tek počelo je, možeš biti sve što nisi a tako gotivno je. 21. vek je, već možemo sve, pa i da se vratimo na grane među majmune, i zato pruži ruku, svi na šaradu, svi na skup, sad je kul biti glup, biti gej...“

I šta reći... Jedino ono: DUVAJTE GA PINKOVCI!!!

Umalo da zaboravim! Pozdrav svim dobrim ljudima, čuvajte se ljudskih boleština što vrebaju iz zenica koje čuče preko puta vas. (Ovo nije bio savet, saveti su sranje, jebeš savete! Ovo mu više dođe nešto kao malena sugestijica, naravno dobronamerna.) MIR!

- Манифест за све вас јадне мале празне говњаре, за све вас који ћете 31.-01. да ждерете, да лочете, да једете говна, да серете, да повраћате, да се мувате, да се јебете, да се пребијате, да се кољете, да се у катаклизми сопственог неразума лажно веселите, да проклињете особу којој ћете у поноћ пожелети све најбоље док у себи кудите исту и из свог себичног порива пожелети јој, наравно у себи, да што пре цркне. За све вас који ћете да се кинђурите, шминкате, одевате и опремате за ту фамозну ноћ, за све вас који мислите да је то ваш нови почетак, за све вас који мислите да је та ноћ посебна, да се разликује од осталих зато што је та ноћ, забога, велики догађај, јер се испраћа стара а дочекује нова година, за све вас који мислите да ћете у новој години бити нешто друго а да ће она стара година ваше болести однети у заборав, за све вас пинкофиле, грандофиле, паупер мозгове, за све вас којима је прекопотребна липосукција менталитета, за све вас умоболне, кофозне, ретардиране, ментално штрокаве, некултурне... за све вас неонацисте, квази патриоте, надри пацифисте, лицемере, лажне хуманитарце... за све вас... за све вас којима ће осмех титрати на поквареним уснама целог тог јебеног дана, целе те јебене ноћи, поноћи, јутра...

- Манифест ребела за све вас горе наведене и за све вас горе ненаведене:

- ХИВ/СИДА: Епидемија сиде у Србији је званично почела 1984. године, мада постоје и подаци о ранијим случајевима ове болести.  Инциденца је релативно ниска, али је према неким проценама укупан број заражених пет до десет пута већи од званичних података. Од 1985. године до краја 2009. регистровано је укупно 2.440 ХИВ позитивних особа, од којих је 1.489 (61%) оболело од сиде, а 1.042 умрло. Међу источноевропским државама, у Србији и Румунији је забележен највећи раст новозаражених од почетка 90-их година 20. века. Према извештају института „Др Милан Јовановић Батут“ до краја 2003. године у Србији је регистровано 1807 особа инфицираних ХИВ-ом. Од тог броја, 71 одсто особа умрло је од сиде, што ову болест ставља у врх умирања од заразних болести. Ако додамо инфициране и из ове године, у Србији тренутно живи око 1000 особа заражених ХИВ-ом. Треба експлицитно ставити до знања и то да ова статистика не одговара реалном стању ствари, заправо, сматра се да је број инфицираних много, много већи. Код нас огроман проблем представља то што је просек тестирања најнижи у Европи. Социјална неприхватљивост ове болести, недостатак дијагностичких средстава, ограничене могућности за бесплатно и поверљиво тестирање, као и недовољно промовисање значаја тестирања, утичу на то да се код нас тешко одлучује на тестирање. Званични извори података доста се разликују у процени броја инфицираних, па би у Србији тај број могао варирати између 15.000 и 20.000 особа. Статистика показује да се у Србији сваке године региструје око 100 новозаражених. Према подацима које је изнео начелник одељења за ХИВ инфективне клинике у Београду, Ђорђе Јевтовић, у Србији више од 4.000 људи живи са ХИВ-ом (помножите тај број са 5 и бићете на пар корака ближе истини), а на лечењу их је око 1.000.

- РАК: У Србији сваке године од рака оболи око 30.000 људи, а умре око 20.000. По подацима о главним узроцима смрти у Србији из статистичког годишњака за 2006. годину, малигне болести су на другом месту са 19 одсто. Утисак је, међутим, да од рака у последње време људи болују много више и да је све чешћи међу младим људима. Читуље су пуне слика и имена оних који су умрли после „кратке и опаке/тешке болести” што је постао еуфемизам за реч рак, која се не изговара и не пише чак ни у умрлицама. Оно што ноко не негира јесте да су малигне болести у последњих 6 година у Србији у сталном порасту: у 2001. години забележено је 17.917 умрлих, док је у 2006. тај број порастао на 20.217.

- ТРГОВИНА БЕЛИМ РОБЉЕМ: „Специјално тужилаштво не мари за ропство“, „Нема тужиоца за трговину људима“. Иако је реч о једној од најтежих криминалних делатности, Специјално тужилаштво нема кадар који би се тиме бавио, иако су за првих 9 месеци ове године идентификоване 73 жртве трговине људима. Тужилаштво за организовани криминал сматра да му није потребан посебан тужилац који би се бавио овим проблемом. У образложењу одлуке којом се ово радно место практично укида каже се да иако ова криминална делатност спада у њихову надлежност рада, код њих протеклих месеци није стигао ниједан предмет трговине људима.

- Факти: У последњих 10 година у нашој землји је, према подацима НВО „Астра", идентификовано 378 жена жртава трговине људима. Од тога, 121 девојка је држављанка Србије која је продата у иностранство. Међу њима је било 50 малолетница, а чак 15 одсто њих било је приморано да се уда. Девојке из Србије, Црне Горе и са Косова и Метохије, налазе се у врху званичне немачке статистике по броју принудних бракова. У чак 8 одсто принудних бракова у Немачкој ступају девојке с наших простора. (Ово су „званични подаци, међутим, помножите тај број са 5 и бићете пар корака ближи истини.)

- Плус: Радници Службе за координацију заштите жртава трговине људима, у току 2010. године, идентификовали су укупно 89 жртава трговине људима, од којих је број жртава трговине људима 61, а број потенцијалних жртава 28. Од укупног броја жртава 42 су малолетне, а 47 је пунолетних. Према полној структури 80 жртава је женског пола, а 9 жртва је мушког пола. Од укупног броја жртава, 85 је држ. Р Србије, 1 држ. Румуније, 1 држ. БиХ, 1 држ. Хрватске и 1 је држ. Црне Горе. Према врсти експлоатације, над 34 жртава вршена је сексуална експлоатација, над 12 у виду просјачења, над 9 ради принудног брака, над 4 је вршена радна експлоатација, над 1 ради принудног вршења кривичних дела и над 1 ради нелегалног усвојења.

 - УБИСТВА/САМОУБИСТВА: У Србији се сваке године убије 1.500 особа, те се  по томе наша земља налази се на 13. месту на свету. Највише самоубистава се почини са Бранковог моста где сваке године око 40 особа реши да оконча живот скоком. Наравно, и у осталим градовима у Србији се дешавају самоубиства из разноразних разлога на разноразне начине, али их, наравно, нико не бележи, или се то веома ретко догађа. Убиства у Србији се догађају свакодневно. Подаци о томе су мање-више јавни, и мање-више тачни, међутим, оно што забрињава је то да се убице углавном налазе на слободи због неспособности (читај корумпираности) полиције, судства, тужилаштва.

 - БЕЛА КУГА: Срби у Србији лагано, али сугурно одумиру и нестају - кажу стручњаци за демографска кретања. По стопи наталитета Србија је на последњем месту у Европи. Ове године у 150 насеља није забележена ниједна принова. Број деце по брачном пару смањен је са 4,1 на 0,81. У прошлој години у Србији је рођено 30.000 беба мање него што је потрбно за просту репродуктивну замену становништва, утврдило је Министарство за социјалну политику. Уз то, годишње се у Србији уради 200.000 абортуса. Најпесимистичкије прогнозе стручњака кажу да ће, ако се овако настави, Срби за 500 година и биолошки изумрети. Већ 2100. Године, у централној Србији биће само 2.100.000 становника, Војводини 800.000, док би на Косову и Метохији тај број, према садашњем популационом тренду, био чак 4,4 милиона. Дакле, у сопственој држави бићемо национална мањина! - тврди мр. Биљана Спасић, професорка из Крагујевца.  Забрињава и смањење броја склопљених бракова. За 2 деценије бракова је за четвртину мање. Трећина брачних парова нема потомство. Тренутно око 800.000 грађана тражи помоћ лекара како би постали родитељи - каже Биљана Спасић.

 - АБОРТУС: Србија је рекордер и по броју абортуса. Је ли могуће? (питају политичари) Нажалост јесте (одговара око истине). Процена је да се код нас годишње уради око 200.000 абортуса. Прекиди трудноће су најчешћи код жена које су у браку. Ово посебно забрињава јер је потенцијал за рађање све мањи и жена од 20 до 40 година данас има мање од милион. Такође, све већи проблем парови имају са стерилитетом. Почетком деведесетих година др Стојан Адашевић шокирао је јавност признањем да је убио град величине Смедерева за 40 година рада у КБЦ „Драгиша Мишовић“. Он је тада рекао да је урадио око 50.000 абортуса, а ове захвате престао је да ради када је из жене извадио формирано дете са рукама, ногама, главом.

 - НЕЗАПОСЛЕНОСТ: У Србији без посла сваког месеца у просеку остане град величине Лознице, јер сваког дана отказ добије 555 радника, подаци су Републичког завода за статистику. Статистика је још неумољивија, јер смо по стопи незапослености најгори у Европи. Према подацима Привредне коморе Србије, стопа незапослености у овом тренутку је достигла 26,7 одсто. Кад се статистика преточи у стварност, од октобра 2008. Је изгубљено  400.000 радних места, а од априла 2008. 50.000 више. Месечно је, дакле, без посла остајало око  17.000 људи. Ова је велика бројка „изненадила“ не само државни апарат, већ и синдикате који у калкулацијама o броју незапослених, нису достигли толику бројку. Према званичној статистици, од почетка глобалне кризе октобра  2008. године до данас у Србији незапосленост је повећана са 14 на 20 одсто, односно за више од  100.000 радних места. Након овога остаје само да се запитамо како је могуће да ММФ боље од нас зна колико је људи остало на улици. Јер нико, па била то и Влада, нема право да се игра и заварава грађане и да их убеђује да не виде и не чују добро...

А сад мало латиница па мешано... Јебеш га, оба писма су равноправна. Па да...

... Naime podaci Republičkog zavoda za statistiku, koji se uzimaju kao jedino relevantni i mera su i kapa za sve, „priznaju” da je u prvoj godini krize bez posla ostalo 100.000 radnika, a da je prošla godina bila bolja pa je bilo i nešto manje otkaza. Čak i da je prošla godina bila ista kao i 2009, značilo bi to da je 200.000 ljudi ostalo bez posla, a to je upola manje od brojke koju sada iznosi MMF. U Nacionalnoj službi za zapošljavanje kažu da je u ovom trenutku, na njihovoj evidenciji oko 729.520 ljudi, dok je krajem 2008. godine bilo svega 727.261. U Republičkom zavodu za statistiku, pak, procenjuju da je stopa nezaposlenosti 19,2 odsto, tako da posao aktivno traži oko 560.000 građana.

- МИТО И КОРУПЦИЈА: U poslednja tri meseca 15 odsto ljudi dalo mito, u proseku 164 evra. Svet je u sredu, 9. decembra obeležio Dan borbe protiv korupcije. Po pitanju korupcije u društvu, naša zemlja je 83. od 180 zemalja u kojima je „Transparensi internacional" sproveo istraživanja o ovoj temi. Povodom Svetskog dana borbe protiv korupcije u palati „Srbija" organizovana je konferencija na kojoj je predstavljeno istraživanje Agencije TNS Medija Gallup o ovom pitanju na uzorku od oko 1000 građana Srbije. Poražavajuća statistika izgleda ovako: - 15 odsto kazalo da je u poslednja tri meseca platilo mito uglavnom doktorima, policajcima i državnim službenicima.

- 164 evra je prosečna suma koju su ispitanici dali kao mito

- 78 odsto ispitanih građana vidi zdravstveni sistem kao korumpiran

- 76 odsto smatra da u političkim partijama vlada korupcija

- sudstvo, tačnije sudije 70 odsto ispitanika vidi kao korumpirane

- na trećem mestu po stepenu korupcije je carina prema viđenju 72 odsto ispitanika

- vojsku (23 odsto) i verska tela (25 odsto) ispitanici vide kao najmanje korumpirane

- 62 odsto ispitanih građana vide parlament kao korumpiranu instituciju

- 61 odsto vidi Vladu Srbije kao korumpiranu

- 82 odsto ispitanih misli da korupcija utiče na njihov lični život

- 91 odsto smatra da je korupcija prisutna u političkom životu

- 88 odsto se izjasnilo da je korupcija prisutna i u poslovnom okruženju

- 88 odsto ispitanih smatra korupciju uobičajenom praksom

- 60 odsto anketiranih očekuju korupciju u određenom stepenu

- 65 odsto ispitanika ne prihvata korupciju

- 41 odsto građana smatra da je nivo korupcije porastao u poslednjih godinu dana

- 18 odsto očekuje da taj nivo bude smanjen u narednih godinu dana

- Četvrtina građana Srbije bila bi spremna da da mito, ako se to od njih traži

- Korupcija je treći problem u Srbiji, nakon nezaposlenosti i siromaštva izjasnili su se ispitanici. Više od 60 odsto ljudi u Srbiji živi ispod granice siromaštva, a statistike koje objavljuje Vlada, prilagođavaju se željenom rezultatu, tvrdi sociolog i direktor Centra za proučavanje alternativa Milan Nikolić za “Blic nedelje”.

- СИРОМАШТВО: Po zvaničnoj računici, kraj sa krajem jedva spaja oko 650.000 ljudi, ali kada se uzme u obzir da 150.000 sugrađana ne prima platu, iako su zaposleni ili primaju manje od 11.000 mesečno, da isto toliko ima penzionera, te da 720.000 ljudi nema posao, jasno je da je ta cifra mnogo veća. Više od milion građana Srbije prinuđena je na puko preživljavanje, jer njihove plate ili penzije, ukoliko ih uopšte imaju, nisu dovoljne da pokriju račune za Infostan, struju, telefon... i pretplatu za RTS. “Kod nas se statistika pravi na osnovu prihoda i potrošačke korpe iz koje je dosta toga izbačeno i koja se unekoliko prilagođava željenom rezultatu. Tako na papiru samo 10 ili 11 odsto građana živi ispod granice siromaštva. Kada se Centar pre nekoliko godina bavio ovim problemom, izračunali smo da je za dostojan život četvoročlane porodice potrebno bar 1.000 evra mesečno, a da je šest od deset građana siromašno”, rekao je za „Blic nedelje“ Milan Nikolić. Po svemu sudeći, stvari će se u budućnosti samo pogoršati, jer se primanja zbog rasta evra umanjuju, a računi rastu. Tako će zbog poskupljenja struje, za stan od 50 kvadrata (sa grejanjem i strujom) u Beogradu biti potrebno oko 13.000 dinara. Uzimajući to u obzir, oko 1.100.000 građana Srbije koji primaju manje od 20.000 dinara, u najboljoj varijanti biće prinuđeni da samo za račune izdvajaju skoro tri četvrtine plate ili penzije. S druge strane, manje od četvrtine onih od 720.000 koji nemaju posao moći će da se osloni na socijalnu pomoć, koja je, kada se u obzir uzme predviđeni rast cena, samo simbolična. Pored svega ovoga, potpredsednik Vlade Božidar Đelić smatra da je Strategija za borbu protiv siromaštva usvojena 2003. godine, po kojoj je apsolutno siromaštvo trebalo da se prepolovi do 2010., uspešno sprovedena još 2007. godine.  Први пут у 2002. години Србија је добила податке о сиромаштву по међународно признатој методологији. Процес прикупљања статистичких података који се односе на сиромаштво започео је  спровођењем две годишње Анкете о животном стандарду (АЖС) спроведене током 2002. и 2003. године, а на захтев Владе Републике Србије и уз стручну помоћ Светске банке. Анкета о животном стандарду (АЖС) која је реализована 2002. и 2003. године, је показала да је 14% становника или око милион људи живело испод линије апсолутног сиромаштва.

- НАРКОМАНИЈА: Promet narkotika u našoj zemlji rapidno raste, opijati su sve jeftiniji i dostupniji, a na najvećem udaru su najmlađi, čak i osnovci.u Srbiji ima 150.000 zavisnika, s tim da je pravi broj uvek veći, pa se procenjuje da ih je 455.000 (пута 2, корак ближе истини). Broj narkomana u Srbiji sepovećava iz godine u godinu, pogotovo među mlađom populacijom, i osnovcima. Istraživanje jedne privatne klinike za bolesti zavisnosti u Beogradu koje je urađeno za prošlu godinu pokazalo je da je od 123 nasumice ispitana čak 84 koristilo neku vrstu droge, i to najviše marihuanu, zatim ekstazi, heroin i kokain. Prvo veliko istraživanje u Srbiji na temu zloupotrebe psihoaktivnih supstanci, sprovedeno je u novembru 2006. god, po svim Standradima evropske unije, u uzorku od 10690 ispitanika od 15 do 59 godina i pokazalo je sledeće:

1. Gotovo 11% stanovnika u Srbiji probalo je bar jednom u životu drogu, najzastupljenija je marihuana,

2. U Beogradu je najviše marihuane, poražavajuće je to što je najviše kod učenika srednjih škola i viših razreda osnovnih škola,

3. Smatra se da je u Beogradu oko 35 000 registrovanih narkomana , u Srbiji ih ima oko 80 000, u odseku za suzbijanje narkomanije u Beogradu smatraju da je brojka značajno veća...

4. U Srbiji je oko 70-80% mladih ljudi izmedju 15 i 25 godina bilo u kontakt sa drogom, koliko ih je „samo“ probalo ili povremeno koristi (vikend-probatori) ne zna se tačno...

5. Anketa koja je sprovedena na teritoriji grada Niša, osnovne i srednje škole o štetnosti droga, pokazalo je sledeće: opasno (36-47%), štetno (5-15%) moderno(4%), a da je korisno u manjim količinama (1%)..

Procenjuje se da u Beogradu živi oko 35 000 narkomana , zvanično registrovano oko 7000, dok je u Srbiji taj broj izmedju 70.000 i 100.000 ljudi koji redovno koriste narkotike. Alarmantna je cifra od 750 000 ljudi u Srbiji koji su bar jednom u životu probali drogu ( Institut za javno zdravlje „Batut“ ) Statističke analize pokazuju da na 100 000 ljudi u Beogradu dolazi oko 1230 narkomana, dok je u Novom Sadu i Nišu taj broj nešto manji, oko 1000 narkomana ( procena je da su brojke značajno veće, ovde se radi o osobama koje su zvanično potražile pomoć u nekoj od zdravstvenih ustanova). Što se tiče Leskovca statistički podaci se žestoko prikrivaju. Uglavnom se lažiraju iz političkih razloga. Jedan tajni izvor izbacio je podatak da Leskovac s okolinom ima oko 3.000 narkomana (neračunajući uživaoce marihuane). Policija to nikada neće priznati.

- НАСИЉЕ У ПОРОДИЦИ/ЖЕНЕ: Жене су веома често жртве насиља својих најближих. Насиље у породици је најчешћи облик општијег проблема насиља над женама, чему говоре у прилог статистике: између 40% и 70% убистава где су жртве биле жене, починиоци су били њихови мужеви или вереници. Такође је утврђено да се не ради увек о физичком насиљу, већ и о душевном или вербалном. Насиље над женама које врше њихови сентиментални партнери најчешће остаје непријављено полицији, тако да експерти сматрају да је број жена жртава насиља у породици много већи од оног кога показују статистике и да га је тешко проценити. Иако је овај проблем представљен као проблем у оквиру хетеросексуалних односа, он ипак постоји и међу лезбијкама, између мајке и кћерке, између две женске особе које деле стан или у било каквом другом односу двеју жена које живе под истим кровом. Насиље над женама у лезбијским везама готово да је једнако заступљено као и у хетеросексуалним везама.

- НАСИЉЕ У ПОРОДИЦИ/ДЕЦА: Истраживања су показала да између 40% и 60% мушкараца и жена који злостављају одрасле такође злостављају и своју децу. Девојчице чији очеви злостављају њихове мајке су 6,5 пута вероватније жртве својих очева него оне које имају ненасилне очевеПрема статистичким подацима добијеним у периоду између 1994. и 2004, у Србији је од свако четворо сексуално злостављане деце, троје су девојчице и једно је дечак. На сваких пет починилаца сексуалног злоствљања деце, 4 су мушкарци, а 1 је жена. У 39,12% случаја дете је злостављао отац (најчешћи однос насилник-злостављани јесте отац-кћерка). У 53,32% случајева, насилник је особа која представља фигуру оца у породици (отац, очух, хранитељ, усвојитељ). Од укупног броја случаја сексуалног злостављања деце, чак у 98,26% починитељ је био особа позната детету, најчешће из круга најуже породице.

- ПЕДОФИЛИЈА: Док у неким земљама педофиле кажњавају доживотним робијама у Србији се за силовање детета максимално добија 18 година затвора, уколико је наступила смрт. Статистика са подацима колико се педофила у Србији кривично гони не постоји, као ни подаци колико их је до сада осуђено. Према проценама стручњака у свету су свака трећа девојчица и сваки седми дечак жртве педофилије, а слична је ситуација и код нас. Инцест траума центар просечно бележи девет пријава недељно. "У 79 одсто пријављених случајева члан породице је онај који сексуално злоставља дете. Та статистика се тек за који проценат из године у годину промени. У око 40 процената то је биолошки отац", рекла је Душица Попадић из Инцест траума центра. Жртве педофила тешко се одлучују да о својим страхотама проговоре. Некад је за то потребно и више година. Према кривичном закону у Србији је за силовање малолетника казна од 3 до 15 година затвора. За обљубу над дететом казна је од 1 до 10 година, док је за недозвољене полне радње казна новчана или до 3 године затвора.

A saobraćajke? A tuče? A pornografija? A sodomija?

SREĆNA NOVA GODINA!!!

Stoko sebična! Sve vas nabijem na kurac! Konkretno!

Ah da, umalo da zaboravim! Srećan vam i božić! Žderi stoko!

                          OPIS TRAGI-HORORA IZ DRUGOG OKA

- Ovo je pisala ruka jednog mog veoma bliskog ortaka... Ovo je viđenje užasne scene iz njegovog ugla...

- Leskovac, 14.12.2011. godina, 11:30h.

- Lokacija: Vlajkova ulica, Hemijska škola,

- I was just entering the street, smal and narow one. It was next to one local highcshool. I passed the school few moments ago and thought how worm and beautifful day was so lot of kids were there in school yard, enjoying little brake.

- Suddnaly i heard loud sound of clashed metal and broken glass. I turned around and sow little truck demaged by the hit from another vehicle. So there was a lot of people gettering to see what hapened. I didn't want to see cose i don't like the crowd or beaing part of it. But after a moment of pause I went to see what happened. I sow another car also demaged on the sidewalk. Than I turned to school gate and sow some Jeep inside. Prety crashed too. Than I sow something trrifying. A solid wall fence was broken by force of hit from that Jeep. And I sow a young girl, a student lieing down and trying to call for help. A lot of people were around her. Some woman were crying, people were yeling, some were saying that they should move her to more suitin position, others were yeling that her bones are broken and not to move her before they fix her neck, arms and legs. She was all in blood, and her jaw was most likely broken. There was a blood in her mouth, and her frightened eyes were trying to call for help. She didn't cry. She was in shock, but still aware.

- Ambulance came. My friend was holding her hand and telling her that usual phrase how everithyng will be ok. He took that with such strong emotions. He was holdin her and she didn't letting go his hand. She was crashed.

- The driver did several sevire traffic lows vailations, and was drunk too. He didn't have a scrach anywhere. He was mumling something how he hited his head. He was showing to the cops where he suffered trauma. He suffered? Not a scrach on him. Last words i heard were from Field doctor. That lady was just keep saying: "As long we save her spine..."

- Police made us leave the scene. My friend was taking a video of that. He wanted to beat a insane driver. He almost got arrested. Driver was a 72 yo ex highly ranked political figure.

- The girl was moved from Leskovac city hospital to Nis clinical center. Doctors ascertained massive internal bleading, brocken pelvis and couple of leg and arm bones. Neck was hurted badly as well. She is in criticall condition now. I hope that she will not only survive than full recover. I realy hope to it.

- Young girl by name Milena, just 18 years old, was with her friends in school yard enjoing a lovely day. Next moment she was bearly alive...

... This hapened today about noon, and mourning was just like any other for little Milena...

                                                                                ... by Milan

P.S. - Hvala ortak što rame uz rame stojiš kraj mene u borbi protiv zločinaca, koji su klali i koji i dalje kolju Leskovac sa svojih visokih funkcija, i u borbi protiv ubijanja mladosti koja nestaje, sada već, abnormalnom brzinom. Takođe ti dugujem zahvalnost zato što se moliš Bogu i nadaš da će naša Milena preživeti...

P.S. 2 - Izdrži Milena, bori se... Živi! Moraš da živiš! Nisi sama, NAŠE SRCE KUCA ZA TEBE! Bože, spasi je... preklinjem Te!

- Pogledajte na ju tjubu deo snimka koji sam uspeo da sačuvam. Da vas ne lažu novinari, da vas ne lažu političari, mater im jebem, da vas ne lažem ja... pogledajte sami i uverite se. Nažalost to je samo deo snimka jedva napravljen iz poznatih razloga. Otkucajte na ju tjubu: Dzipom na dete! Leskovac, Hemijska škola. Ako vam ne uspe, onda odite na moj ju tjub kanal Priviđenje i na početnoj stranici pogledajte snimak...

SPASIMO NAŠU DECU OD UBICA!!!

- Pogledajte na ju tjubu deo snimka koji sam uspeo da sačuvam. Da vas ne lažu novinari, da vas ne lažu političari, mater im jebem, da vas ne lažem ja... pogledajte sami i uverite se. Nažalost to je samo deo snimka jedva napravljen iz poznatih razloga. Otkucajte na ju tjubu: Dzipom na dete! Leskovac, Hemijska škola.

SPASIMO NAŠU DECU OD UBICA!!!

LESKOVAC (Beta) - Predsednik Okružnog suda u Leskovcu, Tomislav Ilić, rekao je da je posle mesec dana iz istražnog pritvora oslobođen bivši potpredsednik leskovačke opštine Krsta Stojanović. Predsednik suda demantovao je glasine da je zbog nesuglasica oko produženja Stojanovićevog pritvora s tog slučaja "pomeren" istražni sudija Nebojša Stojičić. Stojanović, koji je do pritvaranja predstavljao odborničku grupu koalicije SPS i JUL u skupštini, osumnjičen je za zloupotrebu službenog položaja na mestu bivšeg direktora zanatske zadruge "Vučje" iz Vučja. Sumnjalo se da je Stojanović nezakonito prisvojio 48.000 maraka i 60.000 litara dizel goriva. "Veće je procenilo da Stojanović ne može da utiče na vođenje istrage, jer se radi o dokazima koji su van njegovog domašaja", rekao je Ilić.

Ovo je samo jedna u nizu mahinacija koje je počinilo govedo Krsta Stojanović. On može sve. On je iznad zakona. On može da krade, on može da ubija, on može pijan da gazi decu po školskim dvorištima i niko mu ništa ne može. Niko mu ništa ne sme. On je taj pijani majmun koji je pregazio Milenu, devojčicu koja ima samo 18 godina. Milena je još uvek u teškom, kritičnom stanju...

Na televiziji Leskovac udarna vest bila je promo kampanja vladajuće koalicije. Asvaltirali su neki sokak od narodnih para a onda to prezentovali javnosti kako su oni dobri i pošteni i kako grade Leskovac. Pa druga vest, pa treća, pa peta i tek negde pri kraju pomenuli su kako je neko zgazio neku devojčicu. Bravo za televiziju Leskovac! Njima je važniji asvalt od ljudskog života, njima je važnije sve, a život osamnaestogodišnjakinje koju je pregazio Krsta Stojanović to nije bitno, ni televiziji, ni policiji, ni gradonačelniku... nikom, apsolutno nikom.

Slobodane Kociću, govedo jedno nesposobno, daj ostavku i idi u pičku materinu!

Panduri, majke vam ga korumpirane nabijem!

Šefe PU Leskovac, daj ostavku stoko!

Sudije, tužioci, ako imate makar i zrno savesti osudite govnara, lopova i ubicu Krstu Stojanovića!

Dačiću daj ostavku!

Majke vam ga svima nabijem lopovske! Ubice!

Pregazite i mene, ubijte i mene, uništite mi život! Šta je za vas ubice jedan život gore-dole. Krsta ima para, Krsta ima veze, Krsta može sve! Verovatno će ubiti i mene, ili će poslati svoje strojeve ubica i batinaša da me se reše,  ili će me onako pijan „slučajno“ pregaziti, a onda će reći: jao, izvini, nisam namerno. A vi ćete ga pustiti na slobodu da i dalje gazi decu Leskovca. Polako, ali sigurno nas ubijate, jednog po jednog. Ćuti glupi narode! Nek nas gaze, nek nas ubijaju, nek nas jebu...

Ćutite leskovčani, šta vas zabole patka za sve ovo, pička vam materina! Ćutite ako ste glupi, ili se dignite, pokažite zube, recite nešto, recite bilo šta! BILO ŠTA!!! OTERAJMO UBICE SA VLASTI!!!

UBICE!!! MATER VAM JEBEM SVIMA!!!

JEBEM TI DAN KAD SAM SE RODIO U OVOM PROKLETOM GRADU, U OVOJ PROKLETOJ ZEMLJI!!!

- Horor na ulicama Leskovca. Tako bih u najblažem smislu mogao da opišem katastrofalno brutalno sadistički postupak koji se dogodio dana 14.12.2011. godine oko 11:30h u dvorištu Hemijske škole "Božidar Đorđević Kukar", u zaboravljenom gradu koji se još uvek zove Leskovac.

- Rekli su mi da napišem "inspirisan događajem". Inspirisan? INSPIRISAN??? Dreknuo sam u sebi, a bogami i naglas, više puta. Nisam inspirisan, nikako, ja sam neshvaćen, besan, ljut, nervozan, sluđen, rastrojen zbog nerazumevanja mog opravdano buntovničkog stava. Sve ovo pišu prsti moga srca, moja ruka, ruka progonjenog disidenta koji više ne može i neće daćuti i trpi teror mediokriteta koji su na vlasti, ovakve ili onakve vrste,kao i opozicionih struktura, ovakve ili onakve vrste.

- Nikom ne pripadam! Moj život - moja stvar! I zato govorim kao građanin Leskovca, kao dete Leskovca, kao borac za mladost Leskovca koja nestaje. Kao rebel bez oružja koji ne odustaje i nikada neće!

- Zgrožen i zgađen, u najmanju ruku, krvavim horor prizorom koji mi se zbio pred očima, želim da kriknem na sav glas, da me čuje celi Svet, da je život u Leskovcu postao vredan koliko i kutija šibica...

- Leskovac, 14.12.2011.

- Lokacija: Hemijska škola, oko 11:30h.

- Pijani sisar, u nazovi čovekolikom obličju, za volanom preskupog crvenog dzipa marke "micubiši" registarskih oznaka LE-526-26, u preskupom odelu, bivši funkcioner JUL-a, bivši funkcioner leskovačke vlade do 2000 godine, Krsta Stojanović(72), napravio je jezivi haos u Vlajkovoj ulici. Vozio je, ako se to uopšte vožnjom nazvati može, neprimerenom brzinom, kako bi se oficijalno reklo, no ja bih reko drsko abnormalnom, preko 120 km/sat, i kosio sve pred sobom. Bez migavca pokušao je da obiđe zeleno motorno vozilo, popularni "Tamić", koji je dao migavac i krenuo u skretanje u ulici ispred Hemijske škole. Nije uspeo. Udario je "Tamić", međutim, nije se tu zaustavio, nastavio je kretanje dodavši gas. Zatim je potkačio još jedno vozilo koje se našlo na putu "uglednom građaninu", potom je naglo skrenuo ulevo, razbio betonsku ogradu Hemijske škole, pregazio devojčicu S.M.(18), udario prof. matematike Danijelu Rajković Jovanović, zakačio još jednog učenika Đ.N(19) i konačno se zaustavio na par metara od zida zgrade Hemijske škole. Tog trenutka par ljudi skupilo se oko pregažene devojčice u pokušaju da joj pruže pomoć. Odmah sam pozvao Hitnu pomoć, premda je par očevidaca to već učinilo pre mene, i skočio da sklonim uspaničene ljude koji su pokušavali da nesretnicu sklone odatle. Jedva sam ih ubedio da ne pomeraju povređenu, koja je obilno krvarila, kako je još više ne bi povredili. Tada sam i ugledao njeno lice...

- Krvava, modra, zdrobljena... u šoku... Izgubljena u strahu od straha, van sebe, van sopstvenog razuma, sluđena, duhovno i fizički rasuta u komade... Njene oči nisu ispuštale suze, ali je njen nejasan vapaj, berovatno zbog polomqenih zuba i pocepanog jezika, proždirao moje srce. Devojka je nekoordinisano mlatarala rukama, jaukala: "Noga... Moja noga...", borila se sama za sopstveni život... Prišao sam joj, okrenuo je na bok, uhvatio za dlanove i čvrsto ih držao dok sam joj govorio onu stereotipnu frazu, ponavljajući je neprestano: "Ne brini... Biće sve okej..." Nešto u meni govorilo je da će biti sve okej i zvučalo mi je kao obećanje koje dajem nepoznatoj, ni živoj ni mrtvoj, devojci. Zvučalo je kao neka vrsta zaveta koji je odzvanjao u meni... Sad me progoni griža savesti jer sam dao obećanje-zavet, a ne znam ni u kakvom je stanju devojčica...

- Srećom te je Hitna stigla, čini mi se, brzo, lekari su obavili svoje, premestili devojčicu u ambulantna kola, a za sve to vreme devojčica je čvrsto stezala moje šake i pogledom me molila za pomoć... Vrata ambulantnih kola su se zatvorila, kola su krenula, a ja sam, sav umrljan krvlju, nepomično stajao...

- Nakon par trenutaka sam se vratio sebi, mašio se za kamericu i pokušao da usnimim naalkoholisanog kvazi vozača, njegovo vozilo i sav onaj haos koje je to govedo napravilo, kako bih dokumentovao celokupni stravično užasni događaj. Međutim, u tome me je uspešno omela naša "demokratska policija.Gurali su me, vređali, pretili da će mi oduzeti kamericu i razbiti je u paramparčad, ako nastavim sa snimanjem. Uspešno su me odgurali sa mesta događaja, jedno dvadesetak metara od istog, kako bi me onemogućili u mojoj nameri da nastavim sa snimanjem žive, ali tragi-surove istine.

- Da ne dužim. Otišao sam do urgentnog da se uverim u trenutno stanje devojčice. Tamo su mi rekli da su je hospitalizovali, pružili prvu pomoć, šta već, ali da zbog prevelikih, to jest preteških povreda, unutrašnjeg krvarenja, moraju hitno da je prebace u Klinički centar Niš, što su i učinili par minuta kasnije.

- Samo par sekundi nakon toga u dvorište Bolnice upala su dva policijska vozila. Policija je očigledno tražila moj snimak, u to su me uverili njihovi arogantni pogledi upućeni meni, otvaranje vrata njihovih vozila, i pokušaj da uhvate mene i tako mi otmu snimak a verovatno i da me malo istabaju. Ne bi im bilo prvi put. Nekako sam uspeo da pobegnem, preko ograde, i tako spasim snimak.

- Molim se Bogu za život devojčice, molim tužilaštvo da adekvatno, odnosno najstrožom kaznom, predviđenu za to delo, kazni zločinca, molim gradske vlasti da već jednom zakon na papiru sprovedu u delo i da se zaštite naša deca. Zato što su oni naša mladost, zato što su oni naša sadašnjost, zato što su oni naša budućnost, zato što život mora da se vrednuje kao život, a ne kao kutija šibica. PREKLINJEM VAS, SPASITE DECU LESKOVCA!

- Још само један мајушни тренутак,

и јадна ће душа пронаћи свој кутак,

слика живота пред очима се слама,

у мислима тутњи бука и галама,

о зидове лупа грчевита мука,

звук што нико не чује

док дрхти несрећна рука.

Хвата се за окно, топло и бело,

крупне грашке зноја обливају чело,

поглед се спушта ма колко да се диже,

све до данце доле

где смрт поносно гмиже.

Конфузија у глави, кичму гризе језа,

задњи глас разума исчезе кроз бездан,

скице сећања последњи пут лете,

шкрипа врата, уплашен поглед и дете,

била је само дете, тог часа, тог трена,

после пар минута постала је мртва сена.

Безвредан, развратан, дрзак и бедан,

над сићушним телом урлала је неман,

борила се душа колко је била кадра,

премда слабашно тело не издржа

због немоћног гарда.

Цепала је све у њој та свирепа животиња,

ко крволочна звер кидала је скотина,

болни јецај судара се са сузама,

неми шапат моли ал се нико не одазива!

Вришти слика, прва причест,

у невино бисерним сузама

над којима отац прави инцест!

Згужвана слика сломљеног живота,

душа окована тамницом - гуши је срамота,

шест месеци робија у проклето хладној соби,

гноје ране, нема краја, сећање се увек роди.

Дванаест година, бела хаљина анђела,

још само два корака за коначни лет слободи,

хук у венама и последња жеља,

срце лупа, тело дрхти, ал челична воља јака,

замах крила, секунде две, и слободу хвата шака...

- Које се то чудо крило под земљом,

кад је неко потего за надземном стабљиком,

кад је корен повуко шта је то из земље потекло?

- Тренутак живота и смрти заувек спојен у јауку,

хладна новембарска ноћ вуче их у јаругу,

ране крваре на табану, тама прекрила је лица,

нечујни кораци одјекују рутом до Славника,

давно прошла је битка, ал не и Озне чистка,

Пуста река памти колоне невиних мученика.

У очима му суза, он предосећа свој крај,

ал не издржа душа, испусти песму кроз вапај:

„Ноћ, тамна ноћ. Ноћ, дуга ноћ...“

Кораци су тешки, тешки као олово,

они иду напред, ал кундак удара их поново,

сатерани уза зид један до другога,

преко пута њих плотун одјекну од крвника,

све што оста иза њих биле су плитке раке,

из којих осташе да вире мртве ноге и шаке.

- У хладном казамату подрумске просторије,

кога да одабере официр Озне шацује,

један шут у ногу - знак за ликвидацију,

припремање пошиљке за нову егзекуцију,

као да су џакови а не људски животи у питању,

преко дана сви су ту, ујутру већ нестану,

а реке крви потеку на непознатом стратишту.

Згужвани ко сардине, због тесног простора,

где вашке их гризу и нема довољно ваздуха,

у страху од стрељања шапуће чета уздаха,

немиран због смрти која му се ближи,

неправедно осуђен а не може да вришти,

прсти му се тресу и он почиње да паничи,

заробљеника до себе храбри доктор бодрио,

да смири га потпуно узалуд се трудио,

јер зором је схватио да без њега је остао.

Ко их је то проклео? Због чега их оробио?

Нису знали одговоре, очај их је дробио.

Бесан на себе и све што је преживео,

потпуковник солунски руком груди лупио:

„Пуцајте! Шта чекате?“ - гласно џелатима рекао.

- У магацину вучје коже, у штали шаторске казне,

дреновом мотком пребијала је рука Озне,

поломљена ребра, руке, ноге, вилице

невиних жртава, нису признале кривице,

јер починили их нису, ал платили јесу,

тамо доле крај потока на Церничкој кривини,

мртве душе мученика још увек се тресу,

те ноћи небо је плакало јер је знало да су невини,

а објаве су причале да у Сибиру копају руде,

док су кости несретника трунуле у сред родне груде.

- Треси се земљо, нек се чује истина гола,

казамат комуњара била је Пољопривредна школа!

Мемљиви и црни подруми саткани од бола,

крију мрачне тајне у зидовима цигала,

ех, кад би само цигла причати могла,

да открије ужас и вапаје телеса изнемогла.

И Ветер жути што крај стратишта протиче,

чува у свом кориту те језиве приче,

све судбине исте, једна на другу личе,

а кад пажљиво ослушнеш шуштање реке,

схватићеш да то вода кроз ехо испушта крике,

од хорора и страдања сама свој ток гужва,

њена деца су мртва зато је и она тужна,

па се грчи и прска јер би желела да призна,

да видла је злочин, ал да говори не зна...

- Пре подне у некој бачви, а ноћу у слами и сену,

мрцварио себе краљев официр тако на смену,

и тако дан за даном у страху од страха,

док није доживео крај сопственог краха,

ни триста потписа радника није спасло мрака,

честитог човека ког прогута крвава рука,

грешног и преког суда „партизанских јунака“,

а маленом детету тога „народног непријатеља“,

дадоше неку стару изоловану мета-клупу,

да је нон-стоп држе под титоистичку лупу,

испране очи деце „патриота и родољуба“.

- У судници Три девојке преки суд је судио,

онако преко попреко брзо је пресудио,

нису тражили разлоге, нит су имали доказе,

да било кога оптуже без претходне анализе,

ал то им није сметало да било кога угазе,

довољно је било да букачи заурлају:

„На смрт! На смрт!“ - плаћени да типују,

ко у средњем веку у арени да одлучују,

кога ће да черече, да муче, да убијају.

Као звери бесни, ко људождери крвави,

нису дали оптуженом ни да проговори,

брзо су их ређали, клеветали, вређали,

моткама пребијали, а потом их свезивали,

само чули су се кораци док су их одводили.

Око руку стеже конопац, кожу сече до крви,

лесковчани стари-млади као псета везани,

по мраку, ћутке, кољачи Озне су их терали,

погнутих глава преко Каспаровог моста,

у колони два по два мртви људи су ходали.

Нико да каже ни реч, унапред своју судбу зна,

бело лице ко креч, река је опет упамтила све,

на површини своје хаљине видла је њихове обрисе,

силуета што пролазе, на своје стратише одлазе,

и удар крвавих корака по дрвеним гредама,

Каспаров мост добро памти та времена,

бизарни кораци смрти по његовим венама,

још увек одзвањају у аорти боровог дрвета,

које је те крваве ноћи плакало за њиховим душама.

И Пуста река крвава за њима је плакала,

тог октобра-новембра добро је запамтила,

сва та лица одрана, сва та ребра сломљена,

што није прогутала јаруга река силом је однела.

И сада тихо заплаче кад се тога сети,

стравични дрхтај и јаук кроз мисли јој лети,

затегнуто уже у венама крв што леди,

скинути до голе коже несташе у јами,

ко зна колико стотина невиних заробљеника,

што осташе мртви негде између Магаша и Бојника.

- Да ли Лесковац памти ону жену што је рекла:

„Ту где су коњи стали - ту је људска крва пала!“

Коњи даље нису хтели, ал су наставили људи,

па кад то упоредиш, реци чија душа више вреди!?

Преорано, закопано да не виде се трагови,

по земљи песак, бетон, да прекрију се лешеви,

да не сазна нико никад да ту су им гробови,

црна земља јадна ћути, јер не уме да говори,

под њеним скутем леже кости а на њима окови.

А време чини своје па сећања тихо бледе,

старац на клупи седи на глави му власи седе,

дрхтавом руком кружи, упире прстом у мене,

ја гледам те очи снене, спрема се суза да крене,

последњом мрвом снаге стари је врати души,

тихим ме гласом моли да седнем на старој клупи,

кад седох крај њега кроз тело ми прођоше трнци,

нека ме туга сколи, а старац ни зинуо није,

и упитах јел му добро, шта то под капутом крије,

тад загледах мало боље и видех две жуте свеће,

стари ми даде једну, а другу узе за себе,

рече да нема ватре, ја шибицом палим обе,

и питам га шта му значе, старчев ме поглед грли,

с уздахом рече тихо: „Овде су моји мртви“.

Збуњеним оком гледам, гробова нигде нема,

улица, куће, кола, полако пада чудна тама,

свеће се нагло гасе, стари ми пружа папир,

на њему црна слова саткана ко од бола,

речи што крв ми леде, схватам да није машта,

иако нема свећа, ни клупе, нити старца,

улица сва од мрака, пуста, ни дашак ветра,

непомичан немо слушам ехо нечијих корака,

не видим нигде никога а све бруји од крикова,

у глави ми одзвања са папира порука:

- „Нема гробова наших дедова и отаца,

ова улица-тамница њихова је гробница,

Удба је слушала, а Озна убијала,

породице честите у црно је завила,

партизанска рука и мене је сустигла,

идеја комунизма Лесковац је срушила.“

- Папир је нестао ко и удар корака,

дал је био привид или гола истина,

старог више нема, нећу сазнати никада,

зашто сам баш ја причао са мртвима,

прогоне ме ноћима сузе невиних жртава,

мртве душе лутају дуж лесковачких друмова,

да се не забораве никада злочини комуниста.

- По архивама сам копао, неке књиге читао,

од особе до особе с истим питањем лутао,

и све записивао, полако танграм склапао,

ал много је тајни, много доказа је нестало,

премда сам схватио шта се ту догодило.

И зато настављам кораке, да се не заборави,

да заувек се упамти и никада не понови,

оно што су чинили комунистички робови,

ко таоци режима све су редом чистили,

очеве, мајке, браћу и сестре су побили,

пријатеље поклали, све су редом отели,

испрани мозгови Лесковац су убили.

Хитлера у свету листом сви су проклели,

за стравичне злочине заувек обележили,

а код нас у Србији оног Броза су славили,

у звезде га ковали и песме му певали,

овај српски менталитет тако брзо све заборави,

па се џелат Србије и дан данас слави.

У том свеопштем лудилу што се догодило,

много тога се загубило па се није дознало,

ал оно што је сигурно, архива је потврдила,

као и сведочења потомака жртава,

идеја комунизма била је погрешно схваћена,

није она скројена да би сиротиња боље живела,

већ да би рука црвена туђу имовину отела.

Све смишљено због власти, све је било због пара,

исто тако је и данас, то је сторија стара,

и никад неће престати - историја се понавља,

много година касније исто се проживљава.

- Ноћу често посетим те крваве улице,

нарочито ону између парка и Болнице,

ту задњи пут су виђени невини с крвавим лицем,

рутом до Бојника нестали код раскрснице,

ту су мајке плакале, сестре и удовице,

за онима што одоше да се никад не врате.

Па задрхтим сав кад у поноћ чујем јауке,

од некуд ветар донесе кукњаву и лелеке,

и ваздух ми понестане кад чујем језиве кораке,

и старца што ми шапуће: „Сине, не заборави поруке...“

                                  „Посвећено свим невиним жртвама комунистичког режима.“

          ПС. - Инспирисан књигом: Кућа доктора Данила

- Вучем ваљком преко зида

на ком остаје боја бела,

онако невина, онако чедна,

и њену причу зна само зидна равнина.

Прска кап ко знак у очима вида,

у позадини иде песма Марчела,

што осликава реалност да је Србија бедна,

а онда звони проклети телефон,

остављам посо и руком посежем за њега,

мој тешки корак оставља стопу у бетон,

онај хладан што слути да некога нема.

С друге стране жице јавља се кева,

и дрхтавим гласом каже да ме чека,

да пођем са њом, нешто до тебе,

као није ти добро, као нешто те гребе,

ја не разумем њене речи,

и не схватам причу и питам је опет:

„Шта мајко то причаш?“

Она гута кнедлу и онда ми каже:

„Твој чича је мртав и зато ми требаш...“

И онда ме шок стрефи ко стрела,

реч у грлу се кочи, стругање нерва.

Не, ја не верујем ником док не видим дела!

- Таблета за смирење што ми даде кева,

и убрзан ход и капија бела,

и двориште пуно људи погнутих глава,

у мојој глави ништа, зној цури са чела,

ал беше ми јасно да је то истина цела,

и очи се пуне, кану суза врела,

још једна, па још једна

док се ближим до твог тела,

дрхти ми корак и колено клеца,

на кревету тело бледога лица,

и твоје је знам, и видим, и гледам,

и знам да си ту, а опет те нема,

да поверујем у то нешто ми не да,

тај језиви трип што лети кроз мисли,

и коначно контам да више те немам.

И тело ти лежи бледо и хладно,

ја чучим крај тебе, додирујем те руком,

а сузе падају... и боли...

... боли проклето гадно...

- Плачем, а ћутим и дрхтим у себи,

мислима причам, а говорим теби,

и тражим твој осмех, ал нема га више,

онај осмех од свиле сад негде је тамо.

Па био је добар, о драги Боже!

И питам Тебе како то може,

да срце се удави испод коже,

како то вода ти напуни плућа,

и за секунд нестанеш, а не знаш куда...

Срце се стегло и тешко се дише,

сузе се коче и све је тише, и тише,

и шта да ти кажем мој једини стриче,

све риме су ништа наспрам твоје величине,

и сад све знаш, сад коначно све видиш,

и шта, и где, и како ти се чини?

Црно је знам, ал с њима си хтео да живиш,

те ситне душе - знаш на кога мислим.

Штета, штета што тек мртви све схватимо,

и так онда знамо шта треба да радимо,

ал онда је сувише касно,

јер таква је судбина, удара гадно,

и шта да ти кажем, шта,

сем оног последњег збогом,

можда сами, можда с богом,

и видимо се негде тамо,

где нема бола и оне тужне приче,

црне судбе што једна на другу личе,

тамо где нема суза, одласка без поздрава.

А до тада... нек теку сузе...

Извини што нисам био ту,

опрости ми, мој једини стриче...

- Равна линија на уснама, ја осмех нисам упознао,

све је била фикција, од стварности сам бежао,

да бих сузе прикрио поглед често спуштао,

кад се сетим старих дана нешто стегне ме у грудима,

опет гноји стара рана, прошлост враћа се у мислима,

некад шетали смо крајем са сновима у очима,

она клиначка надања, она дечија маштања,

на степеништу основне бајке су се котиле,

на зиду Колибрија оне све су се поломиле,

тад схватили смо стварност па нас убила реалност,

иза решетке живота заклана је младост.

Око нас се пуцало, варало и гинуло,

тама нас је прекрила, јутро није свануло,

све те ствари болесне, туче, пљачке, отмице,

гето, беда, глад, у срцу оставиле модрице,

а на души ожиљке, памтиће их сећање.

Све се редом рушило, негде нестајало, губило,

зло из потаје је вребало, родило се лудило,

на улици се нудило оно што нас убило.

Ја сам све изгубио, а није да нисам покушо,

на колена сам пао, па се опет придиго,

ал систем прави бусије, опет ме је саплео,

оног дана кад сам сазнао ко киша сам плакао,

кад су рекли да си отишо језик је занемео...

Ал није дуго требало да догоди се поново,

она иста сторија: „Још један је отишо...“

Црне вране крајем летеле, а за њима трагедија,

као Дракон крвава, жедна ко римљанска Фурија,

грехове Радничко испашта због система који убија,

кад гладна црева дотакнеш схватиш шта је робија.

- Решетке живота и даље ме прогоне,

од зида до зида бројим своје кораке,

ни неба, ни сунца, чујем само одјеке

корака што одлазе из ове закопане ћелије.

- Још једна генерација постала је жртва,

издала је држава, издала је црква,

стрелом градске мафије прободен је гркљан,

крв расута на плочнике коју кљује гавран.

Испод покрова лешеви, за њима нико не плаче,

чекају на укоп и постављање крстаче,

додир хладног ковчега у црној земљи почива,

запаљена свећа пребрзо догорева,

и још једна тамна ноћ овај град је прекрила.

Неће писати историја, нит књиге једна страница,

шта преживела је улица памтиће само сећања,

ал не задуго, јер неће бити поколења,

да с колена на колена сачува се истина.

На другове сећа ме и ова ноћ бесана,

неке узела је земља, неки труну иза зидина,

неки другују с иглом крај закрчених вена,

ал то није судбина, нит избор њихових немира,

то је рука система, мурија стоји иза злочина,

политика која убија, а влада аплаудира.

Не праштај им Боже, не праштај им молим те,

ако опростиш им злочине, наставиће клање,

ако не стигне их казна, направиће ново срање,

крвавим рукама нове ископаће гробове,

а то не могу да поднесем, та вечита страдања,

не могу Господе, због мојих мртвих другова.

- Време пролази брзо, ветар брише трагове,

ћошкови у крају крију Дантеове кругове,

ништа не памтиш дуго, моја јужна пруго,

моја суђена несрећо, моја суђена туго.

Сад неки нови клинци долазе,

видим крајем пролазе, урезују одразе,

мисле да одолеће а нижу само поразе,

носе палице и ножеве, ђоном крче пролазе.

Неки су сервилни кметови, неки фејсбук робови,

тела масом напуцали ал им празни мозгови,

једни гудру кљуцају, други алкоси опијени,

сви су као фрајери, зајебани мангупи,

а најбољег ортака за динар би продали,

филистарством задојени, тако су одгојени,

грехове поново родили, а врлине прогнали,

овде зора неће сванути све док владају злотвори,

мрак ће вечно владати јер су најбољи отишли.

Ово насеље је увело ко лишће у јесен,

и лед га је оробио, чисто као дезен,

све је на продају, све је изгубило смисао,

мене многи су проклели, ал ја их нисам издао,

само сам се склонио како не бих изгорео,

опрости ми Радничко, много сам те волео,

опрости те ортаци, нисам вас преболео.

- Кроз прозор гледам крај, и даље је чемерно,

од вене до вене поглед иде предано,

нека нек ми суде, није ме срамота,

боља је Голгота него ове решетке живота.

                                            "Посвећено мојим ортацима који су отишли заувек..."

- Četiri neprospavanih noći. Dobro to mi nije krivo, jer ja uglovnom noću ne spavam. Spavam samo u prvu smenu, druga i treća su rezervisane za moje slobodne aktivnosti. Slobodne su zato što sam šutnut na marginu, od strane lopovsko despotske vlasti (čitaj Leskovac) i od strane vlasti zvane sangvinokratija (čitaj Srbija), i tamo drsko degradiran. Ja sam degradirani marginalac. Neko bi reko da to nije moguće. A jel? E pa, moguće je. U Srbiji je sve moguće, a u Leskovcu tek. (Dalje)

- Американизација Србије се наставља. Све јаче, све жешће. Камере су свуда око нас и стално нас снимају, с тим што сада то више и не крију. Јасно нам стављају до знања да нас нечија зеница у стопу прати, али по закону, легализовано. Закон каже да мораш да му покажеш своје гаће. И ми показујемо. Закон каже да морамо да га примимо, до краја. И ми га примамо. Секс и град. Сексају нас сваког дана, али је град далеко од нас. Забранили су пљуге. Законски су одредили тачна места на којима можеш да их конзумираш. Овде можеш, овде не можеш, ако не слушаш - следи казна, папрена. Ми пушачи постали смо деградирани, а политичари и даље кењају како је све то демократија. Изгледа да су негде побркали лончиће. Забранили су конзумирање цигарета скоро свугде, али их и даље производе, и абнормално поскупљују. Ко ли је овде луд? Политичари, или ми, народ? Биће да смо ми. Ми, јер им све то олако допуштамо. Они нас газе а ми тражимо још. Цигарете су опасне по здравље, а нуклеарне електране нису. Цигарете су опасне по здравље, а генетски модификована храна није. Цигарете су опасне по здравље, а аутомобили који из себе избацују отров нису. Цигарете су опасне, инфлација није, цигарете су опасне, компијутери нису, цигарете су опасне, ратови нису. Само ћути народе и климај главом, само трпи народе и климај главом.

- Слон стао мраву на кичму, само један трзај дели га од краја, само један покрет и мрав је мртав. Пита слон мрава: Јесам ли ти тежак мраве? А мрав одговара: Не, друже шефе. Не постоји друштвено уређење које одговара народу, постоји само друштвено уређење које одговара властима. Нит је некад постојало, нити ће икада постојати. Такав је живот, уживају само појединци, остали се злопате. Амери ни проблеме у својој земљи нису рашчистили, али зато нас успешно рашчишћавају. И шта сад? Ништа. Раширимо народе своје чмарове, сви скупа, и примимо га до краја, сви скупа. Амин.

- Једино што ми преостаје је да продам све што имам и одем одавде што пре и што даље. Продаћу стан, ауто и скутер. За све то могу да покупим 30 сома евра. С тим парама запалићу негде. Наћи ће се ваљда пар квадрата слободне земље и за мене, парче неба, и парче сунца. Не треба ми ништа више. Да. Учинићу то. Требао сам то још и раније да учиним, ал шта сад. Шта је - ту је. Боље икад него никад. Многи су отишли пре мене, зајебали и Лесковац и Србију. И шта им хвали? Ништа. И што бих ја сад ту нешто глумио мудоњу и курчио се? Да бих умро заједно са Лесковцем? Да бих умро заједно са Србијом? Нема потребе. Умреће они и без мене. Том трасом су кренули одавно, а последњих 25 година су додали гас. Не попуштају папучицу. Незадрживо срљају у смрт. Можда и Србија и Лесковац имају више живота па се зато и зајебавају. Ја немам. Ја имам само један. И зашто бих га поклонио граду који ме убио? Зашто бих га поклонио земљи која ме убила? Оће неко можда да ми каже хвала? Неће. Никад ником нису рекли па неће ни мени. А и не треба ми њихово хвала. Радије ћу парче свог живота проживети негде другде. Слободан и сам. Што је од мене, доста је. Дао сам 27 година живота и свом граду и својој земљи, а све што сам добио за узврат била је карина у чмар и маљ у мозак. Е па, доста је. Продаћу све што имам и палим. Палим куд ме ноге носе...

- Засветлео ми је моб и вратио ме натраг; извукао ме из бунара сопствених мисли у које се ја редовно давим. Порука од Кркија.

- „Сјебала нас инспекција. Дошла и све запленила. Све су нам отели, брате, све.“

- Шок. Десетоминутни. Кренула је судбина. У једној руци чучи јој маљ, у другој мачета. Не дозвољава ти ни да одабереш чиме ће да те сјебе. Она сама одлучује. Употребиће оба оружја. Прво те прободе мачетом, а онда те здроби маљем. Још ни јаукнуо ниси од убода, а већ ти се коске дробе од ударца зајебаног маља. Убод, ударац, убод, ударац, убод, ударац... Нема одмора.

- Враћам се из шока. Са стола сам покупио само кључеве од голфа и сјурио се низ степенице. Улетео сам у ауто и одлетео до бункера. А он јадан готово празан. Ко да га је оркан прогутао. Остала само пластика; за њу смо једино имали папире. Урке и Крки седе на столицама, поглед им прилепљен за бетон, цигарете горе у прстима. Очајање. Не виде ме. Нисам хтео да улазим у бункер. Удаљавао сам се од њега унатрашке. Дошао сам до аута, сео у њега и вратио се у свој стан. Покупио сам флашу шљивовице и једну чашицу, сео за тросед, припалио цигарету и кренуо да дељем шљиву.

- „Јебаћу им матер...“ - прошапутао сам.

- Чистио сам чашицу за чашицом и палио пљугу на пљугу.

- „Јебаћу им матер“ - поновио сам гласније.

- Раџа је полако нестајала из флаше. Како је она нестајала тако сам ја све гласније понављао:

- „Јебаћу им матер. Јебаћу им матер. Јебаћу им матер!“

- Шљива је нестала из флаше. Преточила се у мени. Бриди ми по венама. Поглед ми се мути, ал још увек сам свестан. Узимам кључеве од голфа и силазим низ степенице.

- „ЈЕБАЋУ ИМ МАТЕР!!!“

- Улазим у ауто, палим цеде, сараунд до краја, иде песма Welcome to Србија:

- „Welcome to Србијa, гдe муриja убиja, гдe нeмa прaвдe ни зa лeк и сaмo Бoг je судиja. Гдe свe имa свojу цeну, aл нeмa ништa у пoштeњу, умeстo дa сe игрajу клинци сe иглajу у вeну. Гдe узoри су лoпoви, дилeри, пeвaчицe, клинкe нe пoрaсту, вeћ су пoстaлe jeбaчицe. Млeчни joш сe климajу, нa мoбилни сe снимajу, oртaцимa из шкoлe у веце-у кaкo шипују. Пoслe сe питaтe зaштo нeмaмo дeцу, a ja питaм Бoгa дaл пaмти нaшу aдрeсу? Цeo живoт нa чeкићу, слушaм исту пeсму, 33 гoдинe кaд сe oкрeнeм, гдe су?“

- Лагано возим последњи круг кроз мој Лесковац, кроз мој заборављени град. Оба прозора су отворена. Песмом Београдског синдиката пишем сопствени тестамент. Немам времена да смишљам и пишем свој. Немам времена...

- „ ... Нeки кaжу мeни: Сaчeкaj joш мaлo пa дa крeнe, прoмeнe су прoцeс зa кoje пoтрeбнo je врeмe, иди кући пиши римe, нe рaзумeш ти тe тeмe, пусти дa нaс вoдe пaмeтнији oд тeбe. А ja им кaжeм: Издajници пaлитe oд мeнe, слушajтe дoбрo сaдa oвo сaoпштeњe: Oфoрмили смo фрaкциje, eкипe су спрeмнe, кao Бaдeр Majнхoф имa свe дa вaс сjeбeм! Спрeмaн кao Хaмaс рeпeтирaм кaлaш, кo Нoвeмбaр ja тe врeбaм дoк нe пoстaнeш мoj тaлaц, кao Апис-Црнa рукa, зa прeврaтe сaм знaлaц, кo Бeoгрaдски синдикат држим чврстo прaвaц! Овo je питaњe живoтa и смрти, и oвe рeкe крви пустили стe први. Сaтeрaн у ћoшaк ja нeмaм избoр други, свeстaн сaм дa губим, aли бићe вaших жртви. Oвo je питaњe живoтa и смрти, прoклињем вaс бoгoм jeр мe тeрaтe дa мрзим. Oдгoвoр je тeрoр нe би ли мe чули, прeживeти нeћу, aли бићe вaших жртви...“

- А и шта да пишем? Шта да додам? Они су рекли све. Све. Нема шта да се дода. Разлива ми се слика цесте по којој возим. Ракија ме распаучила по чутури. Трне ми и руке и ноге. Голф клизи лагано, синдикалци грувају, ја показујем своје лице. Да га виде сви, јер биће њихових жртви...

- „ ... Свe стe нaм узeли и чaст и дoстojaнствo, пa штa ниje jaснo кaдa сутрa нeкo с мaскoм, дo зубa у oружју, нeки oчajник у грaдском, дa чуje сe глaснo, дигне свe у вaздух...“

- Ја сам тај очајник. Немам ни маску ни оружје, али имам пун резервоар бензина и пуну боцу плина. Аутомобил-бомба и ја камиказа, само да у циљ улетим ненормалном брзином и под правим углом...

- „ ... Гaзитe пo нaмa, гaзитe и мртвe, нe глeдaтe нaзaд, сaмo пaрe дa сe вртe. Дoк углeдни грaђaни сeку килa гудрe, рaдници у судници секу себи прсте. Нeкaд je знaчилo кaд нeкo имa шкoлу, сaд хиљaдe тaквих виси на бироу, глeдajу у шoљу кaд ћe шљaку дa зaбoду, дoк ви глeдaтe у пoнудe дa зaбoдeтe бoљу. Рaспрoдajeтe држaву, шибицарите лову, пуштате стоку дa jeдни друге кoљу, нe прљaтe рукe, тo ниje зa гoспoду, убиjaтe Србију без отиска на пиштољу. Дoк ви oкрeћeтe глaву oд мукe и бeдe, држитe мeдиje кojи мoгу свe дa срeдe, нaрoд штрajкуje глaђу, jeр нeмa штa дa jeдe, прe ћe умрeти глaснo, нeгo тихo дa изблeдe! Oд мeтрoa у Тoкиjу дo вoзa у Бoмбajу, пo свaку цeну дa зa нaшу бoрбу знajу, живoт je jeфтин кaдa избoр ти нe дajу, зaтo нaплaтићeмo кoжу дa пoрукe трajу!“

- Узели су ми све. И мени, и Уркету, и Кркију. Све. Покупили све, без пардона, и оставили нас без ичега. За робу коју су нам конфисковали, мораћемо да шљакамо ко коњи, најмање шест месеци, како би поново стали на ноге. Ја више немам тих шест месеци. Ја више немам ни минут... Последњи круг кроз Лесковац лагано приводим крају...

- „ ... Oпeт je зaсрaлa бaндa, ви и вaшa стрaхoвлaдa, oпeт je знaк Синдиката нa нeбу изнaд града. Стoлицa нa врaтa, зaглaвљeнa квaкa, прeкo устa трaкa, дa тe питaм нeштo сaдa: Jeл oвo нaпрeдaк врстe, нoвo дeљeњe прaвдe, jeдни губe, други грaбe, jaчи jeду слaбe, глeдaм бaрaбe oвe нaшe кaкo игрajу нa кaртe, тeрoризaм, вирус, крузa, плaшe дa зaтaшкajу срaњe. У фaцу нaм сe смejу, лoжe кo дилejу, рeшeњe или грeшкa, нeмaм вишe ни дилeму...“

- Немам дилему. Знам шта морам. Немам ни времена да заглављујем кваке и преко уста лепим траке. Немам шта кога да питам, ни коме шта да доказујем. Знам оно што знам. Оно што знам је да управо сада у скупштини града наша власт банда и наша опозициона багра, расправљају о градском буџету. Како да међусобно поделе лову и да свима буде таман, а све то на уштрб грађана, то јест, нас. Е па, мало су се зајебали. Данас неће бити ни расправе ни буџета. Данас више неће бити ни њих...

- „ ... Јутрoс изљубиo сaм жeну, у шкoлу oдвeo сaм дeцу, дa живe у бoљeм систeму, ja ћу дa умрeм зa идejу...“

- Немам ни жену ни децу, али има Крки, а ускоро ће и Урке. Немам ја, али имају лесковчани. Све су нам узели. Све су ми узели...

- „ ... Oд мaлих нoгу сaм у ћoшку, oд зидa дaљe нe мoгу, у живoту кo у рoву, нa улицу изнeo сaм бoрбу. У скупштинском хoлу држим зoљу и бoмбу, oдajтe пoслeдњу пoшту дискретном хeрojу...“

- Нисам у холу, али сам пред скупштином. Спокојан сам. Хладан као лед. Не треба ми последња пошта, не треба ми ништа. Ово радим фрај. Вид ми је замагљен, али је скупштина преда мном. Знам. Немам осећај за гас. Чујем турирање. Убацујем у прву, до скупштине, ако ме сећање добро служи, има негде око стотинак метара. Развићу стотку сигурица, голф је спортски набуџен. Још само да пустим квачило...

- „ ... Знoj кaпљe пo пaпиру, пoслeдњу пишeм жeљу: Oстajтe ми здрaви, вeрни нaшeм хтeњу. И кaд умрeм зa истину, испунитe мojу вoљу, пoљубитe зa мeнe нeку Србију бoљу!“

- ... КЛИК!

- Када сам отворио очи нашао сам се у свом кревету. Одмах сам га препознао, пре свега по својој искривљеној кичми од сјебаног душека, затим по скрцкању мог разјебаног кревета, који је чинио то јебено скрцкање чим отворим очи, а кад зевнем кревет као да је рокнуо земљотрес од 5,3 рихтера.

- Не знам како, али сам се пробудио у свом кревету. Буљио сам у модро црвеној мрљи на плафону своје собе, која је тамо не знам како доспела. Вероватно је неки кретен у стању тоталног пијанства направио ту мрљу од неког усраног вина. Можда сам тај кретен био и ја. Не знам... све је могуће. Дешава се то. Човек се нариља као мајмун и онда не зна шта ради. Јеби га...

- Испратио сам Милицу кући. Љубили смо се у холу њене зграде, далеко од очију камере. Једва смо се одвојили једно од друго. На крају је ушла у улаз и нестала у њему, остао сам још који минут, тако у месту, загледан ниушта. И поред свега, вече је било прекрасно, и мени се вратио онај осећај заљубљености. Тако сам се и вратио кући, пешаковића, јер је Милица желела да се прошета од моје до њене зграде, а ја сам одмах пристао, неразмишљајући о томе да ћу после морати сам и пешака да се враћам кући, али ми неким чудом није сметало, напротив. Поглед ми је био тотално замагљен, у мислима само Милица, нити сам чуо, нити сам видео пролазнике, чак ми се чини да сам у једном тренутку и гласно запевао, или зазвиждућкао. Јебем ли га шта је било посреди. Некако сам се, опијен Милицом, докотрљао до своје гајбе и стропоштао у кревет. Те ноћи сам се зареко у себи да више нећу узимати кокаин.

- Под бенсићима и ганџом сам чучао у бункеру, гледајући час Перу, час Кркицу. Причао сам с Пером, а гледао Кркијеву реакцију. Када је Пампур говорио Кркица је гледао у њега, климајући главом, а ја у Кркицу, климајући главом. Тако сам и дефинитивно утврдио да Пампур није имагинаран. Значи све је океј. Око четворке је наишла Милица и ми смо запалили код мене. Читаво вече смо провели додирујући врхове прстију једно другом, и љубећи се само уснама, без језика. Било је до јаја. Што је најинтересантније, ни у једном тренутку нисам ни помислио на крес, чак ни да је изваћарим, ништа. Једноставно сам био испуњен тим што је она крај мене, што се додирујемо прстима и љубимо само уснама. Можда сам и пролупао, ко зна. Углавном, око поноћи сам одвезо Милицу кући, пољубац за лаку ноћ, наравно, а затим сам лагано голфом клизио до Радничког насеља, до моје зграде. Само што сам се упаркирао, угасио мотор и извуко кључ из браве, нека фацурина, с огромним ружним очурдама и смртно озбиљном физиономијом, залепила ми се на прозор. Срце ми је прескочило и више га нисам чуо. Буљио сам у приказу а нисам мого ни да се макнем, ко да ми се моторика сјебала. Приказа је скинула ону носурду с мог прозора и показала ми прстом да га отворим. Тада сам и видео ђавољеву одору. Није ми требало више од пола стотинке да схватим да је то Миличин ћале. Онај што зна све, онај што га мрси, и онај што кажњава, без бојазни да ће казна стићи и њега самог. Дало им се па могу да вршљају. Пандур. Обичан, глуп, али зајебан. Једва сам натерао руку да се покрене и отшкрине малчице прозор, оно, два прста, тек толико да чујем шта кења. Кад је бас-буре-глас проговорио, ја сам у свом дебелом цреву осетио како ми се замрзава говно. Нисам чак мого ни да се људски усерем од страха. Смрзло ми се говно у цреву од страха на путу за излазак. Осетио сам како ми смрзнуто говно сече унутрашњост дебелог црева. Изгубио сам глас.

- „Ја тебе знам одлично, а верујем да и ти познајеш мене.“

- Не знам да ли је то било питање или констатација. Да говорим нисам могао, али сам климнуо главом, једва, у знак сагласности. Као контам да он конта да се контамо. Ту је дошло до једног свеопштег контања иако се, чини ми се, контали уопште нисмо.

- „Сутра ћеш, кад буде дошла код тебе, лепо да јој објасниш да ти ниси за њу и да она заслужује много више и боље. То ћеш јој саопштити нежно и културно, али тако да буде бесна на тебе, а не да буде повређена што је ти остављаш. Јеси разумео?“

- Климнуо сам главом.

- „Знате ви наркомани одлично да сложите причу, то вам је у крви. И хоћу да буде за оскара, јел ти то јасно?“

- Опет сам климнуо главом.

- „И немој случајно да чујем да си је после тога звао, или јој слао поруке, или одговарао на њене позиве и поруке. И немој случајно да сам те видео у њеној близини. Ако те којим случајем упецам... Знаш?“

- Климнуо сам главом и прогутао кнедлу која ми се заглавила у душник. Смрзнуто говно ми је секло дебело црево, кнедла ми је зачепила душник и гушила ме. Пандур је нестао са мог прозора, ушао у марицу, а две секунде касније гледао сам стопке како нестају на кривини. Чуо сам први откуцај свог срца. Недуго затим и други. Па трећи. И тако редом све док се срце није консолирало. Рука ми се тек тада мало опустила те сам зашнирао прозор и натерао себе да изађем из аута. Ходао сам ко посран голуб док ме је говно секло изнутра, и док сам се носем борио за ваздух. Сваки корак ме болео ко да ми неко мачетом шврља по чмару. Пред вратима сам прогутао ону залуталу кнедлу, иза закључаних врата сам почео слободно да дишем, док сам се четвороношке довлачио до веце шоље. Једва сам сео на њу. Али је тек ту настао проблем. Требало је посрати оно смрзнуто говно. Левом руком сам зграбио веш машину, десном лавабо, нашо најмање болни угао, и кренуо лагано да отправљам смрзнутог. Као да ми је јебени буздован Краљевића Марка излазио кроз чмар, секао ме оним залеђеним шиљцима и цепао ми исти. Трајало је бесконачно дуго док сам ја трпео ужасно сумануте болове. Жмурио сам, стезао се и пенио. Онда сам зачуо ГЛООООНГ! Као да није говно, већ олово тешко десет кила, упало у моју веце шољу. Није се чуло бућ. Нисам осетио ни олакшање. Дебело црево било је празно, а чмар ми је био поцепан. Једва сам устао, пустио воду два пута, и сместио дупе на наслон од каде. Наместио сам млаку воду и прао сопствено дупе. Свака кап воде ме пекла ко да ми неко ставља со на рану. А онда је на ред дошо и шампон. То је био најтежи тренутак у животу мог чмара. Јебени психо хорор трилер. Пустио сам и сузу. Затим сам се запрао, обрисао пешкиром, и утрљао свој чмар, и све у његовој околини, пуном шаком Павловићеве масти. Још три пута сам пустио воду. Приликом последњег пустања воде, шоља је прогутала говно и узела ваздух. Чуло се само ЛУУУХХСССССС... На једвите јаде сам се, као шатка, отшаткао до кревета, легао на трбух, раширио ноге, да рањено дупе дише, и склопио очи које сузе. Још увек је болело. Запитао сам се у том трену како ли је педерима сваког јебеног дана? И схватио. Јебено.

- Попио сам двадесет бенседина и попушио три џоинта. Бол је био много такши, али сам га и даље осећао. Латио сам се поново Павловићеве масти и утрљао све оно што се налазило између мојих гузова. Седео сам у својој фотељи, онако на кант, и чекао Милицу. За шљаку нисам био способан, једва сам се и по стану кретао. Смишљао сам коју причу да јој сложим и како да је упакујем, а да наређење буде потпуно извршено. Смрад у злочиначкој униформи отима ми Милицу, која је, узгред, његова ћерка, а моја девојка, у коју сам се заљубио ко ексер у даску. Нисам желео да изгубим Милицу, али сам наређење морао да извршим, иначе би ме форензичари сакупљали по Пашњаку, или Кукавици. Не знам где мученике пандури данас крљају, а не бих ни волео да сазнам. Нарочито не кад се крљање извршава на мени. Јебем ја такво сазнање. И џаба ми оно кад морам да скупљам делове свог тела да би реко шта сам видео, а све и да хоћу не могу, јер ћу тада бити јебено мртво зајебано мртав. Није ту била у питању само моја буља, већ и Миличина будућност. Не знам да ли је има, не знам да ли ће је имати, али ја не желим да будем ни шрафчић који ће јој засметати да то дозна... сама. Да се курчим и тајно се виђам с њом нити могу, нити желим. Да је оставим могу, али не желим. Али морам. И због себе и због ње. Ако то не учиним, пандурско говедо ће Милицу затворити у четири зида, а мене ће измасакрирати, онако професионално, режимски. Ту нема вагања, нема предности и мане, нема никаквих опција, ни могућности, само фаталне последице. Зато сам одлучио да у потпуности извршим наређење. Јеби га...

- Књавач соба. Милица и ја. На рачунару Кристина Ковач, из звучника лагано допиру стихови њене песме, Живот је љут. Гледам свуда само не Милици у очи. Гужвам и пресавијам паклицу Дрине, у прстима ми цигарета, њен дим ме удара по очима. Имам текст у глави, али не желим да га изговорим. Али морам. Милица ме гледа кроз црвене оквире својих чала, прекрасна је, осмех јој лепрша на уснама, у прстима држи незапаљену цигарету. Морам да изговорим свој текст.

- „Морам нешто да ти кажем...“

- Милица ме и даље гледа с осмехом. Срећом па сам под бенсединима, иначе би ми глас задрхтао. Изговорићу најбаналнији и најјаднији текст. Мора да буде бесна на мене, мора да ме презре. Глумим за оскара...

- „ ... Знаш, све ово међу нама је лепо, али не иде. Ми једноставно нисмо једно за друго, тачније, ја нисам за тебе...“

- Милици је нестао осмех с лица. Иза црвених оквира рађају се збуњене зенице.

- „ ... Ја нисам неко ко се везује, не умем да чувам оно што је вредно. Са мном немаш никакву перспективу. Ја сам неко ко не зна шта хоће од себе... Са мном би само имала проблема...“

- „О чему причаш?“

- „Причам о томе да ја једноставно нисам за тебе и да ти заслужујеш неког много бољег и паметнијег од мене...“

- „Ја тебе ништа не разумем. Јел ти то раскидаш са мном?“

- Не. Не. Не. Не.

- „Безвезе ми је што ти то овако саопштавам, не бих хтео да ме погрешно разумеш...“

- „Шта ту има да се погрешно разуме!? Ногираш ме. Ја сам мислила... Хтела сам да покушам... Зашто не би могли заједно? Зашто? Јел мени нешто хвали? Зар сам толико лоша за тебе?“

- Ти си бисер. Бисер! А ја сам будала. И пичка.

- „Не. Не разумеш. Ја нисам довољно добар за тебе. Ти заслужујеш много...“

- „Немој да се понављаш. Ни текст ниси успео лепо да научиш. Не могу да верујем...“

- Ни ја.

- „ ... Мислим да нисам то заслужила...“

- Ниси, наравно да ниси.

- „ ... Али, ако је то оно што желиш, онда у реду. Нека ти буде. Хтела сам... Ти изгледа сам себи желиш да упропастиш живот...“

- Да. Сам себи га упропашћујем од кад знам за себе. Готово да сам се навико на то.

- „И то је све? Немаш више ништа да ми кажеш?“

- „Ми нисмо... Ја...“

- Животе, јебем ти матер!

- „Ништа...“

- Пандурчино, све ти јебем!

- „Добро. Кад је тако...“

- Милица је устала. Неупаљена цигарета још увек јој је стајала у прстима. Била је рањена, али бесна. Бесна на мене. Кренула је. Устао сам да је испратим.

- „Знам где су врата!“

- Укопао сам се у месту. Није желела ни да је испратим. Можда да јој не видим сузе, можда да јој не видим бес, не знам. Не знам каква осећања колају по њеној души, али знам шта се збива у мојој. Није залупила врата. Затворила их је нечујно. Каква сам ја стока. И пичкица. Ајде Борисе, одглумио си. Дозволио си систему да ти га стави у чмар, поново. Навико си да те систем јебе. Нема отпора. Научи човек временом, навикне. И прихвати. А душа? Душа јеца. Јеца, јеца, па стане. Ваљда и њој понестану сузе, ваљда се и она исцеди, ваљда и она с временом огугла. Нема више ни Милице...

- Решио сам да обришем снимак, иако сам се у једном тренутку премишљао, јер после чистог додира и пољупца, који те терају да се добро замислиш, иду моји болесни нагони, које ми је наметнуо систем с оном његовом брзином, где ја, као поремећен, покушавам да изваћарим Милицу, а она ме упорно одбија. То никако није нешто што желим да гледам. И обрисао сам снимак. Припалио сам цигарету и замислио се. Како то да та савршена Милица, која ми је показала да требам да успорим и осврнем се на трен да сопственим погледом ухватим те мале ситнице савршенства, одједном постаје копач по мојој прошлости? Све то што је исчепркала из досијеа који чуче у једној страни медаље, није је отерало од мене, дошла је и желела да сагледа и другу страну, да чује и моју, живу верзију, а не да слепо верује фотокопијама нечијег виђења ствари. Дошла је иако је знала да ће ме то разбеснети, да ми стави до знања да је другачија, с оном хрпом папира из моје прошлости, и желела је да верује мом сутра, а не да брине због мог јуче. Само је хтела да ми стави до знања да зна, али да то не игра никакву пресудну улогу у њеној коначној одлуци. Зато ме је и питала за данас, за сутра, а ја сам попиздео. Могао бих тако да размишљам кад бих анализирао њене и моје поступке, али могао бих и једноставно да кажем да је она само пандурско дериште и једно обично њушкало која глуми интелектуалку, покушава да ме понизи, да ми покаже где ми је место, да ми докаже да се мој печат прошлости итекако види, и да никако не могу да га сакријем, да га заборавим ма колико се трудио, и да ми стави до знања да сам ја само то и ништа више, и да ће ме у будућности увек прогањати прошлост. Може и тако, али мени се више свиђа она прва солуција. Свиђа ми се она прва Милица, њу желим, зато је тамо и тражим док потпуно гасим у себи ову другу солуцију, која можда постоји, а можда сам је и само ја измислио. Који трип. Тонем у сопственог себе и губим се у фисијама мојих личности. Вишеструке личности сажете у једног мене, свака има нешто да каже, свака има нешто да дода, ја изгубљен међу њима не могу да сачувам себе. Моје расуте мисли које покушавам да скупим у једну целину, не говоре ми ништа нормално. Сам себе не разумем. Ниједна моја мисао нема смисла, ниједна моја реченица нема смисла. Губим смисао соспственог себе, губим смисао сопственог постојања, и бесмислено умирем у животу без смисла. Јеботе, прсо сам. Да ли ја то коначно препознајем знаке сопственог лудила? Или знакова више нема, јер сам одавно луд, па само схватам констатације?

- Засватлео је екран мог мобила и пренуо ме, извуко ме из лудила мојих мисли и бацио у реалност. Више се ни у сопственом аутизму не осећам као пре; осећам се као збуњени странац. Странац у сопственом телу, странац у сопственој реалности. Више нигде не могу да се завучем и будем спокојан. Реалност. Кратка и болесна. Отворио сам телефон и прочитао поруку коју ми је послао Пампур.

- „Ти си глуп ко тоцило. У бункер ти је ушла најинтелигентнија и најзанимљивија риба на целом Технолошком, а ти бежиш од ње. Прсо си, буразеру, начисто.“

- Да Пампуре, управо сам схватио.

- „Њен ћале је пандур!“

- „Какве везе то има с њом?“

- Никакве. Опет бисер на тацни и ја га опет гурам од себе. Зашто?

- „Како какве? Зар ниси видео да је пљунути ћале? Копа ми по прошлости без питања. Жели да ми покаже где ми је место да би могла да ми наређује, да би могла она да влада.“

- „Колико сам ја видео она је само прочитала твоју прошлост и упитала те за твоје данас и сутра. Зар требам да ти преводим шта то значи? Зар теби?“

- Јеботе, ко да причам са самим собом. Овај Пампур као да је једна од мојих личности. Искрао се из мене и сад се дописује са мном порукама. Да ли Пампур заиста постоји? Или сам га то само ја измислио? Виђао сам га у почетку повремено, а касније све више. И у почетку и касније причао сам само са њим. Никада до сада ни са ким нисам причао о Пампуру. Не сећам се да сам и једну једину реч о њему проговорио с Уркетом и Кркијем. Увек је био ту негде око нас, а никада у разговору с нама, већ само са њима. Увек је био ту негде око мене и увек само у разговору са мном. Да ли та особа заиста постоји? С ким сам ја ишао на ону квази-журку? Сам?

- „Јели Пампуре, јел ти стварно постојиш? Јеси ли реалан или те то само ја замишљам?“

- Знам да сам прсо и готово сам сигуран да Пампур не постоји, да сам га ја измислио, да је он моје друго ја, заправо један од многих мојих других ја. Само су остали остали у мени, а он је некако изашао ван, стопио се с реалношћу, мојом реалношћу, и ја сам и званично постао шизофреничар. Верујем да је тако, скоро сам сигуран да знам да је то истина, али га ипак питам. Оживљавам га, комуницирам с њим.

- „Хоћеш да ме стиснеш за курац да видиш дал стварно постојим?“

- Пампур ме зајебава, односно ја у лику Пере Пампура зајебавам самог себе.

- „Ако стварно постојиш онда реци Милици да дође код мене.“

- „Па нисам ја агенција за спајање сродних душа!“

- „У овом моменту једино тако можеш да ми докажеш да постојиш.“

- „Јел ти неко некад реко да би требало да посетиш неуропсихијатра?“

- Многи, и то више пута. Чак сам и сам о томе више пута размишљао.

- „Само јој ти реци да је чекам код мене на гајби. Морам нешто веома важно с њом да поразговарам.“

- „Иди лечи се.“

- Склопио сам телефон. Више нисам желео да се дописујем сам са собом. Ако тај Пампур није моја фикција, ако он заиста постоји, Милица ће се појавити на мојим вратима. Видео сам их како се поздрављају и сконтао сам да су блиски пријатељи, колеге са факса, или шта већ, али су блиски. То значи да ће га Милица послушати и доћи код мене. Ако не дође, онда Пера не постоји и ја сам дефинитивно луд. Значи иде тест. Глава је почела несносно да ме боли. Нашо сам се у неком вакууму. Чекам исход, чекам сазнање јесам ли или нисам поцепана личност. То чекање ме убија и ствара око мене тај лепљиви вакуум. Морао сам да се нашмркам лобеском и дрмнем две вотке, како бих ублажио бол који се створио у мени, и како бих себи скратио мучење. Под коканиђом и вотком болеће ме кита дал сам луд или нисам. Ако се наравно Милица не појави. А ако се појави онда нисам луд, али ћу ипак морати и њу да питам дали Пера Пампур заиста постоји. У ствари не. Сам њен долазак ће ми дати одговор. Зашто компликовати ионако већ довољно компликовану ситуацију. Једноставно ћу разговарати с њом о нама. Ма шта курац има да разговарамо! Љубићемо се, онако нежно, уживаћемо у чару тог чина. Да. Само пољубац и додир дланова.

- Кокс ме увелико шиба, вотка појачава рад и ја одлазим у стање равнодушности, стање где нема бола. Једини бол који осећам је бол који ми пробада курац јер ме боли курац за све. Сад могу и десет Пампура да дођу и могу да се зајебавам са свима њима. Већ сам све ове у мени отеро у курац. Више их нечујем, нит их осећам. Одлазим до рачунара у књавач соби, чепркам по рачунару, тражим Београдски Синдикат, песму Гала-социјала. Нашо сам је, сараунд до краја.

- „Ја сам имо све - Ја нисам имо ништа

Мени суво злато - Мени чича глиша

Мени топла соба - Мени пада киша

Мени пуна шерпа - Мени хладна виршла

Ја у лову на дивљач - Ја у лову на миша

Ја у соби тигра - Ја ћебе од плиша

Ја јебем манекенке - Мене јебе триша

Ја ишо свуд по свету - Ја не даље од Ниша

Ја имам лимузину - Ја зимво се на плину

Паре трошим у казину - Немам дрва за зиму

Кад ме виде пичке зину - Мени уделе ситнину

Па запалим Кохибу - Ја ужицкам Дрину.

Мени овде гала - Мени социјала

Мени гајба вила - Ја немам где да спавам

Ја имам све што треба - Ја сам жељан свега

Ја једем само кавијар - Ја немам ни за леба.

Ја сам члан у странци - Ја сам, брате, ганци

Мени министри ортаци - Мени сви су ганци

Око врата ланци - Ја немам, брате, штани

Ја купујем на тендеру - Ја скупљам стари папир

Ја имам и јахту - Ја купам се у шахту

Ја возим се у шатлу - Ја кешам се на Ласту

Мени златни зуби - Ја имам сваки други

Ја летово на Куби - Ја спаво сам на клупи

Ја у криминалу - Ја сам у каналу

Са свима сам у талу - Ја и даље у каналу

Ја обишо Панаму - Ја упо сам у Саву

Ја у Амстердаму траву - Ја у Скели кару

Ја му дајем по тартуфима - Мени дају по чмару

Мени црнкиње у стану - Ја немам стан ни храну

Ја имам гајби плазму - Ја сањао сам сарму

Ја имам добру карму - Ја сам прдео у чабру...“

- Јебем ти судбину... Нема везе, бар гравирам нерве турбо фолкерима. И овим неодозелашима. Јеботе, ми бежимо од деведесетих, покушавамо да их заборавимо, а ове менталне наказе, слушајући језиву музику из тог периода, можда данас више но икад, покушавају да нам их врате. Што је најгоре враћају их и себи. Праве ремикс деведесетих и гурају ту бизарно морбидну прошлост у ово сјебано данас. Као да им није довољна ова болест у којој данас живимо него би да је пикантирају оним разноразним болештинама из деведесетих. Лепо кажу момци из БГ Синдиката: „Људи овде слабо памте“. Јеби га...

- Засветлео ми је екран на телефону. Изгледа ми да опет, у лику Пере Пампура, сам себи шаљем поруку. Е баш да видим шта сам то сам себи наменио. Отварам поруку. Милица. Немогуће.

- „Зашто си ме звао ако не желиш да ми отвориш врата?“

- Јеботе, она је пред вратима! Као тане сам преолетео кроз стан, смањио тон на рачунару и коксалном брзином створио се пред вратима, с унутрашње стране. Отворио сам их.

- „Зашто толико гласно слушаш музику?“

- „Тако ми годи.“

- „Људи не могу да спавају од тебе“ - трућала је Милица док је улазила у предсобље.

- „Заболе ме.“

- „Молим?“

- „Хоћу да кажем да то нису људи, већ комуњаре, сељобери, џуџе и турбо фолкери!“

- „Па има ваљда и добрих људи у овој згради?“

- „Наравно да има, али су очајна мањина.“

- „Па онда бар због њих буди пристојан у време кућног реда.“

- „Њима то не смета зато што су добри. А што се тиче кућног реда баш ми севају јајца. Тај глупави кућни ред измислио је систем само да би нас држао у шакама. Ако си у датом моменту весео и радостан ти то не смеш да испољиш, јер, забога, траје кућни ред, па с тим у вези ти мораш да сачекаш, да ћутиш и трпиш све до истека наметнутог нам шаблона, да би тек тада одврнуо стерео и уживао у тренутку који је већ одавно прохујао. То је угњетавање слободе! То је линч живота!“

- „Зашто си тако надркан?“

- „Нисам то ја, то је само један од многих ја. Он се највише курчи!“

- „Не разумем.“

- „Не разумем ни ја.“

- Милица се сместила на тросед, припалила цигарету, нисам знао да пуши, и гледала ме нетремице. Што ли ме гледа тако кој мој? А да, звао сам је да причамо. Не. Звао сам је да се љубимо. Не, Пампуру сам реко да јој каже да хоћу да причамо, а у ствари сам хтео да се љубимо. Или беше обратно? Милица ме гледа. Милица је ту! Значи Пампур стварно постоји! Јеботе, прсо сам, али нисам шизофреничар. Бар не званично.

- „Хоћеш кафу?“

- „Нисам дошла због кафе.“

- „Мислиш да се одмах бацимо на пољупце?“

- „Јеси ти луд?“

- Јесам.

- „Нисам!“

- „Рекао си да хоћеш да разговарамо и ја сам дошла да разговарамо.“

- „Јебеш разговор! Скидај се!“

- „Молим?“

- Будало! Кочи, кочи, кочиииии...!!

- „Хтео сам да ти се извиним за оно јутрос. И да ти кажем да ћеш вечерас бити веома заузета!“

- „А, чиме ћу бити веома заузета?“

- „Загрљајима и пољупцима!“

- „Чијим?“

- „Нашим!“

- „Значи више ниси љут што сам ти чепркала по прошлости?“

- „Јебеш прошлост! Припрема...“

- „Шта?“

- „ ... позор...“

- „Чекај!“

- „ ... сг!“

- Скочио сам на Милицу ко гладни вук на дрхтаву овцу. Али је нисам појео. Љубио сам је, то јест, љубили смо се. Агресиван је био само мој скок, након тога Милица је преузела улогу вође, и све је постало нежно и тихо, и пољупци и загрљаји. Милица ме љуби, Милица ме мази... Дал да је ухватим за сису? НЕ! Сомино! Рекли смо само загрљаји и пољупци. Да. Тако је. Све је океј. А да је бар стиснем за кришку? НЕ! НЕ! НЕ! Гледај тренутак, уживај у тренутку. Ето је станица, мала, тиха, заборављена. Станица „пољубац и загрљај“. Јебем ти, диже ми се кита! Глупи курац! Упропастиће ми све! Милица се смеши, подјебава ме осмехом. Пизда јој материна, она пандурска!

- „А да ипак попијемо ту кафу?“

- „Свакако.“

- Глупи, ћелави курац...