- Ovo je neka vrsta oproštajnog pisma. Moja oporuka. Izgubio sam sve, a uskoro ću i svoj sopstveni život. Sve ovo pišem iz samo jednog jedinog razloga, kako bih ostavio trag na bar jednoj istorijskoj stranici u hodnicima sećanja svih vrsta i podvrsta koji naseljavaju naš univerzum. Ovu priču ostavljam, u duhovni amanet, svoj svojoj braći i svim svojim sestrama iz svih plemena naše vrste, da znaju golu istinu i da pamte ovaj tragični, varvarski čin, koji je doveo do potpunog istrebljenja jednog naroda. A sve je počelo ovako...

- Rođen sam leta gospodnjeg ’92. godine na obronku Glave nekog urbanog seljaka iz južne Srbije. Neposredno pre mog rođenja desila se sedamnaesta seoba mog plemena. Kako mi je majka pričala, početkom te ’92. godine u našem kraju kulminirala je ekspanzija Skinsa, te smo usled seče šume i totalitarnog uništavanja našeg zaseoka morali da bežimo kud koji mili moji. Pre no što je ispustila svoju plemenitu dušu, moja majka se otvorila i ispričala mi golu istinu. Nikada neću zaboraviti njene vodene oči dok mi je govorila o tragičnom stradanju mojih predaka. Sa stomakom do zuba moja draga mati uspela je da spasi 20-oro mojih braće i sestara, ali je za sobom ostavila svoga muža, moga oca, i na stotine naših saplemenika, bližih i daljih rođaka. Sa suzama u očima gledala je destrukciju našeg zaseoka. Prokleti Skinsi. Nakon mnogih peripetija naše osakaćeno pleme uspelo je da se usidri na Glavi ortodoksnog metalca, urbanog seljaka iz južne Srbije. Nedugo zatim rodio sam se i ja, a dve godine kasnije umrla je moja majka. Taj nemili događaj odigrao se u vuhoru bezumlja i to kada je naš zaseok zapljusnuo prokleti metalac najnovijom hemijskom bombom zvanom: šampon od koprive. Mnogo mojih saplemenika je nestalo u vihoru tog bezumlja, a moja majka, rasečena na pola i gotovo spaljena, izdahnula mi je na rukama. Nismo imali vremena da žalimo za izgubljenim, morali smo brže-bolje da bežimo u novi zaseok. Nekako smo uspeli da preživimo, ali ne našom zaslugom već zaslugom glupog metalca kome je ponestalo najnovije hemijsko naoružanje. Otada je slušao samo Sepulturu i kresao neku nimfo-rejverku na čijoj Glavi nije moglo da se živi, jer se grešnica jedna maloumna non-stop prefarbavala u jarko crvenu boju, što je za nas bilo i te kako smrtno toksično. Zarad njenog ličnog zadovoljstva, odnosno sebičluka, a zbog naše bezbednosti, moji saplemenici i ja morali smo da ostanemo na Glavi kudravog, zbog čega smo, od ostalih plemena naše vrste, i dobili naziv „ortodoksni metalci“. Nismo voleli što nas ostali tako oslovljavaju, ali smo barem bili živi, zdravi i bezbedni. No to nije bio i kraj svih naših muka i nedaća. Potresali su nas razni zemljotresi usled orgazniranja psiho-metalca i njegove rejv-fukse. Dašak slobode osećali smo tek kad bi drtina jedna kudrava zaspala. Jedino i samo tada mogli smo slobodno da se šetamo, igramo i izvodimo naše obrede. Najveća žurka na prostoru Glave šašavog metalca ikada, odigrala se ’95. odmah nakon završetka nekog bratoubilačkog rata u kome su se međusobno trsili pripadnici ljudske vrste na prostoru države koja danas više ne postoji. Metalac je sa svojom ekipicom slavio mir, a naše pleme radovalo se novim prinovama. Više od 6.000 novih članova našeg plemena te večeri ugledalo je svetlost dana. Bili smo pijani ko pičke od kiše votke koja je ko blesava padala unaokolo duže od 6 sati. I bili smo letvosani kao nikada do tada, i nikada posle toga. To je bilo nezaboravno veče. Toliko smo se prebili od kiše votke da smo onako letvosani zaigrali naše čuveno „vaškasto kolo“ i to na sred Glave Radeta Seljaka iz Smrdana. Tako su ljudi oslovljavali metal-manijaka i njegovu selendru udaljenu 1.000 svetlosnih godina od svih njegovih neostvarenih snova. Glupi ljudići oduvek su mislili da mi vaške ne čujemo i ne razumemo njihov govor, ali su se tu, na našu sreću, malkice zajebali. Razumeli smo ih apso-jebeno-lutno sve, no pravili smo se ludi. Smatrali smo, i još uvek smatramo, da glodanje reči ne znači pamet, već samo i isključivo narušavanje tišine, koja je za nas ideal slobode. Ljudi misle da se mi vaške sporazumevamo nogama, rukama, ili „nemuštim jezikom“. Smešno, ali to su samo ljudi. Nemaju oni pojma. Mi jednostavno šapućemo dok govorimo, ne remeteći tišinu, i niko nas ne čuje, ali se zato mi međusobno fantastično kapiramo. Šaputanje je naša bezbedna zona, ali šta o tome znaju ljudska bića. Oni s jednog kraja planete lete na drugi onim neartikulisanim uzurpatorima savršene tišine, lete i van planete, na Mesec, Mars i ko zna gde sve ne, ali zato nemaju veze s mozgom šta se to dešava na planeti Zemlji - njihovoj prvoj postojbini. Kakva tragedija. Al šta da im radiš, to su ipak samo ljudska bića. Samo ljudska bića i samo najveće siledžije na planeti Zemlji. Raširili se po njoj, zauzeli je, prisvojili ko da su je lično oni gradili, a ne znaju da smo mi naseljavali Zemlju dok oni još nisu bili ni u planu da se poseju na njoj. Eh, kako je naša planeta bila lepa bez tih sisara-ubica. Bilo nekad... Uglavnom, te ’95. po čovečjem kalendaru, negde oko 21h. po ljudskom poimanju vremena, zaista ne znam šta će im ti datumi, te godine, ti časovnici i ostale koještarije koje im samo ograničavaju, pa čak i uskraćuju njihovo pravo na slobodu, recimo kretanja, ali dobro, to je njihova stvar, Rade Seljak uhitio je svoju crvenu flintu, što bi se reklo - na gomili! Neki panker Nišlija zabijao ga joj je do krajnika dok je Rade-metal-Seljak sakupljao delove sebe samo dve sobe od mesta greha, a mi slavili pijani, igrajući naše „vaškasto kolo“ na Glavi raspadnutog. Vlasnika Glave, na kojoj je egzistiralo naše pleme, ta scena pogodila je ko metak u čelo. Otada su i počele naše muke i naše stradanje. Zakleti metalac ošišao je svoju kosu na trojku i tim svojim sebičnim, varvarskim činom, pobio više od 7.000 naših saplemenika. To je bio jedan od najvećih genocida ikada počinjenim nad našim narodom. Još uvek me progone suze i jecaji mojih iskasapljenih saplemenika. Ali se masovni ubica nije na tome zaustavio. Počeo je da sluša folk sranja i da lomi čaše i flaše o svoju ludu Glavu, a tu smo najveći ceh plaćali mi vaške, mladi-gnjide i deca-puckavice. Parčad srča razbijenih čaša i flaša, kasapio je naše pleme od jutra do sutra. Taj pokolj odneo je nebrojeno mnogo naših žrtava. U tom istrebljenju stradao sam i ja. Amputirane su mi 3 leve noge i 2 desne ruke, a na glavi još uvek nosim ožiljke. Kasnije je Rade-folk-Seljak objavio primirje, te je naše poluosakaćeno pleme, koje je brojalo samo 500 članova, uglavnom staraca, žena i dece, pokušalo da se nanovo regeneriše. Morali smo opet da dižemo naše zaseoke i utvrđujemo bunkere. Dugo je trajao naš proces obnove ali je primirje dalo rezultata. Naše pleme se podnovilo i brojalo je više od 1.300 članova, usevi su dobro rađali, hrane je bilo na tone i sve je počelo izgledati savršeno fantastično. Radetova vugla je bila masna i prepuna peruti, što je za nas bilo super. Dakle, hrana u izobilju! Tada smo se malo i opustili i odlučili da izvedemo naš kultni obred „danak u krvi“. Za vreme obreda „danak u krvi“ svaka vaška, gnjida i puckavica mogla je da pije krv u bilo kom zaseoku na Glavi. Mi vaške nismo zli kao ljudi i tačno znamo kad je dosta. Mi ne crpemo naše prirodne resurse do iznemoglosti kao što to čine ljudska bića, već veoma pristojno, tek toliko da zadovoljimo sopstvene potrebe i ostavimo dovoljnu količinu crvenog zlata kako bi ono obnovilo svoj proces razmnožavanja i sasvim pristojno hranilo, kako čoveka na čijoj Glavi živimo, tako i nas. Tada mi to nije bilo najjasnije, ali sada, pred samu svoju smrt, zasigurno znam da je dokazano tačna moja sopstvena teza koja glasi ovako: biti vaška u svetu vaški - velika je privilegija. Biti vaška u svetu ljudi - užasno je grozna karakterna osobina. Rade se pretvarao u ovo drugo, postajao je vaška u svetu ljudi, nažalost. Dok je gajio nas i bio glupi metalac sve je bilo jupi, a kad je počeo da sluša folk sranja i da glumi dizela u masi istih, počeli su njegovi nervni slomovi i naše stradanje. Nažalost.

- Elem, jednog lepog posle podneva, moj mlađi brat Toma-gnjida i ja, krenuli smo da obiđemo planinu i pećinu Levo Uvo, koja je ujedno predstavljala naše najveće izvorište svih rudnih bogatstava i naš najveći kulturno-istorijski spomenik. Vreme je bilo sunčano i toplo, Seljak je spavao i mi smo se lagano i slobodno iz Gornje Šume spustili u podnožje Levog Uveta. Ja sam želeo da tu malo prilegnem i da se odmorim uz predivni pogled na levoj obali Zulofa, na kojoj su se u toplesu sunčale super-mlade ribe-gnjide. Taman sam ušacovao jednu super-ribu Zorku-gnjidu iz susednog zaseoka i počeo pogledom da je milujem, u čemu je ona baš-baš uživala, budući da se bila raskravila i raščešala, to jest raščešljala što bi rekli ljudi, moj ludi mlađi brat Toma-gnjida, koji je inače bio u fazi ekstremno zajebanog puberteta, uspentrao se na vrh planine Levog Uveta, pokazujući svoju naprednu muskulaturu, i krenuo da izvodi svoj Tarzan-trik, praveći se važan pred obiljem mlade pičadi koja je zauzela kompletnu levu obalu suncem okupanih Zulofa. E sad, moram priznati da je moj mlađi brat Toma-gnjida bio veliki šmeker i mnogo veći frajer od mene, ali je bio previše zelen te njegovo ludilo, onda kada se pretvarao u pravo govedo jedno neopaorsko, baš kao i ovom prilikom, nisam mogao da mu uzmem za zlo. Ipak je on dete bez roditelja, što bi rekli ljudi: siroče; sa samo jednim starijim bratom, a to sam bio ja. Te stoga i nisam mogao da mu se ljutim, niti da mu šta zameram. On je skakao s lijane na lijanu, na obronku vrha Levog Uveta, ispuštajući iz dupeta svoj bazd, kojim smo se mi, inače, udvarali kučkama, a na levoj obali Zulofa vladalo je opšte oduševljenje plus frenetični aplauzi pičetine koji su pratili svaki skok Tome-gnjide. A onda je lijana popustila... Ja sam bio u šoku, na levoj obali Zulofa vladao je muk, a Toma-gnjida završio je zdrobljenog tela u hrpi žutila na dnu pećine Levog Uveta. Rade džudža se naprasno probudio i istog trena zverski je svoj odvratni desni nokat malića zabio u pećinu Levog Uveta, i pokupio Tomu-gnjidu u hrpi žutila koju je kasnije studirao i proučavao. Tog trena kučke su se dale u beg put Gornje Šume, a ja nikako nisam mogao da pokupim telo svog mrtvog burazera, jer je džudža otvorio branu slavine i na nas pustio česma-cunami, čiji su talasi premašivali najnenormajlniju visinu i totali-jebeno-tarno poplavili kompletnu Čudesnu Šumu, odnosno naš dom. Još jedan Radetov sebični potez, i još jedno naše gadno stradanje. Toga dana nestalo je mnogo naših saplemenika čije oči više nikada nismo videli. Al nije nas kidalo samo to. Usled naleta česma-cunamija naše pleme gotovo da je bilo kompletno razbijeno, ostalo je samo stotinak članova. Naši usevi bili su uništeni, kao i zalihe hrane koju smo predano prikupljali, te smo usled ekonomske katastrofe i preležanog novog genocida morali da se damo u zbeg i glumimo hajdučiju. Mnogo dana i noći, nakon tog stravičnog događaja, nismo smeli ni da pisnemo šapat, a kamoli da se prcamo i kotimo. Morali smo da nepomični žmurimo uz stabla dlake i čekamo da se Rade-ubica-naše-vrste nekako primiri. Tada smo počeli čak i da se molimo i to ljudskom bogu, mada nas on, čini mi se, nije baš nešto posebno gotivio. Na prvi pogled reklo bi se da je on štaviše i uživao u našem stradanju. Ne znam, ne mogu da sudim jer naša vera to nedozvoljava. Inače, mi smo se u mnogo čemu razlikovali od čoveka, ali smo u isto vreme imali i velike sličnosti sa njim. Recimo to ovako:

- U našem svetu nije postojao sistem, kao što je to slučaj kod ljudskih bića, ali je postojala konstrukcija koja nalikuje čovečjem sistemu. Razlika je u tome što su ljudi podeljeni na robove i njihove vlasnike, a kod nas je svako imao podjednako pravo glasa i uživao svaku vrstu potpune slobode. Vođa našeg plemena bila je najstarija majka-vaška od svih najstarijih majki-vaški iz svih zaseoka na Glavi. Ona je, dakle, vodila pleme, ali su sve odluke i izbori za bilo što donošeni demokratskim putem, odnosno većinom glasova na koje su apsolutno podjednaka prava imali svi narodi i sve narodnosti, kao i sve vrste manjina ove ili one vrste, svih vaški, gnjida i puckavica iz svih zaseoka kompletne Čudesne Šume, to jest Glave. Najstariju majku-vašku, ukoliko bi nestala nakon napada na naše pleme, menjala je sledeća po redu najstarija majka-vaška. I tako redom. To je velika sličnost s ljudskim patrijarhatom, odnosno matrijarhatom iz prvobitne ljudske zajednice. Taj nazovi sistem vladavine, čovekoliki su pokupili od nas, a kasnije su počeli da uvode pravila i kazne, kao i neke sulude običaje kojih su se i sami gnušali. Npr: nakon ukidanja matrijarhata, da bi se bestidnici, sorta čovek, pol muški, što jače učvrstili na vlast i što duže opstali u toj izmišljenoj komuni, smislili su suprotni režim od postojećeg - patrijarhat. Odmah su doneli zakone, kao i kazne za one koji zakon nepoštuju. Jedan od prvih bio je taj da poglavar plemena, tačnije otac, ima pravo da prvi kresne bilo koje piče u svom plemenu, a to je mogla da bude i ćerka njegove 25-e žene, ili devojka njegovog sina, njegova buduća snaja. Kasnije se to otelo kontroli pa je vođa kresao sve ćerke svih svojih ćerki, čak i sve praunuke svih svojih žena, kao i sve žene svih svojih sinova, kako pre, tako i posle braka. Ukratko, prvo ga mune ćaća, pa tek onda sinak. Zatim su se sinovi pobunili i nastao je kratkotrajni haos. Nakon toga denešeni su novi zakoni, a jedan od njih bio je i zabrana spolnog opštenja sa bliskim srodnicima, odnosno incest. To sranje svi su proglasili za najgori smrtni greh, iako su se svi toga gnušali i prečesto tajno stavljali veto na sopstvenu zabranu, što i dan danas čine. Znači, javno se brani i sankcioniše, ali se tajno upražnjava i toleriše. Ludilo! Kod nas nema tih zakonodavnih sranja, ali postoji jedno pravilo, a to je da niti jednu majku-vašku, sem njenog jedinog mužjaka, niko ne sme da pipne, a braća i sestre vaške i gnjide, puckavice ne jer one nisu sazrele za seks, mogu međusobno da se karaju do iznemoglosti. I to se i te kako poštovalo. Pre svega jer smo se na taj način kotili ko blesavi, što je bilo veoma dobro zbog opstanka naše vrste. Dakle, imali smo velike sličnosti sa tom patrijarhalnom prvobitnom šatro ljudskom zajednicom, a mogu slobodno reći da i dan danas, s ovom modernom nadri moralnom, imamo velike sličnosti, s tim što se oni trajno jebu i trajno kažnjavaju za incest, a mi se samo jebemo. Kod nas bi, današnji incest ljudske vrste, mogao da bude validan jedino ukoliko neka vaška, ili gnjida, kresne svoju, ili tuđu majku-vašku. Tada se donosi nepobitna i konačna odluka da se grešnik protera, kako iz zaseoka u kojoj je greh počinjen, tako i iz svih zaseoka Glave i svih zaseoka svih Glava gde god da obitavaju pitome vaške, gnjide i puckavice, i auto-jebeno-matski potpada pod red vrste divljih vaški, što znači da je izgubio čin pitomih i da sada jedino može da naseljava prostor životinja na kome obitavaju divlje vaške. To je za pitomu vašku najmorbidnija kazna, gora čak i od same smrti. Ali kod nas se zna red! Tu nema koje! A postoje i još par sličnosti. Recimo, kod nas se, kao i kod ljudi, razlikuje boja oklopa, odnosno tela, iliti kože. Puckavice su bele, gnjide žućkaste, a vaške braonkaste i crne. Al mi na to ne gledamo na taj način kao što to, recimo, rade ljudi, jer smo mi totalno jednaki, odnosno totalno u istim govnima. I zato kod nas podela na boju kože ne dolazi u obzir, dok se ljudi međusobno besomučno tamane zbog boje kože. I šta da im radiš. Zbog toga što su oni zli i međusobno se brzo satiru, odlučili su da etiketiraju i nas vaške. Tako su nam i pripisali taj njihov greh, poistovetili ga s nama, iako mi nemamo nikakve veze s tim, i u isti koš nas bacili s onim bednim parazitima iz reda „odećne vaši“. Oni sami sebe tako nazivaju jer vole da se zavlače u štrokave delove odeće. Mi ih nazivamo „tifusari“ zato što one izlaze iz štrokave odeće jedino kad treba krvi da se nekom napiju, a i prenosnici su raznih boleština. Odavno smo ih mi prozreli i sikterisali od sebe, kao i „majmunare“ koji su veoma slični „divljim vaškama“, jer se zavlače u sve moguće toplokrvne životinje. Međutim, tu istinu ljudska vrsta još spoznala nije, te nas zbog svog neznanja, iliti plitkoumnosti, sasvim uspešno istrebljuju, svrstavajući nas u isti čabar s ostalim parazitnim vašima. I badava da ih edukuješ kad oni ne žele to da shvate. Mufloni jedni bezobzirni. Zbog toga nas je i Rade bitanga stalno proganjao. Nije nam dao ni da danemo! I tako jedne noći sedim ti ja, onako leđima navaljen na stablo jedne bele dlake, donjim nogama po rilici češkam jednu Slavku-vašku, to je bila opasna riba, jedna od najboljih na čitavoj Glavi, al je usled manjka vaški s kitom te noći zaglavila sa mnom, sakatom ovcom, al nema veze, bilo je „daj šta daš“, i taman ja krenuo onako fino da je češkam po telu i muvam za ševu, kad eto ti Radeta bitange s najnovijom hidrogenskom bombom. Baci je čova mrtav ladan i pobi nas ko zečeve! Jebo nam je mater milosnu! Govedo jedno neobrazovano. Skoro da nas je sve uništio. Ostavio je osakaćeno i jadno brojno stanje, komada 50. Ja sam u tom incidentu trajno izgubio svoju rilicu i obe donje noge, s kojima sam poslednji put milovao, sada već pokojnu, Slavku-vašku. Opet ništa karo nisam. A sve i da sam kasnije hteo, penis nije mogo da mi se ukruti. Izgleda mi da je tada doživeo neku zajebanu traumu. I tako smo se jadni i osakaćeni dali u poslednji zbeg, u zaseok koji je jedini preživeo hidrogensko bombardovanje. Otada više ništa nije bilo isto. Ostale su samo dve vaške sa zdravom kitom, ostali su bili impotentni, a ja zapao u post-traumatski-šok. Još uvek mi je kita bila zdrava, ali indisponirana za rad i razmnožavanje. Žene-vaške, kao i ribe-gnjide, naprasno su počele da oboljevaju od raka grlića materice i emfraksisa, što je sve posledica bombardovanja hidrogenskim naoružanjem, te je s toga obnova plemena bila veoma teška i strašno mukotrpna. No nekako smo uspeli da preživimo to razaranje i na jedvite jade smogli snage da ponovo stanemo na noge. Baš tada međ ljudskom vrstom nastalo je novo klanje u kome je bombardovana zemlja koja danas više ne postoji. Ljudi su ginuli ka vrapci, a mi smo se uspešno kotili. Ali nama to nije bilo svejedno, zato što su, u tom haosu, nestajale Glave na kojima smo mi obitavali. I zbog toga smo mi odlučili da zamolimo za pomoć naše ortake iz drugih plemena. Odmah su na naš SOS odgovorili „trkači“, najratobornije vaškasto pleme. Napali su pilote, koji su čučali u onim nastranim uzurpatorima tišine, i jebali im mater gulanfersku! Glupi ljudi, pleme Srbi, nisu nam ni fala rekli. Dabogda ih jebala Jelena Trivan sve od reda! Neće ništa da im fali. Zna Trivanka da ga onako baš-baš do iznemoglosti isisa. Ja ne znam, tako ljudi zbore...

- Kad se završilo to sranje od rata, Rade budala nalio se ko čep, i s nekom matorom radodajkom na svojoj gajbi slavio mir. Mi smo ponovo opleli naše „vaškasto kolo“ i žurkirali cele noći. A onda je Rade dijabola krenuo sa svojim moralno nakaznim porivima. Nekom marmeladom namazao je đanu svoje vile ravijojle i krenuo da je sumanuto krlja. Taj bestidni čin razvratnih pohotnika ispustao je neku vrstu šljapavog zvuka. Nešto kao „hlap-šljap-hlap-šljap-plak-pljak“ a povremeno je dobijao i zvuk nalik onom kao kada kroz slamčicu ustima uvlačite ostatke koka-kole sa dna plastične čaše; i tako u krug dok je drusla urlikala ko gladna žirafa. Morali smo sve puckavice, kao i mlađe gnjide da sklonimo u bunkere i zapušimo im uši, kako bi ih koliko-toliko zaštitili od zvuka koji su proizvodili to dvoje bludnika; nismo želeli da naši mladi dožive traumu koja bi ih pratila do kraja života. Ljudi su zaista moralne nakaze, naravno ne svi, ali velika većina sasvim sigurno jeste. Mi vaške to najbolje znamo, jer smo takvim situacijama prisilno primorani da prisustvujemo. Sutradan se Rade-poslednji-bludnik-Smrdana pretvorio u najkrvoločniju zver, saznavši da ga je njegova drdava dudara napustila preko noći i otperijala s nekim fotošopiranim imbecilom koji je tvrdio da je neka zajebano poznata multimedijalna ličnost. Ne znam šta mu to dođe, ali ko će ikada razumeti ovaj nakazni ljudski 21. vek. Od tog momenta krenula je naša apokalipsa...

- Rade-alko-kiler je u svom destruktivnom besu svoje maloumne persone, krenuo u bizarno uništavanje sebe i svega oko sebe. Polupao je celu svoju gajbu, a zatim je krenuo da menja svoj lični opis. Prvo je krenuo da reže svoje telo žiletom, kao klinci koji se samopovređuju u bezrazumnoj želji da osete najidiotalniji bolesno bestijalni trip Satana Panonskog. A onda je obrijao svoju sjebanu vugla, ostavivši samo perčin koji se pružao od stene Čela pa sve do centralnog parka Potiljak na kome smo mi, u trenucima slavlja, izvodili naše čuveno „vaškasto kolo“. Taj jezivi masakr, koji je učinjen nad našim polusakatim plemenom, izazvao je orkan nezadovoljstva i revolucionarni revolt kod preostalog preživelog našeg skoro potpuno sakatog plemena. I rešili smo, po prvi put u istoriji našeg naroda, da se bolesnom manijaku osvetimo na, po njega, najgori mogući način. Odlučili smo da mu vratimo milo za drago. Napravili smo dve falange s likovima koji su bili najzdraviji i imali sve potrebne elemente za taj poduhvat: rilice, noge i ruke. Uz pomoć rastopljenog margarina, koji smo maznuli od pobenavelog Radeta-ubicu, falange su se sa vrha stene Čela spustile, kao skijaši, do graničnog prelaza Obrve, a otuda, smrtonosnim spustom, jer je to bila samoubilačka misija, niz maljave grudi i trbuh do donjeg Penis-parka gde su krenule da cevče krv poremećenog dželata našeg plemena. Armada gnjida, niz najdužu skijašku stazu Kičma, spustila se u Prdež-park sa zadatkom da tamo dole napravi ršum. Dve baterije polusakatih vaški, među kojima sam spadao i ja, imale su zadatak da okupiraju pećine Levog i Desnog Uveta, kako bi odvukle pažnju zločincu. Na perčinu su ostale puckavice, koje su imale zadatak da se oklembese na stabla dlake i tako iritiraju pomahnitalog, i majke-vaške, koje su imale zadatak da od Radeta-Kanibala isisaju što više krvi iz njegovog raspalog mozga. Taman smo svi zauzeli svoje položaje kad se desilo ono čemu se ni u najgorim noćnim morama niko od nas nije nadao. Rade-Hitler gađao je svoj perčin najnovijim hemijsko-biološkim naoružanjem u vidu spreja zelene boje. Više nije bilo vremena za čekanje. Falange su prve krenule i napad na Penis-park odmah je dao rezultata. Rade-nesvrstani-satanizator obema rukama je napao naše falange u Penis-parku, drapao se ko nenormalan, počeo je da cvili i krklja, falange su i dalje odolevale njegovim napadima i uspešno izvršavale svoju misiju. Odmah zatim krenula je i armada u Prdež-parku. Konjoslav je sada morao da prerasporedi svoje šake, levom je branio Prdež-park, a desnom Penis-park. U tom momentu napad su izvršile baterije. Ja sam se nalazio u najdubljoj dubini pećine Levog Uveta i krenuo da rovarim po njemu, kao i ostatak mojih saboraca. Stočar je tada batalio donje delove i fokusirao se na odbranu svojih ušiju. Međutim, bilo nas je previše za njega samog, a bili smo i veoma dobro organizovani. Tako mu i treba kad se kači s nama vaškama. Burgijali smo ga i kasapili dok je on cvilio, urlao, skičao, vrištao, plakao, udarao glavom i šakama o pod, zatim je u panici naprasno skočio sa poda i uleteo u frižider. Zaiste ne znam šta je stočar hteo time da postigne, možda je mislio da će nas zalediti. HA! Zajebo se. Žešće se zajebo. U panici i paranoji, češajući svoje telo i uzduž i popreko, krenuo je ka kupatilu, rušeći sve pred sobom, i ostavljajući nesrazmerni haos za sobom. Uleteo je u kupatilo, otvorio slavinu, začepio kadu, čekajući da se ona napuni, skino se go, ko od majke rođen, uzeo mašinicu i krenuo da skida sve moguće i nemoguće dlake na svom telu, počevši od Glave, preko graničnog prelaza Obrve, zatim se bacio na grudi, tbuh i škemi, mesta na kojima mi nikada nismu ni privirili. Glupi čobanin. Nije imao vremena, razbijali smo ga, pao je na kolena sav u suzama, bacio je mašinicu i upao u polupunu kadu. I tako nam zadao strašan udarac i nenadoknadive gubitke. Svi na Glavi već su bili mrtvi, a ovaj udar dokusurio je i falange i armadu. Zatim je govnar uzo najoštriju ribaću četku koje su moje oči ikada videle, i krenuo da se trlja. Ubadao je veoma vešto onim kopljima, koji su virili iz drvene četke, sve moje saplemenike. Kad je krenuo da izvrši agresiju na Levo Uvo, ja sam se poslednjom levom nogom uhvatio za gotovo čelični mizdrak i prilepio se uz njega, gledajući sa suzama u očima svoje mrtve saplemenike koji su se na vrhovima tih mizdraka još uvek batrgali. Nikako nisam mogao da dohvatim vrh tog oružja jer je oklop bio od drveta plus natopljen vodom, znači klizavo, a sem toga ja sam imao samo jednu levu nogu kojom sam se čvrsto držao za vrh koplja. Svi su bili pobijeni. Svi sem mene. Desnim okom, pošto mi je levo bilo izbijeno, gledao sam Ishod svoga plemena. Bio je to najužasniji horor ikada. Zatim je manijakalni najmasovniji ubica vaški ikada, izleteo iz kade bacivši četku, sa mnom na njoj, u vodu po kojoj je plutalo moje mrtvo pleme. Četka je lagano tonula, a i ja sa njom... Osetio sam kako voda ulazi kroz moje pore, a neke čudne hemikalije, koje je Rade-Ajzenhauer bacao na mene i moje mrtvo pleme, pekle su me kao žar i živog me spaljivale... Dok je duša napuštala moje telo, poslednjim šapatom rekao sam:

- Neka se dobro zna i zapamti zauvek, najkrvoločnija zver na Zemlji je... čovek.