Nema pesme izvan istine
Volim te
I kada bi poslali na mene životinje sa praznim očima
Volim te
I kada bi iz zemlje iskopali psa da laje na nas
Volim te
I kada bi mi budućnost premestili iza mene
I kada bi me ubili
Volim te
Branko Miljković – Domovini
- Mnogi su ti pisali, neki mislima, neki penkalom. Reči i molitve upućene tebi, tebi neosvojivoj, nedostižnoj, nemoj i dalekoj.
- Neosvojivoj, jer si uspevala da posle svakog udarca ustaneš i ponovo nastaviš da se boriš, da iz ruševina sagradiš dom, da iz pepela rodiš moral, da ni iz čega stvoriš osmeh, da obrišeš suze koje peku tvoju decu, da oprostiš zlotvorima čiji otisci krvavi leže na noževima zabodenim u tvoja leđa... Njihovi otisci, a tvoja krv... Tražila si neprijatelja spolja, a neprijatelj je živeo u tebi. I još uvek živi...A ti im još uvek praštaš. Praštala si kada su te gazili i krali, praštala si kada su te rušili i palili, praštala si kada su ti menjali ime, kada su ti menjali pravac, kada su te gurali u ambis... Zveri žedne krvi, pohlepni gladni para, hobi-ubice, grobari s kravatama... činili su zločine noseći sva tvoja divna i čestita obeležja, a ti si ćutala. Ćutala i praštala im onda, baš kao i sada. A one misli i ona penkala još uvek ne znaju zašto. A one molitve još uvek nad tobom vise. Neuslišene.
- Nedostižnoj, jer niko tako slobodu ljubio nije, kao što su je ljubila tvoja deca. Nedostižnoj, jer je pepeo jednog sveca utkao veru opstanka tvojoj deci iako ih je pakao pržio. Nedostižnoj, jer su sa fronta solunska mrtvi heroji mrtvu tebe oživeli. Nedostižnoj, jer su te gradili siromašnim rukama oni koji su te dušom voleli, oni koji su ti srcem pesme pisali, oni koji su bili tu i kada nisi bila svoja, oni koji su te ljubili razumom, oni koji su ti poklonili predivan jezik, oni koji su umirali s tvojim imenom na usnama... Nedostižnoj, jer ni tako veliki i silni nisu mogli da te osvoje, nisu mogli da shvate kako jedan tako mali i nejaki narod može istovremeno da plače i igra iako mu i život i smisao visi o koncu. Nisu verovali da je smrt veličanstvena kada se daje za slobodu. Nisu bili kadri da razumeju tada, kao što nisu kadri da razumeju ni sada, a ipak znaju. I zato si njima bila nedostižna, a sada si nedostižna postala i nama. Zato što ni ti više... ne razumeš.
- Nemoj, zato što si ćutala kada su tvoju decu nasilno slali u smrt. Nemoj, zato što si ćutala kada su ubice tvoju decu prebijale na tvojim ulicama. Nemoj, zato što si ćutala kada su oružje ubice uperile u tvoju mladost. Nemoj, zato što si ćutala kada je mladost odlazila. Nemoj, zato što si ćutala kada je mladost umirala. Nemoj, zato što si ćutala kada su ubice razum opcrtale kredom na pločniku, kada su ubice ubile viziju, kada su lihvari prodali parče tvoje zemlje... Nemoj, zato što si ćutala i još uvek ćutiš. Nemoj, zato što si sve to zaboravila...
- Dalekoj, jer više ne znam gde si, jer više ne znam koja te to nova-stara tama obavila. Dalekoj, jer više tvoje karakteristike nisu čestitost, poštenje, data reč, iskrenost, blagodarnost, ljubav, mir, sloboda... Dalekoj, jer tvoj opus sada sadrži mržnju, gnev, razvrat, sodomiju, pohlepu, zavist, neumerenost, zločin, zaborav... Dalekoj, jer onaj grcaj u suzama heroja koji su sanjali o tebi i tiho pevali ’Tamo daleko’, ostalo je neosvojivo, nedostižno, nemo i daleko... maštanje. Daleka si meni, Srbijo Majko, zato što si dozvolila da tobom upravlja manjina, ona bolesna, ona mentalno ćopava, ona otrovna... Daleka si meni, jer te vodi nakaza, daleka si meni zato što takvu suicidnost dozvoljavaš sebi. Daleka si, mati, postala si strana, tamo negde, tamo gde te ne prepoznajem, tamo gde ne ličiš na sebe... Takvim postupcima samo me teraš od sebe, a ne možeš ni da zamisliš kako to boli, kako to peče, kida, drobi... Da li bar čuješ te dečje suze koje molitvu ispisuju dok se slivaju niz obraze boje tvoje zastave? Da li znaš kako pati zaboravljeno dete, ostavljeno dete, dete bez imena, dete koje je majka izdala...? Da li si svesna, majko jedina, da baš ta deca beže od tebe tražeći tebe! Beže zato što te ne prepoznaju, traže te jer te vole. A tebe nema... Gde si prokleta bila?! Ka kome ponoru sada brodiš, tako sakata?! Nakaze sada drže žezlo za pravac, one nakaze koje su te osakatile. Ne prepoznaješ ih, nose kostime. Rekao sam jednom da si slepa, da su slepa tvoja deca i da je u zemlji slepih jedino oko razum. No sada shvatam da razum tebi ne odgovara, de fakto ga teraš od sebe, kao da ti koljači više odgovaraju. Ubice pretvaraš u heroje! Gamad slaviš! A oni gadosti u tvoje ime čine. Pa ti samoj sebi raku kopaš, duboku! I opet ćeš pod pokrovom leći... A kako ćeš se sutra zvati!? Koje ćeš to ime nositi, jedina mati? Na kom grobu suze za tobom da prolijem kad ti ni imena više ne znam? Bojim se... Bojim se da priznam sebi da si bila, da jesi i da ćeš ostati samo Krvava Bajka. I da je sve to bilo u jednoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu... Prokleta bila, majko jedina! Prokleta da si slugo nakaza! Mrzim te! Mrzim te suzama koje vrište za tobom! Mrzim te srcem koje kuca zbog tebe! Mrzim te dušom koja za tobom vene! Mrzim te, jer ne mogu da te zaboravim... Mrzim te, zato što te... volim.
- Pljuni me sad! Zgazi me! Neće ti biti prvi put. Prvenac ti je što me sada tako krvnički teraš od sebe. A kuda da odem? Gde parče neba sada da tražim? U čijoj zemlji... Nemoj! Nemoj majko, preklinjem te! Previše je vršnjaka otišlo, previše njih si oterala. Da, baš ti. Tebe krivim, ti si to dopustila. Ti, jedina moja...
- I na kraju želim samo da te pitam, da li je ovde najbitnije ko se kako zove, ko je čije vere, ko je kakve boje kože, kakve seksualne orijentacije...? Ako umrem sutra, želim danas da znam da li je moja majka bila majka sve njene dece, da li je ova zemlja bila za nas, da li je bila za sve naše ljude, da li je ovo bila kuća za nas, da li je ovo bila kuća za svu našu decu...? Ako jeste, izvini. Ako jeste, oprosti. Ako nije, onda ne želim da te se sećam, čak i ako tamo ničeg nema... A ti sad idi tamo kuda te nakaze vode, i zovi se onako kako zveri nalažu. Pa kako bude...
