Priviđenje

- Želim da znam, jer na to imam prava, ko me obrisao sa foruma i zbog čega? Ko je taj koji određuje ko može biti na forumu a ko nikako ne sme? Zbog kojih se razloga neko bez ikakvog prethodnog objašnjenja briše sa foruma? Moj nick, ako se tako kaže, bio je Priviđenje. Kada sam danas pokušao da se registrujem na forumu, taj koji upravlja njime, odgovorio mi je da to korisničko ime ne postoji. Kako je to moguće? Ako mislite da na taj način uređujete forum, onda vam sasvim slobodno mogu reći da ste jedna neopevana stoka, i to ona nomadska sa obronka planine Golije. Forum će vam umreti, ako već nije, zato što se ponašate tako primitivno i zatucano kao Tito i Milošević zajedno. Niko nema prava da meni određuje šta ću ja na forumu da napišem, jer forum, ako niste znali, služi upravo zato da se na njemu pokreću svakojake teme, i da se iste komentarišu, ako je neko zainteresovan, ili da se jednostavno ne komentarišu ako za iste niko nije zainteresovan. I zaista ne znam čemu drama. Da li se administrator uvredio pa je raširio muda, jer mu se dalo pa može, i zbog svoje sopstvene sujete mene namerno obrisao sa foruma, onda je dokazao koliko je mali i sitan, prazan i prost, jer ne zna, ne ume, da adekvatno odgovori, ili objasni, forumašu u čemu greši. Konstantno sam bio ignorisan na tom usranom forumu samo zato što sam slobodouman i pišem ono što rihtig mislim i osećam. Velika je šteta što ste tako konzervativni imbecili koji ne vide dalje od svog nosa i mislite da ste vi jedini koji ste pametni i imate šta da kažete, a to baš i nisam primetio. Ono što jesam primetio, bilo je da se jedna te ista osoba pod raznim, različitim, nadimcima (nick-ovima) dopisuje sama sa sobom. Žalosno. Tragično.

- Da li je uređivač foruma taj dmc, il kako se već zove, ili jovana80, il kako se već zove, ili ko god to bio, ja stvarno ne znam, ali je groteskno smešno što taj/ta, koji/a mrsi muda/pičku na forumu i glumi nekog baju, gazdu, il koga već, radi takve stvari. To je strašno neozbiljno i aparthejdno. Degradirati nekog ko samo slobodno misli i piše to što misli, liči na tragi-farsu umobolnika kojima je to smešno. Takve persone nazivaju se idiotima zbog zaostalog mentaliteta.

- Na kraju i nemam više šta da dodam, jer bi sve ostalo, što bih napisao, bilo besmisleno, pišanje uz vetar, razgovor sa zidom, premda bi me zid i saslušao, ali gazde-diktatori sa foruma očigledno ne, jer njima je bitno da se oni međusobno dopisuju i gospodare forumom koji dnevno poseti 5-6 osoba. Katastrofa. Iskreno mi vas je žao, jer ljudi koji ne prihvataju šalu na svoj račun, naprosto su degenerici. Ako niste znali, prihvatanje šale na svoj račun je odlika mudrih ljudi. A vi ste očigledno dokazali da ste baš ono suprotno. Toliko.

- Ovo je neka vrsta oproštajnog pisma. Moja oporuka. Izgubio sam sve, a uskoro ću i svoj sopstveni život. Sve ovo pišem iz samo jednog jedinog razloga, kako bih ostavio trag na bar jednoj istorijskoj stranici u hodnicima sećanja svih vrsta i podvrsta koji naseljavaju naš univerzum. Ovu priču ostavljam, u duhovni amanet, svoj svojoj braći i svim svojim sestrama iz svih plemena naše vrste, da znaju golu istinu i da pamte ovaj tragični, varvarski čin, koji je doveo do potpunog istrebljenja jednog naroda. A sve je počelo ovako...

- Rođen sam leta gospodnjeg ’92. godine na obronku Glave nekog urbanog seljaka iz južne Srbije. Neposredno pre mog rođenja desila se sedamnaesta seoba mog plemena. Kako mi je majka pričala, početkom te ’92. godine u našem kraju kulminirala je ekspanzija Skinsa, te smo usled seče šume i totalitarnog uništavanja našeg zaseoka morali da bežimo kud koji mili moji. Pre no što je ispustila svoju plemenitu dušu, moja majka se otvorila i ispričala mi golu istinu. Nikada neću zaboraviti njene vodene oči dok mi je govorila o tragičnom stradanju mojih predaka. Sa stomakom do zuba moja draga mati uspela je da spasi 20-oro mojih braće i sestara, ali je za sobom ostavila svoga muža, moga oca, i na stotine naših saplemenika, bližih i daljih rođaka. Sa suzama u očima gledala je destrukciju našeg zaseoka. Prokleti Skinsi. Nakon mnogih peripetija naše osakaćeno pleme uspelo je da se usidri na Glavi ortodoksnog metalca, urbanog seljaka iz južne Srbije. Nedugo zatim rodio sam se i ja, a dve godine kasnije umrla je moja majka. Taj nemili događaj odigrao se u vuhoru bezumlja i to kada je naš zaseok zapljusnuo prokleti metalac najnovijom hemijskom bombom zvanom: šampon od koprive. Mnogo mojih saplemenika je nestalo u vihoru tog bezumlja, a moja majka, rasečena na pola i gotovo spaljena, izdahnula mi je na rukama. Nismo imali vremena da žalimo za izgubljenim, morali smo brže-bolje da bežimo u novi zaseok. Nekako smo uspeli da preživimo, ali ne našom zaslugom već zaslugom glupog metalca kome je ponestalo najnovije hemijsko naoružanje. Otada je slušao samo Sepulturu i kresao neku nimfo-rejverku na čijoj Glavi nije moglo da se živi, jer se grešnica jedna maloumna non-stop prefarbavala u jarko crvenu boju, što je za nas bilo i te kako smrtno toksično. Zarad njenog ličnog zadovoljstva, odnosno sebičluka, a zbog naše bezbednosti, moji saplemenici i ja morali smo da ostanemo na Glavi kudravog, zbog čega smo, od ostalih plemena naše vrste, i dobili naziv „ortodoksni metalci“. Nismo voleli što nas ostali tako oslovljavaju, ali smo barem bili živi, zdravi i bezbedni. No to nije bio i kraj svih naših muka i nedaća. Potresali su nas razni zemljotresi usled orgazniranja psiho-metalca i njegove rejv-fukse. Dašak slobode osećali smo tek kad bi drtina jedna kudrava zaspala. Jedino i samo tada mogli smo slobodno da se šetamo, igramo i izvodimo naše obrede. Najveća žurka na prostoru Glave šašavog metalca ikada, odigrala se ’95. odmah nakon završetka nekog bratoubilačkog rata u kome su se međusobno trsili pripadnici ljudske vrste na prostoru države koja danas više ne postoji. Metalac je sa svojom ekipicom slavio mir, a naše pleme radovalo se novim prinovama. Više od 6.000 novih članova našeg plemena te večeri ugledalo je svetlost dana. Bili smo pijani ko pičke od kiše votke koja je ko blesava padala unaokolo duže od 6 sati. I bili smo letvosani kao nikada do tada, i nikada posle toga. To je bilo nezaboravno veče. Toliko smo se prebili od kiše votke da smo onako letvosani zaigrali naše čuveno „vaškasto kolo“ i to na sred Glave Radeta Seljaka iz Smrdana. Tako su ljudi oslovljavali metal-manijaka i njegovu selendru udaljenu 1.000 svetlosnih godina od svih njegovih neostvarenih snova. Glupi ljudići oduvek su mislili da mi vaške ne čujemo i ne razumemo njihov govor, ali su se tu, na našu sreću, malkice zajebali. Razumeli smo ih apso-jebeno-lutno sve, no pravili smo se ludi. Smatrali smo, i još uvek smatramo, da glodanje reči ne znači pamet, već samo i isključivo narušavanje tišine, koja je za nas ideal slobode. Ljudi misle da se mi vaške sporazumevamo nogama, rukama, ili „nemuštim jezikom“. Smešno, ali to su samo ljudi. Nemaju oni pojma. Mi jednostavno šapućemo dok govorimo, ne remeteći tišinu, i niko nas ne čuje, ali se zato mi međusobno fantastično kapiramo. Šaputanje je naša bezbedna zona, ali šta o tome znaju ljudska bića. Oni s jednog kraja planete lete na drugi onim neartikulisanim uzurpatorima savršene tišine, lete i van planete, na Mesec, Mars i ko zna gde sve ne, ali zato nemaju veze s mozgom šta se to dešava na planeti Zemlji - njihovoj prvoj postojbini. Kakva tragedija. Al šta da im radiš, to su ipak samo ljudska bića. Samo ljudska bića i samo najveće siledžije na planeti Zemlji. Raširili se po njoj, zauzeli je, prisvojili ko da su je lično oni gradili, a ne znaju da smo mi naseljavali Zemlju dok oni još nisu bili ni u planu da se poseju na njoj. Eh, kako je naša planeta bila lepa bez tih sisara-ubica. Bilo nekad... Uglavnom, te ’95. po čovečjem kalendaru, negde oko 21h. po ljudskom poimanju vremena, zaista ne znam šta će im ti datumi, te godine, ti časovnici i ostale koještarije koje im samo ograničavaju, pa čak i uskraćuju njihovo pravo na slobodu, recimo kretanja, ali dobro, to je njihova stvar, Rade Seljak uhitio je svoju crvenu flintu, što bi se reklo - na gomili! Neki panker Nišlija zabijao ga joj je do krajnika dok je Rade-metal-Seljak sakupljao delove sebe samo dve sobe od mesta greha, a mi slavili pijani, igrajući naše „vaškasto kolo“ na Glavi raspadnutog. Vlasnika Glave, na kojoj je egzistiralo naše pleme, ta scena pogodila je ko metak u čelo. Otada su i počele naše muke i naše stradanje. Zakleti metalac ošišao je svoju kosu na trojku i tim svojim sebičnim, varvarskim činom, pobio više od 7.000 naših saplemenika. To je bio jedan od najvećih genocida ikada počinjenim nad našim narodom. Još uvek me progone suze i jecaji mojih iskasapljenih saplemenika. Ali se masovni ubica nije na tome zaustavio. Počeo je da sluša folk sranja i da lomi čaše i flaše o svoju ludu Glavu, a tu smo najveći ceh plaćali mi vaške, mladi-gnjide i deca-puckavice. Parčad srča razbijenih čaša i flaša, kasapio je naše pleme od jutra do sutra. Taj pokolj odneo je nebrojeno mnogo naših žrtava. U tom istrebljenju stradao sam i ja. Amputirane su mi 3 leve noge i 2 desne ruke, a na glavi još uvek nosim ožiljke. Kasnije je Rade-folk-Seljak objavio primirje, te je naše poluosakaćeno pleme, koje je brojalo samo 500 članova, uglavnom staraca, žena i dece, pokušalo da se nanovo regeneriše. Morali smo opet da dižemo naše zaseoke i utvrđujemo bunkere. Dugo je trajao naš proces obnove ali je primirje dalo rezultata. Naše pleme se podnovilo i brojalo je više od 1.300 članova, usevi su dobro rađali, hrane je bilo na tone i sve je počelo izgledati savršeno fantastično. Radetova vugla je bila masna i prepuna peruti, što je za nas bilo super. Dakle, hrana u izobilju! Tada smo se malo i opustili i odlučili da izvedemo naš kultni obred „danak u krvi“. Za vreme obreda „danak u krvi“ svaka vaška, gnjida i puckavica mogla je da pije krv u bilo kom zaseoku na Glavi. Mi vaške nismo zli kao ljudi i tačno znamo kad je dosta. Mi ne crpemo naše prirodne resurse do iznemoglosti kao što to čine ljudska bića, već veoma pristojno, tek toliko da zadovoljimo sopstvene potrebe i ostavimo dovoljnu količinu crvenog zlata kako bi ono obnovilo svoj proces razmnožavanja i sasvim pristojno hranilo, kako čoveka na čijoj Glavi živimo, tako i nas. Tada mi to nije bilo najjasnije, ali sada, pred samu svoju smrt, zasigurno znam da je dokazano tačna moja sopstvena teza koja glasi ovako: biti vaška u svetu vaški - velika je privilegija. Biti vaška u svetu ljudi - užasno je grozna karakterna osobina. Rade se pretvarao u ovo drugo, postajao je vaška u svetu ljudi, nažalost. Dok je gajio nas i bio glupi metalac sve je bilo jupi, a kad je počeo da sluša folk sranja i da glumi dizela u masi istih, počeli su njegovi nervni slomovi i naše stradanje. Nažalost.

- Elem, jednog lepog posle podneva, moj mlađi brat Toma-gnjida i ja, krenuli smo da obiđemo planinu i pećinu Levo Uvo, koja je ujedno predstavljala naše najveće izvorište svih rudnih bogatstava i naš najveći kulturno-istorijski spomenik. Vreme je bilo sunčano i toplo, Seljak je spavao i mi smo se lagano i slobodno iz Gornje Šume spustili u podnožje Levog Uveta. Ja sam želeo da tu malo prilegnem i da se odmorim uz predivni pogled na levoj obali Zulofa, na kojoj su se u toplesu sunčale super-mlade ribe-gnjide. Taman sam ušacovao jednu super-ribu Zorku-gnjidu iz susednog zaseoka i počeo pogledom da je milujem, u čemu je ona baš-baš uživala, budući da se bila raskravila i raščešala, to jest raščešljala što bi rekli ljudi, moj ludi mlađi brat Toma-gnjida, koji je inače bio u fazi ekstremno zajebanog puberteta, uspentrao se na vrh planine Levog Uveta, pokazujući svoju naprednu muskulaturu, i krenuo da izvodi svoj Tarzan-trik, praveći se važan pred obiljem mlade pičadi koja je zauzela kompletnu levu obalu suncem okupanih Zulofa. E sad, moram priznati da je moj mlađi brat Toma-gnjida bio veliki šmeker i mnogo veći frajer od mene, ali je bio previše zelen te njegovo ludilo, onda kada se pretvarao u pravo govedo jedno neopaorsko, baš kao i ovom prilikom, nisam mogao da mu uzmem za zlo. Ipak je on dete bez roditelja, što bi rekli ljudi: siroče; sa samo jednim starijim bratom, a to sam bio ja. Te stoga i nisam mogao da mu se ljutim, niti da mu šta zameram. On je skakao s lijane na lijanu, na obronku vrha Levog Uveta, ispuštajući iz dupeta svoj bazd, kojim smo se mi, inače, udvarali kučkama, a na levoj obali Zulofa vladalo je opšte oduševljenje plus frenetični aplauzi pičetine koji su pratili svaki skok Tome-gnjide. A onda je lijana popustila... Ja sam bio u šoku, na levoj obali Zulofa vladao je muk, a Toma-gnjida završio je zdrobljenog tela u hrpi žutila na dnu pećine Levog Uveta. Rade džudža se naprasno probudio i istog trena zverski je svoj odvratni desni nokat malića zabio u pećinu Levog Uveta, i pokupio Tomu-gnjidu u hrpi žutila koju je kasnije studirao i proučavao. Tog trena kučke su se dale u beg put Gornje Šume, a ja nikako nisam mogao da pokupim telo svog mrtvog burazera, jer je džudža otvorio branu slavine i na nas pustio česma-cunami, čiji su talasi premašivali najnenormajlniju visinu i totali-jebeno-tarno poplavili kompletnu Čudesnu Šumu, odnosno naš dom. Još jedan Radetov sebični potez, i još jedno naše gadno stradanje. Toga dana nestalo je mnogo naših saplemenika čije oči više nikada nismo videli. Al nije nas kidalo samo to. Usled naleta česma-cunamija naše pleme gotovo da je bilo kompletno razbijeno, ostalo je samo stotinak članova. Naši usevi bili su uništeni, kao i zalihe hrane koju smo predano prikupljali, te smo usled ekonomske katastrofe i preležanog novog genocida morali da se damo u zbeg i glumimo hajdučiju. Mnogo dana i noći, nakon tog stravičnog događaja, nismo smeli ni da pisnemo šapat, a kamoli da se prcamo i kotimo. Morali smo da nepomični žmurimo uz stabla dlake i čekamo da se Rade-ubica-naše-vrste nekako primiri. Tada smo počeli čak i da se molimo i to ljudskom bogu, mada nas on, čini mi se, nije baš nešto posebno gotivio. Na prvi pogled reklo bi se da je on štaviše i uživao u našem stradanju. Ne znam, ne mogu da sudim jer naša vera to nedozvoljava. Inače, mi smo se u mnogo čemu razlikovali od čoveka, ali smo u isto vreme imali i velike sličnosti sa njim. Recimo to ovako:

- U našem svetu nije postojao sistem, kao što je to slučaj kod ljudskih bića, ali je postojala konstrukcija koja nalikuje čovečjem sistemu. Razlika je u tome što su ljudi podeljeni na robove i njihove vlasnike, a kod nas je svako imao podjednako pravo glasa i uživao svaku vrstu potpune slobode. Vođa našeg plemena bila je najstarija majka-vaška od svih najstarijih majki-vaški iz svih zaseoka na Glavi. Ona je, dakle, vodila pleme, ali su sve odluke i izbori za bilo što donošeni demokratskim putem, odnosno većinom glasova na koje su apsolutno podjednaka prava imali svi narodi i sve narodnosti, kao i sve vrste manjina ove ili one vrste, svih vaški, gnjida i puckavica iz svih zaseoka kompletne Čudesne Šume, to jest Glave. Najstariju majku-vašku, ukoliko bi nestala nakon napada na naše pleme, menjala je sledeća po redu najstarija majka-vaška. I tako redom. To je velika sličnost s ljudskim patrijarhatom, odnosno matrijarhatom iz prvobitne ljudske zajednice. Taj nazovi sistem vladavine, čovekoliki su pokupili od nas, a kasnije su počeli da uvode pravila i kazne, kao i neke sulude običaje kojih su se i sami gnušali. Npr: nakon ukidanja matrijarhata, da bi se bestidnici, sorta čovek, pol muški, što jače učvrstili na vlast i što duže opstali u toj izmišljenoj komuni, smislili su suprotni režim od postojećeg - patrijarhat. Odmah su doneli zakone, kao i kazne za one koji zakon nepoštuju. Jedan od prvih bio je taj da poglavar plemena, tačnije otac, ima pravo da prvi kresne bilo koje piče u svom plemenu, a to je mogla da bude i ćerka njegove 25-e žene, ili devojka njegovog sina, njegova buduća snaja. Kasnije se to otelo kontroli pa je vođa kresao sve ćerke svih svojih ćerki, čak i sve praunuke svih svojih žena, kao i sve žene svih svojih sinova, kako pre, tako i posle braka. Ukratko, prvo ga mune ćaća, pa tek onda sinak. Zatim su se sinovi pobunili i nastao je kratkotrajni haos. Nakon toga denešeni su novi zakoni, a jedan od njih bio je i zabrana spolnog opštenja sa bliskim srodnicima, odnosno incest. To sranje svi su proglasili za najgori smrtni greh, iako su se svi toga gnušali i prečesto tajno stavljali veto na sopstvenu zabranu, što i dan danas čine. Znači, javno se brani i sankcioniše, ali se tajno upražnjava i toleriše. Ludilo! Kod nas nema tih zakonodavnih sranja, ali postoji jedno pravilo, a to je da niti jednu majku-vašku, sem njenog jedinog mužjaka, niko ne sme da pipne, a braća i sestre vaške i gnjide, puckavice ne jer one nisu sazrele za seks, mogu međusobno da se karaju do iznemoglosti. I to se i te kako poštovalo. Pre svega jer smo se na taj način kotili ko blesavi, što je bilo veoma dobro zbog opstanka naše vrste. Dakle, imali smo velike sličnosti sa tom patrijarhalnom prvobitnom šatro ljudskom zajednicom, a mogu slobodno reći da i dan danas, s ovom modernom nadri moralnom, imamo velike sličnosti, s tim što se oni trajno jebu i trajno kažnjavaju za incest, a mi se samo jebemo. Kod nas bi, današnji incest ljudske vrste, mogao da bude validan jedino ukoliko neka vaška, ili gnjida, kresne svoju, ili tuđu majku-vašku. Tada se donosi nepobitna i konačna odluka da se grešnik protera, kako iz zaseoka u kojoj je greh počinjen, tako i iz svih zaseoka Glave i svih zaseoka svih Glava gde god da obitavaju pitome vaške, gnjide i puckavice, i auto-jebeno-matski potpada pod red vrste divljih vaški, što znači da je izgubio čin pitomih i da sada jedino može da naseljava prostor životinja na kome obitavaju divlje vaške. To je za pitomu vašku najmorbidnija kazna, gora čak i od same smrti. Ali kod nas se zna red! Tu nema koje! A postoje i još par sličnosti. Recimo, kod nas se, kao i kod ljudi, razlikuje boja oklopa, odnosno tela, iliti kože. Puckavice su bele, gnjide žućkaste, a vaške braonkaste i crne. Al mi na to ne gledamo na taj način kao što to, recimo, rade ljudi, jer smo mi totalno jednaki, odnosno totalno u istim govnima. I zato kod nas podela na boju kože ne dolazi u obzir, dok se ljudi međusobno besomučno tamane zbog boje kože. I šta da im radiš. Zbog toga što su oni zli i međusobno se brzo satiru, odlučili su da etiketiraju i nas vaške. Tako su nam i pripisali taj njihov greh, poistovetili ga s nama, iako mi nemamo nikakve veze s tim, i u isti koš nas bacili s onim bednim parazitima iz reda „odećne vaši“. Oni sami sebe tako nazivaju jer vole da se zavlače u štrokave delove odeće. Mi ih nazivamo „tifusari“ zato što one izlaze iz štrokave odeće jedino kad treba krvi da se nekom napiju, a i prenosnici su raznih boleština. Odavno smo ih mi prozreli i sikterisali od sebe, kao i „majmunare“ koji su veoma slični „divljim vaškama“, jer se zavlače u sve moguće toplokrvne životinje. Međutim, tu istinu ljudska vrsta još spoznala nije, te nas zbog svog neznanja, iliti plitkoumnosti, sasvim uspešno istrebljuju, svrstavajući nas u isti čabar s ostalim parazitnim vašima. I badava da ih edukuješ kad oni ne žele to da shvate. Mufloni jedni bezobzirni. Zbog toga nas je i Rade bitanga stalno proganjao. Nije nam dao ni da danemo! I tako jedne noći sedim ti ja, onako leđima navaljen na stablo jedne bele dlake, donjim nogama po rilici češkam jednu Slavku-vašku, to je bila opasna riba, jedna od najboljih na čitavoj Glavi, al je usled manjka vaški s kitom te noći zaglavila sa mnom, sakatom ovcom, al nema veze, bilo je „daj šta daš“, i taman ja krenuo onako fino da je češkam po telu i muvam za ševu, kad eto ti Radeta bitange s najnovijom hidrogenskom bombom. Baci je čova mrtav ladan i pobi nas ko zečeve! Jebo nam je mater milosnu! Govedo jedno neobrazovano. Skoro da nas je sve uništio. Ostavio je osakaćeno i jadno brojno stanje, komada 50. Ja sam u tom incidentu trajno izgubio svoju rilicu i obe donje noge, s kojima sam poslednji put milovao, sada već pokojnu, Slavku-vašku. Opet ništa karo nisam. A sve i da sam kasnije hteo, penis nije mogo da mi se ukruti. Izgleda mi da je tada doživeo neku zajebanu traumu. I tako smo se jadni i osakaćeni dali u poslednji zbeg, u zaseok koji je jedini preživeo hidrogensko bombardovanje. Otada više ništa nije bilo isto. Ostale su samo dve vaške sa zdravom kitom, ostali su bili impotentni, a ja zapao u post-traumatski-šok. Još uvek mi je kita bila zdrava, ali indisponirana za rad i razmnožavanje. Žene-vaške, kao i ribe-gnjide, naprasno su počele da oboljevaju od raka grlića materice i emfraksisa, što je sve posledica bombardovanja hidrogenskim naoružanjem, te je s toga obnova plemena bila veoma teška i strašno mukotrpna. No nekako smo uspeli da preživimo to razaranje i na jedvite jade smogli snage da ponovo stanemo na noge. Baš tada međ ljudskom vrstom nastalo je novo klanje u kome je bombardovana zemlja koja danas više ne postoji. Ljudi su ginuli ka vrapci, a mi smo se uspešno kotili. Ali nama to nije bilo svejedno, zato što su, u tom haosu, nestajale Glave na kojima smo mi obitavali. I zbog toga smo mi odlučili da zamolimo za pomoć naše ortake iz drugih plemena. Odmah su na naš SOS odgovorili „trkači“, najratobornije vaškasto pleme. Napali su pilote, koji su čučali u onim nastranim uzurpatorima tišine, i jebali im mater gulanfersku! Glupi ljudi, pleme Srbi, nisu nam ni fala rekli. Dabogda ih jebala Jelena Trivan sve od reda! Neće ništa da im fali. Zna Trivanka da ga onako baš-baš do iznemoglosti isisa. Ja ne znam, tako ljudi zbore...

- Kad se završilo to sranje od rata, Rade budala nalio se ko čep, i s nekom matorom radodajkom na svojoj gajbi slavio mir. Mi smo ponovo opleli naše „vaškasto kolo“ i žurkirali cele noći. A onda je Rade dijabola krenuo sa svojim moralno nakaznim porivima. Nekom marmeladom namazao je đanu svoje vile ravijojle i krenuo da je sumanuto krlja. Taj bestidni čin razvratnih pohotnika ispustao je neku vrstu šljapavog zvuka. Nešto kao „hlap-šljap-hlap-šljap-plak-pljak“ a povremeno je dobijao i zvuk nalik onom kao kada kroz slamčicu ustima uvlačite ostatke koka-kole sa dna plastične čaše; i tako u krug dok je drusla urlikala ko gladna žirafa. Morali smo sve puckavice, kao i mlađe gnjide da sklonimo u bunkere i zapušimo im uši, kako bi ih koliko-toliko zaštitili od zvuka koji su proizvodili to dvoje bludnika; nismo želeli da naši mladi dožive traumu koja bi ih pratila do kraja života. Ljudi su zaista moralne nakaze, naravno ne svi, ali velika većina sasvim sigurno jeste. Mi vaške to najbolje znamo, jer smo takvim situacijama prisilno primorani da prisustvujemo. Sutradan se Rade-poslednji-bludnik-Smrdana pretvorio u najkrvoločniju zver, saznavši da ga je njegova drdava dudara napustila preko noći i otperijala s nekim fotošopiranim imbecilom koji je tvrdio da je neka zajebano poznata multimedijalna ličnost. Ne znam šta mu to dođe, ali ko će ikada razumeti ovaj nakazni ljudski 21. vek. Od tog momenta krenula je naša apokalipsa...

- Rade-alko-kiler je u svom destruktivnom besu svoje maloumne persone, krenuo u bizarno uništavanje sebe i svega oko sebe. Polupao je celu svoju gajbu, a zatim je krenuo da menja svoj lični opis. Prvo je krenuo da reže svoje telo žiletom, kao klinci koji se samopovređuju u bezrazumnoj želji da osete najidiotalniji bolesno bestijalni trip Satana Panonskog. A onda je obrijao svoju sjebanu vugla, ostavivši samo perčin koji se pružao od stene Čela pa sve do centralnog parka Potiljak na kome smo mi, u trenucima slavlja, izvodili naše čuveno „vaškasto kolo“. Taj jezivi masakr, koji je učinjen nad našim polusakatim plemenom, izazvao je orkan nezadovoljstva i revolucionarni revolt kod preostalog preživelog našeg skoro potpuno sakatog plemena. I rešili smo, po prvi put u istoriji našeg naroda, da se bolesnom manijaku osvetimo na, po njega, najgori mogući način. Odlučili smo da mu vratimo milo za drago. Napravili smo dve falange s likovima koji su bili najzdraviji i imali sve potrebne elemente za taj poduhvat: rilice, noge i ruke. Uz pomoć rastopljenog margarina, koji smo maznuli od pobenavelog Radeta-ubicu, falange su se sa vrha stene Čela spustile, kao skijaši, do graničnog prelaza Obrve, a otuda, smrtonosnim spustom, jer je to bila samoubilačka misija, niz maljave grudi i trbuh do donjeg Penis-parka gde su krenule da cevče krv poremećenog dželata našeg plemena. Armada gnjida, niz najdužu skijašku stazu Kičma, spustila se u Prdež-park sa zadatkom da tamo dole napravi ršum. Dve baterije polusakatih vaški, među kojima sam spadao i ja, imale su zadatak da okupiraju pećine Levog i Desnog Uveta, kako bi odvukle pažnju zločincu. Na perčinu su ostale puckavice, koje su imale zadatak da se oklembese na stabla dlake i tako iritiraju pomahnitalog, i majke-vaške, koje su imale zadatak da od Radeta-Kanibala isisaju što više krvi iz njegovog raspalog mozga. Taman smo svi zauzeli svoje položaje kad se desilo ono čemu se ni u najgorim noćnim morama niko od nas nije nadao. Rade-Hitler gađao je svoj perčin najnovijim hemijsko-biološkim naoružanjem u vidu spreja zelene boje. Više nije bilo vremena za čekanje. Falange su prve krenule i napad na Penis-park odmah je dao rezultata. Rade-nesvrstani-satanizator obema rukama je napao naše falange u Penis-parku, drapao se ko nenormalan, počeo je da cvili i krklja, falange su i dalje odolevale njegovim napadima i uspešno izvršavale svoju misiju. Odmah zatim krenula je i armada u Prdež-parku. Konjoslav je sada morao da prerasporedi svoje šake, levom je branio Prdež-park, a desnom Penis-park. U tom momentu napad su izvršile baterije. Ja sam se nalazio u najdubljoj dubini pećine Levog Uveta i krenuo da rovarim po njemu, kao i ostatak mojih saboraca. Stočar je tada batalio donje delove i fokusirao se na odbranu svojih ušiju. Međutim, bilo nas je previše za njega samog, a bili smo i veoma dobro organizovani. Tako mu i treba kad se kači s nama vaškama. Burgijali smo ga i kasapili dok je on cvilio, urlao, skičao, vrištao, plakao, udarao glavom i šakama o pod, zatim je u panici naprasno skočio sa poda i uleteo u frižider. Zaiste ne znam šta je stočar hteo time da postigne, možda je mislio da će nas zalediti. HA! Zajebo se. Žešće se zajebo. U panici i paranoji, češajući svoje telo i uzduž i popreko, krenuo je ka kupatilu, rušeći sve pred sobom, i ostavljajući nesrazmerni haos za sobom. Uleteo je u kupatilo, otvorio slavinu, začepio kadu, čekajući da se ona napuni, skino se go, ko od majke rođen, uzeo mašinicu i krenuo da skida sve moguće i nemoguće dlake na svom telu, počevši od Glave, preko graničnog prelaza Obrve, zatim se bacio na grudi, tbuh i škemi, mesta na kojima mi nikada nismu ni privirili. Glupi čobanin. Nije imao vremena, razbijali smo ga, pao je na kolena sav u suzama, bacio je mašinicu i upao u polupunu kadu. I tako nam zadao strašan udarac i nenadoknadive gubitke. Svi na Glavi već su bili mrtvi, a ovaj udar dokusurio je i falange i armadu. Zatim je govnar uzo najoštriju ribaću četku koje su moje oči ikada videle, i krenuo da se trlja. Ubadao je veoma vešto onim kopljima, koji su virili iz drvene četke, sve moje saplemenike. Kad je krenuo da izvrši agresiju na Levo Uvo, ja sam se poslednjom levom nogom uhvatio za gotovo čelični mizdrak i prilepio se uz njega, gledajući sa suzama u očima svoje mrtve saplemenike koji su se na vrhovima tih mizdraka još uvek batrgali. Nikako nisam mogao da dohvatim vrh tog oružja jer je oklop bio od drveta plus natopljen vodom, znači klizavo, a sem toga ja sam imao samo jednu levu nogu kojom sam se čvrsto držao za vrh koplja. Svi su bili pobijeni. Svi sem mene. Desnim okom, pošto mi je levo bilo izbijeno, gledao sam Ishod svoga plemena. Bio je to najužasniji horor ikada. Zatim je manijakalni najmasovniji ubica vaški ikada, izleteo iz kade bacivši četku, sa mnom na njoj, u vodu po kojoj je plutalo moje mrtvo pleme. Četka je lagano tonula, a i ja sa njom... Osetio sam kako voda ulazi kroz moje pore, a neke čudne hemikalije, koje je Rade-Ajzenhauer bacao na mene i moje mrtvo pleme, pekle su me kao žar i živog me spaljivale... Dok je duša napuštala moje telo, poslednjim šapatom rekao sam:

- Neka se dobro zna i zapamti zauvek, najkrvoločnija zver na Zemlji je... čovek.

- „ ... u svakom slučaju, bio ja pobeđen ili pobednik, još iste večeri uzeću svoju torbu, svoju torbu siromaha, ostaviću svu svoju imovinu, sve vaše poklone, sve vaše penzije i obećanja za buduća dobra i otići ću pešice, da život završim kao vaspitač kod nekog trgovca, ili da od gladi umrem iza kakvog plota. Rekao sam. Alea jacta est!“

                                                                               - Fjodor M. Dostojevski -

- Dakle, niko ništa da učini. Vidim svi ćute, svi se prave ludi, kao da ovo nikoga ne zanima. E pa, JA NEĆU DA ĆUTIM! Ne želim da tolerišem stoku, smradove i ljige na putu PREOKRET za Leskovac. Zašto? Evo zašto...

... Ako prilazite jednom problemu na isti način, možete da očekujete da ćete dobiti isti rezultat kao i ranije. Ako nećete da menjate pristup, nemojte da se žalite što ćete opet imati iste rezultate.

                 AKO JE REZULTAT BIO LOŠ, MENJAJTE PRISTUP!

... Mene ne interesuju namere. Mene interesuju posledice. Svako ima dobre namere i mislim da je to stvar pristojnosti. Nemam nameru da diskutujem o nečijim namerama... Ako imate permanentno loše posledice, po meni je svejedno da li je na Božjoj pravdi, na nekoj drugoj pravdi zasnovano, ili na dobrim namerama, jer to na kraju dovodi do propasti te zajednice koja treba na kraju da uspe.

               VAŽNO JE DA IMAMO JASAN PLAN I JASNU VIZIJU!

... Odrastimo jednom kao narod i kao ljudi, prihvatimo cenu za ciljeve koje smo prihvatili. Ima nekih koji kažu: daj da ponovo štampamo malo para, dosta nam je bilo te finansijske discipline, možda je bolje bilo za vreme Miloševića, jer kad god smo malo krenuli ka Beogradu, uvek su nam naštampali i dali, nije važno što je zemlja tonula, važno je da smo tog dana mogli da podelimo plate.

       JEDNO JE DRŽATI ZAPALJIVE GOVORE I OBRAĆATI SE EMOCIJAMA,

            A DRUGO JE PLANIRATI OZBILJNU DRŽAVNU POLITIKU!

... Zahvaljujući jasnom planu i čvrstoj viziji, mi ovu zemlju možemo da izvučemo iz najveće ekonomske bede u kojoj se jedna evropska zemlja nalazi, da je uvedemo u oporavak i ekonomski razvoj. Ali, uvek je važna vizija. Uvek morate da pitate - kuda ja to idem? Ne da li samo brzo trčim, ne da li trošim energiju, nego da li znam na koji cilj želim da stignem.

                          DA SE POGLEDAMO U OČI I KAŽEMO:

            AKO HOĆEMO CILJ, MORAMO DA PRIHVATIMO I SREDSTVA

                                 KOJA VODE DO TOG CILJA!

... Naš cilj je Evropska unija. Ne postoji nijedna prepreka koja može da nas zaustavi na tom putu. Kao čoveka koga drže pod vodom 50 godina, u njegovoj želji da dođe do vazduha, do kiseonika, tako i Srbiju ne može ništa da zaustavi na tom putu do kiseonika, a to je Evropa, porodica demokratskih, modernih, razvijenih zemalja...

                                                                                                  Zoran Đinđić

                                                                                     oktobar 2001. godine

- Ja ovo nisam zaboravio, niti ću. Ali, čini mi se da su to zaboravili predstavnici LDP-a u Leskovcu, a naročito gospodin Bojan Bojović.

- Dotični „gospodin“ više ne zna ni gde je jadan, nit šta radi tako izgubljen u kofozi sopstvenog mozga. Ni njegova tačna funkcija se ne zna. Šta je on u lesovačkom ogranku LDP-a? Član, poverenik, mangup koji želi da nastavi stopama Bojana Kražića, Bobana Popovića, Dražena Ružića, Zorana Stoilkovića... da pljuje, vređa, ponižava, maltretira i prebija članove LDP-a, a naročito aktivne članove mladih za PREOKRET - Leskovac. To je mladima za PREOKRET - Leskovac jasno stavio do znanja, a kako, videćete na video-klipu na kraju članka.

- Bojan Bojović je na kraju svih krajeva uspeo da se, uz pomoć Radmile Gerov, neraskidive ekipe Dražen-Zoran i ostalih njihovih ljudi, koje su po nepotističkoj liniji dovukli u partiju, uvuče na mesto šefa IŠ-a. I sada nomad drakonskom anarhijom izdaje dekrete članovima LDP-a u Leskovcu šta i kako treba da rade, a ni on sam ne zna ko, šta, gde, kad i kako treba da radi. No, ima on svoju ekipicu koja mu u tome pomaže, pa će se nekako snaći. Sposobnijih kadrova od Bojana Bojovića i te kako ima u leskovačkom LDP-u, ali se članovi LDP-a u Leskovcu ne pitaju ništa, pita se gorepomenuta armada.

- Mali osvrt na skorašnje događaje:

- Na jednoj konferenciji za medije, koju je održao Dražen Ružić (tema je bila vezana za jedan napad na novinarku TV K-1, Ivanu Veličković koja je inače član LDP-a, koja je otišla, na poziv DSS-a, na Pašnjak da medijski proprati radove koji se tamo održavaju. Održavaju se mesecima, a ko ih i kako održava, zadržava ili šta već, ko će ga znati, jer ovde u Leskovcu se ništa ne zna javno, ali se zato tajno sve zna. I ko održava radove, i kako ih izvodi, na koji način to radi itd. Uglavnom, ta kvazi novinarka je napadnuta na terenu dok je šatro izveštavala o tim radovima na Pašnjaku, DSS-ovci se razbežali, ona najebala, a Dražen Ružić je odmah sazvao konferenciju za medije kako bi i javno zaštitio svoju štićenicu, koja, uzgred, dupe nije pomakla za LDP) prisustvovao je i Bojan Bojović, ne znam u kom svojstvu, a nije ni bitno. Ono što jeste bitno, i što jeste ISTINA, je da je, nakon saopštenja za javnost i osudu za napad na novinarku, kada su se pogasile kamere, ekipa novinara brutalno krenula da vređa pripadnike romske populacije na najgnusniji, najbezobrazniji i najdrskiji način, govoreći: „Oni smrde ko govna! Da li ste se ikada s njima vozili u autobusu? Niste, a? E pa da znate samo da smrde na ustajali kiseli kupus. Ja ih odlično znam (reče jedno držalo kamere) živim kraj Mahale u Podvorcu i oni, bre, smrde! Ne trpe se!“ I još svakojake uvrede izrečene su toga dana od strane nadri novinara i držača kamera svih lokalnih televizija na račun Roma. Ono što je tragično, jeste upravo konstatacija da se ni Dražen Ružić, niti Bojan Bojović, kao članovi LDP-a koji se ekstremno bori za jednakost svih vera, nacija, boja kože, za prava svih nacionalnih manjina, za prava pripadnika drugačije seksualne orijentacije i sl. nisu niti jednom jedinom reči ni pomislili, a kamoli usprotivili takvom fanatično huliganskom ponašanju pripadnika svih lokalnih medija. Ni jedna jedina reč. Ništa. Ćutali su i gledali u patos ko popišani, i sve mi se čini da se i oni u potpunosti slažu sa poremećenim i konzervativnim polunovinarčićima i trčkarala s kamericama. To su dokazali svojim ćutanjem. Toliko o njihovoj liberalnosti, preokretu, istini... I šta se desilo nakon svega? Upravo ti ljudići postavljeni su na čelnim funkcijama u LDP-u. I šta reći posle svega? ZEMLJO, OTVORI SE!!!

- I kao što sam i obećao, videćete video-klip (koji takođe možete pogledati i na you tube kanalu ’Ultrarabbit1’. Žešća ekipa stoji iza imena rebel! Revolucija je eksplodirala. SLOBODA ILI NIŠTA!) na kome se čuje razgovor Bojana Bojovića, šefa IŠ-a, i jednog od najaktivnijih članova mladih za PREOKRET - Leskovac. Tu ćete čuti svu „kulturu“, „liberalnost“, „demokratiju“, „pristojnost“, „pismenost“, „pamet“, „savest“, „konverzaciju“, „vaspitanje“, „mentalnu higijenu“, „obrazovanost“... vođe puta ’Šetnja za Zorana’ i šefa izbornog štaba LDP Leskovac Bojana Bojovića. Pa mi posle odgledanog snimka recite gde je Preokret, šta je ISTINA, i ko je ovde lud...

 - Ko je ko u LDP-u Leskovac??

 - Nažalost, još uvek se ne zna...

- Uzgred, sastanak je bio održan i u utorak 13. i u sredu 14. marta 2012. godine, ali na tim sastancima prisustvovala je samo ekipica laktaroša i secikesa; ostali aktivni članovi, kao i mladi za PREOKRET, namerno nisu pozvani na sastanak kako bi se ISTINA o svemu što se dogodilo, uspešno zataškala. Baš kao što je to rađeno i do sada...

„Non bene pro toto libertas venditur auro!“                             ISTINA ILI NIŠTA!

MEĐULJUDSKI ODNOSI U OPŠTINSKOJ ORGANIZACIJI LDP – LESKOVAC

- Međuljudski odnosi unutar opštinske organizacije (Opštinski odbor, Omladinska mreža, šire članstvo) LDP-a u Leskovcu su poremećeni još od predsedničkih izbora. Menadžera Bojana Kražića smatram najodgovornijim za to iz sledećih razloga:

Nesposobnost (ili nedostatak želje) za saradnju i timski rad:

- Bojan Kražić je samovoljno, bez konsultacije sa bilo kim, smislio i plasirao u javnost slogan lokalne kampanje „I Leskovac je Srbija“. Kada su mu ljudi to zamerili, „prihvatio“ je kritiku, da bi sutradan, pre konferencije za novinare, sa zida poskidao fotografije Zorana Đinđića i Čedomira Jovanovića i okačio zastavu sa pomenutim sloganom. Nakon dogovora da se lista odborničkih kandidata ne predaje posle konvencije, već da se dopuni sa još kandidata, bez konsultacija sa bilo kim (za to nije znao ni šef OIŠ-a), prijavio je predaju liste odmah sutradan, sa nalogom portparolki da ne obaveštava novinare, jer oni mogu da postavljaju nezgodna pitanja. I pored toga što je, kao menadžer, deo medijskog tima, samo jednom je prisustvovao sastanku tog tima, da bi kasnije prigovarao što se nije dovoljno pojavljivao u medijima. Odbijao je svaku saradnju sa šefom OIŠ-a, a za prenošenje njegovih naređenja teh. sekretaricama koristio je portparolku Ivanu Veličković. Organizovao je izbor poslaničkih kandidata iznenada, kada mnogi ljudi iz OO nisu bili u gradu.

Seksualne afere:

- Bez ulaženja u to da li je, ili nije, bio u nekakvoj vezi sa te dve devojke, jer me se ne tiče njegov privatni život, Bojan Kražić je svojim ponašanjem dao povoda da gradom krenu da kolaju priče o tome. Njegovo ponašanje u partiji nije bilo primereno, jer je najpre Jovani Dimitrijević dao prevelika ovlašćenja, da bi joj ih zatim oduzeo i preneo Ivani Veličković (ključ partije, pečat...) Na moja upozorenja da promeni svoje ponašanje, jer je percepcija ljudi takva da tu nešto ima, nije se obazirao. Krajnji ishod toga je da je Jovana Dimitrijević podnela više krivičnih prijava protiv njega, a da se Ivana Veličković u poslednje vreme ponašala kao da je njegova lična portparolka, a ne Opštinskog odbora. Pred same izbore jedva smo šef OIŠ-a i ja sprečili distribuciju letaka na kojima je Jovana predstavila Kražića kao Firera i na kojima je pisalo da je on sklon seksualnom nasilju i zlostavljnju žena. Taj isti letak su podržale i Žene za mir.

Sklonost ka nasilničkom ponašanju, spletkarenju i potpuni nedostatak samokontrole u javnosti:

- Bojan Kražić mi je lično saopštio 27.03.2008. da je upotrebom fizičke sile iz prostorija LDP-a izbacio Jovanu i Milana, sa pretnjom da će učiniti isto svaki put kad se pojave. Na moja upozorenja da to ne sme da radi, ponovo nije reagovao. Tada je dolazila policija, a krivične prijave su podneli Jovana i Slaviša (koji je pokušavao da ih zaštiti). Novu krivičnu prijavu Jovana je podnela zbog izbacivanja iz partije njenih umetničkih slika, zbog čega ona traži odštetu. Nekoliko dana pre izbora, najpre je verbalno, a zatim i fizički nasrnuo na Krcka, koji je bio revoltiran zbog upornog skidanja fotografija Zorana Đinđića i Čedomira Jovanovića, izbila je tuča i ponovo je dolazila policija. Na povratku sa konvencije u Nišu, Bojan Kražić je verbalno napao i maltretirao kandidatkinju za gradonačelnicu pred zgranutim članovima i simpatizerima LDP-a, a sve to zbog toga što je njegova portparolka, Ivana Veličković, navodno zapostavljena u medijima (iako se pojavljivala na svim konferencijama za novinare, predstavljanju odborničkih kandidata i ostalim događajima medijski propraćenim). Reakcije svedoka tog urlanja su bile jedno zaprepašćenje i osuda. Tada je, između ostalog, rekao da će pokazati on nama šta je hijerarhija u partiji i ko je tu menadžer, i da će više članova izbaciti iz partije. U više navrata je širio dezinformacije koje su bile tako smišljene da naprave razdor u partiji, čime je pokazao da sve nas tretira tako kao da smo mi pitomci zatvora, a ne slobodni ljudi.

Potpuno neprimereno predstavljanje programa LDP-a u javnosti:

- Poređenje Kosova i Metohije sa najvećom žabom koju treba progutati (TV Studio MT)

- Mi nismo stranka establišmenta (?), u našim redovima ima dosta ljudi sa sela... (TV Studio MT)

- „Mi moramo da idemo u tu jebenu Evropu...“ (tribina u Svircu)

- Više puta javno izrečeni fašistoidni stavovi prema homoseksualcima.

- Ovo nije sve, ali ja zaista više ne mogu da pišem o ovim mučnim stvarima. Sebe smatram odgovornom u smislu da sam ja predložila Kražića za v.d. menadžera (nisam ga dobro poznavala, a delovao mi je kao pristojan čovek), pa zato sada preuzimam na sebe da javno kažem ono što misli većina članova. Smatram da Kražić nema kapacitete da bude menadžer OO LDP-a u Leskovcu i da treba da ode sa tog mesta. Predlažem da se članovi OO izjasne o svemu što sam iznela.

                                                                                       Član OO LDP – Leskovac

                                                                                            Suzana Dimitrijević

- Sve ovo gorenavedeno napisao sam kako bih uporedio nekadašnje rasulo sa sadašnjim haosapokaliptičnim stanjem u LDP-u Leskovac.

1. Suzano, snajke, odelo ne čini čoveka čovekom. Ne možeš jednim pogledom na personu da oceniš kakve su njene karakterne osobine i šta se krije u unutrašnjosti tog bića. Neko može da nosi odelo i kravatu, a da bude ubica, na primer. A neko može da nosi kapuljaču preko kape a da bude sasvim normalna i dobra osoba. U to si se koliko vidim uverila, ali mnogi još uvek nisu, kao npr. Bojan Bojović o kome ću napisati poseban članak, a bogami i opširan. Zaslužio je...

2. Međuljudski odnosi unutar LDP-a Leskovac ne postoje. Postali su poremećeni (mada je to preblaga reč u odnosu na to šta se dešava u partiji) dolaskom Dražena Ružića na mesto v.d. menadžera LDP-a. Ne zna se tačno šta je gospodin Ružić u LDP-u Leskovac: menadžer, poverenik, gazda, vlasnik leskovačkog ogranka LDP-a... Ne zna se. Ali ono što se zna, jeste da pomenuta persona ne radi ništa za dobrobit LDP-a, sem što radi na sopstvenom reklamiranju samog sebe kao „ikone“ Leskovca, koja će od ovog zaklanog grada isisati preostalu zgrušanu krv, i onaj pepeo i prah koji su predhodnici slični njemu ostavili iza sebe. Takođe se svesrdno zalagao da Ivanu Veličković, koja se veoma, veoma retko pojavljivala na sastancima (o ostalim akcijama da i ne govorim, jer nikada nije želela da učestvuje u njima rekavši: „Ja znam kolikom vredim i meni ne priliči da delim flajere, lepim plakate i prikupljam sigurne glasove.“ Inače, to je ona retardirana nadri novinarka koja radi u TV K-1 i ne zna ni dva padeža a kamoli da sklopi jednu prostu rečenicu. Toliko o tome koliko dotična vredi), ubaci na što važnije mesto u LDP-u. Jedna od opcija bio je i OO LDP Leskovac. Da li je uopšte potrebno postavljati pitanje zašto? Mislim da ne, jer je sve sasvim jasno.

3. Što se tiče Jovane Dimitrijević, mladi za Preokret – Leskovac u više navrata pokušavali su da ubede Dražena Ružića i Zorana Stoilkovića, kao osobe koje su egzistirale na centralnim funkcijama u partiji, da na sve moguće načine kontaktiraju Jovanu, da joj se u ime LDP-a izvine i zamole je da se ponovo vrati u LDP i uključi u rad partije, jer je upravo ta Jovana Dimitrijević od samog nastanka LDP-a u Leskovcu bila glavni motor i pokretač svih akcija (od štandova, preko plakatiranja, predizbornih kampanja, itd. itd. pa sve do akcije od vrata do vrata), borila se za LDP, širila dalje, čuvala ideal LDP-a kao kap vode na dlanu, a LDP joj je za sve to vratio tako što je popljuvao i išutirao iz partije. Savršeno. (Rekao bih SRAMOTA, ali me sramota da kažem sramota, jer je to smešna reč u odnosu na zlodelo koje je počinjeno nad Jovanom Dimitrijević.) Na molbu mladih LDP-a Leskovac, ekipa Dražen-Zoran, odgovorili su: „Ma baš nas briga. Ne zanima nas nikakva Jovana. Ako želi da se vrati u partiju neka se vrati, ako ne želi – ne mora. Mi ne želimo nikoga da molimo, niti da se kome izvinjavamo. Imamo mi preča posla.“ (Pitam se samo koja li su? Ah da, već sam ih naveo u predhodnim člancima. BLAM, BLAM). Mladi su i dalje pokušavali da dopru do Jovane, naročito u toku revizije članstva, ali bezuspešno. Na kraju je LDP Leskovac izgubio jednog od najvrednijih članova zbog patološke bolesti Bojana Kražića i nemarnosti, nezainteresovanosti i kofoze Dražena Ružića i Zorana Stoilkovića, koji su svojim delima pokazali da njima članovi uopšte nisu bitni, već njihova lična karijera, a to je: preći cenzus i ući u lokalnu Skupštinu. (Samo ne znam kako će to postići ako se tako ponašaju prema članovima LDP-a. Zbog borbe za Jovanu, mladi su opet platili ceh i to tako što su izvređani i izbačeni iz prostorija LDP-a.) Jedino mi je žao što ideja Jovane Dimitrijević, da Bojana Kražića plakatira kao Firera, nije sprovedena u delo. No, dala mi je odličnu ideju da ja sprovedem u delo taj poduhvat, s tim što će Firer ovoga puta biti Dražen Ružić, a Jozef Mengele biće Zoran Stoilković. Čisto da javnost zna s kim ima posla, osim ako Beograd na vreme ne interveniše, i Dražena Ružića i Zorana Stoilkovića zauvek skloni sa čelnih funkcija i postavi ih tamo gde im je i mesto. Po mom mišljenju takvim devastatorima mesto je u kanalizaciji, ali neka konačnu odluku donese Predsedništvo LDP-a. Nadam se samo da će biti brza, efikasna i pravična, jer LDP Leskovac nema vremena za gubljenje. LDP – Leskovac želi Preokret, želi ISTINU!

4. Stanje u LDP-u Leskovac od Bojana Kražića do danas uopšte se nije promenilo. Ni za milimetar. Članovi LDP-a su zaista pitomci zatvora koji se zove ’Radikalni komunizam’. Zoran Stoilković je jasno mladima stavio do znanja šta je to hijerarhija i kako se ona sprovodi. A sproveo je na sledeći način: popljuvao je, izvređao, ponižavao, pretio i fizički nasrtao na mlade LDP-a. I, kao što rekoh, prošao apsolutno nekažnjeno. Dalo mu se pa može. Dakle, to je taj liberalizam koji se sprovodi u LDP-u Leskovac. Pitam se samo dokle će Predsedništvo LDP-a u Beogradu da ćuti o ovome. Ova destrukcija u leskovačkom LDP-u, nit je LDP, niti je PREOKRET, a kamoli ISTINA! Dakle, od slobode samo korbač, od Preokreta samo trt, a od ISTINE ni mojega. Zbrka, nered, haos, anarhija, despotizam, drakonizam, smak... A dokle? Zar nije prioritet staviti dva prsta na čist obraz i tri prsta na čisto srce i reći: MI SMO ISTINA!? Ili je prioritet lagati narod samo da bi se prešao taj cenzus i došlo na vlast? Recite mi EL PREZIDENTE, učinite nešto po tom pitanju, sprečite ovaj haos i rasulo u LDP-u Leskovac, jer mi to zaslužujemo, jer leskovački LDP ima mnogo kvalitetnije kadrove no što su to neodahije Dražen Ružić, Zoran Stoilković, Bojan Bojović...

- Halo, Beograde! Zovem te iz provincije! Da li se čujemo???

„I ubij me, po putu ni traga,

zalutasmo, pa šta ćemo sada?

Nečisti nas je u polja zaveo,

kovitla nas i desno i levo.

Šta ih je, i kud ih teraju,

i što tako žalosno pevaju?

Domaćeg li duha sahranjuju,

ili možda vešticu udaju?

                       A. S. Puškin

Alea jacta est!                                                            ISTINA ILI NIŠTA!

- „Zašto su Justiciji, Boginji pravde, zavezane oči? Otkuda joj i čemu služi ona neprozirna krpa koja je lišava vida? Da li je mač Justicijin, koji drži u jednoj, a vagu u drugoj ruci, valja shvatiti kao drevnu i vrhovnu zapovijest prava da je istina uvijek na strani jačega i da je dužnost sudija jedino u tome da tumače volju gospodara koji im, iznad glava i iznad presuda, kovitlaju isukanim bičevima?“

                                                                                   - Vuk Drašković -

Lista kandidata za OO LDP-a koje predlažu članovi za izbornu skupštinu LDP-a Leskovac, 22.09.2007.

1. Vladica Pavlović
2. Radosav Popović
3. Nenad Mitrović
4. Cveta Đorđević
5. Aleksandar Mitić
6. Dalibor Stanojković
7. Aleksandar Jovičić
8. Tomislav Mašković
9. Nikola Nikolić
10. Vladimir Ranđelović

- Za menadžera OO LDP Leskovac kandidovao se Dejan Mitić.

- Na osnovu člana 7. Pravilnika o kandidovanju menadžera i članova Gradskih i Opštinskih odbora LDP, Predsedništvo LDP, razmatrajući žalbu v.d. menadžera OO LDP Leskovac, izjavljenu na postupak kandidovanja Dejana Mitića za menadžera i 10 članova LDP za Opštinski odbor, na sednici održanoj dana 13.09.2007. godine, donelo je sledeću odluku:

- NE PRIHVATAJU SE KANDIDATURE, jer nisu u skladu sa procedurom propisanom Pravilnikom o kandidovanju menadžera i članova Gradskih i Opštinskih odbora LDP i to:

- Za menadžera OO LDP Leskovac: Mitić Dejana.

- Za članove OO LDP Leskovac: Pavlović Vladice, Popović Radosava, Mitrović Nenada, Đorđević Cvete, Mitić Aleksandra, Mašković Tomislava, Nikolić Nikole, Ranđelović Vladimira, Stanojković Dalibora i Jovičić Aleksandra.

OBRAZLOŽENJE:

- U žalbi koju je Predsedništvu LDP podneo v.d. menadžera i članove OO LDP Leskovac od strane lica navedenih u dispozitivu ove Odluke nisu validne.

- Naime, nakon podnošenja kandidature koje su u prilogu sadržale i potreban broj potpisa (koje nažalost nisam uspeo da dostavim na uvid), izvršena je provera od strane Izborne komisije i utvrđeno je u ličnom kontaktu da mnogi navodni potpisnici kandidatura nisu ni upoznati sa kandidovanjem tih lica a kamoli da su iste potpisali. (Pa naravno kad ih je potpisivala ruka samokandidovanih kandidata.) Svojim pisanim i potpisanim izjavama to su i potvrdili iz čega jasno proizilazi da su potpisi za kandidovanja falsifikovani.

- Iz navedenih razloga se ne prihvataju kandidature navedenih članova LDP za menadžera i članove OO LDP Leskovac.

Ova Odluka je konačna.

Beograd,                                                                     Predsedništvo LDP

13.09.2007.god.

- E moj EL PREZIDENTE ČEDOMIRE JOVANOVIĆU... a tako sam ti verovao...

- No, da se mi vratimo na temu. Sve je to lepo i krasno, jer je napokon Predsedništvo LDP reagovalo pravovremeno i efikasno, sprečivši u korenu sve moguće posledice koje bi se kasnije fatalno odrazile po leskovački LDP. Međutim, Predsedništvo LDP previdelo je krajnju podmuklost i malignost kvazi LDP-ovaca iz Leskovca. Skoro 5 godina kasnije, sudarili smo se sa veoma identičnom tragihaotičnom situacijom. Za početak izdvojiću samo jedan jedini primer od mnoštvo istih, ili veoma sličnih.

- Tomislav Mašković ponovo se našao na listi kandidata za OO LDP Leskovac, onako furiozno na najmorbidniji način. Svima nama je potpuno jasno da je nepotizam svugde prisutan i da smo se gotovo navikli na njega, ali što je mnogo – mnogo je. Tomislav Mašković nije se pojavljivao ni na jednom štandu, plakatiranju, sastanku... opravdavajući svoje izostanke gnusnim lažima i to tek kad bi se javio na telefon. Mnogo puta je pozivan, mnogo puta je bio nedostupan, ili je obećavao da će prisustvovati akcijama LDP-a u Leskovcu, ali se nikada nije pojavljivao. (O tome nema zvaničnih dokaza jer su svi zapisnici netragom nestali.) Pojavio se tek na jednom kvazi sastanku, krajem februara tekuće godine, koji je organizovala Radmila Gerov u prostorijama LDP-a u Leskovcu i to tek nakon poziva Dražena Ružića. Dakle, došlo je vreme da gospodin Ružić dovede i smesti svoje ljude oko sebe, kako bi imao što veću podršku u svojoj lukavo isplaniranoj ujdurmi da ukoliko LDP u Leskovcu pređe cenzus, Dražen Ružić zauzme dugo snivano mesto u fotelji gradske Skupštine. Gospodin Ružić nije skrivao svoje zadovoljstvo nit ozarenost na licu kada se na sastanku pojavio Tomislav Mašković. Ustao je u sred sastanka, pošto je dotični kasnio, „opravdano“ naravno, i rekao za svog pulena: „Eto to je naš Mašković“, predstavljajući ga gospođi Gerov, koja je, verovatno nesvesno ali zato veoma eksplicitno, stavila svima da znanja da je on taj i taj od toga i toga, i da ona odlično poznaje njegove roditelje, tetke i strine, rukovali su se s onim politikasterskim kezom na licu, i za tili-čas je Tomislav Mašković ubačen u spisak kandidata za OO LDP Leskovac. (Ostali članovi, koji su do tada bili veoma aktivni, bačeni su na marginu, šutnuti u zaborav, jer su svoje zadatke uspešno ispunili i sad im više nisu potrebni.)

- Dakle, mladi za Preokret – Leskovac držali su štandove, delili flajere, radili reviziju članstva, plakatirali grad, prikupljali sigurne glasove i potpise za deklaraciju: SRBIJU U EVROPU, EVROPU U SRBIJU! A od Tomislava Maškovića tada nije bilo ni traga ni glasa. Ali je zato sada tu i to po crti nepotizma, ušetavši se nonšalantno u listu odborničkih kandidata. I šta reći... Leskovac - mrtav grad! A PREOKRET - do mojega!

- Tomislav Mašković je samo jedan jedini primer u masi istih koji su na identičan način dospeli na tu listu kandidata za OO LDP Leskovac, koju su gradili gospođa Radmila Gerov, kao vrhovni komandant, zatim Dražen Ružić, propali političar, ispušena muštikla, persona non grata koja se čvrsto uhvatila za slamku LDP-a, nadajući se da će i on, s onim smešnim odelom i narandžastom kravatom, uspeti da se uvuče u lokalnu Skupštinu, onda imamo tu i Bojana Bojovića koji je, onako iz senke, vrebao svoju šansu, a kako sada stvari stoje, uspeo je u tome, i na kraju, a to nikako ne smemo da zaboravimo, u toj konspiraciji učestvovao je i Zoran Stoilković, propali rukometni trener, koji sam za sebe tvrdi da je u toj sferi jedan od najboljih na Balkanu (meni je to smešno, ali mi dođe i da zaplačem, onako tiho, nečujno, u skutu mog zaboravljenog i izmrcvarenog grada), persona s pregršt kompleksa, isfrustrirani sado-agresivac, koji je u više navrata vređao i ponižavao mlade LDP-a Leskovac. (Citiraću jednu njegovu rečenicu izgovorenu iz njegovih poganih ustiju na jednom od sastanaka: „Dajte da pozovemo ove iz organizacije mladih, ove mlade lepe devojčice da nam privuku birače. One su mlade, lepe, zgodne, malo ovo-ono, znate...“ itd. Da ste tom prilikom videli njegovu ubalavljenu i pohotnu fizionomiju, shvatili biste me u potpunosti o čemu vam govorim.) Na jednom sastanku, na kome je bio prisutan i Dražen Ružić, otvoreno je vređao, pretio, čak i fizički nasrnuo na jednog člana mladih za Preokret – Leskovac, nanevši mu pritom lakše telesne povrede. Taj nemili događaj, koji je, uzgred, uspešno zataškan, dogodio se 09.09.2011.god. oko 18:45h u prostorijama LDP-a, samo par minuta pre početka sastanka. U kancelariji za sastanke, sem Dražena Ružića, bila je prisutna i sredovečna gospođa/ica s kratkom crnom kosom  po imenu Alisa (nisam uspeo da joj doznam prezime, ali sam dobio informaciju da je nastavnica u nekoj lokalnoj školi, ili tako nešto. Nebitno na kraju krajeva.)

- Elem, napadnuti mladić pozvao je policiju koja je stigla 30-ak minuta kasnije (ali je ipak stigla i hvala joj na besprekornoj efikasnosti) uzela lične podatke napadnutom mladiću kao i njegovu izjavu, međutim, mladić nije imao svedoke da potvrde neuravnoteženi i sumanuti postupak tadašnjeg predsednika IO LDP Leskovac Zorana Stoilkovića, koji, naravno, pripadnicima policije ništa nije priznao iako su policajci ugledali veoma vidljive tragove povreda na mladićevom telu i licu. No, svedoka nije bilo, Alisa se pravila naivna, kao da je u zemlji čuda, a gospodin v.d. menadžer je na pitanje policajca šta se zapravo desilo, počeo da priča o Novaku Đokoviću, kao da je šenuo pameću. Policajac je još jedared postavio isto pitanje „šta se desilo“, a vajni menadžer je nastavljao sa svojom demencijom i pričao o tome kako je taj mladić, žrtva u ovom slučaju, pušio cigarete u prostoriji gde se oduvek pušilo i gde je pušenje dozvoljeno, ali je „nepoznata osoba“, koja je davala nebulozne izjave pripadnicima leskovačke policije, skinula taj znak, zaboravivši da nalepi onaj drugi ’zabranjeno pušenje’, i potpuno nesvestan posledica, nastavio je da baljezga unapred smišljeni dogovor s ostatkom ekipice da je tu zabranjeno pušenje i da je taj mladić prekršio zakon, neshvatajući da time pre svega ugrožava sam kredibilitet LDP-a, ne samo u Leskovcu, već i na nivou cele Srbije, jer je po njegovoj priči ispalo da članovi LDP-a ne poštuju zakone Srbije, a kaznu bi, za to učinjeno delo, snosio LDP, koja je u tom trenutku iznosila negde oko 500.000 dinara. Na kraju krajeva svih krajeva pripadnik policije je uvideo da ima posla sa personom izgubljenom u sopstvenoj šizofreniji, i na ivici svog strpljenja još jednom ga je lepo, jasno i glasno zamolio da kaže da li su se pretnje i fizički napad od strane Zorana Stoilkovića desile ili nisu u toj prostoriji u kojoj su svi ispitani učesnici bili prisutni i videli celokupni događaj, gospodin izgubljeni se pribrao, setio dogovora i rekao: „Ne, to se nije desilo. To je laž.“

- Policija nije imala nikakvih dokaza od izjave svedoka, te se konspiracija politikanata uspešno završila. Sve što su pripadnici interventne jedinice mogli da učine, bilo je to da opomenu Zorana Stoilkovića da se ne približava mladiću, da ga ne vređa i da mu ne preti, a kamoli fizički napada. Lako uočljive lakše telesne povreda mladića odletele su u zaborav, jer podnošenje privatne krivične prijave nije pilo vodu zato što je tužilaštvo i sudstvo u Leskovcu maksimalno korumpirano, a parničenje traje više decenija, a to previše košta pa je mladić digao ruke od toga. I tako je to ostalo na tome.

- Na sledećem sastanku, koji je iniciran povodom tog nemilog događaja, došli su predstavnici iz Beograda, Maja, Uroš i Branko, koji su godinu dana proveli u Leskovcu, dolazili dva-tri puta nedeljno, učestvovali u svakoj akciji koju su uglavnom organizovali mladi LDP-a Leskovac, i pokušavali na sve moguće načine da premoste sve probleme i da konačno reše status Leskovca, ali u svemu tome oni nisu uspeli zbog ekipe Dražen-Zoran, koji su maksimalno opstruirali i sabotirali svaki njihov pokušaj, a u toku tog sastanka Zoran Stoilković je u jednom momentu krenuo da se i fizički obračuna s Brankom, ali se na veliku sreću to nije dogodilo; valjda zato što je bilo i previše svedoka koji bi ovoga puta i te kako progovorili ISTINU. Na kraju se sve završilo u fazonu: zaboravimo nemile događaje i krenimo dalje. (Zoran Stoilković nije snosio nikakve posledice za sva zlodela koja je počinio: vređanje, ponižavanje, šikaniranje, pretnje, fizički napad. Još uvek je u LDP-u i još uvek igra ključnu ulogu. Dakle, nije bio sankcionisan nit primereno kažnjen za to što je učinio, naprotiv, postao je još usiljeniji, razjareniji, bahatiji, licemerniji i nastavio je da radi ono što je radio i do sada, a to je devastiranje LDP-a u Leskovcu. Bravo za PREOKRET!) Međutim, Dražen Ružić i Zoran Stiolković to nisu želeli. Oni su nastavili da sabotiraju rad mladih LDP-a Leskovac na sve moguće načine, oterali preko nekih svojih veza veoma dobru ekipu iz Beograda: Maja-Uroš-Branko, nastavili su sa svojim neradom i prikupljanjem njima bliskih ljudi (rođaka, prijatelja, komšija), praveći tako neprobojni bedem oko sebe i svoju sekciju unutar LDP-a, prekršivši gotovo sve tačke statuta Liberalno Demokratske Partije. Oni su učinili sve kako bi raskomadali i uništili jedva skrpljeni LDP u Leskovcu, koji je na jedvite jade kiseonik uzimao na cevčicu sa filterom pri vrhu koji su samoinicijativno postavila gorepomenuta gospoda. Uništili su forum žena, koji je tek počeo da se formira i to najogavnijim lažima, ono kao: ma to je bila samo trenutna energija koja je vrlo brzo splasnula, one nisu imale cilj da stvore forum žena, već da se ufuraju na položaje (što je totalitarna neistina) i tako su ih i oterali. Ali se nisu na tome zaustavili. Nastavili su da ignorišu, sabotiraju i šikaniraju mlade LDP-a. Mnogi od njih su i napustili partiju upravo zbog Dražena Ružića i Zorana Stoilkovića. A zatim su preko svojih veza doveli Radmilu Gerov i neke svoje ljude iz Leskovca i okoline, napravili svoju ekipu i nastavili po starom. Oformili su inicijativni odbor, nazvali ga OO, a zatim i lažni GO i krenuli sa svojim mahinacijama uz svesrdnu podršku Radmile Gerov, koja evidentno uopšte nije upućena u rad LDP-a Leskovac. Svi su odjednom zaboravili na mlade koji su radili sve ono što nadri odbor nije: štandovi, akcije, plakatiranje, reviziju članstva itd. Zaboravili su čak i da isplate teh. sekretare koji su predano obavljali sve nametnute im zadatke, a mnogi od njih nisu ni bili u njihovoj nadležnosti. Dražen Ružić i Zoran Stoilković nisu snosili ama baš nikakvu odgovornost, sve propuste svalili su na teh. sekretare i organizaciju mladih LDP-a. I to je, naravno, prošlo nekažnjeno. Uostalom, kao i sav uredni nerad koji su ta dvojica mahinatora i laktaroša učinila u LDP-u. Na primer, od kada je Ružić postao v.d. menadžera LDP Leskovac, pečat partije je nestao. Gospodin Ružić ga je nosao sa sobom u svom džepu kao da je partijski pečat njegovo privatno vlasništvo, a šta je sve mogao da učini s tim pečatom, da ga zloupotrebi na bilo koji način, ne smem ni da pomislim. Sem toga, u prostorijama LDP-a ponašao se kao da je to njegova privatna birtija, a on je njen gazda. Vikao je, urlao, lupao šakom o sto, čak je i psovao. Kućno vaspitanje, nema šta. Kultura na najvišem nivou, nema šta. Diplomirani polotikolog – nema šta. Baš pravi liberal, baš pravi PREOKRET, totalni PREOKRET; samo ne znam u kom smeru... Još gore od njega se ponašao i Zoran Stoilković, kao da je Staljinov brat blizanac. Bez pitanja je prisvojio ključeve od prostorija LDP-a, vršljao tamo kad god i šta god je hteo, a pri tom je sve vreme govorio kako ključevi nisu kod njega i da on nema veze s tim. Pitam se samo kako su prostorije LDP-a bile otključane pre dolaska teh. sekretara onog dana kada je dobio batine, a jedino je, kako tvrdi Zoran Stoilković, teh. sekretar imao ključeve od kancelarije. Da li da prejudiciram ili je sve jasno? Hmmm...

- Zaista mi je najiskrenije žao što će zbog tih secikesa i gulanfera ispaštati oni dobri i pošteni ljudi u LDP-u Leskovac kojih ima sasvim dovoljno, ali su to ljudi čiste savesti i neukaljanog obraza te nisu u stanju da se suprotstave ljigama koji su zaposeli sve one glavne, važne i bitne funkcije u partiji i nemaju nameru da odatle odu, makar ih metlom jurili; ukorenili su se uz pomoć Nebojše Ranđelovića, a sada i Radmile Gerov, i od LDP-a, PREOKRET-a i ISTINE, napravili neki remiks, radikalno-naprednjačko-socijalističku sekciju unutar jedine političke opcije s vizijom koja sija svuda, samo ne u Leskovcu. Nažalost.

- PS. 2 – Nastaviće se...                                                  ISTINA ILI NIŠTA!

- „The only thing necessary for the triumph of evil is for good men to do nothing!“

                                                                                          - Edmund Burke -

- Hiljadu i jedno pitanje čiji se odgovori uspešno zataškavaju. Jedno od najvažnijih je upravo taj PREOKRET koji u Leskovcu, verovali ili ne, još uvek ne postoji. Pitanje je: gde je, bre, taj PREOKRET? Gde se zaturio i ko to uspešno zataškava? U javnosti se sve u superlativu prezentuje, a iza kulisa stara pesma: nepotizam, lukrativizam, laktaroši, secikese, oportunisti, propali i isfrustrirani nadri političari i političari u pokušaju, da ne kažem politikanti, premda je to najadekvatnija reč koja taj košmar na javi jedino može da opiše.

- Elem, u pripremi je bila ’ŠETNJA ZA ZORANA’ koja se svake godine održava 12-og marta, (ove godine održana je 10-og marta), baš toga dana kada je ubijen dr. Zoran Đinđić, možda jedini čovek u Srbiji koji je imao viziju kako najbrže i najefikasnije rešiti probleme u Srbiji i ubrzanim koracima ući u EU. (Da ne dužim, jer svi znamo šta se dogodilo i zašto.)

- Priprema za ’Šetnju’ u Leskovcu je organizovana zbrda zdola, knjiga je spala na tri slova te je organizaciju uglavnom sprovodila određena grupa ljudi, a to su bili mladi za PREOKRET – Leskovac i teh. sekretar LDP-a u Leskovcu. Ostali su, kao i obično, prodavali zjala, sređivali se za fotografisanje, češljali osmeh za kamere, spletkarili, laktali se za odborničku listu, koja je napravljena po sistemu: ovo je moj čovek. Ili, najjednostavnije rečeno, nisu radili ništa.

- Celokupna akcija izgledala je smešno, jer je samo jedna osoba morala da odradi sav posao kako bi iz Leskovca na ’Šetnju’ u Beogradu krenulo što više ljudi, tačnije, svi oni poštovaoci dr. Zorana Đinđića. Međutim, iza zavese, onako u tajnosti, desili su se razni obrti, zaokreti, mahinacije i one podmukle ujdurme koje, osim haosa, nisu stvorili ništa.

- Donedavni v.d. menadžer Dražen Ružić, poznati spletkaroš i licemer, koji je, uzgred, dipl. politikolog, mada bi mu više pristajala titula dipl. demagog, jer osim što prodaje maglu ništa drugo i ne radi, ima strasnu podršku potpredsednika LDP-a Nebojše Ranđelovića Necera, koji je inače i narodni poslanik. (Sva dosadašnja kadrovska rešenja uvaženog nam narodnog poslanika i potpredsenika LDP-a Nebojše Ranđelovića, pokazala su se kao suicidalna i destruktivna po leskovači ogranak LDP-a, koji se svim snagama trudi da nešto stvori u ovom zaboravljenom gradu, ali mu to nikako neuspeva upravo zbog gorepomenutog gospodina i njegovih bliskih saradnika. Sve ljude koje je gdin Ranđelović svojim vezama postavljao na funcije počev od Milorada Pejčića, Bojana Kražića, Bobana Popovića, itd. itd. pa sve do Dražena Ružića, LDP u Leskovcu, osipao se, raspadao i sve više tonuo u bezdan.) Da skratim. Bez ikakve najave, nit kakvog sastanka, na kome su trebali da se pozovu svi aktivni članovi LDP-a Leskovac, kao što rekoh iza zavese, doneta je odluka da se na funkciju menadžera inicijalnog nadri odbora, pošto OO LDP Leskovac još uvek ne postoji (zbog nesposobnosti onih koji su ga do sada vodili) postavljen je Bojan Bojović. Ko ga je, kako i zašto postavio na tu funkciju - sam bog zna. Verovatno na inicijativu Radmile Gerov, koja je poslata da od haosa, koji vlada u LDP-u Leskovac, napravi još veći haos; ujedinjena sa šund ekipom postavljenom oko nje. I tako je gospodin Bojan Bojović postao menadžer kvazi odbora, verovatno onako plebiscitarno, kao što je to bio slučaj i sa Draženom Ružićem koga je na mesto v.d. menadžera postavila ekipica od 6 ljudi, a LDP u Leskovcu je tada imao više od 350 članova; danas ih sasvim sigurno ima više.

- Naime, trebalo je organizovati autobuse kako bi se svi članovi, aktivisti i simpatizeri LDP-a u Leskovcu, koji su želeli da odu na ’Šetnju za Zorana’, smestili i da, udobno i bezbedno, stignu do prestonice. Međutim, to nikoga nije zaista interesovalo. Tehnički sekretar LDP-a u Leskovcu na sve moguće načine pokušala je da organizaciju sprovede u delo onako kako se to profesionalno i radi, no nadri menadžer i ostala ekipica šatro LDP-ovaca za to nije marila, te je sav balast spao na teh. sekretara koja je propišala majčino mleko kako bi koliko-toliko sve to izgledalo približno organizovano i normalno, ali, nit je bilo organizovano, niti normalno. Mesto dva-tri autobusa, jer su „veliki“ LDP-ovci obećavali da će skupiti dovoljno ljudi za taj događaj, pojavio se samo jedan jedini autobus. Zašto? Pitajte vajnog menadžera Bojana Bojovića i njegovu ekipicu sačinjenu od ljudića čije je načelo nepotizam i lukrativizam.

- Na kraju svih krajeva autobus ISTINA-PREOKRET krenuo je put prestonice. I sve bi bilo super, ako izostavimo „autobus“ koji nema ni jedan najobičniji WC, a klima se uključuje tek kad „gospodi“ LDP-ovaca i vozaču to zatreba; ostali članovi, aktivisti i simpatizeri nisu bitni, kao ni mladi za PREOKRET, a naročito ISTINU, koji su, uzgred, jedini radili dok su svi ostali spavali. Ne, oni nisu bitni, a i zašto bi bili kad je najvažnije na funkcije ugurati svoje ljude i svima na sav glas trubiti kako LDP u Leskovcu konačno funkcioniše. Ovo funkcioniše moglo bi biti i „funkcioniše“ ili još adekvatnije NE-FUNKCIONIŠE!

- Dakle, nekako je taj „autobus“ krenuo i nekako stigao nadomak Beograda. Međutim, 70-ak km pred prestonicom „autobus“ se zaustavio i objavljena je petominutna pauza. Taman su ljudi napustili autobus, pripalili cigarete, otvorili flašicu vode, kako bi se malkice osvežili, kvazi menadžer i njegov kompanjon Zoran Stoilković (o kome ću pisati nadugačko i naširoko u narednim člancima) naredili su pokret. Ponavaljam NA-RE-DI-LI. Oni koji su bili na metar od busa na brzaka su se ukrcali, a oni koji su otišli da izvrše malu nuždu, morali su, tako na pola posla, da utrče u vajni autobus. Dva najaktivnija člana mladih za Preokret nisu uspeli da stignu do busa, koji je već krenuo, a vajni vozač tog sokoćala doviknuo im je, ponavljam DOVIKNUO, da će se zaustaviti na sledećem stajalištu i sačekati ih. Sledeće stajalište nalazilo se nekih 300 metara od mesta sa koga je autobus krenuo, međutim, na tom stajalištu nije bilo autobusa. Tog autobusa nije bilo ni na jednom stajalištu, a bilo ih je 4-5, do prestonice. (Autobusi ISTINE I PREOKRETA iz raznoraznih gradova, prolazili su hladnokrvno kraj mladih leskovčana i nije im padalo na pamet da stanu i pokupe ih, što bi učinio svaki čovek koji u sebi ima makar mrvicu ljudskosti. Jedini koji je stao i pokupio mladiće, bio je jedan stariji čovek s automobilom koji ih je bezbedno doveo skoro do mesta na kome je okupljanje za ’Šetnju’ uveliko počelo, a čovek čak nije ni pošao tamo gde i mladići; išao je svojim putem). Ostaviti mlade ljude u sredini ničega na 70-tak km od BG-a, mlade ljude koji su pošli u ’Šetnju za Zorana’ sa bedževima ISTINA, je u najmanju ruku zverski zločin. Mogu ga slobodno tako nazvati upravo zbog toga što se LDP, Preokret, ISTINA bore za mladost Srbije, bar tako oni kažu, međutim, ovaj čin dokazuje nešto sasvim suprotno, a to je da se i LDP-u, i PREOKRET-u i toj njihovoj ISTINI realno u praksi mladi uopšte ne tiču, bar što se tiče Leskovca. Ponavljam opet: Leskovca! Jer se u BG-u i Nišu i te kako bore za mlade. Jedino leskovački LDP-PREOKRET ne brine za mlade, već samo za likove koji su po nepotističkom i ližisahanskom linijom uvršteni u red važnih i pravih LDP-ovaca. Pa mi recite sad šta je ISTINA??? I kakav je to PREOKRET??? Ova pitanja su konkretno vezana za Leskovac.

- Zaista bih voleo da ovaj tekst, nekim čudom, dopre do predsednika LDP-a Čedomira Jovanovića, pre svega zato što bi ovakva stvar njega i te kako trebala da se tiče. Jer određeni ljudići u Leskovcu jednostavno ne žele da rade za PREOKRET i ne znaju šta je ISTINA, a naposletku i da gospodin Čedomir Jovanović već jednom reši ovo rasulo od leskovačkog ogranka LDP-a. Jer ako se ovaj kataklizmatični haos ne reši u najskorije vreme, počeću, premda sam to dugo odlagao nadajući se da će stvari doći na svoje mesto, da iznesem sav onaj prljav veš koji sam trpeo jedan duži vremenski period, pa nek svi građani Srbije, a naročito Leskovca, saznaju šta je prava ISTINA i na koji način se određeni pojedinci „bore“ za nju. A biće tu svega i svačega. Bogami!

                                                                                           ISTINA ILI NIŠTA!

- „Naš vjek će proći, otvoriće se arhivi, i sve što je bilo skriveno od nas, sve što u povjesti od laži živi, pokazaće svjetu i slavu i užas!“

- Hej, Darvine! Izgleda da u tvojoj teoriji ima neke istine...

- Ja ću štrajkovati glađu i to niko ne može da mi zabrani.

- Ne slušaj majko šta ti pričaju za mene, ne slušaj majko ni moje drugove ni žene, ne veruj majko nijednoj priči novoj, jer ja sam sretan, ja sam sretan, jer hrane me na cevčici ovoj! (Ššššš... ne vidi se na fotki, da mi ne bi zamerio gladni narod)

- Nemoj kume, molim te. Pusti štrajk, nek narod štrajkuje, a što se nas tiče ja imam ideju! Evo kako ćemo...

- Ma ko jebe gladni narod! Daćemo im naše osmehe, jer oni više vrede od hleba nasušnog. Smej se kume, mandati su naši!

- "... Pričaj nam o tajnim vojskama zla, o Cimone... Njihova se imena ne smiju izgovoriti glasno da ne oskvrnu usne smrtnika, jer su došle iz bezbožne tame i napale nebo, no bijahu istjerane gnjevom anđela..."

- Nemojte da me klevećete, mater vam pokvarenu! Ja nikada nisam jebao moj gladni narod! Nikada!

- Dobro, jesam ih lagao i potkradao, al šta sad. Zar to nismo radili svi mi? Ako budete glasali za mene na sledećim izborima, i vi ćete nositi odelo od soma maraka. Pardon, evradi, odnosno dolara... mislim dinara... Uh... šta sam ono hteo... uh... da kažem... uuuu...

- Šta to učini kume, budalo jedna neopevana. Kako ću sad narodu na oči? Koju sad šatru da im složim? Paušali, dnevnice, plate... Jaoj majko mila, rastu mi uši! Neću valjda da završim u zatvoru. Ja jesam krao, al nisam krao kao ovi ostali. Ja sam krao, al u skladu s propisi. Dal će ovo da proguta narod, majke im ga... E kume, kume... šta učini, jadan ne bio...

- Ma ne brini kume, mi smo radikalni naprednjaci. Znaš onu staru: „Vlada uvek isto svira, narod uvek isto bira, ovde nikad neće biti mira, u novčaniku pola marke, mislim dinara sija... recesija, recesija...“

- I shvatite već jednom, ja nikada nisam bio radikal! Ali nikada! I nemam nikakve veze sa zemunskim klanom i Ratkom Mladićem! I kakav kurac Vojislav Šešelj! Nemam ja ništa s tim... Nit ja, niti Tomislav Nikolić! Shvatite!!!

- Aham...

                                        - Nataviće se... ;)

- Prvo ćemo da ih napržimo verom i patriotizmom, a onda idemo: Karlovac-Karlobag-Ogulin-Virovitica.

- Dal beše Virovitica, majku mu...

- Ma samo ti piši. Cela planeta srpska vala!

- Niko ne sme da vas bije! Niko!

- Ustani Srbijo! S verom u Boga idemo svi u rat! Mi smo jači no celi jebeni NATO pakt!

- U boj, u boj, krenite junaci svi! Kren'te i ne žal'te život svoj! Jer koji će vam moj!

- Jel vidite kad moji ljudi kvenu kako se sve tvese. Svušajte dobvo šta vam govovim! Čim meni pvdne na pamet da vam jebem majku, ja ću sve moje ljude da pošaljem u vat. I Njujovk ima da vam sjebemo! Mi Svbi smo uvek u svugde Svbi, i kad nas kavate nas dupe svbi, al mi to junački podnosimo. Svbija do Bvisela!

- Doktor Vojislav Šešelj je jasno rekao da svi mi pravi Srbi idemo u rat da izginemo do poslednjeg pravog Srbina i tačka!

- TAKO JEEEEEEE!!!!

- I mi smo radikrali, parče nam zuba fali, al za rat smo stasali!

- Patriote pred izbore 100put su nas izdale, slale nas u ratove za svoj lični interes, dok "ikone" su pevale...

- ... majke su naricale...

- A mladost je u krvi završila...

- ZAR VAS ISTORIJA NAŠA NIJE BAŠ NIŠTA NAUČILA???

- Otvori oči Srbijo!

- ... da se stradanje ne bi ponovilo...

- Drznula se banda da uputi apel građanima Srbije da malo prištede električnu energiju kako ne bi došlo do restrikcija. Iz EPS-a su rekli da neće imati dovoljnu količinu električne energije ukoliko građani Srbije ne budu bili racionalniji u svojoj potrošnji. Rekli su da mesto dve sijalice koristimo jednu, da mesto dve ringle koristimo jednu, da bojler uključujemo samo kad je jeftina struja, da se kupamo što manje kako bi uštedeli tu preskupu struju koja nam šatro fali. Dragi moji lopovi iz EPS-a, čini mi se da se mi nismo bunili kada ste našu struju izvozili u Hrvatskoj, Rumuniji, Bugarskoj i ko zna gde sve ne, a za uzvrat dobijali ko zna šta sve. Celoga života građani Srbije štede, celi svoj vek sirotinja plaća danak kako bi buržuji uživali u svojoj zulum predstavi, a na kraju ta ista sirotinja mora da štedi i da se ždere i nervira zbog vaših ujdurmi. Vaš drski bezobrazluk udario je u plafon našeg praga tolerancije. Malo je reći STERAM VAM GA MAJCI, jer i vi odlično znate da struje ima sasvim dovoljno za sve građane Srbije, ali isto tako znate da novaca nema dovoljno za vaše prepune džepove, pa ste se veoma suptilno setili kako da nas zaplašite da bi novce olako strpali u vaše prenatrpane slamarice. Međutim, niste samo vi krivi za vaše maloumlje, kriva je i naša draga retardirana Vlada i naši dragi kriminalci političari. S tim u vezi, ova pljuvačina prevashodno će biti upućena njima; vas ću ostaviti za neku drugu priliku.

- Draga naša retardirana Vlado,

Mesto naše jedne sijalice, mesto naše jedne ringle i ostalih trica i kučina kojima nas plašite, vaš apel za uštedu električne energije trebali ste da uputite vašim sponzorima Beku, Koletu, Miškoviću, Cepteru, Mitroviću i ostalima. Znate vi odlično koji su vaši kompanjoni. Trebali ste Mitroviću da kažete da, bar dok traje ova zima koja ubija nesretnike širom naše zemlje, obustavi svoje idiotske programe kao što su: grand parada, zvezde granda, sve za ljubav, menjam ženu, trenutak istine, 48 sati svadba i ostale govnoseračke emisije koje nikom dobro nisu donele. Da li ste uopšte svesni, vi neodahije, kolika količina električne energije ode u vetar tokom snimanja tih morbidnih kvazi emisija, šou programa, il kako ih već nazivaju nadri urednici? Koliko jedna moja sijalica i jedna moja ringla potroši kilovata struje, a koliko milijardu sijalica i stotine klima uređaja u samo jednoj emisiji koju vodi onaj govnojedač Saša Popović koji sere u mikrofon čitava dva sata? Verujem da znate odgovor, jer niste vi baš toliko mutavi i glupi koliko mi verujemo da jeste. Da li je teniski meč u hali Čair, između Srbije i Švedske, morao da se održi baš danas kada snežna lavina ubija ljude širom naše zemlje? Zar nije mogla da se odgodi za neki drugi dan kada se ovaj užas malo primiri? Koliko je tu potrošeno električne energije, draga moja retardirana Vlado? Zašto kompanije, čiji su vlasnici poznati lopovi, rade punom parom iako svi znamo da iste uopšte nisu od vitalnog značaja? Zašto Heppy televizija nastavlja sa svojim debilnim rijaliti šou programom i troši na angro ugroženu nam električnu energiju? Zašto niste apelovali na vlasnika te nadri televizije da do daljnjeg prekine emitovanje tog bordel uriniranja, kako bi se uštedela struja koja nam je, kako vi tvrdite, na izdisaju? Kako je moguće da RTS, kao državna televizija sa nacionalnom frekvencijom, snima emisiju ’Ja imam talenat’ i pri tom enormno srče ugrožene nam kilovate? Da li to znači da gospodin Tijanić može da troši našu struju kad god se njemu ćefne, a mi ne smemo ni da se okupamo? Ako je stanje u zemlji vanredno, ako smo pod alarmom i ako je situacija stani-pani, zašto se onda preko prste udara samo određena grupacija građana, da ne kažem sirotinja? Zar se vanredno stanje ne odnosi na sve građane Srbije, pa i na vaše sponzore, pa i na vas? Ako je stanje u državi vanredno, onda se ono odnosi na sve njene građane, a ne samo na one koji vise na birou rada i na one koji kuluče za bednu platicu. Ili je ovo samo još jedna simulacija u nizu simulacija vaše reklamne kampanje. Previše, previše teatralno dragi naši političari. A evo i jedan apel za vas: SKINITE ODELA I KRAVATE POLITIČARI, ZASUCITE RUKAVE I IZAĐITE DA POMOGNETE OVOM NAPAĆENOM I SMRZNUTOM NARODU! Ali ne tako što ćete se slikati i snimati za medije, već lopatu u šake i čistite sneg!

- A sada reč-dve i za predsednika Srbije:

Gospodine Predsedniče,

Molim Vas da, kao državnik broj 1, izdate naređenje svim strukturama i svim funkcijama da agresivno krenu u akciju spašavanja snegom i ledom okovanog naroda Srbije, da sve organizacije u službi države, pre svega uniformisana lica, a zatim i civilno stanovništvo, započnu saniranje haosa koji nas je orobio, i da, pre no što dođe do još tragičnijih posledica, u korenu saseku sve moguće predviđene situacije. Imajte na umu da će nakon otapanja snega doći do poplava i da država Srbija, verujem da to već znate, nema odbrambeni sistem, odvodne kanale, nit specijalizovane službe za takvu vrstu nedaće. Ovo nije šala, Gospodine Predsedniče, jer mene boli jauk mrtvih ljudi koji su postali žrtve ove katastrofe koja nas je zadesila. Žrtava ovog ledenog stradanja ima mnogo više no što se to prezentuje preko medija. Ja to znam, a znate i Vi. Učinite nešto dok ne bude prekasno, molim Vas. Učinite to pre svega kao čovek, a naposletku i kao predsednik jedne male, siromašne i nesretne države, jer ta država, Gospodine Predsedniče, je Srbija, naša Srbija. I ma kakva da je, mi je volimo, jer to je naša zemlja. Ne zaboravite da Srbiju čini narod, a taj narod umire... nestaje... Spasite taj narod da ne bi došlo do nove seobe... poslednje seobe... seobe večnog nestanka...

PS. – Hvala pripadnicima Vojske Srbije, Crvenom krstu i ostalim dobrim ljudima, koji se u ovoj kataklizmi, i danju i noću, bore za svaki ugroženi život. Heroji su na terenu, a pičke u bunkerima.

- Džaba vama sva ta udruženja, tajne organizacije, tajna sastančenja, klanovi, šlogirane sekcije... jer svi vi, koji u tome učestvujete, na kraju ispadnete klovnovi. Preambiciozni ste, mislite da se u svakoj vašoj rečenici krije mudrost Ive Andrića, Meše Selimovića ili Branka Miljkovića, ako pišete pesme. Baš taj Ivo Andrić je jednom napisao: „Obratite pažnju na ono što se oko vas piše, šta se piše i kako se piše!“ Ako mislite da ste vi jedini koji imate šta da kažete, onda se lepo okupite u vašoj kućici, heklajte, pletite i frljajte se „mudrostima“, ili jednostavno ostanite kod kuće i pričajte sami sa sobom. Tada ćete i sebi i svojim usranim gaćama biti jedini pravi i originalni filozof.  Poslednji mudrac univerzuma. Ako se pre toga ne posvađate sami sa sobom, jer mržnja koja egzistira u vama dovešće vas do samouništenja. Nećete moći podneti ni sami sebe, zato što ste i previše ponosni da sami sebi priznate da u nekim situacijama ipak grešite. „Slepi i gluvi, vi sebični ljudi, što pravite buku bez reda i smisla, bez zašto i zato, za koga i kako, bez pitanja koje bi, možda, osušilo ponosni osmeh na licu bez suza, na licu što nikada obraz okrenulo nije. Vi nemi igrači svog obrednog plesa, vi sretni u transu, u svetu što postoji samo u glavama ljudi bez skrupula, ljudi bez milosti, ljudi bez sećanja... Vi što ne znate pljuskove zvuka, boje i mirisa... Vi ljudi bez pameti! Brazgotina, sanduk i crv. Obraz i dlaka i krv. Vi ljudi bez milosti... (Milan Mladenović)

- U svetu stradanja, bolesti, ratova, bede i očaja vi bojite kvazi život u ružičasto zato što vam je ružičasta televizija sa svojim nakaradnim proseravanjima toliko isprala mozak i ubedila vas da slušate Snežanu Dakić, Rušku Jakić, Sanju Marinković i ostale flegme koje propagiraju maloumnost(maloumlje), nepismenost i debilizam. Svršavate na Jelenu Karleušu koja ne zna ni gde je taster enter na tastaturi, kao da je to globus, a ne mala obična tablica sa par eksplicitno vidljivih dugmića. Ona jadna i ne zna šta je muzika a uporno tvrdi da se bavi muzikom dok vi jadnici tome aplaudirate. Drkate pičku na Novaka Đokovića, svi sad šatro pratite tenis a ne znate ni šta je nec. Mediji ga uporno guraju kao udarnu vest zbog neke njegove privatne pobede u kojoj je on maznuo 500 soma jura (za vreme na TV-u posvećeno njemu debelo se plaća. Pitam se ko li je to platio... hmm...), a put do tog trona utabali su mu mamica i tatica. Uvek u najskupljim patikama, uvek s najkvalitetnijim reketom i uvek na najkvalitetnijem terenu, a koliko je onih mnogo kvalitetnijih od njega koji nemaju elementarne uslove za treniranje? I gde se denuše svi oni sportisti iz raznoraznih disciplina? Čujem osvajaju medalje, imaju vrlo zapažene rezultate, ali su medijski marginalizovani. Zašto? Nemaju veze da budu na TV-u ili nemaju para da plate prostor, a verujem da ih i svrbe jajca, ili sise (zavisno od pola sportaša) da budu dvorske lude u pvc kutijama koje seru na angro, jer oni znaju ko su i šta su. Ne treba im pažnja samoljubljivih idolopoklonaca. Koliko je puta vaš Novak izgubio od nekih levih tenisera? Koliko je puta šonja predao meč zbog gistro ispalih sočiva, zbog lažne povrede, zbog taktiziranja njegove mamice...? I koji se idiot drznuo da njemu dodeli orden svetog Save i zbog čega? Zato što je javno propagirao svoje humanitarenje? Ili zato što je po modnoj pisti nosio gaćice nekog ziljavog „modnog kreatora“? Aplaudiraj zatucana maso! Samo se pitam gde je bio vaš „veliki“ Nole u mnogo važnijim mečevima naše reprezentacije no što je bio onaj za salatu? Mislim da je pokušavao da oponaša Šakiru i tako stekne svoju jadnu popularnost. Al dobro, važno da pred svojim očima imate odličan kalup za odgovor na pitanje kako najjednostavnije podići prašinu i okupiti oko sebe ljude koji će vam aplaudirati, bodriti vas, glasati za vas... Mrzite i pljujete sve one koji su drugačiji od vas. Ne prihvatate ništa inovativno, ostajete pri svojoj stereotipiji iako je toliko trivijalna da je i kontejnerima na trotUaru sve to dosadilo. Pišete tekstove u kojima se zgražavate od psovki koje ste šatro pokupili slučajno u gradskom prevozu, na poslu, il šetajući na ulici, a sve se plašim da vi nikada u svom životu niste opsovali nekoga, onako potajno ispod zuba, ili onako glasno u svom domu. Pička mu materina, jedi govna, sve mu jebem, nabijem ga na kurac... Šta tu ima loše ako to zaista mislite. Mnogo je licemernije da nekoj „prijateljici“ kažete: jao što ti je večeras divna frizura, a da u sebi mislite: kakva ovca neostrižena. Ili da nekom „prijatelju“ izjavite: izuzetno ste uklopili kravatu uz to prekrasno odelo, mesto: e seljoberu jedan, pa gde si natako tu roze kravatu uz to žuto odelo, izgledaš ko kanarinac. Zašto govorite: mislim da je gospodin veoma isključiv i vrlo ograničen. Kad jednostavno možete reći: glup je ko kurac. Shvatite kulturni, tu razlike nema. Nije ta gospođa/ica divna i šarmantna, već odvratna krava s puno muževljevih/tatinih para. Nema ta dama siromašan vokabular, već je džiberka glupa ko ćurka. Ili: gospodin nije shvatio poentu. Ne, već: čova je tele-marka. Koristite samo „pristojne“ izraze i s gnusnim prezirom osuđujete nepristojne, iako ih i sami koristite. Zavirite duboko u nukleus svoje duše, dotaknite svoje srce, stanite pred ogledalom, pogledajte se u lice i priznajte to sebi. Istina boli, ali je ona temelj iskrenosti. Ako ste skontali, verujte mi da će vam biti mnogo, mnogo lakše. Što se mene lično tiče, vi to uopšte ne morate da radite, jer mene za vas rekreativno zabole penis, pardon, kurac. Ali vas će to boleti, mene - neće.

- Stalno delite savete, ovo treba onako, ovo treba ovako, kao da ste vi najpametniji na ovom svetu i mislite da je nekom baš do tog vašeg usranog saveta stalo. E pa, nije. Izvini se mami, izvini se tati, oni to zaslužuju, veruj mi znam to iz iskustva. Gledaj to sa vedrije strane, život je lep, bićeš srećna, samo izbaci te tačkice i tekst će biti super, da odlično si to rekao, ali smatram da se kaže šaša a ne tuluzina, ne kaže se vi bih ste, nego vi biste, pravilno je ja bih, a ne ja bi itd. itd. Saveti, saveti, saveti... O, lektori i lingvističari, serem vam se na iskustvo, pamet i savet: „Ponekad sam ziljav i u buli sav, ko da nisam u vugli zdrav, ali hitam da jurim dan i tad nemoj da držiš mi tezu šta ja trebam da radim, savet u dupe zabi i sredi svoj život jadni... I svi bolje od tebe znaju šta je bolje za tebe, a svi žive živote poput Kojića Kebe, imaju gorku uspomenu i ranu staru, i sve im se već desilo pa mudruju čak i dok srču kafu. Ej, hvala ti premudri ja ću ipak po svom, nisi jedini no jedan od, jedan od... Jedan od mnogih, mnogo odjednom seru mi nešto, bla, bla, bla...“ (Marčelo, Nensi)

- Pišete o ljubavi, a 90% vas je nikada ni doživelo nije. Šta vi bedne babe i drkoš dede znate o ljubavi. Jaoj, ovaj Bred Pit je tako dobar frajer, kako je samo lep, nežan, to je pravi muškarac za mene... Shvati babuskero već jedanput: BRED PIT JE HILJADU SVETLOSNIH GODINA UDALJEN OD TEBE, NE POZNAJE TE I NIKADA MU NEĆEŠ POPUŠITI KURAC!!! Jao, ovaj Džordž Kluni je neviđeno zgodan. Jeste, al njega zabole za tvoje mišljenje jer ti za njega ne postojiš. Ali on je dobrotvor, on je sakupio milion dolara za onu jadnu i izgladnelu decu u Africi. Jeste, on je dobar tvor, i sakupio je, kao što bih i ja da ležim na milijardama kao što leži i on. Yo, tebreks, ova Džesika Alba je tako dobra pička, karao bi je od jutra do sutra. Jeste zumbule, to isto misli i pola planete muškog pola, al sve što možeš da učiniš, jeste da ga drkaš na njen poster. Gledaj šinko ove današnje klinke, kakvi su to sisići, a dupence tek! Alo, krezubi dekane, uvuci taj ubalavljeni jezik. To dete što u njega buljiš ima samo 16 godina, pedofilu pegavi! Smradovi jedni, mesto da uzmete to što vam je ispred nosa, da čuvate to ko kap vode na dlanu i da zahvaljujete bogu što imate nekog pored sebe ko vas iskreno voli, pa ma on bio automehaničar, pa ma ona bila konobarica. Stavite prst na čelo i zapitajte se da li ste uopšte i to zaslužili pre no što pogledate nešto sa strane, il pre nego što kroz TV maštate kako krešete Šeron Stoun, ako ste muško, ili ga blajvite Džoniju Depu, ako ste žensko. Pustite puste snove i živite ovde i sada, ili crknite. Ko vas jebe! Kad ne znate šta je ljubav... „Da nema sunca ni meseca, ja mogla bih. Da nema vode ni vazduha, ja mogla bih. Da nema stiha ni tonova, ja mogla bih, ali da nemam tebe šta bih tada ja? I da imam gde da odem, ja ne bih otišla. Da imam šta da kažem, ja bih ćutala. I da nekom drugom mogu, ne bih mu pevala, jer da nemam tebe šta bih tada ja? Ja bih te sanjala, od snova te pravila, jer ako postojiš ti, postojim i ja...“ (Negativ) Je li to mašta ili ljubav? Eh, vi jadnici, šta vi znate o ljubavi... „Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama, zbog neba razapetog između prstiju, budim je zbog reči koje peku grlo, volim je ušima, treba ići na kraju sveta i naći rosu na travi...“ (Branko Miljković) Ljubav nisu ni štiklice ni čizmice, ni nakit ni plastične sise, ni krajsler ni tojota, ni kristal ni orada... Al šta vi mržnjom zadojeni pinkofili znate o tome... Za vas nema svadbe bez trube, za vas nema sahrane bez sarme, za vas nema ljubavi bez mržnje, zato što ste takvi; rođeni zli!

- Ljubav - druga strana medalje: „I evo priče nove, jer poznam još i ove. Koje? Što su se zbog love navukle na tuđe snove, ne treba im škola, svaka si je našla vola, dubok džep i ključ od stana, po mogućnosti i kola, zašto ne. Kad mogu naći nekog mulca da unovče pičku kad ovaj ne vidi od kurca. Laki sistem finansiranja, uvek malo diranja, na put do egzistencije bez imalo sekiranja, bez živciranja, i dalje za dame vredi: bogataši nisu stari pa čak i kad su sjedi; često se tinejdžerka uvali nekom dedi, pedofilija je milija od života u bjedi... Brak iz interesa, tu se već normala stvara, al tužno da zbog para žena skoči na 100 kara... (Shorty)

- Serete kako će sutra biti bolje, da na sve treba gledati s aspekta vedrije strane dok skapavate bedni u mašti sopstvene obmane zato što jebeno još uvek ne shvatate da živimo u Srbiji i to podeljeni u dve kaste. Jedna je gala, a druga socijala, hteli vi tu realnost sebi da priznate ili ne.

      GALA:              SOCIJALA:

Ja sam imo sve - Ja nisam imo ništa
Meni suvo zlato - Meni čiča gliša
Meni topla soba - Meni pada kiša
Meni puna šerpa - Meni hladna viršla
Ja u lovu na divljač - Ja u lovu na miša
Ja u sobi tigra - Ja ćebe od pliša
Ja jebem manekenke - Mene jebe triša
Ja išo svud po svetu - Ja ne dalje od Niša
Ja imam limuzinu - Ja zimvo se na plinu
Pare trošim u kazinu - Nemam drva za zimu
Kad me vide pičke zinu - Meni udele sitninu
Pa zapalim Kohibu - Ja užickam Drinu
Meni ovde gala - Meni socijala
Meni gajba vila - Ja nemam gde da spavam
Ja imam sve što treba - Ja sam željan svega
Ja jedem samo kavijar - Ja nemam ni za leba... (Beogradski Sindikat)
- Takva će Srbija biti zauvek sve dok vaše usrane guzice prodajete za monete, ove ili one. Kako se dobija posao u Srbiji? 1. preko stranačke linije, 2. preko kreveta, 3. 5 soma evra za nesigurno radno mesto, itd. itd. (retki su oni koji su svojom glavom, ne pristajući na ucene i poniženja, dobili posao koji zaista zaslužuju jer znaju da ga rade, mnogi od njih gule dupe na 2, pa čak i 3 različita radna mesta kako bi opstali u ovoj Nedođiji. Primer: jedan moj prijatelj od 07:00h do 14:00h vozi taksi, od 18:00h do 23:00h pere sudove i čisti podove u jednoj kafani, a od 00:00h do 05:00h stražari u jednom objektu. Kako mu je? Svakog jebeno prokletog dana moli „gazde“ za kompromisna rešenja da zadrži sva tri usrana posla kako bi othranio svoju porodicu; žena dipl. hem. ing. ali ne može da nađe posao plus troje dece koja gule osnovnu.) A koliko je takvih u Srbiji? O, vi srećni i zadovoljni buržuji...

- Šta ja tražim ovde? Sigurno nisam tu da sejem mržnju, da se priključujem ovoj ili onoj ekipici, nigde ne pripadam, nit se trudim da se kome dopadnem, nisam tu da ližem bulju nekom zbog viška komentara, da aplaudiram stropoštavanju u bezdan, da nekom solim pamet, da delim ćopave savete... Tu sam da kažem šta osećam i mislim, baš kao što i svako od vas ima prava na to. Ako se nekom ne sviđam, ne mora da me čita, a može i virtualno da mi ga poduva, ukoliko želi. Mnogo je slinavaca ovde, možda čak i previše, kao i vaški i krpelja, „patriota“, „rodoljuba“ i kvazi Srba, ali takođe ima i onih „nenormalnih“ koji su vredni svakog poštovanja. Često ih čitam i uživam u tome (nebitno kojim pismom pišu i kojoj naciji i veri pripadaju), ali ne uspevam da baš kod svakoga ostavim svoj komentar, ma kakav god on bio i ma kako god on vama zvučao. Možete slobodno da me popljujete, božanstveno mi se jebe za to, ali ja ću vas svakako i dalje čitati, ukoliko ste kvalitetni žvrljači bilo koje sfere. Imam ja dovoljno svojih termina iz svog siromašnog i nepristojnog vokabulara, ali volim da citiram mudre ljude, sa čijim se mišljenjima i stavovima veoma često slažem, i u čijim rečenicama pronalazim deo sebe... „tajfunu ravan, taj sam za gamad, antraks za ljaksad, strašna je farsa: sav kajmak iz kasa daj nam jer glasam iz sveg glasa! I šta sad? Cunamija i sarsa za sav taj narodni vapaj pa skapaj nacijo raka! San satkan akcijom štaka ćopavih rodoljuba. Zar sam sramota roditelja, ako ne jebem ratove jer svaki ima reditelja? Seri, tebra, svedi me na izdajnika naše „više rase“! Ljudi bre, vama je smešteno, al vam ladovina paše. Anketa s mitinga radikala: „Cela planeta srpska, vala!“ Samo se sluša Alka Kurvica s ružičastog kanala, al zato na kolac Marčela i ribu iz Elementala: „Ma kakvo ’Bekstvo’, tralalala - njihova ruka nas je klala!“ Što se mene tiče, nabij disk o kurac, al nisi mudrac. Jadni disko buraz, tvoja zika i tvoj stav koji furaš. Ja bih čistkom sve vas! Gistro za neku Srbiju urlaš, a ne znaš ni jedan običaj, ikona ti služi za ukras! Ne znaš gramatiku ni motiku, sad modernica vodi puk, samo laganica godi mu, a godinama muda u procepu! Iskreno zgrožen svim tim, ja i moj bunt smo dream-team, i veći sam patriota iako po mitingu ne zviždim! Bolje prouči poreklo, tebra. Dosta igara bez leba! Taj Karić nek safta glavić, i sva bajka o „narodu s neba“! A gde je tu ZEMLJA?? Dilema: šta bi rekli moj i tvoj deda? „Sećanja blede na herojska vremena...“ Ja kažem: ne baš! Rekli bi: „Samo deco ne ginite radi reda, sve je to partija šaha, armija pešaka strada za megdan!“ (Marčelo)

- Ovaj Blog.rs nije Blog.rs, već je postao Kraljevina-Blog.rs s feudima Baba-Blog.rs, Rasizam-Blog.rs, Posmatrači-Blog.rs, Sujetni-Blog.rs, Pastiri-Blog.rs, Ovce-blog.rs, Lice s tri nika-Blog.rs, Saveti-Blog.rs, Komentariši me-Blog.rs, Klan-Blog.rs, Hajka-Blog.rs itd. itd. Kresni šibicu tajni iz prošlog veka pa zapali zbunjeni plast sena, nek se digne prašina vatre zapaljenih hepo-kockica pa će svi da čitaju i komentarišu. Sve mi to deluje kao unapred smišljeni rijaliti šou uz predstavu Bal pod maskama. Mahinacije, koalicije, laži, laktaroši, pohlepni, fašisti, nacisti, lažni vernici, propaganda, reklama, kampanja, po sistemu: ja tebi - ti meni. Kao oni predatori iz Skupštine. Al zapamtite nikovi:

„Whether long-range weapon or suicide bomber

Wicked mind is a weapon of mass destruction

Whether soaraway Sun or BBC 1

Misinformation is a weapon of mass destruct

You coulda Caucasian or a poor Asian

Racism is a weapon of mass destruction

Whether inflation or globalization

Fear is a weapon of mass destruction

Whether Halliburton, Enron or anyone

Greed is a weapon of mass destruction

We need to find courage, overcome

Inaction is a weapon of mass destruction

My story stops here, let's be clear,

This scenario is happening everywhere.

And you ain't going to nirvana or far-vana,

you're coming right back here to live out your karma.

With even more drama than previously, seriously.

Just how many centuries have we been

waiting for someone else to make us free?

And we refuse to see that people overseas suffer just like we:

Bad leadership and ego's unfettered and free

Who feed on the people they're supposed to lead

I don't need good people to pray and wait

For the lord to make it all straight.

There's only now, do it right.

'Cos I don't want your daddy, leaving home tonight...“ (Faithless)

- Dovoljno je da jedan čovek mrzi pa da ta mržnja zahvati celo čovečanstvo, dovoljno je da jedan majmun kaže: juriš, pa da masa imbecila krene u isti, samo jedna reč može da polomi nečije srce, samo je jedan metak dovoljan da ubije jedan život, samo jedan prst uprt u tebe može da ti stavi rešetke za celi život. Planeta prska, životi nestaju, smrt i strah na sve strane... Neki kažu da je teško ubiti, da su ti za to potrebna velika muda, ja tvrdim da je lako ubiti, ali je teško živeti sa tim... ako si s one strane barijere... barijere koja deli ljubav od mržnje. S mržnjom se ne rađaš, mržnja ti dolazi u posetu kroz život. Veoma je čest gost. Da li imaš muda da joj zalupiš vrata pred nosem? Da li smeš da joj se ne povinuješ, da joj kažeš NE, pre no što napraviš pogrešan potez, jer:

„One pill makes you larger

And one pill makes you small

And the ones that mother gives you

Don't do anything at all

Go ask Alice when she's ten feet tall.

And if you go chasing rabbits

And you know you're going to fall

Tell 'em a hookah smoking caterpillar

Has given you the call

Call Alice when she was just small.

When men on the chessboard

Get up and tell you where to go

And you've just had some kind of mushroom

And your mind is moving slow

Go ask Alice I think she'll know.

When logic and proportion

Have fallen sloppy dead

And the White Knight is talking backwards

And the Red Queen's „off with her head!“

Remember what the dormouse said:

„Feed YOUR HEAD!“ (Jefferson Airplane)

- Ko razume - shvatiće, ko ne razume - ko ga jebe! Al nek zna da tek: „hvatam zalet za zaplet: zapeti snajper kasabe, uz flou klase klaster, na zov ove masne matre. Moj šou jebe ko pas mater i s mase marve smakne maske. Govnima master-maler, ustima bagre flaster, dusima sajber-sage vičem šta im stvarnost šapće. Nabijam im kapke na sunčeve zrake da shvate, nojevima silom čupam glavu iz peska i krivim je, guram im noseve u javu da šmrču moje linije! Dolazim na štrokavom pacovu sto se zove Istina, praćen hordama poniženih viteza što su upalili baklje i obogaljeni digli štake, armagedon-torpedo čiji su amblem gas-maske! Polomili kavez, jurnuli da kazne mazge što gaze smisao, pamet i savest. Tu sam da stoki pijem krv poput Čupakabre...“ (Marčelo i Filter kru)

- I šta reći, dragi moji blogograđani i blogograđanke, ja sam samo blogoseljak, blogovarošanin i blogopalanački vampir, zato spremite vene laži jer dolazim s iglama istine čiji špricevi sadrže virus „misli svojom glavom“. Igliranje je počelo, cilj je epidemija virusa. „Zaraženi“ ne moraju da brigaju pošto razum već imaju.

- Катастрофа. Рече ми другарица да је пре пар дана Ивица Дачић, то је онај мали смотани Милошевићев омладинац што је утриповао да је власник МУП-а и још много којечега, изјавио како ће се, можда, у име СПС-а извинити грађанима Србије што је његова партија делимично (пази ово - делимично) крива за оно наше страдање током деведесетих година. Не знам тачно како је гласила његова изјава, јер не гледам ТВ, али ми је другарица парафразирала ту његову назови изјаву, на шта сам ја само одговорио: „немам коментар“. А и шта друго да кажем. Мислим да би сваки коментар био сувишан. Утовљени Милошевићев клон с поприличним бризлама које му висе подно подебеле и масне вратине, каже како је његов СПС „делимично“ крив за лош живот грађана Србије током апсолутне владавине диктатора Милошевића, и како се он, јадан мученик, досетио да се након 12 година од пада тиранина извини нама, и то баш пред изборе који следе на пролеће, евентуално лето, ако га живи дочекамо. И шта рећи на то. Баш великодушно с његове стране. Што би реко велики Штулић: „ ... располагати с туђом муком, није мала зајебанција...“ Али Дачић располаже и баш га, како чујем, заболе за све. Пре свега, Ивици Дачићу рекао бих да је у најмању руку малоуман, и да би требао да оде до шринкера да му препише оне бенсиће које смо сви ми гутали ко блесави док нас је СПС „делимично“ касапио (те исте бенсиће гутамо и данас, такође у ненормалним количинама), а да потом лепо да оставку и оде негде у пизду лепу материну, далеко од наших очију, далеко од наших срца, далеко од наших сакатих живота, далеко од наше сакате земље... Сетио се Дача да нам се извини после 12 јебених година, и то делимично, и то за пар неких ситница, а није се сетио да нам се извини потпуно, рецимо 2000. или 2001. и није се сетио да се извини свим грађанима Србије, и није се сетио да се извини свим државама бивше Југославије, јер је управо тај његов СПС, заједно с оним поремећеним и ретардираним радикалима, изазвао најболеснији рат у историји човечанства. (Кажем у историји, јер се до сад још није десило да се ми тако зверски међусобно кољемо, ми - сами са собом, ми - сами себе.) Заборавио је мистер Дачић да купи венац и да оде на гроб да се поклони страдалим цивилима у Хрватској, Босни и Херцеговини, Републици Српској, Косову и Метохији, Србији. Да клекне и замоли за опроштај све невине жртве које су поклане и побијене у тој Недођији (читај Југославији), као и да се јавно извини онима који су преживели тај масакр. Тада би му се, верујем, сви смиловали и опростили му, па чак и ја, и назвали би га човеком, па чак и ја. Није он једини кривац за то безумље, али сноси део одговорности јер је тада припадао властима које су подржавале тај рат, а сада је лидер партије која је направила хаос, те с тим у вези и сноси део одговорности коју је и пред богом и пред људима могао да спере са себе да је то онда учинио. Али сада је, чини ми се, исувише касно. Ако његова изјава није последица његове малоумности, онда је то подјебавање, а то је много грозније и болесније од малоумности.

- „У чије име сте убијали? У моје - нисте! У чије име сте их поклали? У моје - нисте! Ваше ратове сте водили! Моје - нисте! Лудило! И све сте их добили, а ја изгубио...“ (Икац - Расут у комаде)

- Чујем да сада на њега спремају и атентат, сем ако то није неки политички маркетинг пред изборе што је у Србији сасвим нормално и што се у Србији сасвим редовно дешава, а све је то рекламна предизборна кампања, илити дефиниција стања срања у постхумној Србији. Ако је информација у вези атентата тачна, онда је то озбиљан проблем, јер то никако не сме да се деси. То никако не би решило проблем који имамо, то би само продубило и проширило проблем, то јест прегршт проблема које имамо. То би нас вратило у 2003. у хаос, у бездан, у понор...

- Проблеми те врсте не решавају се убиствима, већ сменама, променама. Ако је крив - нек му се суди, ако је крао - нек иде у затвор, ако је само неспособан, нека га смене или нека једноставно да оставку. Ако неко покуша да убије Дачића, или успе у томе, од њега ће направити жртву а од себе само убицу, а тиме ништа и ником добро донети неће. Јер и тај Дачић има децу, а његова деца нису крива због његових поступака, и никако не смеју да испаштају због тога. Дакле, ако је реклама: ЈЕБИТЕ СЕ! Ако је истина, онда: СТОП! Јер доста је било убистава, доста је било клања, доста је било страдања... Време је да нам се нешто лепо деси. Рецимо, лепо би било да Дача д бос да оставку, самоиницијативно и то без права на повлачење исте. Како може један министар полиције да каже да је требао да заштити неког клинца с ножем и штанглом од неке девојке која је у тој ситуацији била жртва, и то само зато што је лезбејка. Дакле, болесни слинавац је напао девојку ножем и штанглом само зато што је лезбејка, ова га ишамарала у самоодбрани, срећа те је знала да се одбрани иначе сада не би била жива, а овај власник МУП-а би да штити потенционалног убицу од жртве. И лик то све говори с осмехом! Невероватно. Па такву изјаву могу да дају само политичари у Србији. Да је такву изјаву којим случајем дао француски министар полиције, гарантовано би добио моментални отказ без права на пензију, још би му и понудили психијатријску помоћ приде. Међутим, не и овде. Овде, у Србији, политичари могу све и свашта. Могу да лажу, да једу говна, да пребијају и убијају кога хоће, и успешно да владају по 20 и више година, па чак и доживотно. Титоистички синдром и ћораве кутије...

- Уважени нам господин министар, с оним годроном у пределу стомака којег успешно прикрива оделом од ко зна колко сома јура (а ја немам паре за најјефтиније чарапе, носим оне што сам мазнуо из војске), имао је прегршт гафова. Гледао сам скоро на „ју тјубу“ шта је све насрао, али ни трећину тога нисам могао да попамтим, мој мозак једноставно ту дебилизацију није умео да прихвати. Успео је да сачува само једну. Веровали или не, мој мозак се томе смејао. Да, да... смејао се, а ја сам плакао... Чова је неком странцу показивао знаменитости престонице, упирао прстом ка Калемегдану и, замуцкујући, покушавао да своје тртљање некако артикулише. Било је то нешто у фазону, као: ово је кале, то је брдо, кале значи брдо, то брдо кале гледа на ову тамо реку, та река тече, она се улива у ону тамо реку што тече, то се зове Ушће, и тако редом. (Ово је било парафразирање јер је заиста, мени бар, веома, веома тешко да цитирам ту његову „конверзацију“ у улози „туристичког водича“.) Она јадна снајка у позадини, покушавала је некако да глупости господина Министра УП-а преведе оном странцу, снебивајући се од срамоте која ју је погодила ко сам Цунами. Жену је било срамота због затуцаног министра УП-а Србије који не зна да говори српски, и човека који покушава да мумла а не зна то мумлање да измумла. Срећа те је жена довољно писмена, образована, зна тему коју Дачић не зна и не зна да је објасни, па је некако успела да споразуме две стране, које се никад не би споразумеле па таман да је Дача д гаф довукао цели свој СПС да рукама и ногама, пошто да говоре не умеју, објасне странцу шта је кале а шта брдо, и како тече река. Питам се само шта ли би насрао лидер СПС-а да је оног странца одвео у Музеј воштаних фигура. ХА! Вероватно би прошпартао покрај свих оних „небитних“ ликова и стао крај оног „битног“ и рекао: то Тито, он пио томпус, он пушио виски... Ако су уопште и увоштали тог смрада и ако су били толико безобразно дрски да га сместе међу оне ликчине из наше пребогате историје и културе. Хвала богу те постоје преводиоци, иначе... БЛАМ! БЛАМ!

- И на крају: „ Балкане мој, шта смо направили од тебе, видиш ли све то, Балкане мој, да ли је могуће да смо уништили све лепо. Балкане мој, шта смо направили од тебе, видиш ли све то, Балкане мој, био си проклета светиња, а сад си свето проклетство...“ (Мрзовољно око)

- Sinoć, jutros, negde oko četvorke after ponoći, začuo sam neko čudno grebuckanje po prozoru svoje gajbe. Pomislio sam, u prvi mah, da je to neka kiša koja udara o moj prozor, međutim, kada se grebuckanje pretvorilo u lupkanje, moja ravnodušnost pretvorila se u zainteresovanost za to što se zbiva s druge strane mog prozora. I mada sam bio prezauzet punjenjem kante mog emotivnog otpada, ipak sam odlučio da pridignem guzicu sa stolice i izvidim situaciju, jer sam već počeo da se brinem zbog, sada već, sasvim izvesnog kucača koji je visio na mom prozoru četvrtog sprata zgrade u kojoj trenutno živim, i nije imao nameru da se odatle skloni sve dok ja taj jebeni prozor ne otvorim. Nije mi se otvarao prozor iz više razloga: prvi, napolju je hladno, sneg, zima, minus, a ja se toga najviše grozim. Ja jednostavno ne volim zimu, a ona mene, koliko vidim, baš mrzi, jer svake godine u isto vreme dolazi na istom mestu, meni u goste potpuno nepozvana i apsolutno nepoželjna. Bolesna ta neka gospođica Zima, ili je gluvonema. Drugi, proces otvaranja mog prozora je užasno težak i strašno naporan, zato što moram prvo da povučem zavesu, zatim da otvorim jedno krilo, pa da povučem roletnu, pa da otvorim drugo krilo, a to je veoma naporan posao, verujte mi na reč. Imam još par razloga, al ko će sad sve da ih navodi. No, zaintrigirao me taj kucač jer sam pomislio da je to neki zalutali vanzemaljac koji je zagacao u ovom zaboravljenom gradu i smrzo muda na onaj zajebani minus pa bi da se sad malo štekne kod mene na gajbu, zagreje i nešto klopne. Inače, koja bi druga budala visila na mom prozoru koga od zemlje deli 10 metara zajebane visine? Jedina moguća opcija bila je ta da je to upravo vanzemaljac. Ja u transu! Obožavam vanzemaljce, ali nisam tačno znao da li dolazi u miru ili je neki zlonameran što želi da me orobi i odvuče nekud u neku 19-u orbitu njegove Džbun planete, i tamo mi, sa svojom ekipom, vrši neke zajebane eksperimente na moj ionako nenormalni mozak. Moram da priznam da sam se malkice uzentao i nisam znao da li da zauzmem Beneš-gard i pripremim se, ukoliko krene na mene, ili da ga dočekam po našem starom srpskom običaju, ono so, pogača, vino, neka radža, bensedin, smotamo neku buksnicu i tako to. Nakurčeni alter-ego uporno me nagonio da otvorim prozor pa kud puklo da puklo, što sam i ja želeo. Ipak vam vanzemaljac ne kuca na prozor svaki dan, zar ne? Međutim, ostali glasovi u meni govorili su: ne, ne, ne... Nakurčeni alter i ja, govorili smo: da, da, da... A kako je kucač uporno nastavljao svoju idiotsku rabotu i nije prestajao s tim, ja sam, s kupa sa svojim nakurčenim alterom, ostali glasovi su nestali, napokon otvorio svoj jebeni prozor. A onda... šok! Ugledao sam lika koga ni najmanje nisam očekivao da se tu pojavi. Očekivao sam vanzemaljca, pribojavao se otmice, ali ni u ludilu nisam očekivao da mi se na prozoru četvrtog sprata, u sred minus zime, pojavi onaj blesavi ribar koga je Isus vodao sa sobom, dok je širio hrišćanstvo, prekrstivši ga imenom Petar. Kasnije se taj lajavac samoproklamovao u apostola, za života uglavnom jeo govna, a posle smrti proglasili su ga svecem, iako se lično on 3 put odrekao svoga učitelja dok su ga krvnički bičevali i zverski na krst razapinjali. Otvorio sam prozor i zajebo se. Jebi ga... Bolid je odmah uleteo unutra, zatarabio moje prozore i ljutito upro prstom u mene.

- „Što ne otvaraš, bre, mamlaze, nego me drkaš da dreždim tu pred vratima ko ovi vaši glupi poštari!“ - zaurla na zbunjenog mene Petar svetac.

- Nisam znao je li to bilo pitanje, ili se samo, klipan jedan isfrustrirani, izdrao na mene, te s toga nisam ni znao šta da mu odgovorim, a i bio sam užasnut njegovim izgledom, kao i vokabularom jednog sveca, te mi se reči nisu pomaljale iz usta. Kurati alter mi je, negde u ćošku mog mozga, šaputao da kovnem bitangu pesnicom u njonju više puta i da mu pri tom kažem da se tako kod nas ne upada na gajbu, ali mene je zaokupirao izgled šatro sveca, te altera i nisam uzimao za ozbiljno; zabezeknuto sam posmatrao Petra i njegov, kako se to moderno kaže, stajling. Na glavi je imao neki svetleći šešir, koji mi je probadao zenice, na sebi neke dronjave i zamrznute aljine, brada skorava i viševekovna, ali očuvana i neposedela, smrznuta slina presijavala mu se na brkovima, nokti su mu bili predugi i spiralni, ali čisti i negovani, a na stopalima je imao neke sandale od zmijske kože, stare, odrpane i blatnjave. Pitao sam sebe u sebi gde li nađe toliko blato usred onolikog snega i iz koje li vukojebine taj ribar sada K meni dolazi. I pre no što zaustih da ga nešto priupitam, Petar me preseče:

- „Sedi! Imamo mnogo posla“ - reče i udobno se smesti u moj krevet, a mene ostavi da se neinformisan grčim na stolici.

- Neprimetno sam pojačao grejanje i gledao smrznutog kako se rastapa. Kad se malo prosušio i pribrao, isukao je neki ćitap iz one dronj-aljine i krenu da ga prelistava, tražeći nešto, dok mu je šešir na glavi sve više svetleo.

- „Kakav ti je to svetleći šešir?“ - upitah drljavog jer više nemogah da izdržim; prigušeno se i nasmejah.

- „Nije to šešir, grešna ovco! To je nimbus!“ - ponosno reče „bezgrešni“ i nastavi da lista onu svoju sveščicu, odnosno sveščurinu.

- Ponovo sam čuo altera kako mi govori da prebijem stočara nekom oklagijom jer me nazvao grešnom ovcom. No ja sam, mesto sile, primenio mir. Izvukao sam buksnu, pripalio je, povukao par dima i pružio je bradonji.

- „Nisam ti ja ni Amaru, ni Marli. Gasi to grešniče!“

- E, tad mi je došlo da ga roknem pikslom u vugla. Ko je, bre, on, pička mu materina izdajnička, da tako vređa moje junake Paka i Boba! To što meni stalno, od kako je došo, trtlja da sam grešnik i ovca, verovatno ona crna, izgubljena, nije mi smetalo, ali mi je i te kako smetalo što se tako, s nipodaštavanjem, ophodi prema legendama rep i rege scene. Taman sam hteo da ustanem, uzmem neku tojagu i va vjek vjekova osakatim antisluhistu, kad oćeš! Spiralni nokat bradatog prikova mi se za nos, i kao da mi oduze svu snagu koju bejah nabrao fundamentalno, onako popizdeo zbog sveg ovog iznenadnog hohštaplerizma s njegove strane. Alter me uporno nagonio da se pridignem i pokažem mu kako se lome kosti na čist južnjački srpski način, ali ja snage nisam imao; oduzeo mi je Petar. Pitam se samo odakle li mu tolika moć? Ko li mu je dade? A onda me mrsomud prenu iz moje kontemplacije.

- „Evo ga!“ - riknu i krenu da ređa onu hrpu papira iz one raspale sveščurine, koja je bila debela ko Biblija i Kuran zajedno.

- „Slušaj vamo, grešniče! - zaurla pošto sredi one papire i dodade - Sada ću ti ukratko pročitati tvoje grehove koje si za života počinio, ne sve jer ih je previše, ali nekolicinu njih, kako bih ti stavio do znanja koliko si grešan, ovco jedna izgubljena!“

- I preko toga sam prešao. Možda najviše zbog toga što su me onih par dimčića ultra super džidže toliko ulepila da sam čak počeo kriomice da se smeškam i dobio sam neopisivu želju da podjebavam matoru drtinu.

- „Jeli Perkane, a otkud tebi taj svetleći šešir na glavi?“

- „Nije to šešir, blasfemisto! Rekoh ti da je to nimbus!“

- „A otkud tebi nimbus?“

- „Dao mi Gospod naš Isus Hrist. Njemu slava i sad i u vječna vremena. Amin.“

- „Amin.“ - složih se, beše mi zanimljivo.

- Perkan zatim zagnjuri glavu u one njegove spise, poče da čita i cokće. Čini mi se da nije znao odakle tačno da krene, a onda iznenada grunu.

- „Ja znam sve ono što si počinio i zato ti je uzalud da se pravdaš i da me lažeš, to ti pomoći neće. Govori istinu i samo istinu, pokaj se i možda će ti hvaljeni naš Gospod Isus Hrist oprostiti grehove i primiti te u svoje carstvo nebesko - zatim se nakašlja i nastavi - Jesi li maja 93. godine, ti grešniče, gledao međunožje svoje nastavnice engleskog jezika?“

- „Jesam, a i kako ne bih kad mi je kučka sama nudila svoju đanu na široko, čas levu nogu preko desne, čas desnu preko...“

- „Ćuti bogohulniče i odgovaraj na pitanja bez tih neznabožačkih izraza!“

- Pu pička mu materina! On može da sere a ja ne smem. Tada mi je i definitivno bilo jasno da je u raju cenzura još zajebanija nego u ovom paklu u kom živimo. Alter me tapkao po ramenu u nekom delu mog mozga i šaputao mi, bodreći me: „To mali, i ja bih to isto učinio da sam tada bio na tvom mestu. Šteta što sam došao tek kasnije...“

- „Jesi li decembra 96. godine, ti grešniče, ukrao cigarete marke „Partner“ nastavnici iz matematike?“

- „Nije tačno! Partner nisi mogo 96. da nađeš u onoj inflaciji i nestašici pa da se jebeš!“

- Petar se bio skroz zbunio, imao je netačne informacije i to ga je začešalo; improvizovao je, ne gledajući u mene već u ćitap; na nepristojne izraze beše zaboravio.

- „Lovćen, Zeta, Formula, Drina...??“

- „Jeli Perkane, jel ti to mene zajebavaš? Ko je, bre, u onom haosu i ludilu uspeo da zapamti koje su pljuge bile u pitanju. Bilo je važno samo dokopati se pljugica i zakuriti ih.“

- „Dobro, dobro... - namršti se zbunjeni i nastavi da kenja – Jesi li ti grešniče...“

- „Daj, bre, Perkane nemoj stalno to grešniče. Skontao sam jebo te, koj ti je moj? Postavi ti lepo meni pitanje, ja ću da ti dam odgovor pa da završimo s ovim saslušavanjem.“

- Perica klimnu glavom, u znak slaganja, nastavi da rovari po dokumentima i poče da me rešeta pitanjima za koje ja nisam imao odgovora; pola svoga života ja se i ne sećam. Tvrdio je da sam u podrumu svoje zgrade, s nekim ortacima nekog leta gospodnjeg, pušio gandžu i da sam posle toga upao u podrum svoje komšinice i maznuo joj teglu džema. Za gandžu sam rekao „možda“, za džem ništa nisam priznao. Onda je rekao da sam 98. zajebavao pandure, da sam za uzvrat dobio pendrek, da sam 99. sa krova Sajma, preko puta pandurske stanice, psovao predsednika Jugoslavije, da sam urinirao po šapki pripadnika narodne policije, koji je sa isukanim pendrekom želeo da me pretuče, ali je izgleda imao strah od visine, te nije smeo po onom mraku da se pentra po Sajmu, čekao me da siđem, ali je to bila samo glupa pandurčina i stajala je s leve strane objekta dok sam ja sasvim mirno sišao na desnu stranu a zatim ko Karl Luis, u svojim najboljim danima uspešne karijere, oddžadao u nepoznatom pravcu, potpuno neozleđen. To sam priznao, jer sam na to bio i te kako ponosan. To je bio moj doprinos u rušenju režima našeg krvnika. Zatim je navodio još neka sranja kako sam neposredno po završetku bombardovanja iz sjebanih prodavnica bez stakala mažnjavao neke čokoladice, parfeme, šampone i još neke sitnice. Za čokoladice sam priznao, jer sam bio gladan i morao sam, a za ostalo sam se branio ćutanjem. Srao je kako sam podjebavao profesore u srednjoj školi, kako sam se iskenjao na katedri nekog profesora komunjare u sred amfiteatra, što sam i priznao, ko ga jebe kad je bio komunjara, kako sam žvrljao markerom po školskom veceu „GOTOV JE“, što sam i priznao, kako sam na ekskurzijama non-stop pravio pizdarije, zabole me, čemu inače služe ekskurzije, kako sam vaćario neku Rumunku u liftu nekog novosadskog hotela, jesam pa šta, nije se bunila koliko se sećam, valjda joj je bilo zanimljivo što je ona super riba i što se neki klinac napalio na nju. (Nažalost nisam je karao, verovatno je imala zakazano kod nekog kuratijeg od mene...) Kenjao je kako sam se napio kao govedo te zbog toga nisam uspeo da se odvučem na matursko veče, već su me matorci odvukli kući, zabole me za matursko, kako sam bežao od obaveznog vojnog roka, jok nego sam lud da idem u vojsku, kako sam upravo zbog toga upisao studije da bih mogao da pravdam izbegavanje jebene vojne obaveze, kako sam tamo psovao šalterske službenice, pa naravno da jesam kad su kobile i kad su mi davale netačne informacije u vezi ispita, kako sam psovao i vređao profesore, pa naravno da jesam kad su svi bili korumpirani i tražili mi mito, majke im ga nabijem, kako sam na kraju zajebo studije i otišo u vojsku i kako sam tamo zajebavao činove, glumio da imam žuljeve, temperaturu, išijas, spondilozu, kostobolju... Za žuljeve sam priznao jer sam ih stvarno dobio od onih debilnih čizama, za kostobolju takođe, jer sam jebenog marta otišo u jebenu vojsku po onoj jebenoj zimi, a kad je hladno i minus mene zaista bole kosti, i pri tom sam napomenuo, pošto je „svetac“ to „omaškom“ preskočio, da sam od štrokave uniforme i buđave hrane dobio alergiju od koje sam se jedva otarasio, kako sam sukao gras u nenormalnim količinama samo da bih na taj način naterao oficire da me najure iz usrane vojske. Kasnije sam i uspeo u toj nameri i bio oslobođen. (Valjda im kanabisofili za obavezno služenje vojnog roka nisu potrebni, ali za rat sasvim sigurno jesu. Samo nek znaju da, ako kojim slučajem dođe do rata, mada se ja molim bogu da rata nikada više ne bude, ali nikad se ne zna šta će biti na ovom iskasapljenom Balkanu, da ću ja, dakle, u toj kreaciji zla biti kontrarevolucija, odnosno dezerter, jer ja nisam ubica, jer ja prezirem rat i prezirem one koji se za njega zalažu i u njemu učestvuju. PUŠITE GA RATOFILI!!! Uprkos svoj vašoj mržnji i pohlepi, pobediće - MIR!) A zatim je ribokradica arlauknuo ko nosorog, prodrmavši zidove sobe i probivši mi bubne opne, majke mu ga spečene iznabadam, počeo neartikulisano da vrflja, da mlatara rukama, i kada se najzad smirio, premda mu je bes i dalje sevao po zakrvavljenim beonjačama, srdito je izjavio:

- „ Pa ti si lopov! Ukrao si 200 dinara iz crkve! To je preveliki greh! Tebi nema oprosta!“

- „Ma jedi govna, Petre, znaš! - rekoh iznervirano i dodadoh smireno - Kao prvo, to nije crkva već Dafiment-Odžaklija, crkva se nalazi kraj nje. Kao drugo, ja sam tih 200 kinti maznuo s neke ikone koja i ne zna zašto je tu postavljena. Neki grešnik je te pare ostavio tu, misleći da će mu taj svetac na ikoni oprostiti njegove grehove, i ako neko treba da se zbog toga uzrujava, onda je to taj grešnik, a ne ti. Ja sam, dakle, maznuo pare koje pripadaju narodu, a pošto sam i ja deo tog naroda te pare pripadaju i meni i bilo kojoj osobi koja je došla tu da se moli bogu. Ortak i ja smo bili gladni i te novce utrošili smo na sirotinjsku hranu. I šta je po tebi ispravnije, da te pare uzmemo mi gladni, ili onaj protojerej-stomaklija što ima dve vile, troja kola i motor? A?“

- Petar me gledao namršteno, nekako s gađenjem, par minuta i kusur sekundi, a onda je samo odmahnuo rukom i nastavio da me proziva za ostala sranja koja sam počinio. Te uvredio sam neku prsatu komšinicu rečima: „Yo, komšike! Prodrmaj gi be malko.“ Te pretio sam radnicima Elektrodistribucije da ako mi iseku struju ima da im nabijem kišobran u dupe, te iskenjao sam se pred vratima „uglednog“ i „uzornog“ građanina, te ovo, te ono, a onda je Perica počeo da navodi još stotine drugih sranja za koja ja pojma nisam imao. Doduše, nekih sranja sam se kao kroz maglu sećao, ali to naravno nisam hteo da priznam, jer kad se nečeg ne sećaš to onda kao da se nije ni dogodilo. Malo se Pera nešto kao premišljao i na kraju me je, fala mudima, pohvalio što nikog nisam ubio, silovao, zlostavljao... Posle mi je rekao da imam 365 dana da činim samo dobra dela kako bih okajao sve one grehove iz prošlosti, a on će, po isteku zadatog mi roka, doći i ponovo prelistati ćitap da utvrdi jesam li svoje zadatke ispunio i koje će mi grehove prešvrljati. Dodao je i to da moram da se pokajem, da moram da odlazim u crkvu, ali da pri tom više nikako ne uzimam novac već samo da dajem (aha, važi), da se redovno molim i postim i srao je još neka govna, na šta sam se ja samo šeretski smeškao, u sebi naravno. A onda je otvorio prozor i nestao u onaj mrak pred svitanje, na onaj minus, sneg i zimu, sa sve onim šeširićem za koji on tvrdi da je nimbus. Onu posteljinu, na kojoj je Perkan sušio svoje sveto dupe, momentalno sam bacio u kantu za moj emotivni otpad, namestio novu, lego u krevet, uhvatio se za patku i glasno uzviknuo:

- „Dudlaj ga, Perkane! Jebo te šešir! Ja sam se ionako već pripremio za pakao, jer nemam nameru da menjam nešto na šta sam se već navikao, samo da bih se dodvorio tebi. Ja verujem u Boga, a ne u vas opančare samoproklamovane svece, nabijem vas na... perece!“ - zatim sam se okrenuo na drugu stranu, sklopio oči i krenuo da tonem u san, dok sam negde u dubini svoje moždane kore osećao eho alterovog grotesknog smeha...

- Poklani u bitkama, pobijeni u ratovima, spaljeni u verama, smoždeni pogrešnim ideologijama, zatupljeni mentalnom robijom, osakaćeni viševekovnim stradanjima... našli smo se potpuno zbunjeni pred jednom jedinom reči koja nas još uvek masovno uništava - nacionalizam. Apsurdno je raspravljati o značenju te reči danas, jer se njena srž, njena izvorna esencija izgubila još pre samog njenog nastanka. (Kakva kontradikcija!) Mnogi mudraci su razgranali tu reč svojim raznoraznim definicijama i udarili temelje svojih novih pokreta zarad moći i bogatstva, odnosno vlasti, a sve to na uštrb zbunjenog naroda koji više ne zna ni kome pripada. Tvrde ti mudraci da je nacionalizam (a pri tom izbegavaju da ga tako nazovu) pripadanje jednom narodu, da je to rodoljublje, da je to društveno, političko i kulturno delovanje sa nacionalnog stanovišta i da se ispoljava u raznoraznim oblicima. I onda krenu da ih navode i pri tom su veoma ozbiljni sa svojim definicijama, a na kraju, kad stave tačku, ne zna se koja je od koje smešnija ili pogubnija. Debele knjige tvrde da je nacionalizam zapravo francuska reč (nationalisme) koja je nastala od latinske reči nasci (roditi se), odnosno natio, iliti nacija, što znači: narod. Roditi se u nekom mestu ne znači i pripadati tom mestu, roditi se u nekoj zemlji, odnosno narodu, ne znači i pripadati toj zemlji, odnosno narodu, kako tvrdi sistem, to jest mudraci koji ga podržavaju, jer to bi automatski značilo oduzimanje slobode ljudske svesti i ograničavanje shvatanja i kretanja ljudskih bića. Ako sam se rodio u Srbiji, odrastao u Nemačkoj, faks završio u Francuskoj, 10 godina radio u Sjedinjenim Državama, 7 godina živeo u Japanu, 5 godina proveo na severu Afrike i na kraju umro u nekoj ruskoj tundri, ko sam onda ja? Stanovnik planete zemlje ili Srbin? Nemac? Francuz? Amer? Japanac? Egipćanin? Tunižanin? Rus? Ko sam ja? Mudraci bi mi verovatno našli definiciju i na nadgrobnoj ploči napisali ko sam bio, ali kakva vajda meni od toga, i da li bi njihovo definisanje mene bilo istinito za neke buduće generacije? Po meni se odgovor već nazire i ušasno je jednostavan: naravno da ne. Meni to ne bi bilo ni od kakve koristi a buduće generacije živele bi u zajebanoj zabludi. Srećom, ili ne, ja nisam nešto mnogo putovao po svetu. Ako ćemo iskreno, nisam putovao uopšte. Rodio sam se u Srbiji (valjda), živim u Srbiji (valjda), a kako danas stvari stoje, ja ću i umreti u Srbiji (valjda), i to bez prozora u Svet. Dakle, oko moje nadgrobne ploče neće se mnogo mučiti, staviće samo ime i prezime, s godinom rođenja i smrti, i to je to; sem ako se ne nađe neki kreativac da mi složi neki epitaf u stihu; premda meni to neće nešto mnogo koristiti kad budem bio zaheftan u kovčegu 2 metara ispod zemlje (ili 1 metar, zbog oskudacije, ili zato što se grobaru jebe da kopa 2 metra kad ni za onaj 1 nije dovoljno plaćen.)

- Elem, kopanje po arhivama, odnosno istorijskim stranicama je udubljivanje u nebuloze svedoka svoga vremena. Međutim, ljudi to veoma često rade, i pri tom uništavaju kako sebe, tako i sve oko sebe svojim zarivanjem u beznađe, to jest korenu bez kraja i početka. Ako bih ja danas krenuo da kopam po svom porodičnom stablu, po svojim imenjacima i prezimenjacima, verovatno bih se zagubio negde na raskrsnici Kosova i Metohije, Raške i obalama Južne Morave. Ako bih se pak nekim čudom tu snašao i otišao dalje, odnosno dublje u svojoj tragačini za poreklom moga naroda, verovatno bih se sapleo na Karpatima ili bih umro negde na obalama Urala, i to kao budala, zato što bih umro glup u sopstvenom neznanju ko sam i odakle sam. Opšte je poznata stvar da smo se kroz vekove mešali svi sa svakim i potpuno je nepotrebno kurčiti se bilo kojom nacionalnom pripadnošću. Iz drugog aspekta, recimo istorijskog, to bi bilo nekulturno, nepristojno, jer šta bi na to rekli naši preci? Šta bi rekli prvi srpski arhonti, kneževi Višeslav, Radoslav, Vlastimir, Prosigoj koji su šesto dvaes i neke karali Ilirke i Tračanke? Šta bi reko Stefan Nemanja koji je svog srednjeg sina oženio vizantijskom princezom Evdokijom, ili Stefan Prvovenčani koji je oženio venecijansku princezu Anu Dandolo, ili njegov najstariji sin Radoslav koji je oženio ćerku epirskog vladara Jovana prvog, ili njegov mlađi sin Vladislav koji je oženio bugarsku princezu, ili Uroš prvi koji je svog sina oženio ugarskom princezom Katalinom, ili Stefan Dečanski koji se oženio Vizantinkom Marijom Paleolog, ili Stefan Dušan „Silni“ koji se oženio Jelenom, sestrom bugarskog kralja, ili kneginja Milica koja je svoju ćerku Oliveru dala sultanu Bajazitu? A? A kurati Srbi koji su na kvarno, onako prc-prc na brzaka, jebali Mađarice, Rumunke, Bugarke, Turkinje, Grkinje, Albanke itd. itd. I obratno, kada su ostali karali naše Srpkinje. Silom ili ne, karali su ih, silom ili ne, one su rađale decu, i šta ćemo sad? Da svi skupa kažemo: jebeš ga! Beše to odavno, i ko će to sad sve popamtiti? Okej, može i tako, al šta ćemo onda s novijom istorijom? Onom gde smo se od 45. do 90. karali međusobno, u bratstvu i jedinstvu, svako sa svakim? Hoćemo li onda svi zajedno reći: a jebeš ga! Tada smo svi bili Jugosloveni. Hoćemo li? Okej, hoćemo. Al kako onda možemo danas da tvrdimo da smo mi Srbi, da smo mi Hrvati, da smo mi Bosanci, Hercegovci, Šiptari, da smo mi Crnogorci, da smo mi Makedonci, da smo mi Cigani, iliti Romi, Sinti...? Namerno kažem „mi“, jer se tu vraćamo na zvaničnu definiciju nacionalizma, a debele knjige kažu da ta reč znači: 1. društveno politički  i kulturni pokret građanske klase koja ima za cilj buđenje nacionalne svesti, oslobođenje, ujedinjenje i stvaranje nacionalne države; 2. ideološki i politički izraz zatvaranja, samodovoljnosti i kulta sopstvene nacije kojeg karakteriše šovonistički odnos i podcenjivanje prava i vrednosti drugih nacija i nacionalnosti. Ovo prvo bili smo mi kao Jugosloveni, ovo drugo smo mi kao Srbi, kao Hrvati, kao Bosanci, Crnogorci i ostali. (Svi znamo koji smo to „mi“ ostali, da se ne ponavljamo.) I eto, goreli smo u pogrešnim pravcima, ginuli za pogrešne ideje, vodili su nas pogrešni ljudi. I šta ćemo sad? Da kažemo bilo pa prošlo? Jebi ga, dešava se? I ko smo onda mi? Kao mi smo Srbi, a oni su Hrvati i među nama nema više ničeg zajedničkog? Jel tako? Yo, nacionalisti? E pa, ne može tako braćo i sestre Srbi i Srpkinje, Slovenci i Slovenke, Hrvati i Hrvatice, Bosanci i Bosanke, Hercegovci i Hercegovke, Crnogorci i Crnogorke, Makedonci i Makedonke, Cigani i Ciganke, Romi i Romkinje, Albanci i Albanke, Turci i Turkinje, Grci i Grkinje, Bugari i Bugarke, Rumuni i Rumunke, Mađari i Mađarice, Nemci i Nemice, Austrijanci i Austrijanke, Jugosloveni i Jugoslovenke, Evropljani i Evropljanke... Zaista mi je žao, ali svi smo mi iz istog kurca napravljeni, i svi smo mi iz iste pičke ispali. I molim vas! Ovo nikako nije nekultura, ili nepristojno izražavanje, stvari jednostavno moramo nazvati pravim imenom, jer ako ih kojim slučajem nazovemo drugačije, onda ćemo samo sebe slagati. A to je već i nekulturno, i nepristojno, a i stvara nam veliki problem, višedecenijski. Jer upravo nas ta laž, da pripadamo ovom ili onom narodu, to jest ovoj ili onoj naciji sasvim detaljno istrebljuje. Ako ne znamo ili ne želimo da znamo šta se dešavalo pre 1.000 godina, onda okej, ali šta se dešavalo devedesetih, i šta se dešava danas odlično znamo svi mi i svi vi; hteli to sebi da priznamo ili ne. U svim zemljama bivše Jugoslavije, kao i na čitavom Balkanu (a i šire), imamo raznorazne nacionalističke pokrete, organizacije, koji se pretvaraju gotovo u nacističke. (O terorističkim organizacijama i kriminalno političkim sekcijama da i ne govorim.) Sve te grupacije za cilj imaju samo jedno: UNIŠTAVANJE! Istrebljuju prvo jedni druge, pa se zatim istrebljuju međusobno, a ko preživi pokolj dobija ono što mu je i bila namera: vlast, odnosno novac, moć. I nikako ne ispaštaju oni koji su sve to pokrenuli (oni zametnu svoje tragove i uživaju u bogatstvu i svojoj kreaciji zla, odnosno u zadovoljavanju svojih zverski bolesnih nagona. Ako kojim slučajem i budu uhvaćeni, ili ubijeni, premda se to retko dešava ili suviše kasno, svejedno je i njima i nama, jer točak stradanja su već pokrenuli, a posle toga ostaje samo samouništenje onih koji su ostali u tom ludilu.), najviše ispaštaju oni koji su pokupljeni usput, a to je narod, onaj gluplji deo naroda, koji čini veliku većinu, što se deli na nacije, i zarad tih bolesnih ideja ponosno gine. Sami sebi, dakle, kopamo grobove, i sami sebe sahranjujemo. I to veoma uspešno. I sve dok u svojoj glavi ne budemo raščistili da su ljudi - ljudi, bez obzira kojoj naciji pripadaju, nacionalizam će biti - masovna destrukcija. (Odnosno masovna samodestrukcija.)

- Jednom je, u jednom od svojih mnogobrojnih velikih dela, veliki Vuk Drašković rekao: „Saznanje je bol i neizlječiva zaraza. Povuče čovjeka sreća što je riješio neku malu tajnu, jurtiše još dalje, još dublje, ne umije da se zaustavi. Ne shvati da se iz svakog nađenog odgovora prospe po stotinu novih pitanja i da se znatiželjnik zapetljava sve bespomoćnije u hodnicima lavirinata iz koga nema izlaza.“ Kaže dalje, veliki Vuk, za čoveka koji pošto-poto želi da sazna ko je i odakle je: „Uzalud se, kao krtica u zemlju, zakopao u arhive i stare datume, uzalud traći svoje slobodne sate i živ se gura među umrle.“

- Meni je u đačkoj knjižici pisalo da živim u SR Jugoslaviji, a rođen sam u SFR Jugoslaviji, i da učim srpsko-hrvatski jezik. U srednjoj sam živeo malo u SR Jugoslaviji a malo u Srbiji i Crnoj Gori i učio sam srpski jezik. Danas živim u Srbiji, tako piše u mojoj ličnoj karti, a srpski jezik postoji samo na papiru, negde se zaturio a mi se međusobno sporazumevamo kako znamo i umemo (akcentovano, slengovano, skraćenicama, rukama, nogama...). Ja, dakle, ne znam ko sam i odakle sam, premda najnoviji izvod iz matične knjige rođenih tvrdi da sam ja Srbin iz Srbije, iako sam rođen u Jugoslaviji. Isto tako, taj isti izvod, tvrdi da je moj otac Srbin iz Srbije iako je on rođen u Jugoslaviji, i to onoj tvrdo komunističkoj. Za mog dedu više ništa i ne tvrde zato što je on odavno mrtav, al ja znam da je on rođen u Kraljevini Jugoslaviji, moj pradeda je rođen na granici između Srbije i Kraljevine SHS, moj čukun-deda u Srbiji, a njegov ćale u bezimenoj zemlji za koju su neki tvrdili da je Srbija, a neki se prepucavali da je jebem li ga čija. I nadalje ide sve tako, ničija, odnosno svačija zemlja. Konkretno, zabole mene patka u kojoj sam zemlji rođen i u kojoj zemlji živim. Ja samo hoću da živim u miru i da imam leba da jedem. Al oćeš! Nit živim u miru, nit imam leba da jedem. I koji će mi moj ta nacionalna pripadnost? Verujem da većina vas tako živi te ću s toga preformulisati pitanje. I koji će nam moj onda ta nacija? Zašto ginemo zbog nacionalizma? Da bi se ime naše nacije našlo na nekoj stranici istorije? Koji će nam to kurac ako nas za 50 godina više ne bude, a za 150 nas se više niko i ne seća? Ne kažem ja da sad svi trebamo da pljunemo na svoju zemlju i svoju nacionalnu pripadnost, i da svi zajedno kažemo da smo svi mi samo privremeni stanovnici planete zemlje, premda to jeste realnost, ja samo želim da kažem da ako si Srbin, ili Hrvat, i želiš da pripadaš Srbiji, ili Hrvatskoj, slobodno pripadaj čoveče, niko ti to ne brani. Ali nemoj da vređaš, ponižavaš i ubijaš one koji ne pripadaju tvojoj, moram reći, izmišljenoj vrsti, naciji, čija god da je. Jer srpsku majku boli svoje mrtvo srpsko dete, i hrvatsku majku boli svoje mrtvo hrvatsko dete. I suze u Crnogorca podjednako peku kao i one u Bosanca. I pepeo spaljenih Jevreja je podjednako težak kao i pepeo spaljenih Srba, Roma... I na grobu svojih najmilijih svi osećamo istu tugu, isti je to lament, isti drhtaj...

- Jesam li ja Srbin? Jesam. Jesam li ja Srbin? Nisam. Jesam li ja Srbin? Ne znam. Ako i četvrti put sebi postavim isto pitanje, verovatno ću tada odgovoriti da sam... vanzemaljac. Jer koga briga ko si ako si čovek, i koga briga odakle si ako si dobar. Ogromna barijera deli dobrog od zlog, ali ta barijera nije nepremostiva ukoliko se odlučiš na koju ćeš stranu da prevagneš. Jer, svi mi na kraju završimo na istom mestu...

- I za kraj još jedna stvar! Čovek bez mašte ti je kao konj bez dlake. Čajna kobaja. Reciklaža bato!! I nemoj da misliš da se i ljudi ne recikliraju! Recikliraju se i te kako. Evo, na primer, mnogi sapuni nastali su iz ljudskog sališta. YO! Nacionalisti! Pazite dobro kojim sapunom perete ruke ili lice, jer nikad se ne zna! Možda baš taj sapun, koji sada držite u ruci, pripada nekoj drugoj naciji. Možda je baš taj sapun, moj Srbine, ispao iz hrvatskog sališta, ili obratno... he, he, he...  

-         - Eto, i to smo dočekali. 13.-14.01.2012. godine, te čuvene 2012. godine, slavi se neka Pravoslavna nova godina, ili, kako je neki nazivaju, srpska nova godina, ne znam čemu to, al ajd, neka im bude, i baš za tu „ludu noć“ baš u centru Leskovca, kako tvrde kvazi mediji, održaće koncert, za tu novogodišnju pravoslavnu noć, neki orkestar za svadbe i sarane koji predvodi onaj Bregović zvani Brega Smrdljiva Čarapa. AAAAAAAAAAAAA....!!!! Ne znam dal da odmah izvršim samoubistvo il da završim članak pa da se onda roknem, koknem, il da s mosta skoknem. Razmisliću o tome... kasnije.

-         - Elem, ta tragedija od koncerta ne bi bila toliko strahotično kataklizmatična da taj šatro orkestar održava neki svoj koncert u nekoj sali, hali, šta već, tamo negde, i prodaje karte na ulazu na dan održavanja istog, jer svako ima pravo, ako ćemo pošteno i demokratski, da održava svoje koncerte, svirke, šta god, kad god, gde god i u koje god vreme hoće, i da se ljubitelji te vrste muzike, ako je to uopšte i muzika, okupljaju tamo gde se to održava, i uživaju u tome, ako se uz to uživati uopšte može. Međutim, ta tragedija je samo još jedna u nizu tragi haotičnih dešavanja u poslednjih dvadeset, neki tvrde čak i više, godina. Ne zato što će se ta buka, koju će silom prilika trpeti stanari u centru grada, pa i šire, održavati baš tu, i ne zato što će se održati baš te večeri, premda su obe opcije pod velikim znakom pitanja, već što će za sav taj haos platiti lično građani, kako Leskovca tako i okoline, iz svojih promaja džepova, a to ih se bogami i te kako tiče. Niko građane Leskovca nije pitao koga žele da slušaju te večeri, ako baš žele da slave tu pravoslavnu novu godinu, već je neko to odlučio u njihovo ime. Kako i na koji način ja zaista nisam pametan da odgovorim na to pitanje. Ono što ne samo zabrinjava, već i previše iritira, je čin gradonačelnika Leskovca koji se, štaviše, hvali tim gnusnim potezom kako je on ponosan što će u našem gradu svirkati ti bolesnici za svadbe i sarane. I, a to je ono što najviše boli, taj isti, sada već gradorazornik, hvali se kako je za taj događaj iz prazne budžetske gradske kase izdvojeno 35.000 evra. Spekuliše se da je u pitanju mnogo veća suma od javno priznate i da dostiže kotu od oko 50.000 evra, ali to su verovatno oni „ljubomorni“ na našeg nam uvaženog gradorazornika proturili taj „trač“, te s toga to i nećemo uzimati za ozbiljno, premda bi se ja ozbiljno pozabavio tim pitanjem! Dakle, taj Kocić, koji je do koske isisao naš bedni, mrtvi i zaboravljeni grad, diči se i na sva zvona trubi kako je to veoma dobro za nas i kaže kako će 10.000 mladih ljudi u Leskovcu, mesto da troše pare, koje de fakto  nemaju, na druge provode, to jest drugačiju vrstu provoda za to veče, moći da uživaju uz taj orkestar za svadbe i sarane i to za samo 350 dinarosa koje će mesto njih samih dati grad. Što će reći da tih 350 dinara pripadaju nama, građanima, ali nam ih Kocić ne da, već nam silom nudi da za te pare trpimo užasnu buku 2 jebeno preduga sata a možda i koji minut kraće. Ja se iskreno nadam da će biti mnogo, mnogo kraće, ali to je neka druga tema. Sad se konkretno faćam za 350 dindži i 10.000 mladih, kao i za nesnosnu buku koju ćemo mi Leskovčani, hteli to ili ne, morati da trpimo tog 13-og, 14-og januara.

-         - Prvo pitanje koje se nameće je: od kud Leskovcu 10.000 mladih? I ko su ti mladi? Ne znam zvanične rezultate ovog minulog popisa, koji je, uzgred rečeno, urađen onako ošljarski, ofrlje i veoma, veoma površno, ali ono što sasvim sigurno znam je da u Leskovcu ne živi više od 80.000 ljudi, pa čak ni toliko. Broj je definitivno manji, ali neka bude i tih 80.000. E sad, od tih 80.000 stanovnika više od polovine njih ima preko 40 godina (ko ne veruje nek proveri), što znači da nam ostaje negde oko 30.000 ljudi. Od tih 30.000, njih 5,6.000 ima od 35 do 40 godina (ako se i oni ubrajaju među mlade onda okej, ali ako ne, onda imamo problem) što će reći da moramo cifru smanjiti i kao rezultat dobiti ostatak od 24,25.000 ljudi. Neka bude 25.000. Od tog broja moramo da umanjimo decu do barem 13 godina, ako ne i do 15, jer to nisu mladi nego deca , a njihov broj je negde oko 6,7.000 (računajući jaslice, zabavišta i osnovne škole. Ko ne zna nek se informiše.), što automatski znači da se broj mladih smanjio na 18,19.000. Neka bude 19.000. Tu se, dakle, ubrajaju deca od 15 do 18 godina i mladi od 18 do 35 godina. Što znači da moramo eliminisati i broj dece od 15 do 18 godina, budući da oni nisu mladi, jer su još uvek maloletni, odnosno deca. A njihov broj je negde oko 4.000. Znači 19.000 minus 4.000 jednako je 15.000. Prosta matematika. E sad imamo tu i neki zakon koji tvrdi da je starosna granica mladih od 18 do 29 godina (to kaže zakon, ne ja), a to znači da moramo oduzeti i one od 29 do 35 godina (jebi ga, zakon kaže da oni nisu mladi), a njih ima negde oko 5.000 koje umanjujemo od onih 15.000 i dobijamo tačno 10.000 mladih ljudi u gradu Leskovcu. Međutim, tu se sada javlja još jedan problem za koji gradonačelnik ili neće ili ne želi da zna, a to je jedan od najvećih problema s kojim se Leskovac suočava već 15 pa i više godina. Taj problem političari nazivaju: odliv mozgova. Opšte je poznato da u Leskovcu nema fakulteta, sem jednog olinjalog, nažalost, i da većina mladih koji nastavljaju školovanje idu u Niš, Kragujevac, Beograd, Novi Sad (i ne vraćaju se više natrag). Ne zna se, tačnije ne želi se da se zna tačan broj studentarije koja se školuje van grada, ali pretpostavimo da ih ima makar 2.000, iako ih ima sasvim sigurno mnogo više, ali okej, neka bude i tih 2.000 mladih. Znači da nam ostaje 8.000 mladih. Od te cifre, hteli mi to ili ne, moramo oduzeti i one u inostranstvu odlivene mozgove, a njihov broj se tek ne zna. Nit javno, nit tajno. Zašto? Pitajte vladajuću koaliciju DS, SPS, G 17+ i ostale. Pošto, dakle, nemamo taj podatak, reći ćemo da je mladih u Leskovcu manje od 8.000. To je dakle podatak u koji spadaju mladi od 18 do 29 godina. Znači manje od 8.000 mladih, podatak koji je netačan, znači ima manje mladih, al ajd, neka bude tako. Odakle gospodinu Kociću 10.000 mladih ja zaista ne znam, ja zaista nisam pametan. Meni sve to liči na onaj Miloševićev cirkus gde se i mrtvi u žive računaju. I dođosmo do te tragedije. Ako i dalje mrtve, i one kojih nigde nema, koji ne postoje, računamo u žive, koliko smo se onda mi pomakli sa tačke Miloševićeve politike? Ni milimetar, jer u ovom „demokratskom“ Leskovcu gledamo apsolutno iste prizore koje smo već preživeli u onim devedesetim, koje se, izgleda mi, ponovo vraćaju. U stvari devedesete, što se Leskovca tiče, nikada nisu ni otišle; još uvek smo zarobljeni u njima. I šta reći sem: to je to.

-         - Druga stvar je onih 350 dindži. Ako uzmemo zvanično priznatu cifru od 35 soma evra, zanemarićemo one „glasine“ od 50 soma, premda ja ne bih, al ajde, nameće se pitanje od kud bednom Leskovcu, u kome na birou visi ne znam koliko hiljada ljudi, 35.000 evra iz gradske kase za taj maloumni izdatak. U našem gradu ljudi uglavnom rade za 10,12.000 dinara, a mladi su uglavnom nezapošljeni. Školstvo je nula, zdravstvo je nula, ostale institucije ako i postoje uglavnom ne rade ništa, te je i to jedna velika nula. Radi samo Opština, Elektrodistribucija, Pošta i još par struktura gde se ljudi zapošljavaju striktno preko veze, stranačke, partijske, prijateljske, svejedno, ili se posao plaća od 2 do 5 soma evra. Dakle, u Leskovcu vlada, što bi se reklo devastacija, u suštini. Nepotizam i kriminal su konstantno prisutni tako da o tome neću trošiti reči. Ako grad ništa ne privređuje, a rashodi su ogromni zato što se mnogo krade, odakle, bre, jebem mu sunce, 35.000 evra za nebuloze i sprdačine?? I ako su to naše pare, kao što uporno tvrdi gospodin Kocić, ko mu je onda dao to pravo da on naše pare troši na svoje hireve, da ne kažem proseravanja, premda bi to u ovom momentu bio sasvim adekvatan izraz, jer svi znamo da vlada ta kriza i nemaština, i to višegodišnja. ODAKLE, BRE? Jel to novogodišnja recesija, a? U sred recesije taj Kocić se prči s 35 soma evra koje rasipa bez ičije saglasnosti. Jebem te živote!!

-         - Na kraju svih krajeva, ja uopšte ne želim da slušam ta govna od nadri muzike, a pošto sam mlad i pozvan sam da prisustvujem tom mentalnom saranjivanju, ja zvanično želim da to odbijem i zvanično želim da zatražim od nadležnih institucija, koje se bave ovakvom vrstom lopovluka, da se onih 350 kinti lepo meni uplate na žiro-račun, sličan onom Dinkićevom kad nas je na brzaka isprcao za akcije, i da ja lepo podignem svojih 350 dinara i da ih utrošim na nešto pametno, recimo na toalet-papir koji mi je preko potreban. Radije ću tu pravoslavnu novu godinu da dočekam na WC šolji i da ugodno kenjam dok brišem bulju perfeksom, jer mi se od onih listića čmar totalno urniso, recesija, tranzicija, jebi ga, nego da me neko tamo saranjuje za mojih 350 dinara. Po zakonu ja na to imam prava i apsolutno želim da ta svoja zakonska prava iskoristim. Dakle, hoću svojih 350 dindži! „Ja hoću svoj deo! Nećete me prevariti!“ (što bi reko Bogdan Diklić u kultnom filmu Maratonci trče počasni krug).

-         - I poslednje, ali ne i najmanje važno, ko je slagao gospodina Kocića da je onaj smrdljivko Bregović naša najveća rok legenda? Ja jebeno stvarno jebeno ne mogu jebeno da verujem! Bregović rok legenda? HAHAHAHAHAHAHAHA.... Ako je on rok, onda sam ja Nelson Mendela, ako je on legenda, onda sam ja Bob Marli, i ja sam lično avangarda rege pravca. Jebem mu sirenje! Majmun krstio svoj bend Orkestar za svadbe i sarane a ovaj drugi majmun ga dovukao da tu sramotu onaj prvi majmun ispoljava u našem gradu, da nas za naših 35.000 evra svadbuje i saranjuje. Pa to nema nigde, bre! To ima samo u glavi gradorazornika Kocića. Ako je taj kobac sa traktora kao mlad svršavao uz Bijelo Dugme i tripovao da je to rok, onda je to njegov problem, i ako želi da ga reši neka nađe nekog psihijatra pa neka se s njim razračunava. Ja znam da Bijelo Dugme nit je bio, niti će ikada biti rok bend pa makar nas 13 puta apokalipsa uništavala. Zar je Đirđevdan rok? Zar je Ružica si bila rok? Šta je u Bijelom Dugmetu rok? Tifin glas? Milić Vukašinović za bubnjevima? Ako su bili čupavi, kosmati i drndali po električnim gitarama to ne znači i da su bili rok. Znam ja dobro da je sve otišlo u kurac i da danas svako može da jede svakakva govna, ali što je mnogo - mnogo je. Taj neandertalac koji je skinut s konopčeta ne može i ne sme tako da govori! To je verbalni metak za celu rok scenu od Vardara pa do Triglava! Ako je Bijelo Dugme rok bend, kako tvrdi Kocić, šta je onda rok? Šta je onda EKV, JU grupa, Atomsko sklonište, Riblja čorba, Partibrejkers, Prljavo Kazalište, Azra, Divlje jagode, Električni orgazam(bez poslednjeg albuma), Haustor, Generacija 5, Kerber, Negativ, Goblini (dobro oni su pank), Disciplina Kičme(dobro i oni su pank) i td. i td. Ima, bre, mnogo rok bendova, legendarnih, al gde da ih nabrajam sad a i čemu to? Poludeo sam, bre, skroz! Jedan najobičniji mufljuz, rošavi kobac, stavljen da bude gradonačelnik pa utripovao da on može da odlučuje šta je ovde rok a šta nije. I otkud mu pravo da on lično u novinama (Blic) tvrdi da je Bregović rok legenda? Šta je onda Mladenović? Šta je Štulić? A ostali? Zar treba da ih nabrajam? Bregović legenda, još pa rok legenda, e jebem ti onog ko je Bojti dao diplomu i ko ga postavi da bude gradonačelnik! Ovo je prevršilo svaku meru! Ovo je ta kap koja je prelila čašu! Hoću svojih 350 dindži! Hoću izbore! Ne želim da slušam nikakve svadbe i sarane! Ne želim da mi nepismeni balvani govore šta je rok i ko je rok legenda na Balkanu! I tačka, bre! Majke vam ga nenormalne i lopovske nabijem! Klevetnici! Jebo vas Bregović! A i njega jebo onaj kalašnjikov u dupe njegovo smrdljivo!

-         - Huh... Moram malo na vazduh. Da se smirim, inače ću da prsnem. A da! Odlučio sam da ne izvršim samoubistvo i to iz više razloga. Prvi, panduri će izvršiti uviđaj a zatim će češati kurac ko što uvek i rade, drugi, gradonačelnika će za sve to boleti patka, kao i njegovu bandu, treći, svojim samoubistvom pa čak i oproštajno pismo da napišem ništa promeniti neću, četvrti, možda i najbolniji, troškove sopstvene sahrane snosiću lično mrtav ja, i td. i td. Zato sam odlučio da odem i poserem se onako obilno, jer je to najbolje rešenje za mene a i zdravo je. A za onih 350 dindži, natezaćemo se do sudnjega dana jer mi je više puko kurac od sveg ovog mentalnog višegodišnjeg silovanja, a i neću više da ćutim i trpim, pička im ga materina političarsko lopovska! BRE!!! More biće 5. oktobar i to sad u sred proleća. Al ovoga puta ima da vam se najebemo milosne majčice. Indiskretno! Sisu li vam jebem lopovsku! Ili sam to već napisao...? Jebem li ga... Nije mi jasno samo ko će one ispod 18 i one preko 29, pošto oni nisu mladi a ovaj sarana koncert je samo za mlade (tako tvrdi gradonačelnik), da tera iz centra kad bude počelo to sranje od užasa. Hoće li to lično Bojta Kocić da kontroliše ili će komunalni panduri ili ko? Zaista mi nije jasno ko će i na koji način to regulisati, ali ono što znam je da je našem uvaženom gradorazorniku zaista preko potreban konzilijum neuropsihijatara, jer onakve izjave sa onakvim sadržajem ne bi dao ni najluđi ludak u Toponici. Ne znam... Neka je sa srećom onome ko ovaj „demokratski“ masakr preživi...

-         - PS. - I kako da ne psujem, a? Kako? Moram, jer to mi je jedini ventil. I vi da živite u Leskovcu i vi bi ste psovali, i te kako bi psovali, i uzduž i popreko. Sve po spisku. Jer ovo ovde nije život već mučenje i bičevanje, i to s leđa, onako na kvarno, onako krvnički... I šta bi ste vi radili da vam Bregović duva u trubu u centru grada i to bez pitanja, a? Ja bih mu lično dao svoj kurac pa nek duva u njega sve dok mi ne napumpa muda, al ne smem. Budaletina bi mi produvala falus a mene bi posle optužili za nemoral i pederluk. A i bezbednost mojega kurca je u pitanju. Ja bez njega ne želim da idem u pakao zato što  mi je potreban za karanje svih onih koji su uništili planetu zemlju, a njih je tamo previše. Eto...