(Kad dobiješ inspiraciju iz komentara...)
 
- Leskovac, Bolnica za bolesti zavisnosti, ponedeljak, 08:00h, vrućina, kolona nesretnika čeka na prijem. Ja na začelju, jebiga, stigo sam poslednji, pljuga u ustima, sluške u ušima, ispod kačketa domunđavam se nešto s alter-egom dok nesretnici, koji misle da su bolesni, gledaju mene bolesnog kako đuskam uz pesmu Skaja ’Kao svinja svaki dan’ i u paranoji trpim altera kako mi kenja da sam lud dok ja njemu repliciram, iznova i iznova, da je jedini i pravi ludak u našem sveopštem ludilu zapravo - on.
- 09:25h. Konačno sam ja na redu. Skidam sluške. Pristojno kucam na vratima šrinka, čekam ono „DA“, al nečuje se ništa. 7 sekundi tišine. Ponovo kucam. Opet ništa. Nervoza mi već vrije u mudima, želim da nogom razbucam vrata i jebem mater mutavom šrinku! Alter obuzdava agresivnog mene. Smirio sam se. Sad sam totalno kul. Uljudno hvatam kvaku i otvaram vrata. U čelu kanca sedi beli mantil s ćoroskopima dioptrije jebem li ga koje, žvrlja nešto u crnom tefteru na crnom stolu koji je u apsolutno jebenom haosu. Ekran računara okrenut je ka prozoru, koji se nalaze iza leđa mutavog, u čijem odrazu vrišti slika s računara. Doca mrsi muda na jebenom fejsbuku, čijeg robovlasnika smo svi robovi, hteli to sebi da priznamo ili ne; jer masa je aspirin. Levo od vrata 4 stolice iz kojih zjapi sunđer presvučen, ovde-onde, pohabanom kožom, desno 2 stolice, drvene, kljakave, u sredini crni stočić koji jedini odaje utisak da je u tom jebenom kancu nešto živo i zdravo. Ulazim u ofis, desnom rukom zatvaram vrata, zavese se dižu, počinje predstava.
Rebel: Dobar dan!
Doktor ćuti.
Rebel: Dobar dan!
Doktor (diže glavudžu, žmiri kroz čale besnim očima, naređuje): Skini tu kapu!
Rebel: To nije kapa, već kačket.
Šrinker je besan. Skida đozluke. Nastavlja naredbodavnim tonom.
Doktor: Skini, bre, taj kačket!
Alter-ego: Otkopčaj šlic i pokaži mu kurac!
Skidam kačket i kačim ga za gajku od pocepanih farmerki, probodenim zihernadlama na 100 mesta, u koje šrinker bulji ko da je pronašo lek za sidu.
Doktor: Šta hoćeš?
Rebel: Vi ste psihijatar?
Doktor: Jesi ti lud?
Rebel: Ne znam. Došo sam da proverim. Jeste li vi psihijatar?
Doktor: Ja sam specijalista za neuropsihijatriju, psihijatriju, psihoanalitiku...
Nadalje nastavlja da jede govna, ne slušam ga jer smara, ređajući svoje kupljene diplome.
Doktor: Sedi!
Rebel (u sebi): Uh... Istera me iz kurac! Pička ti ga majčina!
Sedam, birajući najzdraviju od svih najbolesnijih stolica.
Doktor: Jesi ti narkoman?
Rebel (u sebi): Koja budaletina. (naglas): Ne!
Doktor: Alkoholičar?
Rebel (u sebi): Koji imbecil. (naglas): Ne!
Doktor: Hmm... Demencija?
Rebel: Doktore, pre no što izređate sve te termine iz udžbenika, ja bih da vam se obratim i kažem šta me muči, a vi onda vidite šta ćete.
Doktor (nervozno): Kaži.
Rebel: Noću ne mogu da zaspim, kao da me nešto...
Doktor: NESANICA! Znao sam!
Alter-ego: Jeba budalu! Ae radimo eskejp, ovaj nije u libelu.
Rebel: Ne, nije nesanica. Ja mogu da spavam preko dana, ali noću...
Doktor: Pa to ti i kažem! Nesanica! Čim ne možeš noću da spavaš to se zove nesanica. Prepisaću ti bromazepam od 3mg. To će ti pomoći da zaspiš.
Rebel: Doktore, ja već pijem bensedine, ali nije u tome...
Doktor: Kako? Piješ bensedine?
Rebel: Da, 3*1.
Doktor: Koliko dugo već piješ bensedine?
Rebel: Od ’98. god. ali...
Doktor (u čudu): Od ’98. godine!!! Pa ti si postao zavistan od bensedina!!
Rebel: Ne, doktore. Samo...
Doktor: Šta ne? Kako ne? Pa valjda ja znam! Ja sam doktor, ne ti!
Rebel: Slažem se da ste vi doktor, ali...
Doktor: Pa šta onda pričaš tu? Ne možeš više da piješ bensedine! Prepisaću ti sedmodnevnu terapiju...
Alter-ego: Ovaj je lud! Ovaj je lud!
Rebel: Znam.
Doktor: Šta znaš?
Rebel (u sebi): Ups... (naglas): Mislio sam... znam za tu terapiju i to, ali meni to nije potrebno. Meni treba...
Doktor: Šta ti nije potrebno? Šta si ti? Naučnik? Hemičar?
Rebel: Ne, samo kažem...
Doktor: Nemaš ti šta da kažeš! Ovde ja govorim! Ti, ili ima da slušaš, ili možeš da ideš tamo odakle si došao! Jel razumeš?
Rebel: Da.
Doktor: Dobro.
Mufljuz nešto žvrlja po crnom tefteru, traži mi podatak, ja mu ga dajem, mislim podatak, on traži još podataka, ja mu ih sve dajem, govnojed otvara drugu knjižetinu, crvenu, ogromnu, debelu ko biblija, opet žvrlja, meni počinje da puca kurac.
Alter-ego: Ovaj ima te smesti u Toponicu. Prekini ti to na vreme il smo ga najebali. Jel znaš ti, mamlaze jedan, šta tamo rade vama ljudima i nama nesretnicima? Prekidaj to! Smesta!
Rebel: Doktore?
Doktor (šmrlja knjigu, troši mastilo, apso-jebeno-lutno nepotrebno, ne gleda me): Šta je?
Rebel: Ja u stvari nemam nikakvih problema. Meni je sasvim dobro. Ja odlično funkcionišem ovakav kakav sam.
Doktor: Šta pričaš ti? Kako nemaš? Pa ti si tabletoman! To je bolest!
Alter-ego: Lupi ga kurcem u čelo! Sad!
Rebel: Doktore, ja nemam problem sa sobom, ja imam problem s okolinom. Ja...
Doktor: Problem s okolinom? Kakav problem s okolinom?
Rebel (u sebi): Pa ako mi makar jednom dopustiš da završim misao do kraja, jebem te usta, možda i skontaš šta hoću! Mater ti jebem, onu diplomiranu! (naglas): Pa, problem je u tome što sam ja gotovo uvek pogrešno protumačen. Šta god ja da kažem, okolina to kritikuje, cokće, ne odobrava. Hoću da kažem da je društvo u haosu, država ne postoji, ljudi su stoka... (u sebi): Uh... (naglas): Mislim, ljudi su poludeli. Ne znaju šta hoće, mrze se, varaju, zabadaju nož u leđa jedni drugima, kolju se, ubijaju... Panduri, mislim policija, diluje ho... ovaj, vlast, odnosno Vlada ništa ne čini po tom pitanju. Politika zemlje nas ubija. Mi Srbi globalno bolujemo od inata, podeljeni smo na feude, stranačke feude...
Doktor: Dosta, bre! Ti dečko nisi normalan! Kakva politika? Kakvi feudi?
Rebel: Hoću da kažem da sam neshvaćen. Sistem me namerno degradirao zato što im smetam, zato što mislim svojom glavom, zato što se stalno bunim, zato što se borim protiv nepravde...
Doktor: Šta si ti, Sveti Sava? Hoćeš da prosvetiš Srbiju?
Alter-ego: Steraj mu ga majci!
Rebel: Ne, doktore. Samo hoću da kažem da mi se ponekad učini da sam vanzemaljac, da ne pripadam ovom svetu, da...
Alter-ego: AAALLLOOOO!!!! Budaletino! Hoćeš da nas ovaj mentalni bogalj strpa u ludaru? Umukni više!
Rebel: Pa šta koj kurac da radim?
Doktor: Molim?
Alter-ego: Opalim te golim, doco! HAHAHAAAAAAA!!!!
Rebel: Ne kažem vama.
Doktor (zainteresovano): A kome kažeš?
Rebel: Šta?
Doktor: S kim to razgovaraš?
Rebel: Ko?
Doktor: Ti.
Rebel: Ja?
Doktor: Da-da, ti.
Alter-ego: Skreni temu vole! Traži mu mendileks!
Rebel: Doktore, ja sam u stvari došo da mi prepišete mendileks.
Doktor: Mendileks?
Alter-ego: Seks!
Rebel: Da. Hteo bih mendileks.
Doktor: Zašto?
Alter-ego: Kakav neopevani bilmez! Pa on ne zna! Kaži mu! Kaži mu!
Rebel: Imam u svojoj sobi veliki poster, poster u prirodnoj veličini, Avril Lavigne visi na njemu. A poster na zidu. Baš preko puta mene. Dok leškarim u krevetu taj poster gleda ravno u mene i stalno ćuti. Ja bih želeo da razgovaram s posterom, to jest da razgovaram s Avril. Ona je do jaja... mislim, ona je super ri... ima bend! Sviraju rok! Ona je skroz otkačena, ali pozitivno otkačena. Ja volim njene pesme. Ne sve, ali većinu da. Ona ima odličan vokal, bori se za mir, za ljubav, svira gitaru... Ovaj, ja sam potpuno svestan da u stvarnosti ne bih mogo da je upoznam, nikada. Zato što... mislim, čak i da mogu ja ne bih, jer... ona je poznata i slavna, ja sam anonimus, i ne volim poznate i slavne...
Alter-ego: Hoćeš li više da pređeš na stvar, pička li ti materina! Koga boli kurac za tebe i tvoje mišljenje!! Ta pička treba meni! Ja hoću s njom da se zajebavam, ti si tu samo statista, posmatrač. Al mi treba tvoj mozak pod mendileksima da bi trip dobio smisao. Meni treba taj doživljaj! Ti se ionako ložiš na onu fufu iz kraja...
Rebel: Nije ona fufa, magarče jedan!
Alter-ego: Kako nije? E klenčugo jedna. Pa šutnula te, bre, ko pačavru! Sad se jebe ko zna s kim, a ti i dalje veneš...
Rebel: Ne seri, bre!
Doktor (veoma zaintrigiran): A kako se zove osoba s kojom razgovaraš?
Rebel: Ko razgovara?
Doktor: Ti.
Rebel: Ja?
Doktor: Ti-ti. S kim razgovaraš?
Rebel: S kim razgovaram?
Doktor: Pa to ja tebe pitam. S kim razgovaraš?
Alter-ego: Skreni temu! Skreni temu!
Rebel: Ja smatram da su kuvana jaja mnogo zdravija od prženih. Pržena imaju zejtin, mislim ulje, i ta zapržotina...
Alter: Al si našo temuuuu... U krasnu materinu pizdu! Mendileks je tema! Morončino!
Rebel: Meni zapravo treba mendileks.
Doktor: Da bi pričao s posterom?
Rebel: Da. Ne! Ne s posterom, već s osobom na posteru.
Doktor: Da, to sam i mislio.
Rebel: Šta ste mislili?
Doktor: Ko?
Rebel: Vi.
Doktor: Ja?
Rebel: Da-da, vi.
Doktor: Ja smatram da psihologija, kao prirodna nauka...
Rebel: Mislite društvena?
Doktor: Šta društvena?
Rebel: Pa nauka. Psihologija je društvena nauka, ne prirodna.
Doktor: Pa ja nisam rekao društvena, nego empirijska.
Rebel: Šta empirijska?
Doktor: Pa nauka.
Rebel: Koja nauka?
Doktor: Psihologija, bre!
Alter: Dobro je, dobro je. Pusti ga sad.
Doktor: Hoćeš ti da slušaš ili nećeš?
Rebel: Hoću.
Doktor: Psihologija je, dakle, empirijska nauka koja se bavi proučavanjem ljudske duše. I ja smatram da je ona u 21. veku veoma napredovala...
Rebel: Psihologija je hipotetika.
Doktor: Molim?
Alter: Dupe ti posolim! HA!
Rebel: Kažem da je psihologija čista pretpostavka.
Doktor: Kako to misliš pretpostavka?
Rebel: Pa ono, može da bude ali ne mora da znači.
Doktor: Šta, bre, ne mora da znači?
Rebel: Pa da je to - to.
Doktor: Šta to?
Rebel: Torbe.
Doktor: Torbe?
Rebel: Lopovi!
Doktor: Medicinska sestra?
Rebel: Seks!
Alter: Hahahaaaaaaaaa.... Dobro je, jarane. Odmori malo.
Doktor: Ti boluješ od jedne bolesti koja se zove shizofrenija. Ti si pocepana ličnost. To je...
Rebel (u sebi): Al si me prosvetioooo... (naglas): Meni u stvari treba samo mendileks. Prepišite mi to pa da palim.
Doktor: Šta će ti mendileks?
Rebel: Želim da popijem 3 komada, da legnem u krevet i tripujem kako pričam s Avril. Pod mendileksima su halucinacije do jaja!
Doktor: Molim?
Rebel: Mislim, kad popijete mendileks, i kad on, za jedno 20-ak minuta, krene da šljaka, onda se u vašem mozgu, to jest mom mozgu, odigravaju zajeb... ovaj, čudesne ekskurzije. Avril počinje da se mrda, da maše, da skakuće, priča, smeje se, smejem se i ja, ludi smo oboje, zaboravljamo na gorku stvarnost, uranjamo u neistraženi svet mašte i ništa nas drugo ne zanima sem dobrog provoda. A što je glavna fora, zarad tog super provoda, ja uopšte ne moram da ustajem iz kreveta. To je čudo!
Doktor: Ti si narkoman! Sestroooo!!!
Alter: Beži! Beži!
- Momentalno sam skočio s raspale stolice, proleteo kroz vrata ofisa šrinka, izleteo iz Bolnice za bolesti zavisnosti i bežao kurcem bez obzira. Ne sećam se baš svega. Sećam se samo da su vozači trubili, prolaznici se sklanjali od mene, onako unezvereni, kerovi lutalice su mi svojim tužnim pogledima govorili „sad znaš kako je nama“, alter je urlao na mene „nisi uzo mendileks, nisi uzo mendileks“, ugazio sam u nečije vnogo, smrdelo je gadno, vene su mi pulsirale ko blesave... Ne znam ni sam kako sam se dokopao do gajbe, ali kad sam ušo unutra i upao u moju kuntač sobu, ugledao sam samog sebe kako bezbrižno spavam. Samo što se nisam šlogirao! Pa to je nemoguće! Počeo sam da drhtim, da se tresem, tornado je brisao sve u mom mozgu, kolaps mi se približavao hiper-brzinom! Najednom je sve postalo belo. Nigde ničeg. Samo belina. Mene nema nigde. Ne postojim. Ne znam šta se koj kurac dešava! Izgledalo je ko da sam umirao. Ne! Izgledalo je ko da sam već mrtav i jebeno beo! I jebeno leden ko glečer! Šok saznanja! A onda sam se probudio, sav u znoju okupan, i shvatio da sam sve to samo... sanjao. Uh. Gadan san. Košmar! Zajeban košmar. Dok sam polagano ustajao iz kreveta i skidao znoj sa čela, neko je zazvonio na moja vrata. Iscimao sam se. Srce mi je preskočilo. Nerado sam otišo da otvorim vrata dok sam sam sebe psovao u guzicu što sam uključio prokleto zvono. Bilo je super dok nije radilo, a sad... Došo sam do ulaznih vrata i otvorio ih. BUM! Pred vratima su stajala 2 kera i 4 bela mantila s onom belom košuljom što se zakopčava na leđima... Nisam imao kud. Nisam mogo da bežim. Stajao sam ko ukopan. Zaleđen. Kroz moždanu koru proletela mi je samo jedna misao: „šta je u stvari bio san, a šta java“. Dok su mi navlačili belu košulju, sve što sam uspeo da kažem bilo je:
- Jebem mu ježa! Zar opet!?