Priviđenje

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Пробудила ме је звоњава телефона. Онако бунован и раздрљан руком сам пребирао по столу затворених очију, тражећи проклети телефон који ме је развездио. Упорно је звонио. Док је моја шака трагала по столу за тим говнетом што је непрекидно звонило, пообарала је све на шта је наилазила. Чаше, пиксле, паклице, упаљаче, ма све. На крају сам једва отворио очи и угледао телефон ван домашаја мојих руку из положаја у коме сам се налазио. Морао сам да устанем. На екрану је треперила МАРИЈА, позивала ме.

- „Да?“

- „Па добро Борисе, јесмо се договорили у 10. Зашто увек касниш? Где си?“

- У јеботе, па данас је четвртак. Потпуно сам заборавио на Маријин пријемни.

- „Ево... ево управо сам кренуо. Мало сам се задржао... Чекам Уроша да ми довезе ауто. Где си ти?“

- „Па кући, чекам те ко блесава. И не треба ти ауто. Узми такси и дођи до мене, али одмах!“

- „Како ми не треба ауто? Па чиме ћемо до Белог града?“

- „Имам ја ауто, бре! Ајде пожури, молим те!“

- Има ауто? Па наравно да има, то буржујско девојче. Који ли ауто има?

- „Кренуо сам!“

- Брзо сам улетео у купатило, ишорао се ко да сам попио педесет пивџана, умио се, опрао зубе, обрисао се пешкиром и улетео у слип рум-стор хаус. Зграбио плави ранац, убацио у њега чист пешкир, шорц, две мајице, два пара боксерице, једне широкана лоне, парфем, стик, личну и возачку. Затим сам из фиоке извукао 100 евра и 5 сома динара, три кета вутре, блистер ксалола, грам белог, ризле и две пакле Дринџе. То сам све потрпао у џепове поцепаних фармерки, које су и с леве и с десне стране биле прободене зихернадлама, навуко на себе жуту мајицу с натписом: I am blockhead!!! Затим сам поново упао у купатило, зграбио четкицу и пасту за зубе, убацио у ранац и вратио се у дневну собу по телефон. Срање које сам направио док сам сањив тражио телефон нисам имао времена да сређујем. Само сам зграбио телефон и ставио га у џеп. У том тренутку на столу сам угледао папирић с поруком. Јебо те, то је Маришка оставила. Брзо сам зграбо папирић и кренуо да читам текст.

- „Јавни се па да поновимо. Бај д веј, досадан си док спаваш!“

- Ех, та Маришка... Нисам имао времена да призивам сећања. Журио сам. Закопчао сам ранац, пребацио га преко леђа, назуо патике и излетео са гајбе, закључавши врата. Док сам се стропоштавао низ степенице окренуо сам телефон и позвао такси. Излетео сам из зграде и укопао се на тротоар преко пута Југопетролове пумпе. Кретени још увек нису променили назив фирме, иако Југа не постоји већ шест година, а она бивша већ двадесет. Какве дијаболе. Такси је стигао. Улетео сам у њега и реко таксисти да вози на бувљак и да не жали папучицу за гас. Плаћам дупло. Таксиста је летео. За два минута смо били испред бувљака, реко сам му да ме сачека и отрчао до бункера. Тамо сам Кркију бацио кључеве од стана и рекао му да их да Уркету да ми припази гајбу док се ја не вратим с пута. Кркензи је скакао и подјебавао ме.

- „Вечерас на твојој гајби правимо журку!“

- Показао сам му средњи прст док сам се трчећим кораком удаљавао од бункера и приближавао таксију, пробијајући се кроз масу људи. Упао сам у такси и рекао:

- „Солидарност! Гас!“

- Луди таксиста је полетео. Прегледао сам ранац како бих се уверио да сам понео све што ми је потребно за та два дана ин Белгрејд. У ранцу је било све океј. Затим сам препипавао џепове док је таксиста летео кроз ЛЕСКОВАААЦ НАШ ГРАААД, и у џеповима је све било фул. Све сем поруке. Маришкине поруке. Стрпао сам је несвесно у џеп у свој оној с брда с дола хистерији од журбе. Значи мало ми је хвалило да ме Марија упеца. Не знам да ли би ми тркељисала џепове, али... Шта га знаш. Жене су то. Ко зна шта се све мота по њиховим главама. Још једном сам прочитао садржај поруке, насмешио се, сетивши се ужасно зајебано фасцинантног карања с Маришком, а затим поцепао папирић и избацио конфете кроз прозор таксија. Некултурно, непристојно, кочијашки. Знам, све знам, али морам да будем сигуран да се поруке нико никада неће дочепати. Да сам је бацио у пикслу, таксиста би можда у тренуцима досаде склопио папирић и склопио поруку. И шта онда? Овако је најсигурније. Поново сам се сетио секса с Маришком. Овога пута знао сам сваки детаљ. Српско-руска секс комбинација направила је то предивно српско-руско суво злато бледог тена, Маришку. Идеал савршенства...

- „Стигли смо!“

- Таксиста ме је препао. Толико сам се удубио да нисам ни приметио да смо стигли. Човече. Морам да избијем Маришку из главе на ова два-три дана, обавезно. Иначе сам најебо. Таксиметар је показивао 376 динара. Дао сам таксисти црвену и рекао да ми врати само двеста. Договор је договор. Он је летео, ја сам платио. Изашао сам из таксија и упао у Маријино двориште. Пред њеним вратима стајала су два кофера, она са точкићима и ручицом на извлачење. Јеботе, па не идемо на зимовање! Марија се појавила на вратима с једним ранцем на леђима, торбом у левој руци, у којој је чучао лап топ, и торбом у десној руци, у којој је чучало не знам шта.

- „Шта ће ти толико ствари, јебо те!“

- „АЈДЕ НЕ СЕРИ!“

- „Шта се дереш, бре?“
- „КАСНИШ! УВЕК И СВУДА ЈЕБЕНО КАСНИШ!“

- Одмах сам сконтао да је нервозна због пријемног, дал од треме, адреналина, или чега већ, не знам, али да је разлог њеног лудила био пријемни, био је. Узео сам оне кофере на точкиће с ручицом на извлачење и упитао Марију где јој је тај ауто.

- „У ГАРАЖУ! ГДЕ МОЖЕ ДА БУДЕ АУТО НЕГО У ГАРАЖУ!“

- Савио сам шипке и ћутке кренуо у дно дворишта да пронађем јебену гаражу. Двориште је било јебено огромно, с неким цветним врт зајебанцијама, јелкицама и живом оградом, али одрађено фул, онако естетски, у пичку материну естетски. А онда сам угледао и јебено огромну гаражу. Питао сам се дал јој је ћаћа стварно архитекта, или му је то само маска док из Авганистана преко Египта у Србију шверцује хорс. Пришао сам до гараже, спустио на бетон кофере на точкиће с ручицама на извлачење, и бленуо у гаражу направљену по шаблону есадеа. Какав кич. Оно, стиснеш дугме, а врата од гараже се механичким путем лагано отварају. Јебо те, ови наши гастарбајтери чим напусте Србију одмах постају странци. Тамо, бре, чисте туђа говна, једу саламу подригушу, спавају у картонским станчићима од два и по квадрата, ћуте ко мишеви, иду испод асвалта, а кад се врате у Србију после пар година, под оним патос изговором носталгије, шатро, крену да се курче и шире муда све до месеца. Све болештине које су покупили отуда, те глобализације, пацифистичка срања, генетски модификоване хране, силиконе, компијутеризације, те усране материјалистичке трипове и још гомиле других гована, почињу да сеју овде по нама и праве од нас нешто што ми нисмо. Као, ми смо затуцани и конзервативни, а они су напредни и либерални. Мајке им га набијем оне сељоберске! Капирам ја то да ми треба да се интегришемо у ту Европску Унију и то је океј. И ја сам за мир и љубав, увек, и волим све људе на планети земљи, сем амера, и волим све државе, сем есадеа и Ватикана, и не делим људе на нације, боју коже, вероисповест, сексуална оријентација и то. Нек свако ради оно што воли, али да при том не угрожава друге, и све оке. Ноу проблем! Ал ова кич просеравања су ми толико одвратна да ми се повраћа од њих. Значи стварно ми се...

- „БОРИСЕ, БРЕ!“

- Оу, девил из бихајнд ми.

- „Све оке, љубави, стижемо на време.“

- „ОТВАРАЈ ВИШЕ ТУ ГАРАЖУ И ВАДИ КОЛА ОДАТЛЕ!“

- Потпуно сталожено јој узимам торбе из руку и лагано их спуштам поред кофера на точкиће с ручицама на извлачење. Бираним речима јој објашњавам да кључеви од гараже и аута нису код мене, већ код ње, и да ми их дода како бих успешно извршио њено наређење. Она нервозно чепрка по џеповима, затим жестоко псује саму себе, окреће се и ужурбаним кораком одлази натраг у кућу. Ја крећем за њом чисто да јој будем при руци. Она псује, нервозно копа по фиокама и тражи кључеве, ја се суптилно искрадам из собе, улазим у купатило, закључавам се и вадим лобеску из џепа. Морам да се нашмркам коксом како бих истрпео побеснелу Марију. Завршавам линију, пакујем робу, притискам тастер на водокотлићу за пуштање воде, све је овде теледириговано, али не марим, сад сам под коксом и за све ми се драгоцено јебе. Откључавам врата од купатила, излазим у огромни ходник и тражим побеснелу Марију. Нема је по ходницима, нема је по собама, нема је ни у њеној соби, губим се у оном огромном чардаку, тражећи моју локнасту лудачу.

- „БОРИСЕЕЕЕ!!!“

- Марија стоји пред улазним вратима, урла на мене, ја ћутим, она закључава врата чардака једним окретом кључа после кога се чује ТАК, затим другим окретом после кога се чује ТАК-ТАК. То неке шипкетине излазе из масивних врата и забијају се кроз футере у зидове. Затим окреће телефон док ми пружа кључеве од гараже и аута и очима ми говори да завршим започети посао отварања гараже, испаркиравања аута ван ње, убацивања пртљага унутар аута, и док одлазим да извршим наређење, чујем како јавља својој мајци да је управо кренула. Ја долазим до гараже, уперујем у њу пластично говно с једним дугметом, притискам га и врата гараже се лагано отварају. Улазим у огромну гаражу и разгледам возни парк машина. Хонда, ауди, и два слободна места, вероватно за материна и ћаћина зајебано скупа возила. Марија се појављује иза мојих леђа.

- „ЈОШ НИСИ УБАЦИО СТВАРИ! ПА ШТА ЧЕКАШ? АМАЛИНА, А?“

- „Не, него не знам којим аутом идемо.“

- Марија ми је истргнула кључеве из руку и притиснула дугменце. Хонда је засветлела и откључала се. Добро је. Боље хонда него ауди. Ауди је сељоберско возило. Убацио сам кофере на точкиће са ручицама на извлачење у гепек, а остатак пртљага сместио на задњем седишту. Сео сам за волан, креснуо мотор и хонда је забрујала. Убацио сам у рикверц и истерао ауто из гараже. Затим сам изашао из аута, притиснуо дугме на пластичном говнету, гаража се затворила, а ја сам се вратио у ауто и испаркирао га ван дворишта. Марија је закључала масивну црну капију, а затим се сместила на месту сувозача. Мирно сам је упитао за саобраћајну, а она је избечила очи и крикнула:

- „У КАСЕТИ ЈЕ МАЈМУНЕ ЈЕДАН! И КРЕЋИ ВИШЕ, ПИЧКА ЛИ ТИ МАТЕРИНА!“

- И преко тога сам прешао. Убацио сам хонду у прву и нагазио гас. Квачило, друга, гас. Квачило, трећа, гас. Квачило, четврта, гас. Летели смо 140 километара на сат. С леве стране је на трен пуцнуо Хиподром, с десне Пољопривредна школа, а хонда је недозвољеном брзином, то јест прекораченом, на овом делу пута, грабила простор испред себе и летела ка Нишу. Покушао сам да мало опустим пренапрегнуту Марију.

- „Спусти седиште, завали се у њега и уживај, љубави. Очас посла смо у престоници“ - додао сам с осмехом и намигнуо јој.

- Марија ме бесно погледала, али је ипак послушала мој савет. Завалила се у удобно хондино сувозачко седиште, прекрила лице шакама, дубоко уздахнула и рекла:

- „Извини што сам се истресла на тебе. Нервозна сам. Напета због овог пријемног. Извини.“

- Овога пута глас јој је био нежан и моја Марија се вратила.

- „Не брини се, љубави. Разбуцаћеш их на пријемном. Осећам.“

- Марија је скинула шаке с лица и загледала се у мене. Ја сам мало успорио, спустио на стотку, и упутио још један благи осмех ка њој.

- „Верујем у тебе“ - додао сам.

- „Хвала ти!“

- Након пар минута, Марија је усправила седиште, бацила поглед на околину и рекла:

- „Изађи на ауто-пут. Брже ћемо да стигнемо.“

- „Зашто да плаћамо зулум кад можемо да ескивирамо.“

- „Ја ћу да платим зулум, само се ти убаци на ауто-пут.“

- Негде код Алесинца сам се укључио на тај ауто-пут, једва живо, и са 120 км на сат, дозвољена брзина на том делу пута, кренуо ка Белом граду.

- „Шта си напаковала толико по тим коферима?“

- „Ма неке сестрине ствари.“

- „А ранац, торбе?“

- „Моје ствари.“

- „Јели, шта мислиш о томе да свратимо мало до Смедерева. Има тамо неки стари град, гледа на Дунав, мислио сам да се креснемо у њему. Чисто оно, за историју. А?“

- „Не сери него вози. И укључи ту климу, вруће ми је.“

- Е јеби га. Одувек ми је била жеља да се креснем с неком рибом у неком старом граду. То је опасна ствар. Јебеш неку рибу у некој тврђави где су некад шетали српски краљеви, цареви, кнежеви, тамо где су јебали своје жене, послугу. То је, бре, догађај! Баш бих волео да одем у Рас, првој српској престоници, и да тамо нешто опалим. Можда сам флипнуо, не знам, али и даље тврдим да је то феноменална идеја, и гарантујем да нема ниједне особе која би заборавила тај крес. То се памти заувек! Нема везе. Смуваћу Марију за тај крес кад заврши с пријемним, па оно, у повратку.

- „Јели, а које ти је годиште сестра?“

- „90-о.“

- „Како се зове?“

- „Ирина.“

- „Шта студира?“

- „Еј, досадан си. Кад стигнемо код ње а ти је преслишај за све што те занима.“

- „Стварно мислиш да је ја преслишам? Ти знаш да ја кад преслишавам, црвене се гузови.“

- „Мрш, пичка ти материна безобразна!“

- „Зајебавам те, бре, да се опустиш мало. Ајд пусти неку музику на тај буржујски цеде!“

- Марија је прекопавала по дисковима, а ја сам бленуо у знакове да случајно не промашим пут, јер ако га промашим Марија ће да ме измасакрира и разбаца ми делове тела по неким јаругама, њивама, кукурузиштима, или где је већ усхићење садисте понесе. Називи, називи, називи, стотине назива разних места, стотине знакова који ме смарају. Желим што пре да се докопам тог јебеног Београда, да поварим буксницу и поцепам срч пиво, више комада.

- „Корак изнад дуге, танка линија, опет твоје мисли говорим на глас, колико ћу пута отерати страх, само да си ту и да има нас...“

- Марија се опуштала уз Неверне бебе, а богами и ја. Ако је веровати знаковима поред и изнад пута Бели град је био све ближе. Опа. Ево га паркинг. Морам да станем да шорам. Зауставио сам ауто на паркингу, или стајалишту, како се већ зове, упалио сва четри, да ми којим случајем нека стока не би однела Марију са све хондом, изашао напоље, прескочио ону банкину и упао у неки шљивик. Сакрио сам се иза једног дрвцета, измотао лобеску, направио огромну линију, и јебо јој кеву. Продефиловала ми је кроз носне цеви и забила ми се у мозак. Затим сам се ишорао, а кокс ме је максимално подигао. Е, сад могу овако и до Беча. Вратио сам се у ауто, поглед у леви ретровизор, све је чисто, значи гас!

- „Имаш нешто од Шакура?“

- „Имам.“

- „Пуштај!“

- „А коју би сте нумеру, ваше шоферство?“

- ХАААА.... Марија ме подјебавала, а мене је болео курац. Кокс ме максимално рокао и био сам расположан за све.

- „Имаш ли Until the end of time?“

- „Наравно!“

- „Пушћај!“

- Марија се церила ко блесава, Пак је рокао, а ја сам се запетљао у јебени Београд. Петље, раскрснице, кружни токови, улице широке ко стадион, аутобуси, трамваји, кретени који улећују из траке у траку без мигавца, трубе, псују, све неки накурчени, напуцани, намрштени, све неки тетовирани с оним сељоберским кајлетинама и попреким погледима. Хаос, бре, хаос. Јебем ти Београд! Никад нисам волео те велике градове. То је, бре, живо срање. Пола дана изгубиш док дођеш с једног краја града на други, ако те пре тога нека кретенчина не полупа. То, бре, све ненормално, то вози преко тротоар, то не поштује првенство пролаза. Ма хаос. Лесковац је, бре, закон. Закон! За пет минута стигнеш до одредишта, ма с које год тачке да си кренуо. Све лепо, све једноставно, а ово...

- „Јел можеш да се снађеш?“

- „Ма наћи ћу ја тај Нови Београд макар га јурио по Дунаву!“

- „Ма какав Дунав, Ирина је рекла да требамо да пређемо преко Саве. Само треба да дођемо до неког Булевара где су с десне стране универзитети и онда пичимо само право, излазимо на мост, и чим пређемо тај мост на Новом Београду смо.“

- „Па ваљда у Новом Београду.“

- „Ма исти курац! Свеједно... Ево их универзитети! Пичи право!“

- „Пичим, пичим, пичићу, и до Ирине стићи ћу!“

- „Једи говна!“

- Мајмуни су ме претицали, псовали ме, један ћелави главурдан је измуљио главу из кола у покрету и нешто јео говна. Мислио сам да му покажем курац, али сам се предомислио. Ипак сам на туђем терену. Говна једноставно треба игнорисати. Зато сам појачао Пака и заглушио накурчене београдске мајмуне:

 - „ ... All you other motherfuckers get out my business
Perhaps I was blind to the facts, stabbed in the back
I couldn't trust my own homies just a bunch a dirty rats
Will I, succeed, paranoid from the weed
And hocus pocus try to focus but I can't see
And in my mind I'ma blind man doin time
Look to my future cause my past, is all behind me
Is it a crime, to fight, for what is mine?
Everybody's dyin tell me what's the use of tryin
I've been Trapped since birth, cautious, cause I'm cursed
And fantasies of my family, in a hearse
And they say it's the white man I should fear
But, it's my own kind doin all the killin here
I can't lie, ain't no love for the other side
Jealousy inside, make em wish I died
Oh my Lord, tell me what I'm livin for
Everybody's droppin got me knockin on heaven's door
And all my memories, of seein brothers bleed
And everybody grieves, but still nobody sees
Recollect your thoughts don't get caught up in the mix
Cause the media is full of dirty tricks
Only God can judge me...“

- „Ено га мост! Ено га мост!“ - урлала је Марија ко да је открила нови континент.

- Прешли смо јебено дуги мост и коначно ушли у тај НБ. Зградетине на све стране, све то збијено, згрудвано, не мож се човек снађе. Марија је окренула Ирину и ова је стајала на вези и наводила нас на њену улицу. А онда смо је и угледали. Ирина. Висока, плава, са сисама ко лубенице. Маше ли маше, мислим рукама, а развукла кез на лице, бре, огроман, и да није имала уши смејала би се око главе. Крај ултра пичке Ирине, стајало је још једно пиче на штиклицама. Црна опеглана коса, кратка хаљиница, набрекли сисићи, ма рај, бре! Напокон смо стигли. Марија је излетела из хонде и улетела у сестрин загрљај, а мене зајебала у колима ко да сам кофер. Или шофер, ко што ми рече у току пута. Али, на сцену је тада ступила црнокоса на штиклицама.

- „Ћао, ја сам Сања!“

- „Борис, драго ми је.“

- „Не излази ти се из аута?“

- Ма какви, па ја сам рођен у ауту. Просто га обожавам и мого би ту да останем до краја живота. Пизда ти материна!

- „Ма једва чекам да изађем, само не знам где да се упаркирам.“

- Марија је чаврљала с Ирином и уопште ме није примећивала. Е па, нећемо тако љубави. Нисам ти ја шофер.

- „Е, Сања?“

- „Молим!“

- Их...

- „Ајд уђи у ауто и покажи ми где да се паркирам.“

- Сања је увукла своју гузицу на месту сувозача, показала ми свој деколте и бутине које су севнуле кад је села на седиште, јер се хаљинче повукло ка пичету, али се пиче није видло. Јеби га. Наводила ме је све до паркинга зграде у којој станују. Коначно сам се упаркирао, захвалио Сањици на навођење, она се насмешила, рекавши „нема на чему“, али није додала и други пут. Каква некултура. Нема везе. Шофер је напустио возило, а амалин преузео пртљаг и кренуо да га тегли. И шофер и амалин био сам ја. Борис-мамлаз. То ми је и писало на мајици. Срећа па је лифт у превисокој зградурини радио, те радња тегљења пртљага није била толико зајебана. И напокон смо ушли у стан. Проширена гарсоњерица, с два удобна кревета, она јебачка са шипкама, фотеља па још на расклапање, сточић, пластично говно, два рачунара и још неке ситнице. Кухиња мала, али скоцкана. Кроз њу се излазило на терасу, а тераса до јаја. Сточић, столичице, а поглед с десне стране бацао се на реку. Дал је Дунав ил Сава, јебем ли га. Била је велика углавном, инспиративна и снажна, а некако опет тужна и мистична, као да чува превише црних тајни па је бол прожима и некако грчи; као да ће да прсне и расплаче се, али се некако још увек држи; ко зна какве су ту мистерије „закопане“. Поглед ан фас и лево били су срање. Зградурине, зградурине и само зградурине. Доле паркинг, на паркингу кола, а између свега тога људи малени ко мрави. Нигде, бре, зеленило. Само неке глупе клацкалице и разјебане љуљашке. Ма кога боли курац. Дошо сам овде ко подршка и то ћу и да урадим. Два-три дана и гуд бај Белгрејд.

- Док је Ирина пристављала кафу и непрестано причала с Маријом, ја сам упао у собу и кренуо да чепркам по ранцу. Вадио сам пешкир, ствари и прибор за хигијену. Крајичком ока посматрао сам Сањицу која је нешто чепркала по нет-у и кажипрстом се чешкала по бутини, у горњем делу близу кришке. А онда се нагло окренула и прострелила ме погледом. Ја сам брзо спустио поглед у ранац и наставио да чепркам по њему иако сам извукао све што ми је било потребно.

- „А ти си неки панкер, а?“

- Подигао сам поглед, а преда мном је стајала Сањица, са све оним ногама, хаљиницом на цветићима, испод које су се назирале гаћице, и дубоким деколтеом с набреклим сисама. Изгледа да је имала неки специјални сисодржач који их је тако надимао и гурао у око посматрача. Полако сам устајао и погледом шетао од стопала па навише, све до деколтеа. Ту сам застао. Баш сам застао. А онда сам наставио да дижем поглед све дотле док се нисам огледао у Сањиним жућкастим окицама. Смешила се.

- „Ја сам све, само не кер!“

- Гледала ме је помало збуњено, као да ме није сконтала, али јој је и даље на лицу висио осмејак.

- „А, где ти је овде купатило?“

- „Ходник, па лево.“

- „Ајд покажи ми да се не изгубим. Знаш, ја нисам из Београда!“

- Сањица је кренула напред, ја за њом. После пет корака били смо пред вратима купатила.

- „Ето, то је купатило!“

- Рекла је некако свечано док је прстићем показивала на бела врата.

- „Јел ти треба још нешто?“

- „Па, добро би ми дошла једна масажа. Баш сам се уморио од пута!“

- „Хм. Па неће моћи!“

- „Хм. А зашто?“

- „Превелика је гужва!“

- Пази ти Сањицу кучкицу како она то метафорички...

- „А кад се рашчисти гужва?“

- „Ти си баш нешто много радознао?“

- „А ти си златна рибица. Ја сам те пронашао и сад ми дугујеш три жеље.“

- Сањица се насмешила, лупила ме прстићем по устима и вратила се за комп. Ја сам ушао у купатило и кренуо са хигијенисањем. Пре тога два ксалолчића да спустим лопту, иначе ће ми Марија јебати матер.

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Урке је кувао кафу, а ја сам шарао белим прахом његов сто од храстовине. Унутрио сам се у оне линије, тесао их, као да сликам Рафаелову Сикстинску Мадону. Урке је скувао кафу и са шољама, из којих је куљала пара вреле кафе, стајао крај мог десног рамена. Приметио сам га периферним видом, одвојивши своје десно око у његовом правцу. Био је у чуду.

- „Шта ти је?“ - упитао сам га.

- Он је час бленуо у мене, час у линије кокаина на његовом столу. Скупио сам очи и поглед пребацио са Уркета на сто. БАМ!!! На столу је лежало име МАРИЈА. Написано кокаином, мојих руку дело. Уопште нисам био свестан шта сам све време радио. Изгледа да ми се Марија завукла чак и у подсвест и тамо чучала. У стању своје несвести избацио сам је из подсвести директно на Уркетов сто од храстовине у виду слова сачињених од кокса. Урке је нечујно спустио шоље с кафом на сто и лагано сео на столицу. Гледао ме је некако разочарано и с неверицом, чинило ми се.

- „И? Шта ћеш сад?“

- „Ушмркаћу је целу у себе!“

- Сролао сам 50 евра и кренуо од слова М. Поцепао сам М готово у једном даху, онда сам запалио пљугу, повукао пар димова, отпио добар гутљај кафе и кренуо да извршим агресију на слово А. Тад ме је Урке зауставио.

- „Ако завршиш то А, завршићеш у гробу!“

- „Боли ме курац!“

- Убацио сам у своју носурду и слово А.

- „Што си цртао толика слова, сомино?“

- „Она заслужује још већа!“

- Кренуо сам на слово Р, али ме Уркетова ручерда у томе зауставила. Стисо ми је нос и није ми дозволио да идем даље.

- „Пусти ми нос, сивоњо!“ - говорио сам ко Душко Дугоушко.

- „Хоћу, ако престанеш да шмрчеш та слова!“

- „Добро“ - рекох с гласом Дугоушка.

- Урке ми је пустио нос, а ја сам као блесав купио слова на један куп и смештао их у фолију.

- „Уснифоваћу је ја целу! Данас, сутра... али целу!“

- „То је кокс, муфлоне, не Марија!“

- „ЦЕЛУ!“ - раздрао сам се.

- Смотао сам у фолију РИЈА кокс и стрпао је у џеп. Припалио сам нову пљугу и наставио да срчем кафу. Урке ме је забринуто посматрао док сам се ја кезио као параноик и, урлајући понављао:

- „ЦЕЛУ! ЦЕЛУ! ЦЕЛУ!“

- Тад је у собу улетела видно распамећена Даша и почела да виче:

- „Шта се дешава? Шта се дешава?“

- „Ништа. Овај кретен је полудео“ - сталожено је одговорио.

- Даша је села за сто и загледала се у мене. Ја сам престао да се дерем и отклонио кез с лица.

- „Шта ти је?“

- „Ништа.“

- „Што се онда дереш?“

- „Онако.“

- „Морамо да разговарамо.“

- О, како је у последње време та реченица постала учестала. Изгледа ми да је разговор у моди.

- „Реци.“

- „Мислила сам насамо да разговарамо.“

- „Урке је мој брат и ја ништа не кријем од њега. Зато слободно реци шта имаш!“

- „Нема потребе да ја слушам ваше разговоре - рече Урке, устаде и одмаче се од стола. - Идем у бункер, а ти кад завршиш разговор закључај гајбу и дођи.“

- „Где да дођем?“

- „У бункер“ - рече као забринути, добри отац свом болесном, ретардираном сину, то јест мени.

- Урош се окренуо и отишао. Даша је и даље бленула у мене, а ја у њене сисе. Огромна количина кокаина почела је да ми масакрира психо-систем, а цели мој видокруг базирала је у једном пределу, пределу њених груди. Носила је мајичицу без бруса. Зашиљене брадавице су то управо демонстрирале. Пуцнула је прстима испред мог носа и прекинула моју контемплацију забодену у њену леву брадавицу.

- „А?“

- „Рекла сам да морамо да разговарамо!“

- „Океј. Разговарамо.“

- „Шта имаш са Маришком?“

- Фотку у свом сећању како јој лижем пирсинг на пупку.

- „У ком смислу?“

- „У сваком смислу!“

- „Реци конкретно.“

- „Конкретно, да ли је јебеш?“

- Да.

- „Не знам о чему говориш.“

- „Јел јебеш Маришку, то те питам?“

- Да.

- „Не! Одакле ти то?“

- „Шта те брига! Одговори ми на питање!“

- „Шта си ти, судија?“

- „Имам право да знам. Толико ми дугујеш.“

- Па оно јес. Што јес, јес.

- „А шта добијам ако дам тачан одговор на постављено питање?“

- „Зависи од тога какав је одговор.“

- „Па тачан.“

- „Желим искрен одговор!“

- Сад си нашла да желиш искреност, пичка ти материна.

- „А тебе ко јебе?“

- „Коме дам!“

- „Па и ја јебем ону која ми да!“

- „Значи јебеш Маришку?“

- „Нисам то реко.“

- „Гледај, не могу да се развлачим овде с тобом цео дан. Ја знам шта се десило, само сам хтела да то чујем од тебе. Видим да упорно избегаваш одговор, али једно мора да ти буде јасно. Бирај, или ја, или Маришка!“

- Бирам обе, онако у тандему.

- „А како то да ти знаш шта се десило?“

- „Тако што сам вас видла да сте заједно отишли у њену собу, а ти си је тек ујутру напустио.“

- „А како знаш да сам је тек ујутру напустио?“

- „Рекла ми је Та...“

- ОП!

- „Доврши, доврши. Рекла си да желиш искрено.“

- „Рекла ми је Тања и шта?“

- „Она Дулчинеја?“

- „Она се зове Тања!“

- „Она може да се зове како год хоће, ја је зовем Дулчинеја. А можда би требало да почнем да је зовем Трачара!?“

- „Она није трачара. Видла вас је заједно у кревету. Шта? Можда није тачно?“

- „Тачно је. Били смо заједно у кревету, али то не значи да смо се јебали.“

- „Него сте играли мице.“

- Де се сети мица, мајке ти га...

- „Напили смо се, бре, ко стоке и легли да спавамо. Само смо спа-ва-ли, без контакта. И доведи Дулчинеју да преда мном каже шта је видла, а не да около једе говна. И шта, уосталом, тебе брига кога ја карам? Јел попујем ја теби нешто? Јел проверавам ја тебе?“

- „Добро, не вичи.“

- „Па кад ме нервираш, јеботе!“

- „Смири се.“

- „Како да се смирим кад ми шамараш поглед тим сисуринама!“

- У јебем ти Борисе... Излетело ми. Јеби га...

- Даша је одједном променила облик лица. Више није био захтеван, није тражио одговоре, није уцењивао. Разнежила се.

- „А, јел Урош неће скоро да се враћа?“

- „Неће. Што?“

- „Па да искористимо онда овај његов кревет. Мислим, већи је...“

- То ми реци.

- „Скидај то срање са свог тела. Такво предивно тело не сме да се крије испод одеће!“ - кокс ми је раширио муда и претворио ме у делиоца комплимената.

- Даша је устала са столице и кренула ка кревету. Успут ми је поглед ишамарала дупетом, затим је села на кревет, прекрстила ноге, божанствене ноге, и рекла:

- „Скини је сам!“

- „И хоћу!“

- И скинуо сам је. Уркетов кревет је баш удобан, а Даша је врела ко рингла на тројку. Јееебалааа ме јееедна врањанкаааа... дум-дум, дум-дум...

 - Урке и Крки бројали су дневни пазар и делили га на четири једнака дела, у ствари три, четврти је био неједнак, био је већи. Тезга је била у расулу, несређена, неспакована, а радно време било је при крају.

- „ШТА ТО РАДИТЕ?“

- „Јебемо радознале!“ - одговорили су у дуету.

- „ОПРОСТИ ИМ, БОЖЕ, НЕ ЗНАЈУ ШТА РАДЕ!“

- „Ајде не сери него среди ту тезгу!“

- „Ваљда тезге?“

- „Како год.“

- Док сам извршавао Кркензијево наређење, Урош ми је саопштио да се Кркица уортачио са нама. А и било је већ време. Дуго је са нама, поштен је дечко и редно је да и он аванзује. Ако ћемо у Европу ондак мора биднемо тим.

- „А за ког је четврти део? Тај, тај, највећи!“

- „За робу, шупчино! Сад морамо сва тројица да залегнемо, да погурамо, ако мислимо да нам успе“ - тртљао је Урош.

- „Мораш за викенд код Тонија по робу. Набавио сам ти комби!“

- „Е, јеби га, Кркензи, не могу никако!“

- „Што?“

- „Идем с Маријом за БГ! Има пријемни!“

- „Па она има пријемни, не ти!“

- „Требам јој, као морална подршка.“

- „Мислиш као неморална дршка? Употребљава те кад је напаљена. Ха, ха, ха... Арсић Борис звани вибратор!“

- Обојица су ми се смејали ко последњем дебилу.

- „Е, Кркензи, иди јеби жену!“

- „Јебем је ја, не брини се! Имам и доказ, четири комада доказа, а ускоро ће и пети!“ - још увек се кезио.

- „Оставља трагове!“ - додао је Урош.

- Након што сам спаковао тезге и узео свој тал, позвао сам Тонија и рекао му да ће за викенд место мене доћи Урке, објаснио сам му да је то мој ортак, и да ће изабрати и покупити робу, и измирити дуг од претходне шеме, а да му нову туру да на лер. После сам Урошу објаснио како да нађе Тонија и за сваки случај дао му његов број телефона, ако се случајно негде загуби да може да га зврцне. Урке се није бунио, јер је видео како ушмркавам Марију и сконтао је да ми значи превише. Престао је да ми тандрче о њој, али ми је одржао предавање о варању. Виђење морала из његовог угла илити морално јеванђеље по Урошу. Рекао ми је да прекинем све што имам с Маришком и Дашом и да чувам Марију, ако ми је већ толико до ње стало. Урке је био апсолутно у праву, премда сам ја то знао и без његове едукације. Али, Даша се врхунски креше, још смо и склопили пакт за крес комбинацију са само три тачке у нашем концесивном статуту. Прва, договарамо се искључиво телефоном и искључиво порукама где ћемо и кад да се виђамо, то јест карамо, друга, глумимо да међу нама нема ничег и да смо само пријатељи с веома кратком и уздржаном међусобном конверзацијом, и трећа тачка, апсолутна слобода, што значи: ја јебем и шетам коју год хоћу, она се не меша, она јебе и шета кога год хоће, ја се у то не мешам. Савршено. Толико савршено да савршеније не може бити. Када би српска влада била способна да направи такав закон, као што смо то учинили Даша и ја, Србија би била најјача светска сила, а амери би нам чистили шаре на патикама. Клинтон и Буш не, превише су им крваве руке. Што се тиче Маришке, чекам да ми одговори на поруку, ону са папирића. Кркензи је био одушевљен мојом идеологијом, а Урке је био резервисан, с тим што ми је још једаред поновио да чувам Марију. После тога смо одвезли Кркија кући, и вратили се код Уркета на гајбу. Сели смо на терасу, а Лол је избацио гајбу хладног вопса и сролао буксну. Чадили смо на сред терасе и љуштили пивџане. После три поварене буксне и осам пива, шмркнули смо по једну линџу белчуге и сами себи јебали кеву. Баш у тренутку кад смо онако полудели од свега натпричавали један другог, у двориште су бануле Маришка и Дулчинеја. Дулчинеја је отишла у студењак, а Маришка се попела до нас, на тераси. Села је за сто на столици до Уроша, а преко пута мене. Мајке јој га ја, баш оно, онако... Урке јој је отворио пиво, а затим је понудио и кафом коју је она одбила; пиво је кренула да деље. Алкохоличарка једна пирсингована! Чаврљала је с Урошем, а мене није ни констатовала. Набијем је на курац баш! У ствари, ја то већ јесам учинио, ваљда... не сећам се. Утеху од Маришкиног одјебавања, тражио сам на дну девете флаше пива, или десете. Више не знам ни сам. У углу терасе лежале су две гајбе пива, једна је била празна, друга тек начета. У том тренутку из студењака зачуо се глас трачаре.

- „Урошеее!“

- „Мооолиииим!“

- „Сиђи дооолеее! Требаш ми нештооо!“

- „Ево мееее!“

- Довикивали су се ко номади, с брда на брдо. Урош је устао са стола и кренуо низ степенице.

- „Извините ме друштво, али дужност зове! Не брини те, дуго ћу!“

- Урке кара Дулчинеју? Мислио сам да јебе ону плавушу Наташу, Дашину цимерку, кад оно... Станодавац хефта наизменично, час Наташу, премијер рибу, час Дулчинеју, поборницу шунда и кича, приде трачара. Он хефта, а ја отварам, јебем ли га које пиво, и псујем у себи тај предивни наше горе руски лист што седи преко пута мене. Седи преко пута мене? Да. Не помера се. Значи ли то да ме није одјебала? Или можда само глуми финоћу? И даље је ту. Мути ми се пред очима и све ми се чини да се смеши. Трипујем? Не. Заиста се смеши. И помера усне. Нешто ми говори. Напрежем се да је чујем.

- „ ... да глумиш. Буди оно... сам ти стиховима... песме. Не сећаш се?“

- Тек задњу реченицу сам чуо. Тек тада ми се разбила кофоза. Али та реченица је била питање, а ја га нисам разумео, зато што нисам чуо цео контекст, већ само питање извучено из њега. И шта сад? Ма боли ме курац! Ја сам, бре, Атила, бич божји! Бичујем бичерке по гузи док...

- „Јел ме чујеш, фејкеру?“

- „А... А?“

- „Шта А! Што се ниси јавио?“

- Долази ми из дупета у главу.

- „Ставио сам знак питања, што је значило да ти одлучујеш!“

- Дулчинеја је заборавила да затвори прозор па је њено арлаукање, подстакнуто Уркетовом патком, жестоко допирало до нас. Маришка се насмејала.

- „Хоћеш да одемо негде? Овде постаје напето.“

- „Где да одемо?“

- „Ааааа.... рецимо код тебе?“

- Маришка, дарагаја маја... Сори што сам ти у себи јебо матер. Ја сам мамлаз!

- „Па, да кренемо?“

- „Да!“

- Устао сам са столице, пришао Маришки, ухватио је за предивну бледу српско-руску ручицу и повео је низ степенице. Био сам јанпи и нагудран, једном речју: стапкан! Али сам се успешно борио са степеницама, некоординисаним покретима и речима које сам почео да губим. Али ми је зато чуло слуха било истанчано до врхунца сензитивности.

- „Ти као да си вишеструко поцепана личност. Час један Борис говори из тебе, час други, час трећи, и тако унедоглед. Колико ти тачно имаш тих Бориса у глави?“

- „Превише њих... али сам све то... ја!“

- „Па мораћеш да се определиш за једног од њих. Не могу све да их трпим.“

- „А какав теби највише одговара... мислим, Борис?“

- „Онај који неће у несвести да отаљава посао, оставља га недовршеног и закунта чим задовољи сопствене потребе.“

- У... уу... матер ти... јебем... ја... Ово је било... директ у... плексус.

- „Е... таквог ћеш и да... добијеш...“ - заветовао сам се Маришки док сам покушавао да кључем убодем браву.

- Маришка ми је узела свежањ кључева и пошто није знала који је прави, а ја јој нисам био ни од какве помоћи, јер сам за сваки упитани потврдно климао главом, испробавала је један по један, док сам ја узимао ваздух и враћао све расуте Борисе, покушавајући да их збијем у један нуклеус којим ће владати онај Борис кога је Маришка изабрала. Дарагаја маја је погодила кључ и отворила врата мога дома. Ушетали смо се у ходник, а ја сам јој рекао да окрене кључ два пута и да навуче резу, за сваки случај. Маришка је то и чинила док сам ја гурао главу под душ, креирајући Маришкиног Бориса. Успело ми је после пет минута непрестаног хлађења главуџе да се повратим, а затим сам рокнуо још једну линијицу да напумпам муда и претворим се у Карабориса. Успео сам. А затим је Караборис зграбио предивну Маришку, пребацио је преко кухињског стола, задигао јој лагану хаљиницу, збунио се кад је угледао Маришкину вагину потпуно ослобођену гаћица, вагину прободену пирсингом, јеботе, она је скроз на скроз прободена, збунио се Караборис, али само на трен, јер више није било расејаности, већ само један једини Борис, Маришкин Борис, који је стартовао да задовољава искључиво и само пирсинговану, без предаха, све док она није доживела мождано вагинални транс, више пута, све до трансценденције. Караборис јој је продувао дизне, продрмао пирсинге и отворио јој нова врата макрокосмос секса за који Маришка, све до овог трена, није знала да постоји. Ваљда.

- „То је Борис ког сам тражила!“ - рекла је и презадовољна устала са кухињског стола, ушла у дневну собу и бацила се на тросед.

- „Сад може цигарета и твоја глава на мом рамену!“

- И то је добила. Шта ћу кад сам такав. Волим да им дам оно што траже. Маришкино срце је бурно лупало у грудима на којима је лежала моја глава и полагано тонула у сан... ритам срца... ме је... успављивао...

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

- Следеће чега се сећам била је ситуација где се мој нос нашао међу Маришкиним сисићима. Симпатичним, миришљавим, веома привлачним српско-руским сисићима. Нисам имао жељу да се покупим одатле, напротив, желео сам да ту останем заувек. Маришка је била закуцана у апсинт-сан, носић јој је љубио јастук, а уста су била полуотворена у полуосмеху. Изгледа да јој је сан био веома занимљив. Док сам трљао нос о Маришкине сисиће, покушавајући да се малкице извучем одатле, а не пореметим јој сан, угледао сам између мог и њеног тела два употребљена кондома. Током ноћи добар део сперме исцурио је из њих и мали Бориси су се раштркали по Маришкином чаршафу. Упс. Лагано и нечујно сам покупио кондоме и бацио их на под собе. Хтео сам да се вратим загрљају Маришкиних сисића, али ме је прострелио и из коже истресао поглед са кревета на другом крају собе. Нека квочка је све време тамо лежала и ко зна колико дуго посматрала Маришку и мене. А онда сам и попиздео јер сам на другом крају собе препознао Дулчинеју. Невероватно шокантно. Предивна Маришка делила је собу с Дулчинејом антислухисткињом. Катастрофа. Истог тренутка сам се покупио са кревета, обукао се, дупетом окренут према Дулчинеји, само то је и заслужила, покрио Маришку чаршафом, бринем за њено здравље, а затим сам једва чујно нажврљао пар речи на папирићу и ставио га на Маришкин јастук, онако неприметно да коза из другог угла то не примети и не мазне ми поруку кад будем напустио њихову собу, правећи се да Маришки као дајем опроштајни пољубац у чело, што и јесам учинио како би све било фул замаскирано. Тада сам на Маришкином врату видео тату паука. Шта ли јој то значи? Она је као паук, а ја сам као њен плен? Може бити, може бити. Затим сам се окренуо, покупио кондоме и изашао из собе, оставивши Маришки поруку на белом папирићу на коме је писало:

- „Чујемо се сутра? Бај д веј, преслатка си док сањаш.“

- Једва сам се одкотрљао до куће; успут сам бацио кондоме у неку шахту. Тих двеста метара изгледала су ми као двеста километара. Једва сам се успентрао на степенице до јебеног четвртог спрата и једва убо кључ у браву. Када сам се коначно нашао у свом дому, дакле на сигурном, одахнуо сам и стропоштао се на кревет. Заспао сам у року од две и по секунде.

 - Јебени апсинт разјебао ми је мозак. Глава ми је пуцала и дробила се, као да ме неко маљем удара по њој. Уста су ми била сува ко Сахара. Устао сам и отетурао се до фриза, извукао из њега Хебу и отпио пола литре без паузе. Затим сам приставио кафу, а онда отишао до дневне собе и из ормарића извукао торбицу у коју сам складиштио лекове. Тражио сам било шта што би малкице ублажило ово чекићање моје лобање. Нашао сам кафебол и одмах рокнуо два комада. Онда сам попио и четири ксалола, па гурнуо главу под душ из кога је шикљала хладна вода. Хидро масажа лобање плус нагло разбуђивање. Бацио сам пешкир преко главе и изашао на терасу да посрчем кафицу, док сачекам коктел кафебола и ксалола да ми умање лобопатњу. Крка ми је послао поруку да одмах дођем и помогнем му, а ја сам му одговорио да не могу да дођем, јер ја сам болестан, и да зове Уркета. Онда је стигла још једна порука у којој ме је питао од чега болујем, а ја сам му одговорио да болујем од главобоље. Онда је он послао још једну поруку где је почео да кења и да смара како то није ништа и како је он под константном главобољом и да одмах дођем а не да се ту излежавам. Ја сам му рекао да одјебе и да зове Уроша, а онда сам угасио телефон и покушао да се сетим шта се десило синоћ афтер Аврил и њене песмице, којом ме је Маришка или прозивала и подјебавала, или дозивала памети. Узалуд. Након ноу, ноу, ноу, ничег нисам могао да се сетим, премда ми је у једној секунди блицнула фотка на којој ја Маришки лижем пирсинг на пупку. То је био добар почетак, али даље се није могло. Што сам јаче силовао свој мозак напрезањем да дозовем сећања, то су она све више бежала кроз неки мрачан тунел у мојој глави коме се крај није назирао. Јебене црне рупе. То је све од оних ексера које сам као клинац гутао сваког викенда, петак и субота обавезно, а преко недеље ако искрсне нека журкица. Ти ексери, то је страшно зајебана ствар. У почетку су они супер. Пре но што кренеш на журкицу глићнеш један екс, евентуално два ако ти је порасла толеранција, упаднеш на журку и јебени рај ти се одиграва и у мозгу и ван њега, свуда око тебе. Не одвајаш се од сокова или неког енергетског напитка који ексу појачава рад, и плешеш ко блесав. Енергија до максимума, бескрајна љубав, спика без престанка и све то с осмехом цветне долине, као чаролија мазнута из еденског врта. И све то уз једну-две таблетице екса. Урке их је звао Адам и Ева, покупио је то из неког филма. И кажем, у почетку је било супер, али касније смо почели да се губимо, гутали смо по три, четри комада, лутали по граду, дивљали по два дана и две ноће без предаха, а онда би се закуцали у кревет и комирали на 48 сати, па и јаче. И ко зна куд би нас то одвело да једног јутра нисмо рекли себи: „Е сад је доста!“ Можда највише због тога што је један наш ортак Миланче Зен, с којим смо често висили и заједно се филовали ексерима, отишао заувек и то баш од тог екстазија. Доктори су рекли да се предозирао, да му је крвни притисак скочио у триста и да му је срце експлодирало. Кад су они стигли Зен је већ био мртав. Ништа нису могли да учине. Питао сам се тада како је могуће да екстази може на тај начин да те сјебе, а онда сам читао неке књиге баш о тим синтетичким дрогама и мада сам знао да свашта трпају у тим таблетицама, нисам веровао да постоји толико латинских назива за милион гована која држе исукану сабљу спремна да те измасакрирају очас посла чим глићнеш ту малу таблетицу екстазија. Милион гована с латинском терминологијом, милион сабљи наоштрене до усијања и све то збијено у једну таблету. У једну једину таблету, а ми смо гутали по три, па чак и четри комада на дан. Сам бог нас је сачувао. Миланчета није успео, јеби га. И то је пресудило. Тога дана, када смо угледали крстачу нашег ортака, до јуче насмејаног Зена, а сада мртвог леша који труне у гробу, договорили смо се да се отцепимо од екстазија. Постали смо сецесионисти, одвојивши се од државе Екстазија и свих грађана у њој. И тако смо, Урке и ја, избегли раку и продужили животну патњу. Јебеш му матер, не може и јаре и паре.

 - Бол је полако почео да јењава, а ја сам онда рокнуо још једну кафу и смотао буксну. Таман сам сркнуо први гутљај друге кафе, и таман сам повукао први дим првог џоинта, кад ето ти јебеног куцача на вратима. Сам себи сам честитао што сам још пре годину и по дана сјебао звоно, али ме је мучило то смрдљиво куцање по вратима. Носио сам се мишљу да их тапацирам и споља и изнутра, да их обложим неком гумом или тако нешто, и да заувек решим тај проблем. А онда сам угледао угашени телефон и без размишљања полетео ка вратима. Фон угашен, а пред вратима је можда Марија. Баш кад сам се машио за кваку, сетио сам се да распаљени џок дими моју терасу. Отрчао сам назад, угасио џокс, смотао га у паклицу, паклицу у џеп, укључио моб, а онда се вратио вратима. Откључао сам браву, притиснуо кваку и отворио врата, онако свечано, мислећи да пред њима стоји Марија од једног сата слободног времена спремна за прц комбинацију на бразака. Али, пред вратима није било Марије. Пред јебеним вратима стајао је јебени поштар. У рукама је држао плаву коверту. Одмах сам се сетио да је то казна за онај појас што ми је написала она глуперда од пандура. Потписао сам оно срање, поштар је реко „хвала“, ја њему „ај здраво“ и затворио сам и закључао врата. Вратио сам се на терасу, измотао џ из паклице, припалио га, повукао пар дима, спустио га у пикслу да мало одмори док ја прелистам харач. Наждракано јефтиним мастилом на јефтином папиру, како се држава не би много потрошила на уручивање харача, писало је две хиљаде динара, и цифром и словима. То је она стара фора: Срби с речима кубуре, али зато с бројкама одлично баратају. Па кад је већ анално онда и држава да га муне. Ниже цифре, од два сома динара, писало је да ако у року од 15 дана не платим казну, следи ми соба без прозора, с креветом који ти пробада бубреге и засраним чучавцем испод носа и то четири предуго јебених дана и ноћи. Па то није био харач, већ драње коже на суво, без анестезије. Ни Кучук Алија није био толико гадан колико ови наши европејци, шатро пацифисти. Па мајке им га, бре, натанкирам. Дерикоже једне! Наставио сам да пушим лулу мира и, наравно, одлучио да сутра одем и платим глобу неодахијама. Држава, то је највећа криминална организација која јебе сопствени народ и још му за то наплаћује енормну тарифу. И после се нешто као курчимо да нас нико није јебо у дупе. Јебани смо сви до једног од стране властодржаца. Свакодневно нас карају, што у буљу, што у мозак. Дакле, нема невиних. Питање је само чији је чмар дубљи и шири. Вероватно онај сиротињски. Њих највише јебу, а они се најмање буне. Е, мој војводо Илија Стрељо, џаба си се ти борио против Турака и зулума, јер нас данас наши Срби глобе и газе више но ико икада. Тад је био рат па су нас карали и ми смо морали да трпимо, а сада је мир, а они нас и даље карају, а ми и даље трпимо. Јебеш ли му матер. Мени ту ништа није јасно. Што би се рекло: јебе луд збуњеног.

- Бол из главе је нестао, ТХЦ је плутао по мојим венама, а ја сам и даље покушавао да анализирам синоћ. Узалуд. Синоћ је обрисано из фолдера сећања. А онда је телефон засветлео. Порука од Маришке, помислио сам. Али није, била је то порука од Марије.

- „Шта радиш?“

- Чекам да ми се јави Маришка.

- „Спремам се да одем на бувљак да помогнем Кркију.“

- „Јел можеш пре тога да свратиш до мене. Требамо нешто да поразговарамо.“

- Опс! Смрди на лоше. Дал зна за Маришку? Немогуће. Па ни ја сам не знам шта се тачно десило. Једино ако је она Дулчинеја антислухисткиња постала и трачара. Од ње ме ништа не би чудило. Осећам жмарце кроз кичму.

- „О чему да поразговарамо?“

- „Јеботе, јесмо ли ти и ја на првој линији фронта и држимо на нишану једно друго, или се заједно боримо против судбине? Зар си заборавио оно: ти и ја against destiny?“

- Уф, пао ми је камен са срца.

- „Нисам, нисам, него Кркију треба помоћ. Изгину човек од посла, па сам зато питао. Ако није ништа важно, да одем да му помогнем па се виђамо касније, а?“

- „А шта сам ти ја? Ништа важно јел да?“

- Почело је. Урке ми је таксативно сложио шему како владају жене. Прелистао ми је тачку по тачку, правило по правило, и ево га. Од заљубљености и страсти првих неколико правила нисам приметио, био сам заслепљен. Али сада их осећам. Уцене, наређења... Кренуло је. Али хеј! Па то је моја Марија, бре! Она за коју сам био спреман да дам обе ноге, и руке, ако треба. А шта сад радим? Варам је, лажем и још серем како сам ја у подређеном положају. Стварно сам коњ.

- „Ти си ми све. Реци где да се чукнемо.“

- „Шта где, дебилчино расејана? Па код мене, бре! Дођи код мене!“

- „Јеси нормална, бре? Код тебе? Па нису ми свраке мозак попиле. Оћеш да ме нагази твој ћаћа па да ми наплати што сам му карао ћерку? Јесам расејан, али нисам дебил.“

- „Марш стоко једна! И није ми ћаћа ту, сама сам код куће. Или дођи, ил се јеби!“

- Нема потребе за тим. Маришка ће то да одради. Шта, бре, серем?

- „Добро, добро. Стижем за десетак минута.“

- Брзо сам се пресвукао и нашљискао парфемом, позвао такси и сјурио се низ степенице. Нисам могао да идем до Уркета по џету, јер постоји могућност да налетим на Маришку, а онда може свашта да се деси, а и постоји опција да Урке није кући, већ на бувљаку. Послао сам Кркију поруку да ћу доћи да му помогнем за једно пола чуке, а он ми је одговорио да сисам курац. Такси је стигао и ја сам запалио код Марије. Десетак минута касније био сам пред њеним вратима. Динг-донг, брава шкљоц, ћао, здраво, цмок, цмок, шта има, ништа, како си, добро, ајмо у моју собу. Собетине, ходници, степеништа, зајебано скуп намештај, слике, фотографије, предмети од вредности, камин, персијски тепих, лустери са стаклићима, једном речју: буржуји. И то с много нула на банковном рачуну. Бар тако изгледа, а сад ћу и да утврдим.

- „Је ли, чиме ти се ћаћа бави?“

- „Архитектуром.“

- „Архитектуром? Шта је он, предак тектуре?“

- Марија ме је погледала бледо и тиме ми ставила до знања да то њој уопште није смешно.

- „А где се, мислим, бави том архитектуром? У Лесковцу сигурно не, пошто се овде сви баве девастацијом.“

- „Ради у некој грађевинској фирми у Египту.“

- „Ајде?“

- „Да, има већ шест, седам година како је тамо.“

- „Па, јел долази он уопште овде?“

- „Па, чим добије одмор он дође. Тако, на месец-два и онда назад.“

- „И све ово, мислим кућа и то, од те архитектуре?“

- „Ма шта си ти запео толико, ко да си неки иследник. Хоћеш да ти покажем нотес с нашим годишњим приходима? Да ти покажем наш банковни рачун?“

- Није ти то лоша идеја.

- „Нема потребе. Евидентно сте се обезбедили до петог колена.“

- Марија ме опет бледо погледала. Ушли смо у њену собу, која је за разлику од осталих собетина била доста мања и са скромнијим ентеријером. Очигледно да не воли то просеравање с новчаницама, скупоценим стварима и осталим буржујским фетишима. Марија је била изрод буржујске касте. Пурпурно људско биће извучено из доба кад су се још увек вредновале врлине, душа, разум, тотално контрадикторна од свог соја који воли и признаје само материјализам. Понудила ме је да седнем, сео сам у фотељу, понудила ме пићем, ја сам питао шта је на карти пића за ту деј, она је набројала пар скупоцених назива, ја сам одабрао западњачко ђубре и одлучио да мало исисам капиталистичке ресурсе о трошку буржуја. Марија је донела флашу Џека и две чаше, налила и себи и мени, припалила цигарету и села на тросед. Ја сам наставио да глумим истражитеља и да роварим по породичним дипломама и приходима.

- „А кева? Чиме се она бави?“

- „Држи приватну туристичку агенцију.“

- Јеботе, приходи на све стране.

- „И? Како иде посо?

- „Добро.“

- Значи лова до крова.

- „А где ти је сестра?“

- „Шта је теби?“

- „Ништа, што?“

- „Што? Па не знам дал си се јутрос погледао у огледалу...“

- Избегавам огледало, оно памти детаље, а то понекад зна да заболи.

- „ ... и не знам да ли си уопште свестан како изгледаш. Очи су ти црвене ко да си варио три дана...“

- Јесам, ал ганџу.

- „ ... подочњаци су ти модри ко шљиве, зарасто си у браду од три дана... Заборављаш већину тога што ти кажем, као да си сенилан. Распитујеш се о мојима, као да се с њима забављаш, а не са мном. Расејан си ко семе...“

- „Добро Марија, олабави мало с том компарацијом.“

- „Да олабавим? Позвала сам те да нешто озбиљно поразговарамо, а ти си бануо овде као да си на екскурзији па разлгедаш знаменитости града и распитујеш се о његовим културно историјским подацима. Када сам ти рекла да треба озбиљно да поразговарамо онда сам заиста мислила да требамо О-ЗБИ-ЉНО да поразговарамо. Теби као да ништа није јасно, као да те ово међу нама уопште не интересује...“

- „Како то мислиш?“

- „Ти или се правиш луд, или си стварно луд. Ја не знам на ком језику требам да разговарам с тобом.“

- „О чему се ради?“

- „Ради се о томе да ја у петак конкуришем на ФДУ-у. Имам пријемни!“

- Ал време лети...

- „И?“

- „И, хтела сам о томе да попричам с тобом.“

- „Причај, слушам те.“

- Поцврцао сам Маријиних шкртих два прста Џека и налио себи четири прста. Широко. Пропратила је тај мој иронични интермецо, али без речи.

- „Мислила сам да пођеш са мном на пријемни. Да ми правиш друштво.“

- „Колко ће то дуго да траје? Мислим тај пријемни и то?“

- „Одкуд знам. Зар је то битно?“

- „Па наравно да је битно. Док ти полажеш тај пријемни ја треба негде да џеџим и досађујем се. И зато морам да знам колко то отприлике траје.“

- „Два дана и две ноћи! Јел имаш толико времена да одџеџиш са мном?“

- „Немој да се љутиш. Нисам мислио на то.“

- „Него на шта си мислио?“

- „Па јеби га, Марија, ја морам да радим. Не могу тек тако да зајебем посо и трошим време на...“

- „Моје хирове.“

- „Немој да ми убацујеш своје речи. Нити сам то мислио, нити сам то хтео да кажем.“

- „А шта си хтео да кажеш?“

- Фффффууу... Ово постаје превише напорно. Осећам се као да сам ожењен и све више ми Уркетова теза шпарта кроз мисли. А што је најгоре ја не знам шта да радим.

- „Кад рече да је тај пријемни?“

- „У петак.“

- „И у колико би ми требали да кренемо?“

- „Па мислила сам да одемо дан раније, знаш. Моја сестра у Новом Београду има изнајмљену гарсоњеру. Одемо тамо у четвртак, чисто да се ја мало опустим, онда у петак ја палим на пријемни, а ти можеш или да останеш у стану, или да прошеташ Београдом, или шта већ хоћеш да радиш да се не би досађивао, а кад ја завршим пријемни можемо да се вратимо у Лесковац, а можемо и да преспавамо па да се вратимо у суботу. Мислим, то је мој предлог, а ти сад види.“

- Шта да видим кој мој. Нисам знао шта да мислим, нисам знао шта да радим. Ништа нисам знао, и знао сам да ништа нисам знао. Из једног угла гледано имам такав посао да стално морам да будем ту присутан, да трчкарам тамо-амо, да нудим робу, да помажем Уркету и Кркију, да пратим цене, да контролишем тржиште, да једноставно сваког секунда будем у току са ситуацијом своје егзистенције. Из другог угла гледано ја сам Маријин дечко, ваљда се тако каже, а Марија је моја девојка, бар се надам да је само моја, и с тога ја морам да будем крај ње кад сам јој највише потребан. Као што је конкретно овај случај. Потребан сам јој и то ми је јасно ставила до знања. Могла је она и сама да оде у Бели град. Тамо има сестру, гајбу, и све што јој је потребно. Али она жели да ја идем с њом, а то значи да јој је стало до мене, да у мене има поверења и да јој ја уливам неку врсту сигурности, да има то самопоуздање кад сам ја крај ње. Из трећег угла гледано ја сам коњина која не зна шта хоће. Имам предивну девојку чије величанствене карактеристике нису само изражене у спољшњем изгледу, већ и у унутрашњем. Она је прекрасна, у сваком смислу те речи, стало јој је до мене, што је можда и најбитније, и... Ма ја сам мајмун, бре! Марија је, бре, риба до јаја! Има све, буквално све. Има савршено тело, има прелепо лице, интелигентна је, забавна, луцидна штавише! Има лову, има будућност, има све, бре! Нема човека на васељени који је не би одма оженио. А ја га паламудим, мрсим сопствена муда и мучим самог себе. Никад ништа није тражила од мене, сем овог сад. А и шта тражи сад? Да јој правим друштво до престонице, да се тамо зајебавам и уживам, док она полаже тај усрани пријемни, и да се заједно вратимо кући. Тражи од мене да се проводим крај ње, а ја се зентам као да се налазим у подређеном положају. Шта да додам у њеном предлогу, а шта да одузмем? Не знам. Све ми се мути, све ми се разлива, јер дељем већ осму чашу Џека од четри прста, а Марија стрпљиво чека на мој одговор. Смарагд очи, смарагд очи, смарагд очи...

- „А да ја лепо продам све што имам, да ти мазнеш једно 20 сома евра од твојих, па да ми лепо запалимо на Ибицу и да уживамо до краја живота, а? Шта кажеш? Јебеш факс, јебеш Београд, јебеш Лесковац. Узмемо лепо лову па правац Ибица! Легнемо на плажу, пустимо мозак на отаву, правимо децу и јебемо судбину у дупе, а? Шта кажеш?“

- „Кажем да си ти будала!“

- Марија се смејала као шашава, а ја сам бленуо у њу, апсолутно несвестан оног што сам јој управо предложио. Мислим да сам прсо скроз на скроз.

- „Дај тај виски!“ - Марија ми је отела флашу.

- „Чекај, бре! Тек на дну флаше је осмех!“

- „Даћу ти ја један осмех преко те твоје лабрње!“

- Марија ме је буквално угурала у купатило, скинула сву одећу са мене и убацила ме у каду. Подесила је млаку воду, која је више била ближа хладњикавој, уперила душ у мене и купала ме ко да сам дете од три године. Прскала ме директ у главу све док ми се ум није мало разбистрио, а кад сам прогледао, зграбио сам Марију и убацио је у каду, кадетину у овом случају, јер је била огромна. Ладно за три особе. Али су у чарима огромне каде овога пута уживале само две, Марија и ја. Огромна када пуна воде је идеално место за идеалан секс. Марија и ја нисмо губили време. Ах, то савршено биће и ја, муфљуз. Да ми је само да знам зашто губи време са кретеном?