Priviđenje

        "

- Al naslov zna da zajebe, a? Nema veze. Ako ste preslušali pesmu i skontali je, onda vam čestitam, a ako niste... žao mi je, jer ne znate šta ste propustili. Majka je realno - Majka!

- Sloboda, puna sloboda, to je san, san kome ponajčešće nije suđeno da se ostvari, ali jadnik je svaki onaj koga nikad nije sanjao." (Ivo Andrić)

- Zdravo! Ja sam rebel maderfaker i bolujem od bolesti za koju psihijatri još uvek nemaju naziv. Mozgaju oni, sasvim sigurno, ali pravi termin još uvek nisu pronašli u udžbenicima njihovih predaka, njihovih savremenika, kao ni miks reči, ili remiks više njih, koje bi na latinskom, eventualno srpskom, odredile tu moju famoznu i zajebanu bolest od koje se, koliko vidim i čujem, svi oni "kulturni" i "pristojni" šatro ljudi gade, te me s toga većina "uživalaca" bontona, kao i onih robova šablona nametnutog im od strane represivno birokratskog sistema, ignorišu i zaobilaze u širokom luku. Neki me čak i žale, onako posprdno naravno, i kažu: "Jadnik. Nije on kriv što je takav rođen. Bolest ne bira." I tako redom sve neka slična sranja. E, mislim se, baš su mi ga zažuljili. Kao da je meni stalo do njihovih izgovorenih ili neizgovorenih mišljenja. Koga boli kurac šta misle sujetni dvonožci, hodači s frengom mesto mozga, ili prolaznici prazne duše koji svoj dosadni život ispunjavaju ogovarajući, svojim malignim ustima, druge ljude kojima veoma često zavide što imaju tu privilegiju da budu slobodni i misle svojom glavom. (Svako poštovanje onima koji ne spadaju u ovu grupaciju "homosapijensa".) U poslednje vreme veoma često mi se učini da zapravo ja njih sve više i više žalim, i nekako im opraštam, a nekada sam ih prezirao. More jok! I dalje ih prezirem. Ko ih jebe!

- Elem, kad god čujem trač vezan za moje ime, ono ime koje leži u ličnoj kojom su nas kodirali da bi bili kmetovi kako bi diktatorski rukovodili nama, ja se jednostavno nasmešim i kažem: "Jebe mi se." I kada kažu da sam džanker zato što visim s onom il ovom narkomančinom, meni se jednostavno jebe, jer nema svrhe objašnjavati se s gore navedenom trojkom. I kada tvrde da sam tabletoman i alkoholičar, meni se opet, i opet, i opet savršeno jebe za to. Patike, treške, duks, kapuljača preko glave, pljuga u ustima, ruke u džepovima, znači kloš fazon, znači standardica, fistule olajavaju, njihove smrdljive reči zagađuju okolinu, njihov udah vazduha troši kiseonik, a meni za sve to cvile jajca i bole me brige, osim što mi žao okoline i kiseonika. Al šta ću. Borim se ja protiv njih, a njih sve više, a ja u manjini. A na kraju krajeva i jebe mi se, opet, jer svet ionako ide do viđenja. I zašto bih ja tu sad nešto dramio. Nema potrebe. Ali bunt ostaje. Prkosiću im i dalje! Onako anatemisan, onako degradiran i onako proklet i prezren. Zabole me. Indiskretno. Do kraja!

- Eto baš juče bio neki dan Vojske Srbije i to baš u Lesu. I pitam ja sebe zašto baš u mom gradu, i zašto baš u Centru, i prdne mi na moj... nepristojni um odgovor na pitanje zašto. Zbog predizborne kampanje. Organizovali DS-ovci i njihovi koalicioni partneri. Leskovac u transu! Srbija se konačno setila našeg zaboravljenog grada. Događaj, batice! Pohrlila rulja da vidi raspalu armiju, smešne polu i strojeve korake (u pičku materinu bitna stvar), arhaične tenkove, rashodovani vozni park vojnih mašina, govna s činovima i neko avionče od pre kurca koje je jedva uzletelo, jedva preletelo i nestalo dok si reko trt. Pola rulje ga nije ni vidlo, al se zato celi Les treso od njegovog užasnog zvuka, kao i od plotuna koji su nam uzdrmali prozore i crepove na našim sjebanim kućama i zgradama, građenim zbrda zdola, pre pitaj 100-godišnjeg Leskovčanina kolko godina. Ortak me terao da idemo na taj "hepening" al sam ja izričito odbio, rekavši da ne želim da gledam taj imbecilizam iz revolta što se to njesra održava baš u Centru. Dodao sam da bi bilo mnogo bolje i humanije da se taj dan Vojske Srbije održao na Hipodromu, jer tamo ima mnogo, mnogo većeg prostora za te vojne parade i njihova manevrisanja, i da bi na taj način naš Les bio bezbedan i nezagađen od raznoraznih izduvnih gasova, građani bi uživali svoja prava na slobodu i mir, Bulevar bi ostao zdrav, a oni koji su želeli da prisustvuju tome, komotno su mogli to isto da učine i na Hipodromu. Rulja da gleda, a govornici da jedu govna, trčkarala da snimaju, a narator sranja (čitaj TV) da prenosi. Može uživo, a može i snimak. Pa ko šta voli - nek izvoli! I svima sve okej! Al oćeš! Onaj Šutanovac je morao da odjede svoja 10-ominutna govna, onaj čin takođe, kao i ostali, i da se, naravno, još malkice izreklamira DS, jer zaboga, oni su uspeli da u Leskovcu organizuju DAN VOJSKE SRBIJE! Pa to je, bre, događaj! I to kakav! Eh, kako je samo to sve organizovano besprekorno. Recimo, do pre godinu dana u Lesu nisi mogao da nađeš korpu za otpatke ni lupom da je tražiš. Od pre mesec dana pojavile se neke ranjene, bušne, kljakave, šuplje... a juče glanc nove! Sve korpa do korpe! Više bilo jebenih korpi za otpatke no ljudi. Čak su i u mom kraju postavili par komada, verovatno zato što je postojala mogućnost da neko slučajno tuda prošeta pa da se sazna tragična istina da celi grad, sem Centra, podseća na spaljenu Bosnu iz onog doba: dogodilo se, ne ponovilo se. I ne samo to. Neeee... Potrudio se naš gradorazornik i DS-ovci da sve to lepo unapred pripreme, pa su zato organizovali mesec dana ranije neku BG ekipicu sa svojom opremom da očisti Les, koji je, inače, od kada znam za sebe bio živi krš i lom. Razrovani trotoari, krateri po ulicama, prašinčina na sve strane, korov, žvake, šlajm, pocepani kontejneri kojima hvale točkovi, razdrndane parkovske površine i klupice, semafori koji ne rade, pešački prelazi koji ne postoje, kao ni saobraćajni znakovi, što se lampiona tiče radi tek svaki treći i to samo u 4-5 ulice/a, sem Bulevara u kome svi rade, i ostale stvari koje sam 1.000 puta navodio u prethodnim člancima. (Više mi muka da se ponavljam.) Sve su oni to lepo skockali, šatro, i sve to lepo prezentovali kroz medije i svakako pokupili poene, to jest glasove birača koji su bili neopredeljeni, ali su se zato sada opredelili jer su doživeli nešto što Leskovac svojim očima do sada video nije. I kako ubediti bulumentu da je sve to kastrirana farsa, ona najjeftinija? Nikako. I naravno, opet sam ja bio prozvan i prezren zato što sam kritikovao takav potez i opet popljuvao svoj grad. I sve mi se čini da me i moj grad zbog toga mrzi. Gotovo da sam sasvim siguran. Al napisaću mu u vetar još jednu pesmu, pa nek je pročita kad umrem. Možda mu se tad i razbistri isprani mozak i ukloni silom mu nametnuta mrena s očiju. (Ovo je bila ogromna digresija, no ne i nepotrebna. Zašto? Upravo zbog veoma zanimljivog paradoksa koji se baš tog 23. aprila, 2012. god. dogodio u Lesu. Evo o čemu se radi. Opšte je poznata stvar da veterani rata već gotovo godinu dana protestuju ispred Opštine, zahtevajući da im se isplate dnevnice za učešće u ratu na Kosovu i Metohiji '99. koje su im zakonom propisane a još uvek nisu isplaćene zbog raznih mahinacija koje su se izdešavale na tu temu. Ti ljudi su se, pa ajd da tako kažem, borili za Srbiju, a ta ista Srbija (čitaj vlast) nabila im je karinu u bulju i to tako što ih je zajebala za dnevnice. Što se mene lično tiče - ko ih jebe! Prvo i pre svega, zato što su u dilu s ekipom koja već 20 god. kolje Leskovac i što su se izljubili onog dana s Dačićem kad je ovaj šaran imo neku konvenciju, šta li već, ko da su rođena braća, a zaboravili su da ih je njegova policija, plus žandarmerija polomila onih dana kada su pokušavali da blokiraju auto-put i prugu. A drugo i zatim, što nisu dezertirali?! Personalno ja, da sam bio tada na njihovom mestu, bacio bih tu stvar koja ubija i - džada! Pa nek me klepi tvorza il azil, ko ga jebe. Nazovite me pičkom, al ja prezirem rat i svakoga ko se za njega na bilo koji način zalaže. Međutim, oni su otišli, neki dobrovoljno, neki na silu, a onda su dočekali šipak u šupak. Dreždali su po ciči zimi i skuckali za te dnevnice, a onda se desila i vojna parada. Eto paradoksa! U sred Centra, u sred Bulevara održava se dan Vojske Srbije, a dve ulice odatle, u šatoru ispred Skupštine grada, ratni veterani skuckaju, protestujući za svoje dnevnice. Al koga za to realno zabole patka. Gradonačelnika Kocića? HA! Predsednika Skupštine Stefanovića? HA! Ministra odbrane Šutanovca? HA HA HA!!! Medije? Jok more! Nikog nije bilo briga za to. Važno da su svi titrali od uzbuđenja što se u Lesu održava ta vojna parada i svi trubili na sav glas kako je to za Leskovac jebena eureka. I tako...)

- Ne gledam TV, ne čitam novine, ne izlazim u Safari, Rupu i ostala goveđa mesta gde se okupljaju svi oni koji žele da budu viđeni, nisam u trendu jer ne želim te okove na sebi, nisam pobornik šunda i kiča, nisam ni poznat nit to želim da budem. Anonimnost je majka slobode! Ne jebem savete, ne interesuju me životi poznatih ličnosti, a i što bi? Pa njihov život je njihova stvar i šta mene realno zabole penis s kim se jebe neka pevaljka i dal nosi il ne nosi gaće, dal ima fleku na haljini il ne, koja kola vozi, šta jede, gde izlazi... Jebe mi se, bre! U svakom smislu me zabole kesa za njih, jer i njih za mene zabole kesa. I koga svrbi kurac za "estradu", i kome šište muda za tajne srpskog "džet-seta". Mene sigurno ne, a za ostale... pa zna se, svrbe me... patike. Nepristojan sam? Jebe mi se! Nekulturan sam? Jebe mi se! Cenzurišete me? Jebe mi se! Ignorišete me? Jednostavno mi se jebe! Mislite da sam zaostao u srednjem veku? E i za to mi se baš jebe! Vaš 21. vek je kao napredan? Kako da ne. Neko reče: "Ma koliko vi još da žudite za velikim delima, do vas nikad ne dopire duboko ćutanje bremenitosti! Događaj dana vas goni pred sobom poput pleve, dok zamišljate da lovite događaj..." Bolan, jesi l' skonto?

- "Gospodine! Ništa nije bitno dok nemaš igre na sitno, bolji život - veruj pod hitno! Kako da nam ne bude bitno ko ima koliko, kad nas nemaština boli toliko, zar ovoliko? Gospodine! Što niko ne vidi kad je vidno i očigledno što se ponašamo kivno. Ko se druži sa kolikom cifrom, valutom, tarifom? Šta je frigidno, šta nimfo? Daj mi taj info! Gospodine! Gde će sve ovo dovesti? Pitate zašto protesti, a otimate iz obesti. Ko će da se utopi, ko obesi? U srpskom genu postoje bolesti. Preležo si neke, reci koje su? ... Gospodine, jebeš tugu! Jebeš sreću! Gospodine, jebeš ljubav! Takvu - neću! Gospodine, jebeš pare! Jebeš profit! Gospodine, jebeš motiv kada boli! Gospodine, jebeš drogu! Jebeš piće! Gospodine, jebeš borbu, bolje biće! Jebeš taj život! Jebeš gotivno! Zar sam se rodio da bi me život ovako prokleto smorio!?" (Gospoda)

- I zašto trošiti reči kad jednostavno mogu pustiti ovu stvar i njome reći onim "kulturnim" likovima i moralnim nakazama, s maskom moralne paradigme, šta želim da im poručim. Znaju oni ko su. Pronaćiće se u pesmi svako ko je kivan na mene. Idemo!

- A zašto čvrsto furam taj bunt i čvrsto držim taj nepristojni um? Zato što sam mogo, al nisam hteo da budem...

"

- "Mislim da ste i vi uvideli kako je teško sagledati i najočigledniju istinu, kako čovek, uopšte, sporo uči i kako skupo plaća to malo što u svom kratkom veku nauči."

- PS. - Poruka za "lingvističarku": skraćivanje reči izbacivanjem iz sredine jednog sloga ili jednog samoglasnika između dva suglasnika, u gramatici, naziva se sinkopa. Jebote i faks i Vujaklija kad ja moram da ti objašnjavam zašto tako pišem i zašto uporno tvrdim da je taj način potpuno gramatički ispravan, s tim što ja ne koristim apostrof jer smatram da je nepotreban u ovoj sferi. U školskoj literaturi svakako jeste, ali ovde - ne! 

- Želim da znam, jer na to imam prava, ko me obrisao sa foruma i zbog čega? Ko je taj koji određuje ko može biti na forumu a ko nikako ne sme? Zbog kojih se razloga neko bez ikakvog prethodnog objašnjenja briše sa foruma? Moj nick, ako se tako kaže, bio je Priviđenje. Kada sam danas pokušao da se registrujem na forumu, taj koji upravlja njime, odgovorio mi je da to korisničko ime ne postoji. Kako je to moguće? Ako mislite da na taj način uređujete forum, onda vam sasvim slobodno mogu reći da ste jedna neopevana stoka, i to ona nomadska sa obronka planine Golije. Forum će vam umreti, ako već nije, zato što se ponašate tako primitivno i zatucano kao Tito i Milošević zajedno. Niko nema prava da meni određuje šta ću ja na forumu da napišem, jer forum, ako niste znali, služi upravo zato da se na njemu pokreću svakojake teme, i da se iste komentarišu, ako je neko zainteresovan, ili da se jednostavno ne komentarišu ako za iste niko nije zainteresovan. I zaista ne znam čemu drama. Da li se administrator uvredio pa je raširio muda, jer mu se dalo pa može, i zbog svoje sopstvene sujete mene namerno obrisao sa foruma, onda je dokazao koliko je mali i sitan, prazan i prost, jer ne zna, ne ume, da adekvatno odgovori, ili objasni, forumašu u čemu greši. Konstantno sam bio ignorisan na tom usranom forumu samo zato što sam slobodouman i pišem ono što rihtig mislim i osećam. Velika je šteta što ste tako konzervativni imbecili koji ne vide dalje od svog nosa i mislite da ste vi jedini koji ste pametni i imate šta da kažete, a to baš i nisam primetio. Ono što jesam primetio, bilo je da se jedna te ista osoba pod raznim, različitim, nadimcima (nick-ovima) dopisuje sama sa sobom. Žalosno. Tragično.

- Da li je uređivač foruma taj dmc, il kako se već zove, ili jovana80, il kako se već zove, ili ko god to bio, ja stvarno ne znam, ali je groteskno smešno što taj/ta, koji/a mrsi muda/pičku na forumu i glumi nekog baju, gazdu, il koga već, radi takve stvari. To je strašno neozbiljno i aparthejdno. Degradirati nekog ko samo slobodno misli i piše to što misli, liči na tragi-farsu umobolnika kojima je to smešno. Takve persone nazivaju se idiotima zbog zaostalog mentaliteta.

- Na kraju i nemam više šta da dodam, jer bi sve ostalo, što bih napisao, bilo besmisleno, pišanje uz vetar, razgovor sa zidom, premda bi me zid i saslušao, ali gazde-diktatori sa foruma očigledno ne, jer njima je bitno da se oni međusobno dopisuju i gospodare forumom koji dnevno poseti 5-6 osoba. Katastrofa. Iskreno mi vas je žao, jer ljudi koji ne prihvataju šalu na svoj račun, naprosto su degenerici. Ako niste znali, prihvatanje šale na svoj račun je odlika mudrih ljudi. A vi ste očigledno dokazali da ste baš ono suprotno. Toliko.

- Ovo je neka vrsta oproštajnog pisma. Moja oporuka. Izgubio sam sve, a uskoro ću i svoj sopstveni život. Sve ovo pišem iz samo jednog jedinog razloga, kako bih ostavio trag na bar jednoj istorijskoj stranici u hodnicima sećanja svih vrsta i podvrsta koji naseljavaju naš univerzum. Ovu priču ostavljam, u duhovni amanet, svoj svojoj braći i svim svojim sestrama iz svih plemena naše vrste, da znaju golu istinu i da pamte ovaj tragični, varvarski čin, koji je doveo do potpunog istrebljenja jednog naroda. A sve je počelo ovako...

- Rođen sam leta gospodnjeg ’92. godine na obronku Glave nekog urbanog seljaka iz južne Srbije. Neposredno pre mog rođenja desila se sedamnaesta seoba mog plemena. Kako mi je majka pričala, početkom te ’92. godine u našem kraju kulminirala je ekspanzija Skinsa, te smo usled seče šume i totalitarnog uništavanja našeg zaseoka morali da bežimo kud koji mili moji. Pre no što je ispustila svoju plemenitu dušu, moja majka se otvorila i ispričala mi golu istinu. Nikada neću zaboraviti njene vodene oči dok mi je govorila o tragičnom stradanju mojih predaka. Sa stomakom do zuba moja draga mati uspela je da spasi 20-oro mojih braće i sestara, ali je za sobom ostavila svoga muža, moga oca, i na stotine naših saplemenika, bližih i daljih rođaka. Sa suzama u očima gledala je destrukciju našeg zaseoka. Prokleti Skinsi. Nakon mnogih peripetija naše osakaćeno pleme uspelo je da se usidri na Glavi ortodoksnog metalca, urbanog seljaka iz južne Srbije. Nedugo zatim rodio sam se i ja, a dve godine kasnije umrla je moja majka. Taj nemili događaj odigrao se u vuhoru bezumlja i to kada je naš zaseok zapljusnuo prokleti metalac najnovijom hemijskom bombom zvanom: šampon od koprive. Mnogo mojih saplemenika je nestalo u vihoru tog bezumlja, a moja majka, rasečena na pola i gotovo spaljena, izdahnula mi je na rukama. Nismo imali vremena da žalimo za izgubljenim, morali smo brže-bolje da bežimo u novi zaseok. Nekako smo uspeli da preživimo, ali ne našom zaslugom već zaslugom glupog metalca kome je ponestalo najnovije hemijsko naoružanje. Otada je slušao samo Sepulturu i kresao neku nimfo-rejverku na čijoj Glavi nije moglo da se živi, jer se grešnica jedna maloumna non-stop prefarbavala u jarko crvenu boju, što je za nas bilo i te kako smrtno toksično. Zarad njenog ličnog zadovoljstva, odnosno sebičluka, a zbog naše bezbednosti, moji saplemenici i ja morali smo da ostanemo na Glavi kudravog, zbog čega smo, od ostalih plemena naše vrste, i dobili naziv „ortodoksni metalci“. Nismo voleli što nas ostali tako oslovljavaju, ali smo barem bili živi, zdravi i bezbedni. No to nije bio i kraj svih naših muka i nedaća. Potresali su nas razni zemljotresi usled orgazniranja psiho-metalca i njegove rejv-fukse. Dašak slobode osećali smo tek kad bi drtina jedna kudrava zaspala. Jedino i samo tada mogli smo slobodno da se šetamo, igramo i izvodimo naše obrede. Najveća žurka na prostoru Glave šašavog metalca ikada, odigrala se ’95. odmah nakon završetka nekog bratoubilačkog rata u kome su se međusobno trsili pripadnici ljudske vrste na prostoru države koja danas više ne postoji. Metalac je sa svojom ekipicom slavio mir, a naše pleme radovalo se novim prinovama. Više od 6.000 novih članova našeg plemena te večeri ugledalo je svetlost dana. Bili smo pijani ko pičke od kiše votke koja je ko blesava padala unaokolo duže od 6 sati. I bili smo letvosani kao nikada do tada, i nikada posle toga. To je bilo nezaboravno veče. Toliko smo se prebili od kiše votke da smo onako letvosani zaigrali naše čuveno „vaškasto kolo“ i to na sred Glave Radeta Seljaka iz Smrdana. Tako su ljudi oslovljavali metal-manijaka i njegovu selendru udaljenu 1.000 svetlosnih godina od svih njegovih neostvarenih snova. Glupi ljudići oduvek su mislili da mi vaške ne čujemo i ne razumemo njihov govor, ali su se tu, na našu sreću, malkice zajebali. Razumeli smo ih apso-jebeno-lutno sve, no pravili smo se ludi. Smatrali smo, i još uvek smatramo, da glodanje reči ne znači pamet, već samo i isključivo narušavanje tišine, koja je za nas ideal slobode. Ljudi misle da se mi vaške sporazumevamo nogama, rukama, ili „nemuštim jezikom“. Smešno, ali to su samo ljudi. Nemaju oni pojma. Mi jednostavno šapućemo dok govorimo, ne remeteći tišinu, i niko nas ne čuje, ali se zato mi međusobno fantastično kapiramo. Šaputanje je naša bezbedna zona, ali šta o tome znaju ljudska bića. Oni s jednog kraja planete lete na drugi onim neartikulisanim uzurpatorima savršene tišine, lete i van planete, na Mesec, Mars i ko zna gde sve ne, ali zato nemaju veze s mozgom šta se to dešava na planeti Zemlji - njihovoj prvoj postojbini. Kakva tragedija. Al šta da im radiš, to su ipak samo ljudska bića. Samo ljudska bića i samo najveće siledžije na planeti Zemlji. Raširili se po njoj, zauzeli je, prisvojili ko da su je lično oni gradili, a ne znaju da smo mi naseljavali Zemlju dok oni još nisu bili ni u planu da se poseju na njoj. Eh, kako je naša planeta bila lepa bez tih sisara-ubica. Bilo nekad... Uglavnom, te ’95. po čovečjem kalendaru, negde oko 21h. po ljudskom poimanju vremena, zaista ne znam šta će im ti datumi, te godine, ti časovnici i ostale koještarije koje im samo ograničavaju, pa čak i uskraćuju njihovo pravo na slobodu, recimo kretanja, ali dobro, to je njihova stvar, Rade Seljak uhitio je svoju crvenu flintu, što bi se reklo - na gomili! Neki panker Nišlija zabijao ga joj je do krajnika dok je Rade-metal-Seljak sakupljao delove sebe samo dve sobe od mesta greha, a mi slavili pijani, igrajući naše „vaškasto kolo“ na Glavi raspadnutog. Vlasnika Glave, na kojoj je egzistiralo naše pleme, ta scena pogodila je ko metak u čelo. Otada su i počele naše muke i naše stradanje. Zakleti metalac ošišao je svoju kosu na trojku i tim svojim sebičnim, varvarskim činom, pobio više od 7.000 naših saplemenika. To je bio jedan od najvećih genocida ikada počinjenim nad našim narodom. Još uvek me progone suze i jecaji mojih iskasapljenih saplemenika. Ali se masovni ubica nije na tome zaustavio. Počeo je da sluša folk sranja i da lomi čaše i flaše o svoju ludu Glavu, a tu smo najveći ceh plaćali mi vaške, mladi-gnjide i deca-puckavice. Parčad srča razbijenih čaša i flaša, kasapio je naše pleme od jutra do sutra. Taj pokolj odneo je nebrojeno mnogo naših žrtava. U tom istrebljenju stradao sam i ja. Amputirane su mi 3 leve noge i 2 desne ruke, a na glavi još uvek nosim ožiljke. Kasnije je Rade-folk-Seljak objavio primirje, te je naše poluosakaćeno pleme, koje je brojalo samo 500 članova, uglavnom staraca, žena i dece, pokušalo da se nanovo regeneriše. Morali smo opet da dižemo naše zaseoke i utvrđujemo bunkere. Dugo je trajao naš proces obnove ali je primirje dalo rezultata. Naše pleme se podnovilo i brojalo je više od 1.300 članova, usevi su dobro rađali, hrane je bilo na tone i sve je počelo izgledati savršeno fantastično. Radetova vugla je bila masna i prepuna peruti, što je za nas bilo super. Dakle, hrana u izobilju! Tada smo se malo i opustili i odlučili da izvedemo naš kultni obred „danak u krvi“. Za vreme obreda „danak u krvi“ svaka vaška, gnjida i puckavica mogla je da pije krv u bilo kom zaseoku na Glavi. Mi vaške nismo zli kao ljudi i tačno znamo kad je dosta. Mi ne crpemo naše prirodne resurse do iznemoglosti kao što to čine ljudska bića, već veoma pristojno, tek toliko da zadovoljimo sopstvene potrebe i ostavimo dovoljnu količinu crvenog zlata kako bi ono obnovilo svoj proces razmnožavanja i sasvim pristojno hranilo, kako čoveka na čijoj Glavi živimo, tako i nas. Tada mi to nije bilo najjasnije, ali sada, pred samu svoju smrt, zasigurno znam da je dokazano tačna moja sopstvena teza koja glasi ovako: biti vaška u svetu vaški - velika je privilegija. Biti vaška u svetu ljudi - užasno je grozna karakterna osobina. Rade se pretvarao u ovo drugo, postajao je vaška u svetu ljudi, nažalost. Dok je gajio nas i bio glupi metalac sve je bilo jupi, a kad je počeo da sluša folk sranja i da glumi dizela u masi istih, počeli su njegovi nervni slomovi i naše stradanje. Nažalost.

- Elem, jednog lepog posle podneva, moj mlađi brat Toma-gnjida i ja, krenuli smo da obiđemo planinu i pećinu Levo Uvo, koja je ujedno predstavljala naše najveće izvorište svih rudnih bogatstava i naš najveći kulturno-istorijski spomenik. Vreme je bilo sunčano i toplo, Seljak je spavao i mi smo se lagano i slobodno iz Gornje Šume spustili u podnožje Levog Uveta. Ja sam želeo da tu malo prilegnem i da se odmorim uz predivni pogled na levoj obali Zulofa, na kojoj su se u toplesu sunčale super-mlade ribe-gnjide. Taman sam ušacovao jednu super-ribu Zorku-gnjidu iz susednog zaseoka i počeo pogledom da je milujem, u čemu je ona baš-baš uživala, budući da se bila raskravila i raščešala, to jest raščešljala što bi rekli ljudi, moj ludi mlađi brat Toma-gnjida, koji je inače bio u fazi ekstremno zajebanog puberteta, uspentrao se na vrh planine Levog Uveta, pokazujući svoju naprednu muskulaturu, i krenuo da izvodi svoj Tarzan-trik, praveći se važan pred obiljem mlade pičadi koja je zauzela kompletnu levu obalu suncem okupanih Zulofa. E sad, moram priznati da je moj mlađi brat Toma-gnjida bio veliki šmeker i mnogo veći frajer od mene, ali je bio previše zelen te njegovo ludilo, onda kada se pretvarao u pravo govedo jedno neopaorsko, baš kao i ovom prilikom, nisam mogao da mu uzmem za zlo. Ipak je on dete bez roditelja, što bi rekli ljudi: siroče; sa samo jednim starijim bratom, a to sam bio ja. Te stoga i nisam mogao da mu se ljutim, niti da mu šta zameram. On je skakao s lijane na lijanu, na obronku vrha Levog Uveta, ispuštajući iz dupeta svoj bazd, kojim smo se mi, inače, udvarali kučkama, a na levoj obali Zulofa vladalo je opšte oduševljenje plus frenetični aplauzi pičetine koji su pratili svaki skok Tome-gnjide. A onda je lijana popustila... Ja sam bio u šoku, na levoj obali Zulofa vladao je muk, a Toma-gnjida završio je zdrobljenog tela u hrpi žutila na dnu pećine Levog Uveta. Rade džudža se naprasno probudio i istog trena zverski je svoj odvratni desni nokat malića zabio u pećinu Levog Uveta, i pokupio Tomu-gnjidu u hrpi žutila koju je kasnije studirao i proučavao. Tog trena kučke su se dale u beg put Gornje Šume, a ja nikako nisam mogao da pokupim telo svog mrtvog burazera, jer je džudža otvorio branu slavine i na nas pustio česma-cunami, čiji su talasi premašivali najnenormajlniju visinu i totali-jebeno-tarno poplavili kompletnu Čudesnu Šumu, odnosno naš dom. Još jedan Radetov sebični potez, i još jedno naše gadno stradanje. Toga dana nestalo je mnogo naših saplemenika čije oči više nikada nismo videli. Al nije nas kidalo samo to. Usled naleta česma-cunamija naše pleme gotovo da je bilo kompletno razbijeno, ostalo je samo stotinak članova. Naši usevi bili su uništeni, kao i zalihe hrane koju smo predano prikupljali, te smo usled ekonomske katastrofe i preležanog novog genocida morali da se damo u zbeg i glumimo hajdučiju. Mnogo dana i noći, nakon tog stravičnog događaja, nismo smeli ni da pisnemo šapat, a kamoli da se prcamo i kotimo. Morali smo da nepomični žmurimo uz stabla dlake i čekamo da se Rade-ubica-naše-vrste nekako primiri. Tada smo počeli čak i da se molimo i to ljudskom bogu, mada nas on, čini mi se, nije baš nešto posebno gotivio. Na prvi pogled reklo bi se da je on štaviše i uživao u našem stradanju. Ne znam, ne mogu da sudim jer naša vera to nedozvoljava. Inače, mi smo se u mnogo čemu razlikovali od čoveka, ali smo u isto vreme imali i velike sličnosti sa njim. Recimo to ovako:

- U našem svetu nije postojao sistem, kao što je to slučaj kod ljudskih bića, ali je postojala konstrukcija koja nalikuje čovečjem sistemu. Razlika je u tome što su ljudi podeljeni na robove i njihove vlasnike, a kod nas je svako imao podjednako pravo glasa i uživao svaku vrstu potpune slobode. Vođa našeg plemena bila je najstarija majka-vaška od svih najstarijih majki-vaški iz svih zaseoka na Glavi. Ona je, dakle, vodila pleme, ali su sve odluke i izbori za bilo što donošeni demokratskim putem, odnosno većinom glasova na koje su apsolutno podjednaka prava imali svi narodi i sve narodnosti, kao i sve vrste manjina ove ili one vrste, svih vaški, gnjida i puckavica iz svih zaseoka kompletne Čudesne Šume, to jest Glave. Najstariju majku-vašku, ukoliko bi nestala nakon napada na naše pleme, menjala je sledeća po redu najstarija majka-vaška. I tako redom. To je velika sličnost s ljudskim patrijarhatom, odnosno matrijarhatom iz prvobitne ljudske zajednice. Taj nazovi sistem vladavine, čovekoliki su pokupili od nas, a kasnije su počeli da uvode pravila i kazne, kao i neke sulude običaje kojih su se i sami gnušali. Npr: nakon ukidanja matrijarhata, da bi se bestidnici, sorta čovek, pol muški, što jače učvrstili na vlast i što duže opstali u toj izmišljenoj komuni, smislili su suprotni režim od postojećeg - patrijarhat. Odmah su doneli zakone, kao i kazne za one koji zakon nepoštuju. Jedan od prvih bio je taj da poglavar plemena, tačnije otac, ima pravo da prvi kresne bilo koje piče u svom plemenu, a to je mogla da bude i ćerka njegove 25-e žene, ili devojka njegovog sina, njegova buduća snaja. Kasnije se to otelo kontroli pa je vođa kresao sve ćerke svih svojih ćerki, čak i sve praunuke svih svojih žena, kao i sve žene svih svojih sinova, kako pre, tako i posle braka. Ukratko, prvo ga mune ćaća, pa tek onda sinak. Zatim su se sinovi pobunili i nastao je kratkotrajni haos. Nakon toga denešeni su novi zakoni, a jedan od njih bio je i zabrana spolnog opštenja sa bliskim srodnicima, odnosno incest. To sranje svi su proglasili za najgori smrtni greh, iako su se svi toga gnušali i prečesto tajno stavljali veto na sopstvenu zabranu, što i dan danas čine. Znači, javno se brani i sankcioniše, ali se tajno upražnjava i toleriše. Ludilo! Kod nas nema tih zakonodavnih sranja, ali postoji jedno pravilo, a to je da niti jednu majku-vašku, sem njenog jedinog mužjaka, niko ne sme da pipne, a braća i sestre vaške i gnjide, puckavice ne jer one nisu sazrele za seks, mogu međusobno da se karaju do iznemoglosti. I to se i te kako poštovalo. Pre svega jer smo se na taj način kotili ko blesavi, što je bilo veoma dobro zbog opstanka naše vrste. Dakle, imali smo velike sličnosti sa tom patrijarhalnom prvobitnom šatro ljudskom zajednicom, a mogu slobodno reći da i dan danas, s ovom modernom nadri moralnom, imamo velike sličnosti, s tim što se oni trajno jebu i trajno kažnjavaju za incest, a mi se samo jebemo. Kod nas bi, današnji incest ljudske vrste, mogao da bude validan jedino ukoliko neka vaška, ili gnjida, kresne svoju, ili tuđu majku-vašku. Tada se donosi nepobitna i konačna odluka da se grešnik protera, kako iz zaseoka u kojoj je greh počinjen, tako i iz svih zaseoka Glave i svih zaseoka svih Glava gde god da obitavaju pitome vaške, gnjide i puckavice, i auto-jebeno-matski potpada pod red vrste divljih vaški, što znači da je izgubio čin pitomih i da sada jedino može da naseljava prostor životinja na kome obitavaju divlje vaške. To je za pitomu vašku najmorbidnija kazna, gora čak i od same smrti. Ali kod nas se zna red! Tu nema koje! A postoje i još par sličnosti. Recimo, kod nas se, kao i kod ljudi, razlikuje boja oklopa, odnosno tela, iliti kože. Puckavice su bele, gnjide žućkaste, a vaške braonkaste i crne. Al mi na to ne gledamo na taj način kao što to, recimo, rade ljudi, jer smo mi totalno jednaki, odnosno totalno u istim govnima. I zato kod nas podela na boju kože ne dolazi u obzir, dok se ljudi međusobno besomučno tamane zbog boje kože. I šta da im radiš. Zbog toga što su oni zli i međusobno se brzo satiru, odlučili su da etiketiraju i nas vaške. Tako su nam i pripisali taj njihov greh, poistovetili ga s nama, iako mi nemamo nikakve veze s tim, i u isti koš nas bacili s onim bednim parazitima iz reda „odećne vaši“. Oni sami sebe tako nazivaju jer vole da se zavlače u štrokave delove odeće. Mi ih nazivamo „tifusari“ zato što one izlaze iz štrokave odeće jedino kad treba krvi da se nekom napiju, a i prenosnici su raznih boleština. Odavno smo ih mi prozreli i sikterisali od sebe, kao i „majmunare“ koji su veoma slični „divljim vaškama“, jer se zavlače u sve moguće toplokrvne životinje. Međutim, tu istinu ljudska vrsta još spoznala nije, te nas zbog svog neznanja, iliti plitkoumnosti, sasvim uspešno istrebljuju, svrstavajući nas u isti čabar s ostalim parazitnim vašima. I badava da ih edukuješ kad oni ne žele to da shvate. Mufloni jedni bezobzirni. Zbog toga nas je i Rade bitanga stalno proganjao. Nije nam dao ni da danemo! I tako jedne noći sedim ti ja, onako leđima navaljen na stablo jedne bele dlake, donjim nogama po rilici češkam jednu Slavku-vašku, to je bila opasna riba, jedna od najboljih na čitavoj Glavi, al je usled manjka vaški s kitom te noći zaglavila sa mnom, sakatom ovcom, al nema veze, bilo je „daj šta daš“, i taman ja krenuo onako fino da je češkam po telu i muvam za ševu, kad eto ti Radeta bitange s najnovijom hidrogenskom bombom. Baci je čova mrtav ladan i pobi nas ko zečeve! Jebo nam je mater milosnu! Govedo jedno neobrazovano. Skoro da nas je sve uništio. Ostavio je osakaćeno i jadno brojno stanje, komada 50. Ja sam u tom incidentu trajno izgubio svoju rilicu i obe donje noge, s kojima sam poslednji put milovao, sada već pokojnu, Slavku-vašku. Opet ništa karo nisam. A sve i da sam kasnije hteo, penis nije mogo da mi se ukruti. Izgleda mi da je tada doživeo neku zajebanu traumu. I tako smo se jadni i osakaćeni dali u poslednji zbeg, u zaseok koji je jedini preživeo hidrogensko bombardovanje. Otada više ništa nije bilo isto. Ostale su samo dve vaške sa zdravom kitom, ostali su bili impotentni, a ja zapao u post-traumatski-šok. Još uvek mi je kita bila zdrava, ali indisponirana za rad i razmnožavanje. Žene-vaške, kao i ribe-gnjide, naprasno su počele da oboljevaju od raka grlića materice i emfraksisa, što je sve posledica bombardovanja hidrogenskim naoružanjem, te je s toga obnova plemena bila veoma teška i strašno mukotrpna. No nekako smo uspeli da preživimo to razaranje i na jedvite jade smogli snage da ponovo stanemo na noge. Baš tada međ ljudskom vrstom nastalo je novo klanje u kome je bombardovana zemlja koja danas više ne postoji. Ljudi su ginuli ka vrapci, a mi smo se uspešno kotili. Ali nama to nije bilo svejedno, zato što su, u tom haosu, nestajale Glave na kojima smo mi obitavali. I zbog toga smo mi odlučili da zamolimo za pomoć naše ortake iz drugih plemena. Odmah su na naš SOS odgovorili „trkači“, najratobornije vaškasto pleme. Napali su pilote, koji su čučali u onim nastranim uzurpatorima tišine, i jebali im mater gulanfersku! Glupi ljudi, pleme Srbi, nisu nam ni fala rekli. Dabogda ih jebala Jelena Trivan sve od reda! Neće ništa da im fali. Zna Trivanka da ga onako baš-baš do iznemoglosti isisa. Ja ne znam, tako ljudi zbore...

- Kad se završilo to sranje od rata, Rade budala nalio se ko čep, i s nekom matorom radodajkom na svojoj gajbi slavio mir. Mi smo ponovo opleli naše „vaškasto kolo“ i žurkirali cele noći. A onda je Rade dijabola krenuo sa svojim moralno nakaznim porivima. Nekom marmeladom namazao je đanu svoje vile ravijojle i krenuo da je sumanuto krlja. Taj bestidni čin razvratnih pohotnika ispustao je neku vrstu šljapavog zvuka. Nešto kao „hlap-šljap-hlap-šljap-plak-pljak“ a povremeno je dobijao i zvuk nalik onom kao kada kroz slamčicu ustima uvlačite ostatke koka-kole sa dna plastične čaše; i tako u krug dok je drusla urlikala ko gladna žirafa. Morali smo sve puckavice, kao i mlađe gnjide da sklonimo u bunkere i zapušimo im uši, kako bi ih koliko-toliko zaštitili od zvuka koji su proizvodili to dvoje bludnika; nismo želeli da naši mladi dožive traumu koja bi ih pratila do kraja života. Ljudi su zaista moralne nakaze, naravno ne svi, ali velika većina sasvim sigurno jeste. Mi vaške to najbolje znamo, jer smo takvim situacijama prisilno primorani da prisustvujemo. Sutradan se Rade-poslednji-bludnik-Smrdana pretvorio u najkrvoločniju zver, saznavši da ga je njegova drdava dudara napustila preko noći i otperijala s nekim fotošopiranim imbecilom koji je tvrdio da je neka zajebano poznata multimedijalna ličnost. Ne znam šta mu to dođe, ali ko će ikada razumeti ovaj nakazni ljudski 21. vek. Od tog momenta krenula je naša apokalipsa...

- Rade-alko-kiler je u svom destruktivnom besu svoje maloumne persone, krenuo u bizarno uništavanje sebe i svega oko sebe. Polupao je celu svoju gajbu, a zatim je krenuo da menja svoj lični opis. Prvo je krenuo da reže svoje telo žiletom, kao klinci koji se samopovređuju u bezrazumnoj želji da osete najidiotalniji bolesno bestijalni trip Satana Panonskog. A onda je obrijao svoju sjebanu vugla, ostavivši samo perčin koji se pružao od stene Čela pa sve do centralnog parka Potiljak na kome smo mi, u trenucima slavlja, izvodili naše čuveno „vaškasto kolo“. Taj jezivi masakr, koji je učinjen nad našim polusakatim plemenom, izazvao je orkan nezadovoljstva i revolucionarni revolt kod preostalog preživelog našeg skoro potpuno sakatog plemena. I rešili smo, po prvi put u istoriji našeg naroda, da se bolesnom manijaku osvetimo na, po njega, najgori mogući način. Odlučili smo da mu vratimo milo za drago. Napravili smo dve falange s likovima koji su bili najzdraviji i imali sve potrebne elemente za taj poduhvat: rilice, noge i ruke. Uz pomoć rastopljenog margarina, koji smo maznuli od pobenavelog Radeta-ubicu, falange su se sa vrha stene Čela spustile, kao skijaši, do graničnog prelaza Obrve, a otuda, smrtonosnim spustom, jer je to bila samoubilačka misija, niz maljave grudi i trbuh do donjeg Penis-parka gde su krenule da cevče krv poremećenog dželata našeg plemena. Armada gnjida, niz najdužu skijašku stazu Kičma, spustila se u Prdež-park sa zadatkom da tamo dole napravi ršum. Dve baterije polusakatih vaški, među kojima sam spadao i ja, imale su zadatak da okupiraju pećine Levog i Desnog Uveta, kako bi odvukle pažnju zločincu. Na perčinu su ostale puckavice, koje su imale zadatak da se oklembese na stabla dlake i tako iritiraju pomahnitalog, i majke-vaške, koje su imale zadatak da od Radeta-Kanibala isisaju što više krvi iz njegovog raspalog mozga. Taman smo svi zauzeli svoje položaje kad se desilo ono čemu se ni u najgorim noćnim morama niko od nas nije nadao. Rade-Hitler gađao je svoj perčin najnovijim hemijsko-biološkim naoružanjem u vidu spreja zelene boje. Više nije bilo vremena za čekanje. Falange su prve krenule i napad na Penis-park odmah je dao rezultata. Rade-nesvrstani-satanizator obema rukama je napao naše falange u Penis-parku, drapao se ko nenormalan, počeo je da cvili i krklja, falange su i dalje odolevale njegovim napadima i uspešno izvršavale svoju misiju. Odmah zatim krenula je i armada u Prdež-parku. Konjoslav je sada morao da prerasporedi svoje šake, levom je branio Prdež-park, a desnom Penis-park. U tom momentu napad su izvršile baterije. Ja sam se nalazio u najdubljoj dubini pećine Levog Uveta i krenuo da rovarim po njemu, kao i ostatak mojih saboraca. Stočar je tada batalio donje delove i fokusirao se na odbranu svojih ušiju. Međutim, bilo nas je previše za njega samog, a bili smo i veoma dobro organizovani. Tako mu i treba kad se kači s nama vaškama. Burgijali smo ga i kasapili dok je on cvilio, urlao, skičao, vrištao, plakao, udarao glavom i šakama o pod, zatim je u panici naprasno skočio sa poda i uleteo u frižider. Zaiste ne znam šta je stočar hteo time da postigne, možda je mislio da će nas zalediti. HA! Zajebo se. Žešće se zajebo. U panici i paranoji, češajući svoje telo i uzduž i popreko, krenuo je ka kupatilu, rušeći sve pred sobom, i ostavljajući nesrazmerni haos za sobom. Uleteo je u kupatilo, otvorio slavinu, začepio kadu, čekajući da se ona napuni, skino se go, ko od majke rođen, uzeo mašinicu i krenuo da skida sve moguće i nemoguće dlake na svom telu, počevši od Glave, preko graničnog prelaza Obrve, zatim se bacio na grudi, tbuh i škemi, mesta na kojima mi nikada nismu ni privirili. Glupi čobanin. Nije imao vremena, razbijali smo ga, pao je na kolena sav u suzama, bacio je mašinicu i upao u polupunu kadu. I tako nam zadao strašan udarac i nenadoknadive gubitke. Svi na Glavi već su bili mrtvi, a ovaj udar dokusurio je i falange i armadu. Zatim je govnar uzo najoštriju ribaću četku koje su moje oči ikada videle, i krenuo da se trlja. Ubadao je veoma vešto onim kopljima, koji su virili iz drvene četke, sve moje saplemenike. Kad je krenuo da izvrši agresiju na Levo Uvo, ja sam se poslednjom levom nogom uhvatio za gotovo čelični mizdrak i prilepio se uz njega, gledajući sa suzama u očima svoje mrtve saplemenike koji su se na vrhovima tih mizdraka još uvek batrgali. Nikako nisam mogao da dohvatim vrh tog oružja jer je oklop bio od drveta plus natopljen vodom, znači klizavo, a sem toga ja sam imao samo jednu levu nogu kojom sam se čvrsto držao za vrh koplja. Svi su bili pobijeni. Svi sem mene. Desnim okom, pošto mi je levo bilo izbijeno, gledao sam Ishod svoga plemena. Bio je to najužasniji horor ikada. Zatim je manijakalni najmasovniji ubica vaški ikada, izleteo iz kade bacivši četku, sa mnom na njoj, u vodu po kojoj je plutalo moje mrtvo pleme. Četka je lagano tonula, a i ja sa njom... Osetio sam kako voda ulazi kroz moje pore, a neke čudne hemikalije, koje je Rade-Ajzenhauer bacao na mene i moje mrtvo pleme, pekle su me kao žar i živog me spaljivale... Dok je duša napuštala moje telo, poslednjim šapatom rekao sam:

- Neka se dobro zna i zapamti zauvek, najkrvoločnija zver na Zemlji je... čovek.

- Mislim da bi konačno trebali da se dobro organizujemo, potpišemo neku peticiju, šta već, i tako maznemo neki datum pod kojim bi zaveli praznik Kurcovdan. To nikako ne bi bio običan praznik. Nikako! To bi bio, jelte, ovako jedan vrlo zanimljiv, slavljen i hvaljen praznik. Bez ikakvih predrasuda. Dakle, Kurcovdan bi slavio svaki onaj ko ima kurac, bez obzira na veličinu, težinu, debljinu, stranačku opredeljenost, seksualnu orijentaciju, boju kože, veroispovest, obrezanost, neobrezanost, maljavost, ćosavost, nacionalnu pripadnost, tetoviranost, netetoviranost, i sl. kao i ljubitelji istog. Dakle, apsolutno slobodoumlje. To bi bio nešto kao državni praznik. A može i crkva da ga slavi. Ukoliko želi, naravno. Pošto, dakle, žene imaju svoj dan, 8. mart, ostale i ostali imaju paradu ponosa, koja doduše nije datumirana ali ima izgleda da će u perspektivi biti, valjalo bi da i mi kurci konačno dobijemo neki svoj datum i da toga dana slavimo neke svoje kurčeve arije. (Kad mogu svi, što ne bi i mi. Dakle, jebo konzervativizam! Pa da...)

- E sad, na taj datum, mogli bi da organizujemo i neko takmičenje. Čisto ono, da svima bude zanimljivo, a naročito takmičarima. To takmičenje mogli bi da nazovemo „Prvi kurac Srbije“. I uvedemo osnovna pravila kojih bi se svaki takmičar pridržavao, kako u konačnoj nominaciji ne bi došlo do bilo kakvih nepravilnosti. Ili do obrnutih sistema vrednosti. Ili do iskrivljene logike. I tako redom. Znači, to nikako ne bi smelo da bude mafijaško takmičenje. Ili da u njemu učestvuju neki maloumnici, il šta ti ja znam ko već. Kako bi u startu eliminisali „mudonje“ i ostale parapsihonenormalne opcije, osnovna pravila izgledala bi ovako:

1. Svaki takmičar morao bi da ima najmanje petoro dece (nebitno kog pola) i da poseduje sertifikat, koji bi izdavala država ko izvod iz matične knjige rođenih, u kome se jasno svima stavlja do znanja da je ta osoba, odnosno takmičar, jedini pravi i originalni vlasnik svih svojih proizvoda. Tačnije, otac.

- Ovim prvim osnovnim pravilom u startu smo eliminisali milion potencijalnih takmičara. Hihi...

2. Vlasnik sertifikata obavezno mora da ispunjava osnovnu obavezu koja podrazumeva plaćanje izdržavanja svim svojim proizvodima, odnosno deci. Deca vlasnika, u skladu sa obavezama, obavezno moraju da nose prezime svog vlasnika, to jest oca.

- I ovim pravilom automatski smo šteknuli više od 100 soma ljudi. HA!

3. Prednost imaju oni takmičari koji su od početka u braku sa samo jednom ženom. Znači, žena, pod obavezom, a u skladu s obavezama, obavezno mora da bude majka sve svoje dece, a muškarac, odnosno muž, to jest vlasnik, mora, takođe pod obavezom, a u skladu sa obavezama, obavezno da bude otac sve svoje dece. Ukoliko takvih nema, to jest ne postoje, onda prvenstvo dobijaju oni takmičari koji imaju najmanje brakova a najviše dece.

4. Deca takmičara, pre, za vreme i nakon takmičenja, mogu sasvim slobodno da žive u bilo kojoj državi na planeti Zemlji i van nje, ali moraju u svom vlasništvu da poseduju pasoš države Srbije, kao što isti obavezno mora da poseduje i sam takmičar. (Ovo pravilo uvodi se kao dodatno pravilo na osnovna pravila svih pravila datog takmičenja, a u skladu s obavezama svih navedenih obaveza. Ovo dodatno pravilo je veoma važno pravilo zbog samog smisla takmičenja. Npr: Ne može Švedjanin s indijskim pasošem da bude takmičar takmičenja „Prvi kurac Srbije“. Bilo bi nelogično i besmisleno.)

5. Sva gorenavedena pravila moraju obavezno da ispunjavaju svi takmičari takmičenja „Prvi kurac Srbije“.

- Pošto smo taksativno naveli sva moguća pravila takmičenja, kao i obaveze istog, smatram da bi bilo veoma poželjno i konstruktivno da se uvedu i nagrade za pobednike takmičenja. To bi dalo i dodatnu motivaciju, satisfakciju i slično, svim takmičarima u takmičenju za „Prvi kurac Srbije“. A nagrade bi izgledale, recimo, ovako:

- Pobednik takmičenja, odnosno takmičar s najvećim brojem osvojenih poena, to jest glasova, dobija pehar „Prvi kurac Srbije“ koji će biti izliven od žutog, to jest zlata, i izgleda velikog i rasnog kurca sa mudima (mora obavezno da ima i levo i desno, mislim mudo, zbog radi smisla takmičenja, kao i simbolike istog) u težini od 7 kg. (Isti, ali potpuno isti pehar će se svake godine dodeljivati pobedniku nove sezone „Prvi kurac Srbije“. Što dalje implicira da pobednik takmičenja može da nosi pehar kući, ali ne sme da ga prodaje, uremljuje i slično, jer će morati svečano da ga preda sledećem pobedniku takmičenja, ukoliko pobednik ne bude bio isti takmičar, a ukoliko bude, onda takmičar ponovo nosi pehar kući i vraća ga na sledećem takmičenju. Znači, kurac se lije samo jednom, a svake godine dodeljuje se isti. Na ovaj način sprečićemo svaki mogući i nemogući vid zarade, kako legalne tako i nelegalne, odnosno ilegalne, kao i zaradu na profit i ekstra-profit od moguće i nemoguće legalne, kao i nelegalne, to jest ilegalne, prodaje pehara, i na taj način zaštitićemo svakog građanina i građanku države Srbije i ispoštovati sve ustavne i zakonske odredbe države iste.) Pobednik takmičenja, pored pehara, dobija i stalno zaposlenje na onom radnom mestu koje mu omogućava da bez ikakvih problema veoma pristojno situira svu svoju decu i sve svoje žene, ili ženu, ukoliko je jedna jedina. Tačnije, da obezbedi egzistenciju svojoj porodici. Drugo mesto dobija sve moguće beneficije u sferi zdravstva, školstva i tako to, kao i popust na svim mogućim proizvodima koji se tiču odeće, obuće i školskog pribora, plus popust na osnovne namirnice, plus popust na osnovne potrebštine svoje sopstvene trenutne žene. Takođe dobija i medalju od bakra na čijoj će prednjoj strani visiti kurac, a na zadnjoj muda. Čisto onako simbolike radi, da se zna da je za uspeh potrebno obatroje, odnosno i jedno i drugo, to jest i prva i druga strana, najtačnije i kurac i muda. Treće mesto dobija pohvalnicu i pravo na besplatnu masažu, depilaciju i detoksikaciju njegovoga kurca, sa sve mudima, u bilo kom centru, koji se bavi takvom vrstom delatnosti, na prostoru čitave zemlje Srbije. Ostalim učesnicima dodeljivaće se, verbalno naravno, jedno veliko HVALA, kao i ono „više sreće drugi put“.

- Na taj način ujedno ćemo se boriti protiv bele kuge i za brzi ekonomski oporavak zemlje, jer će od toga dana svaki potencijalni kurac stremiti ka nekoj pičci u nadi da će napraviti tuce dece i pobediti na takmičenju „Prvi kurac Srbije“, a od toga će, duboko verujem, svi imati koristi. I država Srbija, i njeni građani.

- Na Kurcovdan uveče, dakle nakon takmičenja, biće organizovan Kurcobal na koji će biti pozvani svi kurci u pratnji sa svojim pičkama i ostalim članovima porodične komune na meze, piće i muziku do zore. Biti će to pravi karneval raznih rasnih kuraca, sa sve pičkama, na Kurcovdan, kao i Kurcobal, na brdovitom Balkan-u. I jedinstveni prizor za sve učesnike, kao i posetioce, takmičenja „Prvi kurac Srbije“. Tako ćemo ući u anale istorije kao zemlja o kojoj će se s poštovanjem govoriti: srećna je ona zemlja koja ima najviše rasnih kuraca i još više rasnih pičaka, kao što ima zemlja Srbija.

- Kome se ideja ne sviđa, može slobodno da piše Savetu Evrope, iliti - ko ga jebe! Kome se sviđa, može slobodno da doda neki svoj predlog, u skladu sa obavezama naravno, kako bi ideja bila što savršenija i što kompletnija, i kako bi Kurcovdan konačno dobio svoj datum i slavu kakvu zaslužuje. S tim u vezi - ŽIVELA SRBIJA I SVA NJENA DECA!

- Koliko je teško i zahtevno, komplikovano i kompleksno, konkurisati i postati pandur u Leskovcu svedoče o tome razni podaci. Konkurencija je uvek jaka, potencijalni „brucoši“ se konstantno u ogromnom broju odazivaju na svaki poziv, to jest raspisivanje konkursa, odnosno prijemnog. Prijemni za „guštere“ u PU Leskovac raspisuje se svake godine, broj je, kao što rekoh, enormno nebulozan, a prijemni je nadrealno limitiran parametrima odsečnih i strogih, od kojih se ni za milimetar ne odstupa, a vezani su za tradicionalno izvorne vrednosti, one najdublje, one iskonske vrline sažete u apstraktno ekspresivne čuvene termine koji su impresivni i inspirativni u svakom datom momentu, a to su: junaštvo, viteštvo, vernost, predanost, poštenje, kultura, higijena, pristojnost i sve one superlativne reči koje krase sve sedam vrline, bez ijedne mane, bez ijednog greha...

- Elem, prijemni za nove „značke“ održava se u ogromnoj prostoriji u kojoj su klupe i stolice zavarene jedna uz drugu, kako bi potencijalni panduri mnogo lakše mogli da prevaziđu sve moguće poteškoće na koje naiđu tokom tog prijemnog ispita. U toj sali postoji samo jedna katedra i samo jedno uniformisano lice koje nadgleda celokupni prijemni ispit. To lice prošlo je kompletnu drotovsku obuku, uvuklo se u pubovsku odoru i sad je i zvanično veliki prezervativ s utokom, pendrekom, lisicama i značkom koja mu omogućava da u datom momentu upotrebi svu raspoloživu silu, koja mu je „zakonom“ dozvoljena, i da na svaki mogući način u svakoj mogućoj situaciji, koju uglavnom sam izazove, pravovremeno reaguje i onesposobi, eliminiše, pa čak i izvrši egzekuciju nad licem koje je pošlo po žvake, ili eventualno selo na klupicu da malo predahne. Tad na licu mesta nastupa značka i sa svim svojim rekvizitima, na sve dozvoljene i nedozvoljene načine odvaljuje bubrege i lomi rebra slučajnim prolaznicima, sirotanima koji mole za parče hleba, manjinama ove ili one vrste, kao i sve ostale građane/ke na koje se značka nameračila tog trena.

- Dakle, to ultra-specijalizovano čauš-lice sedi za katedrom, koja je tri prsta udaljena od zavarenih klupa i stolica „brucoša“, pred njim je jedna kutija šibica, a njegov zadatak je da izvuče zrnca iz kutije, prebroji ih i ponovo vrati u istu kutiju, onako lepo i uredno složena, kao što su i bila pre početka cele operacije. Toliko ujedno i traje taj prijemni ispit. E sad, šema je u tome što se nikada tačno ne zna koliko je vremena potrebno murkanu da odradi svoj zadatak i pucnjem iz prangije, obično u nepoznatom pravcu, označi kraj prijemnog ispita. Neki tvrde da ti ispiti traju i po dva, pa čak i po tri dana, jer uglavnom je toliko vremena potrebno čauš-licu da prebroji i složi zrnca unutar kutije šibice. No, to tvrde ovi koji ispit nisu prošli, ovi koji jesu nikada ne pričaju o tom, te s toga to i nećemo uzimati kao fakt; ali ćemo podatak primiti s rezervom.

- Na belom papiriću, formata A-4, nalazi se 20 pitanja na koja „brucoši“ moraju dati tačne odgovore ukoliko, naravno, žele da budu primljeni u službu PU Leskovac. Moram pri tom da obavestim sve one neupućene da „gušteri“ mogu da izlaze i ulaze u prostoriju za prijemni ispit kad god to požele. Naime, oni to koriste kako bi otišli do toaleta, kako bi popili malo vode, nešto pojeli, a usput i da pitaju profesionalne pubove da im šapnu neki odgovor. (Da li je to tačno ja stvarno ne znam. Ali, tako se priča...) Ono što sa sigurnošću mogu da tvrdim je da su pitanja svake godine potpuno ista. A pitanja glase ovako:

1. Da li umete da hodate?

2. Da li umete da trčite?

3. Da li umete da se derete i psujete?

4. Da li volite da mrzite?

5. Da li volite da nekoga prebijate pendrekom i šutirate čizmama?

6. Da li volite da pucate iz pištolja?

7. Da li razlikujete ćirilicu od latinice, odnosno azbuku od abecede?

8. Ako ste na prethodno pitanje odgovorili sa DA, molimo vas da navedete onoliko slova koliko znate, i to posebno. Znači, u levom kvadratiću upišite slova ćirilice, odnosno azbuke, a u desnom kvadratiću unesite slova latinice, odnosno abecede.

9. Da li razlikujete crvenu, žutu i zelenu boju od ostalih?

10. Da li umete da razlikujete novčanice, odnosno pare? Npr. dinar, evro, dolar itd.?

11. Ako ste na prethodno pitanje odgovorili sa DA, molimo vas da sada odgovorite da li umete da brojite novčanice, odnosno pare, i do koliko?

12. Da li znate šta je gepek i kako se koristi?

13. Koliko duboko se kopa raka za mrtvaka?

14. Da li znate šta je Policija i kako se ona brani?

15. Da li znate šta je lična karta i ko obavezno mora da je nosi sa sobom?

16. Da li znate šta je vozačka i saobraćajna dozvola i ko obavezno mora da je nosi sa sobom?

17. Da li znate šta je pasoš?

18. Koliko puta treba udariti pendrekom, ili upucati pištoljem, sumnjivo lice?

19. Da li znate šta je mito i korupcija?

20. Da li znate šta je MUP i kako se brani?

- Jedna osoba koja je prošla ispit i postala pandur, u strogom poverenju dala mi je kopiju njegovog papira formata A-4 sa pitanjima i odgovorima. Pošto sam gore već naveo pitanja, sada ću vam predočiti samo odgovore koje je dala pomenuta osoba, a koja je danas zvanična pandurčina sa značkom. Dakle:

1. Da

2. Da

3. Da

4. Da

5. Da

6. Da

7. Da

8. A E I O U            A E I O U

9. Žuto da, ostalo nesam probaja.

10. Da itd.

11. Da. Do kolko imav.

12. Gepek je prostorija u koga smeštavamo sumnjivo lice.

13. Taman tolko da mrtvaka ne viri.

14. Policija je naša država. Ne se ona brani, ona gi napada.

15. Lična karta je lična karta u koju se nalazu slova i brojke od sumnjivo lice. Obavezno mora da gu nosi svaki onaj kuj neje stanovnik od Policija.

16. Vozačka i saobraćajna dozvola je vozačka i saobraćajna dozvola u koju su tureni slova i brojke od sumnjivo lice. Obavezno mora da gu nosi sa sebe svaki onaj kuj se kreće sas točkovima.

17. Da

18. Sve dok ne prestane da se trza.

19. Mito i kopurcija je onoj koje Policija uzima od sumnjivo lice.

20. MUP ti je Mafija Unutra Policija. Sas sve kvo ti padne pod ruku dok Šef ne vikne begaj.

- Eto, mili moji, tako se postaje pandur u Leskovcu.

- PS. - Lik koji je dao ove odgovore i postao pandur je, inače, bio jedan od najboljih na prijemnom. Te sezone nije primljena samo jedna osoba i to iz samo jednog jedinog razloga. Dotična osoba je otišla do toaleta i tamo, nakon velike nužde, svoju zadnjicu obrisala papirom formata A-4. Nekom je život majka, nekom maćeha. Jebi ga...