Priviđenje

- Za tren oka mogu da izblickam sećanja mog prokletog života, i svu prošlost, i svu sadašnjost mogu u glavi ko fotke da prelistam, ali da nađem prave reči da ti to opišem... to ne mogu... to ne umem. Jedno je život, drugo knjiga, treće film, i tako redom... Sve što mogu da učinim, jeste da napišem rečenice s upitnikom koji ne traži odgovor. Zašto? Saznaćeš na kraju teksta...

- Jesi li ikada, stranče, šetao pocepane ’šangajke’ i pijačne treške kraj buržuja s brendiranom garderobom i patikama ’air-max’ i osetio onaj prezirni podsmeh nadmenih tatinih i maminih sinova upućen tebi siromašku? Jesi li ikada, sa suzom u duši, slušao svoje roditelje, koji su prebijali kičmu ne bi li ti obezbedili parče hleba i sačuvali krov nad glavom, kako ti postavljaju pitanja: „Jesi dobro? Jel sve u redu?“; a da toj suzi izdajici ne daš da napusti unutrašnjost kapaka i odgovoriš: „Jeste, sve je okej...“, a znaš da nije. Jesi li, stranče, sa 9 godina gledao na TV-u zaklane starce, žene, decu... plač bez suza onih koji su stradanje preživeli, sve izgubili i s golim životima ne znaju gde će, spaljene leševe, porušene kuće, sela i gradove u plamenu... nasmejana lica zlotvora s ogrlicama ispletenih od dečjih očiju, ušiju, prstiju... mrtva telesa koja su plutala po vodi... i krv koja je za njima tekla...? Jesi li sa 10 godina sedeo s ortakom na stepeništu njegove kuće i gledao njegovog oca kako odlazi u Bosnu te proklete ’94. pod prisilom vojne murije? Da li si osetio njegove suze kako ga peku dok gleda svoju majku kako grca, ispraćajući svog muža u bratoubilački rat, i drhtavi glas njegovog oca koji kaže: „Ne brinite, sve će biti u redu“, a onda, 2 meseca kasnije, saznaš da se neće vratiti nikada, i da njegovo telo niko ne može da pronađe, jer ne zna gde je, ili ne želi da sazna gde je... Jesi li? Jesi li slušao glupe nastavnike u školi koji ti pričaju kako je sve u najboljem redu, kako se rat dešava daleko od nas i da mi ne brinemo jer to s nama nema nikakve veze, a ti znaš da ima, jer gledaš svoj narod kako gine tamo negde u ničijoj zemlji? Jesi li se, stranče, s 13 godina razočarao u život i shvatio sav njegov besmisao, jer si prerano odrasto i skontao da si samo šahovska figura kojom drugi upravlja? I gledao pred svojim očima samoubistvo očajnika koji je sve izgubio, a ti mali i bespomoćan, ne možeš ništa da učiniš sve i da hoćeš. Ukočen si i leden a sve se munjevito brzo odigralo, i kad si došao sebi i osvrnuo se oko sebe, video si da nikoga nije briga za to. I uživo gledao dva iskasapljena mrtva tela i jedno koje se batrga, hitna dolazi, ali suviše kasno... Jesi li gledao, stranče, svoje rođake, komšije, poznanike kako odlaze u rat i verovao da će se živi vratiti, ali nisu. A oni koji jesu, ostali su večito sakati, invalidi... bez ikakvih prava, bez volje za životom, s traumama iz rata, onim neizlečivim... bez budućnosti. I one koji su bežali preko grane i nikada se nisu vratili, ni dan danas ne znaš dal su živi, dal su našli to što su tamo tražili... život i slobodu... Jesi li, stranče, stajao sa bedom i sirotinjom u redu za zejtin, brašno i hleba i dočekao svoj red praznih šaka, a desetak minuta kasnije video da se iz istog objekta iznosi roba, trpa u kamione i odnosi ko zna kud, a ti opet tako jadan i mali nisi mogao ništa da učiniš? Jesi li čuo jezive priče ljudi koji su preživeli pokolj, prebegli u Srbiju, a zatim dočekali blokadu na ulazu u Beogradu, blokadu njihovih sunarodnika koji su ih slali u Niš, Leskovac, Vranje, Kosovo i Metohiju... a oni gladni, goli, bosi ridaju, ne znajući šta ih tamo čeka? Jesi li, stranče, bio tu kad su ’99. padale bombe nad Srbijom? Jesi li čuo vapaj beznadežnih sakatih sunarodnika koji su molili da stradanje prestane? Da li si video spaljeni voz u grdeličkoj klisuri, ugljenisana tela, rastrgnute i krvave komade do juče živih ljudi, da li si čuo krik koji ledi srce, blokira razum i koči krv u venama, krik onih koji su se tu zatekli, koji su došli da pomognu, da spasu ako se šta spasti može, iako je vazdušna opasnost i dalje bila na snazi, iako je pretilo novo stradanje...? Jesi li gledao seobu Srba sa Kosova i Metohije, a neki od njih su tvoja krv, tvoja familija? Da li si gledao kako od nepismenih golja, lopova i ubica nastaju biznismeni čiji bankovni računi ni sami ne znaju koliko nula imaju? A ti gladan tumaraš ulicama grada po hladnoj i lepljivoj kiši jer nemaš kud da se skloniš... I spavao u haustoru nečije zgrade na buđavom kartonu koga probija bes hladnog betona... I sedeo na polomljenoj klupici, čekajući ništa... Pa glavom o beton, pa glavom o zid, i opet ništa... I gurnut od sistema propao u bezdan, a bezdanu kraja nema... I degradiran od kriminalaca i lopova a sve „poštenih“ ljudi koji su to bogatstvo „pošteno“ stekli... Jesi li stajao nad grobovima svojih ortaka i ortakinja ubijenih od strane horsa, noža, metka... i gorko plakao jer si znao da nisu to zaslužili? Jesi li osetio cev pištolja na slepoočnici i gledao krvave oči svog dželata, osetivši kako smrt dolazi po tebe, a onda ugledao njegov zlokobni osmeh, shvativši da ti dželat neće biti on, nego život koji ćeš, kao preteški balast, večito vući za sobom? Jesu li te prebijali pandurski pendreci i štangle poremećenih psihopata ni krivog ni dužnog zato što si se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, ili si samo rođen na pogrešnom mestu u pogrešno vreme...? Jesu li te pljuvali, kinjili, vređali i ponižavali gori od tebe? Jesi li u tom trenu osetio bes i želju za osvetom, a već sledećeg sekunda gledao kako se taj bes u tebi topi ko pahulja snega i pretvara u oprost? Jesi li uspeo da pređeš preko svega i oprostiš im? Jesi li? Da li ti je iko ikada umirao na rukama? Da li su od tebe odlazili one koje si najviše voleo? Da li te je izdao ortak zabivši ti nož u leđa zbog najmanje sitnice, a ti bio spreman za njega i život da daš? Ona izdaja gorka ko pelen, ona rana koja ne zarasta, ona praznina koja večito ostaje u tebi... Da li si spoznao taj osećaj? Da li si ikada bolovao od neizlečive bolesti? Boluješ, leka nema, svi te mrze, na margini si... potpuno sam. Sva vrata su ti zatvorena, pomoći ni od kuda, svi su te zaboravili... Ne trebaš im... I psiha koja testeriše mozak, ubija, gužva dušu, srce plače, i košmarni snovi, i puste nade, i java koja boli i peče, jer znaš da ćeš nakon prespavane noći, sutra doživeti jučerašnju reprizu masakra realnosti. I tako u krug do kraja svog veka, kratkog, jadnog i bednog. (A to je, stranče, samo deo mog života, samo jedan njegov majušni deo. Ostatak sve i da hoću da ti ispričam, ne mogu... Ne mogu, stranče, jer tu drugu stranu medalje ti nikada ne bi razumeo. Te raskrzane parčiće mog života ne možeš da shvatiš, ne može niko, ne mogu ni ja... jer nisu dovoljne reči, jer reči ne mogu opisati te ožiljke na duši i one rašivene rane po srcu koje još uvek krvare, a leka za njih nema...)

- Jesi li stranče prošao kroz sve te morbidne krugove i prepešačio sve te drumove od pakla satkane? Jesi li? Ako jesi stranče, tek onda smo isti, i tek onda možeš da mi kažeš nešto, i tek onda možeš da mi soliš pamet... A ako nisi stranče, onda nemoj, onda ćuti, jer ne znaš taj osećaj, jer ne znaš kako boli... Nemoj da me sažaljevaš, nemoj da me savetuješ, nemoj da mi daješ lažnu nadu, jer sve sam to preživeo, i sve što nisam znao sada znam... Znam da je život kazna, i znam da sreća ne postoji, i povrh svega toga ja osmeh ipak navučem preko usana, nastavljam da živim kako znam i umem, a ponekad se čak i radujem... Ne moraš, stranče, ništa da kažeš, samo razumi... ako možeš...