Priviđenje

- Dragi perspektivni roditelji i roditeljke! Ovim putem želim da vam se obratim i obavestim vas da ukoliko želite da pravite decu, pre toga obavezno dobro razmislite o svemu, izanalizirajte sve činjenice i unapred sagledajte sve moguće posledice, kako vam se slučajno ne bi desilo da jednog dana zateknete u sopstvenoj kući sopstvenog sina, ili ćerku ako bude žensko, u kompletnom licu i naličju oblika izroda, kakav sam recimo ja. Dakle, da se ne bi zbilo ono što bi eventualno moglo da se zbude, budite na krajnje visokom oprezu i pod konstanto-permanento-budnom pažnjom. Nemojte da vam se zbog 5 trulih minuta ovozemaljske telesne zadovoljštine desi isto ono što se desilo i mojim roditeljima. Učite se na primeru mog ćaće koji, zbog svojih 5 minuta zadovoljštine u prošlom vremenu, već 27 godina trpi i toleriše vanzemaljca sa svojim nenormalnim porivima. Takođe, to isto, podjednako ako ne i više, taj vremenski interval i nenormalno bitisanje moje persone, veoma uspešno trpi i moja majka. Možda ste bili u prilici da čitate moja žvrljanja, moje komentare i pismene govorancije, i da shvatite kakve nesrazmerne posledice mogu da izazovu baš tih 5 minuta telesnog zadovoljstva. Ukoliko na vreme posečete koren uzroka, plodove posledica nećete osetiti u svom bližem okruženju. Dakle, pamet u vugla, čuvajte muda, i ne gurajte patku svuda. Žene, šakobran na vreme, sačuvajte vaginu od sperme da ne navučete breme. Taj preteški balast teži od vagona, satkan bez kurtona, strmoglaviji od kanjona, mračniji od Vavilona, psiho bez šablona, koji je stigao kao posledica seksualnih nagona, da ne trpite plodove zbog korena, odnosno posledice zbog uzroka, da vam ne bi sudila porota nadri moralnih rođaka, ni defekt-komšiluka ustima nitkova... Ukoliko ste pak postali roditelji, ili ste to već duže vreme, vi vidite šta ćete. Ako do sada niste izvukli poentu iz mojih članaka, izvucite je iz sledećeg koji ću napisati za dva-tri dana, jer: „tako smo u mogućnosti“! BLING! BLING!

- Ostajte mi zdravi!!!

- Razumem ih u potpunosti. I ne, nije šala. Zaista ih razumem. Teško je biti žena. Pogotovo danas. 21. vek, modernizacija, globalizacija, kompijuterizacija, silikonizacija, liposukcija, fotošopiranje, botoksi, abortusi, taroti, horoskopi, časopisi koji im govore kako da pronađu onog pravog... Šta sve današnja žena mora da uradi i istrpi, ne bi li opstala na ovoj bizarnoj planeti. Tuga. Najveći problem kod današnje žene su definitivno dlake. Ranije to nije bio slučaj. Pre 100 godine brže i bolje su se udavale dlakave, mislim žene, nego one ćosave, a danas je stvar sasvim drugačija. Ko danas voli dlakave žene? Definitivno niko. Dobro ima i takvih, al to su oni nastrani što se pale na dlake, na ovce, kokoške i šta ti ja znam. Takvi nenormalni bi jebali i zapišanu i ozasratu kravu nasred štale, jer njima je važno samo da ga umoče, a u šta ili gde, potpuno je ne bitno. Al to je druga priča.

- Naime, žene bi volele da imaju dlake, al ne po telu, već na glavi. Naravno na zadnjem delu glave, ne na prednjem jer onda ne bi imale lice, ali da im čelo ne bude ni previsoko ni prenisko, nego taman. Da im dlake ne rastu ispred uveta, popularni zulofi, nego iza i to po mogućstvu bar santimetar od uveta. Da nemaju dlake po obrazima, popularnu bradu, da nemaju dlake iznad gornje usne, popularne brčiće, da nemaju dlake u ušima, popularne uvodlake, i da nemaju dlačice u nosu, to jest nozdrvama, popularne nozdrvodlake. Neko bi reko: pa batice da nije malo mnogo, misim šta hoće one? Da uhvate boga za jajca? Ali nije tako. Uopšte one ne traže mnogo, jer ko voli da mu žena bude čelodlakava, nozdrvodlakava, uvodlakava, brkata, bradata i sl. Znači ne traže one previše, već sasvim dovoljno, a to i nama ide u korist, zar ne? Znači one žele da budu lepe zbog radi nas i sve to one rade da bi se nama dopale, a to već nije mala stvar, a ni laka bogami. Ja bih žene pre svega nazvao jadnim mučenicama, jer se zaista muče celog svog života da bi se nekom dopale, a to zaista nije fer. Kad samo pomislim koliko ih peče onaj blesavi hidrogen plače mi se, a nije samo to u pitanju. One moraju najmanje 2 puta mesečno da se farbaju, a to zahteva nenormalnu i konstantnu tragačinu za farbama za kosu sve dok je ne pronađu, to jest dok ne ubodu boju, a i kad ubodu, obavezno se nađe neka ljubomorna prijateljica, koleginica, komšinica, ili neki nesavesni momak, muž da im kaže kako joj ta boja ne stoji baš najbolje i da bi trebalo da potraže neku drugu, i one jadne trk u tragačinu. Znači ripit, ripit... do iznemoglosti. Sem toga žene imaju još par problemčića u, na i oko glave. Broj jedan su definitivno obrve. Jadne žene svakog jebenog dana moraju da čupaju svoje obrve i pri tom da dobro paze da i jedna i druga obrva, dakle i leva i desna, budu bar identične, ako ne gotovo iste. Pinceta, ogledalce, spretne ruke, strpljenje plus bol koji trpe, a i živce da sve to izdrže jer se proces ponavlja doživotno. One koje imaju keš ne moraju o tome da brinu, one jednostavno odu kod obrvočupačice i završe biznis. Ali ove koje nemaju dovoljno love sve to moraju same, pa se desi da ponekad zabrljaju to s obrvama i onda nastaje haos. Nešto slično se dešava i sa onim brčićima podno nosa. Neke su rođene pod srećnom zvezdom te im se dlačice i ne primećuju jer su kratke i prozirne, ali su ga zato dodatno najebale one sa izrazito crnim a pogotovo dugim dlakurinama. Tada moraju da kupuju onaj vosak, da ga podgrevaju na ringlu, pri tom usmrde celu gajbu, da stavljaju ono sranje između nosa i gornje usne, da čekaju da se stvrdne, a kad se stvrdne onda nastaje cirkus, zato što taj malter moraju da skidaju sa sve dlačicama, a to boli pa rastura. Crveni se pa pljuska! ZA-JE-BA-NO! Ali muke žena ne prestaju tu. Nakon toga dolaze trepavice. Svaka žena, a to je opšte poznata stvar, želi da ima duge trepavice kako bi njima mogla da koketira, odnosno trepće, žmička i tako baci akcenat suprotnom polu, ili istom, svejedno, na svoje oči, lice i celu sebe. (To su one koje žele da se svakom dopadnu, a zovu se svidljivice). E sad, neke žene imaju prirodno duge trepavice pa ne brigaju za to, ali neke nažalost nemaju, te s toga moraju da kupuju one maskare i da mačkaju trepke kako bi se drugima one učinile što duže, a neke mučenice čak ni maskarom to ne mogu postići te moraju da kupuju veštačke trepavice kako bi na tržištu bile što upadljivija roba. A veštačke trepavice se habaju te je finansijska podloga za tu vrstu egzibicije preko potrebna. Zatim dolazimo do samog lica, a to je za žene najbolnija tačka. Žensko lice mora da bude čisto, negovano, nežno, dopadljivo, iliti svidljivo, te zbog toga one moraju da se mažu raznoraznim kremicama, pomadicama, da se puderišu, pilinguju itd. kako bi svoje lice očistile ili barem prikrile od onih mitisera, nepoželjnih bubuljica i ostalih okupatora ženskog lica koji nad njima vrše agresiju i to u najnepoželjnijem momentu. Da bi sve to preduhitrile, ili barem koliko-toliko sprečile, one moraju unapred da rade sve gore navedene radnje i to ujutru, popodne i uveče, a to iziskuje mnogo vremena i napornog rada, truda koje one ulažu da bi se nekom dopale. I naravno nikada nisu zadovoljne jer uvek može bolje. Identično je i sa zubima. Žene vole da se osmehuju, cerekaju, keze, vrište, plaze a sve to samo da bi im se vidli zubi, koji opet moraju biti lepi, čisti, beli, jednako ili bar koliko-toliko simetrično ušuškani jedan uz drugi, sve do kutnjaka pa čak i dalje. (Da, neke mučenice idu čak i dalje. Golema muka.) Zato ih peru 5 puta dnevno najskupljim pastama (iako one jeftine daju isti efekat, ali reklama je reklama; psihozlostavljanje. No o tome kasnije, ako bude bilo vremena), trzaju onaj končić između zuba, najmanje jednom nedeljno su kod čika zube na glačanje, mislim zuba, ono izbeljivanje i to, ili neka sitna, krupna popravkica i sl. Dalje idu usne. Veoma bitna stavka na artiklu zvanom žena. Labelo je obavezno, bojno, bezbojno sve zavisi od osobe do osobe, a karmin i ostali pomagači u zavisnosti od situacije i oklopa, odnosno garderobe kod žena. (Jebi ga, moraju da ga uklapaju. Zbog garderobe. Mislio sam na boju karmina i to.) Ali i tu se suočavaju s raznoraznim poteškoćama. Neke žene imaju tanke usne pa moraju da ih karminom i ostalim pomagačima vizuelno uvećavaju, kod nekih su asimetrične te opet ide ista priča. One kokoške, pardon, žene koje imaju lovu za bacanje, idu na korekciju. Tamo im guraju one silikone u usne da ih napumpaju po želji. Jes to u principu plastično, al žene ne mare za to, one samo žele da se nekom dopadnu. Lažu ovi što kažu da je to zbog mode i trenda iz časopisa i TV-a pa one sad zbog toga žele da budu debelousne, punousne il kako se to već kaže. Ne, nije to. One jednostavno žele da budu svidljive. I to sve rade zbog muškaraca, dobro neke rade i zbog žena, al šta sad. Dalje. Od vrata pa naniže (tu mislim na vrat kao šiju a ne na vrata kao vrata od auta, ili vrata od klonje... recimo) žene moraju da čiste te proklete dlake, da ih brijaju, depiliraju, šta već, da bi bile bezdlake a sve u cilju da tokom seksa neki uporni dlakotragač, koji je baš zapeo s onim svojim lizanjem, cmakanjem i pipkanjem svakog mikromilimetra ženskog tela, ne bi pronašao tu prokletu dlaku i kako mu se zbog radi toga ne bi zgadilo i smučilo, a i kako mu patka ne bi spala. Dakle, žene su te koje o svemu brigaju, i o muškarcima i o patkama. (Da se ja pitam žene bi trebalo da otvore neko udruženje koje bi se zvalo, recimo... „Patkobrigačice“, „Patkobrigerke“ il kako im već godi, kako bi se znalo da su one te koje podnose najveći teret zbog vrhovnog seks-dobra, i tako ogradile sebe od optužbi muškaraca da su one krive što im se kitić ne diže.) Osim toga, žene svoje telo mažu onim mlekom, kupaju se u čaju, mažu se nekim mastima, raznim preparatima, a o šamponima, gelovima za duširanje i ostalo da ne govorim, a sve u nameri da im telo bude negovano i zategnuto. Neke čak idu na fitnes, rafting, velnes, u blato, u bazen, trče po parkovima, voze bicikl, rolere (sigurno ste ih viđali u kraju), i sve to samo da im telo bude čvrsto zategnuto, da se istaknu obline, da nestane višak tamo gde ne sme da ga ima, i da se, ako je kako moguće, prebaci na onaj deo gde ga nema a treba da ga ima. I sve to zbog onog vaćaroša što voli da faća, pa kad ufati to što želi, da bude oduševljen, ushićen, da zabalavi onako s entuzijazmom, što bi se reklo. Opet, daklem i daklem a to su dva daklema, žene moraju da se dobro oznoje zbog onog dobra, da povuku a bogami i da ga potegnu. Štaviše, one ukrašavaju svoja tela zbog vaćaroša, koji kasnije postaju lizači, raznim tetovažama na raznim zanimljivim, pa čak i mističnim delovima tela, metalom probadaju jezik, bradavice, pupak, usmine itd. da bi lizač imao, sem kože naravno, još nešto da liže, da bi mu bilo interesantno, inovativno... To sve boli a opet sve to žena mora da trpi. I još 300 drugih čudesa. Eh, da je samo to...

- Sem dupeta, muškarca kod žene privlače i grudi. To je prva stvar u koju se muškarac zablene kad ugleda ženu, one gore navedene stvari tek kasnije, mnogo kasnije on sagledava. (U tome je i keč, al to je druga strana medalje.) I zbog toga, jadne mučenice, moraju da nameštaju svoje grudi, da ne kažem sise, da budu lepe, Cvrste i velike, ali ne previše, prevelike (jer nijedna žena ne želi da bude krava muzara, sisljarka, balon-gerla, dudara), a ni premale (da ne bude daska, fosna, tabakera, bezdojka, dugmesisićka, mamamizabraniladanosimsise), već da sve to bude taman. Što bi se reklo: da ne kipi previše iz šake, ili da nema zašta da se ufati. Zato žene unapred razmišljaju, još dok su u klinkocizmu (period kada se devojčica nalazi u pubertetu; ovu reč sam ja patentirao i nemoj da mi je neko slučajno maznuo jer će da ga tužim ). Tada one počinju da grče svoje grudi, da ih stiskaju, čačkaju, gnječe, lamkaju, da mese svoje sisiće ko blesave, jer su načule negde da to tako treba, da kad to rade sise im rastu, tj. bivaju veće. Kao to im stimuliše razvoj. (Ne znam od koga su to čule, gde su to pročitale i šta medicina ima da kaže na to. Al jebeš medicinu, ona ionako samo zbori hipotetički i konstantno menja svoje teze.) Činjenica je da vam devojke s 14-15 godina dozvoljavaju da im mesite siske, zato što one duboko veruju da im vi pripomažete u razvoju njihovih sisaka, to jest dojaka, odnosno dojki. No ako probate da je uhvatite za pičku, odnosno vaginu, najebali ste ga. Sem obavezne šamarčine, dobićete i ono standardno: kretenu, prostačino, ili seljačino. (Tako je bar bilo u mom pokušaju 97. danas - ne znam. Ljudi se menjaju. A i žene, takođe. ) Ako im grudi ne porastu do 20-e, one obavezno trče kod plastičnog hirurga da kupe nove sise. Tamo imaju širok asortiman plastike na ponudi te one same biraju, ćefte ovu vrstu, ćefte onu vrstu. Međutim, ne čine to sve devojke već samo one koje nabiju kompleks: ravna ko daska; ali takvih je danas većina. A na to se navukle i žene, pa čak i babe! U 50-oj, 60-oj, pa i 70-oj, ako je dožive, jurcaju kod čike plastike da se nadograde, a sve u nameri da svom dekanu učine život lepšim, da budu poželjnije. Dakle, ne rade žene to zbog sebe, već zbog muškaraca. Sad uviđate koliko je ženama ovaj život težak. No ni tu nije kraj. Ne, ne, ne... To je tek sredina. A ta sredina palačinke muškarca najviše zanima. To je najveće svetsko čudo na planeti. Kakav kurac Kineski zid, Egipatske piramide, Stounhendž, Tadž-Mahal, Partenon, Maču Pikču kad ja volem samo pičku! Tu jebem te nekulturnog! Al to je utvrđena činjenica. Baš bih voleo da vidim tog baju koji bi batalio golu ribu u krevetu i otrčao da razgleda Akropolj, il da se pentra na Mont Everest. Zabole ga ćoška. Dakle vagina je taj neotkriveni grad za arheologe, taj neosvojivi vrh za planinare, ta neuhvatljiva divljač za lovce, ribarenje za pecaroše (u stvari oni su blesavi, oni zajebu vrelu ženu u krevetu u 3 ujutru i idu da pecaju nekog tamo soma. To nikada neću razumeti...), ta knjiga za pisca (jebem te komparacijo), to Kosovo za Srbiju (ubo sam ga), pećina za avanturiste... Pećina u koju čovek očima ne zaviruje, ali očima izviruje, glavom ne ulazi (onom velikom), ali glavom (a može i nogama) izlazi... E sad desi se da izađe i čovek, ali uglavnom odatle izlaze budale. Mislim, prvo su to deca, lepa, mila, slatka, voljena, no ona kasnije porastu i mesto da postanu ljudi ona postanu majmuni, a mi se posle ljutimo na Darvina. Ali da mi odmah tu dilemu razrešimo. Nisu za to krive žene. Nisu one krive što ih neki konj natankira svojom bolesnom spermom, pa posle mesto čoveka iz pičke ispadne idiot. Svašta ispadne iz te pičke, al pička nije kriva. (Doduše svašta i uđe, a za to je već kriva.) Ona primi to seme, vredno i mukotrpno ga zaliva, hrani ga i tovi, vucara ga u stomaku jebenih 9 meseci, a šta sve žena preživi za to vreme to samo ona zna. Muka je to, pregolema. Međutim, kad žena okoti to čeljade nema veće radosti. E sad što se odatle izlegne klen s patkom pa posle postane stoka, koja će kasnije da nastavi svoju maloumnu lozu, to je druga stvar. No da se mi vratimo na temu.

- Naime, žena je neraskidivi deo seksa, bez nje se ne može. Ona je ta koja se tokom seksanja najviše muči, ugađa, podilazi, zalazi... Ona mora da raširi noge, ona mora da ih prebaci muškarcu preko ramena, il da ih obavije oko struka, ona mora da skače na kurac, da se guzi, trti, čepi, rasčepljuje, otčepljuje... Žena liže muda, žena sisa falus, i sve što treba radi žena. I ne buni se kad su muda rutava, a muškarac ga obavezno tupi ako je žena maljava. E pa, nije fer! Ovoga puta stajem u odbranu žena svih oblika i kolora! Žene moraju da neguju nokte, žene moraju da stružu pete, da rađaju dete (to sam već reko), one moraju da kuvaju, da čiste kuću, održavaju dom, da peru usrani veš, da peglaju, da uzgajaju decu, i biljke, i povrh svega toga još moraju i da rade i da zarade novčanice. E pa, što je mnogo - mnogo je. Zbog svega gore navedenog, kao i nenavedenog, žene moraju da imaju apsolutno i bezuslovno ista prava kao i muškarci, pa čak i veća, ako su rasne. Mislim plodne, rađaju i tako to... Dakle, ŽIVELE ŽENE!!! I naravno njihove žarulje. I neka nam oproste što je njima mnogo teže no nama. Razumemo ih mi, samo ponekad to nećemo da priznamo jer smo previše ponosni. Ali nismo mi krivi za to, već patrijarhat, tako su nas, jebi ga, vaspitavali. Međutim, ja uzvraćam udarac! ŽIVELA JEDNAKOST SVIH POLOVA I POLOVNJAČA! Da su nam žene žive i zdrave, da nam ga primaju i da nam rađaju decu! U ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha... AMIN!

- Ajmo sad svi zajedno!!

Kad si srećan ti pozovi ženu sad! DUM! DUM!

Kad si srećan ti pozovi ženu sad! DUM! DUM!

Kad si srećan i kad želiš da je guziš ceo dan,

kad si srećan ti pozovi ženu sad! DUM! DUM!

Kad si besan ti pozovi ženu, bre! DUM! DUM!

Kad si besan ti pozovi ženu, bre! DUM! DUM!

Kad si besan i kad želiš da ti kese poliže,

kad si besan ti pozovi ženu, bre! DUM! DUM!

Kad si tužan ti pozovi ženicu! DUM! DUM!

Kad si tužan ti pozovi ženicu! DUM! DUM!

Kad si tužan i kad želiš da joj gurneš patkicu,

kad si tužan ti pozovi ženicu! DUM! DUM!

Kada želiš da joj kažeš volim te! DUM! DUM!

Kada želiš da joj kažeš volim te! DUM! DUM!

Kada želiš i kad hoćeš da joj kažeš volim te,

kada želiš ti joj složi ovu reč: U-RA!

Скупљамо пепео свог тела

Тражимо у њему своје сузе

Оне згрчене што су молиле за милост.

Окружени бедемом нисмо имали куд

Црни зид нас спречио

Да пробијемо до слободе пут.

Очи су утонуле кад смо видели смрт

Крик је нестао кад смо се навикли на њу.

Срце је куцајући вапило да умре

Црева су се свезала, кожа је нестала

Остале су само кости које су болеле.

Нисмо видли небо од дима

Наших спаљених рођака

Нисмо видли дан, прекрила га тама

Саткана од наших изгубљених душа.

Скупљамо наше мртве кости

Тражимо у њима своја имена

Она заборављена, она без спомена.

Наш гроб је ветар

Који је расуо наш пепео

Наш гроб је небески свод

Тамо је остао наших уздаха део

Наш гроб је заборав тескобан

Тамо смо смештени сви, безимени ми...

                „У спомен Ромима и Синтима, жртвама фашистичких и нацистичких

                конц-логора, чији холокауст још увек није признат...“

- Džaba vama sva ta udruženja, tajne organizacije, tajna sastančenja, klanovi, šlogirane sekcije... jer svi vi, koji u tome učestvujete, na kraju ispadnete klovnovi. Preambiciozni ste, mislite da se u svakoj vašoj rečenici krije mudrost Ive Andrića, Meše Selimovića ili Branka Miljkovića, ako pišete pesme. Baš taj Ivo Andrić je jednom napisao: „Obratite pažnju na ono što se oko vas piše, šta se piše i kako se piše!“ Ako mislite da ste vi jedini koji imate šta da kažete, onda se lepo okupite u vašoj kućici, heklajte, pletite i frljajte se „mudrostima“, ili jednostavno ostanite kod kuće i pričajte sami sa sobom. Tada ćete i sebi i svojim usranim gaćama biti jedini pravi i originalni filozof.  Poslednji mudrac univerzuma. Ako se pre toga ne posvađate sami sa sobom, jer mržnja koja egzistira u vama dovešće vas do samouništenja. Nećete moći podneti ni sami sebe, zato što ste i previše ponosni da sami sebi priznate da u nekim situacijama ipak grešite. „Slepi i gluvi, vi sebični ljudi, što pravite buku bez reda i smisla, bez zašto i zato, za koga i kako, bez pitanja koje bi, možda, osušilo ponosni osmeh na licu bez suza, na licu što nikada obraz okrenulo nije. Vi nemi igrači svog obrednog plesa, vi sretni u transu, u svetu što postoji samo u glavama ljudi bez skrupula, ljudi bez milosti, ljudi bez sećanja... Vi što ne znate pljuskove zvuka, boje i mirisa... Vi ljudi bez pameti! Brazgotina, sanduk i crv. Obraz i dlaka i krv. Vi ljudi bez milosti... (Milan Mladenović)

- U svetu stradanja, bolesti, ratova, bede i očaja vi bojite kvazi život u ružičasto zato što vam je ružičasta televizija sa svojim nakaradnim proseravanjima toliko isprala mozak i ubedila vas da slušate Snežanu Dakić, Rušku Jakić, Sanju Marinković i ostale flegme koje propagiraju maloumnost(maloumlje), nepismenost i debilizam. Svršavate na Jelenu Karleušu koja ne zna ni gde je taster enter na tastaturi, kao da je to globus, a ne mala obična tablica sa par eksplicitno vidljivih dugmića. Ona jadna i ne zna šta je muzika a uporno tvrdi da se bavi muzikom dok vi jadnici tome aplaudirate. Drkate pičku na Novaka Đokovića, svi sad šatro pratite tenis a ne znate ni šta je nec. Mediji ga uporno guraju kao udarnu vest zbog neke njegove privatne pobede u kojoj je on maznuo 500 soma jura (za vreme na TV-u posvećeno njemu debelo se plaća. Pitam se ko li je to platio... hmm...), a put do tog trona utabali su mu mamica i tatica. Uvek u najskupljim patikama, uvek s najkvalitetnijim reketom i uvek na najkvalitetnijem terenu, a koliko je onih mnogo kvalitetnijih od njega koji nemaju elementarne uslove za treniranje? I gde se denuše svi oni sportisti iz raznoraznih disciplina? Čujem osvajaju medalje, imaju vrlo zapažene rezultate, ali su medijski marginalizovani. Zašto? Nemaju veze da budu na TV-u ili nemaju para da plate prostor, a verujem da ih i svrbe jajca, ili sise (zavisno od pola sportaša) da budu dvorske lude u pvc kutijama koje seru na angro, jer oni znaju ko su i šta su. Ne treba im pažnja samoljubljivih idolopoklonaca. Koliko je puta vaš Novak izgubio od nekih levih tenisera? Koliko je puta šonja predao meč zbog gistro ispalih sočiva, zbog lažne povrede, zbog taktiziranja njegove mamice...? I koji se idiot drznuo da njemu dodeli orden svetog Save i zbog čega? Zato što je javno propagirao svoje humanitarenje? Ili zato što je po modnoj pisti nosio gaćice nekog ziljavog „modnog kreatora“? Aplaudiraj zatucana maso! Samo se pitam gde je bio vaš „veliki“ Nole u mnogo važnijim mečevima naše reprezentacije no što je bio onaj za salatu? Mislim da je pokušavao da oponaša Šakiru i tako stekne svoju jadnu popularnost. Al dobro, važno da pred svojim očima imate odličan kalup za odgovor na pitanje kako najjednostavnije podići prašinu i okupiti oko sebe ljude koji će vam aplaudirati, bodriti vas, glasati za vas... Mrzite i pljujete sve one koji su drugačiji od vas. Ne prihvatate ništa inovativno, ostajete pri svojoj stereotipiji iako je toliko trivijalna da je i kontejnerima na trotUaru sve to dosadilo. Pišete tekstove u kojima se zgražavate od psovki koje ste šatro pokupili slučajno u gradskom prevozu, na poslu, il šetajući na ulici, a sve se plašim da vi nikada u svom životu niste opsovali nekoga, onako potajno ispod zuba, ili onako glasno u svom domu. Pička mu materina, jedi govna, sve mu jebem, nabijem ga na kurac... Šta tu ima loše ako to zaista mislite. Mnogo je licemernije da nekoj „prijateljici“ kažete: jao što ti je večeras divna frizura, a da u sebi mislite: kakva ovca neostrižena. Ili da nekom „prijatelju“ izjavite: izuzetno ste uklopili kravatu uz to prekrasno odelo, mesto: e seljoberu jedan, pa gde si natako tu roze kravatu uz to žuto odelo, izgledaš ko kanarinac. Zašto govorite: mislim da je gospodin veoma isključiv i vrlo ograničen. Kad jednostavno možete reći: glup je ko kurac. Shvatite kulturni, tu razlike nema. Nije ta gospođa/ica divna i šarmantna, već odvratna krava s puno muževljevih/tatinih para. Nema ta dama siromašan vokabular, već je džiberka glupa ko ćurka. Ili: gospodin nije shvatio poentu. Ne, već: čova je tele-marka. Koristite samo „pristojne“ izraze i s gnusnim prezirom osuđujete nepristojne, iako ih i sami koristite. Zavirite duboko u nukleus svoje duše, dotaknite svoje srce, stanite pred ogledalom, pogledajte se u lice i priznajte to sebi. Istina boli, ali je ona temelj iskrenosti. Ako ste skontali, verujte mi da će vam biti mnogo, mnogo lakše. Što se mene lično tiče, vi to uopšte ne morate da radite, jer mene za vas rekreativno zabole penis, pardon, kurac. Ali vas će to boleti, mene - neće.

- Stalno delite savete, ovo treba onako, ovo treba ovako, kao da ste vi najpametniji na ovom svetu i mislite da je nekom baš do tog vašeg usranog saveta stalo. E pa, nije. Izvini se mami, izvini se tati, oni to zaslužuju, veruj mi znam to iz iskustva. Gledaj to sa vedrije strane, život je lep, bićeš srećna, samo izbaci te tačkice i tekst će biti super, da odlično si to rekao, ali smatram da se kaže šaša a ne tuluzina, ne kaže se vi bih ste, nego vi biste, pravilno je ja bih, a ne ja bi itd. itd. Saveti, saveti, saveti... O, lektori i lingvističari, serem vam se na iskustvo, pamet i savet: „Ponekad sam ziljav i u buli sav, ko da nisam u vugli zdrav, ali hitam da jurim dan i tad nemoj da držiš mi tezu šta ja trebam da radim, savet u dupe zabi i sredi svoj život jadni... I svi bolje od tebe znaju šta je bolje za tebe, a svi žive živote poput Kojića Kebe, imaju gorku uspomenu i ranu staru, i sve im se već desilo pa mudruju čak i dok srču kafu. Ej, hvala ti premudri ja ću ipak po svom, nisi jedini no jedan od, jedan od... Jedan od mnogih, mnogo odjednom seru mi nešto, bla, bla, bla...“ (Marčelo, Nensi)

- Pišete o ljubavi, a 90% vas je nikada ni doživelo nije. Šta vi bedne babe i drkoš dede znate o ljubavi. Jaoj, ovaj Bred Pit je tako dobar frajer, kako je samo lep, nežan, to je pravi muškarac za mene... Shvati babuskero već jedanput: BRED PIT JE HILJADU SVETLOSNIH GODINA UDALJEN OD TEBE, NE POZNAJE TE I NIKADA MU NEĆEŠ POPUŠITI KURAC!!! Jao, ovaj Džordž Kluni je neviđeno zgodan. Jeste, al njega zabole za tvoje mišljenje jer ti za njega ne postojiš. Ali on je dobrotvor, on je sakupio milion dolara za onu jadnu i izgladnelu decu u Africi. Jeste, on je dobar tvor, i sakupio je, kao što bih i ja da ležim na milijardama kao što leži i on. Yo, tebreks, ova Džesika Alba je tako dobra pička, karao bi je od jutra do sutra. Jeste zumbule, to isto misli i pola planete muškog pola, al sve što možeš da učiniš, jeste da ga drkaš na njen poster. Gledaj šinko ove današnje klinke, kakvi su to sisići, a dupence tek! Alo, krezubi dekane, uvuci taj ubalavljeni jezik. To dete što u njega buljiš ima samo 16 godina, pedofilu pegavi! Smradovi jedni, mesto da uzmete to što vam je ispred nosa, da čuvate to ko kap vode na dlanu i da zahvaljujete bogu što imate nekog pored sebe ko vas iskreno voli, pa ma on bio automehaničar, pa ma ona bila konobarica. Stavite prst na čelo i zapitajte se da li ste uopšte i to zaslužili pre no što pogledate nešto sa strane, il pre nego što kroz TV maštate kako krešete Šeron Stoun, ako ste muško, ili ga blajvite Džoniju Depu, ako ste žensko. Pustite puste snove i živite ovde i sada, ili crknite. Ko vas jebe! Kad ne znate šta je ljubav... „Da nema sunca ni meseca, ja mogla bih. Da nema vode ni vazduha, ja mogla bih. Da nema stiha ni tonova, ja mogla bih, ali da nemam tebe šta bih tada ja? I da imam gde da odem, ja ne bih otišla. Da imam šta da kažem, ja bih ćutala. I da nekom drugom mogu, ne bih mu pevala, jer da nemam tebe šta bih tada ja? Ja bih te sanjala, od snova te pravila, jer ako postojiš ti, postojim i ja...“ (Negativ) Je li to mašta ili ljubav? Eh, vi jadnici, šta vi znate o ljubavi... „Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama, zbog neba razapetog između prstiju, budim je zbog reči koje peku grlo, volim je ušima, treba ići na kraju sveta i naći rosu na travi...“ (Branko Miljković) Ljubav nisu ni štiklice ni čizmice, ni nakit ni plastične sise, ni krajsler ni tojota, ni kristal ni orada... Al šta vi mržnjom zadojeni pinkofili znate o tome... Za vas nema svadbe bez trube, za vas nema sahrane bez sarme, za vas nema ljubavi bez mržnje, zato što ste takvi; rođeni zli!

- Ljubav - druga strana medalje: „I evo priče nove, jer poznam još i ove. Koje? Što su se zbog love navukle na tuđe snove, ne treba im škola, svaka si je našla vola, dubok džep i ključ od stana, po mogućnosti i kola, zašto ne. Kad mogu naći nekog mulca da unovče pičku kad ovaj ne vidi od kurca. Laki sistem finansiranja, uvek malo diranja, na put do egzistencije bez imalo sekiranja, bez živciranja, i dalje za dame vredi: bogataši nisu stari pa čak i kad su sjedi; često se tinejdžerka uvali nekom dedi, pedofilija je milija od života u bjedi... Brak iz interesa, tu se već normala stvara, al tužno da zbog para žena skoči na 100 kara... (Shorty)

- Serete kako će sutra biti bolje, da na sve treba gledati s aspekta vedrije strane dok skapavate bedni u mašti sopstvene obmane zato što jebeno još uvek ne shvatate da živimo u Srbiji i to podeljeni u dve kaste. Jedna je gala, a druga socijala, hteli vi tu realnost sebi da priznate ili ne.

      GALA:              SOCIJALA:

Ja sam imo sve - Ja nisam imo ništa
Meni suvo zlato - Meni čiča gliša
Meni topla soba - Meni pada kiša
Meni puna šerpa - Meni hladna viršla
Ja u lovu na divljač - Ja u lovu na miša
Ja u sobi tigra - Ja ćebe od pliša
Ja jebem manekenke - Mene jebe triša
Ja išo svud po svetu - Ja ne dalje od Niša
Ja imam limuzinu - Ja zimvo se na plinu
Pare trošim u kazinu - Nemam drva za zimu
Kad me vide pičke zinu - Meni udele sitninu
Pa zapalim Kohibu - Ja užickam Drinu
Meni ovde gala - Meni socijala
Meni gajba vila - Ja nemam gde da spavam
Ja imam sve što treba - Ja sam željan svega
Ja jedem samo kavijar - Ja nemam ni za leba... (Beogradski Sindikat)
- Takva će Srbija biti zauvek sve dok vaše usrane guzice prodajete za monete, ove ili one. Kako se dobija posao u Srbiji? 1. preko stranačke linije, 2. preko kreveta, 3. 5 soma evra za nesigurno radno mesto, itd. itd. (retki su oni koji su svojom glavom, ne pristajući na ucene i poniženja, dobili posao koji zaista zaslužuju jer znaju da ga rade, mnogi od njih gule dupe na 2, pa čak i 3 različita radna mesta kako bi opstali u ovoj Nedođiji. Primer: jedan moj prijatelj od 07:00h do 14:00h vozi taksi, od 18:00h do 23:00h pere sudove i čisti podove u jednoj kafani, a od 00:00h do 05:00h stražari u jednom objektu. Kako mu je? Svakog jebeno prokletog dana moli „gazde“ za kompromisna rešenja da zadrži sva tri usrana posla kako bi othranio svoju porodicu; žena dipl. hem. ing. ali ne može da nađe posao plus troje dece koja gule osnovnu.) A koliko je takvih u Srbiji? O, vi srećni i zadovoljni buržuji...

- Šta ja tražim ovde? Sigurno nisam tu da sejem mržnju, da se priključujem ovoj ili onoj ekipici, nigde ne pripadam, nit se trudim da se kome dopadnem, nisam tu da ližem bulju nekom zbog viška komentara, da aplaudiram stropoštavanju u bezdan, da nekom solim pamet, da delim ćopave savete... Tu sam da kažem šta osećam i mislim, baš kao što i svako od vas ima prava na to. Ako se nekom ne sviđam, ne mora da me čita, a može i virtualno da mi ga poduva, ukoliko želi. Mnogo je slinavaca ovde, možda čak i previše, kao i vaški i krpelja, „patriota“, „rodoljuba“ i kvazi Srba, ali takođe ima i onih „nenormalnih“ koji su vredni svakog poštovanja. Često ih čitam i uživam u tome (nebitno kojim pismom pišu i kojoj naciji i veri pripadaju), ali ne uspevam da baš kod svakoga ostavim svoj komentar, ma kakav god on bio i ma kako god on vama zvučao. Možete slobodno da me popljujete, božanstveno mi se jebe za to, ali ja ću vas svakako i dalje čitati, ukoliko ste kvalitetni žvrljači bilo koje sfere. Imam ja dovoljno svojih termina iz svog siromašnog i nepristojnog vokabulara, ali volim da citiram mudre ljude, sa čijim se mišljenjima i stavovima veoma često slažem, i u čijim rečenicama pronalazim deo sebe... „tajfunu ravan, taj sam za gamad, antraks za ljaksad, strašna je farsa: sav kajmak iz kasa daj nam jer glasam iz sveg glasa! I šta sad? Cunamija i sarsa za sav taj narodni vapaj pa skapaj nacijo raka! San satkan akcijom štaka ćopavih rodoljuba. Zar sam sramota roditelja, ako ne jebem ratove jer svaki ima reditelja? Seri, tebra, svedi me na izdajnika naše „više rase“! Ljudi bre, vama je smešteno, al vam ladovina paše. Anketa s mitinga radikala: „Cela planeta srpska, vala!“ Samo se sluša Alka Kurvica s ružičastog kanala, al zato na kolac Marčela i ribu iz Elementala: „Ma kakvo ’Bekstvo’, tralalala - njihova ruka nas je klala!“ Što se mene tiče, nabij disk o kurac, al nisi mudrac. Jadni disko buraz, tvoja zika i tvoj stav koji furaš. Ja bih čistkom sve vas! Gistro za neku Srbiju urlaš, a ne znaš ni jedan običaj, ikona ti služi za ukras! Ne znaš gramatiku ni motiku, sad modernica vodi puk, samo laganica godi mu, a godinama muda u procepu! Iskreno zgrožen svim tim, ja i moj bunt smo dream-team, i veći sam patriota iako po mitingu ne zviždim! Bolje prouči poreklo, tebra. Dosta igara bez leba! Taj Karić nek safta glavić, i sva bajka o „narodu s neba“! A gde je tu ZEMLJA?? Dilema: šta bi rekli moj i tvoj deda? „Sećanja blede na herojska vremena...“ Ja kažem: ne baš! Rekli bi: „Samo deco ne ginite radi reda, sve je to partija šaha, armija pešaka strada za megdan!“ (Marčelo)

- Ovaj Blog.rs nije Blog.rs, već je postao Kraljevina-Blog.rs s feudima Baba-Blog.rs, Rasizam-Blog.rs, Posmatrači-Blog.rs, Sujetni-Blog.rs, Pastiri-Blog.rs, Ovce-blog.rs, Lice s tri nika-Blog.rs, Saveti-Blog.rs, Komentariši me-Blog.rs, Klan-Blog.rs, Hajka-Blog.rs itd. itd. Kresni šibicu tajni iz prošlog veka pa zapali zbunjeni plast sena, nek se digne prašina vatre zapaljenih hepo-kockica pa će svi da čitaju i komentarišu. Sve mi to deluje kao unapred smišljeni rijaliti šou uz predstavu Bal pod maskama. Mahinacije, koalicije, laži, laktaroši, pohlepni, fašisti, nacisti, lažni vernici, propaganda, reklama, kampanja, po sistemu: ja tebi - ti meni. Kao oni predatori iz Skupštine. Al zapamtite nikovi:

„Whether long-range weapon or suicide bomber

Wicked mind is a weapon of mass destruction

Whether soaraway Sun or BBC 1

Misinformation is a weapon of mass destruct

You coulda Caucasian or a poor Asian

Racism is a weapon of mass destruction

Whether inflation or globalization

Fear is a weapon of mass destruction

Whether Halliburton, Enron or anyone

Greed is a weapon of mass destruction

We need to find courage, overcome

Inaction is a weapon of mass destruction

My story stops here, let's be clear,

This scenario is happening everywhere.

And you ain't going to nirvana or far-vana,

you're coming right back here to live out your karma.

With even more drama than previously, seriously.

Just how many centuries have we been

waiting for someone else to make us free?

And we refuse to see that people overseas suffer just like we:

Bad leadership and ego's unfettered and free

Who feed on the people they're supposed to lead

I don't need good people to pray and wait

For the lord to make it all straight.

There's only now, do it right.

'Cos I don't want your daddy, leaving home tonight...“ (Faithless)

- Dovoljno je da jedan čovek mrzi pa da ta mržnja zahvati celo čovečanstvo, dovoljno je da jedan majmun kaže: juriš, pa da masa imbecila krene u isti, samo jedna reč može da polomi nečije srce, samo je jedan metak dovoljan da ubije jedan život, samo jedan prst uprt u tebe može da ti stavi rešetke za celi život. Planeta prska, životi nestaju, smrt i strah na sve strane... Neki kažu da je teško ubiti, da su ti za to potrebna velika muda, ja tvrdim da je lako ubiti, ali je teško živeti sa tim... ako si s one strane barijere... barijere koja deli ljubav od mržnje. S mržnjom se ne rađaš, mržnja ti dolazi u posetu kroz život. Veoma je čest gost. Da li imaš muda da joj zalupiš vrata pred nosem? Da li smeš da joj se ne povinuješ, da joj kažeš NE, pre no što napraviš pogrešan potez, jer:

„One pill makes you larger

And one pill makes you small

And the ones that mother gives you

Don't do anything at all

Go ask Alice when she's ten feet tall.

And if you go chasing rabbits

And you know you're going to fall

Tell 'em a hookah smoking caterpillar

Has given you the call

Call Alice when she was just small.

When men on the chessboard

Get up and tell you where to go

And you've just had some kind of mushroom

And your mind is moving slow

Go ask Alice I think she'll know.

When logic and proportion

Have fallen sloppy dead

And the White Knight is talking backwards

And the Red Queen's „off with her head!“

Remember what the dormouse said:

„Feed YOUR HEAD!“ (Jefferson Airplane)

- Ko razume - shvatiće, ko ne razume - ko ga jebe! Al nek zna da tek: „hvatam zalet za zaplet: zapeti snajper kasabe, uz flou klase klaster, na zov ove masne matre. Moj šou jebe ko pas mater i s mase marve smakne maske. Govnima master-maler, ustima bagre flaster, dusima sajber-sage vičem šta im stvarnost šapće. Nabijam im kapke na sunčeve zrake da shvate, nojevima silom čupam glavu iz peska i krivim je, guram im noseve u javu da šmrču moje linije! Dolazim na štrokavom pacovu sto se zove Istina, praćen hordama poniženih viteza što su upalili baklje i obogaljeni digli štake, armagedon-torpedo čiji su amblem gas-maske! Polomili kavez, jurnuli da kazne mazge što gaze smisao, pamet i savest. Tu sam da stoki pijem krv poput Čupakabre...“ (Marčelo i Filter kru)

- I šta reći, dragi moji blogograđani i blogograđanke, ja sam samo blogoseljak, blogovarošanin i blogopalanački vampir, zato spremite vene laži jer dolazim s iglama istine čiji špricevi sadrže virus „misli svojom glavom“. Igliranje je počelo, cilj je epidemija virusa. „Zaraženi“ ne moraju da brigaju pošto razum već imaju.

Проклета киша данима пада

Сипа над мрвама чемерног јада

Киша на тастеру држи равнотежу

Да не скапе лудило у паничном метежу.

Руља се гура ту доле на улици

Негде под земљом одјекују крици

Ал не чује руља слепа и глува

Због ветра на дугме што језиво дува.

Ко то тајну чува? Шта то тамо неко мува?

Где је тајна за којом крик вапи?

Не виде људи без власти над умом

Без осећања шетају друмом

Друмом лажи сатканог од опсене

Савршена варка творца обмане.

Па где је то дугме да ресет покрене?

Ал нема промена, ни трагова

Никаквих знакова...

У цигли између спратова

Тражим нови ниво, ал нема га...

Соба у цигли је тесна, претесна

Све више се стеже и кида ми нерве

Тескоба гуши ваздух, секунде две

И крај се назире, ја проклето борим се!

Хоћу да отворим прозор иза свог погледа

Да видим шта је тамо иза овог нереда.

Плућа су ми празна и таман пре крика

Бушим рупу у машти зида собе кисеоника

Узимам ваздух и не знам да ли је лаж

Ал скривен у цигли и даље гледам обмане драж.

Људи без права и даље шетају путем

Оним истим под ђавољевим скутем

Траса изнад тајне на којом човек почива

И видим им у очима, нешто се дешава

Тамо нечег има, не знам му имена...

То је неки вирус, вирус препун грехова

Преноси се брзо, путем додира

Преко чула, преко програма

Директно у мозак где се инсталира.

Кад навуче им мрак на ум, мрак који разара

Пун немира, пун мржње и презира

Препун зависти и љубомора

У њега налива соли отрова и сумпора

Од немила до недрага све се крије ниже бестрага.

Нико не види! Нико не схвата!

Обузима их занос сотонска

И све је само деструкција драконска...

Тамо дубоко у зеници броја

Мутира зло што разум убија

Само с једним циљем: да претворе у роба

Хладно оловно тело да им служи до гроба.

Човек више није човек - већ скорбут

Само зашећерени индустријски продукт

Уједињена мрежа звери нуди лажну славу

Јефтину популарност с којом ти уцени главу

За само пар динара или евра

Цеди те и кињи до последњег нерва

И таман мислиш да си на крову света

Тад склоне се блицеви и ушета сета

И прекасно схваташ да си само садржина памфлета.

Смислили су ТВ и увукли те у њега

Да тамо ти чачкају кору од мозга

Затим фејсбук, шатро брза пошта

Он шљашти, привлачи, али много кошта.

Стално прихефтан за њега само си штета

И још триста других чудеса

Да не видиш ништа до сопственог стреса

Људи од крви и меса само су роба

Ситни бројеви утрнулих осећања

И иза погледа не виде збивања

Са месеца лажна слика послата

Шта се тамо дешава нико не схвата

Трећи камен гаји илузију униката

У кофози мозга мисле да су једина палата

А таквих камена у свемиру триста!

Време је ништа, шема смишљена за часовник

У метежу система људи везани за роковник

Па дан и ноћ, и ноћ и дан

Час горе, час доле, док промене план

А број гуше рачуни и кирија за стан

О, слепи човече, зар не видиш бездан?

Иза линије мозга кад пукне шизофренија

Па урониш у дубини себе и спознаш целину

Из два угла лакше решаваш мистерију

Забоден изван круга проналазиш тајну

У којој чучи енигма за следећи ниво

Ал они те спрече јер им мрсиш живот

Нафилују те таблетама па сместе у ћивот...

И шта је истина кад нема дефиницију?

Гатке што су плод нечијих сећања?

Шта је човек ако не спозна сопствену есенцију?

Име што се преноси с колена на колена?

Време није тачно ако га мериш на сату

Јер сама земља га одбројава по дану

Ја видим тај прозор у шуштању

Ту наше време не игра никакву улогу

Зато што контрола кочи систем у хипервремену

Чини ти се вечност, а само је трен у питању.

Видим прозор, ал не видим ручицу

Не препознајем руку што држи кочницу...

Тамо доле у дубини иза капака

Чачкам живац у мозгу човека

Човека ког су прогласили лудим

Само зато што решење ребуса нуди

Оковали су му тело, ћути ко заливен

Покушавам да га покренем

Дубоко у њега сакривен

Слободан и сам, далеко од свих зала

Што харају земљом под маском морала.

Довољно времена да проблем проучим

Да докучим шта треба да му поручим

Да га пробудим и поучим

Да каже све што знам

Срашно ми је потребан, ал прибран!

Дошао сам до прозора

Још само да га отворим... Сећам се...

До прозора сећам се свега

На њему је писало алфа и омега

Урезано, доле у дну окна

Прстима времена из других светова

Веза с откровењем Јована Богослова

Мора да је он ту прсте умешао

Чујеш ли ме свети Јоване! Умало си ме прешао!

Био си тамо, одмах иза облака

Сећам се, чуо сам ехо твојих корака!

Видео сам прозор, дај ми кључ за излаз

Желим да видим шта је тамо иза!

И ти си тражио зато си и отишао на Патам.

Шта се чудиш? Мислио си да не знам?

То није била труба, већ крик

И ја сам га чуо, видео сам знак

Онај у цигли између простора

Срушио сам смисао вештог планера

Сад имам право да знам

Толико ми дугујеш, као и свим људима

Па ми смо те свецем направили!

Био си исто што и ми, ми смо те створили!

Ми држимо нит! Ми смо вера!

Између два света паралела

Без нас си ништа, само машта!

Без нас Он нема коме да прашта!

Дај ми кључ, пусти фисију

Исти нам је друм, лично немам мисију

Тражим само истину

Ионако си рекао да је крај близу

Да долази с облацима и видеће сва ока

Седам звезда, седам светињака

Седам јахача, први венац и победа

Ал без нас каква вајда!?

Ја не љубим икону звери

Не тражим ни дрво живота

Само хоћу да знам шта је иза прозора.

Што си писао ако није литера?

Зар загонетку решава шифра?

Не мршти се! Не хулим на њега.

Ја више верујем него пола света!

Он зна, Он чита срца

Мерило је тамо где куца

Зато немој да ми глумиш анђела!

Хех... склони печат, нисам зато у причи

Тај потез теби не приличи

И само да знаш, записаћу све што видим!

Мали ће рећи, ионако га сматрају лудим

Неко ће ипак чути, а ти сад иди!

И да случајно ниси понео печат!

Овде су ионако сви грешни

Сами преко пакла до смрти

Нема љубави, рођењем новца су је убили

Пакосни злотвори, препуни гадости

Кроје нити за убиство душе у бити

Сви су исти, неверство се не може скрити

Чак и мантија мрси и псује док пости

Сваки тиранин се златом кити

Само сиротиња цвили и вришти...

Зашто су чедни мртви ако је апокалипса почела?

Свака тачка од седам само сиротињу удара

А безбедност богаташа платиће пара

Пут спаса увек нађе елита политичара.

Они су црвена аждаха! Они су студенац из бездана!

Они кроје крај, не треба нам пелена!

И молим те! Дођи без печата

Јер ако се човек провуче биће свашта

Сетиће се новца, злата и рата

Сетиће се мржње, сиде и разврата

Родиће перверзије из мита

У болести писана приповетка

Створиће вртлог без кисеоника!

Знаш и сам како је...

Зар желиш то поново??

Хвала за сузе, али није довољно...

Иди. И преклињем те:

Реци му бар да уништи метал и олово

И пре него крене да лута по свету

Нек у контрасмеру заврти планету.

Можда се нешто и промени...

ПС. - Крај саге: Вера, Изгубљена вера, Сангвинократија.

- Nije ovo priča o ljubavi kao nekoj trivijalnoj anegdoti izvučenoj iz konteksta mog života. Nije ni neka žalopojka o mojoj izgubljenoj ljubavi, koja me nogirala, pa sad ja tu nešto kao patim, pišem pesme, opijam se, plačem, režem vene u fazonu: il ona, il ladna Morava. Ne. Ovo je priča o savim običnoj ljubavi. Svako ima neku svoju ljubav, svačija ljubav je raznovrsna, raznolika, drugačija. Svakom je svoja posebna na neki svoj način, i svaka ima neki svoj pečat mistike. Ljubavi se, dakle, razlikuju. Ljubav majke prema detetu i obratno, ljubav oca prema detetu i obratno, ljubav muškarca prema ženi i obratno, ljubav momka prema devojci i obratno, ljubav brata prema bratu, sestre prema sestri, sestre prema bratu i obratno, ljubav žene prema ženi i obratno (u stvari tu nema obratno) ljubav muškarca prema muškarcu i ob... (zapravo ni tu nema obratno, jer mu dođe na isto, ili možda ne... ko zna.) Zatim tu imamo prijateljske ljubavi, drugarske ljubavi, ortačke ljubavi, ljubav prema muzici, prema filmu, knjigi, iliti knjizi, svejedno, ma ima, bre, tih ljubavi ko salate, na sve strane, kuda god da se okreneš, stoji ljubav. Čeka. Samo treba da je vidiš, prepoznaš, skontaš i pokupiš je. I to je to. Dakle, ljubav može biti i ovakva i onakva, bitno je da se ljudi vole, i životinje i biljke, naravno, al sad se konkretno faćam za ljude. Dal su homo ili hetero, koga boli kurac, ili pička, bitno je samo da se vole. I da ta ljubav cveta (što bi rekle romantike iz poema).

- Međutim, ovo je priča o sasvim drugačijoj vrsti ljubavi. Ljubavi s one strane razuma... Moja najveća ljubav je oduvek bila ljubav prema mom personalnom govnetu, što dalje implicira da ja na celom svetu najviše volim svoje govno. To je zaista nešto neobjašnjivo. Ne može se to iskazati rečima. To jednostavno treba doživeti, osetiti, dodirnuti... (Ne govno, bre, perverznjaci, nego ljubav.)

- Kad god obavljam veliku nuždu, to jest serem, odnosno kenjam, ja se nekako osećam lepo. Prija mi nekako, godi, a godi i mom govnetu. Oslobađam se ja, ali oslobađa se i ono. Dvostruko oslobađanje! Sloboda, ljubav... sve ti je to povezano. Jedno bez drugog jednostavno ne ide. Jer kad imaš zatvor to nije sloboda, a nije ni ljubav. Gušite se, nervirate i mučite i vi i vaše govno. Ja nemam problema sa zatvorom, iliti čmar-robijom, serem ko blesav. I, kao što rekoh, ja najviše volim svoje govno. Volim da ga iskenjam i dam mu slobodu. Na slobodi je ono bezbrižno, jer čim ja pustim vodu, moje govno otpluta u zagrljaj svojim rođacima, prijateljima, a možda tamo nađe i neku svoju ljubav, pa se kerebeče, jebu, razmnožavaju i uživaju u njihovom domu kojeg mi ljudi nazivamo kanalizacija, ili septička jama. Jebeš ga, nemaju svi moderne odvodne kanale, neki moraju da talože svoja govna na jednom mestu pa da ih kasnije, kad im dođe do preko nosa, čiste, to jest uklanjaju i otpremaju na neku drugu lokaciju. Al to nije moja priča. Napravio sam preveliku, preopširnu i, čini mi se, potpuno nepotrebnu digresiju. Al šta sad...

- Hteo sam da kažem da ja volim svoje govno i da je moja ljubav prema mom govnetu neopisiva. (Ne znam dal je ljubav obostrana, ja svoje govno volim, a dal ono voli mene ja stvarno ne znam. Ako nekog zanima neka ga slobodno pita. Možda i dobije odgovor...) Ali, i ta ljubav zna da zaboli. Verovali vi meni ili ne. I te kako boli. To je čist paradoks ljubavi. Ja serem, uživam u tome, svoju ljubav oslobađam iz svog gužnjaka, ali u tim trenucima, kada se radujem slobodi koju darujem svom govnetu, ja ujedno i malkice tugujem. I baš tad, u tim trenucima lamenta za svojom ljubavi, je tiho, gotovo nečujno, pevušim svom govnetu jednu pesmicu koju sam nekada negde čuo. Ne znam tačno ko je komponovao, nit ko je izvodi/io, ali ona glasi ovako: „Rastajemo se mi, veruj nije mi lako, šta sad mogu ja tu kad tvoji žele tako...“ Pa je malkice modifikujem: „Odlaziš svo u suzama, zbog nas plačeš to znam, što se ludo volimo a ipak se rastajemo...“ (Valjda plače što se rastajemo, pretpostavljam, ne znam... Možda ipak i ono mene voli...) I čim moja ljubav u suzama, to jest govno, kaže: BUĆ, ja brzo povučem ručicu na vodokotliću i pustim ga/je da ode... ne osvrćem se da gledam odlazak, onaj konačni, jer to zna da zaboli. Ako bi se kojim slučajem okrenuo, odmah bih, ridajući na sav glas, zaurlao: „Vrati se govno, vrati, ne daj da srce pati...“ ili onu: „Čaše lomim, ruke mi krvave, oči mi suze, molim te vrati se...“ A to, bogami, ne bi valjalo, zbog zdravlja. (Ali to samo radim kada sam na svojoj gajbi, na svojoj WC šolji. Mislio sam na neosvrtanje i to).

- Ponekad me moja ljubav i iznervira. Zna to govno da bude predugačko i predebelo, a bogami i da me podjebava, da me laže, pa se ja onda znojim i muku mučim dok ga se ne otarasim. I to zna ponekad da zaboli (retki su ti trenuci u mojoj ljubavno govnoseračkoj karijeri, ali se dešavaju), a kad dođe taj dan, taj trenutak, kad naiđe taj bol, ljubavni bol, ja mu/joj pevušim, al glasno:

„Just gonna stand there and watch me burn,
well that's alright because I like the way it hurts.
Just gonna stand there and hear me cry,
well, that's alright because I love the way you lie...“

- Da... Al ne marim, nije mi teško čak i to da podnesem; žrtvujem se zbog ljubavi. Nikakav problem. A, na kraju krajeva, imam ja tih govana, hvala bogu, na pretek, te mi i nije kriza, ona ljubavna... trip ostavljenog, povređenog... Jer doći će drugo, volećemo se, pevati i oslobađati jedno drugo. Ponekad će i boleti, al jebeš ga, šta sad. Kad ljubav želi da ode, onda trebaš da je pustiš, jer ako je silom zadržavaš nastaju ogromne komplikacije, kao što su: muka, jad, svađe, psovke, suze, gušenje, nerazumevanje itd. itd. Zato ga/je pustiš da ode i nastaviš dalje. Pišaćku ne volim, previše je fluidna a i prebrzo nestaje. Ali zato strasno, onako pesnički strasno volim da pišam, naročito uz vetar. Što je to lepooooo...

- Elem, postoje i trenuci kada ja, nakon bezobzirne kenjaže, obožavam da se divim svom minulom radu, odnosno čmarotvorini, i tada sam veoma radostan. Ne plačem, ne pevam, ne zviždućem... Jednostavno mu se divim, kako njemu tako i sebi, jer oboje smo zaslužni za predivni prizor koji nam se dogodio i u kom zajedno uživamo. To su oni momenti kada ja tragove svoje velike ljubavi ostavljam na ili po ekskluzivnim mestima, ili u nekoj prirodi kraj nekog drveta koje želim da nađubrim kako bi što duže opstalo, jer ga đubrim s onim što najviše volim na svetu. Tom drvetu ja poklanjam svu svoju ljubav. Tada je i moja ljubav srećna, i drvo, i priroda i ja. Ali su mi tzv. elitna mesta nekako najdraža. E tada se okrećem obavezno i gledam svoje govno kako uživa u svojoj slobodi, baškari se i baš ga zabole za sve. A meni drago. Znam da mu je lepo i uživam u njegovom uživanju. Verujte mi, to je prava ljubav.

- Zaključak: Ljubav postoji, ona je svuda oko vas, a sve što trebate da uradite jeste da gledate u pravom smeru. I u pravom trenutku, naravno. I tako...

- Катастрофа. Рече ми другарица да је пре пар дана Ивица Дачић, то је онај мали смотани Милошевићев омладинац што је утриповао да је власник МУП-а и још много којечега, изјавио како ће се, можда, у име СПС-а извинити грађанима Србије што је његова партија делимично (пази ово - делимично) крива за оно наше страдање током деведесетих година. Не знам тачно како је гласила његова изјава, јер не гледам ТВ, али ми је другарица парафразирала ту његову назови изјаву, на шта сам ја само одговорио: „немам коментар“. А и шта друго да кажем. Мислим да би сваки коментар био сувишан. Утовљени Милошевићев клон с поприличним бризлама које му висе подно подебеле и масне вратине, каже како је његов СПС „делимично“ крив за лош живот грађана Србије током апсолутне владавине диктатора Милошевића, и како се он, јадан мученик, досетио да се након 12 година од пада тиранина извини нама, и то баш пред изборе који следе на пролеће, евентуално лето, ако га живи дочекамо. И шта рећи на то. Баш великодушно с његове стране. Што би реко велики Штулић: „ ... располагати с туђом муком, није мала зајебанција...“ Али Дачић располаже и баш га, како чујем, заболе за све. Пре свега, Ивици Дачићу рекао бих да је у најмању руку малоуман, и да би требао да оде до шринкера да му препише оне бенсиће које смо сви ми гутали ко блесави док нас је СПС „делимично“ касапио (те исте бенсиће гутамо и данас, такође у ненормалним количинама), а да потом лепо да оставку и оде негде у пизду лепу материну, далеко од наших очију, далеко од наших срца, далеко од наших сакатих живота, далеко од наше сакате земље... Сетио се Дача да нам се извини после 12 јебених година, и то делимично, и то за пар неких ситница, а није се сетио да нам се извини потпуно, рецимо 2000. или 2001. и није се сетио да се извини свим грађанима Србије, и није се сетио да се извини свим државама бивше Југославије, јер је управо тај његов СПС, заједно с оним поремећеним и ретардираним радикалима, изазвао најболеснији рат у историји човечанства. (Кажем у историји, јер се до сад још није десило да се ми тако зверски међусобно кољемо, ми - сами са собом, ми - сами себе.) Заборавио је мистер Дачић да купи венац и да оде на гроб да се поклони страдалим цивилима у Хрватској, Босни и Херцеговини, Републици Српској, Косову и Метохији, Србији. Да клекне и замоли за опроштај све невине жртве које су поклане и побијене у тој Недођији (читај Југославији), као и да се јавно извини онима који су преживели тај масакр. Тада би му се, верујем, сви смиловали и опростили му, па чак и ја, и назвали би га човеком, па чак и ја. Није он једини кривац за то безумље, али сноси део одговорности јер је тада припадао властима које су подржавале тај рат, а сада је лидер партије која је направила хаос, те с тим у вези и сноси део одговорности коју је и пред богом и пред људима могао да спере са себе да је то онда учинио. Али сада је, чини ми се, исувише касно. Ако његова изјава није последица његове малоумности, онда је то подјебавање, а то је много грозније и болесније од малоумности.

- „У чије име сте убијали? У моје - нисте! У чије име сте их поклали? У моје - нисте! Ваше ратове сте водили! Моје - нисте! Лудило! И све сте их добили, а ја изгубио...“ (Икац - Расут у комаде)

- Чујем да сада на њега спремају и атентат, сем ако то није неки политички маркетинг пред изборе што је у Србији сасвим нормално и што се у Србији сасвим редовно дешава, а све је то рекламна предизборна кампања, илити дефиниција стања срања у постхумној Србији. Ако је информација у вези атентата тачна, онда је то озбиљан проблем, јер то никако не сме да се деси. То никако не би решило проблем који имамо, то би само продубило и проширило проблем, то јест прегршт проблема које имамо. То би нас вратило у 2003. у хаос, у бездан, у понор...

- Проблеми те врсте не решавају се убиствима, већ сменама, променама. Ако је крив - нек му се суди, ако је крао - нек иде у затвор, ако је само неспособан, нека га смене или нека једноставно да оставку. Ако неко покуша да убије Дачића, или успе у томе, од њега ће направити жртву а од себе само убицу, а тиме ништа и ником добро донети неће. Јер и тај Дачић има децу, а његова деца нису крива због његових поступака, и никако не смеју да испаштају због тога. Дакле, ако је реклама: ЈЕБИТЕ СЕ! Ако је истина, онда: СТОП! Јер доста је било убистава, доста је било клања, доста је било страдања... Време је да нам се нешто лепо деси. Рецимо, лепо би било да Дача д бос да оставку, самоиницијативно и то без права на повлачење исте. Како може један министар полиције да каже да је требао да заштити неког клинца с ножем и штанглом од неке девојке која је у тој ситуацији била жртва, и то само зато што је лезбејка. Дакле, болесни слинавац је напао девојку ножем и штанглом само зато што је лезбејка, ова га ишамарала у самоодбрани, срећа те је знала да се одбрани иначе сада не би била жива, а овај власник МУП-а би да штити потенционалног убицу од жртве. И лик то све говори с осмехом! Невероватно. Па такву изјаву могу да дају само политичари у Србији. Да је такву изјаву којим случајем дао француски министар полиције, гарантовано би добио моментални отказ без права на пензију, још би му и понудили психијатријску помоћ приде. Међутим, не и овде. Овде, у Србији, политичари могу све и свашта. Могу да лажу, да једу говна, да пребијају и убијају кога хоће, и успешно да владају по 20 и више година, па чак и доживотно. Титоистички синдром и ћораве кутије...

- Уважени нам господин министар, с оним годроном у пределу стомака којег успешно прикрива оделом од ко зна колко сома јура (а ја немам паре за најјефтиније чарапе, носим оне што сам мазнуо из војске), имао је прегршт гафова. Гледао сам скоро на „ју тјубу“ шта је све насрао, али ни трећину тога нисам могао да попамтим, мој мозак једноставно ту дебилизацију није умео да прихвати. Успео је да сачува само једну. Веровали или не, мој мозак се томе смејао. Да, да... смејао се, а ја сам плакао... Чова је неком странцу показивао знаменитости престонице, упирао прстом ка Калемегдану и, замуцкујући, покушавао да своје тртљање некако артикулише. Било је то нешто у фазону, као: ово је кале, то је брдо, кале значи брдо, то брдо кале гледа на ову тамо реку, та река тече, она се улива у ону тамо реку што тече, то се зове Ушће, и тако редом. (Ово је било парафразирање јер је заиста, мени бар, веома, веома тешко да цитирам ту његову „конверзацију“ у улози „туристичког водича“.) Она јадна снајка у позадини, покушавала је некако да глупости господина Министра УП-а преведе оном странцу, снебивајући се од срамоте која ју је погодила ко сам Цунами. Жену је било срамота због затуцаног министра УП-а Србије који не зна да говори српски, и човека који покушава да мумла а не зна то мумлање да измумла. Срећа те је жена довољно писмена, образована, зна тему коју Дачић не зна и не зна да је објасни, па је некако успела да споразуме две стране, које се никад не би споразумеле па таман да је Дача д гаф довукао цели свој СПС да рукама и ногама, пошто да говоре не умеју, објасне странцу шта је кале а шта брдо, и како тече река. Питам се само шта ли би насрао лидер СПС-а да је оног странца одвео у Музеј воштаних фигура. ХА! Вероватно би прошпартао покрај свих оних „небитних“ ликова и стао крај оног „битног“ и рекао: то Тито, он пио томпус, он пушио виски... Ако су уопште и увоштали тог смрада и ако су били толико безобразно дрски да га сместе међу оне ликчине из наше пребогате историје и културе. Хвала богу те постоје преводиоци, иначе... БЛАМ! БЛАМ!

- И на крају: „ Балкане мој, шта смо направили од тебе, видиш ли све то, Балкане мој, да ли је могуће да смо уништили све лепо. Балкане мој, шта смо направили од тебе, видиш ли све то, Балкане мој, био си проклета светиња, а сад си свето проклетство...“ (Мрзовољно око)

- Sinoć, jutros, negde oko četvorke after ponoći, začuo sam neko čudno grebuckanje po prozoru svoje gajbe. Pomislio sam, u prvi mah, da je to neka kiša koja udara o moj prozor, međutim, kada se grebuckanje pretvorilo u lupkanje, moja ravnodušnost pretvorila se u zainteresovanost za to što se zbiva s druge strane mog prozora. I mada sam bio prezauzet punjenjem kante mog emotivnog otpada, ipak sam odlučio da pridignem guzicu sa stolice i izvidim situaciju, jer sam već počeo da se brinem zbog, sada već, sasvim izvesnog kucača koji je visio na mom prozoru četvrtog sprata zgrade u kojoj trenutno živim, i nije imao nameru da se odatle skloni sve dok ja taj jebeni prozor ne otvorim. Nije mi se otvarao prozor iz više razloga: prvi, napolju je hladno, sneg, zima, minus, a ja se toga najviše grozim. Ja jednostavno ne volim zimu, a ona mene, koliko vidim, baš mrzi, jer svake godine u isto vreme dolazi na istom mestu, meni u goste potpuno nepozvana i apsolutno nepoželjna. Bolesna ta neka gospođica Zima, ili je gluvonema. Drugi, proces otvaranja mog prozora je užasno težak i strašno naporan, zato što moram prvo da povučem zavesu, zatim da otvorim jedno krilo, pa da povučem roletnu, pa da otvorim drugo krilo, a to je veoma naporan posao, verujte mi na reč. Imam još par razloga, al ko će sad sve da ih navodi. No, zaintrigirao me taj kucač jer sam pomislio da je to neki zalutali vanzemaljac koji je zagacao u ovom zaboravljenom gradu i smrzo muda na onaj zajebani minus pa bi da se sad malo štekne kod mene na gajbu, zagreje i nešto klopne. Inače, koja bi druga budala visila na mom prozoru koga od zemlje deli 10 metara zajebane visine? Jedina moguća opcija bila je ta da je to upravo vanzemaljac. Ja u transu! Obožavam vanzemaljce, ali nisam tačno znao da li dolazi u miru ili je neki zlonameran što želi da me orobi i odvuče nekud u neku 19-u orbitu njegove Džbun planete, i tamo mi, sa svojom ekipom, vrši neke zajebane eksperimente na moj ionako nenormalni mozak. Moram da priznam da sam se malkice uzentao i nisam znao da li da zauzmem Beneš-gard i pripremim se, ukoliko krene na mene, ili da ga dočekam po našem starom srpskom običaju, ono so, pogača, vino, neka radža, bensedin, smotamo neku buksnicu i tako to. Nakurčeni alter-ego uporno me nagonio da otvorim prozor pa kud puklo da puklo, što sam i ja želeo. Ipak vam vanzemaljac ne kuca na prozor svaki dan, zar ne? Međutim, ostali glasovi u meni govorili su: ne, ne, ne... Nakurčeni alter i ja, govorili smo: da, da, da... A kako je kucač uporno nastavljao svoju idiotsku rabotu i nije prestajao s tim, ja sam, s kupa sa svojim nakurčenim alterom, ostali glasovi su nestali, napokon otvorio svoj jebeni prozor. A onda... šok! Ugledao sam lika koga ni najmanje nisam očekivao da se tu pojavi. Očekivao sam vanzemaljca, pribojavao se otmice, ali ni u ludilu nisam očekivao da mi se na prozoru četvrtog sprata, u sred minus zime, pojavi onaj blesavi ribar koga je Isus vodao sa sobom, dok je širio hrišćanstvo, prekrstivši ga imenom Petar. Kasnije se taj lajavac samoproklamovao u apostola, za života uglavnom jeo govna, a posle smrti proglasili su ga svecem, iako se lično on 3 put odrekao svoga učitelja dok su ga krvnički bičevali i zverski na krst razapinjali. Otvorio sam prozor i zajebo se. Jebi ga... Bolid je odmah uleteo unutra, zatarabio moje prozore i ljutito upro prstom u mene.

- „Što ne otvaraš, bre, mamlaze, nego me drkaš da dreždim tu pred vratima ko ovi vaši glupi poštari!“ - zaurla na zbunjenog mene Petar svetac.

- Nisam znao je li to bilo pitanje, ili se samo, klipan jedan isfrustrirani, izdrao na mene, te s toga nisam ni znao šta da mu odgovorim, a i bio sam užasnut njegovim izgledom, kao i vokabularom jednog sveca, te mi se reči nisu pomaljale iz usta. Kurati alter mi je, negde u ćošku mog mozga, šaputao da kovnem bitangu pesnicom u njonju više puta i da mu pri tom kažem da se tako kod nas ne upada na gajbu, ali mene je zaokupirao izgled šatro sveca, te altera i nisam uzimao za ozbiljno; zabezeknuto sam posmatrao Petra i njegov, kako se to moderno kaže, stajling. Na glavi je imao neki svetleći šešir, koji mi je probadao zenice, na sebi neke dronjave i zamrznute aljine, brada skorava i viševekovna, ali očuvana i neposedela, smrznuta slina presijavala mu se na brkovima, nokti su mu bili predugi i spiralni, ali čisti i negovani, a na stopalima je imao neke sandale od zmijske kože, stare, odrpane i blatnjave. Pitao sam sebe u sebi gde li nađe toliko blato usred onolikog snega i iz koje li vukojebine taj ribar sada K meni dolazi. I pre no što zaustih da ga nešto priupitam, Petar me preseče:

- „Sedi! Imamo mnogo posla“ - reče i udobno se smesti u moj krevet, a mene ostavi da se neinformisan grčim na stolici.

- Neprimetno sam pojačao grejanje i gledao smrznutog kako se rastapa. Kad se malo prosušio i pribrao, isukao je neki ćitap iz one dronj-aljine i krenu da ga prelistava, tražeći nešto, dok mu je šešir na glavi sve više svetleo.

- „Kakav ti je to svetleći šešir?“ - upitah drljavog jer više nemogah da izdržim; prigušeno se i nasmejah.

- „Nije to šešir, grešna ovco! To je nimbus!“ - ponosno reče „bezgrešni“ i nastavi da lista onu svoju sveščicu, odnosno sveščurinu.

- Ponovo sam čuo altera kako mi govori da prebijem stočara nekom oklagijom jer me nazvao grešnom ovcom. No ja sam, mesto sile, primenio mir. Izvukao sam buksnu, pripalio je, povukao par dima i pružio je bradonji.

- „Nisam ti ja ni Amaru, ni Marli. Gasi to grešniče!“

- E, tad mi je došlo da ga roknem pikslom u vugla. Ko je, bre, on, pička mu materina izdajnička, da tako vređa moje junake Paka i Boba! To što meni stalno, od kako je došo, trtlja da sam grešnik i ovca, verovatno ona crna, izgubljena, nije mi smetalo, ali mi je i te kako smetalo što se tako, s nipodaštavanjem, ophodi prema legendama rep i rege scene. Taman sam hteo da ustanem, uzmem neku tojagu i va vjek vjekova osakatim antisluhistu, kad oćeš! Spiralni nokat bradatog prikova mi se za nos, i kao da mi oduze svu snagu koju bejah nabrao fundamentalno, onako popizdeo zbog sveg ovog iznenadnog hohštaplerizma s njegove strane. Alter me uporno nagonio da se pridignem i pokažem mu kako se lome kosti na čist južnjački srpski način, ali ja snage nisam imao; oduzeo mi je Petar. Pitam se samo odakle li mu tolika moć? Ko li mu je dade? A onda me mrsomud prenu iz moje kontemplacije.

- „Evo ga!“ - riknu i krenu da ređa onu hrpu papira iz one raspale sveščurine, koja je bila debela ko Biblija i Kuran zajedno.

- „Slušaj vamo, grešniče! - zaurla pošto sredi one papire i dodade - Sada ću ti ukratko pročitati tvoje grehove koje si za života počinio, ne sve jer ih je previše, ali nekolicinu njih, kako bih ti stavio do znanja koliko si grešan, ovco jedna izgubljena!“

- I preko toga sam prešao. Možda najviše zbog toga što su me onih par dimčića ultra super džidže toliko ulepila da sam čak počeo kriomice da se smeškam i dobio sam neopisivu želju da podjebavam matoru drtinu.

- „Jeli Perkane, a otkud tebi taj svetleći šešir na glavi?“

- „Nije to šešir, blasfemisto! Rekoh ti da je to nimbus!“

- „A otkud tebi nimbus?“

- „Dao mi Gospod naš Isus Hrist. Njemu slava i sad i u vječna vremena. Amin.“

- „Amin.“ - složih se, beše mi zanimljivo.

- Perkan zatim zagnjuri glavu u one njegove spise, poče da čita i cokće. Čini mi se da nije znao odakle tačno da krene, a onda iznenada grunu.

- „Ja znam sve ono što si počinio i zato ti je uzalud da se pravdaš i da me lažeš, to ti pomoći neće. Govori istinu i samo istinu, pokaj se i možda će ti hvaljeni naš Gospod Isus Hrist oprostiti grehove i primiti te u svoje carstvo nebesko - zatim se nakašlja i nastavi - Jesi li maja 93. godine, ti grešniče, gledao međunožje svoje nastavnice engleskog jezika?“

- „Jesam, a i kako ne bih kad mi je kučka sama nudila svoju đanu na široko, čas levu nogu preko desne, čas desnu preko...“

- „Ćuti bogohulniče i odgovaraj na pitanja bez tih neznabožačkih izraza!“

- Pu pička mu materina! On može da sere a ja ne smem. Tada mi je i definitivno bilo jasno da je u raju cenzura još zajebanija nego u ovom paklu u kom živimo. Alter me tapkao po ramenu u nekom delu mog mozga i šaputao mi, bodreći me: „To mali, i ja bih to isto učinio da sam tada bio na tvom mestu. Šteta što sam došao tek kasnije...“

- „Jesi li decembra 96. godine, ti grešniče, ukrao cigarete marke „Partner“ nastavnici iz matematike?“

- „Nije tačno! Partner nisi mogo 96. da nađeš u onoj inflaciji i nestašici pa da se jebeš!“

- Petar se bio skroz zbunio, imao je netačne informacije i to ga je začešalo; improvizovao je, ne gledajući u mene već u ćitap; na nepristojne izraze beše zaboravio.

- „Lovćen, Zeta, Formula, Drina...??“

- „Jeli Perkane, jel ti to mene zajebavaš? Ko je, bre, u onom haosu i ludilu uspeo da zapamti koje su pljuge bile u pitanju. Bilo je važno samo dokopati se pljugica i zakuriti ih.“

- „Dobro, dobro... - namršti se zbunjeni i nastavi da kenja – Jesi li ti grešniče...“

- „Daj, bre, Perkane nemoj stalno to grešniče. Skontao sam jebo te, koj ti je moj? Postavi ti lepo meni pitanje, ja ću da ti dam odgovor pa da završimo s ovim saslušavanjem.“

- Perica klimnu glavom, u znak slaganja, nastavi da rovari po dokumentima i poče da me rešeta pitanjima za koje ja nisam imao odgovora; pola svoga života ja se i ne sećam. Tvrdio je da sam u podrumu svoje zgrade, s nekim ortacima nekog leta gospodnjeg, pušio gandžu i da sam posle toga upao u podrum svoje komšinice i maznuo joj teglu džema. Za gandžu sam rekao „možda“, za džem ništa nisam priznao. Onda je rekao da sam 98. zajebavao pandure, da sam za uzvrat dobio pendrek, da sam 99. sa krova Sajma, preko puta pandurske stanice, psovao predsednika Jugoslavije, da sam urinirao po šapki pripadnika narodne policije, koji je sa isukanim pendrekom želeo da me pretuče, ali je izgleda imao strah od visine, te nije smeo po onom mraku da se pentra po Sajmu, čekao me da siđem, ali je to bila samo glupa pandurčina i stajala je s leve strane objekta dok sam ja sasvim mirno sišao na desnu stranu a zatim ko Karl Luis, u svojim najboljim danima uspešne karijere, oddžadao u nepoznatom pravcu, potpuno neozleđen. To sam priznao, jer sam na to bio i te kako ponosan. To je bio moj doprinos u rušenju režima našeg krvnika. Zatim je navodio još neka sranja kako sam neposredno po završetku bombardovanja iz sjebanih prodavnica bez stakala mažnjavao neke čokoladice, parfeme, šampone i još neke sitnice. Za čokoladice sam priznao, jer sam bio gladan i morao sam, a za ostalo sam se branio ćutanjem. Srao je kako sam podjebavao profesore u srednjoj školi, kako sam se iskenjao na katedri nekog profesora komunjare u sred amfiteatra, što sam i priznao, ko ga jebe kad je bio komunjara, kako sam žvrljao markerom po školskom veceu „GOTOV JE“, što sam i priznao, kako sam na ekskurzijama non-stop pravio pizdarije, zabole me, čemu inače služe ekskurzije, kako sam vaćario neku Rumunku u liftu nekog novosadskog hotela, jesam pa šta, nije se bunila koliko se sećam, valjda joj je bilo zanimljivo što je ona super riba i što se neki klinac napalio na nju. (Nažalost nisam je karao, verovatno je imala zakazano kod nekog kuratijeg od mene...) Kenjao je kako sam se napio kao govedo te zbog toga nisam uspeo da se odvučem na matursko veče, već su me matorci odvukli kući, zabole me za matursko, kako sam bežao od obaveznog vojnog roka, jok nego sam lud da idem u vojsku, kako sam upravo zbog toga upisao studije da bih mogao da pravdam izbegavanje jebene vojne obaveze, kako sam tamo psovao šalterske službenice, pa naravno da jesam kad su kobile i kad su mi davale netačne informacije u vezi ispita, kako sam psovao i vređao profesore, pa naravno da jesam kad su svi bili korumpirani i tražili mi mito, majke im ga nabijem, kako sam na kraju zajebo studije i otišo u vojsku i kako sam tamo zajebavao činove, glumio da imam žuljeve, temperaturu, išijas, spondilozu, kostobolju... Za žuljeve sam priznao jer sam ih stvarno dobio od onih debilnih čizama, za kostobolju takođe, jer sam jebenog marta otišo u jebenu vojsku po onoj jebenoj zimi, a kad je hladno i minus mene zaista bole kosti, i pri tom sam napomenuo, pošto je „svetac“ to „omaškom“ preskočio, da sam od štrokave uniforme i buđave hrane dobio alergiju od koje sam se jedva otarasio, kako sam sukao gras u nenormalnim količinama samo da bih na taj način naterao oficire da me najure iz usrane vojske. Kasnije sam i uspeo u toj nameri i bio oslobođen. (Valjda im kanabisofili za obavezno služenje vojnog roka nisu potrebni, ali za rat sasvim sigurno jesu. Samo nek znaju da, ako kojim slučajem dođe do rata, mada se ja molim bogu da rata nikada više ne bude, ali nikad se ne zna šta će biti na ovom iskasapljenom Balkanu, da ću ja, dakle, u toj kreaciji zla biti kontrarevolucija, odnosno dezerter, jer ja nisam ubica, jer ja prezirem rat i prezirem one koji se za njega zalažu i u njemu učestvuju. PUŠITE GA RATOFILI!!! Uprkos svoj vašoj mržnji i pohlepi, pobediće - MIR!) A zatim je ribokradica arlauknuo ko nosorog, prodrmavši zidove sobe i probivši mi bubne opne, majke mu ga spečene iznabadam, počeo neartikulisano da vrflja, da mlatara rukama, i kada se najzad smirio, premda mu je bes i dalje sevao po zakrvavljenim beonjačama, srdito je izjavio:

- „ Pa ti si lopov! Ukrao si 200 dinara iz crkve! To je preveliki greh! Tebi nema oprosta!“

- „Ma jedi govna, Petre, znaš! - rekoh iznervirano i dodadoh smireno - Kao prvo, to nije crkva već Dafiment-Odžaklija, crkva se nalazi kraj nje. Kao drugo, ja sam tih 200 kinti maznuo s neke ikone koja i ne zna zašto je tu postavljena. Neki grešnik je te pare ostavio tu, misleći da će mu taj svetac na ikoni oprostiti njegove grehove, i ako neko treba da se zbog toga uzrujava, onda je to taj grešnik, a ne ti. Ja sam, dakle, maznuo pare koje pripadaju narodu, a pošto sam i ja deo tog naroda te pare pripadaju i meni i bilo kojoj osobi koja je došla tu da se moli bogu. Ortak i ja smo bili gladni i te novce utrošili smo na sirotinjsku hranu. I šta je po tebi ispravnije, da te pare uzmemo mi gladni, ili onaj protojerej-stomaklija što ima dve vile, troja kola i motor? A?“

- Petar me gledao namršteno, nekako s gađenjem, par minuta i kusur sekundi, a onda je samo odmahnuo rukom i nastavio da me proziva za ostala sranja koja sam počinio. Te uvredio sam neku prsatu komšinicu rečima: „Yo, komšike! Prodrmaj gi be malko.“ Te pretio sam radnicima Elektrodistribucije da ako mi iseku struju ima da im nabijem kišobran u dupe, te iskenjao sam se pred vratima „uglednog“ i „uzornog“ građanina, te ovo, te ono, a onda je Perica počeo da navodi još stotine drugih sranja za koja ja pojma nisam imao. Doduše, nekih sranja sam se kao kroz maglu sećao, ali to naravno nisam hteo da priznam, jer kad se nečeg ne sećaš to onda kao da se nije ni dogodilo. Malo se Pera nešto kao premišljao i na kraju me je, fala mudima, pohvalio što nikog nisam ubio, silovao, zlostavljao... Posle mi je rekao da imam 365 dana da činim samo dobra dela kako bih okajao sve one grehove iz prošlosti, a on će, po isteku zadatog mi roka, doći i ponovo prelistati ćitap da utvrdi jesam li svoje zadatke ispunio i koje će mi grehove prešvrljati. Dodao je i to da moram da se pokajem, da moram da odlazim u crkvu, ali da pri tom više nikako ne uzimam novac već samo da dajem (aha, važi), da se redovno molim i postim i srao je još neka govna, na šta sam se ja samo šeretski smeškao, u sebi naravno. A onda je otvorio prozor i nestao u onaj mrak pred svitanje, na onaj minus, sneg i zimu, sa sve onim šeširićem za koji on tvrdi da je nimbus. Onu posteljinu, na kojoj je Perkan sušio svoje sveto dupe, momentalno sam bacio u kantu za moj emotivni otpad, namestio novu, lego u krevet, uhvatio se za patku i glasno uzviknuo:

- „Dudlaj ga, Perkane! Jebo te šešir! Ja sam se ionako već pripremio za pakao, jer nemam nameru da menjam nešto na šta sam se već navikao, samo da bih se dodvorio tebi. Ja verujem u Boga, a ne u vas opančare samoproklamovane svece, nabijem vas na... perece!“ - zatim sam se okrenuo na drugu stranu, sklopio oči i krenuo da tonem u san, dok sam negde u dubini svoje moždane kore osećao eho alterovog grotesknog smeha...

- Bonton, kurtoazija, odela, kravate, kurac-palac... Stalno slušam jedna te ista sranja. Budi pristojan, budi fin, nemoj da psuješ, kaži dobar dan, obuci se ko čovek a ne ko klošar, skini kapu kad ulaziš u crkvu, obrij se, zaveži pertle, oženi se već jednom, pravi decu, gde svi - tu i ti, zašto nemaš fejsbuk, zašto ne gledaš TV, zašto ne izlaziš ko sav normalan svet, ostavi cigarete one su štetne po zdravlje itd. itd. Saveti, prigovori, ubeđivanja, pitanja... Zašto ovo, zašto ono, zašto ne ovako, zašto ne onako, zašto, zašto, zašto... Zašto? Zato što mi se realno jebe za sve. Zato što mi se iz kurtoazije jebe za bonton. Zato što mi je više muka da odgovaram na glupa pitanja i zato što mi se jebe za njihove savete. Ako neko misli da je neko veliko jaje samo zato što je obukao odelo i stavio kravatu, onda se grdno zajebo. Kažu proste mase da odelo čini čoveka. Aha, važi. Ja tvrdim da ga ne čini, jer odelo ne čini čoveka čovekom, samo ga šablonizuje zbog nametnutog mu kodeksa oblačenja. Džaba njima sav taj bonton, odelo, kundre, mašna, aktentašna, kravata i ostala kodeks-sranja, jer kad ta gospoda skinu te oficijalne kostime i dovuku se kući, krenu da izduvavaju ventile na najmorbidnije načine: vređaju, ponižavaju i zlostavljaju ženu, ako je imaju, i decu, ako ih imaju. Naravno ne svi, ali velika većina - da. I šta sad? Gde se denuše bontoni i kurtoazije? Gde nestade kultura, pristojno ponašanje, i gde nestade „čovek“ s odelom i kravatom? Neću da se uvučem u odelo i kravatu i glumim da sam „čovek“, jednostavno hoću da budem čovek, bez glupih šablona. Zabole me za tuđe predrasude glupih i zatucanih dvonožaca koji misle da su ljudi samo zato što prate modu i strogo se pridržavaju nametnutih im pravila. Ko im klacka koske. Ja nosim pocepane patike iz prkosa prema svima njima, a i zato što nemam love za skupe i nove. Nosim žiletom posečene farmerice koje heftam zihernadlama da bi me gledali konzervativci i da bi imali o čemu da diskutuju u svojim jadnim, malim i praznim životima. Nosim i široke pantalone koje se valjaju po zemlji, skupljajući prašinu sa asvalta, dok osećam osmeh prikovan za moja leđa. Ne čujem ga jer su mi sluške konstantno u ušima, ali ga osećam u nozdrvama. Smrdljivi zadah tračara me proganja zato što, nažalost, sluške ne mogu da gurnem u nozdrve, a bih, kad bi to bilo izvodljivo i imalo kakvog efekta. Al nema. Jebi ga. Muzika se kroz nozdrve nečuje. Nosim kačket, il kapu, a preko toga kapuljaču, i izgledam kao klošar, al me konkretno i impozantno zabole. Meni je lepo, prija mi jer me ni na šta ne obavezuje a i osećam se slobodno u svom telu sa svojom garderobom. A za mišljenje konzervativaca cvile mi jajca. Ne mogu da budem pristojan pred licemernim ljudima, ne mogu da budem fin u društvu stoke s kostimima raznih boja, ne mogu da ne psujem kad vidim nepravdu, ne mogu da ćutim i trpim dok gledam užas i stradanja koja nam priređuju sva ta fina i uglađena gospoda s odelima i kravatama. (Odela su sranje, kao i kravate. Stežu te i guše, u njima se ne osećaš slobodno. Jebo ja život bez slobode!) Ne mogu nekom da kažem dobar dan ako to zaista ne mislim. Kako da nekom kažem zdravo ako je taj neko govnjar? Ne mogu. Ja nisam licemer. Zašto ja moram da skinem kapu kad ulazim u crkvu, a manćar ne mora? Jel to njemu bog dozvolio taj luksuz? Ne želim to da radim a i ne moram. Više ne idem u crkvu i neću ići u crkvu sve dok mantije ne prestanu da lažu narod, dok ne prestanu da ga kradu, dok ne prestanu da prave trgovački centar od crkava i manastira, i dok ne utuve sebi u glavu da nismo mi tu zbog njih, već da su oni tu zbog nas. Oni moraju biti naše duhovne vođe, a ne bankari koji nam uzimaju novce bez priznanice, bez kamate i bez prava na povratak istog ukoliko nam se molitve ne ispune. Jebem ja i mantiju i molitvu ako na kraju platim a dobijem samo jedno veliko ništa, da ne kažem jedan veliki kurac. Postoji samo jedna molitva a to je „OČE NAŠ...“, i bog ceni samo duhovno bogatstvo, dobrotu i vrline, a nikako materijalizam i lažne vernike. I neću da se brijem ako mi se ne brije, i neću da vezujem pertle jer se mnogo komotnije osećam u nevezanim patikama i uvek nosim dva broja veće patike, jer se moja stopala u njima tako osećaju mnogo slobodnije, a sloboda je svrha života. Jebem ja svezani život! To me podseća na lisice i zatvor, a to nije život nego robija. Neću da se ženim zato što je neki imbecil rekao da to moram zbog produžetka svoje vrste, zato što je to prirodno, zato što to tako treba... Neću da moja žena bude mašina za štancovanje dece. Neću da se zajebem kao mnogi pre mene što sad lupaju glavom o zid i u suzama ridaju, govoreći: zašto mi je sve ovo trebalo. Brakovi pucaju na sve strane i to zbog najglupljih sitnica. Oženi se čovek pa se razvede. Oženi se i drugi put, pa opet ista priča, pa treći, pa četvrti put i na kraju plaća alimentaciju, srče stomakliju i proklinje sopstveni život. I koji će meni kurac sve to? Da budem još jedna budala u masi istih? Neka fala. I zašto da pravim decu? To je šatro normalno? Prirodni proces, a? Malo morgen. Pa nisam ja sadista, bre! Da naštancujem par čeljadeta pa da ih sutradan gledam kako se zlopate po ovoj maloumnoj Srbiji, po ovom nakaznom Svetu? Ne želim. Ako se ikada i oženim, oženiću se devojkom koju volim zato što je volim, a ne zato što je neko reko da tako treba. Ako i budem pravio dacu, praviću ih kad za to budem imao uslova, kad znam da mogu da im pružim ono što ja nisam imao. Neću da pravim decu zato što mi sistem tako nalaže, jer će taj isti sistem celoga života mučiti moju decu, ako ih pre toga ne pošalje u neki rat, a ja to neću da gledam, nit želim da učestvujem u tome. Ko hoće, izvolte. Zašto nemam fejsbuk? Zato što je fejsbuk ispiranje mozga, zatupljivanje mozga, ograničavanje duha, narušavanje privatnosti, gubljenje vremena, a i nije zdravo. Tačka. Zašto ne gledam TV? Zato što tamo jedu govna, seru govna, lažu narod, pričaju gluposti, imaju idiotske programe, emisije gde opet jedu govna, seru govna, pa repriza svega navedenog, plus imam razloge koje sam već naveo kod opcije fejsbuk. Zašto ne izlazim ko sav normalan svet? Zato što ja nisam normalan. To je najjednostavniji odgovor, premda imam i hrpu drugih razloga. Gadim se fensi kafića kojih je u Leskovcu sve više, povraća mi se od diskoteka i klubova gde trešti turbo folk i ostala dizel kompanija, nervira me pink generacija, nakurčeni klinci, nafurane klinke, mamini sinovi, tatine ćerkice, ćelavi glavurdaneri s vratinama ko u vola, napucani bilmezi s tesnim majčicama, nevine dronfulje koje bukvalno gole šetaju gradom, starkelje lovatori u društvu sponzorušica, pedofili, kriminalci, psihijatri alkoholičari, nakoksani doktori i umišljene doktorke itd. itd. Jednostavno se ne uklapam u tu masu i neću tamo gde i svi. Hoću da budem slobodan i nezavistan i da idem tamo gde mi prija, pa makar do kraja života ostao potpuno sam i neshvaćen. I neću da ostavim cigarete! Pušenje možda jeste štetno po zdravlje (mada nisam primetio da su moje bivše, koje su mi pušile, umrle zbog toga), ali sasvim sam siguran da cigarete nisu štetnije od izduvnih gasova automobila i motora, nuklearnih elektrana, fabrika s dimnjacima bez filtera za prečišćavanje, genetski modifikovane hrane, raznoraznih namerno rasprostranjenih virusa, osiromašenog uranijuma i ostalih još nepriznatih posledica onog bombardovanja 99. I mnogih drugih razloga koji se uspešno prikrivaju. Dakle, jebe mi se za kulturu u nekulturnom svetu. Jebe mi se za pristojnost u svetu laktaroša, secikesa, lopova, kriminalaca, političara koji gledaju samo svoja dupeta i ostalih slinavih govnjara. Jebe mi se za sistemska birokratska pravila, jebe mi se za fiktivne društvene šablone, jebe mi se za modu i jebe mi se za sve one „normalne“. Pišam se ja na vaše bontone, odela i kravate, i serem se na vaš fejsbuk i televiziju. I što bi rekli momci iz Dubioze Kolektiv: „Zašto u ovoj vukojebini sam ja odrasto, gde ne smeš reći da si drugačiji glasno, i zašto ovdje oduvjek je bio zastoj? Ja ne razumijem to. Kako da ovde nikad nikom ništa nije jasno, i sad nam je i gore nego ikad, da smo na vrjeme mislili sad ne bi bilo kasno, ja ne razumijem to...“

- Ajd sad pljunite me svi, pa da nastavimo sa razaranjem ono malo razuma što je ostalo u ovoj sjebanoj i prokletoj zemlji, jer: „Spavaj, Srbijo, ne probudila se! Za tebe je bič, za tebe je čizma, za tebe je smrt i strah! Uvek si pristajala za krvnikom svojim, kao naklana ovca za kurjakom...“ - reče Vuk Drašković.

PS. - Posvećeno svima onima koji seru da sam nekulturan.

PS. 2 - Ja bar umem da volim, a vas će ubiti sopstvena mržnja.

PS. 3 - Hvala svima onima koji čitaju između redova i shvataju poentu mojih tekstova. Njihov broj je možda mali, ali meni je sasvim dovoljan, jer znam da tamo negde još uvek postoje LJUDI!!!

- Нестају дани полагано,

минут по минут, часови одлазе,

за свако јуче - данас је касно,

а сутра, можда, бити неће.

Раздрмај главу, пробуди се,

не дозволи да ти дани узалуд пролазе!

- Пробуди се, пробуди се,

зграби тај дан својим рукама,

пробуди се, пробуди се,

не дозволи да други тобом управља.

- Живот је један и нема се времена,

сваки тај секунд је важан,

можда баш иза угла чека промена,

судбина куша те, остани снажна.

Не дај поразу да спречи те,

само је један у мору разних,

што једва чека да паднеш на колена.

и на плочнику останеш згажена.

- Не, не слушај речи те проклете,

оних ходача што кроје немир,

они само желе да сломе те,

то су само празне руке што шију презир.

Они не знају да воле,

они не знају да маштају,

само за пакост такви се моле,

зато што не знају да праштају.

- Отвори очи, погледај сунце,

за сваки дан оно бори се.

Да ли ти ишта значе те речи,

да ли смеш да ослободиш се?

Сломи окове, почупај врата,

крочи мирно у нови дан,

јер тамо чучи шанса за прилику,

да пронађеш себе за промену;

бори се за мир, љубав, и свој сан,

бори се у сваком моменту.

Dodirni mi vene i čućeš tajnu srca

U otisku svom osetićeš reči

Jer tok njenih misli burno svetluca

I sve što znam u odsjaju tom čuči.

Dodirni mi vene, al veoma nežno

Nek tišina osvoji svaku tvoju misao

Oluju osećanja tada čućeš snažno

I videćeš sve što sam ikada napisao.

U pulsu mojih vena videćeš stranice

Sve moje misli, želje, snove...

Utkane dubinom mašte teku rečenice

Kraj bedema mistike bezimene reke plove.

I samo u njima možeš pročitati

Otkucaj srca uvek me oda

Sve što si ikada htela pitati

Svaki drhtaj, po mojim venama hoda.

Al samo srce s dobrim sluhom

Samo ono koje zna iskreno da voli

Mojih vena tajne pročitati može rukom

Dodirni me tiho, al pazi da me ne zaboli...

PS. - Luna, jel dovoljno kratka?? :)

Mnogopoštovana,

Vidim da je zbog vašeg, nažalost, pauper duha, među nama dvoma došlo do velikog nesporazuma, koji preti da eskalira u permanentni virtualni eksces. Da bih to sprečio, jer mi nije namera da se virtualno verbalnim noževima koljemo po ovom virtualnom univerzumu, rešio sam da vam prvi pružim ruku pomirenja s iskrenom nadom da ćete je prihvatiti, ali pre no što to učinim, primoran sam da vam ukratko izanaliziram minule događaje koji su doveli do našeg međusobnog nerazumevanja...

- Možda je za vas zbir godina iskustvo, al meni to ne paše. Pre bih rekao da iskustvo osoba stiče prolazkom kroz niz specifičnih okolnosti i ultra zajebanih situacija u kojima se nađe i uspe da se iz toga izvuče nepocepan. S ranama na telu, s osakaćenom dušom, ali nakon hiljadu groznih udara glavom o beton, koji su došli kao posledica egzodus-sistema u kome skapavamo godinama, i da se posle svakog pada pridigne i nastavi da hoda, nastavi da se bori, za one iste ideale, za onaj isti cilj, za ono sveopšte dobro, što gori kao lampica u uglu ostatka razuma, za opravdani bunt s početka borbe. Duhovne borbe, borbe za vrline. Nije meni potrebna nikakva 39-a kopija tibetanskog Dalaj Lame da mi sriče plagirane mudrosti izrečene pre 10 vekova. Nije mi potreban nikakav Konfučije, nit Lao Ce da mi svojim filozofskim mislima, izvučenih iz zemljoradničkih aktivnosti, objašnjavaju šta je život i na kavim temeljima se njihovo učenje zasniva. Nisu mi potrebne ni indijske svete vede, a ni bramanistički tripovi iz 8-og veka pre naše ere s opštim načelom - Duh, takođe ni atmanski, s individualnim načelom - Duša. Nikakve mudrosti bombajskih književnika, a bogami ni natprirodne sile fakira sa Kardamana. Znam ja odlično šta je život, jer se bosim tabanima po trnju i žaru probijam kroz njega. Takođe znam da jedino mašta utiče na kreativnost, i znam da inspiracija dolazi iz muda. Ne hvatam se za indijske mudrosti da bih se pravio pametan kad mi je balkanska realnost otvorila oči i posekla zenicu srca, naučivši me samo jedno: da svet ide do viđenja. Možda vas ispunjava fikcija kojom se branite od realnosti, i možda vašu ličnu sujetu doniraju termini koje ste napamet sricali iz Vujaklijinog leksikona kako biste ih kasnije umetnuli u jednoj od svojih rečenica i time svima stavili do znanja vašu visokoobrazovanost. Ja nisam završio faks (one dve i po godine provedene tamo se ne računaju) i ne ponosim se time, ali sam za svojih 27 godina naučio da vrednujem ljudski život, da poštujem tuđi znoj i da se do smrti borim protiv svakog zla.

- Iskreno mi je žao što ste dozvolili da vam ćopavi zagorac naredi da vaše životne stavove gradite na dalima Marksa, što ste pevali: „Druže Tito ljubičice bela“, što vam je najluđi doživljaj bio slet, što vam je prvi maj bio najveći praznik, što ste se klali oko štafete koju ste nosili monstrumu, što vam je prva ljubav iščezla iz ruku na radnoj akciji i što su vas zasuli lažima da je srp i čekić najveće božanstvo, dok se crna istina krila u kostima leševa ispod crne zemlje, koje su baš taj srp i baš taj čekić smestili tu. Ali to je vaša greška a ne moja, jer ste vi i vaše generacije dozvoljavali da vam se ograničava svest i da vas sistem lepi cenzurom. Slušali ste Elvisa Prislija i Bitlse i mislili da je to sve od inostrane muzike, slušali ste Čolića i Lea Martina i mislili da je to sve od domaće muzike, pa vas sad iritira kompleks nabijen u mladosti zbog vaših neostvarenih želja, jer ste tek sad postali svesni da ste mogli mnogo više i da ste mogli mnogo dalje. I tako u mašti sopstvene obmane živite tuđi život, čekajući smrt koje se bojite. Noću krišom gledate Saru Džesiku Parker kako kupuje „diorovu“ haljinu na Menhetnu, buljite u cenu original „koko šanel“ parfema koji Kim Katral stavlja pre nego što će se kresnuti s nekim, dok grizete sopstvene usne što upravo vi niste na njihovom mestu a duboko u sebi verujete da ste to zaslužili. A u slobodno vreme čitate Isidoru Bjelicu i divite se toj šund literaturi u kojoj dotična „spisateljica“ opisuje u tuđe ime sopstvene orgije koje vodi s arapskim šeikom i mladim portugalcem avanturistom dok krstari Nilom, kao i feng-šui za koji mislite da će vam doneti sreću i blagostanje te zbog toga palite mirišljave svećice i premeštate nameštaj po sobi svakog vikenda. Ali ste, izgleda mi, zaboravili da se sreća ne poklanja, da se sreća ne dobija, nit kupuje, niti krade. Otkriću vam tajnu: sreća ne postoji. Izmislili su je ljudi i uverili vas u nju, a vi ste im slepo poverovali. Žalim slučaj. Šteta. A moglo je bolje... Al uzalud, prošlost se ne može vratiti...

- I da, ja sam najgori samo zato što vam prospem istinu u lice a ne laž isceđenu iz svojih skučenih maštarija. I da, ja sam morbidan i pesimista takođe, jer dotičem teme za koje vi nemate petlje, i kritikujem šljam jer nisam šlihtara... Nisam ovde došao da se nekom dodvorim kako bih stekao niz imaginarnih prijatelja, već da kažem ono što mislim, a to ne radim samo u sajber svetu, već i u realnom. Ja imam svoj put i radije ću biti večiti disident, rebel i čudak koji javom drogira smrtnike no lažni romantik koji tripuje ljubav koja će razgaliti tuđa skrhana srca i na taj jadni način pridobiti čitaoce, čitateljke svojih članaka. Mislili ste da sam isfrustrirani i izopačeni negativac koji pljuje mržnju na tone, ali ste se nažalost prevarili. Žao mi je, ali nisam ja taj. Ne želim vam nikakvo zlo, naprotiv. Najiskrenije vam želim da se baš-baš nikad ne kvarcujete po solarijumima jer možete, ne daj sveti tamo neki, da dobijete čireve a to može biti i te kako razočaravajuće, zato što muškarci beže od toga ko đavo od krsta, da nikada nemate narandžine kore po butinama, nit strije po stomaku, da nikada ne uradite niti jednu plastičnu operaciju, čak ni botoks, jer onda to nećete biti vi ni u realnom a kamoli u virtualnom svetu, ne želim vam čukljeve na stopalima, bolno je a i ružno, odbojno, da ne idete na piling da bi dobili sjaj na licu jer to je veštačko a procedure kasnije zahtevaju sve češće procese istog protokola, da ne dobijete one iznenadne brčiće, nit mladeže s dlakama koji se naprasno pojavljuju potpuno nepozvani, da ne dobijete saboreju, perut, dlačice što štrče iz nosa, ne preporučujem ni fitnes, nit rafting, nit velnes, niti liposukciju, jer sve je to fejk, naporno, bolno, a ne daje neke preterane rezultate (možda je to uspela Šer, ali ona je jedan uspešan slučaj od milion za navek sjebanih), ne želim vam ni kosmopolitenske mudrolije zato što vas tamo fotošopiraju i primoravaju da jedete samo jabuke, a ako kojim slučajem i gricnete neki snikers, kosmo tvrdi da to odmah morate ispovraćati, a onda sledi anoreksija, bulimija... zajebano u svakom slučaju. Čuvajte se i grotesknih saveta iz ostalih časopisa jer vam oni uzimaju sve a ne daju vam bukvalno ništa. U stvari, daju vam tugu i patnju, zato što nikada nećete moći postići zadatke koje vam oni silom nameću. Itd.

BLING! BLING! Retropsektiva događaja izvučena iz SLOBODE MIŠLJENJA:

Na pitanje da li je život patnja, vi ste odgovorili:

nena58: Ne bih se složila, mi smo stvoreni da budemo srećni, patnja je deo te sreće, uveličava je. Često patnju sami stvaramo i ne umemo da izvučemo prave pouke. Želim ti da budeš srećna, čak i dok patiš, u svemu ima nešto dobro.

rebel84: Jebote kad god vidim dobar tekst obavezno dole naletim na debilne komentare, naravno ne sve. Svi nešto, bre, savetuju, svi sve znaju, trte-mrte, trte-mrte... Jebo savete!!! Da, život je kazna! Da, život je patnja! Sve između kazne, patnje i smrti je čista laž, fikcija sreće glupih zemljana koji tripuju život. A pazi ovu "u svemu ima nešto dobro". Haha.. ko zna zašto je to dobro! MIR!

nena58: Vrlo mudro, posebno sa psovkama! Pozdrav mudrici od jednog debila:)

rebel84: Vrati se, Neno, vrati, ne daj da srce pati, ja tužan provodim noći i čekam kada ćeš doći! :))) Turbo fol! Osoba koja iskaže debilni komentar ne znači da je i sama debil. Ja sam rekao "debilne komentare" a ne da si debil. Raspertlaj patike pa ih onda navuci na stopala. Ako kontaš, Neno...

A onda ste upali u moj članak:

nena58: Mislim da ti u obrascu za komentare nije dobro upisan link ka blogu, ali sam ga našla preko nicka. Žao mi je zbog nesporazuma, komentar mi je debilan, ja zaista nisam debil,mada je logično da debili daju debilne komentare. Da li uopšte znaš definiciju debila? Ne verujem. Moderno je tako se izražavati, moderno je imati crne misli, moderno je kritikovati druge... Ne znaš ni ko sam, ni koliko imam godina, verovatno ne želiš da imaš prijatelje ako tako pišeš i komentarišeš, samo, pitam se šta tražiš na ovom servisu? Izvini, tekst nisam čitala, neću da lažem da jesam, previše je mračan već na početku, život je dovoljno mračan, zato želim da čitam vedrije stvari. I želim da se ovde razonodim, da se radujem prijateljima, da pobegnem od surove stvarnosti i malo napunim baterije, makar se zavaravala dok sam ovde, da mi je dobro. Kako mi je kad ustanem sa ove stolice i napustim virtuelni svet-pa, isto kao i većini, ali mi neće biti bolje ako mi je ovaj blog kanta za emotivni otpad.

Želim ti sve najbolje!

Ako ono 84 znači godinu rođenja, onda mi je sve jasno, nije lepo na tuđim blogovima, pa ni na svom, prozivati bilo koga. Kad budeš u mojim godinama umećeš da razlikuješ gde se isplati trošiti energiju. Ako znaš onu veoma poznatu indijsku mudrost, primeni je, ako ne znaš, nauči je.

- I tako dalje...

- Dakle, nisam ja gacao po vašim člancima i tamo ostavljao svoje komentare, već sam to radio po tuđim člancima, odnosno jednom članku, i tamo samo replicirao vama i to veoma kratko na šta ste vi krenuli da bacate drvlje i kamenje na mene. Valjda sam vas tako baš tamo gde vas boli, što je kod vas izazvalo revolt. Ne kažem da nisam kriv, samo kažem da je došlo do nesporazuma, niste me najbolje skapirali i moje komentare shvatili ste kako vam je u datom momentu odgovaralo. Ako vi smatrate da sam vas ja uvredio, premda mi to nije bila namera, onda se ja vama izvinjavam, iako mislim da biste trebali još jedared da prošpartate po komentarima i dobrano ih izanalizirate. (Mislio sam da analizu odradim ja, ali bi to bilo viđenje događaja iz mog ugla, na šta bi svako odgovorio, pa čak i ja, da to možda i nije baš tako. Zbog toga sam želeo da vam preporučim da to sami učinite, i da potom sami donesete zaključak.) Videćete i sami da ste na kraju ipak vi mene više izvređali. Ali nema veze, ja sam na to navikao te vam to i ne uzimam za zlo. Jer, ko što reče Žarko Laušević: „Nažalost, odrasli smo u podrugljivoj sredini gde se lako žigošu ljudi, a teško pokazuje ljubav.“ I eto, prvi vam pružam ruku pomirenja, naravno ukoliko želite da je prihvatite. U to ime, dakle specijalno za vas, ja sam napisao jednu šaljivu pesmicu koja ima za cilj da vam izmami samo osmeh i ništa drugo. (Nadam se da ću uspeti.) Ovu pesmicu, dok čitate naravno, možete upotpuniti ritmikom iz narodnjačkog fazona, možete joj dati i onaj izvorni melos, takođe može da se uklopi i u bluz varijantu, a može i rok verzija! Znači, od svega po malo, za svakog po nešto. Jebeš džez, živeo rege! (poslednja rečenica nema veze s vama, spontano mi je izletela. U stvari, to i nisam rekao ja jer lično smatram da je džez veoma kreativan a u poslednje vrema i veoma inovativan; to je rekao jedan od mnogih mojih altera, i to onaj koji se najviše kurči...) A sad PESMA! Dakle, dve tačke, to jest:

Oprosti Neno, oprosti

Nisam ti mislio zlo

Zašto, bre, bole me kosti

I noću pritiska bol...?

Oprosti Neno, oprosti

Jer ja sam jedan od mnogih

Što samo želi da premosti

Mnoge probleme ludih...

Oprosti, dakle, Neno oprosti

Zbog mojih neprimerenih reči

Al kako sam mogo da znam

I kako sam, bre, mogo to da sprečim.

Oprosti Neno, oprosti

Nisam želeo da te povredim

To su bile okolnosti

Što nemogah da predupredim.

Oprosti Neno, oprosti

Oprosti zbog vrhovnog dobra!

Ma oprosti, bre, Neno oprosti

I ako veruješ i ako ne veruješ u boga.

Oprosti Neno, oprosti

Jer život je samo jedan

Jer kad mi istrunu kosti

Biti ću fosil bezvredan.

Oprosti Neno, oprosti

Nemo si be zamerljiva

Ja sam samo rebel što prkosi

Sudbini ko čoveku crvljiva šljiva...

Oprosti Neno, oprosti

Za moju čudnu inspiraciju

A reči će ritam nadomesti

Iz tvoju moždanu kreaciju.

Oprosti Neno, aman oprosti

Ja ne mogu više ovako

Sasuši se ko pokisli gosti

Što sam te rečima u srce tako.

Oprosti Neno, oprosti

Nisi valjda zlopamtilo

Ja ne mogu lebac jesti

A i pirinač mi se zgadio...

Oprosti Neno, oprosti

Ako neš, ja ću se utepam

Upucaj me s virtualni meci

Samoubicu od sebe da ne sklepam.

Oprosti, a be Neno oprosti

Osećam da ću odapnem

Ne bih bez oprosta na onaj svet

Jer će đavo da me tuče sas kante... m!

A kante znaju da bole

Opraštaj Nenče be brgo

Neću da me vikaju vole (jer ja sam mamlaz)

Ah tugo, moja životna prugo...

Oprosti Neno, oprosti

Imam još neku strofu

Da te zamolim da mi oprostiš

Zauzvrat polij me sas virtualnu kofu...

Al voda nek bude mlakačka

Ne bih da se smrznem, il poparim si dlake

Jer će da bude zakačka

Sa sv. Petra kad mi gleda u šake (ćitap)

Oprosti Neno, oprosti

Jer ja se bojim raja

Svrbe me fatne i bolu me nokti

Za Uskrs nesam farbao jaja...

I zato Neno oprosti

Zbog svega gore navedenog

Ja stvarno umem da volim, al ne postim

Oću te za prijatelja makar i virtualnog...

(i još jedna strofa)

Ti nisi debil nego emo žena

Koja se frlja s komentari

I sasvim slučajno zoveš se Nena

Ae da si budemo drugari.

(i poslednja strofa, babe mi)

Pa kaže: Oprosti Neno, oprosti

Moj jezik ne ti se plazi

Da ga zadržim nesam u mogućnosti

Čim razjapim vilice on sam od sebe izilazi... 

PS. - Rebel znači otpadnik, buntovnik, mislim da je to dovoljno da opravda moje bitisanje ovde i da na vaše, moram reći, smešno pitanje da kakav-takav odgovor. I na kraju ću citirati Lavrensa Fišburna, koji u filmu Matriks kaže: „Uzimaš plavu pilulu, priča se tu završava, budiš se u svom krevetu i veruješ u ono što želiš. Uzimaš crvenu pilulu, ostaješ u zemlji čuda i ja ti pokazujem dokle ide pas tragač.“ (i to može da bude neka vrsta odgovora na vaše pitanje šta ja tražim na ovom servisu)   Pozdrav!

- Прелудијум:

- Стреле забодене у мене, ране крваре

Жица сече кожу, бол разједа тело

Нема одра, ни крста, ни наде, нит вере

Закуцан за зид мертеком у чело

Висим, а као да лежим на прса.

Кажу да нисам достојан крста

Те сенке што круже око мене. Ћутим.

Не зато што то желим

Већ зато што су ми зашили уста.

Скидају ми кожу с длана и прста

На суво, а не могу ни да вриштим.

Кажу да доста сам говорио

И да је сада дошао њихов ред

Питају ме зашто се нисам отворио

Све њих сам листом прозвао

А нисам признао сопствени грех.

Ближи се крај, спори су откуцаји срца

Крв је већ истекла из тела

А свој одлазак припрема и душа.

Стргли ми обележја с врата

„Бласфемиста не сме да носи крст!“

Рече мој џелат и постаде судија.

Успео сам да покажем му крвави средњи прст

Потом сам склопио капке, један трен

Танка црна линија носи вест

Господар живота и смрти је - човек-звер.

Стоји преда мном мој џелат, судија и порота

Видим његов обрис кроз мртве капке

Својих одавно већ ископаних очију

Око њега стоји похотљива кохорта

До зуба мржњом наоружана

Спремна да ме докрајчи. Чекају.

Ал крвник не даје никакав знак

Нечујним кораком улази у мистичну кочију

И злокобним погледом одлази у мрак.

Више никога нема, сви су отишли

Танка црна линија постаје зелена

И полако почиње да се криви

Душа се буди, мртво тело враћа у погон.

Ходам. Како? Шапат даје одговор:

„Welcome to earthen hell!“

- Амплификација:

- Шуштање кад је све почело...

- Конклузија:

- Ја сам мртвац, живим кроз призму своје душе

Корачам кроз њихове улице пусте

Све одзвања, ране су ту, крваре од јуче

Корачам још увек, делује као кошмар

Све одјекује, корачам; јер желе да ме муче.

Пробијам се кроз густу маглу, бизарну

Покушавам да скупим дезоријентисане мисли

И упитам их каква је ово режимска Калварија

И откуд та крв у мени што тако захтевно кључа?

Зар није истекла на зиду док бејах мртав и закуцан?

Ал схватих да то нисам ја, већ онај што чучи у мени

Сваке ноћи папир пуни, у тупог мене вилени

А моја је рука кривац што алтер ми чачка живац

И виче да признам тајну што скрива бездан

Ону иза прозора на ком је знак урезан.

Ја збуњеног себе гледам и кревет на ком сам свезан

Лево од кревета бели мантил, а десно је мантија

Упиру прстом у мене, вичу углас:

- „Деменција!“ „Херезија!“

Покушавам да дођем себи и схватим шта се дешава

Разум се полако бистри, престала је доза седатива...

Па ја сам... Ах да, заточеник санаторијума.

Како се оно зваше...? „Српска демократија“.

- Poklani u bitkama, pobijeni u ratovima, spaljeni u verama, smoždeni pogrešnim ideologijama, zatupljeni mentalnom robijom, osakaćeni viševekovnim stradanjima... našli smo se potpuno zbunjeni pred jednom jedinom reči koja nas još uvek masovno uništava - nacionalizam. Apsurdno je raspravljati o značenju te reči danas, jer se njena srž, njena izvorna esencija izgubila još pre samog njenog nastanka. (Kakva kontradikcija!) Mnogi mudraci su razgranali tu reč svojim raznoraznim definicijama i udarili temelje svojih novih pokreta zarad moći i bogatstva, odnosno vlasti, a sve to na uštrb zbunjenog naroda koji više ne zna ni kome pripada. Tvrde ti mudraci da je nacionalizam (a pri tom izbegavaju da ga tako nazovu) pripadanje jednom narodu, da je to rodoljublje, da je to društveno, političko i kulturno delovanje sa nacionalnog stanovišta i da se ispoljava u raznoraznim oblicima. I onda krenu da ih navode i pri tom su veoma ozbiljni sa svojim definicijama, a na kraju, kad stave tačku, ne zna se koja je od koje smešnija ili pogubnija. Debele knjige tvrde da je nacionalizam zapravo francuska reč (nationalisme) koja je nastala od latinske reči nasci (roditi se), odnosno natio, iliti nacija, što znači: narod. Roditi se u nekom mestu ne znači i pripadati tom mestu, roditi se u nekoj zemlji, odnosno narodu, ne znači i pripadati toj zemlji, odnosno narodu, kako tvrdi sistem, to jest mudraci koji ga podržavaju, jer to bi automatski značilo oduzimanje slobode ljudske svesti i ograničavanje shvatanja i kretanja ljudskih bića. Ako sam se rodio u Srbiji, odrastao u Nemačkoj, faks završio u Francuskoj, 10 godina radio u Sjedinjenim Državama, 7 godina živeo u Japanu, 5 godina proveo na severu Afrike i na kraju umro u nekoj ruskoj tundri, ko sam onda ja? Stanovnik planete zemlje ili Srbin? Nemac? Francuz? Amer? Japanac? Egipćanin? Tunižanin? Rus? Ko sam ja? Mudraci bi mi verovatno našli definiciju i na nadgrobnoj ploči napisali ko sam bio, ali kakva vajda meni od toga, i da li bi njihovo definisanje mene bilo istinito za neke buduće generacije? Po meni se odgovor već nazire i ušasno je jednostavan: naravno da ne. Meni to ne bi bilo ni od kakve koristi a buduće generacije živele bi u zajebanoj zabludi. Srećom, ili ne, ja nisam nešto mnogo putovao po svetu. Ako ćemo iskreno, nisam putovao uopšte. Rodio sam se u Srbiji (valjda), živim u Srbiji (valjda), a kako danas stvari stoje, ja ću i umreti u Srbiji (valjda), i to bez prozora u Svet. Dakle, oko moje nadgrobne ploče neće se mnogo mučiti, staviće samo ime i prezime, s godinom rođenja i smrti, i to je to; sem ako se ne nađe neki kreativac da mi složi neki epitaf u stihu; premda meni to neće nešto mnogo koristiti kad budem bio zaheftan u kovčegu 2 metara ispod zemlje (ili 1 metar, zbog oskudacije, ili zato što se grobaru jebe da kopa 2 metra kad ni za onaj 1 nije dovoljno plaćen.)

- Elem, kopanje po arhivama, odnosno istorijskim stranicama je udubljivanje u nebuloze svedoka svoga vremena. Međutim, ljudi to veoma često rade, i pri tom uništavaju kako sebe, tako i sve oko sebe svojim zarivanjem u beznađe, to jest korenu bez kraja i početka. Ako bih ja danas krenuo da kopam po svom porodičnom stablu, po svojim imenjacima i prezimenjacima, verovatno bih se zagubio negde na raskrsnici Kosova i Metohije, Raške i obalama Južne Morave. Ako bih se pak nekim čudom tu snašao i otišao dalje, odnosno dublje u svojoj tragačini za poreklom moga naroda, verovatno bih se sapleo na Karpatima ili bih umro negde na obalama Urala, i to kao budala, zato što bih umro glup u sopstvenom neznanju ko sam i odakle sam. Opšte je poznata stvar da smo se kroz vekove mešali svi sa svakim i potpuno je nepotrebno kurčiti se bilo kojom nacionalnom pripadnošću. Iz drugog aspekta, recimo istorijskog, to bi bilo nekulturno, nepristojno, jer šta bi na to rekli naši preci? Šta bi rekli prvi srpski arhonti, kneževi Višeslav, Radoslav, Vlastimir, Prosigoj koji su šesto dvaes i neke karali Ilirke i Tračanke? Šta bi reko Stefan Nemanja koji je svog srednjeg sina oženio vizantijskom princezom Evdokijom, ili Stefan Prvovenčani koji je oženio venecijansku princezu Anu Dandolo, ili njegov najstariji sin Radoslav koji je oženio ćerku epirskog vladara Jovana prvog, ili njegov mlađi sin Vladislav koji je oženio bugarsku princezu, ili Uroš prvi koji je svog sina oženio ugarskom princezom Katalinom, ili Stefan Dečanski koji se oženio Vizantinkom Marijom Paleolog, ili Stefan Dušan „Silni“ koji se oženio Jelenom, sestrom bugarskog kralja, ili kneginja Milica koja je svoju ćerku Oliveru dala sultanu Bajazitu? A? A kurati Srbi koji su na kvarno, onako prc-prc na brzaka, jebali Mađarice, Rumunke, Bugarke, Turkinje, Grkinje, Albanke itd. itd. I obratno, kada su ostali karali naše Srpkinje. Silom ili ne, karali su ih, silom ili ne, one su rađale decu, i šta ćemo sad? Da svi skupa kažemo: jebeš ga! Beše to odavno, i ko će to sad sve popamtiti? Okej, može i tako, al šta ćemo onda s novijom istorijom? Onom gde smo se od 45. do 90. karali međusobno, u bratstvu i jedinstvu, svako sa svakim? Hoćemo li onda svi zajedno reći: a jebeš ga! Tada smo svi bili Jugosloveni. Hoćemo li? Okej, hoćemo. Al kako onda možemo danas da tvrdimo da smo mi Srbi, da smo mi Hrvati, da smo mi Bosanci, Hercegovci, Šiptari, da smo mi Crnogorci, da smo mi Makedonci, da smo mi Cigani, iliti Romi, Sinti...? Namerno kažem „mi“, jer se tu vraćamo na zvaničnu definiciju nacionalizma, a debele knjige kažu da ta reč znači: 1. društveno politički  i kulturni pokret građanske klase koja ima za cilj buđenje nacionalne svesti, oslobođenje, ujedinjenje i stvaranje nacionalne države; 2. ideološki i politički izraz zatvaranja, samodovoljnosti i kulta sopstvene nacije kojeg karakteriše šovonistički odnos i podcenjivanje prava i vrednosti drugih nacija i nacionalnosti. Ovo prvo bili smo mi kao Jugosloveni, ovo drugo smo mi kao Srbi, kao Hrvati, kao Bosanci, Crnogorci i ostali. (Svi znamo koji smo to „mi“ ostali, da se ne ponavljamo.) I eto, goreli smo u pogrešnim pravcima, ginuli za pogrešne ideje, vodili su nas pogrešni ljudi. I šta ćemo sad? Da kažemo bilo pa prošlo? Jebi ga, dešava se? I ko smo onda mi? Kao mi smo Srbi, a oni su Hrvati i među nama nema više ničeg zajedničkog? Jel tako? Yo, nacionalisti? E pa, ne može tako braćo i sestre Srbi i Srpkinje, Slovenci i Slovenke, Hrvati i Hrvatice, Bosanci i Bosanke, Hercegovci i Hercegovke, Crnogorci i Crnogorke, Makedonci i Makedonke, Cigani i Ciganke, Romi i Romkinje, Albanci i Albanke, Turci i Turkinje, Grci i Grkinje, Bugari i Bugarke, Rumuni i Rumunke, Mađari i Mađarice, Nemci i Nemice, Austrijanci i Austrijanke, Jugosloveni i Jugoslovenke, Evropljani i Evropljanke... Zaista mi je žao, ali svi smo mi iz istog kurca napravljeni, i svi smo mi iz iste pičke ispali. I molim vas! Ovo nikako nije nekultura, ili nepristojno izražavanje, stvari jednostavno moramo nazvati pravim imenom, jer ako ih kojim slučajem nazovemo drugačije, onda ćemo samo sebe slagati. A to je već i nekulturno, i nepristojno, a i stvara nam veliki problem, višedecenijski. Jer upravo nas ta laž, da pripadamo ovom ili onom narodu, to jest ovoj ili onoj naciji sasvim detaljno istrebljuje. Ako ne znamo ili ne želimo da znamo šta se dešavalo pre 1.000 godina, onda okej, ali šta se dešavalo devedesetih, i šta se dešava danas odlično znamo svi mi i svi vi; hteli to sebi da priznamo ili ne. U svim zemljama bivše Jugoslavije, kao i na čitavom Balkanu (a i šire), imamo raznorazne nacionalističke pokrete, organizacije, koji se pretvaraju gotovo u nacističke. (O terorističkim organizacijama i kriminalno političkim sekcijama da i ne govorim.) Sve te grupacije za cilj imaju samo jedno: UNIŠTAVANJE! Istrebljuju prvo jedni druge, pa se zatim istrebljuju međusobno, a ko preživi pokolj dobija ono što mu je i bila namera: vlast, odnosno novac, moć. I nikako ne ispaštaju oni koji su sve to pokrenuli (oni zametnu svoje tragove i uživaju u bogatstvu i svojoj kreaciji zla, odnosno u zadovoljavanju svojih zverski bolesnih nagona. Ako kojim slučajem i budu uhvaćeni, ili ubijeni, premda se to retko dešava ili suviše kasno, svejedno je i njima i nama, jer točak stradanja su već pokrenuli, a posle toga ostaje samo samouništenje onih koji su ostali u tom ludilu.), najviše ispaštaju oni koji su pokupljeni usput, a to je narod, onaj gluplji deo naroda, koji čini veliku većinu, što se deli na nacije, i zarad tih bolesnih ideja ponosno gine. Sami sebi, dakle, kopamo grobove, i sami sebe sahranjujemo. I to veoma uspešno. I sve dok u svojoj glavi ne budemo raščistili da su ljudi - ljudi, bez obzira kojoj naciji pripadaju, nacionalizam će biti - masovna destrukcija. (Odnosno masovna samodestrukcija.)

- Jednom je, u jednom od svojih mnogobrojnih velikih dela, veliki Vuk Drašković rekao: „Saznanje je bol i neizlječiva zaraza. Povuče čovjeka sreća što je riješio neku malu tajnu, jurtiše još dalje, još dublje, ne umije da se zaustavi. Ne shvati da se iz svakog nađenog odgovora prospe po stotinu novih pitanja i da se znatiželjnik zapetljava sve bespomoćnije u hodnicima lavirinata iz koga nema izlaza.“ Kaže dalje, veliki Vuk, za čoveka koji pošto-poto želi da sazna ko je i odakle je: „Uzalud se, kao krtica u zemlju, zakopao u arhive i stare datume, uzalud traći svoje slobodne sate i živ se gura među umrle.“

- Meni je u đačkoj knjižici pisalo da živim u SR Jugoslaviji, a rođen sam u SFR Jugoslaviji, i da učim srpsko-hrvatski jezik. U srednjoj sam živeo malo u SR Jugoslaviji a malo u Srbiji i Crnoj Gori i učio sam srpski jezik. Danas živim u Srbiji, tako piše u mojoj ličnoj karti, a srpski jezik postoji samo na papiru, negde se zaturio a mi se međusobno sporazumevamo kako znamo i umemo (akcentovano, slengovano, skraćenicama, rukama, nogama...). Ja, dakle, ne znam ko sam i odakle sam, premda najnoviji izvod iz matične knjige rođenih tvrdi da sam ja Srbin iz Srbije, iako sam rođen u Jugoslaviji. Isto tako, taj isti izvod, tvrdi da je moj otac Srbin iz Srbije iako je on rođen u Jugoslaviji, i to onoj tvrdo komunističkoj. Za mog dedu više ništa i ne tvrde zato što je on odavno mrtav, al ja znam da je on rođen u Kraljevini Jugoslaviji, moj pradeda je rođen na granici između Srbije i Kraljevine SHS, moj čukun-deda u Srbiji, a njegov ćale u bezimenoj zemlji za koju su neki tvrdili da je Srbija, a neki se prepucavali da je jebem li ga čija. I nadalje ide sve tako, ničija, odnosno svačija zemlja. Konkretno, zabole mene patka u kojoj sam zemlji rođen i u kojoj zemlji živim. Ja samo hoću da živim u miru i da imam leba da jedem. Al oćeš! Nit živim u miru, nit imam leba da jedem. I koji će mi moj ta nacionalna pripadnost? Verujem da većina vas tako živi te ću s toga preformulisati pitanje. I koji će nam moj onda ta nacija? Zašto ginemo zbog nacionalizma? Da bi se ime naše nacije našlo na nekoj stranici istorije? Koji će nam to kurac ako nas za 50 godina više ne bude, a za 150 nas se više niko i ne seća? Ne kažem ja da sad svi trebamo da pljunemo na svoju zemlju i svoju nacionalnu pripadnost, i da svi zajedno kažemo da smo svi mi samo privremeni stanovnici planete zemlje, premda to jeste realnost, ja samo želim da kažem da ako si Srbin, ili Hrvat, i želiš da pripadaš Srbiji, ili Hrvatskoj, slobodno pripadaj čoveče, niko ti to ne brani. Ali nemoj da vređaš, ponižavaš i ubijaš one koji ne pripadaju tvojoj, moram reći, izmišljenoj vrsti, naciji, čija god da je. Jer srpsku majku boli svoje mrtvo srpsko dete, i hrvatsku majku boli svoje mrtvo hrvatsko dete. I suze u Crnogorca podjednako peku kao i one u Bosanca. I pepeo spaljenih Jevreja je podjednako težak kao i pepeo spaljenih Srba, Roma... I na grobu svojih najmilijih svi osećamo istu tugu, isti je to lament, isti drhtaj...

- Jesam li ja Srbin? Jesam. Jesam li ja Srbin? Nisam. Jesam li ja Srbin? Ne znam. Ako i četvrti put sebi postavim isto pitanje, verovatno ću tada odgovoriti da sam... vanzemaljac. Jer koga briga ko si ako si čovek, i koga briga odakle si ako si dobar. Ogromna barijera deli dobrog od zlog, ali ta barijera nije nepremostiva ukoliko se odlučiš na koju ćeš stranu da prevagneš. Jer, svi mi na kraju završimo na istom mestu...

- I za kraj još jedna stvar! Čovek bez mašte ti je kao konj bez dlake. Čajna kobaja. Reciklaža bato!! I nemoj da misliš da se i ljudi ne recikliraju! Recikliraju se i te kako. Evo, na primer, mnogi sapuni nastali su iz ljudskog sališta. YO! Nacionalisti! Pazite dobro kojim sapunom perete ruke ili lice, jer nikad se ne zna! Možda baš taj sapun, koji sada držite u ruci, pripada nekoj drugoj naciji. Možda je baš taj sapun, moj Srbine, ispao iz hrvatskog sališta, ili obratno... he, he, he...  

-         - Eto, i to smo dočekali. 13.-14.01.2012. godine, te čuvene 2012. godine, slavi se neka Pravoslavna nova godina, ili, kako je neki nazivaju, srpska nova godina, ne znam čemu to, al ajd, neka im bude, i baš za tu „ludu noć“ baš u centru Leskovca, kako tvrde kvazi mediji, održaće koncert, za tu novogodišnju pravoslavnu noć, neki orkestar za svadbe i sarane koji predvodi onaj Bregović zvani Brega Smrdljiva Čarapa. AAAAAAAAAAAAA....!!!! Ne znam dal da odmah izvršim samoubistvo il da završim članak pa da se onda roknem, koknem, il da s mosta skoknem. Razmisliću o tome... kasnije.

-         - Elem, ta tragedija od koncerta ne bi bila toliko strahotično kataklizmatična da taj šatro orkestar održava neki svoj koncert u nekoj sali, hali, šta već, tamo negde, i prodaje karte na ulazu na dan održavanja istog, jer svako ima pravo, ako ćemo pošteno i demokratski, da održava svoje koncerte, svirke, šta god, kad god, gde god i u koje god vreme hoće, i da se ljubitelji te vrste muzike, ako je to uopšte i muzika, okupljaju tamo gde se to održava, i uživaju u tome, ako se uz to uživati uopšte može. Međutim, ta tragedija je samo još jedna u nizu tragi haotičnih dešavanja u poslednjih dvadeset, neki tvrde čak i više, godina. Ne zato što će se ta buka, koju će silom prilika trpeti stanari u centru grada, pa i šire, održavati baš tu, i ne zato što će se održati baš te večeri, premda su obe opcije pod velikim znakom pitanja, već što će za sav taj haos platiti lično građani, kako Leskovca tako i okoline, iz svojih promaja džepova, a to ih se bogami i te kako tiče. Niko građane Leskovca nije pitao koga žele da slušaju te večeri, ako baš žele da slave tu pravoslavnu novu godinu, već je neko to odlučio u njihovo ime. Kako i na koji način ja zaista nisam pametan da odgovorim na to pitanje. Ono što ne samo zabrinjava, već i previše iritira, je čin gradonačelnika Leskovca koji se, štaviše, hvali tim gnusnim potezom kako je on ponosan što će u našem gradu svirkati ti bolesnici za svadbe i sarane. I, a to je ono što najviše boli, taj isti, sada već gradorazornik, hvali se kako je za taj događaj iz prazne budžetske gradske kase izdvojeno 35.000 evra. Spekuliše se da je u pitanju mnogo veća suma od javno priznate i da dostiže kotu od oko 50.000 evra, ali to su verovatno oni „ljubomorni“ na našeg nam uvaženog gradorazornika proturili taj „trač“, te s toga to i nećemo uzimati za ozbiljno, premda bi se ja ozbiljno pozabavio tim pitanjem! Dakle, taj Kocić, koji je do koske isisao naš bedni, mrtvi i zaboravljeni grad, diči se i na sva zvona trubi kako je to veoma dobro za nas i kaže kako će 10.000 mladih ljudi u Leskovcu, mesto da troše pare, koje de fakto  nemaju, na druge provode, to jest drugačiju vrstu provoda za to veče, moći da uživaju uz taj orkestar za svadbe i sarane i to za samo 350 dinarosa koje će mesto njih samih dati grad. Što će reći da tih 350 dinara pripadaju nama, građanima, ali nam ih Kocić ne da, već nam silom nudi da za te pare trpimo užasnu buku 2 jebeno preduga sata a možda i koji minut kraće. Ja se iskreno nadam da će biti mnogo, mnogo kraće, ali to je neka druga tema. Sad se konkretno faćam za 350 dindži i 10.000 mladih, kao i za nesnosnu buku koju ćemo mi Leskovčani, hteli to ili ne, morati da trpimo tog 13-og, 14-og januara.

-         - Prvo pitanje koje se nameće je: od kud Leskovcu 10.000 mladih? I ko su ti mladi? Ne znam zvanične rezultate ovog minulog popisa, koji je, uzgred rečeno, urađen onako ošljarski, ofrlje i veoma, veoma površno, ali ono što sasvim sigurno znam je da u Leskovcu ne živi više od 80.000 ljudi, pa čak ni toliko. Broj je definitivno manji, ali neka bude i tih 80.000. E sad, od tih 80.000 stanovnika više od polovine njih ima preko 40 godina (ko ne veruje nek proveri), što znači da nam ostaje negde oko 30.000 ljudi. Od tih 30.000, njih 5,6.000 ima od 35 do 40 godina (ako se i oni ubrajaju među mlade onda okej, ali ako ne, onda imamo problem) što će reći da moramo cifru smanjiti i kao rezultat dobiti ostatak od 24,25.000 ljudi. Neka bude 25.000. Od tog broja moramo da umanjimo decu do barem 13 godina, ako ne i do 15, jer to nisu mladi nego deca , a njihov broj je negde oko 6,7.000 (računajući jaslice, zabavišta i osnovne škole. Ko ne zna nek se informiše.), što automatski znači da se broj mladih smanjio na 18,19.000. Neka bude 19.000. Tu se, dakle, ubrajaju deca od 15 do 18 godina i mladi od 18 do 35 godina. Što znači da moramo eliminisati i broj dece od 15 do 18 godina, budući da oni nisu mladi, jer su još uvek maloletni, odnosno deca. A njihov broj je negde oko 4.000. Znači 19.000 minus 4.000 jednako je 15.000. Prosta matematika. E sad imamo tu i neki zakon koji tvrdi da je starosna granica mladih od 18 do 29 godina (to kaže zakon, ne ja), a to znači da moramo oduzeti i one od 29 do 35 godina (jebi ga, zakon kaže da oni nisu mladi), a njih ima negde oko 5.000 koje umanjujemo od onih 15.000 i dobijamo tačno 10.000 mladih ljudi u gradu Leskovcu. Međutim, tu se sada javlja još jedan problem za koji gradonačelnik ili neće ili ne želi da zna, a to je jedan od najvećih problema s kojim se Leskovac suočava već 15 pa i više godina. Taj problem političari nazivaju: odliv mozgova. Opšte je poznato da u Leskovcu nema fakulteta, sem jednog olinjalog, nažalost, i da većina mladih koji nastavljaju školovanje idu u Niš, Kragujevac, Beograd, Novi Sad (i ne vraćaju se više natrag). Ne zna se, tačnije ne želi se da se zna tačan broj studentarije koja se školuje van grada, ali pretpostavimo da ih ima makar 2.000, iako ih ima sasvim sigurno mnogo više, ali okej, neka bude i tih 2.000 mladih. Znači da nam ostaje 8.000 mladih. Od te cifre, hteli mi to ili ne, moramo oduzeti i one u inostranstvu odlivene mozgove, a njihov broj se tek ne zna. Nit javno, nit tajno. Zašto? Pitajte vladajuću koaliciju DS, SPS, G 17+ i ostale. Pošto, dakle, nemamo taj podatak, reći ćemo da je mladih u Leskovcu manje od 8.000. To je dakle podatak u koji spadaju mladi od 18 do 29 godina. Znači manje od 8.000 mladih, podatak koji je netačan, znači ima manje mladih, al ajd, neka bude tako. Odakle gospodinu Kociću 10.000 mladih ja zaista ne znam, ja zaista nisam pametan. Meni sve to liči na onaj Miloševićev cirkus gde se i mrtvi u žive računaju. I dođosmo do te tragedije. Ako i dalje mrtve, i one kojih nigde nema, koji ne postoje, računamo u žive, koliko smo se onda mi pomakli sa tačke Miloševićeve politike? Ni milimetar, jer u ovom „demokratskom“ Leskovcu gledamo apsolutno iste prizore koje smo već preživeli u onim devedesetim, koje se, izgleda mi, ponovo vraćaju. U stvari devedesete, što se Leskovca tiče, nikada nisu ni otišle; još uvek smo zarobljeni u njima. I šta reći sem: to je to.

-         - Druga stvar je onih 350 dindži. Ako uzmemo zvanično priznatu cifru od 35 soma evra, zanemarićemo one „glasine“ od 50 soma, premda ja ne bih, al ajde, nameće se pitanje od kud bednom Leskovcu, u kome na birou visi ne znam koliko hiljada ljudi, 35.000 evra iz gradske kase za taj maloumni izdatak. U našem gradu ljudi uglavnom rade za 10,12.000 dinara, a mladi su uglavnom nezapošljeni. Školstvo je nula, zdravstvo je nula, ostale institucije ako i postoje uglavnom ne rade ništa, te je i to jedna velika nula. Radi samo Opština, Elektrodistribucija, Pošta i još par struktura gde se ljudi zapošljavaju striktno preko veze, stranačke, partijske, prijateljske, svejedno, ili se posao plaća od 2 do 5 soma evra. Dakle, u Leskovcu vlada, što bi se reklo devastacija, u suštini. Nepotizam i kriminal su konstantno prisutni tako da o tome neću trošiti reči. Ako grad ništa ne privređuje, a rashodi su ogromni zato što se mnogo krade, odakle, bre, jebem mu sunce, 35.000 evra za nebuloze i sprdačine?? I ako su to naše pare, kao što uporno tvrdi gospodin Kocić, ko mu je onda dao to pravo da on naše pare troši na svoje hireve, da ne kažem proseravanja, premda bi to u ovom momentu bio sasvim adekvatan izraz, jer svi znamo da vlada ta kriza i nemaština, i to višegodišnja. ODAKLE, BRE? Jel to novogodišnja recesija, a? U sred recesije taj Kocić se prči s 35 soma evra koje rasipa bez ičije saglasnosti. Jebem te živote!!

-         - Na kraju svih krajeva, ja uopšte ne želim da slušam ta govna od nadri muzike, a pošto sam mlad i pozvan sam da prisustvujem tom mentalnom saranjivanju, ja zvanično želim da to odbijem i zvanično želim da zatražim od nadležnih institucija, koje se bave ovakvom vrstom lopovluka, da se onih 350 kinti lepo meni uplate na žiro-račun, sličan onom Dinkićevom kad nas je na brzaka isprcao za akcije, i da ja lepo podignem svojih 350 dinara i da ih utrošim na nešto pametno, recimo na toalet-papir koji mi je preko potreban. Radije ću tu pravoslavnu novu godinu da dočekam na WC šolji i da ugodno kenjam dok brišem bulju perfeksom, jer mi se od onih listića čmar totalno urniso, recesija, tranzicija, jebi ga, nego da me neko tamo saranjuje za mojih 350 dinara. Po zakonu ja na to imam prava i apsolutno želim da ta svoja zakonska prava iskoristim. Dakle, hoću svojih 350 dindži! „Ja hoću svoj deo! Nećete me prevariti!“ (što bi reko Bogdan Diklić u kultnom filmu Maratonci trče počasni krug).

-         - I poslednje, ali ne i najmanje važno, ko je slagao gospodina Kocića da je onaj smrdljivko Bregović naša najveća rok legenda? Ja jebeno stvarno jebeno ne mogu jebeno da verujem! Bregović rok legenda? HAHAHAHAHAHAHAHA.... Ako je on rok, onda sam ja Nelson Mendela, ako je on legenda, onda sam ja Bob Marli, i ja sam lično avangarda rege pravca. Jebem mu sirenje! Majmun krstio svoj bend Orkestar za svadbe i sarane a ovaj drugi majmun ga dovukao da tu sramotu onaj prvi majmun ispoljava u našem gradu, da nas za naših 35.000 evra svadbuje i saranjuje. Pa to nema nigde, bre! To ima samo u glavi gradorazornika Kocića. Ako je taj kobac sa traktora kao mlad svršavao uz Bijelo Dugme i tripovao da je to rok, onda je to njegov problem, i ako želi da ga reši neka nađe nekog psihijatra pa neka se s njim razračunava. Ja znam da Bijelo Dugme nit je bio, niti će ikada biti rok bend pa makar nas 13 puta apokalipsa uništavala. Zar je Đirđevdan rok? Zar je Ružica si bila rok? Šta je u Bijelom Dugmetu rok? Tifin glas? Milić Vukašinović za bubnjevima? Ako su bili čupavi, kosmati i drndali po električnim gitarama to ne znači i da su bili rok. Znam ja dobro da je sve otišlo u kurac i da danas svako može da jede svakakva govna, ali što je mnogo - mnogo je. Taj neandertalac koji je skinut s konopčeta ne može i ne sme tako da govori! To je verbalni metak za celu rok scenu od Vardara pa do Triglava! Ako je Bijelo Dugme rok bend, kako tvrdi Kocić, šta je onda rok? Šta je onda EKV, JU grupa, Atomsko sklonište, Riblja čorba, Partibrejkers, Prljavo Kazalište, Azra, Divlje jagode, Električni orgazam(bez poslednjeg albuma), Haustor, Generacija 5, Kerber, Negativ, Goblini (dobro oni su pank), Disciplina Kičme(dobro i oni su pank) i td. i td. Ima, bre, mnogo rok bendova, legendarnih, al gde da ih nabrajam sad a i čemu to? Poludeo sam, bre, skroz! Jedan najobičniji mufljuz, rošavi kobac, stavljen da bude gradonačelnik pa utripovao da on može da odlučuje šta je ovde rok a šta nije. I otkud mu pravo da on lično u novinama (Blic) tvrdi da je Bregović rok legenda? Šta je onda Mladenović? Šta je Štulić? A ostali? Zar treba da ih nabrajam? Bregović legenda, još pa rok legenda, e jebem ti onog ko je Bojti dao diplomu i ko ga postavi da bude gradonačelnik! Ovo je prevršilo svaku meru! Ovo je ta kap koja je prelila čašu! Hoću svojih 350 dindži! Hoću izbore! Ne želim da slušam nikakve svadbe i sarane! Ne želim da mi nepismeni balvani govore šta je rok i ko je rok legenda na Balkanu! I tačka, bre! Majke vam ga nenormalne i lopovske nabijem! Klevetnici! Jebo vas Bregović! A i njega jebo onaj kalašnjikov u dupe njegovo smrdljivo!

-         - Huh... Moram malo na vazduh. Da se smirim, inače ću da prsnem. A da! Odlučio sam da ne izvršim samoubistvo i to iz više razloga. Prvi, panduri će izvršiti uviđaj a zatim će češati kurac ko što uvek i rade, drugi, gradonačelnika će za sve to boleti patka, kao i njegovu bandu, treći, svojim samoubistvom pa čak i oproštajno pismo da napišem ništa promeniti neću, četvrti, možda i najbolniji, troškove sopstvene sahrane snosiću lično mrtav ja, i td. i td. Zato sam odlučio da odem i poserem se onako obilno, jer je to najbolje rešenje za mene a i zdravo je. A za onih 350 dindži, natezaćemo se do sudnjega dana jer mi je više puko kurac od sveg ovog mentalnog višegodišnjeg silovanja, a i neću više da ćutim i trpim, pička im ga materina političarsko lopovska! BRE!!! More biće 5. oktobar i to sad u sred proleća. Al ovoga puta ima da vam se najebemo milosne majčice. Indiskretno! Sisu li vam jebem lopovsku! Ili sam to već napisao...? Jebem li ga... Nije mi jasno samo ko će one ispod 18 i one preko 29, pošto oni nisu mladi a ovaj sarana koncert je samo za mlade (tako tvrdi gradonačelnik), da tera iz centra kad bude počelo to sranje od užasa. Hoće li to lično Bojta Kocić da kontroliše ili će komunalni panduri ili ko? Zaista mi nije jasno ko će i na koji način to regulisati, ali ono što znam je da je našem uvaženom gradorazorniku zaista preko potreban konzilijum neuropsihijatara, jer onakve izjave sa onakvim sadržajem ne bi dao ni najluđi ludak u Toponici. Ne znam... Neka je sa srećom onome ko ovaj „demokratski“ masakr preživi...

-         - PS. - I kako da ne psujem, a? Kako? Moram, jer to mi je jedini ventil. I vi da živite u Leskovcu i vi bi ste psovali, i te kako bi psovali, i uzduž i popreko. Sve po spisku. Jer ovo ovde nije život već mučenje i bičevanje, i to s leđa, onako na kvarno, onako krvnički... I šta bi ste vi radili da vam Bregović duva u trubu u centru grada i to bez pitanja, a? Ja bih mu lično dao svoj kurac pa nek duva u njega sve dok mi ne napumpa muda, al ne smem. Budaletina bi mi produvala falus a mene bi posle optužili za nemoral i pederluk. A i bezbednost mojega kurca je u pitanju. Ja bez njega ne želim da idem u pakao zato što  mi je potreban za karanje svih onih koji su uništili planetu zemlju, a njih je tamo previše. Eto...