- Bilo je negde oko
ne znam tačno kolko h. kad me je iznenada, iz fundamenta probudio sopstveni
dežpr. To mi se još nije desilo u životu. Nikada do sada nisam iskusio takvo
iskustvo. Ali eto. Desilo se. Svašta se dešava čoveku. Valjda tako mora. Mora
čovek kroz sve da prođe, sve da iskusi pa da, kad umre jednog dana, bar iskreno
sebi kaže: „Jednom sam i ja bio živ.“ I tako...
- Elem, prdeština
je bila tako prodorna i toliko nesnosno smrdljiva da bi probudila i mrtvog
skojevca, a kamoli mene što me nesanica ždere od kako znam za sebe. Ta
nesanica, to ti je zajebano čudna stvar. Osećaj ti je, nešto kao da si budan
ali ne konstatuješ baš sve što se oko tebe događa. Izgleda kao neka repriza
reprize neke serije koju si davno gledo. I tu je taj konstantni eho. Neki glasovi
lelujaju oko tebe, i sve izgleda kao da si ih već negde čuo, ali ne mož da se
setiš kad, kako, odakle... A kad spavaš, odnosno kad misliš da spavaš, ti si
zapravo budan. Izgleda nešto kao dremež, ali od koga se samo umaraš a nikako ne
odmaraš, pa ti se nekako više isplati da si trajno budan. Al jebi ga. Ne mož ti
to da kontrolišeš. To kontroliše tebe. Naćiće ti šrinkovi zasigurno neku svoju
štrebovanu definiciju da dijagnostikuju tvoju boles, al preterano džaba kad
samo jedu smeće. Da ne kažem govna jer bih onda ispo nepristojan. Pa da. Nego,
ne mogu ni oni nit bilo ko drugi mene da ubede u to da to nije nečija kontrola
mene samog. Ja znam da jeste. Ja sam siguran da jeste. Znam zato jer ja to
živim, a oni o tome samo čitaju. Il gledaju na filmovima. Nemaju oni pojma.
- Kad sam reko da
to kontroliše tebe, mislio sam da ne znam tačno ko je to, il bolje reći šta je
to. To još nisam uspeo da dokučim dok učim i dok se mučim kroz ovaj košmar
sazdan od jave. Ali jedno sigurno znam, i mogu da ti potvrdim. Mi nismo sami.
Neko nas posmatra... Proučava.... Definiše... Klasifikuje... Šta već. Primera
radi, jednom sam se, pre par ne znam tačno kolko dana, šlepao na busu. Uđem lepo, fino, kulturno...
na zadnja vrata i tu i ostanem (tako se lakše magla vata kad dođe kUntrola.
Dobra fora, a? A?) navaljen na onu šipku što nekima služi da se za nju drže dok
se kače u bus. Meni služi da se navalim, a držim se za džepove. Ne što imam
nešto vredno u njima pa se bojim da me neko ne pokrade, već što tako, kad muneš
šake u džepove, niko ne može da zna šta ti tačno tamo držiš, naročito kUntrola,
konduktOr, il neko ko bi malo se kurči. To ti je neka vrsta samoodbrane od
potencijalnog napadača, ma bio on i ker. Mislim Pub. Pandur. Kako god. Što bi
rekli Nemci: „Selfdefens“. Elem, bus krene, ja navaljen na šipku, odvaren ko
šipka od varenja grasa, u polusnu. Idem negde, al ne znam tačno kuda. Budan sam
a u stvari spavam. Spavam a u stvari sam budan. Stojim a kao da lebdim. Lebdim
a u stvari stojim. Neopisivo zbunjujuće. I vozam se ja tako kad odjedared
BUM!!!! Gledam a ne verujem! Živi „Saj-Faj“ – što bi rekli urbani Srbi. Urbani
do mojega. Al dobro aj... Gledam čoveče, ti ljudi u busu, ta žena, taj dečko,
ta ultra-pizda, lik sa šeširom i aktntašnom, baba s cegerom... Ja ko prepariran!
Sve se oko mene dešava, ja unutar dešavanja, a sve izgleda ko u nekom vakuumu.
Fotka već viđena. DeŽaVu, što bi rekli Bosanci. Ima nekih likova koji tvrde da
je to neka vrsta greške u mozgu. Znaš onaj trip kad si negde na nekom mestu i
odjednom imaš taj osećaj da si tu već bio pre. Znaš da si sad prvi put na toj
destinaciji, ali ipak ne možeš da veruješ jer sećanja govore da si ti već bio
tamo i sve to preživeo. A sve je isto. Desilo se pre 10 dina a sve izgleda isto
ko i danas. Neverovatan trip. I kažu ti likovi, to je neka greška u mozgu. Kao
neka vrste blokade, pada sistema, deinstalacija-reinstalacija... Kao kod
računara. Znaš ono, sediš za kompom, ne diraš niti jedno dugme, gledaš u
monitor, a on trepne kao kad udariš „refreš“. Kažu, to je greška procesora. Taj
neki program, koji se sastoji od kodova, dok učitava pokretanje on trepne kad
ne prepozna neki „fajl“, što bi rekli turbo-Srbi, pa opet, pa opet sve dok ga
ne učita. Odnosno prepozna. I onda krene da radi normalno. Al kurac tebreks.
Ima tu neki keč. Ako računar ima taj „hard-disk“ i u njemi instalirana milion
„softvera“, i u svim tim „softverima“ milion kodova koji ga čine „softverom“ kako
bi uopšte i mogao da funkcioniše, i sve to stvoreno od ljudske ruke, šatro, i
sve digitalizovano pa sve to i zovemo
tehnologijom, odnosno naprednom tehnologijom, što će reći da je to neka vrsta
veštačke inteligencije, zašto se onda to isto dešava i u mom mozgu? Zar sam ja
„softver“? Da li sam ja veštački čovek? Programiran, a? Hmmm... Tera na
razmišljanje jel da? E pa vidiš, u tim mudima i leži sperma. Ja upravo to i
tvrdim. Mi smo iluzija. Te oči, taj glas, pokret ruku, ukus, miris... Sve što
misliš da radiš zapravo je laž. Čista 100-procentna laž. Mašta. Iluzija. Trip.
Ako ne veruješ u Matriks, onda si garant igrao Sims. To ti je ona igrica
simulacije života. E, to je to. Mi smo to. Ja sam Sims. Ti si Sims. Svi smo mi
samo Sims. SIMS – Sistem Iluzije Moćnog Spektra. A šta to u stvari znači. Pa
vrlo jednostavno. To je ono ’TO’ što nas tera da radimo to što radimo. Lezi,
dig se, ustaj, sedi. Iliti, ustani, kenjaj, operi zube, umij se, jedi, idi na
posao, vrati se kući, jedi, gledaj TV, slušaj TV, budi TV, legni da spavaš, i
onda sutra opet ponovo. Ista stvar. Ista radnja. Ripit, ripit, ripit.... I sad
se ti eventualno pitaš, pa zar nije fora igrice da se zezaš, onda šljakaš,
stvaraš porodice, gradiš kuću, paziš na sve članove tvoje porodice, da nauče
sve veštine, da budu što bolji, da lepo spavaju, jedu, odu na vreme u kenjaru,
imaju dobre odnose sa svojim prijateljima itd. itd. a? Pa jeste. To je fora
igrice. Ali (to je ono svemoćno ali), desi se da se poneked uneseš u jedan Sims
i potpuno zaboraviš na onaj drugi. Recimo, ćale je na poslu, ti upravljaš kevom
koja uređuje baštu, a ona beba u krevet-kaFezu, drma šipke ko blesava jer je
jadna gladna, a niko ne čuje taj krik, to urlanje. Ti si se previše uneo u
baštovanstvo i zaboravio na bebu. I onda se desi da bebu odnesu socijalci, ili
da jednostavno rikne od gladi. I dok se ti rasvestiš, ode voz. Kasno je.
Prekasno da se kaješ. Ali se pitaš, pa kako bre? Ili recimo, dok kontrolišeš
jednog Simsa koji je dobio neki zadatak na poslu i mora da ga izvrši u datom
roku, drugog si ostavio da popravlja pokvareni TV. I onda se desi da ga rokne
struja i on umre. Ode čoek. Odnosno Sims. E sad, kad to uporediš sa realnošću
naših života, duboko se zamisliš da li su to stvarno naši životi. Da li ih mi
kontrolišemo, ili je ipak to neko treći. Neko ko sedi za nekim kompom, drži
miša i igra svoju igricu tvog života. To jest „života“. A? Šta kažeš? Kladim se
da sam ti začešao mozak da se zapitaš je li, ili nije. Je? Ne? Ko tačno može to
da ti dokaže. Ali baš da ti dokaže i ubedi te da je to tako, a? Niko, buraz.
Niko! Niko ne može, jer ne zna kako. Zato i tvrdim da je sve samo jedna jebena
laž. Mi nismo mi. Mi smo nečija simulacija života. Tj. naši životi su
simulacija, a neko ili nešto se samo igra tim simuliranim šatro životima. I sad
se vraćam na početak. Na nesnosni i prodorni prdež koji me prenuo iz moje
insomnije. Ko tane sam se zabo u kenjaru i, dok sam se dakleM olakšavao, iliti
vršio BIG nuždu, neko bolesan u mozak je besomučno lego na moje zvono na mojim
ulaznim vratima. Ne znam zašto se zovu ulazna. Vrata su vrata, i kroz sva vrata
moraš da uđeš, ali mi, kvazi PIPL, samo ta vrata zovemo ulazna. Ostala vrata su
ostala samo vrata. Ali smo ih rasporedili: vrata od kujne, vrata od klonje,
vrata od dnevne sobe, spavaće sobe, terase....
- Elem, budaletina
s mozgom ribice, one glupe akvarijumske (što ih stvoriše neljudi za neljude
koji bi da ih poseduju iz ćefa samo njima neznanog) i rukom slona, zalepio se
na moje rođeno zvono i ne jebe bre da se skine! Ič ne jebe! Ne jebe ni 2%! A ja
kenjam! Govno na pola puta! Slon zvoni! Ja se preznojavam! Nit govno napolje,
nit slon da prekine! JEBEM MU MATER!!! BRE!!! Pito bi ga ja kako bi njemu bilo
da je on na šolji u pola kenjaže a da mu ja legnem na zvono i tako sadistički
ga dekoncentrišem. Pito bi ga, kad bi znao ko je to bio. Jebo li ga Isus lično!
Al tu nije bio kraj mojih muka. Neee....
Taman je vnogo reklo KLOP, i palo u ljušo, ja se brže-bolje mašio za
guz-pirpa, al oćeš. KURAC PIRPA! Nestalo. Nema ga. Kraj. I šta sad? Ništa.
Lagano se dižem sa šolje, s veliku koncentraciju misli bačenu na moj personalni
anus da slučajno ne ispusti neko „tarzanče“ zakačeno na ispod jajca, i
prebacujem se na kadu, koja se nalazi preko puta mene, ali na dohvat dupeta
(jer su nam stanovi sve manji a životi sve kraći, pa se sad ti misli zašto, i
ko tu prosperira), s jednu ruku faćam peškir (da ga stavim na ivicu od kadu jer
je kada ladna a ja sam vreo ko ringla na trojku, pošto sam se prethodno
preznojio 1000 puta dok sam ispustio svoj minuli rad), s drugu ruku se držim za
lavabo (da se ne omaknem slučajno i nesrećno završim na pločice, i to govnjive,
jer dok me pronađu, dok se sete il dok neko sličajno ne bane, ona govna ima se
razliju na sve strane, da se zabuđave i posle ima piše u novine da sam se ja
udavio, il ugušio od moja rođena govna. I to na pločke u moj WC), s veliku
koncentraciju nežno stavljam peškir na ivicu od kadu, i prebacujem ruku iza
moja leđa da napipam slavinu i ručicu od duš (ona druga ruka je i dalje na
lavabo, i ne puFćam ga). Konačno napipavam duš, prilagođavam vodu na taman, ni
vruće ni ladno, nego taman, i napokon, s veliko uživanje, puštam da voda odnese
sva govna s mojega anusa, i šire. I dok sam baš onako čovečanski uživao u
skiđanje zaostalih govanceta s delovi od moje dupe, neki drugi maRmun, a možda
je i onaj isti slon, sad lego na moj rođeni telefon i zvoni, bre, zvoni ko da
sam ja hitna pomoć a ne čoek koji je samo teo se iskenja i vrati u svoj krevet.
I opet muke da što pre završim pa da se javim, i opet žurba, i na kraju kad sam
došo do telefon, onako sav napet da ga nekome majke iznabutam, on prestade da
zvoni i zajeba me. Ladno me zajeba.
- E sad, što sam ja
sve ovo napisao, neam pojma, i nije mi jasno zašto, kad sam samo hteo da
objasnim kako sam došo na ideju da napišem pesmu za guz-pirpa. Možda je sve to
i bila neka vrsta preludijuma za smupe, al dobro sad. Neće se faćamo za sitnice.
Znači nisam dobio inspiraciju da napišem pesmu od zvono od vrata, od telefon,
il nešto peto, već od papir za dupe. Zašto. Pa zato što kad ti najviše zatreba,
njega baš tad nema! NEMA GA! I tad dođoh na ideju da bojkotujem proizvođače
papira za guzicu. BOJKOT! Ima perem dupe ko Muslimani. I u pravu su ljudi. Em
ne plaćaju preskupi papiri, em ne truju čmar s razne sintetike koje se guraju u
ti papiri + razne hemikalije koje im daju onaj freš miris, em čuvaju životnu
sredinu jer se zbog radi ćefa ljudskih zveri, da brišu svoju odvratno smrdljivu
i usranu guzičetinu mirisnim i preskupim papirima, seku jadna stabla i stabla
po našim sve manjim šumama i gorama. DakleM, ekonomični ljudi. Brao Muslimani!
Respekt! I ja od sad perem bulju. Proizvođači, prodavci papira, kao i koljači
stabala – PUŠITE MI KURAC I NADUVAJTE MI JAJCA!!! Finito.
- A sad – PESMA:
- (Inače napisana u
rep fazonu, ali mož da se prilagođava na bilo koj muzički pravac ako vam je
ćef. I ne tražim nikakva autorska prava. Dajem pesmu za DŽABA! Jer, znanje ne
pripada čoveku, već čovečanstvu. A vi ako ste bzdlje, vi onda potpišite sebe i
prodavajte tu pesmu na koga god oćete. Indiskretno me zabole. I veličanstveno,
takođe.) DakleM, PESMA:
- REP-GUZ-PIRPA
Tekst: Psiho
Rebel
Muzika: Kašike,
Šerpe i Lonci
Izvođač: Psiho Rebel i Alteri
Bio je jedan
sasvim običan dan
Ja sanjao jedan
sasvim običan san
Taj san bio je
samo prividan
Al nema svrhe da
se sa šrinkovima raspravljam
Odjednom me
steglo nešto, u predelu stomaka dole
Ritalo se sasvim
vešto, ko da sam trudan – ne daj bože
Skočio iz kreveta
brže-bolje, i ko tane odleteo do wc šolje
Da ispustim govno
svoje, i rešim se muke moje
Al kako to obično
biva, neka budala uvek ispliva
Da zagorča ti
život divalj, a ti mislio biće divan
Mislio al posto
kivan, mislio da teraš inat
Mislio al ipak
šipak, bog stvorio samo šupak
Starac ne
razlikuje šupak i pupak
Od tebe ostao je
samo glupak
Što sere govna ko
kišna glista
Što jede govna
kad misli da blista
Kad priča tripuje
da je bista
A ljudi ga
gledaju ko da je raspala pizda!
Zgađen od života
sad trip tvoj je
Dok čekaš to
smrdljivo govno svoje
Da vidiš ga
srećan na dnu wc šolje
Da otarasiš se
njega i stekneš poen!
Al malo je
zajebano to kad shvatiš
Da papira nema
kad se za njega latiš
Lelujavom rukom u
prazno mlatiš
Besan na svet a u
duši patiš
Besan na sve a
slabo pamtiš
Sad pljuješ i
psuješ zato što smrdiš
I kuneš i kudiš
al džaba prdiš
Sve što si dobio
jeste kariš
U tvoju bulju
zaboden stari
Aj sad do marketa
pali
S usranom guzicom
ko dečak mali
Da ti se smeju
svi kad ti ga neko uvali
A ti da plačeš ko
glupi s tv-a Ivan mali
Što vodi emisiju
ko vnugo tetrari
I cmizdri ko
pizda kad ga neko s boljom forom sobali
Ajd ne budali
nego razmisli stari
Dal ćemo od sad
biti drugari
I bojkotujemo
guz-pirpa ludi
Jer mi nismo
govna nego ljudi
I sad mi nestalo
inspiracije, jebem mu terma
Al i dalje repam
i bojkotujem guz-pirpa
A ovo ionako nije
bila neka pesma
Već prozivka za
sm-rad što se zove Vendi Vesna
HA HA HA AAAAAAAA
sad je jebeno besna
Jer đana joj više
nije tesna
Ne. Nije bro. Široka
je ko Rusija
A ako je voliš,
poljubi je u Moskvu. HA!
