Stajao sam na sredini svoje sobe. Gledao sam s gnušanjem sve te bezvredne predmete, rasute svuda unaokolo, kojima ljudi često umeju da daju neki božanski smisao. Čudno je to kako ljudi od jednog običnog kreveta ili lampe u svoju svest ugraviraju neku vrstu uzvišene predstave, pridajući mu pri tom tolko pažnje, kao da se radi o živom biću a ne o parčetu stakla, metala, plastike... Šoljica za kafu. Glupa šoljica za glupu kafu. Dreme na stolu. Dosadno joj je. Ne želi da bude tu, ne želi da egzistira u takvom obliku, ne želi da joj svrha bude baš onakva kavu joj je čovek namenio. Ne želi, ali tu je. I čeka. Čovek rukom poseže za šoljicom. Ne misli na ono što radi. Njegove misli preplavljene su drugim problemima. Milijardu ljutih problema kasapi njegov od briga oronuli mozak. Kirija, računi, krediti, dugovi... Zašto je uopšte rođen. Šta on traži tu. Šta taj život zapravo hoće od njega. Ne želi da umre. Boji se smrti. Želi da živi, ali ne zna razlog zašto. Jutros mu je stigao račun za struju i uz njega priheftan račun za tv pretplatu. 34.550 din. Kako glupa cifra... „Koji li je moron to smislio?“ – uzdahnu misao s upitnikom, ali bez odgovora. Osmočasovno radno vreme. Radi u glupoj radnji za prodaju gluposti. Stvari nikom potrebne. Bez elementarnog značaja za život čoveka, ali čovek ih kupuje. Čovek kupuje gluposti misleći da su mu itekako potrebne. Mora da ih poseduje. Neko je zaboga tako rekao. Činija koja će sakupljati prašinu, tepih koji će morati da usisava i pere, svećnjak bez sveća koji nikada neće biti upotrebljen, ogledalo na koje obrati pažnju 2-3 puta mesečno na par sekundi, eventualno minuta... Nebo nad njim sprženo je hemikalijama, zemlja podno njega nakazno betonirana, voda je zatrovana, vatra je odavno izgubila svoju izvornu boju, kiseonik je na izdisaju, pokolj drveća izazvan ljudskom rukom... Zidovi i tama. Kao budućnost. Kao grobnica. Njegova grobnica. U njoj će biti živ zakopan. Zazidan. Zašto je to tako? Njegova ruka kreće se u pravcu šoljice, ali je promašuje. Zahvatio je vazduh a samo kažiprstom okrznuo šoljicu. Sekunde dve u kojima nema ničeg. Samo tišina. A onda tišinu prekida prasak. Brz ali zvučan. Kratak u trajanju ali dug u kajanju. Šoljica je pala na pod i raspukla se u komade. Obična šoljica. Potpuno nebitna stvar. Takvu istu može da kupi za 15 minuta za 100 dinara u bilo kojoj radnji u gradu. Međutim, on kipi. On prska, šizi! Njegovo lice je iskrivljeno. Suza na hrapavom obrazu. Psuje i grdi samog sebe, i šoljicu, i sve oko sebe. Izgleda kao da je kraj svega, kao da se sve raspalo, kao da je na zgarištu. Mrtav i beo. A već sledećeg sekunda, potpuno bezbrižan, pije svoju kafu iz druge šoljice, zavaljen u fotelju, gleda televizor. Slika sada govori da se ništa nije dogodilo, a ona prethodna, zapisana na stranici istorije koja nikada neće biti pročitana, još uvek gori u onom paklu nervnog sloma. Tužna pepeljara prepuna opušaka ležala je na stočiću uranjajući u moj pogled. Neko bi je s gađenjem istresao u korpu za otpatke, oprao i vratio natrag. Zašto? Pitao bih sebe to još stotinu puta. Meni nije smetala. Čak sam je s osmehom pratio. Ležala je nepomično. Prazna pepeljara je ukras, ovako prepuna imala je svoju svrhu. Ljudi misle da su superiorna bića. Vole ukrase. To je u stvari njihov hir. Ćef. Zakolju prase, ne trepnu, i pojedu ga, ne trepnuvši. Oderu zmiju i naprave kaiš. Ubiju lisicu i okače je oko vrata. Aligatora za cipele, konja za kobasice, jelena zarad rogove koje kao trofej čuvaju u jednoj od svojih soba, pokolj ruža koje smeste po svojim vazama uzduž i popreko kuće... Ubijena je 101 ruža, leže u korpi. I oni to nazivaju romantikom. To je genocid! Ali će ljudi tu reč upotrebiti tek kad bude bilo ubijeno 10.000 nevinih civila. Čak i tada će se premišljati, vagaće kako i na koji način su ubijeni, da li su možda sami krivi za to. Na kraju će možda biti samo zločin, a možda će biti i genocid, ali su za to potrebne godine. Suđenje, dokazi, tvrdnje... A šta je sa šumom od 50.000 stabala posečenih iz ćefa da se od njih naprave police? Police za one činije, svećnjake, vaze... Ne bi ni prstom mrdnula ta superiorna bića. Ribolovac. Ubije 10.000 različitih vrsta riba i pojede ih u slast. I ništa. Nikom ništa. A kad tom čoveku ajkula odgrize nogu, tada se hiljade njih okomi na ajkulu. Naoružani harpunima jure ubicu. Ubicu? Zar ajkula može biti ubica? Sude joj ljudi etiketirajući je, ne pitajući ostale ajkule za mišljenje... Sebičluk. Pitam se, šta bi bilo kada bi se na Zemlji pojavila superiornija bića od ljudi? Da li bi tada ljudi prihvatili svoju inferiornost? Kao što su to učinile biljke i životinje? Ne. Naoružali bi se do zuba i krenuli u rat do istrebljenja pod izgovorom da su napadnuti, da je nad njima izvršena agresija i da se oni po svaku cenu moraju braniti od invazije agresora koji preti da ih uništi. A zašto se onda bune kada im životinje uzvrate? Gamad. Zakolje kamilu i iz nje isisa sve što se isisati da, kosti baci na đubrište, a za svoje kosti želi parcelu, krstaču, spomenik, epitaf... Želi da ga pamte. Ništa u mojoj sobi nije živo, čak ni ja. Spržili su mi nebo i još žele da ćutim. Smradovi jedni. Napisali su zakone i zahtevaju od mene da ih poštujem. U protivnom – biću kažnjen. Tačno je da su napisali zakone, ali dok su ih pisali mene niko nije pitao za mišljenje. Kako onda misle da ću poštovati mišljenja onih kojima moje mišljenje nije važno? Po kom to zakonu je protivzakonito rušiti nepravedne i silom nametnute zakone? Ja sam možda cigareta, i sasvim je izvesno da ću sagoreti. Od mene će ostati samo opušak. Zgaženi opušak. Ali oni su kao dim cigarete. Ja ih stvaram, ja ih hranim, ja ću ih i ubiti. Nestaće. Nestaće baš kao dim cigarete. Sami su me zapalili. Ja to nisam tražio. Sad nek gledaju kako nestaju. Neka vrište. Uživaću dok gledam njihovo umiranje. I oni su uživali dok su me gazili. Tada nisu znali da jedan potez vuče drugi. No sada znaju. Poslednjim pogledom oka gledam kako mole za milost dok se ja radujem smrti. Tako tiha, tako veličanstvena... Podignite glas, robovi! Nek život zna da ste živi! Nek smrt zna po koga dolazi! Uzdrmajte drumove! Preplašite careve! Nek vas reka pamti! Sunce zna istinu, grobovi su samo sećanja... koja blede...
.jpg)
