Priviđenje

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Tuga. Spuštene roletne, prituljeno svetlo, suze mi se slivaju niz obraze. Palim, više ni sam ne znam koju cigaretu po redu. Zgužvan i snužden od muke i bola, mozgam ko bi mogao biti toliki nečovek da učini tako nešto nečovečno. Nije mi svejedno. Teško mi je, drhtim, bre! Znam ja odlično gde živim, ako se to životom uopšte i nazvati može. Znam da je Leskovac otišo, odavno već, u tri lepe vagine, pardon, pičke materine, znam da je Srbija otišla u krasan falus, pardon, kurac, i znam da je sve, pa čak i reč, izgubilo svaki smisao, al nekako me ipak boli, tu negde u predelu levog plućnog krila, jer nisam verovo da postoji tako nešto neverovatno bolesno, tako zverski podlo, kao ta stravična nepravda, taj psiho-horor zločin, to smak saznanje da neko može biti toliko govedo, da neko može biti toliki majmun, toliki bezobzirni primitivac da mi ukrade govno zbog koje sam se mučio čitava 45 minuta, kipujući ga, i to na najekskluzivnijem mestu u gradu. Ako je danas dotle došlo, da jedni drugima krademo govna, šta nas onda koj moj očekuje sutra!?

 

- Leskovac, 4. decembar, 20:47h.

- Lokacija: prag sedišta SNS-a.

 

- Iznenada me je preseklo, toliko jako, toliko zajebano, ali nisam mogo tek tako da ga bljucnem bilo kuda. Morao sam da mu pronađem specijalno mesto, negde gde će mu biti lepo i udobno, negde gde će se stopiti s okolinom, negde gde će pronaći svoju ekipicu i osećati se kao kod kuće. Jednostavno volim kad se moje govno oseća dobro, zato ja i kenjam isključivo na, ili po, ekskluzivnim mestima. I zato sam pokupio svoje dupe i dao se u potragu za prvom el grande lokacijom. Sva sreća te tragačina nije trajala dugo. Čim sam ugledao to spektakularno mestašce, odmah sam mu se prišunjao, u stilu SAJ-a, skinuo lone i ćega, sklopio kapke i krenuo da uživam u svom proseravanju. Vazduh je bio hladan i oštar, neki Celzijusev minus je bestijalno lajao, ali to nikako nije omelo ni mene, niti moje dupe da uživamo u svojoj internoj igri zadovoljavanja fizioloških potreba. Nervozni MPO, to jest muški polni organ, odnosno kurac, koga je razularena bešika baš krenula da iritira sa svojim maloumnim tripovima, krenuo je, silom prilika, da ispušta tekućinu, dakle močku, neki imbecili tvrde da je to urin, nema veze, ko ih jebe, i pre mog govneta završio šljaku, vrativši svoju glavu unutar njegove kože, dakle odžuljio se, diskonektovao, i zaspao na kesi, zapravo mošnjama, mislim mudima, svojim slatkim snom. A onda je krenuo i urnebes. Moje personalno govno startovalo je, u početku polagano a kasnije sve brže, što bi se reklo zasprintalo se, svoje kipovanje koje me dosta namučilo, preznojilo, a bogami i zabrinulo, jer je trajalo, i trajalo, i trajalo, činilo mi se beskonačno dugo. Nisam merio, tačnije, nisam uspeo da odmozgativno premerim metražu pokenjanog mi govneta, jer je neka umobolna kretenčina, neka stoka, neki ološ ukrao moje govno, iliti gomno, i to abnormalnom hiperbrzinom. Da mi govneta nema, shvatio sam tek kad sam se okrenuo da odokativno, pošto se mozak nešto zabrojao, (mozak ko mozak, kad ti je najpotrebniji on uglavnom zataji) premerim i pregledam svoj minuli rad. Istog trenutka sam se šokantno stresirao, srce je prestalo da kuca, vazduh je nestao, koža je postala preteskobna. Ja u neverici! Nema mi govneta, jebote! Srao sam jebenih 45 minuta, ako sam dobro sračunao, da bi na kraju zateko ništa. Jeza mi je dotakla svaki pršljen na mojoj kičmenoj moždini, neka zebnja mi se u hrskavice uvukla, izgubio sam moć govora, a pamet, ako sam je uopšte i posedovao, netragom je nestala, odneo je zaborav. Onako glup, mutav, uplašen i zbunjen novonastalom situacijom, navuko sam gaće na govnjivu guzicu, zaboravivši da pre toga obrišem rčma i celokupni predeo oko istog. Nisam ni stigo da prsnem zbog toga, jer sam se momentalno dao u potragu za NN počiniocem govnokradicom. Celi sat sam izgubio, landrajući se po ulicama i okolnim sokačićima, tražeći lopurdu koja mi je maznula moje rođeno govno. Glavu stavljam da je dužinski bilo za Ginisa.

- Elem, pljačkaša nisam uspeo da pronađem, te sam se, indisponiran svim tim užasom što me snašo, vratio svojoj kući ko posran golub. Doduše ja i jesam bio posran, tačnije ozasrat, jer bejah zaboravio da obrišem zadnjicu, pardon, guzicu. Zavuko sam se u korneru sobe i krenuo da lamentiram. Dugo i uporno. Plakao sam i ko blesav češao guzicu koja me je suludo svrbela. Mnogo minuta kasnije sam se setio da se onda nisam setio da obrišem bulju i skontao da sam, pri ulazku u kuću, zaboravio da prvo operem dupe pa da tek onda žalim za Ginis-govnetom. Sve sam uradio naopačke. E, tu mi je puko kurac! Besan ko Tadić, kad su ga nogirali iz kluba zato što je ušo u bazen da igra lastiž mesto vaterpola, (zbunio se čoek, dešava se, oće to kad se ne razmišlja blagovremeno) uleteo sam u kadu, izduširao se na brzaka, s posebnim osvrtom na ostatke rođaka mojega Ginis-govneta, koji su se raštrkali u predelu između mojih krišaka, kriški, guzova, kako se već to pravilno kaže, i seo da napišem otvoreno pismo Ministarstvu unutrašnjih poslova. Sve sam lepo složio u tom pismu, sve lepo naveo od A do Š kako se zaista i dogodilo, onako taksativno opisao ceo slučaj i decidirano potvrdio, više puta, kako me glupi panduri ne bi nanovo zamarali nebitnim pojedinostima, da mi je govno na silu oteto, nasilno oduzeto, otuđeno, kako već, i da ga pošto-poto želim natrag u svom posedu. To je moje govno i ja na to, po zakonu, imam prava. Ni u koga nisam upro prstom, nikoga nisam optužio jer zaista ne znam ko bi mogao biti taj paćenik, ali sam, kao sumnjivo lice, naveo Gorana Cvetanovića zvanog Mesko, zato što je on najpoznatiji govnojedač u čitavom Jablaničkom okrugu, a možda čak i šire. Hteo sam da navedem i Boljtu Konopčeta, ali sam odustao od toga iz jednog jedinog razloga, a to je, dokazano, činjenica da on nije govnojedač već govnoserač, jer je opšte poznata stvar da je, posle Gojka Veličkovića, Dragan-Slobodan zvani Kobac, naš „dragi“ načelnik zaboravljenog grada, najveći, dakle, govnoserač, zato što je nasrao planine i planine raznoraznih govana u i oko Leskovca (agrar-mentalitet, šta češ, naviklo to da sere gde stigne) te sam ga, u skladu s tim, i izopštio sa spiska sumnjivih lica. Tako da je sada na listi osumnjičenih samo Mesko, ali on, naravno, nije kriv sve dok se ne dokaže suprotno.

- Ovom prilikom bih zamolio MUP Srbije, pošto u PU Leskovac nemam, ali ni malo, poverenja, da reaguje u skladu sa zakonom, strogo odgovorno i profesionalno, i da što pre pronađe počinioca ovog krivičnog dela, jer ja zaista želim da znam ko mi je ukrao govno, i naravno, zašto je to učinio. Takođe želim da se počinilac, gore navedenog krivičnog dela, kazni maksimalnom kaznom zatvora koja je predviđena, za to krivično delo, ustavom i zakonom republike Srbije. Unapred hvala.

 

                                                                                     Obezgovnanjeni građanin

 

PS. - Kakav kurac humor, ovo je politika, bre! I ekologija! Da, da... 

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Овај расути Балкан партер

лежи непомично ко стврднути малтер,

а промаја га сече ко запети ласер,

пробија кроз тело и палица, и снајпер.

Најпре су те убили па ставили у лер,

а нама оставили само један једини шалтер,

мизерни, једва видљиви и мали,

милион смрсканих људи у редове стали,

и тек по неко главу промоли,

да види има ли шансе за тај живот бољи.

А с друге стране сивог шалтера,

чека смркнуто лице неоритера,

даје ти хрпу жуто-белих хартија,

за молбе, жалбе, евентуално питања,

а на одговор чекаш од јутра до сутра,

од сумрака до свитања бесомучна скитања,

бескрајне колоне промрзлих путника,

стоје у ред за попуну упитника,

а ветрометина пуста кљуца хиљаде болесника,

што чекају на право за живот који убија,

кида и пробија, боли ко доживотна робија,

у промрзле кости увукла се фобија,

па ко преживи чека тренутак одговора,

а од одговора се истог момента разочара,

јер у њему стоји пут преко мочвара до понора,

што скројише нам лица злобна, пуна отрова,

од нас само оста празна љуштура, скелет костура,

и сломљена потпора без отпора, и гле потопа!

Река карикатура, строј полтрона и фигура,

свесно поломљена срца у понор смрти гура,

а они несвесно свесни живе у немаштини,

хистерији, у превари живота, у гето прљавштини,

нестају, умиру у мистериозној мистерији,

исти им циљеви, борба за живот који не постоји,

ал се у тој борби борбом против себе боре,

зато им све горе, зато им све гори,

бесавесно главе секу једни другима,

у крви су до колена, па од пода до рамена,

постали су бесни црви, ко вампири жедни крви,

газе преко лешева само да би били први,

свети грех, свет од греха па све од грехова, бре, врви!

 

- Где си моја Србијо? Ја тражим те у песми,

оној зачетој на гусли, и Хиландарској чесми.

Где си моја Србијо? Светосавско светло,

ја тражио сам свуда твоје изгубљено жезло.

 

- Од нас је, бре, и ђаво диго руке,

заплако од муке па почео да се крсти,

пита се и чуди шта то раде луди Срби?

- „Сами себи копају рупе, у саргије мртве,

а живе у јаму, у кречану, на пољану,

да се не виде и нечују, заувек да нестану.

Зашто, бре, не престану, мени место није ту!

Они себи праве муке, они себи ваде чуке,

сами себи доносе глупе-убитачне одлуке,

само држе придике, само просипају критике,

од кад сам ту многе прошле су године,

ни прстом нисам мрднуо, а оне се стопиле,

а слушај ове приче, памти трагове на прагове,

смислили сами и лажи и преваре, убиства и отмице,

клања, ратове и пактове - ријалити игрице,

све су им краће те животне сатнице,

ја савршенији пакао ни под Шрумсом не би смислио.

Брат је брата убио због дворишне линије,

отац сина секиром због заставе и капије,

деле се на грбове, вере, боје, нације,

не мршти се бивши Оче, то нису моје заслуге!

Слушај даље сторије, да ти мука припадне,

комшија је комшу рокнуо због ограде,

посеко га косом због међе труле тарабе,

син је мајку ножем, због њене мале зараде,

а љубоморни муж, жену због ситне преваре,

похотни деда силово унуку из обести,

те због стида и пропасти пола села очисти,

а на крају и себе због своје неурачунљивости,

славе ратне злочинце, чине силне гадости,

ја им нисам потребан, сами иду ка пропасти,

немој да ме прогониш, јер ја одавде одлазим!“

 

- Где си Боже, Христе распети и свети,

да на светој земљи поново нам слетиш?

Где си моја Србијо? Где су наша деца?

Где је младост нестала? Где то суза јеца?

 

- Нема одговора ђаволу, нит за њим потере,

он се већ спремио, спаковао своје кофере,

јер нема намере да овде остане,

да га људи-убице због сопствених грехова прогоне,

и паразити-злотвори ђавола отераше,

па се и сами у ђавола претворише,

врата пакла отворише, зло пустише у наше двориште,

да нас разједа, терорише, и у пасмине прегрупише!

- Па гледај, бре! Гледај сва та лица бледа и хладна,

тај поглед крвав и гладан, и презрив и гадан,

гамад, накот вражији са чељустима Шакала,

шире хрпу вируса, гризу попут Гризлија,

ситно, брзо, кида опасно то око отровно,

у скупштини влада влада скројена од пирана,

и до сржи заразна, свим бојама намазана.

Ето то су наши закони, судије и устави,

и управни одбори, полицијски кордони,

палица у главу, гијом метак у масу,

у тужилаштву мито свесно смањује нам расу,

влада морталитет јер нам гине наталитет,

а медији стално лажу, наредбе власти што гноји,

наређења владе која ову целу причу скроји,

ал иза исте никада не стоји, него дане броји,

па другу аферу створи да прву изгори.

Ти проклети ђон-образи без скрупула на власти,

сервирају лаж у обмани, јер тако смо навикли,

не, немају савести, зато је народ под наркозама,

не, није их брига, шаљу смрт у превеликим дозама,

то брдо гована које каналише човек-сотона.

Погледај те убице, пробисвете, цајзле, клице,

обични смрадови и љиге, а поседују све,

спремни да сруше те, тебе Србијо да униште,

сева мржња до сржи, цело српство се на уљу пржи,

па ко дуже издржи да се не испржи,

а све се руши и слама, сунце се губи, настаје тама,

за деструкцијом помама, цела недођија на стубу срама,

развратна хрпа готована без блама

све темеље руши, пали, и Бога су издали,

мантије гузице своје за дукате су продали,

народ се гуши, дави, у хорору земља пропала,

отворена Пандорина кутија из које нада је нестала,

на улицама хиљаде мумија, хиљаде курви и бленурија,

субверзијом навукли страх, остаје само пепео и прах,

и један закључак: ништавило, раздор, раскол, крах...

                        .... КРАЈ!!!

 

- Где си моја Србијо? Моје Привиђење,

продато нам Косово, распето на Лобање.

Проклета си Србијо, зачета си грехом,

корен се изгубио, убили те свесно... 

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Живимо у току свога сна,

ходамо у мислима своје маште,

срећни смо када лажемо себе,

гледамо свет туђим очима,

слушамо савет туђих ципела,

славимо неке догме бесмисла,

радосни у тренуцима заблуде,

бежимо од реалности,

која нас тихо убија,

бежимо од срца стварности,

то је права стварнофобија.

Градови полако нестају,

куће нам све дубље тону,

деца наша нечујно умиру,

улице су порушене, лампиони се гасе,

тама осваја наше душе...

Индоленција је победила,

јер се бојимо истине,

сећања су нам забранили,

предатори из скупштине.

Постали смо срболибрија,

лаж нам храни равнотежу,

та нас болест полако убија,

ко Креон Антигону у кратеру.

Ми смо синови европског дома,

градили смо га свима за пример,

а сад стојимо испред капије,

и од чукун-унука чекамо пријем.

Подељени смо у шест врста,

међусобно се брзо сатиремо,

и губимо корен нашег крста,

коме се веома често заклињемо,

јер хрлимо ка болесном безнађу,

које нас усхићено дочекује,

хрлимо ка гротлу свог екгзодуса,

ми смо уникат смртофилије.

Мржња је победила, јер се бојимо љубави,

либералност нам је забранила,

организација: зулум-манћари.

Живела шареницо, лажи нас и даље,

ми кличемо страдању, небески смо народ,

разум нам је отео патриотски код,

а пинкофили нас верно вуку у раље.

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Океј, Лесковац је мртав град. То изгледа само слепцима није јасно. Проблем је у томе што је слепаца превише. Коте се ко бубашвабе и ма колико се трудио да их истребиш, нећеш успети. Зато што су свугде, тамо су и где нису, и где мислиш да јесу - нису, и где мислиш да нису - јесу. Полажу своја јајашца на најскровитијим местима, тамо где људски ум не може да допре, тамо где се рађа зло, тамо у материји.

- Сви се питамо шта је то што у човеку потстиче зло. Одговор је једноставан: време. Време у човеку подстиче зло, тачније, недостатак времена. Сви знамо да је човек рођен мртав. Има свој век трајања, зато и кажем да је рођен мртав. Роди се, живи и умре. Неко умре пре, неко касније. Оног тренутка кад је настао живот настало је и време. Човек се одувек бојао да неће имати времена да постигне оно што је наумио, зато жури, зато трчи - јури време. Стално јури време и ако зна да га стићи никада неће. Зато што га је измислио управо човек. Измислио га је да би се тркао с њим. Унапред човек зна да ће битку с временом изгубити, јер време је непролазно, а човек јесте. Време траје, човек нестаје. У тој борби с временом човек рађа зло. Рађа зло зато што мисли да ће победити време, тачније, сумња да може победити време и онда га јури. Смишља шему, прави план, покушава, нада се, али му то никако не полази за руком. Срећа у несрећи је што постоје две врсте људи: они који знају да не могу победити време, то су они који стварају, и они који мисле да га победити могу, то су они који руше. Први су добри, други су зли. Ово је прича о другима, о злима...

- Време је новац - кажу хомосапијенси. Мисле да тиме изричу неку велику мудрост, а заправо само глођу говна. Време није новац, време није материја, материја смо ми, материја је све, а време је наша илузија.

- Плашећи се да не умру пре времена, они раде најморбидније ствари како би у свом кратком веку трајања, у свом малом и јадном животу постигли неки велики успех, нешто по чему ће их људи памтити. Питам се зашто људи желе да буду упамћени. Шта ће им то донети? Славу после смрти? Шта ће им слава кад су мртви, кад им кости труну под земљом, шта ће им? Не знам. У борби са временом, које су сами измислили, у борби за новцем, који су сами измислили, у борби за славом, коју су сами измислили они газе преко свега, преко принципа, преко начела, преко традиције, преко културе, преко лешева, преко живих људи, и то све раде само да би дошли до славе, моћи, пара. Потпуно небитних и неважних ствари, али они су их измислили и жуде за њима. Ко ће бити бољи, ко ће имати више. И тог трена рађа се зло. Једна просечна ствар, апсолутно небитна за опстанак човечанства постала је страховито јака сила. Данас је називају „седма светска сила“. Медији.

- Медији су једно од највећих трагедија човечанства. Кажу да су ту због нас, да би нас информисали о свему што се догађа у граду, у земљи, у европи, у свету, у свемиру... Да ли су заиста ту због нас? Наравно да не. Јер да јесу свој посао би радили као волонтери, радили би га без икакве накнаде, пружајући информације људима како би били у току са стварима. Међутим, ретко ко од њих преноси тачне информације. Углавном су то дезинформације, трачарења, празна наглабања и наклапања, и све то раде како би скренули, или заокупирали људски мозак, од оних много битнијих и важнијих ствари. А то често чине. Они су ту због новца, због популарности, због славе, због моћи. Наравно, нису сви исти. Као што постоје две врсте људи: добри и зли, тако постоје и две врсте новинара: добри и зли.

- У Лесковцу готово да и не постоје новинари, готово да и не постоје медији. То што они себе називају новинарима не значи да то стварно и јесу. У Лесковцу не постоје медији који се баве објективним информисањем, вероватно да и не знају шта то значи, а то је управо и граница која дели злог новинара од доброг. Добар новинар информише објективно и увек трага за истином, чак и кад му је глава у торби. Добар пример доброг новинара је Славко Ћурувија који је свој живот дао за истину и правду. Нажалост он више није са нама. Али живи у нама, јер је победио време. Није трчао за временом, већ за истином и правдом, није желео богатство, моћ, популарност, славу, а добио је, не богатство и популарност, већ славу и моћ. Славу, зато што је трагао за истином и правдом, а моћ, јер је победио време. И велик је, толико је велик да су његове убице наспрам његове величине толико сићушне и мале да су голим оком невидљиве, као једноћелијски микроорганизми. То је њихов пораз, али они га не виде зато што су слепци.

- Добар пример доброг новинара, односно, новинарке је и Бранкица Станковић. На сву срећу она је још увек жива. И она је борац за истину и правду и још за живота је победила време. Величанствено. Све даље речи су сувишне. Могу да се убијем покушавајући да нађем суперлативе да је опишем али нећу успети. Једноставно ћу јој скинути капу и одати респект.

- Ето такви новинари су потребни нашем Лесковцу, непристрасни и објективни трагачи за истином и правдом. Овде их ни лупом ни свећом не можеш наћи. Наши вајни новинарчићи би продали своје рођено дупе за двеста евра, чак и за мање. Они једноставно желе да буду виђени. Вероватно сте приматили да на сваким вестима свих наших лесковачких телевизија држачи камере хватају објективом тобожње новинаре из своје телевизијске редакције, а није ми јасно зашто. Место да информишу грађане о дешавањима у граду строго професионално и објективно, они то раде строго површно, веома траљаво, и експлицитно субјективно. Много је таквих примера. Пођимо рецимо од телевизије Студио МТ. Вероватно сте приметили да њихова камера изађе ван њихових просторија једном у четири месеца, направи неки шатро снимак и онда на том истом снимку, који гледамо сваког дана, додају нове вести. Најбољи пример за то је временска прогноза. Један те исти снимак кружи на екрану недељама, извештавајући о времену, а нису провалили да се годишња доба мењају. Тако се рецимо десило да у више наврата, слушамо о временским прогнозама за месец децембар, а снимак на тв-у је евидентно забележен у сред лета, јер се на њему виде људи у мајицама и шортсевима, или обратно, у сред лета зимски снимак. Изгледа да су се тотално погубили. То није смешно, то је трагично. Погледајте њихов снимак када извештавају о томе шта је тог и тог дана учинила ПУ у Лесковцу и видећете да се један те исти снимак врти већ читаву годину. Њихово немање културе огледа се и у полуписменим новинаркама које веома често праве тешке граматичке грешке док покушавају да своје одвратно ружне фаце што боље наместе у објектив и тако бар малкице ублаже сопствену габорност, несвесне да им то никако не иде од руке. Њихова нестручност огледа се и у томе што не знају шта значи објективно информисање. Они једноставно оду тамо куда их позову, нажврљају нешто на папирићу, неки мали део нечијег говора, онда то у студију модификују како им одговара и презентују јавности непотпуну информацију, или реченице извучене из контекста, или једноставно нажврљају неку потпуно небитну ствар, јер нису сконтали шта је говорник хтео да каже, јер нису довољно писмени да би то провалили и онда напишу само оно што су разумели, а разумели су готово ништа те су им стога вести стравично сиромашне и ужасно субјективне. Често се дешава да то буду и невести, јер од дана када су се вести догодиле па до дана када су емитоване прође минимум 48 сати, ако не и више, а то му онда дође као препричавање гласина, а не објективно информисање грађана. И још сијасет ствари хвали Студиу МТ, али и ово је сасвим довољно. Уколико прихвате ову моју добронамерну критику и исправе своје грешке, можда ћу, понављам, можда, размислити о томе да их назовем другачије, а до тада они су за мене само полуписмени полуновинари и јадна трчкарала која држе камере.

- О телевизији К-1 излишно је и трошити речи. То и није телевизија већ скуп неопаора и пургера. На њиховој гистро телевизији више се приказују емисије скинуте с других телевизија него њихове. Дал су их украли или не - само они знају. Они заправо и немају емисије. Цели њихов програм су једне те исте невести које се два дана врте на том каналу, затим једни те исти огласи који се месецима врте на том каналу, неке кљасте рекламе, и по који музички спот што мазну с ју тјуб-а илити you tube. И то је све. Значи леш.

- Телевизија Лесковац, о којој сам већ говорио, једна је од најодвратнијих телевизија у нашем граду. Првенствено због тога што је то телевизија која се слизала с влашћу. Личи ми на РТС из доба Милошевића.

- На тој телевизији су стално једни те исти људи, једна те иста лица која се стално смењују, кружећи од једне до друге врсте емисије. Једна водитељка је прво уређивала једну емисију, затим је читала вести, па се мотала ту покушавајући да ради неке интервијуе, наравно безуспешно, па се опет вратила да уређује неку емисију, па да води неку емисију, и тако све у круг, као и остала распала лица која себе називају новинарима.

- Једна од најсмешнијих ми је дефинитивно Звездана, мислим да се тако зове, ако сам погрешио нека ми опрости. Она је водила неку емисију, не могу да се сетим њеног назива, у којој је доводила разне госте, музичаре и тако то. Е сад, мора се признати да је све то била добра идеја, јер су неки од гостију били потпуно изопштени из јавности, а вредни су помена, зато што у Лесковцу влада дводеценијска епидемија турбо фолка, али је полуписмена водитељка жешће засрала јер није знала како да води емисију. Једном се толико занела својом шупљином у мозгу да беше заборавила питање које је поставила свом госту. Смејући се сама свом кретенизму она је од госта захтевала да је подсети шта га је питала како би могла да настави емисију. Очајно. Да не дужим даље, она једноставно нема појма о послу који обавља и не знам шта уопште тражи на телевизији у којој богами ради један дужи временски период. Водитељка која води програм временске прогнозе, не знам јој име, више се брине о томе како ће стати пред камерама, иако увек стаје у једној те истој пози, него како ће саопштити лесковчанима временску прогнозу за данас и сутра. Једна плавуша, ни њој не знам име, која је водила емисију „Плавушарије“, најидијотскији назив који сам икада чуо, довела је у студио полупијаног професора, који предаје на Вишој Економској, и с њим заједно вређала и понижавала припаднике ЛГБТ организације. Уз подсмех, пропагирала је говор мржње према тој мањини и за то није била кажњена од стране градских институција. Нити она, нити полупијани квази-професор који је експлицитно извређао припаднике другачије сексуалне оријентације. Тај вајни професор зове се Драгомир Радовановић, иако би му више приличило да се зове Недрагорат, написао је пар књига, а међу њима и једну књигу афоризама. Неке је сам створио а неке мазнуо од ко зна кога, стрпао у своје књижче и рекао да је он њихов творац. Не знам, историја ће показати. Та полупијана матора дртина је својим говором мржње, уз ватрену подршку плавуше-водитељке, подстицао и нагонио гледаоце да омрзну и отерају педере и лезбијке са простора Лесковца. Не знам зашто се истог тренутка нису огласиле надлежне институције да то спрече. Уставом и законом Србије је омогућено свим грађанима, без обзира на њихову боју коже, националност, вероисповест, сексуалну оријентацију или страначку опредељеност, да имају сва права на једнакост, на слободу мишљења, говора, кретања и сва остала права која су законом прописана. Међутим, изгледа ми да је то само тако на папиру наше „Демократске Србије“, а поготову „Демократског Лесковца“, јер у пракси се ти закони не примењују. Зато су и плавуша и квази-професор остали некажњени, а то изгледа може само на телевизији Лесковац. Па наравно кад је то градоначелникова телевизија. Иначе, професор Радовановић је надалеко познат корумпирани алкохоличар. Он је себи саградио велелепну вилу од пара студената из ВЕШ-а. Шестице, седмице, осмице крећу се на тржишту ВЕШ-а од 200 до 500 евра, а дипломе од 2 до 4.000 евра. Сем тога професор Радовановић је и чест гост у ресторану „Колиба“ у коме га одводе студенти или њихови родитељи, хране га и поје како би им овај поклонио оцену или завршио испит код неког другог професора или професорке. Веома је то широка и дубока тема, тако да ћу о корупцији на ВЕШ-у говорити другом приликом. Овде сам само напоменуо пар стварчица којима се бави тобожњи професор и вајни писац како бих представио грађанима Лесковца слику тог чемера који вређа друге док свој прљав веш скрива у хаустору свог костима. Корумпирани, прљави и покварени професор алкохоличар дозвољава себи да се назове нормалним човеком, штавише, презентује себе као високоморалну парадигму, док испод својих комуњарских ципела гази све оно што је већ одавно признато у свим демократски уређеним друштвима. Он је нормалан, а педери и лезбејке су поремећене и болесне особе које треба лечити или очистити из Лесковца, каже високоморална професорска парадигма, а у томе му је свесрдно помагала и водитељка „Плавушарије“. Питам се само где је РРА, где су хелсиншки одбори, где су наши одбори за људска права, где су наше институције, где су наши закони? И питам се зашто је ЛГБТ ћутао о свему томе? И шта причати даље о телевизији Лесковац. Ништа. Они су срамота за Лесковац, они су клоака, они су гамад, конзервативци и примитивци који једноставно не желе да се Лесковац интегрише у Србију и да се Србија интегрише у Европу. Они су неокомунисти који нас враћају у деведесете, у назад на нулу. Објективно информисање? То је за телевизију Лесковац метафизика. Њима, као и горе наведеним телевизијама, једноставно треба одузети лиценцу за рад. Отворити нове телевизије са стручним особљем које ће објективно и професионално информисати лесковчане. Другачије не можемо и не смемо, због садашњости, због будућности. (Dalje)

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Разградња под градом, ту Меско влада,

штеточина ровари град без гарда,

у чакшире говеђе дукате ставља,

поганим језиком речи раставља,

јер свака након њега смисао губи

кад је прожвака та мемла без ћуди.

Он стално куди и муда мрси,

док мрси за столом у време поста,

а вамо се фали како је верник,

и слави славе тај вечити грешник,

и мења странке и мења банке,

ћушка се свугде, безбели љаксе,

његова рука аспиратор за новце,

глође ко термит и вуче конце

над људима без мозга ко да су лутке,

оне дрвене, мале, са циркуске бине,

костими разних боја из дине у дине,

мењају их стално кад год им сине,

он држи дизгине и управља њиме,

а они подно њега љигави ко слине,

увуку се тамо где почива гужњак,

и све то због лове - судбина тужна.

Ал шта да им радиш, навика је чудо,

во је на челу, а за њиме крдо,

и руши и крши, јер то му је ћеф,

а крдо је слепо, не види блеф,

па лупе њушком о калдрму града

кад заврне славину неписмени балван,

свој заметне траг, а крдо страда,

шарада и ништа мање сем тога,

јер цело је крдо све мој до мога,

а њихов лидер у понор нас вуче,

скроз до доле где беда гуче.

И тако већ више од деценије две,

јер народ је такав заборавља све,

не памти дуго и то је тај грех,

па рађа се поново пех за пех.

Ех, пруго срушена јужна,

гладна и боса, гола и тужна,

стална ујдурма над тобом под тобом,

мучан је живот са том тегобом,

и нема му краја ни сад ни никад,

митом је закон заварао гад,

и све док се ђонобраз шета по улици,

неће се чути наши језиви крици,

дакле, путуј Европо, јер сами смо кривци...

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Кобац на трактору сишао је с планине,

скинут са омче, са себе збацио је чакшире,

одело њему стоји ко свињи руно овчије,

жуљају га ципеле, шта ћеш, навико на опанке.

Дошао на положај преко црте страначке,

сад чврсто из фотеље декретима попује,

просте реченице пред објективом камере,

лете ко гранате деструктивне размере,

да исиса фондове то су његове намере.

Градом владају лопови, тако номад наређује,

распродаје земљиште, распродаје плочнике,

чега год се дотакне претвара у згариште,

од централног парка направио паориште,

сада тамо кунтају затуцане наказе,

само једно пиће за малолетне фуфљаре,

довољно да скине се и своје тело покаже,

дилери и лопови тамо праве оргије,

разведене половњаче вребају из потаје,

а све под патронатом корумпиране мурије!

Новце је покрао, ништа од западне капије,

од пешачке зоне само осташе утопије,

по читавом граду коте се депоније,

лажи и обмане све копија до копије,

раскрснице, улице све су лошије и лошије,

семафори не раде, честе саобраћајке,

туче, пљачке, убице много се намножиле,

керови луталице многе људе прождрале,

шинтере имамо, ал немамо законе,

неписмене флегме базене нам отеле,

усољене пацове месара нам продаје,

насиља над женама постале пародије,

политичке сугестије за ширење наркоманије,

брутална истина коју пендрек вешто прикрије,

интелектуалци листом сврстани у парије,

белу кугу свети лекар решио да зипује,

место епова уз арије од кобца добио букагије,

а ти ме питаш шта ми је? Рећи ћу ти јасније!

Место демократије Лес је упо у реакције,

од силне донације народ запао у санкције,

па ко некад уз свеће трпимо рестрикције,

нема побуне ни акције, јер нас гризу фракције.

За неку ситну лову продале се гузице,

зато Лесковац тоне, ко Атлантида нестаје,

а Бољта се шири ко Бајазит стеже гајтане,

младост бежи преко, раке да не настане,

нове нам нахије граде неодахије,

радник гладан умире док богате се мантије,

скиптар неће метком већ хорсом да нас убије,

криминалци из скупштине, корумпиране судије,

дилери из мурије, хохштаплери с робије,

сви су део уније непотистичке фурије.

Овде нема правде због слепе Јустиције,

она слуша власт, јер тако јој пасује,

кобац прави бусије Лесковац да убије,

ово Голи Оток је, још нам хвале шусије,

наша тела исто су што и пробушене крнтије,

наше мртве душе требају локације,

за парцеле гробљанске прве смо муштерије,

бачени у подземље, смотани у саргије,

оно што смо живели биле су маштарије,

преварени писмом постали смо Урије.

Запалите свеће дуж лесковачке чаршије,

реквијем је спремио звер из вукојебине,

хвала за смрт менажеријо из скупштине,

хвала за сахрану, драги градоразорниче...